Живе речи утехе: Живе речи утехе

Митрополит Порфирије: Васкршњи пост - смисао и значај

Tue, 17 Mar 2020 20:27:46 +0000

Светосавско наслеђе: Богословија Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима

Tue, 17 Mar 2020 20:26:02 +0000

Разговор са оцем Милом Суботићем

Tue, 17 Mar 2020 20:20:59 +0000

Пређеосвећена Литургија и пост

Tue, 17 Mar 2020 20:18:48 +0000

Патријарх српски Иринеј - Покајање, повратак Богу и почетак спасења

Tue, 17 Mar 2020 20:17:21 +0000

Молитва у време епидемије

Tue, 17 Mar 2020 20:15:57 +0000

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (8)

Tue, 17 Mar 2020 15:43:29 +0000

Отимају похлепни и лакомислени

„Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године.

Повезан садржај:

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7)

У Бару су литије увијек, послије Подгорице и Никшића, најбројније. Нови храм, посвећен Светом Јовану Владимиру, као да је тек сад засијао у свој својој љепоти, кад га видимо украшеног и окруженог величанственом литијом људи.

Зетски краљ, свети мученик Јован Владимир, ојачао је ову литију тиме што његово житије учи како се подноси жртва за спас народа. Он је ради мира и опстанка своје браће пристао да буде сам заробљен и бачен у тамницу. Ослободила га је царева кћерка Косара и узела за свог мужа. Он је послије поново имао да поднесе жртву за своју вјеру. Посјечена му је глава од човјека из најближег рода, који му је после узео сву имовину (земљу). То је било прије хиљаду година, а ево сад опет, у наше вријеме, силна похлепа и лакомост спопале нашу државну власт, хоће да преваре и узму оно што је још Јован Владимир стекао. Скидају главе онима који су се жртвовали да обнове светиње и оживе их. Траже да се монаси и монахиње протјерају као најдаљи странци, јер немају држављанство. Свети Јован Владимир је кажу њихов, јер воде државу која је потекла од њега. Погледајмо парадокс, хришћански мученик је њима све оставио, а за монахе, који носе анђелски лик, заповиједио је прогон и забрану боравка!? Ове литије имају Јована Владимира као светитеља који помаже да се у миру одбрани оно што нам је свето: част, вјера и хришћанско достојанство. Зна се да божији свеци штите монахе и манастире јер се тамо највише чује молитва и похвала Господу Богу.

Када нема памети у глави народних старјешина и законика, владика Николај им упућује позив да се врате на пут праведнога Бога, Створитеља и Спаситеља, и онда ће њихов народ живјети у миру и срећи. Он пише у свом 65. Писму: „Какво нам је вјеровање, онакво нам је и владање” (стр.198). Однос државе према Цркви у свим републикама бивше СФРЈ послије свих драматичних супарништава рјешаван је законским актима који су, углавном, били правични. Само у Црној Гори, државне власти су истакле предлог да се Цркви оспори име, средиште и имовина. Склопљен је уговор са римокатолицима и исламском заједницом, само је СПЦ изузета. Усвојен је Закон о слободи вјероисповијести који, наводно, даје највеће вјерске слободе свима, да чак и пет чланова могу регистровати вјерску заједницу. Митрополија би тако, као најстарија установа у Црној Гори, дошла у исту раван са било којом организацијом религиозних егзибициониста и, чак, била приморана да им уступа храмове за извођење њихових ритуала. Очигледно је овдје настојање државе да Цркву претвори у безначајну вјерску заједницу, која би у свему била у функцији владајуће идеологије. Такав примјер имамо у Македонији, гдје је сваки црквени договор условљен свјетовним, а не духовним иницијативама. Када Црква дође у такав положај, онда, служећи сасвим свјетовном, губи духовну димензију која јој је својствена. Свети владика Николај наглашава да је ријеч Божја храна за душу и ко год може – треба да је слуша. Ако се омаловажи духовни значај, а сасвим истакне свјетовна димензија живота, онда се и само економско благостање изокреће у сиромаштво.

Приватизација државне имовине у Црној Гори вршена је, замислите, у име стварања државе, а сад, предлог да се црквена имовина учини државном – због опстанка државе. Наравно, проблем опстанка постоји – јер је све узето за приватне сврхе. А сад, да се за државну сврху узме и црквено а послије опет неки процес за приватно. То су ти токови транзиције, када све што народ има, и духовно и материјално, могао би да изгуби и остане сасвим опустошен и поражен.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ бихаћко-петровачки Сергије (Карановић): „Не бој се, мало стадо“!

Mon, 16 Mar 2020 21:32:04 +0000

Свијет је у страху. Планета дрхти пред до сада непознатим вирусом. Муњевитом брзином шире се информације, полуинформације, непровјерене гласине, а често и безочне лажи. Људи тумарају у сопственом безнађу, желећи да се спасу тако што ће нагомилати залихе брашна, уља, сапуна… Рекло би се да је започео рат без иједног испаљеног метка. Рат којем се, за сада, не назире крај. Страх се, прерастајући у панику, ближи свом врхунцу.

О Шпанској грозници, која је харала свијетом прије стотину година не бих ни знао да о томе није писао Бранко Ћопић, помињући је у својим приповјеткима и интервјуима. „Без оца сам остао врло рано. Умро је кад су ми биле четири године, 1919, кад је селом харао прави помор од шпанске грознице. Имао је тада тридесет пет година. Био је мобилисан у аустроугарску војску, као и моји ујаци. Рањен је у оним грозним биткама на Карпатима и кући се вратио као инвалид у десну руку“. Вид је преживио рат, али га је убила грозница и то она шпанска, баш на Грмечу. Можда су наши људи тада први пут и чули за далеку Шпанију?! Ко зна.

Од тада је прошао један вијек, испуњен ратовима, превратима, сукобима, борбом за моћ, новац, славу… Генерације су дошле и отишле са овога свијета, али је свијет, чини се, остао исти. Зло у људима, оличено у жељи да се надвлада мањи, сиромашнији и слабији, поразио је један вирус, који не гледа да ли је неко богат или сиромашан, да ли је неко писмен или неписмен, да ли је Србин, Француз или Енглез.

Можда ће нам ова својеврсна пошаст бити лекција човјечности, из које ћемо научити да волимо помажући друге, да упркос различитостима живимо под истим небом, удишући исти ваздух, гријући се од истог Сунца. То нам поручује и Свети Апостол Павле, сада као и прије двије хиљаде година када је рекао Галатима: „Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28).

Историја је вјечно понављање истог, само је Христос „једино ново под Сунцем“, као што рече Јован Дамаскин. И ова данашња криза није ни прва ни посљедња. Много тога су преживјели овдашњи људи, па ће и ово једном, било кад, остати иза нас. То је сигурно. Важно је да ми из свега овога научимо да поштујемо и волимо једни друге, да помажемо онима којима је помоћ потребна, да нудимо рјешења а не да критикујемо, да поштујемо одлуке надлежних органа, њихове препоруке и жељу да са што мање посљедица изађемо као побједници.

Будемо ли бринули једни о другима, а и о себи самима, тријумф неће изостати. Наше је да у вријеме Поста постимо, да се причешћујемо и молимо, да волимо праштајући свима све, да се молимо за медицинске раднике којима је данас најтеже.

Господ је изнад сваког искушења. Он нас гледа очима љубави, а ми, ево, и сада чујемо глас Његов: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32).

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Митрополит Амфилохије: Ми који смо ту осам векова можемо да региструјемо државу, а не она нас!

Mon, 16 Mar 2020 21:18:45 +0000

Иако литије Црној Гори престају да функционишу као протеклих месеци због епидемије коронавируса, црква остаје, каже у ексклузивном интервјуу за Спутњик, митрополит Црногорско-приморски Амфилохије. Већ 2000 година, црква је по својој природи најбољи лек против свих вируса који рађају грех, сатанску силу и смрт, додаје он.

До сада је у Црној Гори постојао вирус безаконог закона, сада имамо и коронавирус. Борећи се против вируса преко народних сабрања, наставићемо борбу тамјаном и молитвом.

„Тамјан и молитва одувек су били против свих вируса у људској заједници. Настављамо да се боримо против тих вируса и чекамо састанак са представницима владе и надамо се да ће садашња власт вратити памети, себи самој и Црној Гори и њеном вековном предању“, каже Амфилохије.

Дошло је време да коначно престане прогон православне цркве у Црној Гори, који је започео још 1941, а интензивирала се 1945, убиством митрополита Јоаникија Липовца.

„Овај народ, који је због страха и невоља био „пучина, стока једна грдна“, сада, наједанпут је постао прави народ, који се ослободио од страха, чак и од страха да ће деца изгубити парче хлеба“, наводи он.

*Да ли Вас је изненадила та вера?

- Морам да признам да ме је изненадила. Ја сам овде рођен и, у своје време, студентима на факултету у Београду говорио сам да је само у Албанији атеизам јачи од црногорског атеизма. Али сведочим, не само по моме оцу него и по другим људима, да ипак постоји жар вере. Јер ту су велике светиње, велики свеци божји – свети Василије, свети Петар Цетињски, свети Стефан Пиперски, Симеон Дајбарски… Овде, у Црној Гори су говорили „у Бога не верујем, ал' немој ми дирати светог Василија“. Тај дух је постојао, међутим, био је и тај страховити притисак и насиље братоубиства, прогон свештеника. Многи су побегли, многи су бацили мантије. Народу су узимали све одреда, од рата наовамо – и образ, и достојанство. Међутим, када су дирнули у дамар животни, а то су управо црква и светиње, ћивот светог Василија, светог Петра, народ се наједанпут пробудио и ево, данас је народ у Црној Гори такав да не знам има ли Европа таквог народа. Народ је постао прави, божји народ. А још су стари Латини говорили да је глас народа, глас божји. То се овде посведочило. Ови нас оптужују да се овде меша политика. Овде је нешто много дубље од свих политика. Појавио се народ хришћански, изворни народ који брани своје биће, своје достојанство, своју веру, своје најдубље, оно на чему је саграђено све што је часно и честито, и свето и културно у историји.

*Можемо ли да кажемо да одлагање литија неће утицати на то да народ одустане од захтева?

- Сигурно, народ неће посустати. Тај вирус, корона, сада се он лечи и чујем да се умањује и у Кини. У Црној Гори се вирус суштински није ни појавио. Дакле, већ имамо лек и за вирус, од кога се лечи од безакоња и од власти која себе поистовећује са државом. И ако кажеш нешто против власти, онда си против државе, против Црне Горе. Како сам ја против Црне Горе!? Мој предак, кнез Рашко Радовић и војвода Мина Радулов Радовић присајединили су Морачу и Ровце Црној Гори, али Црној Гори светог Петра Цетињског. Ми смо Радовићи уграђивали себе у светиње Петровића. А овај закон, против кога је устао народ, рођен је из рушења цркве на Ловћену. Сад хоће, не само да сруше, него да одузму светиње, да их одузму, да их приватизују. Коме да их дају? Односе се према Митрополији црногорско-приморској, која је родила Црну Гору, као према криминалном друштву. Помињу неке паре које Митрополија има. Све што је Бог дао, наше највеће богатство јесте тај народ божји који је свестан себе и свога предања и који брани светиње на челу са својом децом. То је оно што нам је најбитније у овом тренутку.

*Упркос свему, закон је изгласан без ваше сагласности и тек сте средином фебруара сели за преговарачки сто. Дошли смо до експертских тимова. Друга страна само слуша. У ком правцу иде дијалог са властима?

- Надамо се да ће се и они, да се тако изразим, вратити памети. Пре свега, то су људи који не знају шта је црква. Једина партија у свету, чији је председник најавио формирање аутокефалне цркве је ДПС. Замислите, један атеиста, партија која је израсла из комунизма. Она је, нема никакве сумње комунистичка партија, која се прилагодила некаквим „европским узусима“. Међутим, чему се прилагодила? Тржишној економији и приватизацији. Они су приватизовали и оно што је комунизам добро оставио, једна група људи се обогатила. Они су сада за буржоаску Европу, и у том духу сада хоће да одузимају и храмове. Чак иду дубље од комунизма, јер комунизам је национализовао само један део црквене имовине. Храмове нису. Јесте да су храмови запустели, али народ је сачувао своју. Кажем овима на власти да нема победника и побеђеног, него да победи правда божја у свима нама и да чујемо глас овога народа који жели Христову победу. То је победа љубави, победа заједништва, а овде је то нарочито неопходно, овде где је владало братоубилаштво.

*Да ли су избори, можда, разлог због кога влада неће одустати од овог закона? Можда рачунају да би повлачење закона значио њихов пораз?

- Искрено, вероватно да на то рачунају. Међутим, ако смем да кажем, управо ово што се догађа атомска је бомба за темеље њихових избора јер велики део и њихових гласача укључен је у овај народ. То им и поручујем. Они се љуте, али ја им кажем да, ако хоће да буду народна власт, а као такви су изабрани, морају да чују глас народа. Ако мисле да добију изборе, морали би да што пре макну тај вирус из бића Црне Горе.

*Да ли су експертски разговори орочени на неко време и какви су планови Митрополије уколико они пропадну?

-Ако хоће да ураде нешто и за себе, али и за народ и Црну Гору, они морају да пониште део тог закона. У том закону има и онога што је нормално, малте не осамдесет одсто. Али, то што угрожава биће Црне Горе, што угрожава биће Цркве божје, која је душа Црне Горе, то морају да избришу. Ако се то не деси, црква и народ настављају своје дело. Надам се да ће у том погледу доћи до разума. Време је, ако сада не дођу, никада неће доћи. То је и за њих изазов. Народ се пробудио и ако и даље буду притискали народ, они то раде на своју штету и повампирују братоубилаштво, што је било најопакије у Црној Гори кроз векове.

*Мислите ли да неће доћи до тога?

- Надам се да неће. Видим да у последње време људи на власти ипак мало другачије разговарају.

*Плашите ли се да би сличан сценарио могао да задеси и светиње на Косову и Метохији?

- У то нема никакве сумње. Ако су православни Црногорци одузели светиње, зашто и Албанци муслимани на Косову то исто не би урадили? Они већ припремају такав закон. То је очевидно. С те стране, ту је одговорност и Србије, али и садашње власти на Косову која је загосподарила благодарећи бомбардовању НАТО. Време је, дакле да дође до разумног договора међу свима нама, посебно у Црној Гори, потом Црне Горе и Србије, а онда и Црне Горе и Србије са Косовом. Ово што се догађа у Црној Гори управо је лек од тих вируса, и тог лажнокосовског вируса и вируса који, овакви какви јесу, рађају и одржавају тај вирус на Косову. Ако су православни Црногорци.

*Недавно сте рекли да бисте бранили светиње у Црној Гори и животом, ако треба.

- Знате шта, нема ми друге, не смем другачије од овог народа. Када су мајке са децом спремне да изађу на улицу, смем ли ја другачије? Када имам и такве претходнике. И свети Петар Цетињски је гоњен са Цетиња. Нисам само ја. Није ово нова прича у Црној Гори. Она се настављала, нарочито после 1945, тај револуционарни братоубилачки покољ. Народ више неће тај дух братоубилаштва и враћа се разуму. А ко други може да га врати, сем Цркве божје, која негује заједништво и братство међу свим земаљским народима? Радује ме то и дај Боже да се ови који су на власти што пре опамете. То више није питање политике, то је питање бића Црне Горе.

*Црногорска власт оптужује СПЦ да не жели да се региструје на законом прописан начин? Шта заправо стоји иза тога?

- Када је 2006. Црна Гора постала независна, наш архијерејски сабор донео је одлуку да се у Црној Гори оснива епископски савет. Тим поводом, црногорском митрополиту враћа се титула архиепископа и црногорска митрополија заживљава на начин како је живела кроз векове. Ту одлуку Сабора уручили смо председнику Црне Горе Филипу Вујановићу. Одлуком Сабора, црква је пријављена новој власти, новој држави. И поред тога, иако нема ни једног закона где се тражи регистрација традиционалних цркава и верских заједница. Тек када су регистровали Дедејићеву секту, тражили су да се ми региструјемо. Ја сам рекао, чекај, ко кога треба да региструје? Ја овде постојим 800 година. Ја треба вас да региструјем, ви сте тек сад постали држава. Стару Црну Гору створила је црква. Ипак, пријавили смо постојање четири епархије, што смо поново урадили 2012.

*Шта се догађа са оценом уставности Закона о слободи вероисповести? Најављено је било да ћете предати предлог за оцену уставности закона. Да ли је предлог у процедури?

- То је припремљено у сарадњи са Светим синодом. Сада, 17. марта, требало је да о томе имају састанак Свети синод и наше епархије. Међутим, седнице неће бити, с обзиром на најновија збивања са коронавирусом. Биће касније. Нисмо поднели иницијативу управо зато што не видимо да би Уставни суд нешто могао да реши, с обзиром да је он прирепак овакве владе. Уставни суд чак нема ни свог нормалног председника. Иницијативе су подношене без нашег знања и то је све повучено. Ми све то имамо припремљено, али мислим да подношење жалбе Уставном суду зависи од састанка експертских тимова. Оно на чему инсистирамо је да за сваки предмет који се тиче црквене имовине, а има 850 предмета, влада докаже да се ради о имовини Црне Горе пред редовним судом. Ми имамо доказе за сваки храм, за сваки манастир, за сваки педаљ земље, да су то задужбине.

*Како реагују верске вође у свету? Недавно вам је у посети био украјински митрополит Онуфрије, рекао је да су слике народа у Црној Гори величанствене и да би украјински народ могао да се угледа на Црногорце.

- Реагује не само он. Имали смо у Аману свеправославно сабрање. Био је и московски патријарх, који је био љут на мене што сам био на Криту. Међутим, сада, московски патријарх назива ме исповедником православља, управо због овога што се овде догађа. И не само московски патријарх, него сви патријарси. И јерусалимски, и антиохијски патријарх, и римски папа. Јуче ми се јавио митрополит Арсеније из Беча, који је на челу Конференције православних епископа Аустрије и тражи да му пошаљемо документе да се пред аустријским властима заузме за Митрополију црногорско-приморску. Дакле, сва православна црква и сво хришћанство схватили су да се догађа нешто ненормално и дај Боже да се и ови наши, затровани опаким вирусом „брозоморе“, исцеле.

Извор: Спутњик

Прота Момчило Кривокапић: Зашто корона неће напасти Црну Гору!

Mon, 16 Mar 2020 21:17:11 +0000

Један од најутицајнијих свештеника СПЦ у Црној Гори, отац Момчило Кривокапић, убеђен је, како каже, да корона вирус неће захватити Црну Гору због молебана и литија које у тој држави трају већ два и по месеца у знак протеста због усвајања Закона о слободи вероисповести.

Према његовим речима, Црну Гору је корона вирус заобишао због „силних умножених молитви“. Верујемо у то, па чак и да нисмо у праву, а у праву смо.

„Мило не може да нађе ни једнога са короном и надам се да ће тако остати. Он може да га увезе, али неће му се примити“, каже отац Момчило. Нека будем екстремиста, нека будем фанатик, али ја верујем да Црну Гору неће захватити корона вирус управо због тих удружених молитви, јер овај народ се пробудио“, каже отац Момчило.

Извор: Спутњик

Свети Герасим Јордански и лав

Mon, 16 Mar 2020 20:42:09 +0000

Такву духовну висину беше достигао Свети Герасим, да су га и дивље звери поштовале, покоравале му се и служиле му. Велика благодат коју му Бог даде, пројавила се у причи о Светитељу и лаву.

Свети Герасим се увек иконопише са једним лавом. Због чега? Овај дивљи лав је живео поред преподобног Герасима и чудесно га служио сво време његовог живота. Али, и кад се Старац упокојио чудесно га је пратио, и над његовим гробом неизмерно туговао.

Једног дана, док је Свети Герасим шетао обалом реке Јордана, срео је тога лава. Чим се појавио, почео је да риче и да са великом муком подиже једну ногу. Шта се то беше догодило? Један велики трн се забио у ногу, која је отекла, напунила се гнојем, те лав није могао ни да хода од бола.

Кад је старац видео у како се тешком стању нашао лав, веома се ожалостио. Приближивши му се, сео је на један камен, узео лавову шапу и пажљиво је посматрао. Ножићем ју је засекао, извадио трн са много гноја, па затим очистио рану. Пошто ју је превио неком тканином, отерао је лава. Међутим, он није отишао. Након излечења, остао је поред Светитеља и никад га више није напустио; припитомио се као овца и пратио је старца попут истинског ученика. Старац се чудио великој благодарности дивље звери, која се заиста ретко сретала са другим људима...

Преузето из књиге Свети Герaсим Јордански (Истина - Издавачка установа Епархије далматинске, 2008. Београд - Шибеник, едиција: Житија светих, превод с грчког: Сестринство Тројеручице, Шибеник

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ Марко у интервјуу за "Православље": Не заборавимо да је Литургија централни догађај у животу Православних хришћана, јер се ту догађа обожење човека!

Mon, 16 Mar 2020 20:36:53 +0000

У оквиру циклуса разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, у Великопосном броју "Православља" (бр.1271. 1. Марта 2020) објављен је разговор са Његовом Преосвештенством Епископом брегалничким и мјестобљуститељем битољским г. Марком. Са преосвећеним Владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије.

Разговор у /pdf/ формату

*На почетку нашег разговора лепа је прилика да наше читаоце упознате са облашћу којом духовно управљате, али и са свим детаљима у погледу црквеног живота у повереној Вам епархији која је саставни део Охридске Архиепископије СПЦ?

Најпре би хтео да Вам се захвалим на прилици да кажем неколико речи за Ваш цењени лист „Православље” верујући да ће то бити на духовну корист читаоцима. Наша Епархија брегалничка обухвата источни и североисточни део Северне Македоније са седиштем у граду Штипу. Недалеко од града налази се стари град у рушевинама – Баргала, који датира из IV века, по Христа, и који је још тада био епископско седиште. Град Штип, као епископско седиште, био је и када је територија данашње Северне Македоније ушла у састав Српске Православне Цркве, 1920 године. Тада су се формирале три Епархије: Скопска, Охридско-битољска, где је неколико година столовао и Свети Владика Николај охридски и жички, и Злетовско-струмичка, са седиштем у Штипу.

После не благословеног, самовољног и насилног одцепљења те трију Епархија 1967. у т.з Македонску Православну Цркву, од стране Епископата у тадашњу С.Р. Македонију, наступио је раскол на овој територији. Све помесне Православне Цркве су прихватиле то стање и прекинули су саслуживање са Епископима и клиром поменуте расколничке цркве. На жалост то стање је предуго трајало, а још и није у потпуности промењено, тако да је нанело и наноси велику духовну штету народу који је живео и живи на овој територији. Тада се десила и реорганизација Епархије и настало је више њих. Тако је, Злетовско-струмичка Епархија подељена на два дела и настале су: Струмичка, са седиштем у граду Струмици и Брегалничка са седиштем у Штипу. Названа је брегалничком јер се простире у свим градовима кроз које протиче река Брегалница и још неколико градова који се налазе у близини.

Када је наш Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г.Г. Јован ступио у јединство са Српском Православном Црквом, а преко ње и са свим Православним Црквама у свету, 2002 године, тада као Митрополит Велески и Повардарски, после 35. година поново је успостављена канонска Црква на овој територији.

На велику жалост, из политичких разлога, то није било прихваћено од стане државне власти у Р. Македонији, па зато су започели жестоки прогон на Архиепископа охридског Г.Г. Јована, и на све клирике, монахе, и вернике који су стали уз њега. Том прогону, који се још није у потпуности завршио, кумовали су и Епископи који су остали у расколу. Верујем да су широј јавности познате монтирани судски процеси против канонске Цркве и вишестуког затварања Архиепископа охридског Јована, „вешто” манипулисатње са народом преко електронских и писаних медија, од стране власти и расколничке јерархије у Р. Северној Македонији.

Али, Божјом помоћи, и поред оваковог стања, где немамо приступ до храмова и манастира, одакле су нас полицијом насилно избацили, иако, дакле, служимо Литургију у приватним кућама и становима наших верника, можемо да кажемо да прогонитељи нису успели да изманипулишу сав народ, па добар део тог народа окупља се у канонској Цркви на Литургији. Конкретно у нашој Брегалничкој Епархији имамо само једно богослужбено место у Штипу и то јесте проблем што, за сада, немамо у свим градовима богослужбена места, али најупорнији, путују и по стотинак километара да би дошли на богослужења у канонску Цркву.

*Какво је Ваше искуство у конткату са младим људима: да ли је данашња развијена технологија претња у креирању аутентичних и јединствених међуљудских односа? Какав је њихов однос према богослужењима?

Недавно сам био на једном симпосиону где је, међу теолошким и научним темама, била и тема о т.з. четвртој индустријској револуцији. То подразумева најновија достигнућа у области нанотехнологије и роботике. Ми живимо у том времену. Као што су изуми: парна машина, струја и електроника донели велику промену на свим нивоима човековог живота и можда утицали на међуљудске односе, тако и ова најновија технологија врши велики утицај на човека. Моје скромно мишљење је да се све може употребити на корист човека, али и злоупотребити. Развијање и унапређење технологије није зло само по себи. Ја то не видим као претњу, јер претња би значило да се та ствар може употребити само на зло.

Скепса да људи прихвате неку нову технологију, јавља се јер је то нова ствар и непозната за њих. На пример, ми смо се родили у времену када је телевизија и струја била нормална ствар, док је то за наше дедове и баке била ђавоља ствар. Оно што је евидентно у нашем времену је да људи, навикнути на брзи начин живота, губе стрпљење као врлину и све хоће сада у овом тренутку. Многе ствари, помоћу технологије су нам доступне на длану у тренутку када пожелимо, али оно што не може ни једна технологија да замени јесте духовност и тај аутентични међуљудски однос.

Било је интересантно питање на том симпосиону, где сам недавно био: Може ли да се, помоћу технологије, у једну машину убаце Библија и све поуке светих отаца, па кад човек има неки духовни проблем, само да укуца свој проблем и да му машина избаци неки савет који ће му решити тај проблем? Одговор је био да је лако убацити у машину Библију и поуке светих отаца, али да технологија не може заменити духовника. Јер сваки човек је оригинална личност, непоновљива и да духовни напредак личности не зависи само од савета, него, много више, од личног искуства са Живим Богом у литургиској заједници.

Сматрам да ће, неминовно, доћи до презасићења технологијом и чевек као и увек ће пожелети оно што не може ни једна технологија да му дâ, а то је духовност. Свакако ће човек умети да направи разлику између своје материјалне и духовне потребе, јер су те духовне потребе део њега и тешко их је игнорисати. Можда на неко време може и да се игноришу, али се човек увек враћа њима. Млади људи који долазе редовно на Литургију, а има их, хвала Богу, већ праве ту разлику и нормално користе технологију незабораљајући духовност.

*Будући да се Ваша епархија налази у области у којој је реч Божју проповедао Свети Владика Николај (Велимировић), замолио бих Вас да поделите са нама неку драгоцену причу о Светом владици Николају која је везана за време његовог архипастирског служења у Охридској архиепископији?

Свети Владика Николај је био изузетна личност и за нас је велики благослов што је он службовао у нашим крајевима. Био је Епископ охридски и охридско-битољски између два Светска рата и оставио неизбрисив траг. Написавши чувени „Охридски Пролог”, и ненадмашне савремне псалме „Молитве на језеру”, као и много других, више или мање познатих дела. Најважније је било то што је био стално са народом и народ га је волео. Својим примером је сведочио праву веру и био је, на неки начин, ненаметљиво наметљив.

Вероватно има много лепих прича из тог времена које и не знамо, али ето сада ми на у долази један догађај који се десио када је Свети Владика Николај дочекао српског краља у Охриду. Био је, ваљда, пост, а људи који су били задужени да спреме ручак, у жељи да што лепше дочекају краља, испекли су прасе. Када је Свети Николај видео то прасе на трпези, узео га и бацио кроз прозор са речима: „Поред чувене охридске пастрмке ви дочекујете краља са једним обичним прасетом”. Дакле није поменуо пост, да не би увредио људе како не знају о посту, а с друге стране је похвалио охридску пастрмку као лепше и частније јело од прасетине.

*Драги Владико, да ли смо ми као народ свесни величине светитељâ из рода нашега, и да ли на исправан начин следимо њихов светли пример и ходимо оним спасоносим путем којим су они ходили?

Светитељи су људи које је Црква истакла посебним епитетом да нам буду путокази кроз времена до вечности. Чак и у времену у коме су живели, ходали су земљом, али неба су се држали. Управо то их је учинило да буду наши светли примери кроз векове. Њихов спомен Црква брижљиво чува. Следујући нихов пример и подржавајући њихов живот, ми, уствари, подржавамо Христа јер су они подржавали Њега.

Било је времена када су људи мање обраћали пажњу на те светле примере, али, као што сам рекао, дошло је до презасићења од материјалних ствари и људи се све више враћају Цркви следујући оним светлим примерима које је Црква овенчала са епитетом – Свети. Мој је утисак да се народ све више враћа Цркви и духовности. Остаје само да се то артикулише на неки начин, да не буде то из помодарства, већ заиста један повратак са покајањем и исконском жељом за Царство небеско, као што су били и Светитељи.

*У последњих неколико година видно је смањен број младих људи који се уписују у наше богословије, па чак и на богословске факултете. Како гледате на овај податак?

Православна Црква је одувек била ненаметљива у свом деловању. Ја верујем да призив на службу у Цркви није само посао Епископата и свештенства, већ првенствено Божја ствар. Бог призива људе за службу у Цркви, а ми то треба да координирамо.

Да упоредим ово са нашим стањем у Охридској Архиепископији. Када смо изашли из раскола и ступили у јединство са Српском Православном Црквом, једино је наш Архиепископ био у свештеном чину, и око њега тек неколико људи, који су се бројали на прстима једне руке, који су студирали теологију и спремали се за службу у Цркви. Није било лако на почетку, јер се служило само на једном месту у целој Охридској Архиепископији. Али је Бог у своје време, испитавши стрпљење и пожртвованост нашег Архиепископа Јована, призвао још свештеника и монаха који су прихватили тај призив и у једно тешко време подржали Архиепископа Јована и приступили Охридској Архиепископији.

Дакле, сматрам да Бог никад неће оставити своју Цркву иако нам се чини да у неком периоду има дефицита од делатника на њиви Господњој. Будимо стрпљиви и сведочимо веру нашим животима и Бог ће у своје време да призове делатнике на своју њиву.

*Преосвећени Владико, Ви сте дипломирали на Аристотеловом универзитету у Солуну. Каква су Ваша сећања из студенстких дана проведених у граду чији је патрон Свети Великомученик Димитрије мироточиви?

Знање и искуство које сам стекао на студијама у Солуну су непроцењиви. За мене је било велики благослов што сам имао ту могућност да живим неко време у граду где је, како сте поменули, патрон Свети Великомученик Димитрије. Али из Солуна су и Света браћа Ћирило и Методије, који, за нас Словене, имају посебан значај као наши равноапостолни учитељи и просветитељи. Ту су и мошти Светог Григорија Паламе, који се у своје време баш у Солуну истакао са учењем о исихазму и божанским нествореним енергијама. Више пута сам служио Литургију и био сведок величанствене прославе патрона града, Светог Великомученика Димитрија, која траје недељу дана. Тих неколико година ће ми остати у најлепшем сећању.

*Који би био Ваш савет младим људима који своју љубав према Господу и Цркви Његовој желе да пројаве изучавањем речи Божје на неком од богословских училишта?

Изучавање теологије је неисцрпно море благодати Божје. Нека то море буде мотив свима који желе да изучавају реч Божју, имајући увек на уму и одговорност која иде са стеченим знањем. Коме се више даје, и више ће се тражити од њега. Да принесемо најпре себе Богу. Саможртва је неопходна да бисмо стекли неко знање, поготово теологошко. А теологија, управо, за пример узима Жртву Христову, која нас води ка Богопознању.

*На крају, замолио бих Вас да упутите једну пастриску поуку читаоцима „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије.

Налазимо се на прагу свете Четиридесетнице – Великог поста. Крећемо на пут ка Васкрсењу. Али да бисмо дошли до Васкрсења потребно је да прођемо кроз голготу. Носимо свој крст стрпљиво и са смирењем, онако како нам је наш Господ Исус Христос показао. Да удвостручимо молитве у овом периоду, сећајући се наше грешности и наше немоћи да се без Бога уздигнемо од грешног стања у коме се налазимо. И увек да устајемо и да идемо даље ка Васкрсењу без обзира на то колико смо пута пали. Не заборавимо да је Литургија централни догађај у животу Православних хришћана јер се ту догађа обожење човека. Само на тај начин можемо да изађемо као победници над искушењима и да дођемо до вечне заједнице са нашим Богом. Наоружајмо се, дакле, стрпљењем и љубављу према Богу и ближњима, тражимо опроштај и праштајмо, како би се духовно изграђивали и тако уобличавали у себе лик Божји. Христос је рекао, а то је увек понављао и наш блаженопочивши Патријарх Павле, па ћу и ја тим речима завришити „Ко претрпи до краја тај ће се спастиˮ.

Разговарао: Катихета Бранислав Илић

Извор: Православље

Епископ Атанасије: Право и правда у живом библијско-народном предању у Срба - раније и сада

Mon, 16 Mar 2020 15:03:07 +0000

Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије, одржао је 11. Марта 2020. Лета Госпдоњег предавање на тему: Право и правда у живом библијско-народном предању у Срба - раније и сада. Пред великим бројем сабраних, предавање је одржано у свечаној дворани Правног факултета Универзитета у Београду.

Извор: Радио Светигора

Митрополит Амфилохије за Радио "Светигору": Овај вирус дискриминаторног закона гори је од вируса корона!

Mon, 16 Mar 2020 13:39:06 +0000

Јуче је на таласима васељенског радија "Светигора", као и званичној фејсбук страници и инстаграм профилу "Не дамо светиње", уживо говорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Високопреосвећени Владика је говорио о литијама, дискиминаторном закону, преговорима, итд. Слушаоци и гледаоци су му постављали питања.