У сусрет Божићу...

„Али знамо да се човек не оправдава делима закона, него вером Исуса Христа; и ми смо поверовали у Христа Исуса, да бисмо се оправдали вером Христовом, а не делима закона. Јер делима закона ниједно тело неће бити оправдано“ (Гал. 2:16).

Тема оправдања је деликатна и теолошки дубока. Ако вас питам како је особа оправдана у овом животу, одговорићете: „Делима“. Зар не?

Али овде нам Христос говори нешто дубље, и морамо обратити пажњу, јер је оправдање делима дискусија која има почетак, али нема крај, и немогуће је да се икада заврши. Ако почнете да разговарате са неким о томе – и ако Бог почне да говори са нама – никада нећете наћи крај.

Самооправдање је колосална духовна мука, јер свако брани своје поступке и, дубоко у себи, верује да су исправни. Да би се то завршило, у души човека мора да сване зора, и он мора да каже свом духовном оцу и себи: „Крив сам“, да поверује у то и да почне да ради на томе.

„Крив сам“ је тако тешко рећи јер се наша душа опире

Ово „крив сам“ је тако тешко изговорити јер се наша душа опире. За нас је то нарцистичка рана, како би рекао психолог. Ми се опиремо: „Нисам крив, а чак и да јесам, опет нисам крив! А чак и ако јесам крив, нисам толико крив!“ Поготово ако духовни ментор почне да се противи овом „нисам крив“ и каже:

„Не, крив си више него што мислиш!“ Онда му се можемо супротставити и рећи:

„Ти мене уопште не разумеш! Нисам толико крив колико мислиш. Само сам мало крив!“

А ко је крив за остало?

„Па, толико је људи на овом свету! Зар и они не могу бити мало криви? Зар није Бог, на крају крајева, крив што ми је дао такве услове живота? Зар нису и моја мајка и отац мало криви што су ме научили да будем овакав?“

И, природно, заборављамо на ђавола, који је успео да буде крив за све, а ипак да буде готово потпуно невин. Да, ђаво сноси одговорност, али не искључиво. На крају крајева, ми смо ти који му пружамо материјал; са нама он ради, са свим што смо у себи успоставили, са свим чему се клањамо и са свим за шта нисмо криви! Све за шта ви нисте криви - управо то је оно са чим ђаво ради. Нема бољег материјала.

Пази, нема бољег материјала за њега од свега за шта кажеш да ниси крив, свега због чега вичеш, свега за шта си сигуран да ниси крив. Управо са тим он ради – и увек тражи начин да те одвуче у другу крајност. У другу крајност, где пребива екстремно самооправдање.

Живимо у култури самооправдавања.

Не заборавимо да живимо у култури самооправдавања. Све што се зове психотерапија је само умирујуће самооправдавање. Добар психотерапеут који жели да заради новац мора знати како да оправда људе који му долазе. Тешко вама ако желите некога да излечите, јер самооправдавање није лек, већ тренутно олакшање. Онда се проблем само погоршава.

Психотерапеути немају дубоку духовну слику особе, већ само слику њеног понашања. Они покушавају да пруже олакшање на емоционалном нивоу. Особа се осећа мало боље, али само накратко, јер се проблем брзо враћа, враћа се мука коју носи у себи — мука самооправдавања која их спречава да поново стану на ноге.

Данас етици приступамо нарцисоидно. Етика је оно што ја разумем као етички. Ја етику не постављам изван себе, већ у себе. Зар није тако? Знам, осећам, разумем да ствари некако стоје овако.

Прилазите полицајцу и кажете му: „Види, и ти си под законом“, и видите да се он већ нарцисоидно поистоветио са законом; не може да призна да је закон изнад њега, посебно ако му кажете да је крив за нешто. Судија - ни он не може да призна да је крив. Учитељ не може чак ни да призна да није у праву. А ни свештеник не одустаје.

Пре неки дан, двоје мојих бивших ученика су дошли да ме виде; већ су били венчани. Били су у браку четири или пет година, и за све то време, њихов духовни отац им никада није дозволио да приме Свето Причешће. Када сам сазнао разлог, хтео сам да поцепам одећу: то је била чиста непажња.

Ова култура самооправдавања је начин на који данас одгајамо нашу децу. Учимо их да су увек у праву, мислећи да ће их то учинити јаким и нерањивим. Али у стварности, чинимо их слабим, несрећним и подложним депресији и стресу. Зато што им недостаје пристојности да се повуку и кажу: „Да, погрешио сам.“

И шта може бити природније за човека него да направи грешку? На крају крајева, ми смо грешни од почетка до краја. Разликујемо се од светаца по томе што они то виде, а ми не. Светитељи имају једну особину којој се дивимо, али коју се плашимо да видимо код себе. То се зове самопрекор. То је дејство Светог Духа у човеку. Када он почне да делује, тада почиње срећа. Нема друге среће осим ове. Све остало је рат и несрећа.

Боримо се једни с другима и, на крају крајева, са Богом. Колико људи Му на крају каже: „Твоја је кривица што ја...“ Па какав је Он Бог онда? Завидан? Подао? И зар Бог није љубав? Зар Му није стало до нас? Свети Јаков (Цаликис) ми је једном рекао:

„Оче, мој телефон стално звони. И питају: 'За кога да се удам?', 'За кога да се удам?' Кад бих хтела, могла бих да се удам за пола Грчке. Али шта да им кажем, оче? Шта да им кажем? Ако им кажем оно што понекад видим, тешко мени!“

Пун си порока, али желиш свеца поред себе

Зато што си испуњен пороцима, желиш свеца поред себе који би ти се, као одговор на све ово, поклонио и увече за тебе упалио свећу! Ако ти Бог да онога кога мора дати да би могао себи да помогнеш — онда ћеш одмах отрчати до тог свеца, зграбити га за грло и рећи:

„Зашто ми се смејеш? Је ли ово оно што сам желела?“ и криви Бога.

Свети Јаков и сви свети нису могли рећи шта су видели јер човек није био спреман да то чује.

„Делима закона се ниједно тело неће оправдати.“

Шта год да радиш, не можеш се оправдати пред Богом. Ова бајка је завршена. Не тражи самооправдање; ионако се нећеш моћи оправдати. А ако мислиш да можеш да се оправдаш, онда испуни све што закон налаже. Али, ти то нећеш. Ни свеци и пророци нису могли ово испунити. Сам Давид је починио убиство и прељубу, Давид, велики краљ и пророк. Касније је постао узор покајања, да, али је урадио оно што је урадио.

Данас смо чули ово у причи о милосрдном Самарјанину:

„Шта је написано у закону? Како га читате?“, пита Христос.

Као да је питао: „Како ви разумете ове ствари?“ А адвокат цитира Свето писмо:

— „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим, и ближњега свога као самога себе“ (Лука 10:26–27).

Ово је дивно, али човек би само клонуо у несвест када би разумео шта овде чита. „Љуби Господа Бога свога.“ Добро, волеће Га свом душом својом. Али свом снагом својом, и свим разумевањем својим, и свим срцем својим? Толико да не размишља ни о чему другом? Шта ћу онда постати? Зависан од Бога? Да, управо то ћеш постати. И воли ближњег свог као самог себе.

— Да, Бог је свет, Он је Бог, али зашто баш мој ближњи? Господе, зашто бих волео свог ближњег као самог себе?

Милост! То није ствар правде.

„Фарисеји“, каже Христос, „натоварише људима тешке теретe, али сами неће ни прстом својим да их скину“ (в. Лк. 11, 46). А зашто? Зато што знају колико су тешки, а ипак одбијају да их узму. Заокупљају се законом, али се уопште не заокупљају истином закона. Они који су се заокупљали истином закона разумели су речи светог апостола Павла: „Ниједно тело неће се оправдати делима закона.“

Не постоји тако нешто као што је самооправдање. Шта год да радите, иза тога се крије то чудовиште, које се, у психолошком смислу, назива нарцизам или самољубље, ако хоћете. У психолошким терминима, ми то називамо нарцизмом, који на крају прождире све што несебично радите. И што више игноришете постојање ове звери, то је више храните.

Можете бити повезани са хиљадама људи на мрежи, а ипак се осећати празно изнутра јер не постојите ви за њих, нити постоје они за вас.

Управо се то данас догађа. Видите све те лажне везе које се формирају на мрежи. Можете се повезати са хиљадама људи на мрежи, намећете им своју слику, баш као и свима осталима, и радите са својом маштом, али истовремено осећате страшну празнину у души, јер не постојите ви за њих, а они за вас, и не знате ко је друга особа, и не знате ко сте ви. А мало касније, не знате апсолутно ништа, а ако лајкови почну да се нижу, онда је све готово! Чак сам и ја, која имам огромну одбојност према свему овоме, када сам видео да је мој разговор лајкован више од хиљаду пута, помислио: „Види ти то!“

Наравно, све је ово људски рад, људски изум, а друштвене мреже, у недостатку бољег израза, су управо то. То су мреже масовне фантазије; то је идолопоклонство. Фејсбук је место сусрета идолопоклоника, како то каже један модерни интелектуалац, не ја. Допао ми се његов израз. Дакле, представљате се онаквим какви бисте желели да будете, али испод свега тога кријете огромну анксиозност, јер не само да не говорите шта радите, већ кријете и огромну завист, јер су сви остали бољи од вас! Осећате се анксиозно јер године пролазе, а ви нисте постигли ништа невероватно, као други које видите тамо. Зар не? А онда се увуче депресија. Ох, како је „кул“!

Све је ово данас уобичајено. И зато што је уобичајено, остаје непримећено. Ми, старије генерације, ствари смо видели другачије; знамо како је борити се за своју љубав, бити одбијен, постати бољи и видети да други постају бољи, и, обрнуто, постати гори. Али данашња сиромашна омладина се бави искључиво својом маштом. И када треба да се ослоне на неку врсту критеријума, схватају да их немају, јер им је све у себи замагљено.

Ако кажете да имате неке критеријуме, ваши лајкови ће почети да опадају. Ако кажете да имате другчији критеријум, ваши лајкови ће још више пасти, али ако избрбљате лаж, ваши лајкови ће одмах почети да расту. И постајете лажов, преварант, јер су вам потребни лајкови да бисте били особа.

Где ћете пронаћи личност? Из какве везе ћете је црпети? Само у везама заснованим на љубави може се формирати личност. Машта не ствара везу или однос, већ кандидата за депресију. Кажем вам. Боље је имати некога са ким можете да се свађате дању и ноћу него немати шта да делите ни са ким.

Данас живимо у ери самооправдавања. Морамо оправдати себе; нема другог начина. И тако почиње сва ова гужва, која води до потпуног недостатка критеријума. Не само да не успевате да добијете ништа вредно, већ губите и критеријуме за то да будете вољени. Један велики енглески писац каже: „Када видим да се сви слажу са мном и говоре: 'Да, у праву сте!', знам да грешим.“

Ако те сви хвале — то је написано у Јеванђељу — тешко теби (упореди Луку 6:26)! То значи да си „непостојећи“. Стога су људи који се истичу као личности на друштвеним мрежама и телевизији мртви, картонски, непостојећи. Они постоје само у лајковима и утисцима које стварају. Ови људи не знају шта желе, како то желе, када то желе, зашто то желе, или да ли ће икада престати да то желе.

Стално су збуњени. Зато одлазе код психоаналитичара, који почиње речима утехе — уз накнаду, наравно. Ако желе још утехе, он им даје нове антидепресиве, застрашујуће јер делују директно на мозак и снижавају ниво серотонина. Ох, како је то „кул“! И сви смо срећни.

Усред овог хаоса постоји само један начин, а то је веровање у Христа.

„Делима закона се ниједно тело неће оправдати.“

Па како се човек може оправдати? Постоји само један начин, милостив, дар. И ако га желиш, прихвати га. А ако га не желиш, не прихвати га. То се зове вера.

„И ми смо поверовали у Христа Исуса само кроз веру, да бисмо се оправдали вером у Христа, а не делима закона. Јер делима закона ниједно тело неће бити оправдано.“

Само вера оправдава усред хаоса који сам описао, а који само расте. Усред овог хаоса, постоји само један начин: верујте у Христа. Посматрајте шта Он ради и останите у Њему, верујте у Њега, држите се Његове руке и чините оно што Он каже. Држите се Онога који вас истински воли, јер Он је Сама Љубав, и све што је учинио, учинио је зато што вас воли.

Шта је Он урадио? Васкрсао те је из мртвих, исцелио те је од парализе, дао ти је очи да би могао да видиш, зар не? Нахранио је 5.000 људи. И на крају ти каже:

— Гле, ја ти дајем и себе. Ја ћу умрети, а не ти!

И Он вам оставља Своје Тело и Крв, и ако се њима причестите, живећете вечно и никада нећете видети смрт.

Он вам говори о овом великом дару:

- Узми га!

А онда све зависи од ваше личне слободе. Ако кажете: „Неее! Оправдаћу се!“ — чека вас пакао.

Данас је пакао видљив; раније није био тако видљив. Данас имамо страшну привилегију да видимо пакао. Где год да идете, ту је пакао. Шта да вам кажем? Замолите нас, свештенике, да га видимо. Посебно духовне оце. Да видимо шта се данас дешава у људским односима. Ви то видите свуда око себе. Па где човек може да стане? Где се данас може окренути? Наведите ми такав здрав простор. Свуда видимо тешке појаве, необичне појаве, јер је отпадништво велико, а самооправдање страшно.

(Наставиће се)

Ћерка Филипа, епарха целог Мисира. Рођена у Риму. У то време беху хришћани изгнани из Александрије и живљаху ван града. Девица Евгенија посећиваше хришћане и свим срцем прими веру њихову. Одбеже од својих родитеља са два верна евнуха своја, крсти се од епископа Елије и прерушена у мушко одело ступи у мушки манастир, где прими монашки чин. Толико очисти срце своје подвигом својевољним, да прими од Бога благодат исцељења болних. Тако исцели и неку богату жену Мелантију. Но после ова жена хоћаше извући Евгенију на телесни грех, и не слутећи, да је Евгенија женско. Па како би одлучно одбијена од стране Евгеније, ова зла жена из освете оде епарху и оклевета Евгенију онако исто као некад жена Пентефријева целомудреног Јосифа. Епарх нареди те све монахе оковаше и у тамницу вргоше заједно с Евгенијом. Но када би изведена на суд, света Евгенија показа се своме оцу као његова ћерка. Обрадовани Филип тада крсти се са целим домом својим. И би Филип изабран за епископа александријског. Чувши за ово, римски цар посла неког опаког војводу Теренција који, дошавши у Александрију, тајно уби Филипа. Тада се света Евгенија пресели у Рим са мајком и браћом својом. У Риму је неустрашиво и ревносно преводила незнабошце у веру праву, нарочито девојке. Тако преведе у веру и неку красну девицу Василију. Ускоро Василија би посечена за Христа, како јој Евгенија и предсказа. Тада бише посечени и оба она евнуха, Прот и Јакинт. Најзад дође мученичка кончина и светој Евгенији. Од њене близине паде храм Дијанин и разруши се. Мучитељи је бацише најпре у воду, потом у огањ, но Бог је спасе. Јави јој се сам Господ Исус у тамници и рече јој, да ће она пострадати на сам дан Његовог Рождества. Тако и би. Мачем је посекоше 25. децембра 262. године у Риму. После смрти јави се Евгенија матери својој у великој слави, и утеши је.

**

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ЕВГЕНИЈЕ

У СЕДМОЈ години царовања римскога цара Комода, који наследи престо после оца свога Марка Аврелија,[1] би постављен за епарха целога Египта неки знаменити велможа, по имену Филип. И Филип са својом женом Клавдијом и децом пређе из Рима у Александрију. Имађаше он два сина, Авита и Сергија, и јединицу ћерку Евгенију, веома лепу телом и целомудрену духом. Ево повести о њеном животу.
Филип управљаше Египтом по римским законима и обичајима предака. Он ни најмање није волео врачаре и мађионичаре, и силно их је гонио и уништавао. Исто тако он није волео ни Јевреје; он им чак ни име није могао чути. Међутим према хришћанима се понашао веома благо; и мада их, по царском наређењу, беше истерао из града Александрије, ипак им је допустио да у предграђу града мирно живе и слободно служе своме Богу, јер он цењаше хришћане због њиховог савршеног живота и мудрости. Сам пак он усрдно се бављаше грчком философијом, у којој васпитаваше и своју кћер Евгенију. Притом Филип учаше Евгенију да влада и латинским и грчким језиком, и да слободно и красноречиво говори на оба та језика, много се старајући да Евгенија постигне што већи успех у философији и осталим наукама. А она, бистра и врло марљива, лако напредоваше у свима наукама. Што једном чује или прочита, то је она чврсто памтила, чувајући то у срцу евом као да је написано на челичним таблицама. А беше Евгенија лепа лица и дивна тела, но још лепша целомудреношћу својих миели и дивнија девичанском чистотом. Стога један од најзнаменитијих великодостојника римских, по имену Аквилин, зажеле да је вери своме сину Аквилију за невесту. И када је родитељи упиташе, да ли она пристаје да се уда за тог високородног младића, Евгенија одговори: Мужа треба изабрати себи бољега по животу а не по пореклу, јер се има живети с њим а не с родом његовим.
Такође и други високородни и богати младићи жељаху да се вере с њом, али их она одбијаше све што јој се, тобож, не допада начин њихова живљења, а у самој ствари она је то чинила једино из жеље и бриге да остане и живи у девствености.
Тако се припремаше диван и чист сасуд за примање божанског миомирисног мира. И убрзо за њеним добрим делима последова добра вера, и она чиста приступи к чистоме извору побожности. Као почетак пак Евгенијина обраћења к Богу послужи следећи догађај: Случајно или, боље рећи, по Божјем промислу Евгенији дође до руку књига ПослаНица светог апостола Павла. Пажљиво је прочитавајући и улазећи у њен смисао, Евгенија познаде да постоји Један Истинити Бог које је створио васељену: и њој се одмах просвети ум, који у ње беше одавна предочишћен и припремљен за примање Светога Духа. И она срцем чврсто поверова у Христа, али се не усуђиваше да Га јавно исповеда устима, бојећи се гњева својих родитеља.
Када, по царском наређењу, изгнаше из Александрије хришћане, чије учење Евгенија веома жељаше чути, то она замоли родитеље да јој дозволе да иде у предграђе на једно од њихових имања, да се тамо у осами одмори и освежи. А родитељи, не слутећи ништа о њеној тајној намери, дозволише јој да иде у предграђе ради освежења. Она пак, пролазећи колима са својим евнусима и робињама поред манастира у једном од хришћанских насеља, чу како монаси певају иза ограде: "Сви су богови незнабожаца демони; а Господ је небеса створио" (Псал. 95, 5). Чувши ове речи, и постидевши се заблуде предака, она уздахну из дубине срца, и рече двојици својих евнуха, Проту и Јакинту: Ви сте са мном довољно изучили науке; ми смо заједно схватили учења Сократа, Аристотела и Платона, познате заблуде стоика н мишљења Епикура;[2] а прочитали смо и проучили и друге софисте и песнике. Ви, разуме се, насигурно знате да су све то басне које немају у себи ништа сем неке наликости истине, која може завести многе. Није нам непознато и то, како се хвале својом мудрошћу јелини, од којих неки на све могуће начине доказују да нема никаквога бога, а неки опет сматрају да има много богова, и деле их на веће и мање. Хришћани пак све њих побеђују речју, говорећи: "Сви су богови незнабожаца демони". Јер вера у те незнабожачке богове јесте савршено безумље и потпуна погибао. Међутим хришћанско учење: "Господ створи небеса", отворено признаје Јединога Бога и даје нам познање о нашем свеопштем Господу. Сагласно са овим учењем учи и апостол њихов Павле, чије списе, који доказују постојање Јединога Бога, ја читах јуче и прекјуче. И ја верујем речима тога апостола, јер су врло јасне и достојне веровања пошто заснивају веру "а самим делима. Апостол у својим Посланицама јасно показује пут ка спасењу, и ви, ако желите, можете кренути тим путем. А ја се више нећу звати вашом госпођом већ сестром и саслужитељком: јер ми имамо заједничког Господа и Оца - Бога. Стога будимо једнодушни и једномислени, као браћа, и заједно решимо да се обратимо ка Христу. Чула сам да је хришћански епископ Елиј[3] подигао овде манастир, у коме монаси непрестано дању и ноћу славе Бога песмама. Овај манастир епископ повери неком презвитеру Теодору о чудесним делима којега причају да он својом молитвом даје прогледање слепима, изгони ђаволе, и сваку болест лечи речју. Још говоре и то, да у овај манастир нипошто није допуштено женама улазити. Зато ми острижите косу, обуците ме у мушко одело, па ме ноћу одведите тамо. Ми ћемо одредити наш повратак у град за касно увече; сви робови нека иду испред кола, а вас двојица иза кола; ја ћу пак тихо сићи с кола, и ми ћемо се сакрити тајно од свих; кола нека се празна врате дома, а ми ћемо отићи к слугама Божјим.
Ове Евгенијине речи и намере беху пријатне обојици евнуха. И када наступи ноћ они урадише као што се договорише. Јер касно увече враћајући се у град, они кришом сведоше Евгенију с кола, тако да то нико од робова не примети. Сакривши се, они је обукоше у мушко одело, остригоше јој девојачку косу, и упутише се к манастиру. Но они још не беху на домаку манастира, а угледаше где им се приближава блажени Елиј, епископ Илиопољски,[4] идући са мноштвом народа из Илиопоља у манастир. Јер у Египту бејаше такав обичај да, када епископ обилази своје манастире и цркве, онда га народ прати певајући песме. Тако и овом приликом са епископом Елијем ићаше испред и иза њега око десет хиљада људи, који певаху и клицаху: "Пут је побожних прав, и поравната је стаза побожних" (Ис. 26, 7).
Чувши те речи, Евгенија рече својим пријатељима: Удубите се у смисао тих стихова, како све речи њихове имају значаја за нас и односе се на нас. Јер када ми разговарасмо о Истинитом Богу, ми чусмо певање: "Сви су богови незнабожаца демони; а Господ је небеса створио". А сада када ми, одвративши се од идолослужења, кренусмо путем, којим желимо прићи Христу, ево неколико хиљада људи сусреће нас једногласно певајући: "Пут је побожних прав, и поравната је сТаза побожних". И мени изгледа да се то десило не случајно него по Божјем промислу. Хајде стога да видимо куда иде овај народ; и ако иде ка истој обитељи куда и ми стремимо, онда да им се придружимо и путујемо заједно с њима, као њихови пријатељи.
И тако придруживши се народу који је ишао и певао, о"ни упиташе једнога: Ко је онај старац што једини јаше на магарету усред народа који иде испред и иза њега? - И чуше као одговор, да је то епископ Елиј, хришћанин од младости своје, који је одрастао у манастиру. Када су њега још као дете слали да донесе огањ од суседа, он доношаше жар у скуту од своје хаљине, а хаљине му не прогореваху. Таква беше светост његова још у детињству његовом. "Пре неколико дана, - (настави казивати упитани човек, - појави се у овим местима неки врачар по имену Зариј, који разним враџбинама и лукавствима обмањиваше људе: он епископа Елија називаше варалицом, а за себе говораше да је добар учитељ, послан људима од Христа. Тада се сабра мноштво хришћана, и дођоше ка оцу нашем кога видите, и рекоше: чујемо како Зариј тврди за себе да је послан од Христа. Стога: или прими њега у заједницу с тобом, или пак, ако говори лаж, ти га речима победи, па ћемо ми поћи за оним од вас који однесе победу у препирци. Свети епископ Елиј пристаде на препирку са Заријем: јер се надаше на Христа, као што се и Зариј уздаше у своје демоне. И би одређен дан за препирку и припремљено место усред града Илиопоља. И дође Зариј врачар са волшебним чинима својим, а дође и епископ са богонадахнутим речима. И пошто благослови народ, епископ рече: Сада ћете познати духове који су од Бога.[5] И обративши се онда Зарију, он поче водити с њим велику препирку. Но волх беше веома вешт у својим обманама, горд и безобзиран у говору; он се стараше да однесе победу не истином већ хвалисавом и бестидном многоговорљивошћу. Због тога кротки и безазлени епископ не могаше волха надвладати речима. И жао би народу што Зариј надмашује епископа у препирци. Приметивши то, епископ замоли да се стишају, и рече народу: Ваља нам сада послушати савет светог апостола Павла који он даје своме ученику Тимотеју: Ово напомињи, и посведочи пред Господом, да се не препиру, које ништа не помаже, него смета оне који слушају (2 Тм. 2, 14). Али да не би неко помислио да ми ово апостолово сведочанство приводимо не ради изналажења истине већ из бојазни, ја предлажем ово: да се усред града наложи ватра и да ми оба заједно уђемо у огањ, па ко од нас не изгори, тај и јесте истински посланик Христов. - Овај се предлог допаде свему народу; и одмах наложише велику ватру. Епископ стаде звати врачара у пламен, али овај одговори: Уђи прво ти у огањ, пошто си ти предложио такву проверу. - Епископ се прекрсти, и подигавши руке к небу уђе усред огња; и престоја у великом пламену око пола сата, и не би ни најмање опаљен: јер се огањ не дотаче ни његових власи, ни његове одеће. А зваше епископ и Зарија да уђе у огањ к њему, али се овај страховито препаде и покуша да бежи. Но народ га дохвати и рину га у огањ силом. И одмах бедник поче горети, и сасвим би изгорео да га свети епископ Елиј не избави брзо из огња, истина полусагорелог али живог. После тога волх би са поругом протеран из предела Илиопољских. А епископа кога видите, куд год он ишао, свуда прати народ са божанским песмама".
Слушајући ово казивање, блажена Евгенија се радоваше духом, и дивљаше се, и уздисаше. Најзад она поче усрдно молити човека што разговараше с њом и зваше се Евтропије, говорећи: Молим те, господине, да обавестиш светог епископа о нама, који желимо да се од идола обратимо ка Христу. Ми смо браћа, и договорисмо се да заједно постанемо хришћани и да живимо у овом манастиру, никада се не одвајајући један од другог. - Саговорник им одговори: Ћутите засада о томе, док епископ не уђе у манастир и не одахне мало од пута, а када се укаже згодан тренутак ја ћу га, по жељи вашој, обавестити о вама.
Када се они приближише манастиру, у сусрет епископу изиђоше монаси, певајући: Примисмо, Боже, милост Твоју усред људи Твојих (Псал. 47, 10). - Када епископ са народом уђе у манастир, уђе са евнусима својим и Евгенија, слична младићу по оделу и остриженој коси. Пошто одслужи у цркви Божанствену службу, и поткрепи се мало храном у три сата по подне, као што је обичај код постника, епископ отпочину од трудова, и виде у сну овакво виђење: некакви људи ношаху на рукама неки женски кип, сличан једној од јелинских богиња, и указиваху му као богу поштовање жртвама и поклоњењем. Тешко беше епископу гледати како људи обмањују себе идолопоклонством, и он рече тој њиховој богињи: Зар доликује теби, створењу Божјем, да те људи сматрају за Бога, и да од њих примаш поклоњење које само Богу доликује? - Чувши ове речи, богиња одмах остави људе који јој се клањаху и пође за епископом, говорећи: Нећу те оставити, нити ћу одступити од тебе, док ме не приведеш и не предаш Творцу и Саздатељу моме.
Пренувши се из сна, епископ размишљаше о свом виђењу. Утом уђе к њему Евтропије и рече: Владико, три младића, рођена браћа, једнодушно напуштају идолопоклонство и желећи да буду причислени к лику оних што служе Христу у овом ма)пастиру, уђоше данас за тобом у обитељ ову, и са сузама ме молише да обавестим о њима твоју светост. - То обрадова епископа, и он ускликну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме удостојио да сада чујем овакву радосну вест!
И нареди епископ да му позову та три младића. Када они уђоше сами и ступише пред чесно лице његово, светитељ најпре сатвори молитву, па затим поче очински и с љубављу разговарати с Евгенијом, распитујући их за њихова имена, порекло и отачаство. Евгенија, црвенећи у лицу девојачким стидом, одговараше смирено: Ми смо, божанствена главо, родом из славнога града Рима, и отачаство наше је Рим; браћа смо по телу; првоме је име Прот, другоме Јакинт, а ја се зовем Евгеније. - Блажени епископ Елиј с љубављу гледајући у њу, рече: С правом називаш себе Евгенијем, Евгенија! Име твоје[6] слаже се са духом твојим, јер ти имаш благородну, храбру душу, и у свему се показујеш као прави мушкарац. Но притом чврсто се држи у уму свом одлуке, побеђуј своју женску природу, и стасаћеш у мушкости, и утврдићеш се у Христу, ради Кога ти жена, правиш се мушкарац, променивши свој женски лик и име из љубави према Богу. Ово говорим теби, не изобличавајући и не ружећи твоју природу, и не желећи да те одвратим од твоје намере, него да би ти дознала колико се Бог брине о теби и како ми Он откри све што се тиче тебе, не утајивши ништа: ко си ти, и како ћеш доћи к мени, и ко су они који ће с тобом доћи к мени. Стога се, Евгенија, постарај да се покажеш не мање мушка духом него својим изгледом: јер ми Господ мој откри и то, да. си ти себе припремила за чисто обиталиште Њему, чувајући своју девственост неоскврњеном, и одбацујући саблазни земаљског живота.
Обративши се затим Проту и Јакинту, светитељ рече: Ви сте робови по телесном пореклу, али сте слободни духом, јер дух ваш није поробљен ничим земаљским. Зато не ја, већ сам Господ Христос говори вама: Више вас не називам робовима него пријатељима (Јн. 15, 15). Блажени сте ви због такве слободе ваше, али сте још блаженији због вашег пријатељства и сједињења с Христом: јер ви једнодушно изабрасте узети на себе јарам Христов, и ничим не ометосте блажену Евгенију у ње!ној намери, већ заједно с њом горите духом да служите Господу. И када она буде изашла из овог живота, заједно с њом и ви ћете се удостојити од Господа оних венаца и награде, којих и она.
Овоме разговору епископа Елија са Евгенијом и њеним евнусима нико не беше присутан. Епископ нареди Евгенији да остане у мушком оделу, пошто нико не знађаше ту њену тајну. И она заједно са евнусима не одступи од епископа док их све епископ не крсти и не причисли к лику монахујућих.
А сада да опишемо шта се десило у оно време када светитељка заједно са Протом и Јакинтом кришом од робова сиђе с кола, и како родитељи њени туговаху за њом.
Кола дакле продужише свој пут и већ се приближише к дому, а робови иђаху испред кола не слутећи шта се догодило. Домаће пак слуге изађоше с буктињама у сусрет Евгенији. Пришавши колима они видеше да су она празна и да у њима нема Евгеније, и то њих доведе у велику забуну. Отац њен, мајка, браћа и све слуге се веома узнемирише, и настаде запевка, вапијање, ридање и силан плач. Дадоше се у трагање по свему граду, и сав се народ у Александрији у чуду питаше шта се то догодило са епарховом ћерком. Многобројни робови бише разаслани на све стране да траже Евгенију. Они претражише не само сав град, него и сву земљу Египатску, и при распитивању не пропустише никога на путу и по кућама: трговце, земљоделце и путнике; али нигде не могоше ништа чути о том скупоценом бисеру, који десница Свевишњега кријаше у Својој ризници до потребног рока.
Родитељи пак Евгенијини дан и ноћ плакаху за њом и неутешно ридаху, често је дозивајући по имену, гребући лица своја посипајући пепелом главе своје, и падајући на земљу од изнемоглости и сиЛне туге срца; и притом запомагаху: Евгенија, Евгенија, кћери наша слатка! где си се, светлости наша, сакрила од очију наших? у ком си се месту, утехо наша, притајила? на који си начин, надо наша, нестала?
И ридаху родитељи за ћерком својом, и плакаху браћа за сестром својом, и сузе роњаху робови и робиње за госпођом својом, и сви граћани жаљаху за Евгенијом и саосећаху бол епарха као свог доброг господара и управитеља. Потом почеше питати врачаре и гатаре, и приносити идолима многобројне жртве, не би ли им који од богова казао што о несталој девојци.
Но ни од њих не дознадоше ништа. Јер ћутаху: врачари и гатари као лажљивци и незналице, а идоли као мртваци. Најзад неки од житеља Александрије измислише басну на утеху епарху: наиме они тврђаху да им је откривено, како су, тобож, богови заволели лепоту Евгенијину, па зато Евгенију узнели на небеса и уврстили је у ред богова. Уцвељени родитељ поверова тој басни, престаде мало са тугом, и силом претвори свој плач у радост. И он одмах нареди да се салије од злата идол, сличан по изгледу његовој љубљеној кћери, и да се постави на видном месту у Александрији. И поче он свенародно указивати поштовање Евгенији као новој богињи, празнујући је и приносећи јој многобројне жртве. На тај начин он олакшаваше себи бол свој за ћерком. Али Евгенијина мајка Клавдија и браћа Авит и Сергије не повероваше тој басни, те и надаље непрестано и неутешно плакаху за Евгенијом.
Међутим блажена девојка Евгенија, прикривена мушким оделом и именом, и због својих мушких и јуначких подвига сматрана за мушкарца, живљаше у споменутом манастиру, . усрдно монахујући и служећи Богу. И она показа толики успех у божанственом учењу, да је кроз две године већ знала напамет цело Свето Писмо: и душа јој беше препуна толиким миром, да је сви сматраху за једнога од анђела. И ко је могао сазнати да је она женско, када је покриваше сила Христова и беспрекорна девственост, и када она својим животом и код савршених монаха изазиваше дивљење? Говор њен беше смеран, мио, кротак и немногоречив, пун страха Божија и душекористан., На црквена богослужења нико не долажаше пре ње и нико не излажаше после ње. Свима она беше на углед и корист: тужне утешаваше, са радоснима се радоваше, гњевљиве и јаросне једном речју смираваше; на горде пак толико утицаше смирени начин њеног живота, да су се они изненада претварали из вукова у овце.
Након не много времена она доби од Бога дар исцељивања. И када би она посетила кога болесника, одмах је сам долазак њен одгонио болест и давао болеснику потпуно здравље. А два евнуха њена, Прот и Јакинт, неодступно борављаху с њом, и беху подражаваоци њеног живота, и верне слуге њене и пријатељи.
Три године по обраћењу њеном к Богу престави се игуман тога манастира. И братија сабравши се стадоше једнодушно молити блажену да им буде игуман, јер не знађаху за њену тајну чувану Богом: да је њихов Евгеније по природи не мушкарац већ жена. Они су посматрали њено мудро, беспрекорно и богоугодно живљење, које неупоредиво превазилажаше живљење свих постника манастира, те због тога Многим молбама наваљиваху на њу да се прими старешинства. Тада светитељка, с једне стране бојећи се да је противно закону да жена управља над људима, а с друге стидећи се да омаловажи и одбије свесрдне молбе толиких чесних лица, упути им ову молбу: Молим вас, браћо, донесите ми овамо свето Еванђеље. - А када Еванђеље би донето, она продужи: Потребно је да хришћани приликом сваког избора пре свега питају о томе самог Господа Христа.
Стога расмотримо шта нам Христос наређује поводом овог избора, па се покоримо Његовој вољи.
Тада она пред свима отвори Еванђеље насумце, и оно се отвори на месту где беше написано: Који хоће да буде већи међу вама, нека вам буде слуга; и који хоће међу вама да буде први, нека вам буде роб (Мт. 20, 26-27). Када ове речи бише прочитане, светитељка изјави: Ево, покоравам се и Христовом наређењу и вашој молби. Нека дакле будем слуга и роб ваше љубави.
И обрадоваше се сви њеном пристанку. И прими тобожњи Евгеније, а у самој ствари Евгенија, игуманство у том манастиру, и постаде свима као заробљеник и роб, непрестано се трудећи за сву братију, носећи воду, секући дрва, чистећи све келије, и свима служећи са великим усрћем. Себи пак за борављење изабра вратареву келију, да се ни бољом келијом не би показала виша од других. Трудећи се у манастирским пословима она никада није пропуштала прописано црквено правило, тојест: јутрење, Часове (у нарочите дане и Литургију), и вечерње. И изгледало јој да је узалудно изгубљен онај час, у који би се десило да она не узнесе хвалу Богу. И она будно мотраше да јој ни једна час не прође без славословља Божија. Стога у рукама њеним беше посао, а у устима непрекидна молитва. И доби она власт над нечистим дусима, да их изгони из људи. А даде јој се благодат да чини и друга чудеса, о којима подробно говорити недостаје времена. Но сада да испричамо како отпоче гоњење на светитељку, остале догађаје из њеног живота, њено страдање и њен крај.
Бејаше у Александрији једна жена, по имену Мелантија, богата имањем али убога у добрим делима. Она се разболе од грознице, и паћаше од ње више од године дана. Имађаше она велико имање у близини манастира. Чувши да у манастиру има неки монах Евгеније који лако исцељује сваку болест, она хитно оде к њему, и мољаше га да је исцели од болести њене. Сажаливши се на њу, Евгенија је помаза светим јелејем, и Мелентија одмах избљува све што јој је унутра шкодило и изазивало њену болест, и постаде здрава, и пешице се врати на своје имање. Након пак не много времена она у знак благодарности за исцељење начини три сасуда од чистога сребра, напуни их новцем и посла свом бесплатном лекару. Но Евгенија не прими поклон већ га одасла натраг Мелантији, рекавши: Ми изобилујемо и преизобилујемо сваким благом о Богу нашем. А тебе, драга Мелантија, саветујем да ово раздаш невољнима и убогима.
Угледавши враћене поклоне, Мелантија се веома ожалости, и хитно оде у манастир. И каквим све молбама и преклињањима она наваљиваше на Евгенију да не одбија донесене поклоне! Најзад настојатељ Евгеније једва пристаде да нареди да се сасуди однесу у црквену сасудохранилницу где су се чувале ствари за црквена богослужења.
Од тога времена Мелантија стаде често посећивати Евгенија, и њоме овлада непристојна љубав према њему, не знајући да се под мушким оделом и именом скрива жена. Видећи га онако млада и лепа, Мелантија је држала да такав младић није могао увек живети у чистоти, а своје исцељење стаде приписивати не његовој светости већ његовој лекарској вештини. И она се с дана на дан стаде распаљивати све већом и већом пожудом за њим, сањајући да ступа у телесни грех са њим. И тражаше она згодно време и место, да испуни ту своју жељу. И једнога дана, налазећи се на свом имању недалеко од манастира, Мелантија, распаљена похотом према младоме монаху, начини се болесна, и посла к њему молбу да је сам посети болесну и помогне јој као и први пут.
Дошавши к њој, блажена Евгенија седе пред постељом Мелантије, болесне не од болести већ од телесне похоте. Посматрајући Евгенијино лице, Мелантија не могаде више скривати у себи потајни огањ који је дуго времена распаљивао. Она отвори своја бестидна уста и поче говорити речи блудничке, прелашћујући га и мамећи у грех, као што је то некад чинила са Јосифом Египћанка, жена Пентефријева.[7] Ја сам обузета неодољивом жељом и безмерном љубављу према теби, - говораше она, - и мој се дух не може смирити док ти не пристанеш да постанеш господар над свим имањем мојим и мој муж. Јер зашто ти узалудно умртвљујеш себе непотребним уздржањем, и добровољно упропашћујеш дане младости своје, толико изнуравајући тело и сатирући такву лепоту лица? Ево огромних имања! ево ризница злата и сребра, драгог камења и скупоцених хаљина! ево и великог броја робова и робиња! ево, најзад, ти видиш и мене младу и не ружну, обудовелу ове године, притом и бездетну, те тако нема наследника за моја богатства. Стога их наследи ти и постани мени самој господин и господар.
Све то и још много друго говораше Мелантија, прелашћујући Евгенију. Но преподобна Евгенија, стидећи се бестидности ове блуднице, одговори јој страховито љуто: Умукни, жено, умукни! и не покушавај да ми нашкодиш отровом древне змије. Ја видим, ти си од себе начинила велико обиталиште ђавола. Одступи од слугу Божјих, саблазнитељко! богатства твоја нека наследе слични теби сладострасници! а наше богатство јесте сиротовати са Христом. Што се пак тиче брака, то нека наш ум никада и не помисли на телесна уживања! О блажена чистото, никада те нећемо продати за трулежна богатства! О света девствености, нећемо те оскврнавити блудочинством! О Мати Божја и Дјево, у Тебе се уздам, нећу изневерити своје завете! Један је у нас брак - наша љубав према Христу; једна су у нас богатства - блага спремљена нам на небесима; једно наслеђе - познање истине.
Рекавши то, блажена Евгенија устаде и оде у свој манастир. А Мелантија, испунивши се уједно неисказаног стида и гњева, отиде у град, јави се епарху и рече му: Неки хришћански младић, који каже да је лекар, борави у манастиру недалеко од мога имања, дође мојој кући, и ја му допустих да уђе у моју собу ради лечења. Међутим он, сматрајући ме за непоштену и бестидну жену, поче ме најпре ласкавим речима наводити а затим и рукама приморавати на зло дело; и да ја не нададох вику, те робиње моје дотрчаше на моје запомагање, тај би ме безобразни младић сигурно оскврнавио насилно, као варварин заробљеницу.
Ове Мелантијине речи силно разјарише епарха, и он одмах посла слуге да ухвате не само младића Евгенија, називаног лекарем, него и све који живе с њим, да их окују у железне окове и држе у тамници. Али пошто једна тамница не могаше сместити све монахе који се налажаху с Евгенијом, то их распоредише по разним тамницама. Глас о овом догађају пронесе се не само по свој Александрији него и по свима оближњим градовима. И многе увреде и грдње доживеше хришћани од незнабожаца, јер сви који чуше казивање Мелантијино вероваху у истинитост речи њених, пошто су је незнабошци веома ценили као честиту, угледну и високородну.
И би одређен дан у који се имало обавити суђење монасима и изрећи им се казна. Неке од њих епарх је хтео да преда зверовима на поједење, друге да у огњу спали, а остале да погуби помоћу разноврсних мука. И када дође тај одређени да)н, сабра се мноштво народа не само из града него и из целе његове околине. Сабра се тамо такође и много хришћана, међу којима беху многи презвитери и неколико епископа: они дођоше да виде кончину невиних слугу Божјих, да узму остатке моштију њихових и чесно их погребу.
Чим на судиште стиже епарх Филип са својим синовима Авитом и Сергијем, и седе на судијином месту, одмах уведоше у средину позоришта блажену Евгенију, тајну које још нико није знао, са њеним евнусима и осталим монасима, оковане у тешке железне окове. А народ стаде силно грајати и викати: Нека буду погубљени ти погани безаконици! - Епарх нареди да начелника зла, невино јагње Христово, приведу ближе к њему ради испитивања, и да поређају пред њом сва оруђа за мучење, и да предстану готови и грозни џелати.
И стаде света Евгенија на суду пред оцем својим и браћом, немајући на себи никакву кривицу, сакривена под мушком монашком одећом, смерно погнуте главе, да је одмах не би распознали. Обраћајући јој се, епарх јој поче јаросно говорити: Реци нам, најпокваренији хришћанине, тако ли вам Христос ваш заповеда да чините погана дела и да лукавствима својим уваљујете честите жене у зле похоте своје? Реци нам, сверазвратни, како си се дрзнуо ући у кућу пресветле госпође Мелантије и њену племениту чистоту присиљавати на оскврњење? Покварењачки издајући се за лекара, ти си се показао непријатељ и насилник. Стога ћеш за свој бестидни и дрски подухват добити достојну казну, и ти тако зао погинућеш злом смрћу.
Епарху који са толиким бесом говораше, блажена Евгенија одговори кротко: Господ мој Исус Христос, коме служим, учи чистоти и обећава вечни живот онима који девственост своју чувају беспрекорном. Ми можемо овог часа доказати да нас Мелантија лажно окривљује. Али боље је да ми претрпимо зло, те да не пропадне плод нашег трпљења, него да она, побеђена и изобличена, доживи какво било зло. Уосталом, ако ми се закунеш здрављем царева својих да овој лажној сведокињи нећеш учинити никакво зло, онда ћемо је ми одмах испитати односно греха за који нас без икаквог разлога окривљује, па ћемо видети да је она крива.
Епарх се закле и обећа да ће испунити што она тражи. Тада се Евгенија обрати Мелантији и рече јој: Мелантија, само име твоје означава црнило и помрачење.[8] Својом безочном клеветом ти си хришћанима припремила разне муке. Хајде онда, настој да нас кидају, пале и соку! Но буди уверена да слуге Христове нису онакви каквима их ти лажно приказујеш. Уосталом, приведи ту робињу за коју си рекла да је очевидац нашега греха, да се њеним устима изобличи лаж и обелодани истина.
Та робиња би приведена. Она дометну лаж, да би угодила својој госпођи. Јер како би она могла рећи што противу ње? - Ја знам, говораше робиња, да овај бестидни младић често греши са простим женама. И мени је тај бедник много пута досађивао, па се најзад дрзнуо насрнути и на моју госпођу. Ушавши у њену спаваоницу у седам сати изјутра, он је најпре разговарао с њом као лекар о њеној болести; затим јој поче говорити безобразне речи, и напослетку покуша да је силује, што би свакако и учинио, да ја нисам брзо дозвала друге служавке, те тако избавила госпођу нашу из руку овога блудника.
Судија нареди да се позову и друге служавке Мелантијине; но и оне такође лажно сведочаху против монаха Евгенија, помажући својој госпођи. Тада епарх бесан од гњева викну на Евгенију: Шта можеш, бедниче, рећи у одбрану своју сада, када те толики сведоци терете и поуздано потврђују твоје безакоње? - Света Евгенија одговори: Сада ево дође време говорити, јер престаде време ћутања. Дође време слободно објавити истину, да се лаж, изношена противу нас, не би безмерно хвалисала, и да међу незнабошцима не би кружили рђави гласови о хришћанима. Истински сам желела да своју тајну чувам до краја свога живота, и да лаж која се износи против нас изобличим на будућем суду Христовом и докажем чистоту своју пред Оним, из љубави према коме сам је и чувала. Што сам досада веома брижљиво скривала, приморана сам да сада обелоданим, да безакоње не би тријумфовало над невиношћу, и да се незнабожачко безбожје не би ругало благочестивом и целомудреном хришћанском животу, и да га не би исмевало, нити му се подсмевало. Објавићу истину не из хвалисавости, него ради прослављења имена Исуса Христа: јер је сила овога имена толика, да и жене, које живе у страху Божјем, удостојавају се мушкога достојанства, те људска бића мушкога рода не могу вером бити већа од оних женскога рода, као што вели учитељ хришћански, апостол Павле: У Бога нема разлике између мужа и жене, јер су сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Стога сам и ја пожелела Христа ради, у кога сам поверовала, и кога сам свом душом заволела, и на кога сам сву наду положила, да по животу и по спољашњем изгледу више будем мушкарац него жена, чувајући своју девственост за јединог пречистог и бесмртног Женика Небеског.
Говорећи то, она раздра на себи горњи део одеће и обнажи неке делове свог светог и чистог девојачког тела и показа да је женско. И рече епарху: Господине мој, ти си ми отац по телу, Клавдија ми је мајка, а Авит и Сергије који седе с тобом, то су моја браћа. А ја, - ја сам твоја кћи Евгенија, која се из љубави према Христу одрекох света и свих уживања његових; ево Прота и Јакинта, мојих евнуха, са којима заједно примих учење Христово. И Господ Христос ме обасу толиком благодаћу, да ме милосрђем Својим учини победитељком свих похота и страсти.
И ја непоколебљиво верујем да ће ме Он и до краја сачувати таквом каква сада јесам.
Док она ово говораше, и још не беше завршила своје казивање, познаше отац и браћа делимично по говору, а делимично и по неким цртама на лицу, пошто нетремице гледаху у њу, да је то заиста Евгенија. И одмах, у неисказаној радости и сузама, они скочише са својих места, и притрчавши јој, грљаху је и целиваху, плачући од радости и веселећи се што изненада обретоше Евгенију, без које им ни сама светлост овога света не беше мила. И тог часа би обавештена мати њена Клавдија, да је кћи њена Евгенија пронађена. Ова одмах хитно дојури, и угледавши своју милу Евгенију, шта све није радила, какве јој све љупке речи није говорила, гледајући своју кћер као да је из мртвих устала. А народ, посматрајући све то, дивљаше се и громко викаше: Један је Христос, један је истинити Бог, Бог хришћански! - Мноштво пак хришћана који беху дошли са својим епископима и презвитерима ради погребења тела мученичких, испунивши се неизрециве радости, певаху: Десница твоја, Господе, сатре непријатеље. Који је Бог тако велики као Бог наш? Он открива што је сакривено, и обелодањује што је тајно, хвата мудре у лукавству њихову.[9]
Затим бише донете златоткане хаљине са скупоценим украсима; у њих родитељи и браћа обукоше Евгенију и против њене воље, па је посадише на узвишеном месту, да је сви виде, и да се сви радују с њима проналаску изгубљене. А одмах бише ослобођени окова и монаси, који заједно са Евгенијом беху у узама; и њих све обасуше многим похвалама, почитујући их као истинске слуге Христове.
Мелантија пак испуни се великог стида и страха; и још док се налажаше на гледалишту, огањ паде с неба на кућу њену и сагоре је до темеља са свима њеним богатствима и ризницама, тако да ни трага не остаде од свега тога. И настаде велика радост за све хришћане у Александрији и у целом Египту, нарочито када се крсти и поверова у Господа нашег Исуса Христа сам епарх Филип са женом и синовима и свим домом својим; тада и велико мноштво незнабожаца прими свето крштење. И Цркви Христовој би враћен мир. Јер епарх Филип убрзо после свих ових догађаја посла царевима Северу и Антонину[10] писмо, у коме писаше да за римско царство није корисно изгонити из градова хришћане, који су од велике помоћи општим народним добрима. Цареви усвојише Филипов савет, те по свима египатским градовима хришћани се вратише на своја места, добише своја имања, храмове и звања; и хришћанска побожност цветаше у миру.
Но светињу свагда прати завист вражија, и противу врлине војује грех. Тако и сада неким најугледнијим идолопоклоницима у Александрији беше веома тешко гледати како се с дана надан увећава број хришћана, а број идолопоклоника све више и више опада. Нахушкани од оца свог Сатане они отпутоваше к царевима са клеветом на Филипа. И говораху царевима: Читавих девет година Филип управљаше добро Египатском земљом и законе царске строго спровођаше. Међутим сада ми не знамо шта му би, те се тако измени. Он остави служење боговима наших отаца, и сав народ вуче за собом на поклоњење Ономе, кога (како сви тврде) убише Јевреји распевши га у Палестини. Нема више поштовања ]]>28767Mon, 05 Jan 2026 20:32:57 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D1%98%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-r28766/

Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.
(Гал. 3:28).

Људи често кажу за некога: „Он је расиста“, говоре о класним разликама, о расизму, а неки мудраци овог доба чак тврде да човек мора бити изнад своје земље, изнад своје религије и тако даље. Али пре 2000 година, свети апостол Павле, чије су речи сачуване у Светом писму, рекао нам је да пред Богом није битно да ли сте Јеврејин или Грк, да ли сте роб или слободна особа. А то је било у време када робови нису сматрани људима, у Римском царству, па чак и у грчкој филозофији, робови нису сматрани људима: ти си роб, дакле ниси особа. Римљани су веровали да је роб ствар, предмет.

„Нема ни мушког ни женског“, нити оних разлика које чине другу особу инфериорном. Све се то укида, „јер сте сви једно у Христу Исусу“.

Овде не пише да сте „сви ви једна мешавина у Христу“, што би значило да су сви изједначени и претворени у неку врсту желеа, не, свако задржава своју личност, човек остаје човек, не постаје жена, жена остаје жена, Јеврејин остаје Јеврејин, не постаје Сиријац, Турчин остаје Турчин, Грк остаје Грк, свако је јединствена особа, а не нека врста мешавине.

Некада су постојале идеологије које су говориле да су сви људи једнаки и да треба да постоји једнакост међу њима, а затим су напуштене. Једног старешину су питали:

— Која је разлика између једнакости у таквом идеолошком систему и јеванђељске једнакости?

Он је одговорио:

— Разлика између њих је иста као између изједначавања и једнакости.

Дакле, једно је све сравнити са земљом, а друго је имати једнакост. Изравнавање значи да узмете булдожер, пређете преко свега и згњечите све, и све постаје једно: мушкарци, жене, Јевреји, Грци, Јевреји, робови, слободни људи, велики и мали — сви су згњечени, индивидуалност особе нестаје, њена лична историја нестаје, њено лично постојање нестаје. Постају пире од кромпира.

Када правимо котлете, узимамо кромпир, млевено месо, лук и јаја, све помешамо, а затим обликујемо једноличне котлете. Христос то не ради са човеком. Христос чува човекову индивидуалност, чува све његове особености, црте и историју – све што га одликује као људско биће.

Христос чува индивидуалност човека, чува све његове карактеристике, особине и историју, све што га одликује као човека.

И шта Он ради са особом? Он уклања духовне токсине, страсти, грехе — и усађује у њих осећај да је други мој брат, други сам ја, ми смо једна особа, а не нека мешавина. Ми, сви људи, чинимо једну личност, као што су Отац, Син и Свети Дух један Бог, једно Божанство у три Личности. Постоје милијарде људских личности, али смо сви једно јер смо уједињени у љубави Христовој.

То, наравно, није лако постићи. Па ипак, како неко може достићи стање да свог брата види као самог себе? Неки кажу - да би то учинио, мора волети самог себе. На крају крајева, Христос каже да човек мора волети ближњег свог као самог себе (Матеј 22:39). Дакле, да би волео ближњег свог, прво мора волети самог себе. Јер неко би могао рећи:

- Ја не волим себе.

Знате ли колико има људи око нас који не воле себе? На крају крајева, људи данас имају огромне проблеме са самопоштовањем, са самопоуздањем, а јадни психолози покушавају да побољшају туђе самопоштовање. Постоје случајеви када особа толико не воли себе да се осакаћује. Да, постоје психијатријски проблеми када особа толико мрзи себе да се осакаћује. Дакле, да ли то значи да таква особа не би требало да воли другог? Или, пошто не воли себе, може ли рећи: „Не волим себе, зато нећу волети никога“? Не, то није истина. Волети другог као себе значи волети га као да је твоје сопствено ја. Друга особа није други, није странац који стоји преда мном, већ моје сопствено ја, ја сам. И то је наш циљ, због чега свети апостол каже: „Сви сте ви један човек.“

Када волиш себе себично, никада нећеш волети другу особу. Ниједан индивидуалиста, ниједан егоиста не воли никог другог. Волимо другог када он воли нас. То се види чак и у браку.

Управо ћеш се оженити девојком и кажеш: „Али само пази, ако ме превариш, убићу те! Толико те волим, толико те обожавам, да сам спреман да те убијем ако ме превариш!“

Људски је ово рећи, али да ли је то јеванђељски? Да ли љубав заиста зависи од тога да ли ме волиш или не? „Ако ме волиш, волећу и ја тебе, и постаћу ти тепих по коме ћеш ходати, али ако ме ти не волиш, онда ћу се уместо тепиха претворити у змију да те прогутам!“ Ово није јеванђељска љубав; то је „љубав“ Кроноса. Сећате се Кроноса из древне митологије, који је из велике љубави јео своју децу? Имао је тако велику љубав према њима.

То је себична љубав. Светска, људска, телесна љубав воли, али жели нешто заузврат, награду, одговор. Али љубав Божија, љубав Христова, каже свети апостол Павле, не тражи своје (в. 1. Кор. 13, 5); она воли и не жели да буде вољена, не тражи награду и стога не поробљава другу особу. Напротив, она је ослобађа. И захваљујући томе, друга особа проналази себе, а да не доживљава притисак када би је велика љубав угушила.

Све се ово дешава у Исусу Христу, Христовом благодаћу и Његовим присуством.

Да, тешко је човеку да достигне тачку где гледа на све људе као на себе, као на једну личност, али до тога може доћи кроз Христову љубав, кроз очишћење себе од страсти, кроз слободу, кроз превазилажење свог егоизма, егоцентричности, самољубља, похоте, љубави према новцу.

Црква нам даје практичне алате за ову сврху. Она нам говори да дајемо милостињу. Зашто? Да бисмо превазишли тренутну економску кризу? Или да би сиромашни постали богати, а богати сиромашни? Не, не зато, већ да бисмо себи помогли да превазиђемо свој индивидуализам. Да бисмо се ослободили замишљених штака за које се држимо сваки пут када помислимо да смо са својим новцем неко, да смо са својом лепотом неко, да смо са својим учењем тако важна особа, да се осећамо као да смо на прагу освајања света. Али све су то лажни ослонци. Све се то распада. Зато их превазилазимо и задовољавамо се истином, тиме што стојимо поред друге особе не као егоиста, не застрашујући је, не наносећи јој бол, већ видећи своје ја у њој. Као што се не плашимо самог себе, већ бринемо о себи, почињемо да се опходимо према свом брату на исти начин. Али, наравно, све се то увек чини у Исусу Христу, благодаћу Христовом и Његовим присуством.

***

— Са неким људима смо компатибилнији него са другима. Како би требало да се носимо са таквим ситуацијама?

„Зато смо рекли да је тако тешко. То је људски, о чему причаш. Сви ми функционишемо на овај начин, све док смо у својим природним квалитетима. Постоје људи које волимо, срећни смо што смо са њима, а онда постоје и други на које се мрштимо чим их видимо: 'Ево га опет!? Ево га опет, право испред мене!?' Па, то се дешава, али хајде барем да признамо ову нашу слабост и да се не правдамо, већ да кажемо: 'Ја сам само човек, одакле ми снага да ово не урадим?'“

Једног дана, младић је дошао код светог старца Пајсија , желећи да се замонаши. Имао је јак карактер и посетио је многе старце, али су га сви одбили говорећи:

- Сине мој, ниси створен за монаштво, ти си својеглав!

Рекао је старцу Пајсију:

- Сви су ме отерали, само си ми ти остао, старче!

Старац Пајсије му одговара:

„Слушај, кад бих био Свети Антоније Велики, оставио бих те, па чак и исцелио. Али пошто нисам Свети Антоније, мораћеш да одеш негде другде. Не могу да те задржим.“

То јест, људски гледано, на основу људских квалитета, заиста постоје људи који нам пружају утеху, а постоје и они други који нам стварају тешкоће, понекад чак и без икаквог деловања; једноставно нисмо усклађени. Стога морамо превазићи свој его и помоћи особи којој је потребно наше присуство. Постепено прекинимо своју вољу. Идеално би било да нам са свима буде угодно и да нас нико не иритира.

Заиста је невероватно како су се велики светитељи осећали удобно са свим људима. Нису имали проблема. Желети да се видимо са неким људима, а са другима не, није савршено, али је људски, нешто што морамо превазићи, али тек након што тога прво постанемо свесни тога.

Пострадаше за Христа Господа у време гоњења Декијева 250. године. Њихова су имена: Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије, Евникијан, Зотик, Помпије, Авгатопус, Василид и Еварест. Сви беху угледни и чесни грађани, најбољи међу најбољим. Када их изведоше на губилиште, они беху радосни веома, и препираху се, ко ће од њих први бити посечен, јер сваки жељаше први поћи ка Христу љубљеном. Потом се помолише: "Прости, Господе, слугама Твојим, и прими изливену крв нашу за нас, за сроднике наше и пријатеље и за све отечество, да се сви ослободе од таме незнања и Тебе познаду, истиниту светлост, о Царе вечни!" Посечени беху и у царство славе пређоше, да се радују вечно.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ДЕСЕТ МУЧЕНИКА КРИТСКИХ

РИМСКИ цар Декије постави на острву Криту за поглавара свога имењака Декија, који своме цару беше сличан по свирепости, насилништву и гоњењу хришћана. Чим дође на острво Крит, поглавар Декије одмах издаде наређење, да све који верују у Христа доводе к њему на мучење. И довођаху к њему хришћане тврде у вери, и он их после многих испитивања и мучења погубљиваше на разне начине. У то време бише узети и доведени к мучитељу и ова десеторица изванредних људи. Беху они родом из разних градова: Из Гортинског града Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије и Евникијан; из Киоса Зотик; из Епинеја Помпије и Агатопус; из Кидоније Василид; из Ираклије Еварест. Сви они подједнако стремљаху к вечном небеском блаженству. Они предстадоше мучитељу, и какве све смеле речи не изговорише они! какво јунаштво не показаше! каква све мучења не доживеше! каква злостављања не победише трпљењем! Њих бише, мучише, по земљи вукоше, камењем тукоше, исмеваше, пљуваше; и сваку врсту поруге они трпеше у току тридесет дана. А за 23. децембар би одређено последње суђење.
Тога дана судија заседе на судишту, и страдалци бише приведени на завршно ислеђење, сви пуни јунаштва и неустрашивости. Поглавар пак беснијаше од јарости и безумља, жудан да страдалце љутим мукама намучи и умори; а они беху готови да трпе до последњег даха. Крволочни игемон гњевно погледа на њих и рече: Какво је то безумље ваше, да вас ни разум ни време не научи ономе што је корисно по вас? - Затим, као устрашивши их већ самим гњевом, он додаде: Принесите жртву; а ако нећете, ја вам више ништа говорити нећу, и ви ћете познати ко је Декије, коме ви нећете да се покорите. - Нато мученици одговорише: Игемоне, ми и речју и делом, и то у току доста времена, јасно вам показасмо, да нећемо ни боговима принети жртве нити се вашем наређењу покорити. - А игемон, упадајући им у реч, упита: Зар ни најмање не помишљате на муке, несрећници? - Светитељи одговорише: Ми се уопште не бојимо мука, него смо ти штавише веома благодарни што си нам припремио таку духовну гозбу, тојест мучење за Христа, припремио, и позвао нас на њу. - Игемон рече: Још мало па нећете тако говорити више, јер ћете упознати силу великих богова које ви бестидно хулите, не стидећи се многих овде присутних мудрих лица, која почитују најпрвога међу боговима Зевса, затим Херу, Реју и остале. Сада ћете бити стављени на такве муке, да ће не само нестати вашег јунаштва, него ће страх обузети и друге који су непокорни као и ви, само ако се обрету такви.
На то чврсти душом мужеви одговорише: Не говори нам, игемоне, о Зевсу и његовој матери Реји! То за нас није новост: слушали смо ми од отаца наших о његовом пореклу, животу и нарави. Он је био толико неуздржљив и толико покварен, да је блудочинствовао не само са женама него и са мушкарцима; враџбинама и мађионичарском вештином он је мењао свој спољашњи изглед само да би своју похотљивост задовољио, и стално је скврнавио себе срамним делима. Неки пак, обузети истом страшћу, следоваху његовим гадостима; и они га прогласише за бога, и храмове му подигоше, и жртве му стадоше приносити, да би се сматрало да је и богу пријатно оно што је њима по вољи, и да блудничко и похотљиво живљење не само није одвратно богу, него је, авај! такво живљење својствено богу.
Док угодници Божји говораху тако, игемон се кидаше од гњева осећајући да су они у праву. Притом још више беснијаше народ, и кидисаше на мученике, и рукама би их растргао, да Декије својом виком и махањем руку не прекрати народну узбуну и метеж. Пошто завлада тишина, игемон стаде размишљати какву љуту смрт да измисли за мученике. И по наређењу игемоновом мучитељи зграбише светитеље да их муче; и стадоше их стављати на разне муке, но све оне беху подједнаке по свирепости и боловима. Један од њих би обешен и струган железним ноктима: жиле му се чупаху, и парчад меса од тела његова на земљу падаху. Друге камењем и оштрим моткама тукоше по ребрима све до костију. Трећи, бијени тешким оловом, зглобови им се изглављиваху, а кости ломљаху и дробљаху. Свакога мучаху на посебан начин. Чак је болно и слушати о тако бездушним мучењима: јер као што је за жалостиве неподношљиво гледати на та мучења, тако је тешко и слушати њихово подробно описивање. Међутим мученици примаху такве муке сасвим спокојно, или тачније рећи: трпљаху их с радошћу, и онима који унаоколо стајаху изгледало је да мученици страдају не толико од бола колико жале што је тих мука тако мало и што их не стављају на још многобројније муке. Стога се стицаху к њима да погледају на њих као на нешто ново и необично сви, и верни и неверни: верни који тајно држаху веру хитаху да се надиве јунаштву страдалника, и да кроз то утврде себе у вери; а неверни хитаху да се наругају триљењу светих и да, гледајући на њихово страшно мучење, уживају у њиховим мукама. При томе они не само не показиваху никакво сажаљење, него подстицаху игемона и мучитеље на још већу бездушност. Тако подстицан од ових, игемон издаваше наређења, а мучитељи их извршиваху; биров пак у то време викаше: Поштедите себе саме! покорите се управљачима! нринесите жртву боговима!
Међутим мученици усред таквих и толиких бездушних мучења беху својим јуначким трпљењем изнад свих: изнад народа и бирова и мучитеља и самога игемона; а пре свега - изнад кнеза њиховог Сатане и свуколике силе његове. Јер сви мученици, као да су се договорили, клицаху једним устима: Ми смо хришћани! ми смо Христова жртва, заклана за Христа! Ако и хиљадама пута треба умрети, умрећемо радо!
Када свети мученици показаше да све муке нису ништа за њих, тада ревносни слуга Сатанин Декије, изгубивши наду да их може убедити или принудити да боговима принесу жртву, донесе смртну пресуду: да буду посечени мачем. Тада свете страдалце поведоше на губилиште, недалеко од града. То се губилиште називало Алонијум. На путу ка губилишту страдалци пројавише нешто ново и необично: за све време мучења једнодушни и једномислени, они се пред крај стадоше препирати међу собом, ко ће од њих први ступити под мач и најпре примити венац. Но ту препирку прекрати Теодул, један од овог светог збора, говорећи да ће између њих бити први онај који после свих подметне под мач главу своју: јер ако се он, гледајући испред себе посечење и смрт свих осталих пријатеља својих, ни најмање не уплаши, нити покаже икакву тугу, нити му се лице измени, Онда ће се он ваистину јавити као најодлучнији подвижник и победник. Ове Теодулове речи свима се допадоше. Тада они прво одпеваше заједничку песму Богу: "Благословен Господ, који нас не даде , зубима њиховим да нас растржу! Душа се наша избави као птица из замке ловачке" ... и остало.[1] Затим, дошавши на губилиште, сваки од њих очита ову молитву: "Опрости, Господе, слугама Твојим, и прими проливање крви наше за нас и за наше сроднике и пријатеље и за сво отачаство, да се ослободе од таме незнања и светлим очима угледају хришћанску веру, и познаду Тебе, Истиниту Светлост, Царе Вечни!"
Пошто се они тако помолише Богу, стадоше им једном за другим одсецати свете и добропобедне главе, а душе њихове с радошћу узлажаху ка Христу Богу. После пак њиховог посечења, када џелати отидоше, неки од хришћана што остадоше на губилишту, сабраше света тела блажених мученика и чесно погребоше.[2]
Када престаде гоњење и опет засија хришћанска вера, блажени Павле, епископ града Гортине, допутова са острва Крита у Цариград, и изради дозволу да пренесе тела светих десет мученика из места Алонијума, у коме су они били погребени после посечења мачем, у Гортину. Вративши се на Крит и стигавши у место Алонијум са мноштвом хришћана, од којих су неки били присутни при страдању светих, он обрете мошти светих десет мученика читаве - нетљене, и свечано их пренесе на заштиту граду и на помоћ свима којима је помоћ потребна. Њиховим молитвама нека се удостојимо и ми постати заједничари уготовљених њима небеских блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

Очеви су последњи породични празник у циклусу који претходи Божићу. На овај дан, обред је био исти као и на Материце, само са очевима у главној улози. Међутим, за разлику од мајки, очеви се нису тако лако дали везати, и обично би везивање трајало краће – према традиционалном схватању, глави куће некако није приличило да дуго буде у тако немоћној позицији.

Очеви би обично данима унапред сакривали све конопце како их деца не би исекла, а деца би покушавала да их некако набаве, како би припремљено дочакала празник.

На дан Очева, најсигурније је било ухватити оца на спавању, а везани отац би по буђењу „грдио“ децу, и тобоже љут поделио би им поклоне како би га што пре ослободили.

Сматра се да ова три празника симболизују чврсте породичне везе, мир, слогу и међусобно поштовање и помагање. Осим тога, они су веома значајни за саму децу, која, као главни протагонисти, равноправно са одраслима учествују у обреду, а на тренутке чак и симболично преузимају контролу у кући, што је веома корисно за њихов развој и самопоуздање.

https://svetigora.com/praznik-oci/

Ова славна јунакиња вере Христове роди се у Риму у дому сенаторском и богатом, од оца паганина и мајке хришћанке. Од ране младости прилепи се љубављу ка Господу Исусу, руковођена у науци Христовој неким благочестивим учитељем Хрисогоном. Приморана оцем Анастасија ступи у брак с неким незнабожачким властелином Публијем. Но, изговарајући се на женску болест, она никако не хте с њим ступити у телесне везе. Због тога је муж горко мучаше затвором и глађу. А још веће муке удари на њу, када дознаде, да она тајно одлази у тамнице хришћанским мученицима, односи им понуде, служи им, пере им ране, дреши узе њихове. Но Божјим Промислом би ослобођена од опаког мужа. Послан би Публије царем у Персију, па путујући морем, утону. Тада света Анастасија поче слободно служити мученим хришћанима и својим великим наследством тешити сиромахе делећи им милостињу. Једном цар Диоклецијан беше у граду Аквилеји, па нареди, да му доведу исповедника Христова Хрисогона. Овога праћаше на путу светог Анастасија. Хрисогону светом би одсечена глава по царевој заповести. Тада пострадаше и три сестре, Агапија, Хионија и Ирина (в. 16. април): прве две бачене у огањ, а трећа стрелом прострељена. Њихова тела узе света Анастасија, зави у бело платно и многим ароматима обложив, чесно сахрани. Потом Анастасија оде у Македонију, где помагаше страдалницима Христовим. Ту би распозната као хришћанка, због чега би ухваћена и вођена на саслушања и истјазања код разних судија. Желећи умрети за Христа љубљенога, Анастасија непрестано вапијаше у срцу к Њему. Некакав началник жречева Улпијан хтеде се похотљиво коснути тела свете Анастасије, но ослепе наједном и издахну. Осуђена на смрт глађу светог Анастасија прележа у тамници тридесет дана без хране, хранећи се једино сузама и молитвом. Потом стављена у лађу са још неколико хришћана да буде потопљена, но Бог је и од те смрти сачува. Најзад би над огњем привезана ногама и рукама за четири коца, те предаде Богу душу своју свету. Пострада и пресели се у Царство Христово 304. године.

Некрштена особа је изван Цркве. Зашто јој није допуштено да уђе? Да ли јој нешто недостаје? Да ли је она духовно осакаћена или просто не жели да дође у цркву, да разуме и схвати Хришћанску веру?
Ситуација је још компликованија уколико некрштена родбина умре. Да ли можемо имати црквену сахрану за некрштену особу? Можемо ли запалити свећу у њено име? Како се можемо помолити за њу? Најважније од свега, ако је Црква ту да све воли, зашто је она тако немилосрдна према некрштенима? Ево одговора на нека од ових питања на која су нам одговорили свештеници из различитих делова Русије.

Да ли могу да запалим свећу у име некрштене особе?
Филип Иљашенко, проректор Факултета хуманистичких наука Свети Тихон, Москва

Да бисмо могли да одговоримо на ово питање, морамо прво дефинисати шта подразумевамо под „паљењем свеће у нечије име“, јер сумњам да је основна идеја помало нетачна.
Свећа буквално значи наш дар Богу. То је јасно јер свеће коштају око десет центи за једно туце. Кад их купимо за један долар или више, то је дословно донација. Због тога ја верујем да није у реду говорити о „свећи у нечије име“. Ви можете донирати у нечије име, то је сигурно. Свети Оци препоручују донације или давање прилога као помоћ некрштеној особи до које вам је стало.
Црква није попут Будистичког храма где се окрећу точкови среће са текстовима молитви на њима. Они окрену точак среће и мисле да им се то рачуна као молитва. Ми имамо другачије стајалиште: ми изговарамо молитву, говоримо је гласно ако можемо и разумемо је. Исто је и са свећом: ми је не можемо запалити без молитве. Свећа није точак среће који се окреће. Она сама по себи не значи ништа.

Да ли може некрштена особа да начини крсни знак?
 Александар Савин, Црква Светог правоверног принца Димитрија, Москва
Да, некрштена особа може да се прекрсти. То није забрањено. Ако се неко прекрсти са вером и страхопоштовањем, мислим да је то у реду.
То се нарочито односи на особу која верује у Бога и жели да се крсти. Она може да се прекрсти због тога што она већ верује у Исуса и жели да буде са Њим. Постоје оглашени у Цркви: то су људи који се припремају да се крсте. Та припрема захтева мало времена данас али у древна времена она је трајала неколико година.
Желео бих да упозорим оне који су одлучили да се припремају за крштење: треба да будете посвећени и сврсисходни и да не одлажете намеравано крштење. Заправо, зле силе не желе да вас пусте. Наићи ћете на сметње и препреке, које ми зовемо „искушења“. Људи који не иду у цркву сматрају ове препреке као знаком одозго и дају им прекомерну важност. Не треба тако да мислите. Само будите одлучни на свом путу ка Исусу.

Да ли може некрштена особа да иде у цркву?
Високопреподобни Димитрије Струев, Тражилац Изгубљене Цркве, Липетск
Да, може и треба. Ипак, она треба да изађе из цркве кад ђакон или свештеник кажу, Оглашени, изиђите! Оглашени су они који се припремају за крштење. Пре тога, она може да учествује у свим службама, да се моли, да се прекрсти. Мислим да није грех уколико некрштена особа запали свећу. Морам да нагласим да одлазак у цркву и учење да се моли мора бити одвојено од припреме те особе за крштење, тако да она не би помислила да има покриће за све. „Просто идем у цркву и молим се, осећам се сјајно. Шта још желите од мене?“ Било би сјајно ако се она навикне на богослужење и схвати његово значење пре свог крштења да би била спремна да учествује у црквеном богослужењу чим се крсти.

Да ли може некрштена осова да носи крст?
Високопреподобни Сергеј Васин, Црква Рођења Пресвете Богородице, Бобјаково, Воронеж Област

Да, може али зашто би? Ако носи крст као модни детаљ, онда он нема никакво друго значење до позива за богохуљење. Крст није модни детаљ: то је знак вере, што значи да смо ми Хришћани и да следимо распетога Христа.
Творац је обдарио човека слободном вољом. Ако неко жели нешто, не постоји нико ко га може спречити у томе. Свако може да чини оно што жели, укључујући и ношење крста, али зашто и због чега?
Ако неко није још крштен, а планира да се крсти, што значи да је оглашени, наравно да је тој особи дозвољено ношење крста. Тај период је могао трајати годину дана или више у раној Цркви али данас је значајно краћи. Чак се често дешава да се особа прво крсти и да тек онда крене са одласком у цркву. Свакако, док особа није крштена, може радити доста ствари, на пример, посећивати цркву, молити се, помазивати се светим јелејем. Једина ствар коју не може некрштена особа је учествовање у Светим тајнама. Ако је особа оглашена, цела Црква се моли за њу: постоји наменска молитва за оглашене.

Да ли можемо да се молимо за некрштене који су живи?
Јован Захаров, Црква Покрова Пресвете Богородице, Москва

Да, можемо. Али прво морамо да сазнамо шта та особа мисли о Цркви, да ли је она без предрасуда или слично. Ми се молимо за оглашене на свакој Литургији. Оглашени су они који су већ чули за Реч Божју и спремају се за крштење. Ми се молимо заједно за те људе сваки дан. Ако неко не жели да се молите за њега, било би чудно да се за њега молите. Тиме желим речи, да постоје разне ситуације у животу. Понекад, родитељи који су добри Хришћани имају лошу децу. Да ли нам је забрањено да се молимо за њих? 
Ако таква особа жели да се молите за њу, онда то можете.

Да ли можемо да се молимо за преминулу некрштену особу?
Фјодор Лукјанов, Црква Свих Светих, Москва

Наравно, можете и треба да се молите за особу која је умрла некрштена јер смо сви ми Божја деца. Ако желимо да олакшамо усуд те особе, можемо се молити Богу Оцу. Он нас све воли: чак и оне који га нису прихватали док су били у животу.
Можете се молити код куће или индивидуално у цркви.
Међутим, ми се не молимо за некрштене на Литургији јер они нису били чланови Христове Цркве, Христовог Тела. Према томе, не можете тражити молитву за некрштену особу да се помене у Цркви у току Божанске Литургије.

Вјеронаука.нет

На писање овог текста ме подстакао један догађај који ме је подсетио на нешто што је веома актуелно и што је симптом једне жалосне појаве. О чему се ради? Након не знам ни ја колико година сам присуствовао православној трибини/предавању јер ми је тема била веома занимљива а од конкретног говорника увек имам нешто да научим. Што се самог предавања тиче, нисам се преварио и стварно ми је било корисно што сам био ту. Међутим, оно што је уследило након предавања, (мислим на питања након предавања) ме је баш разочарало, растужило и подстакло на размишљање. Иако је свештеник који је одржао предавање замолио да питања буду у оквиру теме о којој се говорило, добио је питања која су апсолутно ван теме. И то толико да сам ја у тренутку остао затечен.

Као да рецимо, слушате предавање о физици а онда крену питања о социологији, историји или не знам, пољопривреди. Сигурно сте присуствовали таквом феномену. Када човек почне са питањем, али прво крене увод, ко је он, да њега веома занима питање које ће поставити, да му је потребан одговор… И онда постави питање, као да је, народски речено „пао са Марса“. Знате сами за ово сигурно, чули сте ово ако сте били макар на једном једином православном предавању или трибини. Одакле овај феномен?

Постало ми је јасно нешто што је тужно. Болна истина је да заправо многи међу нама користе Православље само као још један механизам одбране од својих душевних траума. Овај бол сви носимо без изузетка у себи. Одакле тај бол? Бол је настао због наших душевних траума, губитака које смо претрпели, болних догађаја и сећања на њих из детињства, наше усамљености, емоционалног или физичког (често и сексуалног) злостављања…

Бол о коме говорим је многима, многима толико страшан, да се ми и данас несвесно понашамо као деца када се играју жмурке и покушавају да се сакријемо у неки орман, испод кревета, иза дрвета, итд. Као деца када покрију своје очи и мисле да их нико не види, ми мислимо да ћемо од нашег унутрашњег бола побећи тако што ћемо се бавити свим могућим црквеним темама, од истраживања датума превода богослужбених књига на црквенословенски језик или расправе на ком језику служе Копти монофизити до рецимо, узнемирености и бриге да ли се заиста баш ових дана догодила судбоносна издаја Православља јер је неки епископ потписао неки документ са представником неке друге заједнице… Наравно да су нека од ових питања важнија од других. Нико не говори да не треба да живимо црквеним животом и будемо упућени у оно што се дешава у животу Цркве. Али је погрешно ако мислимо да су ово теме којима можемо да заменимо суштину духовног живота – а то је наш лични однос са Богом.

Оно што најбоље показује да људи сва слична „интересовања“ користе као још једну тему којом ће се бавити, само да се не баве реално болним личним животним темама туге, бола, љутње, одбачености, страха… – јесте чињеница да је све то привремено, површно и да апсолутно нема везе са унутрашњим животом.

Ево једног конкретнох примера. Да ли се сећате свих оних несрећних екуменских потписивања и „пропасти Православља“ из протеклог периода које су најављиване и које су тобож наступиле? Наравно, дигла се паника, појавили су се разноразни текстови на ту тему, а онда… онда је све утихнуло као да се ништа није ни догодило. Да су и сами аутори текстова до краја искрени, они би већ не знам шта требало да ураде до сада, јер, ето, „издаја је наступила, крај долази, све је пропало“. А они се вероватно и не сећају више да су било шта писали? Или се сећате можда оне панике у време епидемије короне и ставова да су вакцине ни мање ни више него „печат антихриста“, да се на тај начин обележавају људи пред долазак Антихриста, итд. И шта се десило са тиме? Нико више и не говори о томе. У великој већини не говоре не зато што се надају да се нико неће сећати тих лажи (мада верујем да има и људи који су свесни тога али не желе да признају своју грешку).

Не.

О томе се не говори, тога се нико више и не сећа – зато што се грчевито тражи нова, актуелна тема, нова брига којом ће се сав овај душевни бол о коме говоримо некако држати у дубини своје душе..

И многи, многи мисле да је управо то духовни живот. По њима духовни живот представља непрестани покушај потискивања и скривања (свесног или несвесног) свих својих траума, свог оног душевног бола – од себе и од Бога. Зашто од Бога? Зато што се веома често на Њега преноси (пројектује) модел понашања који смо доживели од стране наших родитеља или особа које су се бринуле о нама. Ако су људи који су нас подизали и васпитавали били веома строги, непредвидивог понашања, неосећајни, критични, ако су имали психичке проблеме, ако смо са њима били у режиму преживљавања, ако су осећања била забрањена – нама је потребно много времена да себи признамо да су последица нашег одрастања итекако присутне у нашем односу према Богу, то јест, да ми у дубини своје душе имамо уверење и страх да је и Бог такав. Одатле потичу и уверења „где ће мене Бог да се сети“, или „докле ће ме више Бог трпети“, „јасно ми је да Бог воли друге људе, али како може мене да воли“, „ако нешто погрешим, Бог ће ме обавезно казнити“, „како може Бог да воли овакву стоку као што сам ја“…

Е то је оно што је тужно. И још тужније је што се о томе не говори јавно, гласно и свуда. Јер само ако човек почне заиста да се бави оним што свим силама покушава да потисне, да говори о ономе што га је рањавало почевши од раног детињства, да освешћује колики је тај бол, да плаче и жалује због свега тога што му се дешавало и што га сада притиска као камен на грудима који га спречава да удахне радост живота са Богом – тек онда ће се догодити промена ума и живота, то јест, покајање. Јер покајање који је свима на језику не значи да по хиљадити пут говоримо једне и исте ствари на исповести, већ да променимо то нешто испод, што нас и доводи у ситуацију да понављамо стално једне и исте ствари.

Заједнички именитељ за целокупни дијапазон ових „интересовања“ јесте у томе да сва она промашују смисао нашег духовног живота који би требало да се састоји у односу са Богом, у стајању пред Њим. У поверењу и љубави коју има дете када је заједно са својим Татом. Дете се не стиди да покаже свом Тати оно што га боли, али и да покаже шта је добро урадило, да се радује и осећа прихваћено…

Како можемо да променимо ово? Како да погледамо другачијим очима на себе и на Бога?

Шта мислите шта је бољи начин? Тако што ћемо себе да изгрдимо још једном и да просто одлучимо да ћемо престати са страстима? Да окренемо „нови лист“ и одлучимо да ћемо победити све своје страсти снагом воље? Срећно нам било са овим, по ко зна који пут.

Или да можда пробамо да погледамо зашто робујемо конкретним страстима које нас муче? Зашто се преједамо? Зашто попијемо „коју чашицу преко“? Зашто стално осуђујемо? Зашто ликујемо над туђим немоћима? Зашто се радујемо када је некоме другоме тешко? Зашто се истресемо на својим најближима? Шта покушавамо тиме да урадимо, коју своју потребу да испунимо, који бол да умањимо?

Духовни живот се не састоји у томе да по ко зна који пут региструјемо да смо погрешили, већ да живимо у присуству Божијем. Да смо искрени са Њим, да се не кријемо од себе и Њега. Да смо свесни да са Богом можемо да имамо другачији однос од односа који нас је обликовао у раном детињству. Да заиста, у дубини душе поверујемо да нас Бог не уцењује емоционално, не критикује, не назива нас будалама, не говори да се каје што смо се родили, да ћемо Га у гроб отерати, да смо глупи… Ако смо то слушали током детињства, не значи да ћемо од Бога чути или доживети сличне ствари. А један део нас, иако у теорији зна да није тако, у односу са Богом се и даље понаша према старим обрасцима понашања која су нам наметнута током одрастања.

Све док не освестимо и дозволимо себи да осетимо и прихватимо сва она болна и непријатна осећања која су у нашој души, крићемо се и бежати од њих помоћу: „борбе са екуменизмом“, строгог поста искључиво на води, обавезног читања по сваку цену комплетног молитвеног правила, наметања побожности људима око нас, итд. Јер, Господ Исус је пострадао на Крсту да бисмо ми постили искључиво на води или да не пропустимо никако ниједну молитву под било којим околностима? Зар не? То је суштина?

Или ћемо тражити себи одушак од бола и узнемирености која је у нама кроз: гледање порнографије, преједање или чашу (или две-три) алкохола увече „да се опустимо“, бављење геополитиком и поступцима великих политичких сила, заверама и оним што ће наводно тек да се догоди у блиској будућности, интензивним читањем вести са украјинског ратишта, детаљним изучавањем злочина који су учињени кроз векове над српским народом…

Да се разумемо, не говорим да не треба да будемо упознати са историјом или да постимо строго ако смо у стању. Али ако то буде пренаглашено, ако се то претвори у главни циљ, смисао који треба да представља и чини наш однос са Богом и собом, то је онда знак да тиме покушавамо да потиснемо и од себе сакријемо нешто што нас боли. То желим да кажем. Ако споредна ствар постане главна, нешто није у реду.

А шта онда да радимо са свом овом тежином и болом који носимо у себи? Јер, стварно је непријатно. И страшно је. А шта мислите о томе да пробамо да излијемо свој бол пред Богом, као што бисмо излили пред неким ко нас искрено и неизмерно воли? Искрено, својим речима, да изнесемо све што нам је на души. Чак и ако не знамо како се осећамо или шта треба да радимо? Ако кажемо да се осећамо лоше, а да и не знамо зашто? Да затражимо од Бога да нам помогне, јер се ми више сами не сналазимо?

Запамтите, ако смо имали болно детињство, ако је било превише ружних и тешких ствари, не значи да нас је то обележило заувек. Бог је наш истински Родитељ са којим се ништа од онога што смо претрпели неће поновити. Хајде да постанемо свесни тога, Бог нас чека раширених руку, хајде да стварно уђемо у однос са Њим. То је једино што је важно. Он све време чека и ту је, близу нас.

И у древним временима људи често нису имали нормална детињства и свој однос са родитељима су преносили на однос са Господом. Зато пророк Исаија говори врло важну ствар – да чак и ако смо имали тешко и непријатно (некада и ненормално) искуство у односу са родитељима, Бог није такав.

„Али Сион рече: Остави ме Господ, и заборави ме Господ. Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, Ја нећу заборавити тебе“. (Ис. 49:14-15)

Ако нам је ово сувише тешко да говоримо о својим осећањима, можемо да кроз дневник пишемо о томе. 

Станоје Станковић

извор

ОВАЈ блажени Петар родио се у земљи Волинској[5] од побожних хришћанских родитеља. Док он још беше у утроби матере своје, у освитак једне недеље, мати његова виде овакво виђење: она држи у својим рукама јагње, коме између рогова израста веома лиснато дрво, пуно цветова и рода, а међу гранама његовим бејаху многе свеће које светљаху и пуштаху из себе диван мирис. - Пробудивши се, она беше у недоумици односно необичног виђења; но касније Господ опргпзда то виђење, обогативши Својим даровима њенога сина.
Када наврши седам година, Петар би дат да се учи светим књигама. Спочетка он је тешко учио, због чега његови родитељи не мало туговаху. А то би ради тога, да би он добио књижну мудрост више од Бога него од људи. И стварно, блажени дечак Петар доби је на овакав начин. Једном виде он у сну где к њему дође неки човек у архијерејским одеждама и рече му: "Чедо, отвори уста своја!" - А кад Петар отвори уста, појављени се десном руком дотаче језика његова, и благословивши га сладошћу испуни грло његово. - Пробудивши се, дечак Никога не виде, само осети како му је срце пуно сладости и весеља.
Од тога времена блажени дечак Петар стаде брзо схватати оно чему га учитељ учаше; и за кратко време изучи све Свето Писмо, и превазиђе у учењу све своје вршњаке. А кад напуни двадесет година, Петар оде у манастир, близак његовом месту рођења, и би примљен у братство. Тамо се замонаши, и беше врло послушан у манастирским пословима, носећи у кујну воду и дрва и перући братији власенице. Притом он и зими и лети не испушташе од свога правила: пре свих је долазио на црквено богослужење, и последњи излазио; у цркви је стајао са страхом, врло пажљиво слушао Божанско Писмо, никада се није наслањао на зид, наставнику је свом свагда био послушан, и без лењости служио братију смирено и ћутке. По жељи настојатеља он би произведен за ђакона, затим и за презвитера. Научи се он малати и свете иконе; и када их малаше он се свим умом и мишљу одвајаше од земаљског, и сав погружен у богоразмишљање он се жудно пружаше ка добродетељном, врлинском живљењу. После доста дугог пребивања у овом манастиру блажени Петар се са благословом настојатеља удаљи у место пусто и усамљено, и начини себи обиталиште на реци Рати,[6] и подиже цркву у име Спаса нашега Исуса Христа. И за кратко време к њему се сабра много братије. А светитељ беше благе нарави и незлобив, и сматраше себе најпоследњијим од свију; с тихошћу и кротошћу поучаваше све; од срца даваше милостињу; никада просјака и странца он не отпусти празна, тако да и до кнеза допре глас о његовом врлинском живљењу. Због тога сви њега поштоваху, и сви примаху од њега реч поучења.
У то време стиже у Русију из Цариграда митрополит Максим,[7] поучавајући народ богопреданом учењу. Дошавши к њему са свом братијом ради добијања благослова, блажени Петар му подари икону Пресвете Владичице наше Богородице коју сам беше израдио. Светитељ Божји благослови њега и братију, и примивши свету икону држаше је код себе у великој части.
Након не много времена, пошто се престави митрополит Максим, неки игуман Геронтије дрзну се те узе архијерејско одејање, утвар и пастирски жезал, а и ону икону коју блажени Петар беше израдио и митрополиту Максиму подарио, па отпутова у Цариград желећи постати руским митрополитом. Тада кнез Волинске крајине[8] стаде предлагати блаженоме Петру, некада сам га молећи, некада га преко бојара приволевајући, да иде у Цариград ради посвећења на престо Кијевске митрополије. Јер нико не беше наклоњен Геронтију због дрскости његове што је без саветовања и избрања похитао да се докопа архијерејског чина: не улазећи на врата него прелазећи на другом месту (Јн. 10, 1). Блажени пак Петар дуго није хтео и одбијао је, али најзад, умољен од кнеза и од велможа и од свештенога сабора, он крену у Цариград. А кнез већ беше послао односно њега молбу свјатјејшем патријарху Цариградском и свему сабору његовом, у којој изражаваше своју жељу да види Петра на архијерејском престолу.
Међутим Геронтије, када дође на обалу морску и крену морем у Цариград, његова пловидба испаде неповољна: јер се подиже силна бура и ударише супротни ветрови и валови, те он закасни на том путу не мало времена. А блаженом Петру на том истом мору бејаше тих и повољан ветар, и он преплови море као у сну. Геронтију пак јави се у сновиђењу гореспоменута икона Пресвете Владичице и рече му: "Узалуд се трудиш, старче, јер неће доћи на тебе архијерејски чин који ти иштеш. Но онај који иконописа мене, Ратски игуман Петар, служитељ Сина мога и Бога, и мој, биће узведен на архијерејски престо, и мудро ће руководити људе, за које Син мој Христос Господ проли крв Своју, од мене примљену, и богоугодно ће поживети, и у старости доброј с радошћу ће прећи ка Владару свих". - Тргнувши се из сна, Геронтија обузе страх, и он исприча виђење свима.
Када преподобни отац наш Петар допутова у Цариград, патријархом Цариградским беше тада Атанасије, муж диван, који врлинама својим украшаваше престо васељенски.[9] Када блажени Петар уђе у храм Свете Софије к патријарху, храм се напуни дивног мириса; патријарх Духом Светим разумеде да овакав миомир би због доласка Петрова, и он с радошћу благослови Петра. Затим, сазнавши разлог његовог доласка, патријарх сазва Свештени Сабор и по обичају проучише ствар. Петар се показа достојан архијерејства, будући предназначен за то пре свога рођења.
Тако патријарх, служећи Божанствену службу, посвети овог дивног Петра за архијереја;[10] при томе лице угодника Божјег, у време посвећења, тако засија, да се сви дивљаху и говораху: "Ваистину је овај човек по наређењу Божјем дошао к нама". И сви се испунише духовне радости.
После неколико дана стиже у Цариград и Геронтије, и тешка срца исприча све што га је снашло. А патријарх, примивши од њега архијерејско одјејање, чесну икону, пастирски жезал и црквене утвари, све то предаде у руке истинитоме пастиру - Петру. Затим свјатјејши патријарх, пошто у току много дана довољно поучи светог и блаженог Петра, он га благослови и чесно отпусти из Цариграда.
Свети Петар, стигавши у своју митрополију, даде свима мир и благослов, и ревносно учаше поверено му Богом стадо, прелазећи из места у место. Но лукави враг не отрпе ову добру делатност, него приреди светитељу ову сметњу: нахушка неке да га не признају за архијереја. Но многи од таквих се потом покајаше, примише светитеља, и пошто му се покорпше добише од њега опроштај.
Након извесног времена враг изазва завист према светоме Петру у епископу Тверском Андреју, који, не обуздавајући језик свој, стаде о праведнику ширити разне клевете, и написавши о њему многе лажне и хулне речи посла свјатјејшем патријарху Атанасију. Патријарх се зачуди, и сматраше то невероватним, али пошто клевете беху тешке, посла он једнога ОА црквених клирика у Руску земљу, и тада би сазван сабор у граду Перејаславу. На сабору том присуствоваху епископ Ростовски Симеон, игуман Печерски преподобни Прохор, кнезови, велможе, свештеници, монаси и велико мноштво других. Када на сабор би призван Тверски епископ Андреј, ствар се стаде ислеђивати, и када лажни сведоци иступише против светога Петра, настаде велики метеж. Тада се виновник зла не сакри, него би пред свима обелодањен. Јер Андрејева злоба и клевета бише изобличени, и лажљиви клеветник би пред свима посрамљен и понижен. А свети Петар му не учини ни најмање зла него му опрости; и пошто све поучи довољно он с миром распусти сабор. Сам пак трудовима додаваше трудове, стоструко умножавајући дани му талант и будући отац сиротама.
У то време појави се неки јеретик Сеит, који проповедаше учење противно Цркви Христовој и православној вери; светитељ га Божји одлучи и предаде анатеми, и злоћудни јеретик ускоро погибе злом смрћу.
После тога угодник Божји Петар дође у славни град Москву; у њему тада владаше благоверни велики кнез Јован Данилович,[11] украшен свима врлинама, милостив к ништима и свештенству, љубитељ храмова и послушатељ светих књига. Светитељ га веома заволе, и поче живети у том граду више него у другим местима. Саветова он благоверноме кнезу да у Москви подигне цркву од камена у име Успенија Пресвете Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, овако му говорећи: Ако ме послушаш, сине мој, и подигнеш храм Пресветој Богородици, онда ћеш се и сам прославити више од других кнезова, и град твој биће слављен: светитељи ће поживети у њему и спустиће се руке његове на непријатеље његове, и Бог ће се у њему прославити, а и кости ће моје овде положене бити.
Послушавши савет светитељев, кнез се ревносно даде на зидање цркве.[12] Пошто цркви бише положени темељи, зидање се из дана у дан одвијаше, и сам светитељ се стараше, да би зидање сваки дан брзо напредовало.
Кратко време пре блажене кончине светога Петра кнез Јован Данилович усни овакав сан: стоји висока гора, а врх јој покривен снегом; и наједном снег се истопи и ишчезе. - Када кнез исприча светитељу овај сан који га узнемири, светитељ му рече: Висока гора, то си ти, кнеже; а снег, то сам ја ништавни који ускоро треба да отидем из овог живота у живот вечни.
Провидевши, по Божјем откривењу, свој блиски одлазак из овог света, светитељ Божји сам својим рукама начини себи гроб у близини олтара грађене цркве Пресвете Богородице. И када гробница би готова, светитељ поново имаде откривење од Бога о своме престављењу. Сав испунивши се радости, светитељ оде у цркву и одслужи Божанствену службу, помоливши се за све православне цареве и кнезове, за свога духовног сина - благочестивог кнеза Јована и за све благочестиве хришћане земље Руске; спомену и преминуле; и причести се Светим Тајнама.
Вративши се из цркве он призва сав клир, и пошто им по обичају даде поуку он их отпусти. У то време угодник Божји чињаше многе милостиње ништима и убогима, црквама и манастирима и свештеницима. Међутим он слабљаше телом. А када настаде дан одласка његова, он призва к себи градоначелника Вељаминова, пошто у то време кнеза не беше у граду, и рече му: Чедо, ево ја одлазим из овог живота, а милом сину моме кнезу Јовану, и његовом потомству, остављам занавек милост и мир и благослов Божји. - Затим изложивши и друга завештања, свети Петар му уручи кесу са новцем, за довршење цркве. Онда, давши свима мир, он поче служити вечерње, и када му молитва још беше у устима, и сам он подиже руке к Богу, душа његова отиде ка Господу.[13]
Кнез пак чувши за престављење светитељево, уцвељен хитно дође у град са свима велможама; и сав народ плакаше и туговаше због светитељевог престављења. Пошто светитељево тело би положено на одар, понесоше га по обичају к цркви. У то време неки човек, поседнут неверјем, проби се кроз народ к телу светитељевом, и стаде му у души својој наносити увреде, мислећи: Ко је овај мртвац у чијем спроводу учествује сам кнез и толики народ, и због чега му се одаје толика почаст?
Када он помисли то, тог часа угледа светитеља како седи на одру и благосиља на обе стране народ за све време док га не донесоше до гроба. Тада се тај човек увери у светост угодника Божјег, и исприча народу оно што виде. Свете пак мошти блаженога Петра положише у гроб који он сам беше спремио себи, где и данас оне почивају, чинећи чудеса онима који им са вером прибегавају. Тако, младић неки, коме од рођења руке беху одузете и потпуно непокретне, дође на гроб овога светитеља молећи се са сузама, и одмах му се руке исцелише и постадоше здраве. Затим светитељ исцели једног згрченог човека, и дарова слух глувоме. Једноме пак, који много година беше слеп, када дође и припаде молитви, он изненада отвори очи. И многа друга доброчинства и до данас чудотворно бивају онима који с вером долазе к чесној раки светитеља Петра, у част и славу у Тројици слављеноме Богу вавек. Амин.

Ова славна девица и мученица рођена би у Никомидији од родитеља незнабожних. Чувши од некога јеванђелску проповед, она се свим срцем обрати ка Христу и поче живети тачно по заповестима Господњим. Неки сенатор Елевсије беше њен обручник. Да би га одвратила од себе, Јулијана му рече, да неће за њега поћи, ако не буде постао епарх тога града. То му она предложи мислећи, да тај млади човек неће моћи никад достићи до тог високог звања. Но Елевсије се потруди, те ласкањем и митом постављен би за епарха никомидијског. А Јулијана му тада откри, да је она хришћанка, и да не може ступити с њим у брак, док он не прими њену веру говорећи: "Шта нам вреди бити телесно уједињени а духом раздељени?" Огорчи се на то Елевсије и оптужи је оцу њеном. Јаросни отац изруга је и изби, па је онда предаде епарху на истјазање. Епарх нареди, те је тукоше веома, па је онда сву рањаву и искрвављену баци у тамницу. Но Господ је исцели у тамници, и она се јави пред епарха потпуно здрава. Епарх је врже у зажарену пећ, но огањ је не опали. Видећи то чудо, многи повероваше у Христа Бога. Беше таквих обраћених пет стотина мушких и стотину тридесет женских. Све ове осуди епарх на смрт и нареди те их посекоше мачем. Душе њихове преселише се у Рај. Тада осуди зли судија Јулијану свету на посечење мачем. Радосна духом Јулијана изађе на губилиште, помоли се Богу на коленима и положи главу своју на пањ. Глава јој би одсечена, а душа оде у царство вечне Христове светлости, 304. године. Елевсија убрзо постиже казна Божја. Пловећи по мору, разби му се лађа, и он паде у воду. Али не нађе смрт у води, него исплива на неко острво, где га пси растргоше и поједоше.

**

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИЈАНЕ и 630 мученика с њом

ВРЕМЕ незнабожних царева Римских: на Истоку Диоклецијана и на Западу Максимијана, у Византијском граду Никомидији цароваше идолопоклонство. Тада живљаше у том граду један богат и знатан човек по имену Африкан, врло ревностан идолопоклоник. Он имађаше кћер Јулијану. Када Јулијана поодрасте и поче цветати лепотом и пројављивати памет и добру нарав, један царски сенатор по имену Клевсије, предухитрујући друге младожење, вери се с њом пре времена, одложивши свадбу до њеног пунолетства.
Међутим девица Јулијана у том међувремену, чувши еванђелску проповед о Христу, поверова у Њега тајно, и постаде тајна хришћанка. Јер она посматрајући небо, земљу, море, огањ, искаше Онога који је створио све то, и преко створења научи се познавати Створитеља, као што говори свети апостол Павле: што је невидљиво у Њега, може се видети и познати од постања света на створењима (Рм. 1, 20). И благоразумна девица размишљаше и говораше у себи: Један је истинити Бог, и Њему се треба клањати, а бездахни идоли нису богови већ обиталишта демона.
Од тада Јулијана усрдно упражњаваше молитву и читање божанствених књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ, кришом од свога оца, који беше велики пријатељ идола и демона а непријатељ хришћана. Мајка пак Јулијана, мада беше незнабошкиња, није одбацивала хришћанску веру. У ствари, она није марила ни за једну ни за другу веру: нити идолима усрдно служаше, нити Христа побожно почитоваше, те стога и не обраћаше пажњу на то које се вере држи њена ћерка. При таквом нехату своје мајке, блажена Јулијана могаше лако сакрити од оца своју веру у Христа и упражњавати молитву и читања Божанскога Писма. Имајући срце испуњено љубављу к Богу и утврђено у побожности, она размишљаше на који би начин раскИнула веридбу, избегла брак са незнабошцем, сачувала девичанство своје од идолопоклоника, и очувала тело чистим од слуге демонскога. Стога, када се приближи време свадби, Јулијана посла своме веренику овакву поруку: "Немој се узалуд припремати за свадбу; нека ти је знано, ја нећу поћи за тебе, док не постанеш епарх[1] ове земље".
Јулијана поступи тако, уверена да је Елевсију немогуће добити чин епарха, и на тај начин избегнути брак с њим. Но Елевсије, заробљен љубављу према њој, поче се на све могуће начине довијати да се докопа чина епарха: било путем упорних молби, било помоћу богатих поклона, било преко утицајних посредника молећи цара Максимијана да га удостоји тога чина. И након много времена и пошто утроши Много имања, он на једвите јаде доби што је желео, и то уз помоћ ђавола. Јер ђаво, желећи осјетити добру намеру свете девице, поможе Елевсију. Јер Елевсије, чим постаде епарх, одмах посла својој вереници овакву поруку: Радуј се, Јулијано, јер ја, вереник твој, удостојих се славе - постадох епарх. Стога, спреми се за свадбу!
Видећи да је овај разлог не избави Елевсијевих замки, она отворено објави што је дуго скривала у срцу свом, и преко посланих људи одговори му овако: Добро је што си удостојен звања епарха; али ако се не поклониш Богу моме и не будеш служио Господу Исусу Христу коме ја служим, онда тражи себи другу за супругу, јер ја не желим да имам мужа који није једне вере са мном.
Чувши то, Елевсије се зачуди промени код своје веренице и веома се разгњеви. Па дозвавши оца њеног Африкана, стаде га распитивати: Зашто кћи твоја одбацује наше богове, и гнуша се мене? - И Елевсије пренесе Африкану све речи њене, које му она упути преко посланика.
Када Африкан чу то, наће се у недоумици чудећи се тој неочекиваној ствари, и запали се гњевом на Јулијану не мање од епарха, пошто и сам беше веома ревностан поштовалац својих поганих богова. И одмах се врати кући. И спочетка он поче кротко и очински питати своју кћер: Реци ми, кћери мила и слатка светлости очију мојих, са ког разлога избегаваш брак и одбијаш епарха? - А Јулијана, не желећи чак ни слушати о томе, одговори: Остави, оче! Јер кунем се надом мојом - Господом мојим Исусом Христом, да Елевсије неће ступити са мном у брак док најпре не прими моју веру, јер какав је то брак: телом бити сједињени а духом раздељени, и непријатељевати један против другога?
Страховито разјарен, отац Јулијанин ван себе од беса викну: Јеси ли полудела, беднице, и волиш ли муке? - Муке за Христа волим, одговори девица. - Тако ми великих богова, Аполона и Артемиде, узвикну Африкан, тело твоје даћу зверима и псима да га поједу! - Светитељка одговори: Зашто онда оклеваш? Нека дођу звери, и нека буду за мене, ако је то могуће, не једна већ многе смрти, јер ја ћу се радовати, често умирући за Христа и сваки пут примајући од Њега велике награде.
Тада отац, желећи је вешто привући на своју страну, остави се јарости, и умиљато јој говораше, молећи је и саветујући је да га послуша. А она, испуњена добре наде, супротстављаше му се и без страха му говораше: Зар си и ти сличан глувим боговима твојим, јер имаш уши и не чујеш? Нисам ли ти у почетку са заклетвом рекла, да нема заједнице између мене и Елевсија док он претходно не пристане поклонити се Христу моме?
Чувши то, отац је затвори у одаји. Затим је поново изведе отуда, и поче је благим и умилним речима и родитељским сузама приволевати на поклоњење боговима и на љубав према Елевсију. Но јуначка девојка поново кликну: Нећу принети жртву боговима! нећу се поклонити киповима! нећу заволети незнабожног Елевсија! Христу Јединоме клањам се! Христа почитујем! Христа волим!
Тада отац, разјаривши се, дохвати Јулијану и поче је бити бездушно: бацивши је на земљу он је вуцијаше за косу, газијаше је ногама, не као родитељ већ као мучитељ, без икаквог родитељског сажаљења; и у том дивљем бесу и незадрживом гњеву он заборави и на природну љубав према својој кћери. И бијаше је дотле док сам не малакса, тако да блажена девојка једва остаде жива. После тога је он посла к њеном веренику, епарху Елевсију, да ради с њом шта хоће. А он, презиран њоме, о! колико беснијаше, дишући гњевом и шкргућући зубима на њу, осећајући се веома понижен што се она згадила на њега и одбацила љубав његову. Зато се сада веома обрадова што му је допала шака и што је добио власт над њом. И он одмах намисли да јој суди јавно, као епарх, тобож за непоштовање богова, а у ствари вршећи одмазду за њен презир према њему.
И епарх Елевсије, севши на судишту, нареди да јагње Христово доведу на испитивање. А када света девојка Јулијана предстаде иа суд своме веренику Елевсију, и као зора сину лепотом лица свога, то сви уперише очи своје на њу, дивећи се лепоти њеној. Елевсије пак, чим само погледа на њу, одмах се јарост његова укроти и гњев се његов у љубав претвори. И он у почетку не беше у стању рећи јој ни једну грубу реч, већ јој поче мирно и умиљато говорити, сав обузет чежњом за њеном лепотом. И рече јој: Веруј ми, прекрасна девице, ако ме изабереш за свога мужа, бићеш ослобођена свих страшних мука које те очекују, па макар и не пристала принети жртву боговима. Ја, те нећу приморавати на то, само пристани на брак са мном. -: На то невеста Христова одговори: Никаква ме реч, ни мука, ни сама смрт неће приморати да ступим с тобом у брак, док претходно не постанеш хришћанин и не примиш свето крштење. - Елевсије рече: И то бих ја учинио, мила, да се не бојим царева гњева: јер када цар дозна за то, он ће ме лишити не само овог високог чина већ са њим и самог живота. - Светитељка на то рече: Када се ти тако бојиш цара смртног, временог, који има власт само над телом а не над душом, како се онда ја могу не бојати Цара Бесмртнога, који има власт над свима царевима и који господари над сваким дахом и душом, и како се ја могу сјединити брачном везом са непријатељем Његовим? Када би се ко од твојих слугу спријатељио са непријатељем твојим, да ли би то било пријатно теби, и не би ли се ти разгњевио На тог слугу свог? Зато, не обмањуј себе, нити празнослови, надајући се да ме убедиш. Ако хоћеш, обрати се и ти к Богу моме: ако пак нећеш, онда: убиј ме, баци ме у огањ, покриј ме ранама, предај ме зверовима, и стави ме на какве год хоћеш муке, но ја те послушати нећу, јер ти си ми одвратан, и супружански живот с тобом за мене је што и пријатељство с ђаволима, и брак с тобом за мене је што и гроб смрдљиви, стављен пред моје очи.
Када Елевсије чу ово, одједном се огњу љубави његове додаде огањ гњева, лице му се запали пламеном, и пожар јарости захвати га: јер таква је нечиста љубав када је презиру и гаде је се. И нареди он да Јулијану обнаже и растегну крстолико везавши је конопцима за руке и за ноге, и да је жестоко бију сувим жилама и прућем. И шест војника тукоше светитељку дуго, док не малаксаше тукући је. А она, иако по природи слаби сасуд, јуначки трпљаше.
Наредивши војницима да престану са бијењем, епарх рече Јулијани: Јулијано, ово је само почетак твојих мука; а очекују те несравњено веће ако не принесеш жртву великој Артемиди. - Мученица пак, желећи радије подносити муке него слушати Елевсија који је још једнако очекивао да ће је приволети на свој предлог, одговори: Заиста си безуман и неразуман! Зашто ме и даље не мучиш? Шта још чекаш? Ја сам готовија трпети муке него ти мучити ме.
Тада светитељка би обешена за косу, и висијаше велики део дана, тако да јој се кожа на глави одвоји од тела, и лице јој отече, и обрве јој се помакоше увис. А Елевсије, имајући из љубави према њој још нешто наде, саветоваше је благим речима да поштеди себе. Но када ни благим речима ни. многим молбама не успе ништа, он се онда још више разјари и нареди да јој усијаним железним даскама опаљују слабине, подпаљују недра и силно жегу кукове и друге делове тела. Затим скинувши је са мучилишта он јој веза руке наопако, оштрим гвожђем прободе јој бедра, па је врже у тамницу једва живу.
Вргнута На земљу, света мученица лежаше у тамници, и мољаше се Богу говорећи: Господе Боже мој свемогући, непобедиви у сили и крепки у делима, одузми од мене јаде ове, и избави од нагрнулих на ме патњи као што си избавио Данила од лавова, Теклу од огња и зверова. Отац мој и мати моја оставише ме, а Ти, Господе, не одступи од мене, него као што си некада сачувао Израиљце који су прошли кроз море и потопио њихове непријатеље, тако и мене сада сачувај. Елевсија пак који је устао на мене, а с њим и Сатану који се труди да ми омете спасење, сатри, о Непобедиви Царе!
Док се Јулијана тако мољаше Богу и молитва јој још беше у устима, невидљиви враг - ђаво, претворивши се у ангела светла, на видљив начин јави се њој и рече: Јулијана, ти трпиш тешке муке, а Елевсије ти је припрехмио још теже, и ваистину неподношљиве муке. Но ти, кад будеш изведена из тамнице, одмах принеси жртву боговима, јер не можеш више трпети страховиту ужасност мука. - Светитељка упита: А ко си ти? - Ђаво одговори: Ја сам анђео Божји, и пошто се Бог много брине о теби зато ме посла к теби, јер Он жели да ти послушаш епарха, те да тело твоје, сатрвено мукама не погине. Господ је милосрдан, па ће ти опростити то због немоћи измученог тела твог.
Чувши то, мученица се ужасну и смути, јер виде да је овај што јој се јавио по изгледу анђео а по савету очигледно ђаво. Стога, уздахнувши из дубине срца, и са очима пуним суза, она рече: Господе мој, Саздатељу васељене, кога Јединога хвале Небеске Силе и од кога дрхти мноштво демона, не презри мене која ради Тебе страдам, да враг мој не би кадгод уместо сладости подметнуо ми горчину. Молим Те, кажи ми ко је овај што ми говори овакве речи? ко је овај што себе назива слугом Твојим?
Тако се замоли светитељка, и одмах би услишена, јер с неба се разлеже глас који говораше: "Буди храбра, Јулијано, ја сам с тобом! А са тим што је дошао к теби, ради шта хоћеш, јер ти дајем власт и силу над њим, и од њега самог дознај ко је он и зашто је дошао к теби".
Овом гласу одмах следова чудо: узе се на светој Јулијани раздрешише, окови са њених бедара спадоше, и она устаде са земље здрава и крепка телом, а ђаво држан силом Божјом стајаше и не могаше побећи, јер беше свезан невидљивим узама. Света мученица га дохвати као слугу ништавног, и стаде га, као вршећи ислећење на суду, питати ко је он, откуда је, и ко га је послао. А ђаво, мада препун лажи, ипак, приморан силом Створитеља који га мучаше, поче и против своје воље говорити истину:
"Ја сам, рече он, ђаво, један од првих кнезова таме, послан од оца Сатане да те кушам и преластим, јер велику муку доживесмо од твојих молитава и од твоје девичанске целомудрености и од твог јуначког трпљења. Ја сам онај што некада пагубно саветовах Еви у рају да преступи заповест Божију. Ја нахушках Кајина да убије свога брата Авеља. Ја научих Навуходоносора да постави златног идола на пољу Деиру. Ја преластих Јудејце да се клањају идолима. Ја премудрог Соломона обезумих изазвавши у њему страст према женама. Ја Ироду саветовах да изврши покољ деце, а Јуди - да изда Учитеља и да себе обеси. Ја подстакох Јевреје да Стефана заспу камењем, а Нерона - да Петра распне стрмоглавце и да Павла посече мачем".
Чувши то, света Јулијана учини ново чудо: зададе ђаволу нове ране и стави му нове узе (осим невидљивих, којима га Бог беше свезао), и свезавши га тако стаде га бити. За дивно је чудо како светитељка узможе невештаственог духа свезати вештаственим узама и бити! Јер сила Божија која ђавола беше свезала и не даваше му да бежи, и невидљиво га кажњаваше задајући му истинске болове, предаде га под власт возљубљеној невести Својој. И трпљаше ђаво бол од руку девојчиних, као и од руку Божијих, јер уједно са вештаственим бичевањем ђаво добијаше и невештаствену рану, ону од које род ђаволски заиста доживљује муку. Тада ђаво поче вапити и ридати: "Авај мени! - запомагаше он, - шта ћу сада чинити и како ћу побећи? Многе сам преварио и у муке вргао, а сада самог себе преварих и у муку увалих. Многе сам у окове бацио и ранама облагао, а сада сам сам девојачким рукама свезан и изранављен. Многе сам поробио себи, а сада мене држе као роба и заробљеника. О, оче мој Сатано! зашто си ме послао овамо? Како ниси знао да ништа није моћније од девства и ништа јаче од мученичких молитава?"
Тако света Јулијана сву ноћ мучаше ђавола. Сутрадан пак изјутра епарх нареди да Јулијану, ако је жива, изведу из тамнице. А светитељка идући вуцијаше за собом и ђавола, и баци га на једно ђубриште на које наиђе путем. Затим она предстаде епарху Елевсију сијајући пређашњом красотом и лепотом лица и здрава свим телом, као да никада није стављана ни на какве муке. Зачуђен, мучитељ је упита: Реци ми, Јулијано, када и како си се научила таким мађијама? И каком се вештином ти тако брзо исцели од рана, те на теби ни трага нема од њих? - Светитељка одговори: Не знам ја никакве мађионичарске вештине, него мене исцели неисказана и свемогућа сила Божија, која не само тебе већ и оца твога Сатану посрами а мене начини далеко моћнијом од обојице вас. И ти, и господар твој ђаво, у мене сте под ногама, јер ја свезах господара твог коме ти служиш, и муке што су од тебе ниушта не урачунах. Тако Христос мој уништи овде вашу силу, а тамо - теби и оцу твоме, и вашим слугама, уготови огањ вечни и страшни тартар и таму најкрајњу и црвље неуспављиво, што ћеш и наследити ускоро.
Међутим мучитељ, чувши из светитељкиних уста о огњу вечном, одмах нареди да се спреми велики огањ времени. И би пећ веома усијана, и у њу света Јулијана бачена. А она, стојећи неповређена у пламену огњеном, мољаше се ка Господу; и пусти из очију својих сузе, и одједном ситне капље сузне постадоше као две велике реке, и угасише сав огањ.
Ово чудо веома удиви сав народ Никомидијски, и поверова у Христа око пет стотина људи и сто тридесет жена. Сви они као једним устима кликнуше: Један је Бог, Један - Онај кога прославља мученица Јулијана; и ми верујемо у Њега, а одричемо се незнабожног идолопоклонства. Ми смо хришћани! Нека дође на нас мач, нека дође огањ, нека дође која било најстрашнија смрт, ми смо готови заједно са Јулијаном умрети за Јединог Истинитог Бога!
Кад они то громко говораху, епарх одмах нареди да се доведу наоружани војници. Војници издвојише све који су поверовали у Христа од сакупљеног на гледалишту народа, па их све до једнога мачем посекоше, као што би наређено. А они сви с радошћу приклоњаху под мач главе своје, и умираху за Христа, крштавајући се у својој властитој крви.
После тога мучитељ, дишући неукротивом јарошћу, нареди да свету Јулијану баце нагу у силно клокоћући казан и да је дуго кувају као неко јело. Но тај казан би за светитељку као топло купатило после многих трудова, јер ни најмање не нашкоди њеном телу, него је само омиваше, као у изврсном купатилу, јер к њој сиђе Анђео Господњи и сачува је неповређеном. Међутим огањ из пећи сукну на оне што стајаху наоколо и учини оно што некада учини пећ Вавилонска: све које досеже - у пепео сажеже. Затим и казан препуче, и мученица изиђе из њега читава. Народ је с дивљењем окружи као високу кулу, јер светитељка стварно беше виша од свих растом.
Видећи све то мучитељ беше у недоумици шта да још предузме, пошто сва употребљена мучења не постигоше жељени циљ. И он осећајући се исмејан и посрамљен од девојке, стаде чупати себи косу, лице гребати, хаљине на себи цепати, и од силне јарости хуле и увреде на богове своје ригати, јер ето он им служи а они не бише у стању једну девојку победити. Затим он осуди свету мученицу Јулијану на посечење мачем.
Међутим ђаво, онај што светитељком беше свезан у тамници, поново дође, и стојећи подалеко (јер се још бојао свете мученице и сећао батина које доби од ње) у видљивом облику као човек, радоваше се њеној осуди на смрт и подстицаше војнике да мученицу што пре узму и погубе. А кад света девојка страшним погледом погледа на њега, он одмах уздрхта и повика: О, тешко мени! Ова немилосрдница хоће да ме поново шчепа својим рукама! - И викнувши то да сви чују, ђаво ишчезе.
Војници пак узеше мученицу и поведоше на посечење. И иђаше светитељка радосна и весела, као на свадбу, хитајући у дворе. И помоливши се колико жељаше, она приклони под мач свету главу своју, и би посечена мачем; и сједини се са возљубљеним Жеником својим - Христом Господом, за кога од душе пострада.[2] А нека Римљанка по имену Софија, која се у то време неким својим послом налазила у Никомидији, па се враћаше натраг у Рим, узе са собом тело мученице Христове Јулијане, и однесе га својој кући. Касније она подиже у име свете Јулијане дивну цркву, достојну такве мученице, и свечано положи у њој свете мошти њене.
Међутим Елевсија убрзо постиже казна Божија: када он пловљаше по мору, подиже се бура, разби лађу, и сви што беху на лађи потонуше. Но Елевсије, На велику несрећу своју и муку, не удави се него доплива до неког острва, где га пси растргоше и поједоше. И тако срамно и бедно погибе овај безбожник, доживевши заслужену одмазду према делима својим: за убиство невине и свете девојке Јулијане.
Такав беше подвиг невесте Христове Јулијане, такова љубав њена према Христу, такав мученички крај њен.
Верена она би за Елевсија у деветој години њеној од роћења, а у осамнаестој години својој она се крвљу својом уневести Женику Бесмртноме, положивши за Њега душу своју, и сада се весели у небеским дворима са Христом Господом, од сваког створења слављеном у бесконачне векове. Амин.

Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.“ (Лк 20,8)

Данашње Јеванђеље нам говори о јединственом тренутку у Христовој мисији, када Он не одговара, када прећути, али тиме говори много више него што би било могуће речима. Његово ћутање није знак одсуства знања или слабости, него највиша врста духовне снаге.

И управо у томе се огледа снажна лекција: не морамо сваки разговор водити, нити сваки одговор давати, посебно када човек у свом питању тражи више моћ него истину. Христос нам показује да је понекад ћутање највећа разобличујућа сила, јер у том ћутању одговор долази сам по себи – открива мотиве, лицемерје и намере оних који питају, више него било која реч.

Свештеници и књижевници нису Христу дошли као отворени непријатељи. Долазе као ауторитети, као „надлежни“, као они који имају право да питају. Њихова пристојност и формална коректност крију дубљи мотив: страх од губитка власти и утицаја над народом – људи више не би слепо следили њихове тумачења, већ би се окренули Христу, Истини у особи. Одбацивање Христа било је за њих најлакши начин да сачувају власт, статус и „удобну“ духовну позицију, а формална пристојност маскира страх и лицемерје.

Због тога је њихово питање које ће упутити Христу покварено: није постављено да би се тражила истина, него да би се Истина ограничила и ставила у оквир који они могу контролисати. Истина у оквиру њихових ограничења престаје да буде Истина и постаје средство, а Христово ћутање то разобличава боље него хиљаду речи.

Ово није прича о фарисејима. Ово је прича о нама

„И догоди се једнога од оних дана док је он учио народ у храму и проповиједао јеванђеље, дођоше свештеници и књижевници са старјешинама.“ (Лк 20,1)
Не долазе као очигледни непријатељи, него као они који имају право да питају, који су „надлежни“, који носе институционални ауторитет. Они не вичу, не прете, не хуле. Понашају се пристојно. Управо зато су опасни.

И постављају то питање, које звучи разумно, можда чак и оправдано:

„Кажи нам, каквом влашћу то чиниш? Или ко је тај што ти је дао ту власт?“ (Лк 20,2)

Али Јеванђеље нас учи да није свака пристојност искреност. И да није свако питање тражење. Питање није постављено да би се нешто разумело, него да би се неко ставио у оквир. Да би се Истина ухватила, дефинисала, ограничила. А кад истина стане у оквир – она престаје да буде истина и постаје средство.

„Не знамо“ – кад истина постане опасна
Христос не реагује како бисмо ми можда очекивали. Он не објашњава, не доказује, не позива се на чуда која су већ сви видели. Уместо тога, Он поставља једно једино питање. Питање које не тражи интелигенцију, него одговорност:

„Крштење Јованово – да ли беше с неба или од људи?“ (Лк 20,4)

То је питање које раздваја. Не на паметне и глупе, него на искрене и неискрене. Јован Крститељ није непозната фигура. Он је био савест народа, глас који није ласкао, човек који није тражио ништа за себе. Признати Јована значи признати да Бог делује и ван наших структура. А то је увек болно.

Фарисеји тада почињу разговор који се не води уснама, него срцем. Они не траже истину, него излаз. Не питају се шта је од Бога, него шта је безбедно. Истина се више не мери светлошћу, него последицама.

И ту се дешава оно што се дешава и данас, у безброј облика: истина се не одбацује отворено, него се одлаже, ублажава, замагљује. И на крају излази реченица која звучи скромно, а у ствари је капитулација:

„Не знамо откуда.“ (Лк 20,7)

Они знају. Али не смеју да кажу оно што знају. И то није незнање. Ово је манипулација. Ово је тренутак кад човек жртвује истину да би сачувао положај, мир, слику о себи. И то је тренутак кад се истина искривљује, не зато што је нејасна, него зато што је сувише јасна.

Христос који ћути – и тиме говори

Христов одговор је кратак, скоро шокантан у својој једноставности:

„Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.“ (Лк 20,8)

И ту настаје тишина. Али то није празнина. То је пуноћа која притиска.

Христос не ћути зато што нема шта да каже. Он ћути зато што истина не пристаје да буде део игре. Он не дозвољава да Његове речи постану аргумент у калкулацији људи који су већ одлучили да истину не следе. Истина се повлачи кад види да ће бити злоупотребљена.

И ово је једна од најтежих лекција за нас. Навикли смо да мислимо да увек морамо говорити, објашњавати, доказивати. Али Христос показује супротно: понекад је најчистији одговор – ћутање. Не као бекство, него као суд. Не као пораз, него као очување истине.

Бог не говори тамо где речи више не служе спасењу, него манипулацији.

Сви смо ми фарисеји – и ту почиње молитва

Најболније у овој причи није понашање фарисеја, него то колико нам је познато. Јер фарисеј није нужно зли човек. Он је често религиозан, вредан, образован. Али у једном тренутку бира себе уместо истине. Фарисеј је онај који зна – али бира да ћути из страха.

Сви смо ми били ту. У разговорима, у одлукама, у малим компромисима које нико не види. Кад осетимо шта је исправно, али проценимо да „није тренутак“. Кад истину заменимо тишином која није Христова, него наша.

И зато је ово јеванђелско место толико молитвено. Не зато што нуди лак одговор, него зато што нас оставља саме пред огледалом.

Не мораш свакоме да се правдаш. Не мораш свакоме да доказујеш. Али мораш бити искрен пред Богом. Ако човек не тражи истину, него полугу моћи – тишина је понекад најчистији одговор. Али ако ми не тражимо истину, онда ни тишина не помаже.

И ту, можда, почиње права молитва: да нас Бог сачува од тога да истину користимо, уместо да јој служимо; да нас научи када да говоримо – и када да ћутимо; и да нас не остави у оној опасној реченици: „не знамо“, кад у дубини душе знамо врло добро. Нека нас истина учи када да говоримо, а када да ћутимо, и да се свака наша реч служи, а не манипулише.

Господе, научи нас да знамо када да говоримо, а када да ћутимо, да наше ћутање буде сведочанство истине, а не бекство од ње.

извор:Фондација Пријатељ Божији