Одавно смо се сви из струке одвикли од вирусологије. Наука која је пуна спонтаности, новина, непознаница и изазова поврати се на јавну сцену и уђе у медијски простор као дух онда кад се човјек најмање нада.Овога пута, у свој поход кренула је из Кине, из Вухана, са својим новитетима и непредвидивостима према Јужној Кореји, Ирану и остатку свијета.Кад је ухватила замајац номинално је пријавила своје тежње епидемиологији која је под кровном конструкцијом СЗО урадила попис заражених и обољелих, ставила у први план будућа предвиђања како да се зараза не рашири и обзнанила цијелом свијету да ни Европа није дјевица која ће остати интактна од новонастале похаре. Италија је објавила почетак рата корона вирусу који је пандемијским путем свиле кренуо у своју ратну мисију.

Кад се човјек удуби у име појма сабере помало и значења истог у оквиру других природних наука. Ту се најчешће нађу нове именице и придјеви везани за Сунце и планетарни систем, њихове сфере и физичке особине, истраживања физичара и астронома и промјене једног облика енергије у други. У свему томе што је речено може бити мало маште и креације, истине и правде, медицине и политике. Шта год људи мислили и како год радили, човјек је дефинитивно у опасности од корониног дјеловања. Аларм је лош и није пожељан знак али је бијеле мантиле коначно истурио на пиједестал првог реда важности и одважности.

У други план отишли су Сандерс и Блумберг са Бајденом као номинованим демократом за новембарску утакмицу која ће обзнанити новог господара Бијеле Куће, Ердоган, Путин и Идлиб са мигрантима и новим босфорским походом на Европу, акумулација незадовољстава Европске Уније и њена геополитичка немоћ у оносу на квадрат Вашингтон-Москва-Пекинг-Анкара, приче са Блиског и Средњег Истока са нагласком на политике Ирана и Израела…

Корона је хроматографска анализа мрака, вирус пун непознаница, мистерија, тајни и сумњи у његову (не)могућу улогу за специјалне, биолошке и хибридне ратове. Италија, држава која има 60 милиона становника и смртност од неколико стотина људи у једном дану произведену вирусом короне, хладни Њемци са телевизијским каналима и водећим инфектолошким експертима који својим коментарима окрзну врх леденог бријега, пословично хладни Британци са суздржаним коментарима о вирусној аждаји и њеним потенцијално (не)медицинским импликацијама и сви активни свјетски епидемиолошки центри са кружним дијаграмима и статистичким пројекцијама о разорним дејствима мутираног колоса дјелују немоћно и инфантилно пред неразрешивом вирусном ерупцијом неконтролисане пандемије планетарних размјера.

Новонастала ситуација је натјерала медијске стручњаке и аналитичаре у истрагу.Прича се да Италија има 290 000 респиратора са активирањем подрумских ресурса за хитне случајеве, док у Њемачкој око 6% становника има тенденцију према интензивном лијечењу што је бројка од око милион становника. Незванично се говори да предсједавајућа држава ЕУ, Хрватска има око 800 респиратора. Различите процјене и пројекције вирусне силе са протоком људи, роба и капитала дају нејасну и отворену слику коначног исхода са помјерањима пандемијског процеса у оба смјера. Помињу се нове рецесије, пад на берзама је већ евидентан, авио превозници, индустрија и трговине мјере губитке распоном од 74-374 милијарде америчких долара по процјени Азијске Развојне Банке, а крхко право „савладава“ мегаломанију неиспоштованих уговора са тешким исходима по све уговорне стране. Не помињу се Искандер, НАТО и нуклеарни потенцијали вјечитих прекоокеанских ривала. Медије је препокрила прича о катаклизми изазваној патогеном који користи ресурс људске ћелије, разматра се употреба лијека за еболу по имену ремдесивир док је за вакцину предвиђен рок од годину дана након обављених детаљних и резултатски потвђених преклиничких и клиничких испитивања. Аналгетици и превенција заразе улазе у позадински фармаколошки рат на темељу глобалних медијских токова и непрецизних медицинских сазнања.Амерички универзитети и лабораторије раде пуном паром да открију енигму корониног зачараног круга. О преплитању политике и науке говоре интервјуи Игора Панарина и Маркуса Пападопулоса дати београдском недељнику Печат, док економску руту предметне теме која се укршта са глобалном политиком описују поједини чланци београдског Недељника и загребачког Глобуса.

Пошто се ова прича тиче и нас треба рећи да сви црногорски љекари своје специјализације уче из америчких и европских књига и часописа. Епидемиолози из Института за јавно здравље раде на нивоу свјетске прецизности посао из домена превенције болести. Ако се зна да у свијету има око 135 000 инфицираних, 65 000 излијечених и варијабла умрлих која је промјенљива задатак је испуњен. Кругови мјера који се образују на државном нивоу могу мијењати свој радијус и обим.

Без обзира да ли ће кругови ићи у ширину или дубину јавност мора знати да се болесници са вирусним хепатитисима и синдромом имунодефицијенције ХИВ могу трансплантирати уколико је болест у мирној фази. Са САРС и Коронама тај посао не иде лако.Микроорганизам није лако контролисати и превенирати тежи клинички ток болести, а камоли досегнути сазнања која су позната за много потентније вирусне родове. Док се вирус шири и питања се умножавају а зашто је са коронама тако питаћемо паматније и упућеније из врха медицинске науке у годинама које су пред нама.

Планетарна мука и немоћ водећих свјетских система за сузбијање пандемије корона вирусом су црногорске љекаре увели у систем свјетске медицине којој својим умним потенцијалима заправо и припадају. Бар неко вријеме љекари неће бити мета и тема истраживања АСК и сличних организација које најлакше прљају бијелу боју и прикривају огромне системске дефекте и непостојање стабилних институција.

Док авиони не лете, бродови не плове, рафови трговина се празне а дефицитне робе продају као у доба Пирциа Биролија и његових јунака које је у опкољеним Беранама описао Михаило Лалић,љекари никада не клеветају оне који за то јесу већ поручују да свако ради свој посао како најбоље зна и умије.
Прије него прозвани и препознати помисле или одлуче да пљуну на бијели мантил нека се сјете да црногорски љекари личе на своје италијанске колеге.Треба истаћи да раде пуним капацитетом 20 сати дневно и да неприродном и безаконом одлуком морају бити издржљивији од Луфтхансе и Туркиш ерлајнза, док су њихове материјалне субвенције и статусне награде вриједни као непостојећи гиганти из комунистичке ере.

Ако корона дође(вјерује се у Бога да неће) љекари су на бранику отаџбине спремни да положе животе за своје стадо као пастир добри за овце своје.

Ко је ко у зачараном кругу показаће вријеме!!!

Аутор је доктор нефролог и публициста

Извор: Митрополија црногорско-приморска 

Да ли је могуће оболети преко примања причешћа које се у Православној Цркви од 9. века обавља са кашичицом, а не одвојено (посебно се узимао у руку хлеб, а посебно вино, као и данас у Јаковљевој литургији), како је била стара пракса? Питање је актуелизовано у нашим данима појавом пандемије Корона вируса. У католичкоји Италији су чак забранили мисе, а на то неки православни теолози гледају подсмешљиво и као јасним знаком недостатка вере. Једнако гледају и на неке православне првосвештенике који су предузели неке заштитне мере.

Тако имамо текст митрополита месогијског Николаја, који је постао виралан, а хвали га о. Ненад Илић, као и многи зилотствујушчи, међу којима и наш владика Сергије. Тамо читамо: „Да ли је могуће да Тело и Крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе? Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света Чаше и истом светом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила. Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог Божанског Причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго. Свето Причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве. Они који не вјерују у Васкрсење Господа…“

Теолошки одговор

Да би дали теолошки одговор, мора најпре да знамо шта је Причешће, а затим и историјске праксе и догађаје који нам указују на православно разумевање ове Свете Тајне. Зурлотство нам овде ништа не може помоћи, него познавање теологије.

Причешће је есхатолошко тело Оваплоћеног Сина Божијег, Исуса Христа, који је имао једно индивидуално тело као и свако од нас, али које је специфично јер у себи садржи све свете од постања света, као и оне који ће се у историји тек родити, али су већ сада садржани у том есхатолошком, небеском Телу. То није ово наше, психичко тело, које има актуелне кости, месо и крв. Оно је васкрсло и преображено тело. Да није такво, Исус не би могао причестити Апостоле на Велики Четвртак, јер би им дао само одушевљено тело, а не ово духовно.

Наиме, ни Апостолима ни нама се не даје по неколико грама меса и крви. То замишљају ови који мисле да је причешће света ствар, неки амулет. Када би то било тако, онда бисмо упали у небројене апорије. Св. Тома Аквински је расправљао да ли се миш, који за време мисе украде св. хлеб са трпезе, причестио или не? Причестио би се када би то била овоземаљска крв и тело. Нажалост, таква мисао – иако погрешна – сапостоји у свести хришћана. И сада нам прави ове лажне проблеме, али и опасне, јер може да подспеши помор народа.

Да ствари нису биле најјасније сведочи и канонска забрана у св. Григорија Александријског, званог Велики, који забрањује женама да се причешћују за време менструације. Сличних забрана имамо и ако некоме крваре десни или има неку другу хеморалгију. Наиме, мисли се да се та храна (причешће) помешала са нашом крвљу и онда се избацује ван. Но, тако испада да су жене као у неком флиперу, па су час у Цркви као Телу Христовом, а час нису. Св. папа Григорије Велики или Двојеслов је допуштао женама да се причешћују у циклусу, како читамо у његовом писму св. Августину, Просветитељу Енглеске.

Поред тога што бисмо – ако би ови теолози били у праву – само потврдили старе паганске оптужбе за канибализам, рушили бисмо и пост, јер бисмо јели мрсно. Уз то ако бисмо варили то месо, оно би било пропадљиво, и никакав будући живот или небески нам не би гарантовало, јер је трулежно. Ако је пак нетрулеживо, зашто га онда једемо и где се оно акумулира?

Причешће је реално општење са Царством Божијим, које је Исус Христос. Зато је оно нераспадиво и улази у нашу димензију времена и простора али њоме не може бити обухваћено него нас смешта у себе. Реч је о том сједињењу, а не о неком физичком процесу храњења. Ту слику употребљава апостол Павле када се позива на то да ће муж и жена бити двоје у телу једно, а то му изображава јединство које је између Христа и Цркве. Зато је причешће антитип, како га назива св. Григорије Богослов, јер хлеб и вино су елементи који реално садрже Васкрслог, али и који задржавају своја физичка својства. Ништа стога не може да задржи Васкрслог, али сами елементи хлеба и вина могу и да се убуђају и покваре. Но, чак и отровано причешће је и даље светиња. Но, никоме га не бих дао.

Причешће се назива и леком бесмртности, али у смислу који сам навео, а не да је лек као сваки други, јер видимо да сви умиру. Мада, ко верује у Ис неће видети смрти никада, чак иако умре, јер улази у нову, васкрслу димензију, али у коју улази већ овде кроз причешће, које је то васкрсење. Да причешће није св. објекат, навешћу неки пример. Саблажњива је епизода из беседе 8, 7, 18 св. Григорија Богослова, која је надгробно слово његовој св. сестри Горгонији, која је тешко оболела и одбацивши сва лекарства, она је прибегла Лекару свих, прионула је са вером ка жртвенику. Тамо је наслонила и главу, на саблазан наших талибана, јер жена не може да дира Часну трапезу. Онда је уценила Исуса и обећала да се неће удаљити од жртвеника док не оздрави! На крају је сама узела (гле дрскости!) причешће и намазала цело своје тело њиме! Вероватно сви знате шта је цело тело – обухвата и груд и задњицу и … Данас би је спалили, тј. бацили у лудницу, али је Горгонија оздравила. Поштено је „извређала“ причешће, још је оно отпало са ње и ко зна где све завршило. Но, она је у нашем календарчету. Наравно да је после умрла, али се чудо десило на поуку свима нама (не читати српски превод ове беседе, не ваља ништа).

Други пример је од св. папе Григорија Великог (Gregorius Magnus, Dialogi, II, 24, De sancto Benedicto abbata Casini in Italia, ordinis benedictini fundatore), који наводи епизоду из живота св. Бенедикта Нурсијског (хвалим те Боже, па овога нашијенци не зову Венедикт). Родитељи једног монаха дођоше преподобном Бенедикту да га моле да Бог помилује њиховог умрлог сина и нареди земљи да држи његово тело, јер га је земља избацивала. Бенедикт „узе малену частицу Пречистих Тајни, и нареди да је чесно метну на груди умрлога, па да га сахране. Када то би урађено, тело његово остаде у гробу и земља га више не избациваше“. Намерно сам привео превод из преподобног Јустина Ћелијског, јер је он речит, управо зато што је погрешан (мада Јустин ово није преводио са оригинала; дакле, већ су реинтерпретације биле урађене). Он говори о креираној свести током векова причешћа као светог објекта, како на Истоку, тако и на Западу. Наиме, у оригиналу пише: Quibus vir Dei manu sua protinus communionem dominici corporis dedit dicens: Ite, atque hoc dominicum corpus super pectus eius cum magna reverentia ponite, et sic sepulturae eum tradite. „Њима човек Божији предаде без премишљања, руком својом, причешће Тела Господњег, рекавши: Пођите, и с великим поштовањем ставите Тело Господње на његове груди, и тако га сахраните“.

Латински оригинал је писан у другачијој опцији од словенске интерпретације, па се ту каже да овај одмах даде својом руком Тело Господње. У словенском преводу немамо да он није часио часа, а такође се причешће покушава умањити, свести скоро на нафору, па се вели малену частицу Пречистих Тајни, као да је то нека трунка, а трунка је од 5 грама Тела Христовог! Дакле, није то цело Тело Господње, а знамо сви (претерујем да знамо сви) да је свака честица цело Тело (рецимо, 80 кг). Сам Јустин није замишљао да се причешћује неким окрњеним Христом.

Ово сведочанство св. Григорија и Бенедикта је у било у колизији са каснијом византијском унификацијском праксом, јер се на Трулском сабору, канон 83, вели: Мртвима не давати евхаристију, јер је речено: Узмите, једите (Мт 26, 26), а они не могу ни узети ни јести. – Наравно да канон није настао случајно, јер се имала и ова пракса. Сада, када имате канон, који је из ваше Цркве, он се користи као базука за потирање пракси које нису ваше него из других Цркава. Но, како имате ове „туђе“ свеце у календару, не можете да их пострељате, па се онда муља у пропагандним текстовима и преводима. И све се користи против свих, као што и сада имамо у ситуацији око Короне.

Интересантно је запазити и у светосавској иконографији где се јављају анђели који прикупљају крв Христа на крсту, да не би случајно пала на земљу, али се она свакако на Голготи слива на Адамову лобању, кога треба да оживи. Сигурно је да се та Ис крв није слила на Адамову лобању, нити га је то оживело. На фресци из Студенице видимо анђеле који имају пехаре (путире) да сакупљају Ис крв да се не проспе на земљу, а такође и прекривене руке, јер се Свето не сме дотицати! Та пракса је забрањена Трул. 101: Онај ко узима причешће, нека крстолико склопи руке; не сме да донесе неку посуду у коју би ставио причешће, јер је достојнија слика Божија – човек, од бездушне твари. Да се одлучи онај ко то чини, а такође и онај ко тако даје и причешће.

Шта око Короне?

Зилоти који се ругају опрезнима у овој кризи су сасвим неодговорни. Црквени канони забрањују трчање на мучеништво. Тако се и апостол Петар дувао и после издао Христа. Ми овде имамо људе који једноставно изазивају Бога и ближње. Потписник ових редова је неко ко употребљава причешће после свих, тако да приговори о неверовању не стоје. Но, у ванредним ситуацијама су и ванредне мере. Сахраних јуче једну жену у ванредној ситуацији, али се опело обавило у нешто обезбеђеним околностима. Да ли сам запатио вирус, то не знам да вам кажем.

Напомену наш познати историчар, Драгољуб Марјановић: „Има у Пидалиону Св. Никодима Агиорита његов коментар на 28. канон Петошестог сабора, процедура како причешћивати у време епидемија, поготово оне за које се зна да су заражени. Подразумева испирање путира и кашичице у сирћету ради дезинфекције“. Ваљда нико неће оптужити Агиорита да је „безбожни и богомрски католик“, као Ава Римски? Наравно да су Ава и Агиорит православци. Но, у магије не верујемо нити у неке сумануте „теологије“, иако не негирамо чуда. Ми овде имамо проблем разумевања светости. Нпр., освећујемо реку – као што се на Богојављењу освећују све воде – а из те реке пију меда, зека, бака и дека, како вели наш владика Григорије, али и врше нужду, а ми једнако освећујемо те воде. Иако су ту пишкили меда и мали Перица. Узмите стари и прашњави босиљак и свештајте водицу у неком суду, она ће се обојити и покварити временом. Десило ми се једном да сам повраћао после причешћа, јер сам у Јасенку код Смедерева мењао свештенике Дишиће, а они су имали неки бакарни путир који је оксидирао па се направио малахит, хидроксидни бакарни карбонат (сетите се бакарних кровова који су позеленели), који је отрован, а он и плави камен, који је његова варијанта, користе се за прскање лозе и других биљака. Ја сâм користим малахит у сликању, али нисам толерантан ако га једем. Па макар он био и у причешћу. После сам им сакрио тај путир и нисам хтео да им га дам док ми нису обећали да ће га понети на поправку. У Италији смо имали случај Дон Клаудија Албанита, кога су отровали варикином у причешћу, али је претекао.

Неки бојовници су хтели да кажу како ће се страх од Короне (не пива, него вируса) искористити да се литије у Црној Гори зауставе, и тиме су неодговорно исполитизовали реалну опасност. Бојовничка акција ме подсећа на ситуацију када је византијски цар позвао на бој против непријатеља, па ће сви који погину у том рату отићи директно у рај, док je патријарх осуђивао ту лудачку пропаганду. СПЦ у ЦГ је пак реаговала одговорно и обуставила литије до даље, како сам и предвиђао, без или са вирусом, мада инсајдерски подаци ми говоре да има короне у ЦГ. Прећуткивање и увођење ванредних мера у ЦГ је само у корист власти, јер желе да кажу да се они брину о грађанима, мада је та брига… да не користим тешке речи и кварим овај текст. Кад је Катнић признао да има корупције у ЦГ и позвао Дикеја да дође у хотел, то само значи да је дотерало цара до дувара. Ваља раслојити лејере и поступати како нам Господ заповеда.

Свештеник Зоран Ђуровић