У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне хигијене, нарочито међу сиромашнима, стварано је плодно тле за настанак многих инфекција. Упркос вишеструко бољим условима живота по питању хигијене и исхране и забављен садржајима светлећих екрана, човек са почетка треће деценије трећег миленијума по Христовом рођењу суочио се као и бројни његови преци са суровом чињеницом да живи у телу од крви и меса које на постељу или у гроб може да обори организам невидљив голим оком. То је чињеница која је у самодовољној опчињености „прогресом“ била заборављана, а оно што последњих недеља проживљавамо оци Истока практиковали су свакодневно као „сећање на смрт“. Зато је у оваквим тренуцима неопходно подсетити се и шта Свето Писмо говори о болестима и епидемијама.

Књига коју многи неправедно заобилазе током читања Старог Завета због бројних упутстава за жртвоприношење као и разних прописа јесте Књига левитска. Читање прописа о губи (лепри) које Бог обзнањује Арону и Мојсију и на коју наилазимо у 13. глави истоимене књиге данас нам се чини посве актуелном. Наиме, ту се налазе детаљни описи промена на кожи које служе препознавању раних фаза ове кожне болести (изазване преносом високо заразне бактерије Mycobacterium leprae). Као и данас, сваки појединац на коме би се испољили симптоми смештан је у карантин: „Онда нека затвори свештеник за седам дана човека са таквом бољком. Па ће га седмога дана погледати свештеник, ако се буде раширила по кожи, тада ће га прогласити да је нечист, губа је“ (13, 4.27). Такође, Господ говори да такав човек треба ићи свуда гологлав и полуодевен како би се виделе ране, да држи шаку преко својих уста и да друге упозорава да је болестан (13, 45). Пошто многима није било исцељења, карантин је често био доживотан: „Нека живи сам, иза окола нека му буде стан“ (13, 46). Од строгих мера карантина нису били изузети ни цареви што нам пример цара Азарије јасно показује (2Цар 15, 5).

Ту Божији савети не престају, већ се Израиљ упозорава да не додирује чак ни ствари које су припадале оболелом, а уколико се покаже да и у његовој кући људи и даље обољевају, кућа треба заједно са стварима да се спали и потпуно сруши (Лев 14, 34-57). Међутим, уколико се покаже да су симптоми били безазлени, у том случају свештеник, такође по завести Господњој, приноси жртву коју је човек донео и поново га интегрише у заједницу, односно свима објављује да не представља опасност по друге. Он помазује (маслиновим) уљем (које је и данас основа многих лекова и козметичких препарата) главу човека, а водом потопљеном у исоп (биљка из породице нане позната по свом лековитом дејству) кропи његове укућане и покућство. Из овога видимо да преко свештеника у улози видара Бог брине и о телесном здрављу Израиља.

Многа Божија упутства односе се не само на лечење заразе, него и на уклањање њених узрока, тј. спречавање. У Лев 11 заповеђено је, рецимо, да се не једу птице које су лешинари као и многе од нечистих животиња (за које се показало да садрже велику количину токсина). Свим Израиљцима, а нарочито свештеницима, било је забрањено да додирују тело покојника, јер се узрок смрти често није знао (да ли је била инфективна болест или нешто друго). Уколико се упокојио блиски члан породице, они који су га сахрањивали проводили су одређено време у карантину. Занимљив је податак да је традиционални и религиозни обичај целивања и купања покојника у Африци био један од главних разлога неконтролисаног ширења еболе током епидемије 2014-16. од које је умрло 11323 људи.

Обично се мисли да, због многих заповести које се тичу греха (моралног расуђивања), Господ брине само за душевно здравље људи, али ови примери јасно сведоче да није тако, већ да се својим упутствима Он брине и за телесно здравље. Занимљиво је како у Светом Писму не постоји толико упадљиво подвајање између душе и тела и да је човек заиста сагледаван као јединствено биће у свим својим аспектима: душевном и телесном. У многим случајевима је јасно да када било који од ових аспеката човека болује, онај други такође бива погођен, тј. човек је рањен у својој свеукупности: можда би најправилније било рећи да је свака болест позната човеку истовремено психосоматска и соматопсихолошка. Да је Господ дао само заповести којима се човек чува само од греха као моралне категорије, без инструкција о болестима и заразама, прва већа епидемија збрисала би Израиљ и оставила историју спасења у неизвесности.

На такву једну епидемију наилазимо већ у књизи након Левитске, Књизи бројева. У Бр 25 изабрани народ се налази улогорен у земљи Моавској на путу ка Обећаној земљи, а бројни Израиљци ту виде прилику да блудниче са женама из суседних насеобина (кћерима Моавским). Убрзо се у народу шири болест за коју текст сугерише да је пренесена полним путем и да од ње умире 24 хиљаде људи. Не можемо са сигурношћу рећи о којој болести је овде реч, али је у Лев 15 разматран случај човека који има „течење семена“ односно гонореју, те можемо закључити да су полне болести биле познате као високо заразне. Упркос Мојсијевом упозорењу, син једног кнеза уводи туђинку у шатор наочиглед свих као чин дрскости, али га у току полног чина заједно са женом копљем пробада ревносни Финес, унук Аронов. Уплашени од овакве казне, као и од Левита окупљених око Финеса, остали Израиљци престају да чине блуд са туђинкама и „погибија“ престаје. Овде је назначено да је епидемија последица греха. Ширење болести кроз грех блуда престало је тек строгим Финесовим приступом, док је Мојсије претходно немоћно посматрао шта се дешава (плакао на вратима Скиније). Тешка времена захтевала су тешке мере.

Следећа у низу епидемија описана је Првој књизи Самуиловој 4-6. Филистејци који су након победе над Израиљем преотели Ковчег завета бивају затечени епидемијом. Она је означена јеврејском речју efalim и Даничић је преводи као епидемија „шуљева“ што је збуњујућ превод. Међутим, Филистеји праве златне фигуре у облику мишева и „отока“ какве имају, враћају Ковчег са тим поклонима што указује да се ради о некој инфективној болести попут мишје грознице или каквој другој цревној пошасти која узрокује акутну дијареју. Болест Филистејаца престаје када Ковчег стиже у кућу Авинадавову.

Занимљив случај налазимо у описима опсаде Јерусалима из 702. године пре Христа у Другој књизи о царевима 18-19. Наиме, цар Језекија добија ултиматум асирског цара Сенахирима да преда град и становнике његове. Суочен са катастрофом, Језекија се вапајно моли Богу да свети Град спасе од најезде тада најопремљеније, најмасовније и најдисциплинованије армије на свету. Пророка Исаију Господ шаље да му каже да град неће пасти. У драматичној ноћи нестаје асирски логор са 185000 војника, а Библија то описује овако: „анђео Господњи поби у околу асирском 185 тисућа и кад усташе ујутру то све сами мртваци“. Каснији тумачи овај догађај интерпретирају као последицу високо заразне епидемије која је по Божијем промислу избила међу Асирцима. Имајући у виду лоше и нехигијенске услове војничких логора током опсаде сасвим је логичан овакав развој догађаја. Оно што је у овом случају занимљиво је следеће: овога пута епидемија је била спас за једне, а пропаст за друге.

У каснијем, новозаветном, периоду долази до пренаглашавања односно изобличења изворних заповести које су чувале духовну и телесну чистоту Израиља. Многи су били изопштавани из заједнице због болести чији су симптоми деловали збуњујуће, а они који су били болесни поред те тегобе носили су и друштвену стигму. На ова изобличења Закона са Синаја на више места је указивао и Господ Исус Христос. Позната нам је приповест о крвоточивој жени из Лк 8, 45, која је по свему судећи боловала од болног и дугог менструалног крварења. Као таква, требало је да буде изопштена из заједнице, а онај ко је се дотакне био би означен као нечист. Ова несрећна жена се у гужви која се створила око Христа дотакла његовог скута, не његовог тела, и била је исцељена, а Господ наводи да „осети силу како изађе из њега“. Од Христа који је за многе имао статус учитеља (апостоли га често зову рави – рабин) обично би се очекивао укор за такав поступак, али он то не чини већ говори: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“. Тиме бива поново примљена у заједницу. Слично томе, исцељене губавце Господ је послао да се покажу свештенику како би се поново интегрисали у заједницу не укидајући претходно наведени закон о карантину, него испуњавајући његову сврху (Лк 17, 12-20).

Оно што Свето Писмо издваја од бројних античких извештаја о епидемијама јесте теолошко промишљање о разлозима болести. Међутим, Књига живота на ово питање не даје један и једнозначан одговор. Ствар постаје још комплекснија када се болест посматра на личном и на колективном плану. Многи се држе увреженог мишљења да је болест „казна за грех“ и ово схватање није неоправдано како и видимо из горе наведених библијских примера. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. У нашем народу често чујемо да човек који је учинио неко злодело ближњем доживи несрећу или болест па се то објашњава оним „све се враћа“. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. Навешћу још један старозаветни и један новозаветни пример другачијих одговора ово питање.

Познат је пример Јова како после свих претходних несрећа бива погођен „злим приштем“ (Јов 2, 7-8) који је створио такве красте на телу да он „узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше у пепелу.“ Кожни симптоми Јовове болести означавају се јеврејском речју šehin што би се данас најбоље одговарало богињама. Исте се помињу и као шеста пошаст египатска у Изл 8, 9-11, затим у Лев 13, 18 и Пнз 28, 27.35 као бубуљице по екстремитетима праћене повишеном температуром, а у Јововом случају праћене несаницом (7, 4), недостатком апетита и болом у стомаку (30, 27) и губитком телесне тежине (33, 21).

На све ове муке Јовови пријатељи кажу да је он учинио неки грех због којег је болестан, а Јов упорно одговара да није скривио ништа. Заиста, и није. Јов призива Божији суд на себе да се докаже његова праведност и тврдоглаво тражи одговор зашто је болестан. Ако пажљиво више пута ишчитамо целу књигу, видећемо да Бог, када се на крају књиге обраћа Јову, заправо не открива зашто је болестан. Он му не каже да је допустио Сатанино кушање како би показао пример његове вере и праведности, него му саопштава како је стварао свет. Јов није био ту кад је Бог устројавао васиону, нити разуме читаву небеску и земаљску механику, па самим тим неке ствари једноставно не може да појми. Овај Божији одговор казује следеће: чак и када не знамо зашто смо болесни и када нам делује неправедно да ми болујемо (а многи доказани зликовци благују), треба да прихватимо вољу Божију иако је не схватамо. То је сваком заиста тешко, али зато се и молимо „да буде воља Твоја“. Објаснити порекло или узрок нечије болести најчешће олако изговореним „болест је плата за грех“ представља површно поједностављење којим се Бог поистовећује са „осветником“, с једне, и са Бићем које дела по принципу аутоматизма, с друге стране. Оно што је извесно, Бог ниједног тренутка није напустио Јова, нити се Јов разочарао и одбацио Бога, већ је његова вера ојачала.

Поред овог старозаветног, расправу о разлозима болести налазимо и на страницама Јеванђеља по Јовану (9). Видевши слепога од рођења апостоли чврсто стоје у познатом старозаветном концепту: немају никакве сумње да је он болестан због греха, једина им је недоумица да ли је он сагрешио или његови родитељи. Насупрот томе, Господ на њихово питање руши једноставност примене овог концепта на све случајеве па каже: „ни он сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (9, 3). Страдање које је слепи доживео кроз свој хендикеп било је припрема за оно што следи, за препознавање Христа као Месије, а не „плата за грех“. Тако се пробудила његова вера која му је променила живот па је у поновном сусрету са Христом у разговору рекао: „вјерујем, Господе! И поклони му се“ (9, 38). Дакле, уколико оболимо ми или наш ближњи, то се може видети и као прилика за дело Господње, за чудо исцељења или буђење вере, а не као просто прихватање болести као казне за грех и препуштање смрти.

Коначно, долазимо до наше свакодневне ситуације. На друштвеним мрежама и преко порука се деле текстови који разлоге пандемије наших дана виде као казну за грешно човечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслепљено конзумеризмом који уништава богодаровану творевину. Овога пута је упадљиво да епидемија не погађа само неке – православне, католике, протестанте, муслимане, будисте, многобошце, него баш – све. Зато код неких ови знаци бивају тумачени као знаци времена док промишљање о разлозима болести носи апокалиптичне тонове. Као што знамо, никоме није дато да зна час Другог Христовог доласка, па се у нашем разумевању ових догађаја ни то не може сасвим одбацити као могућност.

Међутим, исто тако ова епидемија може бити и прилика да се, како Христос каже, „јаве дела Божија.“ То не мора бити само чудо физичког исцељења од болести или просто чињеница недобијања заразе, иако може бити и то. То „дело Божије“ може бити и поновно откривање наших ближњих и зближавање са њима током карантинских дана. У доба када је завладала застрашујућа отуђеност можда је Божији промисао да поново ојача породицу, ону „домаћу цркву“? Зар и то не би било чудо достојно дивљења? Овом мишљењу сам лично најближи. Напослетку, шта год буде од свега овога у распону од пролазне пошасти коју ћемо до лета заборавити па до апокалиптичких догађаја из Откривења – све је воља Божија (иако се лоше ствари дешавају не зато што то Бог хоће, него зато што то допушта). Вољу Божију треба прихватити чак и онда када као Јов немамо јасан одговор зашто се све дешава и када је не разумемо. Као и за њега тада, једино нам је поуздање стих псалмопојца: „ако и прођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“ (Пс 23, 4).

Свето Писмо о болестима и епидемијама

TEOLOGIJA.NET

---

У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне...

Пандемија болести COVID-19, коју изазива корона вирус (Sars Cov 2), ставила је цјелокупно човјечанство пред бројне изазове. Међутим, вјероватно је ријетко ко очекивао да ће ширење вируса постати својеврстан изазов за нашу вјеру. Притом, не мислим на упитаност о смислу такве појаве и разлогу због које је Бог допушта. Мислим на изазов нашем уобичајеном практиковању хришћанске вјере у богослужбеном простору и редовно учешће у светој литургији.

Од избијања пандемије епархијски архијереји наше Цркве издали су низ саопштења у којима су се на различит начин одредили према питању – да ли можемо да наставимо са својом богослужбеном праксом као да се ништа не догађа? Први одговори на ово питање варирали су од тога да наравно да можемо будући да је црква простор спасења, како душе тако и тијела, до тога да би требало да се у цркви владамо с појачаним мјерама опреза, избјегавамо сувишне физичке контакте и престанемо са цјеливањем светих икона, свештеничке руке и томе слично. Врло брзо, под лупу дошло је и питање причешћивања из једне чаше и једном кашичицом. Многи су одмах истакли како се нико никада преко причешћа није заразио (запањујуће је знати да неко располаже тако поузданим подацима о двијехиљадугодишњој историји Цркве) и да је онима који имају икакву сумњу у погледу могућности да се на тај начин пренесе било каква зараза боље да на литургију ни не долазе. У реакцијама на ова саопштења могло се уочити својеврсно презрење према саопштењима црквених предстојатеља којима је уопште отворена могућност да црква може бити простор заразе. Такви архијереји су сумњичени за модернизам и поводљивост за трендовима овог свијета и недостатак вјере. 

Међутим, није много требало па да различите државе у којима наша Црква живи донесу ванредне мјере којима је простор за даље спекулације око тога шта чинити сужен. Тако је у неким случајевима ограничен максималан број вјерника на богослужењу, а у другима су богослужења у потпуности забрањена. У тим случајевима нашим архијерејима није преостало ништа друго него да ове одлуке спроведу и затворе цркве. Слично се десило молитвеним литијама у Црној Гори, те је Митрополија црногорско-приморска објавила да се у наредном периоду литије неће организовати. Сличан развој догађаја могли смо пратити и у другим помјесним али и у другим хришћанским црквама.

Да ли је замисливо да нам цркве буду затворене? Како можемо а да не служимо литургију? Шта ћемо без редовних обреда? Зар је могуће замислити да се у „лађи спасења“ која је Црква, шири зараза? Шта у овим околностима уопште можемо да предузмемо? Како је обичај да се у сусрету са различитим па и оваквим изазовима обраћамо црквеном предању, тако ћу и ја покушати да, разматрајући неколико примјера из историје Цркве, изнађем одговоре на нека од ових питања.

2.
Када размишљамо о епидемији у старом вијеку, прво што нам на ум пада је куга. Епидемије куге су свакако најбоље документоване. Можда због тога што је болест услијед својих карактеристичних симптома и брзог ширења омогућавала да буде лако препозната. Поред тога, високом стопом смртности изазивала је застрашујућа пустошења која су свакако остваривала и најјачи психолошки ефекат на хроничаре оног времена. Шта се у доба куге дешавало са црквама и њеним обредима?

Најпознатија епидемија куге у Византији била је она која је избила за вријеме владавине цара Јустинијана. Епидемија је избилa у љето 541. у Пелусијуму, у Египту, и ширила се у два смјера: на запад, даље према Египту и сјеверноафричкој обали, и источно, ка Палестини. Убрзо је болест стигла у све веће градове на том потезу, попут Александрије и Јерусалима, а средином прољећа 542. и у престони Константинопољ. Најдетаљнији опис збивања даје нам Прокопије Кесаријски у другој књизи своје Историје ратова. Приказујући застрашујуће ефекте епидемије, он нас извјештава о бројним жртвама које је из дана у дан болест односила. Иако историчари сумњају у вјеродостојност бројки које наводи, оне могу послужити макар као симболички приказ размјера катастрофе. Ова фасцинација бројем мртвих тијела за које је требало побринути се на којекакве начине (сахрањивањем у све постојеће гробнице, затим у масовне, потом у куле, а на самом крају у море), једнако је карактеристична и за опис који нуди његов савременик Јован, епископ Ефески, у својој Црквеној историји. На врхунцу епидемије, дневно је умирало по више од 10.000 (према Прокопију) или читавих 16.000 (према Јовану) људи. И то само у престоном Константинопољу. 

Прокопијев опис нуди три застрашујућа, али за нашу тему занимљива детаља. Прво, он наводи како је куга дошла са бројним приказама које су се јављале у људском обличју, а сличан опис даје и Јован, говорећи о указањима људи без главе у бронзаним бродицама. Оне које би их срели, ове приказе би удариле у неки дио тијела и несрећник би се одмах разбољео. Људи су покушали да се одбране зазивајући „најсветије име“ Божије, али то није помагало. Није помагало ни то што је велики број људи уточиште потражио „у светињама“, тј. црквама, гдје би се сакривали. И тамо су, вели овај хроничар, „непрестано умирали“.[1]

Друго, Прокопије нам говори да су, услијед великог броја преминулих, њихови остаци сахрањивани на различита (горе побројана) мјеста, те да су у то доба „уобичајени обреди погреба“ били занемарни. Није било погребних поворки, нити су се „уобичајене пјесме пјевале“ над њиховим одром. Кратко, речено, није било опијела, а тијела су сахрањивана којекуде.

На крају, Прокопије наводи и да су улице Цариграда биле сабласно пусте. Било је немогуће срести човјека, а и ако бисте га срели, вели он, тај би носио тијело неког покојника. Они који су били те среће да их је болест заобишла или су се старали за болесне у кући или туговали за преминулима. И још једном додаје: „сваки човјек носио је одјећу примјерену приватном боравку и мирно пребивао код куће“.[2] Тако и Јован Ефески пише да је све стало, и да „нико није радио свој посао“[3]. Додаје да би свако ко је излазио напоље носио своје исписано име које је висило око врата или руке.[4] На тај начин се, можемо закључити, осигуравало да су на улици само они који морају да буду.

Из ових описа можемо да закључимо сљедеће. Људи су уточиште од опаке болести тражили у светињама, тј. црквама (и манастирима), надајући се да су макар у овом простору спасења сигурни. Међутим, ипак нису били. Узгред, знамо да је неколико вијекова раније, у вријеме Светог Пахомија, избила епидемија куге која је однијела не само његов, него и живот великог дјела његовог братства, и то управо у васкршњем периоду 346. године. На врхунцу епидемије, опијело и други обреди нису вршени. Напросто, ако је и имао ко да их врши, а таквих је свакако из дана у дан било све мање, то се није чинило – што, вјероватно, због високог ризика од заразе, што због чињенице да ни иза умрлих више нису остајали чланови породице који би у обреду учествовали. Коначно, сви они који су и даље били здрави у вријеме трајања епидемије остајали су у својим кућама, а град је био пуст.

Иако у овом опису хроничари не експлицирају шта се у периоду епидемије збивало са црквама и богослужењима, чини се да је могућност да су се хришћани ипак редовно окупљали на заједничким богослужењима веома мала. Ако се у црквама умирало, опијела се нису вршила, а ријетки преживјели су остајали у својим кућама, вјероватноћа да се вјерни народ ипак редовно окупљао на недељном богослужењу чини се готово непостојећом. 

Неко ће можда рећи: да, богослужење је престало, али тек онда када више није имао ко да га врши. Међутим, чак ако узмемо у обзир најпесимистичније процјене стопе смртности које нам говоре да је у Константинопољу током ове епидемије умрла половина становништва[5], не би се дало закључити да је сав црквени клир страдао од куге. Друго, чак и да је извјесно да су сви свештеници умрли од куге, какву поуку из тога можемо да извучемо? Да ли то онда значи да треба да сачекамо да сви свештеници помру да бисмо затворили цркве? Ако не, какво оправдање можемо да понудимо за различите облике превентивног дјеловања?

3. 
Анастасије Синаит у 7. вијеку разматра питање да ли је морално предузети превентивне мјере и побјећи од ширења куге. Овај богослов разликује кугу изазвану природним узроцима и ону изазвану гњевом Божијим. Уколико болест долази као посљедица гњева Божијег и казна је за гријех, онда је од ње немогуће побјећи. Ако је, међутим, ријеч о болести која долази као посљедица природних, а не натприродних узрока, онда је сасвим оправдано одатле се удаљити из такве средине и потражити спас другдје.[6] Који су то природни узроци?

Под овима Анастасије подразумијева оно што нам Хипократ и Гален говоре о узроцима ове и других заразних болести. Хипократ је сматрао да куга настаје као посљедица злоћудног загађеног ваздуха, названог мијазма. Ову идеју усвојио је и Гален, други највећи медицински ауторитет антике, и она је била доминантно објашњење поријекла заразних болести попут куге, колере, маларије све до 19. вијека. Отуда су препоручени начини борбе са загађеним ваздухом (за који се сматрало да махом погађа урбане средине) били да се од њега побјегне или да се покуша прочистити удисањем снажних арома зачина и биља. Узгред, то је разлог зашто су доктори који су лијечили кугу од 17. до19. вијека носили маске са карактеристичним „кљуном“ у коме се налазило миришљаво цвијеће и зачини, а које су постали визуелни синоним за ову болест. 

Ово кратко свједочанство говори нам да, иако болест долази (по правилу) као казна Божија, она је (макар) понекада и пука посљедица природних узрока, првенствено загађеног ваздуха који често карактерише пренасељене градове. Од Божијег гњева се може бјежати, али се не може побјећи, и стога је таква врста подухвата не само погрешна, него и узалудна. Међутим, од болести која долази као посљедица природних узрока не само да се може бјежати, него се може и побјећи. Зато се мјере предострожности које могу да помогну да човјек не постане жртва заразе не сматрају неморалним, штавише, оне се препоручују.

4.
Зашто онда Византинци нису више радили на превенцији ширења заразе? Прво, зато што уколико је једино рјешење да се побјегне од мјеста заразе, оно није универзално примјењиво. Можда неко и може у неком тренутку да побјегне од мијазме, али то свакако не могу учинити сви становници једног града истовремено, а нарочито не свих градова у исти час. Друго, (можда и важније од тога) иако су постојала, натуралистичка објашњења поријекла епидемије нису била задовољавајућа. Загађен ваздух није могао да објасни зашто епидемија избија периодично и зашто се у тим периодима креће од једног до другог града, зашто не погађа све становнике града него само неке, и зашто (ако је тако) онда не прави разлику између оних који су изложенији загађеном ваздуху и лошим животним условима (сиромаха) и оних који нису (богаташа). Већу експаланаторну моћ нису имала ни друга објашњења, попут различитих сујевјера или оних која су узрок појаве епидемије приписивали кретањима небеских тијела.

Наравно да су као хришћани Византинци сматрали да Божија воља и провиђење управља током историје и појединачним судбинама. Међутим, да се закључити да је управо овај недостатак другог ваљаног објашњења поријекла болести био прави разлог зашто је она приписана гњеву Божијем. Тако, рецимо, аутор Чуда Светог Димитрија, писаног у седмом вијеку, видјећи како болест не штеди ни дјецу, ни жене, ни младе, ни снажне, ни слабе, закључује да је то стога како нико не би могао да окриви мијазму за узрок болести, него би свако могао да закључи да је у питању дејство божанског гњева.[7] Прокопије Кесаријски констатује да се болест не преноси додиром, будући да су многи од оних који су (попут љекара) видали болесне или сахрањивали мртве остали незаражени, док су други који нису дошли у контакт с њима падали као покошени.[8] Он се отворено изругује онима који настоје изнаћи каква природна објашњења ове болести јер су она сасвим нејасна и њима заваравају сами себе и друге. Слично томе, Јован Ефески наводи како је болест једнако погађала слабе сиромахе као и моћне богаташе како би људи били задивљени праведним судом Божијим који се не може разумијети ни појмити.[9]

 Можемо да претпоставимо да су у оно вријеме заразне болести у много значајанијем проценту погађале оне који су живјели у тежим животним (па самим тим и хигијенским) условима – тј. сиромашне слојеве друштва. Управо то је разлог што Пропокије Кесаријски и Јован Ефески стално подвлаче да болест није дискриминисала између богаташа и сиромаха. Када се епидемија једнако распростире дуж скале друштвене моћи која се подудара са скалом услова живота, то мора да је знак да она са природним узроцима нема везе. Она је божанског поријекла.

Из овог се да закључити да је поред општег повјерења у божанско провиђење, на Византинце велики утицај имала чињеница да није постојало задовољавајуће објашњење природног поријекла куге. То је мање-више био случај све до краја 19. вијека када је Александар Јерсин открио да ову болест изазива бактерија Yersinia pestis коју са пацова на људе најчешће преносе крпељи. Поријекло и начин ширења зараза уопште добило је адекватно објашњење тек када је откривено постојање патогена (бактерија, вируса, гљивица…) који их узрокују. Данас знамо неупоредиво више о куги и њеним различитим облицима (бубонској, пнеумонској), начину њеног ширења, лијечењу (антибиотицима) и превенцији (вакцинацији у ризичним подручјима и међу ризичним групама). И то знање има велику експланаторну моћ, тако да не оставља много простора за сумњу да је ријеч о појави која има натприродне узроке.

5.
Видјели смо да је Анастасије Синаит сматрао да се болест која има природне узроке може, па чак и треба избјећи превентивном промјеном боравишта. Неки светитељи су такође предузимали конкретне мјере како би спријечили ширење куге. Тако је, рецимо, Свети Никола Сионски, који је живио у 6. вијеку, био осумњичен за то да је намјерно хтио да изазове оскудицу хране у граду у коме је био епископ (Пинара у Ликији). Сазнавши за ширење куге (у вријеме цара Јустинијана) Свети Никола је забранио сељацима из околине да улазе у град и продају своје производе на градској пијаци, држећи вјероватно да су они или преносиоци болести или потенцијалне жртве заразе која је већ овладала градом. Царски службеници су посумњали у његове намјере, држећи да заправо жели да доведе град у оскудицу (или подигне цијену робе), и покушали да га ухапсе, како нам његово житије свједочи.[10]

Два вијека раније, Свети Јефрем Сирин је сазнао да се куга шири Едесом и прекинуо је, како нам Созомен говори, свој отшелнички „живот философа“. Дошао је у град, прикупио прилоге и обезбједио око 300 лежајева за болесне који су смјештени испод јавних тремова. У наредном периоду, Јефрем се сам старао за болесне да би послије неког времена преминуо, вјероватно и сам се заразивши кугом.[11]

Ова два примјера свједоче нам да су хришћански јерарси, били они ђакони попут Јефрема или епископи попут Николе, у вријеме епидемија куге настојали како да спријече ширење заразе, тако и да обезбједе здравствену његу за оне обољеле. Притом ваља имати на уму да су се, као и за неке друге маргинализоване друштвене категорије, за болесне истински старали једино хришћани. Тако је и болница, као установа која нуди бесплатну професионалну здравствену његу, изворно хришћански изум, на коме првенствено можемо захвалити још једном епископу – Светом Василију Великом.

6.
Шта нам ови историјски примјери говоре о томе како као хришћани треба да се владамо у доба пандемије корона вируса? Имајући у виду да упркос историјској дистанци која са собом носи све оне разлике у животној условљености између нпр. 6. и 21. вијека, некакве аналогије са савременошћу могуће је успоставити, а онда извући и неке поуке. Како из сличности, тако и из разлика између тог и данашњег времена.

Прво, пусте улице и празне цркве нису ништа ново. Цркве су, по свему судећи, баш као и улице биле пусте и у царском граду у јеку његове славе, у доба славног Јустинијана, када га је задесила епидемија куге. За разлику од оновремених Византинаца, нама је познато како епидемије настају, па самим тим можемо да просудимо да ли је одговорније повући трагичне али може се испоставити спасоносне потезе и привремено затворити парохијске цркве онда када тако можемо спријечити ширење заразе или онда када више не буде никога ко би у њих ишао.

Друго, ни тада као ни данас, није се могло рачунати на то да је физички простор цркве безбједан од ширења заразе. Они који су се у шестом вијеку надали да ће избјећи епидемију сакривањем у свештени простор, „умирали су непрестано“, како вели Прокопије. Пошто знамо да су патогени преносиоци заразе, имамо прилику да предузмемо све што је у нашој моћи да се не понови да људи шире заразу, или не дај Боже умиру, чак и у светињама.

Треће, у ситуацији у којој су сматрали да могу да спријече ширење заразе или помогну лијечење оних који су од ње обољели, поједини прослављени светитељи чинили су све што су могли да тако и буде. Уколико је зараза изазвана природним узроцима, а знамо да корон авирус то јесте, с њоме се може и треба борити. Како превенцијом тако и помагањем онима које је болест већ задесила.

Тако долазимо до суштинске разлике између ова два контекста – епидемије куге у 6. и пандемије корона вируса у 21. вијеку. У периоду када се није знало за постојање патогена који узрокују заразне болести (вируса, бактерија) овај недостатак ваљаног објашњења узрока њиховог настанка представљао је доказ да се ради о натприродној појави. Друкчије речено, недостатак доказаних узрока био је доказ њиховог непостојања, због чега је читава ствар примарно схваћена као божанска казна. Међутим, данас смо савршено свјесни да како куга, тако и болест COVID-19 има у потпуности природне узроке. А то нас ослобађа терета објашњавања тога какав је то Бог који тако кажњава човјечанство, али нам зато ставља терет одговорности, јер знамо да ширење заразе зависи директно и искључиво од нас самих.

7.
Тренутно се налазимо у ситуацији у којој државне власти (како у Српској тако и у Србији) не желе да наруше „светост“ богослужбеног простора и пропишу додатне мјере предострожности – ограниче број окупљених вјерника или у цјелини забране богослужбена сабрања. Неко ће рећи да би такав потез био непопуларан и утицао би на рејтинг у традиционалним друштвима какво је наше. Истовремено, чини се да велики број архијереја и даље сматра да би то било сувишно – јер је простор Цркве безбједан када су вируси у питању. Они пак који предузимају одређене мјере предострожности не одлучују се на радикалније потезе (попут укидања обреда и парохијских богослужења или промјене праксе причешћивања) вјероватно страхујући да би такви поступци изазвали саблазан, барем у неким хришћанским круговима. Изузетак су наравно архијереји који живе у оним земљама дијаспоре у којима су их државни органи лишили могућности избора забраном свих богослужења. 

Оно што нарочито забрињава јесте чињеница да је читаво питање у многим изјавама црквених предстојатеља интерпретирано као „испит вјере“, и то оне личне. Они који вјерују, тврди се, наставиће са досадашњом праксом, а они који не вјерују „боље да не долазе“. Такав став непотребно дијели црквено тијело на „невјерне“ и „вјерне“. То забрињава јер управо је задатак пастира, усудио бих се рећи, да никакве, па ни такве подјеле у од Бога им повјереним заједницама не дозволе. Ако говоримо о томе да је наша вјера на испиту, онда бих рекао да је оно што се испитује наша вјера у дјелатну љубав према ближњем на коју нас Господ прије свега позива, оличена у одговорности за његово добро, а не поносита увјереност у сопствену вјеру. Уосталом, можда ће се услијед нових мјера државних власти испоставити да ће и једни и други бити ускраћени да доказују своју „(не)вјеру“ учешћем у богослужењу. Што ће у очима многих оне „вјерне“ ставити у помало понижавајући положај да „вјерују“ све док им власт не каже супротно. 

С друге стране, заиста је трагично замислити да се у црквама не служе литургије. Вјероватно се нико од данас живих хришћана није срео са сличним стањем. И то пред нас поставља бројна питања на која треба да изнађемо одговоре. Да ли је рјешење да се радикално ограничи број учесника на литургији?[12] На који број и ко би они били, како би се бирали? Да ли би и у таквим условима могли да се спроведу превентивне мјере предострожности и присутни заштите од заразе? Да ли би то власт у Српској и у Србији дозволила? Или је рјешење да се богослужења у парохијским црквама у потпуности укину а да остану само она у манастирима? Да ли је сада тренутак да оставимо монахињама и монасима да се моле за нас и савршавају евхаристију „за живот свијета“? Или је пак нужно прекинути са свим богослужењима на свим мјестима? У каквом стању ће се Црква, као заједница утемељена на евхаристијском сабрању, тада наћи? Теолошки одговори на ова питања могу или да диктирају нашу праксу или да је слиједе, нудећи накнадне рефлексије о ономе оно што ситуација од нас буде захтијевала. Утисак ми је да ће брзе промјене у развоју догађаја условити да ово друго буде случај.

У данима који слиједе можемо очекивати да ће се потврдити да је поред мог пријатеља, о. Милана, одређени (надати се не и велики) број свештеника већ заражен овим вирусом. По природи своје службе која подразумијева бројне контакте с људима (укључујући и давање благослова на традиционалан начин – љубљењем руке), свештеници су међу људима који су највише изложени опасности од заразе. У сјеверној Италији је од корона вируса већ страдало 28 свештеника Римокатоличке Цркве. Поред тога, с обзиром на период инкубације (од 4 до 14 дана) током кога заражени нема никакве симптоме па ни не зна да је заражен, они су у највећој опасности да заразе велики број других људи. Шта ћемо урадити? Да ли ћемо чекати да нас држава примора да реагујемо или ћемо сами преузети одговорност? Да ли ћемо прије послушности властима показати одговорност према вјернима? И ако ћемо нешто предузети када ситуација ескалира, какво оправдање ћемо имати за то што то нисмо раније учинили? 

Извор: Теологија.нет