У току Васкршњег поста, свештеници обилазе домове својих парохијана где врше освећење воде. Протонамесник Александар Вучај, парох обреновачки, каже да је у нашим крајевима обичај да се мало освећење воде врши пре крсне славе и Васкрса, док се у неким крајевима то чини после Божића. 

 

 

„Освећење воде је догађај који изнова може да се врши слављењем Бога“, каже отац Александар, додајући да освећење воде може да се врши више пута у току године. „Славско и Васкршње освећење воде није издвојено, то је наставак нашег литургијског, уопште црквеног живота“, наглашава отац Александар. У разговору са обреновачким свештеником сазнаћете и шта је потребно за освећење воде, зашто је пожељно да молитви присуствују сви укућани, али и да ли је потребно светити воду у домаћинствима где нико више не живи.

 

 

Извор: Радио Источник

 

У емисији Оче, да те питам протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу, говорио је о иконама.

 

Звучни запис емисије

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

„Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године

 

 Повезан садржај: 

 

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1)

 

Ми видимо да је већ на самом почетку, кад су кренуле ове литије по свим градовима у Црној Гори, настао дан Господњи, у којем је народ показао љубав према својим светињама, а настао је страшни дан Господњи за оне који су се усудили да омаловаже и оспоре те светиње. Литија је показала да не можемо живјети у спокојству када нам нијесу заштићени свети олтари и завјети предака од златољубаца и човјекомрзаца. По владици Николају, бићемо моћни, срећни и живјећемо у миру онда кад научимо цијенити човјека више него злато, више него богатство и славу, власти и силу земаљску.

 

Када је литија кренула из Mанастира Косијерево до храма Светог Василија Острошког у Никшићу (преко 50 км хода), људи су свједочили да никад нијесу осјетили такву радост и заједништво у духу – као тога дана. То је било као да су примили благослов због молитве коју изговара сами Николај: „Помози нам, Господе, помози нам, да се поправимо и да чисто послужимо и даруј нам силу Твоје свете благодати, да можемо по Твоме закону сваки дан величати и славити јединога истинитога Господа Бога нашега” (стр. 23).

 

У књизи „Кроз тамнички прозор”, Свети владика Николај каже да треба довести у склад логику нашу са логиком Божјом. Кротки, благи, уздржљиви мисле по божанском, а охоли, сурови и отмичари су као вуци грамзиви. Логика људска код непобожних људи није у складу са логиком Божјом. Док шетамо у литији и слушамо преко разгласа пјесму: „Спаси, Боже, народ свој и благослови наслеђе своје”, постајемо свјесни да смо наслеђе самога Бога, јер бранимо светиње, настављајући логику коју си имали наши племенити преци и која је у складу са Богом. Један политичар који је подругљиво коментарисао Литију да је минијатурна, иако је достигла број преко двјеста хиљада – изгубио је склад са народом. Он има логику оспоравања и поништавања, која се не може ускладити са логиком Божјом.

 

Покрет као што су ове литије, наравно, има и своје противнике, које наш митрополит Амфилохије упоређује са проклетим царем Дукљанином. То је по народном вјеровању био див кога су сваке године о Ђурђеву дне закивали за Везиров мост. Потомци цара Дукљанина су они који погрешно рачунају колико има народа који вјерује у Бога. А то је и данашња власт која у глуво доба ноћи, уз хапшење народних посланика, доноси Закон о слободи вјероисповијести и каже да ће храмове давати на коришћење било коме. А, управо, храмови су зато и светиње – што их не може користити било ко. Кад народ каже: „Не дамо светиње!” – то значи да их не користи било ко и било како, већ да их користе они који желе да своју логику ускладе са логиком Божијом, како то наглашава Св. Николај Охридски.

 

Овај покрет народа у литијама тумачен је и као неко чудо Божје, настало послије доласка моштију Светог Василија Острошког у град Никшић. Молили су се свештеници и народ да Светац помогне и одврати несавјесне властодршце од самовоље насилништва. Међутим, нико од њих није схватио озбиљно шта хоће Св. Василије. Чак су говорили да његов долазак и наше молитве немају ефекта. Онај ко је добро схватио и повјеровао у моћ Свеца – био је благочестиви и христољубиви народ. Подигао се народ свих градова у Црној Гори и шире и кренуо да слуша Св. Василија. По владици Николају, то би се могло назвати – Дан Господњи. Народ је пјевао пјесму: „Василије свети… поборниче мудри светог православља… твој лик нам се јавља ко јутарња звијезда”… итд. Св. Николај каже: „Права вјера, хришћанска вјера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свету и Суду Божијем” (стр 102).

 

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

 

Допринос Пљевљака литијама

 

Велики значај за јачање литија имао је покрет народа у Пљевљима. Тамо је одмах било евидентно да ће литије тећи све док се не отклони спорна уредба државе према Цркви. Владика милешевски Атанасије са својим свештенством успио је да на свим литијама истакне поруке које иду у прилог миру и поштовању припадника исламске вјере који подржавају литију.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Беседа Високопреподобног архимандрита Методија игумана Свете царске српске лавре Хиландара у Недељу Православља, прве недеље Часног поста, одржана за манастирском трпезом. „Ови дани су најбоља школа побожности… у њима можемо у потпуности да разумемо тајну људског рода и тајну оваплоћења Сина Божијег, Господа Исуса Христа…“

 

Звучни запис беседе

 

Извор: Манастир Хиландар

 

Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54). 

 

 

У цјелокупној историји људског рода, Христос је једини залог вјечности. Није Господ Марти, сестри Лазаревој, узалуд упутио ријечи: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“ (Јн. 11, 25-26).  

 

Питајући Марту, Христос пита све нас, у свим временима и у свим нараштајима, испитујући снагу наше вјере, желећи да разбије окове наше сумње. 

 

Један велики мислилац је рекао да ђаво управља свијетом тако што га обесмишљава. Ја бих још додао да нас Нечастиви плаши, страхом нас поробљава, желећи да нас зидом  сумње одвоји од вјере. Тако је било у прошлим вијековима, а ни данас није другачије. 

 

Вирус познатији као Корона или Ковид 19 није ништа друго до испит наше вјере. Многи нас плаше да ће се вирус проширити и на нас ако приступимо Светој Чаши, ако путем исте кашичице примимо Свето Причешће након некога ко је, евентуално, заражен поменутим вирусом. 

 

На нивоу атеистичког размишљања ово би становиште имало своје мјесто, али за сваког вјерујућег хришћанина овај став је лишен било каквог смисла. Напротив, бесмислен је јер је ван Смисла. 

 

У дугој историји није никада забиљежен случај да је било ко икада заражен тако што је примио Свето Причешће, па чак ни онда када је куга односила у наручје биолошке смрти хиљаде наших сународника. 

 

Имајући на уму бројна историјска искуства у вези са многобројним заразним болестима, блаженопочивши патријарх Павле је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни,  причешћујући се, пили из истог путира“. 

 

Уосталом, зар није Свети Порфирије Кавсокаливит велики дио живота провео исповједајући, храбрећи и причешћујући многобројне болеснике на Атинској поликлиници, па је поживио у свијету 85 година.  

 

Примјера је много, а нама чак није потребан ниједан од њих, под условом да вјерујемо Христу и у Христа. Ако Му не вјерујемо, наше Причешће је потпуно бесмислено. Ако Му вјерујемо, питања која се све чешће провлаче кроз медије неће дотаћи наше срце које пребива у Господу. 

 

Уосталом, зар није Христос, унапријед познајући нашу слободну вољу, избројао наше земаљске дане, рекавши: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). 

 

Вирус Корона, највјероватније вјештачки створен и проширен са злом намјером, неће поколебати нашу вјеру нити ће нас удаљити од Светог Причешћа, али ће свакако одвојити жито од кукоља, вјерујуће од невјерујућих, продубљујући већ предубок јаз између Добра и Зла. 

 

Остајући у вјери, као првој и посљедњој овоземаљској Тврђави нас хришћана, не остаје нам ништа друго него да заблагодаримо Господу на свему, па чак и на искушењима какво је ово, да бисмо сачували своју вјеру, као једино истинско богатство.

 

 

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

 

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, професор Православног богословског Факултета у Фочи, говорио је о литијама у Црној Гори. На видео запису овог разговора благодаримо Телевизији Храм. 

 

 

Друга недеља Васкршњег поста зове се Пачиста недеља и посвећена је Светом Григорију Палами, великом подвижнику који је живео у 14. веку, а који је био зачетник и учитељ великог покрета који је променио хришћанство.

 

 

У питању је исихазам. О исихазму који је неретко погрешно схватан као верски фанатизам, говорио је протонамесник Слободан Алексић, главни и одговорни уредник радија „Источник“. „Фанатизам наступа када нема љубави ни послушања“ рекао је отац Слободан, додајући да њему нема места у исихазму. Отац Слободан закључује да од исихаста, који су можда најдубље доживљавали веру, можемо да научимо да ћутањем промишљамо оно што желимо исказати.

 

 

Извор: Радио Источник

 

Свети Григорије Палама се празнује у Православној Цркви 1/14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста. О светом Григорију Палами говорио је презвитер Александар Поповић.

 

Звучни запис разговора

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Драга моја браћо, наша Црква већ два миленијума преноси Благодат својих Светих Тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за "исцељење и оздрављење душе и тела".

 

 

Цркву никада није проблематизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда.

 

Да ли је могуће да Свето Причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету?

 

Да ли је могуће да Тело и Крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње  искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе?

 

Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света Чаше и истом светом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила.

 

Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог Божанског Причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго.

 

Свето Причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве.

 

Они који не вјерују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету Тајну Божанске Евхаристије.

 

Чињеница да су англиканци и католици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову  разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских "цркава" од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Тајну Причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје Благодати и знакова Божијих из њихових ткз. светих тајни, као и губитак њиховог Црквеног идентитета. Живот без Свете Тајне Причешћа изгледа као озбиљна болест без лека.

 

Нажалост, велики проблем није вирус грипа - како то тврде "мас медији" - нити глобални вирус панике - како тврде медицинске асоцијације - већ вирус омаловажавања и микроб маловерја.

 

А најбоља вакцина за све ово је наше често "са чистом савешћу" и "неосуђено" учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи.

 

Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Бесмртним Тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави."

 

Митрополит Месогијски

+Николај

 

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Драга моја браћо,

наша Црква већ два миленијума преноси благодат својих Светих тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за “исцељење и оздрављење душе и тела”.

Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда.
Да ли је могуће да Свето причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету?
Да ли је могуће да тело и крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе?

Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света чаше и истом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила.

Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог божанског причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго.

Свето причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве.

Они који не верују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету тајну божанске евхаристије.

Чињеница да су англиканци и римокатолици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских цркава од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Свету тајну причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје благодати и знакова Божијих из њихових такозваних светих тајни, као и губитак њиховог црквеног идентитета. Живот без Свете тајне причешћа изгледа као озбиљна болест без лека.

Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде “мас медији”, нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације, већ вирус омаловажавања и микроб маловерја.

А најбоља вакцина за све ово је наше често “са чистом савешћу” и “неосуђено” учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи.

Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Светим бесмртним тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави”.

 

Са грчког превео: Антоније Недељковић

 

У прву недељу Великог и Часног поста – у Недељу Православља, 8. марта 2020. године, почео је пролећни семестар Школе православне духовности у дворани Светосавског дома Црквене општине у Футогу. Прво предавање одржао је протонамесник Бранислав Ђурагић, парох ветернички, који је говорио на тему Живот после смрти.

 

Звучни запис предавања

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Речено је да је ПОКАЈАЊЕ почетак истинитог Хришћанског живота и његов услов. Прве Христове речи, када је почео да проповеда, биле су: " Покајте се".Али шта је покајање? 

 

 

У журби нашег свакодневног живота, немамо времена да о томе мислимо, и једино што сматрамо да треба да чинимо за време поста састоји се у томе да се уздржавамо од извесне хране, да скратимо са забавом и разонодом, да одемо на исповест, да нас свештеник разреши грехова, да примимо Свето Причешће (једном у години) и онда сматрамо да је " све у реду" до следеће године. 

 

Ипак мора да има некакав разлог да је Црква издвојила шест недеља као посебно време за покајање и да нас позива на дуги и упорни духовни подвиг. Све ово, свакако, треба да се тиче мене, моје вере, мог живота, мога учешћа у Цркви, зар није онда и наша дужност да разумемо учење своје Цркве о Великом посту, да покушамо да  будемо Православни Хришћани не само по имену, него по животу, како бисмо се вратили у Очево наручје, односно у кућу из које је Адам, својом погрешно изабраном слободом изашао. 

 

 

Извор: Телевизија Храм

 

Самопоништено завапи: Нисам достојан да под кров мој уђеш! Од самопоништености пређи у синовски страх, који не рида у грчу но приноси трезвљење са страхопоштовањем. 

 

 

Пошто, пак, сам Господ и позива и налаже да приступимо, буди спреман да приступиш радосно са жељом и жеђи, као јелен изворима воденим, ишчекујући са увереношћу да примиш самога Господа, а са њим и сва блага животна у Њему сакривена окрећући се од тог ишчекивања које се неће посрамити, к себи, у готовости да сретнеш Господа, силније ражари срдачну скрушеност и понови обећање да ћеш се одвраћати од греха, макар се због тога морало и умрети.

 

Свети Теофан Затворник, Пут ка спасењу

 

Извор: Епархија жичка