Молитва Цркве је увек библијска – тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође човеков инспирисани одговор на то Откривење. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бича и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!…“ Свака Ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божије присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свох савршени израз у Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужења и самоизградње.

За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста, враћање Цркве у ситуацију Старог завета – у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења“, која се креће према испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми – иако припадамо времену после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему“ – стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, ато значи падамо поново у „старо“ време. Црква је, са једне стране, већ „код куће“ јер је „она благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог“. Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу“ дугом и тешком – у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја времена.

Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овом њеном аспекту Стари завет добија свој пуни значај: као књига пророштва која су се испуника, али и књига свега отвореног „на путу“ у Царство Божије.

Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига – Постања, пророка Исаије и Прича.

Псалми су уве заузимали и јединствено место у хришћанском богослужењу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенији израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривење у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „самХристос и његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи. Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик“. Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми“ тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми“ (Пс. 104) – на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс 3, 38, 63, 88, 103, 143), и псалми хвала (Пс 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрени Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у пости испева не једанпут, него двапут сваке недеље, а један део Псалтира укључен је у Трећи и Шести час.

„Непрестано читање“ Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божијих делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир“ вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са његовим изабраним народом. Он нам саоптаватри основне димензије вере Цркве у Бога Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „слици и прилици Божијој“, отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад – спасења. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд.

Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означа да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења.

Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог завета, моралног закона и мудрости. Ако их не прихвати, човек не може да разуме своје отуђење од Бога, чак неможе ни да чује добру вест праштања, преко љубави и благодати.

Одељци из три наведене књиге се читају за време поста свакодневно – од понедељка до петка: Постања и Прича на вечерњима, а Исаије на Шестом часу. Иако је пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основа наведених читања задржала је првобитни значај. Нашој хришћанскох вери потребно је да се сваке године вратимо библијским изворима и основама. Библија није збирка догматских „предлога“ које треба прихватити и за свагда запамтити. Она је живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас у све дубље неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и учитеље представљало бесконачу радост, интересовање духовнии интелектуални раст, данас је за многе православне хришћане застарели текст без значаја за њихов живот. Стога треба се надати да ће се поновни откривањем духа и значаја Великог поста бити поновно откривено и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом.

Из књиге Велики пост, оца Александра Шмемана

Предавање др Растка Јовића, ванредног професора Православно-богословског факултета Универзитета у Београду под насловом 'Има ли живота пре смрти?'. Предавање је одржано 29. фебруара 2020. године у просторијама Научно-технолошког парка у Чачку. Програм је водио др Немања Милетић.