Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику.

 

 

1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву?

Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење.

Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност.

2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ?

Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42).

3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? 

Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику.

4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан?

Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести.

5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства?

Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност.

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија, парох у пензији парохије Свете Тројице СПЦ у Ротердаму, поручио је верном народу окупљеном на Светој Литургији у Недељу крстопоклону 22. марта 2020. године: 

 

Звучни запис беседе

 

 

„Налазимо се у процепу времена када се сав свет с правом страшно уплашио. Али, тај страх не треба да буде толики да убије веру у нама да је Господ наш спасилац! Немојте да вам страх убије мисао и молитве, када читате и слушате ове страшне вести са свих страна. Људи су уплашени због свог маловерја, а посебно овде у свету где је народ већ изгубио веру.

 

Кад се нађете у великом страху, који ради у срцу вашем и у памети вашој, онда вера посустаје. Кад се уплашите, више нисте оно што сте били. Изгубили сте оштрицу своје вере која је јача од свега. Ако у паници и очају изгубимо молитву онда смо изгубили све. Зато немојте да вас поколебају вести, немојте да посрнете, него се у светињама поклоните овом Светом Крсту и молите Господа Бога нашег да нам свима да снаге за даље до његовог Васкрсења. Крст страдања Господњега нам је дат да бисмо се окупили са Њим носећи га на рамену своме.  

 

У свим страшним забранама крстом Твојим не бојимо се ничега Господа јер онај ко носи крст – крст ће њега носити и повешће га путем спасења! Молимо се да нам обнови снагу да је имамо за себе и своје ближње и за ово време и место где сад живимо. Да својом храброшћу, а не лудошћу, већ храброшћу у вери Христовој дамо пример онима који су је оставили. Не дајте да вас зло поколеба“, поручио је о. Војислав Билбија.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

На самом почетку, желим да упутим извињење Владимиру Латиновићу што моја реакција на његов текст није била на потребном нивоу. Тим више цијеним његово снисхођење које га је подстакло да нас обрадује новим текстом. У новом тексту, г. Латиновић износи неколико приједлога и савјета о томе чему бих требао да се посветим у својим даљим теолошким размишљањима и писању, мада нисам сигуран да на сваки изнесени приједлог могу адекватно да одговорим.

 

 

Као прво, моја намјера није била да излажем развој учења Цркве о томе да Причешће не преноси болести и вирусе. Штавише, сматрам да такво једно учење и не може да постоји као засебно, изван ширег контекста литургичког, тј. евхаристијског богословља. Кад је већ ријеч о зарази, није наодмет још једном поновити: нико ко посједује здрав разум и ко живи истински црквеним и хришћанским животом, неће довести у питање реалну опасност од актуелног вируса, нити ће умањити значај мјера које медицинска струка препоручује у борби са вирусом. Ових дана управо свједочимо примјену црквене икономије када је у питању богослужбени живот. Наиме, предложене су одређене мјере о редукцији броја вјерника на литургијским сабрањима, што је прихваћено те су пронађени одређени „компромиси“ када је у питању начин причешћивања вјерника. Међутим, оно што сам желио посебно да нагласим јесте то да је потпуно погрешно, непотребно и анти-црквено препоручивање уздржавања од Причешћа, из разлога страха од могуће заразе. И не сматрам да такав став представља облик вјерског фундаментализма или фанатизма, нити било каквог нерационалног испољавања вјере већ је, напротив, оданост ономе што чини темељ наше вјере и црквеног идентитета.

 

Латиновић у даљем тексту предлаже да објасним „какве везе има установљење Евхаристије на ‘Тајној вечери’ са лековитим дејством причешћа? На ‘тајној’, или боље је рећи последњој вечери нема ни помена о томе.“ О томе није било помена ни у мом претходном тексту, већ је уочена необична констатација Латиновића да „Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“. Учинило ми се да оваквим изразом он на неки начин раздваја Христа и Причешће (којим би Он могао да исцијели неког болесника). Можда управо у овом моменту и лежи извор проблематичних ставова аутора, дакле у издвајању Евхаристије Тијела и Крви из христолошког контекста. (И такође, сматрам да би било беsпредметно бавити се на овом мјесту питањем односа слободне воље и предестинације на примјеру Јуде. Ријеч је о тајни Евхаристије). 

 

Епидемиолози које сам поменуо,[1] своје сазнање да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом заснивају ваљда на свједочењу Цркве и свом повјерењу том свједочењу. Дакле, то сазнање није засновано научно али, на срећу, искрени однос према тајни Цркве се не гради искључиво на науци већ на вјери и на ономе за шта апостол Павле каже да изграђује човјека (1Кор. 8, 1). Изгледа да је и појединим љекарима потребно додатно „теолошко“ образовање и више „логички заснованог мишљења“, да би схватили опасност од причешћивања једном кашичицом. Намеће се и једно једноставно питање: да ли је потребно Причешћу приступити са вјером и страхом Божијим, како нас Црква вијековима позива, или је прије тога потребно научно се увјерити да не постоји никаква опасност од евентуалне заразе?

 

У најновијејм интервјуу, митрополит Јован Зизјулас је изразио потпуно трезвен, црквено-предањски утемељен став. Цитираћу дио из тог интервјуа (надам се да ће се Латиновић сложити са мном да је Зизјуласова теолошка релевантност неупитна): 

 

„Питање: Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест.“

 

Одговор Митрополита Зизјуласа довољно је јасан и размуљив, те га није потребно додатно тумачити. 

 

Такође, као веома проблематично видим мишљење Латиновића да „повратак оцима„значи: одстрањивање наслага које су учиниле да смо се удаљили од изворног црквеног учења и праксе.“ Окарактерисати вијековно искуство вјере и живота Цркве као некакве „наслаге“ које је потребно одстранити, значи прије свега неразумијевање онога што је Г. Флоровски предложио као „повратак оцима“. Из тог неразумијевања и одбацивања као непотребног вишевијековног искуства Цркве као живог организма и резултата „инкултурације Јеванђеља“ у различитим епохама и околностима, и извиру бројне заблуде које своје уточиште веома често налазе у „тврђави здравог разума.“

 

На крају бих и ја са своје стране предложио Латиновићу да пронађе аргументе (у Светом Писму и у светоотачкој литератури) у корист тезе о могућности заразе преко светог Причешћа. Јер, оно што нам је он „доказао“ заправо јесте потврда да су Црква и њени чланови у Причешћу видјели и налазили „Лијек бесмртности“. Свако инсистирање на супротном гледишту јесте право на властито мишљење али истовремено значи и оптужбу хришћанима различитих епоха за несавјесно и „неразумно“ приступање оном „једино потребном“.

 

 

Извор: Теологија.нет

 

У Републици Србији на снази је ванредно стање, уведено у циљу спречавања ширења короновирусне заразе. Епархија бачка Српске Православне Цркве позвала је вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама.

 

 Звучни запис разговора

 

У овим изазовним тренуцима, Епархија бачка преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и Добротворне службе Платон Атанацковић пружа помоћ свима којима је помоћ потребна.

 

Како је организована харитативна делатност у архијерејском намесништву жабаљском питали смо, 27. марта 2020. године, у Јутарњем програму Радио-Беседе, протопрезвитера Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Јутарњем програму Радио-Беседе, протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светога Симеона Мироточивог у Ветернику, представио је књигу угледног грчког философа Христа Јанараса, под насловом Хајдегер и Дионисије Ареопагит.  Књигу је 2016. године, у едицији Савремено богословље, објавила Издавачка установа Епархије бачке Беседа. 

Звучни запис разговора
   

 

Беседа Епископа Атанасија (Раките), изговорена у београдском храму Светих Цара Константина и Царице Јелене на празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, 27. септембар, 2010. Лета Господњег. 

 

 

Драга браћо и сестре, данас је празник Крста Господњега. Свакако да су сви дани хришћанинови дани Крста, али овај дан је посебан Дан Крста, јер на данашњи дан Црква празнује онај догађај из давних времена када је пронађен и показан људима Крст Господњи, пошто је био сакривен и затрпан. Крст Господњи је, дакле, био спуштен у низину, као што је био спуштен и Онај распети на њему да би се склонио од очију људи. Као што су људи хтели да склоне од очију света и Онога распетога на њему, тако су и Крст Господњи покушали да сакрију. И свеукупно дело Христово су покушали да затрпају, да га потпуно пониште и да га баце у заборав.

 

Људи покушавају у свим временима, док зла траје у овом свету, потпуно да анулирају и личност Христову и дело Његово. Као кад неко прође кроз снег па остане пртина, па поново снег падне и завеје ону путању, тако су људи мислили да је могуће у историји, у срцима и животима људи, потпуно уништити траг куда је Господ прошао. Али то није било могуће. На данашњи дан почетком четвртога века ископан је испод земље, испод дубоких слојева земље, Крст Господњи и истакнут на једном брду на видном месту, подигнут да га људи могу видети и кроз њега гледати Господа и добијати силу од Њега распетога на томе Крсту, да се могу клањати Крсту Господњем. Тај догађај празнујемо, а такође празнујемо и свако показивање и истицање Крста Господњега на оном месту које њему доликује.

 

Браћо и сестре, Крст Господњи је многозначна реч. Да се послужимо речником из фармације: у једној таблети су садржани многи састојци. И онај лек, она таблета делује саобразно садржају њеноме. Тако се у Крсту Господњем, најкраће речено, садржи хришћанство. У Крсту Господњем садржи се целокупно дело Христово. А основни састав и садржај његов је љубав и сила, зато што је Господ наш у име наше, за нас, прихватио да се суочи са свеукупним злом нашим, са свим оним што угрожава нас, и са нашом болешћу, са нашом расејаношћу, са нашом заборавношћу, са нашом губом, са нашом смрћу, са нашим отвореним фронталним непријатељима, са ђаволом. Са свеукупним злом Господ је изволео да се Он суочи и сукоби, са свим оним што је угрожавало и што и дан-данас угрожава људе, изнутра и споља.

 

Све је то прихватио Он, а резултат тога било је оно што се догодило на Голготи, распеће Господа Христа на Крсту од стране тог истог зла. Кроз то је Господ показао љубав према нама, да страда за нас у жељи да нас ослободи, да ратује за нас. Али и сила је свеукупно зло које је устало на Господа и показало се немоћно у односу на Њега. Зло лако побеђује нас, особито када смо заборавни и када се откинемо од Господа, онда је свако зло јаче од нас. Онда је и кијавица јача од човека, и кијавица и врабац. Али Господ је поразио својим смирењем и сатану и поразио је и смрт јер је кроз смрт прошао као бесмртан. Показао се надмоћнијим у односу на смрт. И не само то него је показао да је та сила, коју Он показује у односу на зло и у односу на смрт, присутна у сваком човеку који се Њега држи, који се Христа држи. Јер они који су у Христу имају и силу Христову. Тако они који умиру а верују у Христа – васкрснуће. И не само да ће васкрснути у последњи дан него и сада, одлазећи одавде, већ су у великој мери надмоћни у односу на смрт, свако према мери свога држања за Господа. И биће коначна победа.

 

Браћо и сестре, Крст означава однос према свету, нарочито на данашњи дан, мислим да би то требало запамтити. Крст је знак ратни. Али не ратни знак као што је био за западне латинске крсташе који су у име Христа убијали. Ратни знак Крст је зато што је израз љубави према животу и љубави према човеку, онда је то ратни знак који позива у рат против зла, против свега онога што угрожава живот и угрожава човека. То је истовремено, браћо и сестре, и један одређен суд у односу на свет и у односу на зло.

 

Погледајмо историју Христове Цркве. Црква је имала увек своју оцену свега што је у свету, своје мишљење о свему, о животу, своје мишљење о цару, о држави, своје мишљење о култури људској, своје мишљење о власти, и не само мишљење него је и одређен став према свему томе узимала. Исто као и Господ наш Исус Христос. Господ је изобличавао и прваке народне када су они бивали против човека, када су они били обухваћени злом, када су они били не само сами држани смрћу него су и друге вукли у смрт. Онда је Господ њих изобличавао. То чине сви хришћани, прави хришћани, следбеници прави Христови у свим временима.

 

Незамисливо је да хришћанин ласка безбожницима када су њихови поступци безбожни. Без обзира ко су безбожници, чак и када су носиоци власти. Управо та спремност разлучивања зла од добра, да би се зло уклонило и уништило, да би само добро остало, управо то јесте дело Крста Христовога. Крст разлучује зло од доброга, Крст је решето, Крст је суд овоме свету, свету који у злу лежи, а за ослобођење света од зла. Крст зато ослобађа. Али не може Крст да ослободи некога не убивши претходно зло, оно што држи човека у ропству. Крст мора, пре свега, да раскује синџире који човека држе у ропству да би човека учинио слободним.

 

Крст је моћ, браћо и сестре, погледајмо поново историју хришћанства. Људи који су удаљени од Христа мисле да благостање човечанству могу донети само помоћу своје људске памети и дарова датих човеку кроз природу. Зато се људи поносе када су образовани, и кад особито лепо певају, могу да се погорде својим даром певања, даром сликања, својом философијом, својом науком, својом компјутеристиком, информатиком, технологијом. Да, али, ово је у фусноти, чули сте да сва та електроника може пропасти. Рекоше да може да се појави нека пукотина на Сунцу и да се све угаси. Творац има одговоре за све. Ако Он нешто само мало ускрати, сви људски изуми доживљавају крах. Али ово је у фусноти.

 

Погледајмо, дакле, како то тече у историји човечанства, у историји хришћанства. Да би Господ показао Своје присуство и Своје ослобођење од зла, није се опредељивао на основу тога колико је човек образован, колико је мудар, колико је обдарен талентима неким да би сео у Њега и кроз Њега деловао, него је Господ бирао човека отворенога срца. Најчешће су то су били људи лишени оних дарова који искушавају, лишени образовања, лишени неких посебних научних и уметничких дарова. Погледајте, и Господ наш је изабрао апостоле, не књижевнике. Било је учених људи у оно време у свету, било је и философа не само у Атини, било их је и у Израиљу. Господ је њих заобишао јер су они били препуни себе. У њима није било места ни за шта друго осим за њих саме.

 

Јесте, има људи који су препуни себе и пуцају од себе и зато не могу никога да воле, како да воле кад су пуни себе. Не можете у њих ништа више ставити, ако још нешто ставите, они ће пући. Зато је Господ изабрао људе растерећене, растерећених и отворених срца у која се могао сместити цео свет. Тражећи такве људе, нашао је апостоле који су ловили рибу, који о себи нису имали високо мишљење, били су смирени, отворена срца тражили су од Господа знања. Тражили су да их Господ напуни мудрошћу и својом силом. И таквима се Господ показивао.

 

Зато је Апостол Павле рекао да је Господ заобишао мудрост људску показавши да је она потпуно немоћна да избави човека и изабрао оно што је људима наизглед лудо, а то је управо смирење, оно што људи сматрају за слаботињу. Када је неко смирен, људи овога света мисле да је то нека слабост човека, јер мисле да би неко био поштован, треба одмах да покаже моћ деснице, одлучност да узврати ударац на ударац и да наплати чак и више за сваку увреду. Та логика је супротна логици Божијој, и управо Крст се појављује да би уништио такву логику. Мора прво да је уништи, да човека испразни од човека, од њега самога, да би у њега сместио мудрост Божанску.

 

Зато Апостол Павле каже када проповеда (а ко је био успешан у проповедању као Апостол Павле и колико је чудеса учинио својим рукама Господ кроз њега, да би у њега сместио мудрост Божанску): „Нисам браћо“, каже, ,,дошао да вам говорим учевним речима“. А није да није умео, Апостол Павле је био можда најученији човек у свету у своме времену. „Нисам“, каже, ,,дошао да вам говорим ученим речима, да не бисте помислили да ово што вам ја говорим да је од човека, зато сам вам говорио обичним речима, да се кроз обичне речи пројави сила Божија“.

 

Шта је циљ нама, браћо и сестре? Да осетимо силу Божију, да је добијемо, да она буде у нама. То је циљ. Никаква сила људска, све пропада људско. Ми хоћемо и гладни смо силе Божије, а она се пројављује тамо где је одгнана около, где је човек испражњен од себе да би себе напунио Богом.

 

Тако размишљамо данас на овај Дан Крста Господњега. Нека Крст Господњи протера све оно што нас угрожава у нама самима, наше погрешне мисли, одлутале мисли. Нека прогна похотне мисли, нека прогна ону заробљеност законима греха, законима тела, законима природе. Нека Крст Господњи покаже да можемо као паучину покидати сваку завист у себи, склоност за осветом, болесну прилепљеност за овај свет, све то да покидамо. Нека Крст Господњи, такође, одагна и непријатељства која долазе споља. Нека дâ да нас ни једна стрела споља не може ранити, ни туђа завист, ни туђа мржња, ни туђа зла реч. Нека Господ Крстом својим такође још даље одагна и веће непријатељске силе, па и војске непријатељске, и од нас и од земље наше, од Србије, и најуже, и мало шире, и још шире, и оне у њеним природним, историјским границама.

 

Нека Господ одагна све непријатеље са свих наших простора и нека нас штити, а то може силом пројављеном на Крсту Своме. Браћо и сестре, Крст Господњи да носимо поносно, храбро, смело и радосно у срцима својим. Амин.

 

Из књиге Београд у молитви 2010.

 

Извор: Епархија милешевска

 

Разматрајући питање досадашњег доприноса Цркве у борби против корона вируса, како у духовном тако и у материјалном аспекту, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске, је гостујући у емисији „Интернет литија” Радија Светигора казао да је прва мјера укључења Цркве била у молитвеном духу.

 

 

– Ми се прво бавимо вјечним спасењем. Митрополит је у свим јектенијама на богослужењима која служимо одмах почео да се моли за оздрављење оних који су обољели, за покој душа оних који су се нажалост преставили и да Бог сачува оне који су здрави, да нас сачува од ове пошасти нове. Постоји и ова нова молитва Патријарха румунског Данила, која је преведена и коју је Митрополит препоручио да се чита на сваком богослужењу, тако да је то да кажемо прва мјера укључења у борбу против ове пошасти. Свака наша изговорена молитва је за добробит овога народа и против овога вируса и против свих вируса који се појављују и против свих болести и невоља.

 

Што се тиче материјалног ангажовања, донијета је одлука да с’ обзиром на то да је велики број грађана угрожен због немања ових апарата за вјештачко дисање, Митрополија издвоји средства за два таква апарата.

 

– И та средства су издвојена. Имали смо жељу, а она је и даље иста, да један апарат припадне Цетињу, баш из љубави према нашем Цетињу, а други да ставимо на располагање Министарству здравља. Ових дана и јуче и данас нас зову хришћани из Никшића који кажу да у Никшићу нема довољно респиратора и да би било добро да тај други можда оде у Никшић – казао је отац Обрен, додавши да ће о томе свакако одлучити онај ко треба да одлучи.

 

На констатацију гледалаца да нема довољно респиратора ни у Пљевљима, прота Обрен је казао да је добио информацију да се и тамо посредством Цркве и Епархије милешевске неколико хришћана удружило и да ће ових дана донирати средства за куповину респиратора.

 

– Знате како, нема богомоље без невоље и овдје се најбоље пројављује човјекољубље свих нас јер смо сви призвани да помогнемо, свак на свој начин. Онај коме је Бог дао кроз материјална средства, онај ко нема да се Богу помоли. Молитва је највећа помоћ, како су нам и љекари ових дана говорили.

 

Одговарајући на питање зашто Црква толико ставља акценат на хуманитарну дјелатност, односно зашто су хришћани ти који су најпозванији да помогну ближњима у невољи, свештеник Јовановић је казао да је то тако зато што Црква и хришћани вјерују у Човјекољупца.

 

– Бог је из љубави према човјеку дошао у овај свијет, да би спасао нас, да би нас ослободио смрти, о којој се ових дана највише и говори. Из тог разлога вјерујемо у Бога љубави, а шта је љепше учињети у име те љубави, у име Бога љубави, него помоћи ближњем свом. Имају оне ријечи отаца и духовника које кажу: „Како ћеш вјеровати у Бога кога не видиш, ако не љубиш брата свога кога видиш и са којим живиш”. Из те љубави Божије према човјеку и човјек је позван да буде човјекољубац, у смислу обожења, у ономе што и Бог тражи од нас ради спасења свачије душе. Помоћи некоме материјално можемо увијек. Данас углавном нису људи гладни, али има нажалост и таквих и ту ћемо помоћи увијек. Данас у овом свијету су људи гладни онога вјечнога и непролазнога, онога хљеба од којег се не гладни. Када човјек изгуби мјеру у свом нетрагању за вјечношћу, онда је гладан и овога земаљског блага и хљеба. Никад му није довољно, никад му није доста. Хришћанин је управо тај који је човјекољубац и његово основно призвање је да свједочи Бога љубави, а свједочи га на тај начин што ће увијек бити од користи и помоћи свом ближњем и на тај начин спасава и своју душу – поручио је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Свети Бенедикт Нурсијски представља једног од највећих светих отаца вјере Христове. Сматра се зачетником монаштва на западу и након 1500 година од свог упокојења и дан данас зрачи свијетлом Истине. Још од своје младости увидјевши ништавост свијета и његову испразност одлази у пустињу гдје у молитви и посту проводи неколико година. Оснива 12 манастира и устројава живот монаха по принципу „Ora et labora“ тј моли се и ради. О овом светом оцу разговарали смо са архимандритом Бенедиктом (Јовановић) игуманом манастира светог Архангела Михаила на Михољској Превлаци који данас слави свој имендан и небеског заступника пред престолом Божјим-светог Бенедикта Нурсијског.

 

 

Звучни запис разговора

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Теолошка, пастирска и практична гледишта на тему свете тајне Евхаристије у доба Корона вируса у ексклузивном телефонском разговору за ”Саборник” износи Митрополит пергамски г-дин Јован Зизјулас.

 

 

Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи.

 

Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе?

 

С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи.

 

Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво.

 

У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе?

 

Митрополит Јован Зизјулас: За мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри.

 

Многи постављају питање: шта каже Јован Зизјулас? Јер, сви знају да сте говорили да у Православљу не постоји ”приватна” Литургија.

 

 

Митрополит Јован Зизјулас: Литургија у садашњим условима ће се служити за живот света. Служиће је један свештеник како би омогућио народу да се причести. Не заборавимо, Литургија се служи и ”за оне који су одсутни из оправданих разлога”. То су они који не могу да дођу – а то су сада сви. Мислим да је прихватљиво решење да у храму служи свештеник са два-три човека. Како ће остале спречити да дођу, не знам. Мислим да је најбоље решење, уместо потпуног затварања цркава, да служи свештеник са пет људи. Дакле, у храму да се служи Литургија, али да се опасност преношења вируса сведе на нулу.

 

Грчка Црква ће преносити свету Литургију телеоптички. То ће неки учинити у Америци. Шта мислите о томе?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Не слажем се са видео преносом свете Литургије. Ја сам затворен код куће и нема Литургије  на коју бих могао да одем. Међутим, ја нећу укључити телевизор да гледам Литургију. Сматрам то изразом непобожности. Непобожно је да неко седи и гледа Литургију.

 

Чули смо да ће верници у Грчкој пратити Литургију путем телевизије. Где ће се служити та Литургија?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да ће пренос ићи из митрополитског храма. Лично не волим пренос Литургије путем телевизијских канала. У Грчкој постоји макар та једна Литургија која ће се служити у Саборној цркви. По мени је могло да се служи у више храмова, али постоји бојазан од ширења заразе.

 

На Литургији је неко присутан или није присутан, то смо већ читали код Вас. Шта да учини један хришћанин у недељу ујутро када је спречен да оде на Литургију у храм и остаје код куће? Шта бисте препоручили хришћанима за садашње прилике?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Нека тај хришћанин седи код куће и нека се моли. Црква може да припреми неку врсту службе како би подстакла вернике да читају, рецимо, службу јутрења у својој кући, али не да читају службу Литургију. Литургија захтева присуство. Не може се у Литургији учествовати са дистанце, са удаљености. Дакле, нека се моле хришћани.

 

А када кажете ”молитва”, на шта тачно мислите? Да чита оно што зна од молитава или да им епископи или свештеници нешто предложе?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Епархије могу да предложе неки типик молитве; по мени је довољно Јутрење недеље. Нека Црква разашаље текст Јутрења, на пример, да га верници читају код куће у то време када је Литургија. Телевизијски пренос Литургије није исправна ствар. С друге стране, добро је решење да Литургију врши свештеник са два, три члана и ако могу да шаљу Свето Причешће верницима. Колико знам, то је сада тешко јер ми данас немамо ђаконе који би разносили верницима Причешће. У древној Цркви су одсутнима носили свето Причешће. Према томе, ако тога нема, нека буде Литургија са макар пет људи.

 

Шта препоручујете верницима у погледу појединачне молитве сваког хришћана?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Верници треба да наставе да се моле, да узносе своје појединачне прозбе Господу.

 

Како бисте Ви назвали ово стање и ситуацију, пошто је ово сада ванредно? Рекли сте, Црква без Евхаристије није Црква, и треба Евхаристију сачувати. Овај тип или форма Евхаристије, како бисте је Ви назвали, да се не претвори у ”приватни” чин?

 

 

Митрополит Јован Зизјулас: Уколико на Литургију дође пет људи она тада није приватна Литургија. Важно је да дођу они који нису у опасности и који не доносе опасност другима.

 

По питању опасности, међутим, нико не може рећи да нема опасности по том питању преношења.

 

Митрополит Јован Зизјулас. Како нам саопштавају здравствени радници, опасност се своди на минимум ако се држи одстојање и поштују хигијенске мере.

 

Дакле, искључено је да Евхаристија буде сведена на приватну ствар. Ако се врши Литургија у присуству неколико верника та је опасност избегнута.

 

Митрополит Јован Зизјулас: Боље је тако него да имамо потпуно затворене Цркве.

 

Поједини сматрају да у овом случају лимитираног учешћа верника више не постоји Црква као евхаристијска општина и сабрање и због тога кажу да не треба да се врши Евхаристија. И додају: ако се пак не врши (што је мимо наше воље и жеље), тада нас неће оставити Бог. Зато питају: ако немамо сабрану црквену општину, зашто да служимо такву ”ограничену” Литургију?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Заједница (κοινωνία) или општина (κοινότητα) никад није потпуна у смислу учешћа целокупне заједнице. Увек је присутна једна мањина која, међутим, представља или заступа све оне који су одсутни. И ми се, наравно, молимо за све оне који су ”одсутни из оправданих разлога”, тј. који су спречени да присуствују. То није нека новина у нашој Цркви. Увек су постојали они који одсуствују са Литургије. Oни који у њој учествују молили су се за оне који су одсутни. Као што знамо, неко може да буде одсутан због тога што је болестан или зато што је на путу. Међутим, неко може да буде одсутан и због тога што му држава због ванредних мера не дозвољава да присуствује. Ту не постоји суштински проблем јер постоји заједница или општина оних малобројних. Боље је да имамо заједницу малобројних, него стање у коме нема никога на евхаристијском сабрању.

 

Поједини сматрају да они који учествују у овој Литургији са три, четири члана да су они ”привилеговани” и да су тиме у предности у односу на друге?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Шта значи привилегован? Ти који су присутни би итекако желели да и други буду ту присутни, али су свесни да не могу. Они на то не гледају са ликовањем или задовољством што других нема. Свесни су да собом представљају оне који су одсутни.

 

Дилема коју неки имају гласи: да ли да се лишимо Свете Евхаристије и да друге помогнемо (заустављајући тиме ширење заразе) или да служимо Евхаристију у нади да то неће донети штету другима. Да ли је довољно придржавати се свих мера да се не би пренела зараза?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Треба да спречавамо ширење заразе, јер је огромна опасност преношења вируса. Не само онима који су у нашој непосредној близини него и онима који су даље. То се пружа по целом друштву и зашто ми да будемо узрок таквог ширења вируса?

 

Да ли слика Литургије коју сада имамо, где је она ограничена на неколико верника око свештеника, нарушава литургијски иконизам? Да ли то ограничено сабрање наставља да иконизује Царство Божије што је и смисао Литургије?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Мала заједница не умањује осликавање (иконизовање) будућег Царства. Врло често сам у многим земљама Европе ишао у парохије у чијим храмовима се служило са врло мало верника. Није било пуно православних. Па ипак, целокупна Света Евхаристија се приноси за сву васељену. Та парохија не представља само заједницу тог места, него и целокупну саборно-католичанску Цркву. Према томе, и најмањи храм представља васељену и сажима собом цео свет.

 

Многи се боје да се из овог стања не изроди неки елитизам: оних који су у Литургији привилеговани. Да ли у томе видите опасност?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Не, не видим опасност.

 

У ком смислу?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Довољно је да месни епископ или свештеник омогући алтернативно присуство, тако да не долазе увек исти парохијани. Ове недеље их је три-четири, следеће недеље ће бити друга три-четири верника. Поступно ће се омогућити учешће и осталих све док се ово стање не оконча.

 

Многи ствар постављају овако: није питање да ли Црква постоји без Евхаристије, него да ли верници могу да се суздрже да не учествују у Евхаристији месец до два дана. Постоји гледиште по коме не треба сада да служимо јер је такво стање. У неким епархијама су укинуте Литургије, где су државне власти наложиле забрану окупљања на Литургији. Епископи су морали да потпуно спрече учешће верника, као у Грчкој. Да ли сте задовољни одлуком у Грчкој да се Литургија не може служити до окончања пандемије?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да то није добро. Верујем да су могли да нађу друго решење где се могла служити Литургија уз мало учешће лаика. Изабрали су то решење, али сматрам да то није најбоље, и да је могла да се избегне одлука о неслужењу Литургије.

 

Ако се то деси у целом свету, шта мислите, да ли би тада престала да постоји Црква?

 

Митрополит Јован Зизјулас: То је само хипотеза. Не мислим да у стварности то може да се деси. Увек ће постојати људи који ће служити Литургију, рецимо у манастирима.

 

Неки кажу да се тиме само ”одржава пламен”, што је лепа поетска слика. Да ли је то теолошки и суштински одговор?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Није то одговор. Када год нешто није наш избор него нужност која долази споља тада чинимо оно што се зове снисхођење или икономија. Много тога у пракси није сасвим исправно, али пошто не може да важи оно што је исправно, тада га прихватамо само икономијски. И овде данас имамо управо то: икономишемо стварима да бисмо се суочили са једним озбиљним проблемом. То посматрам као једну меру икономије.

 

Рекли сте и писали да у еклисиологији није кључно само причешће Светињом (communio in sacris), него и учешће у заједници Светих (communio sanctorum, општење са светима). Поједини као да заборављају да се са свете Трпезе не прима нека ”ствар” која се узима и апсорбује у организам. Шта можете у епохи коронавируса да нам кажете на ту тему?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Та заједница Светих постоји сваком случају, чак ако је присутан мали број верника или лаика. То је заједница Светих, а не само заједница у Светињи.

 

Да ли имате неки коментар за начин давања причешћа? Претпостављам да сте чули за актуелне расправе на ту тему. Док поједини инсистирају на причешћу из исте кашичице, други пак трагају за другачијим начином како би одговорили изазову епидемије и показали друштвену одговорност. Једна од помесних Цркава је наложила обавезну дезинфекцију кашичице, а друга је увела кашичице за једнократну употребу. Шта Ви кажете? Какву икономију или снисхођење ту треба применити?

 

 

Митрополит Јован Зизјулас: У Литургији Светог апостола Јакова брата Господњег верници се причешћују тако што одвојено примају Тело а одвојено Крв Христову. Према поретку ове древне литургије, то двоје се не ставља у путир. Постоје, дакле, разни начини. Не слажем се да треба имати посебну кашичицу за сваког од верника и мислим да то није добро решење. Уместо тога, боље је да верници примају или узимају Тело Христово које ће већ бити натопљено Крвљу Христовом. На тај начин ће се избећи да преношење вируса. То је један аd hoc одговор, провизорног карактера. Али, мислим да могу да се изнађу начини. Иако Црква није много размишљала о другим начинима, мислим да би то требало да учини.

 

Причешће кашичицом потиче из XI или XII века?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Да. То је прилично познија пракса и мислим да се привремено, док траје епидемија, може вратити древним решењима. И верујем да ћемо их открити. Но, ко данас о томе размишља!?

 

Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест.

 

Примећујемо да је за Вас важна та оптужба која долази споља, или сведочанство споља. Сматрате ли да Црква треба да пази какву слику или утисак о себи оставља на свет и друштво?

 

Митрополит Јован Зизјулас: У овом случају, уколико се рашири болест, сматрам да ће многи да оптуже хришћане да су они за то криви и да ће многи рећи да је Црква пренела заразу.

 

Постоји ли дакле одговорност Цркве према друштву и творевини?

 

Митрополит Јован Зизјулас: Свакако постоји.

 

Дугујемо Вам велику захвалност Високопреосвећени за овај разговор. Дивно je што ће наши читаоци имати прилику да чују Ваше одговоре на ова актуелна питања.

 

 

Митрополит Јован Зизјулас: Надам се да онај који буде то читао да ће на прави начин да прочита и да ме не протумачи погрешно. Молим се Господу да помогне да се са овим стањем суочимо на прави начин.

 

 

Извор: Саборник

 

У другој емисији посвећеној храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици, настављамо шетњу кроз векове Православља у Епархији бачкој.

 

Звучни запис емисије

 

Храм који је данас пред нама грађен је између 1723. и 1726. године. Кроз дугу историју неколико пута је обнављан, ширен и дограђиван, да би имао визуру коју данас поседује. Прва велика обнова била је почетком 19. века, друга почетком 20. века. Скоро сто година након друге обнове започела је 2008. године и последња велика обнова Световазнесењског храма.  

 

Обнова из 2008. године највише је заслужна за данашњи изглед храма. О изазовима овог великог подухвата раговарамо са парохом храма, протојерејем Миодрагом Шипком, који готово двадесет година богослужи у овом храму.

 

Кроз емисију Летописи храмова у Епархији бачкој имамо прилику да осетимо део атмосфере велике растаурације храма, да чујемо којим техникама су рестауратори радили, и на који начин, да би сачували изворни изглед храма за будућност. О томе нам најбоље сведочи наш саговорник рестауратор-конзерватор господин Горан Болић.

 

Стазе Православља нас потом воде до црквене библиотеке, са више од тринаест хиљада наслова, која је отворена за све грађане Суботице. У порти храма налази се и црквени Радио-Славословље. Јединствено у околини, а и у свету, јесте да исту фреквенцију деле две хришћанске радио-станице: Радио-Славословље и Радио-Марија.

 

Неизоставан део сваке Литургије, као и свакодневног живота храма, чини и црквени хор Свети Роман Мелод, са чијом зачетницом имамо прилику да се сусретнемо у самом храму. Госпођа Драгана Николић нас подсећа на значај духовне музике кроз векове.

 

Музичке нумере које слушамо кроз емисију су у извођењу црквеног хора Свети Роман Мелод, као и дечјег хора Емануил при храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици.

 

Наше данашње путовање завршавамо причом о људима, човековом сусрету са Богом и храму као богослужбеном месту, месту где се савршавају свете Тајне и света Литургија. Протојереј Миодраг Шипка, будни сведок свакодневице у храму, сведочи нам овом приликом о православном животу Србâ у Суботици.

 

Црквеној општини суботичкој, поред храма Светог Вазнесења Господњег, припадају храм Светог архиђакона Стефана на Келебији, параклис Успења Пресвете Богородице на Водицама, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, 2017. године почела је изградња храма посвећеног Светом Нектарију Егинском. На Прозивци, делу града који је већински насељен српским православним живљем, 22. новембра – када се празнује светитељ Нектарије Егински, у храму без врата и прозора, на Литургији је било сто педесет људи, док се осамдесет верника причестило.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

У овонедељном Храму о посту као промени филозофије живота слушамо како беседи Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Свештеног трона пећкога Г. др Амфилохије (Радовић). Аутор и водитељ: Душанка Зековић.

 

Звучни запис емисије

 

Одувек су људи знали да је уздржавање од извесних јела на неко време корисно за њихово телесно здравље. У Хришћанству се то добровољно уздржавање од извесних јела назива постом. Постили су и сам Син Божији, Богородица, Апостоли и Светитељи. Пост није само телесно уздржавање од неких јела и пића, него и уздржавање од злих дела, дакле-духовни пост. Човек кроз пост посвећује своје тело и душу Богу и својим ближњима. Тело је олакшано уздржавањем ради лакше молитве, а наша срца за већу љубав међу ближњима. Наше време потврђује духовни и физички значај поста. И док постимо, запитајмо се као Јован Златоусти: јесмо ли кроз пост постали од гневних тихи, од жестоких љубазни, а ако то нисмо, шта вреди што смо тело мучили, а остали испуњени незадовољством и злобом.

 

 

Извор: РТС

”Ходите, убијмо га језиком“, (Јер. 18, 18) рекоше саплеменици и савременици пророка Јеремије, јер он говораше оно што они не желише да чују. ”Ходите убијмо га језиком”, мисао, изговорена на хиљаде година прије но што ми, свако себе, првим својим плачем дјетињим, објависмо на земљи. А ми мислимо да са нама свијет отпоче и да ће са нама скончати, а из пророкове јадиковке видимо да убијање језиком траје откако и човјек на Земљи.

 

 

Ја, заиста, немам ријечи којом бих довољно јасно исказао сву озбиљност, одговорност, управо убитачност ријечи људске.

 

И сам, препустивши се површности и лакоћи сваковрсној, потегном, понекад, и изговорим непотребну, немудру и убитачну ријеч. Отуда је ово што слиједи опомена и мени колико и другима.

 

Ријеч људска је светиња. Тим даром обдарио нас је Створитељ наш да се њоме разликујемо и разлучујемо од сваковрсног другог створења Његовог. Али, ријеч је изазов и одговорност. Не опомиње ли нас Господ наш да ћемо за сваку ријеч, коју речемо, дати одговор на дан Суда. Својим ријечима бићемо оправдани или осуђени. (Мт. 12, 36-37)

 

А ја, управо и желим да укажем на лакоћу којом ми изговоримо опаку ријеч. Осудимо човјека без саслушања и без икаквог доказа упрљамо га; олако и неразумно, речемо за њега тешку и убитачну ријеч и он, не знајући, носи жиг прљавости и срама; једе са нама и пије и, можда, добро мисли и о себи и о нама, а сви виде оно што он није и не зна да други мисле да је. Када се неким начином увиди и открије да је лаж на њега бачена, касно је. Он се никада довољно опрати не може да би потпуно повратио своју чистоту

 

Ово безпримјерно блаћење нас, као свеколиког народа, сви болно осјећамо у душама својим и знамо да ако икад истина и прозбори и прожубори, она неће моћи бити довољно јака и јасна да сапере сву праљаву ријеку лажи која нас је запљуснула

 

Отуда, ваљда због те олаке и неразумне употребе ријечи, ријеч се људска истрошила, отрцала, ублиједила. Не носи више собом тежину којом је некад везивала и обавезивала.

 

Уствари, наше ријечи више свједоче нас, ко смо и какви смо, него ли оне о којима ми своја свједочанства изричемо. Како би нам Христос, данас, као и својим савременицима, некад, љутито подвикнуо: „Породи асипдини, како можете добро говорити кад сте зли”! Па би нам рекао да од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро, а зао човјек из зле ризнице износи зло. (Мт. 12, 34-35) Сврха ових мојих ријечи је опомена мени, прије свих, понављам, и свима другима, да добро пазимо; три пута мјеримо а једном сијечемо, како каже наш народ, прије но што ријеч изустимо те не буде више наша и не могнемо је повратити и укротити

 

„Смрт и живот у власти је језика“, (ПрС, 18, 21) вели премудри Соломон. Ово разумијевамо вишеструко. „Уби ме прејака ријеч“, рече наш пјесник. Да ми пак пазимо да не убијамо прејаком ријечју а да и сами не страдамо за вавијек са убицама у аду пакленом.

 

Јер колико год ми били склони на олако баратање ријечима, Господ ће своја мјерила примјењивати кад нас за наше ријечи буде судио. Јер, када Премудри Соломон набраја на шта Господ мрзи, и шта је гад души његовој, половина од тога односи се на ријечи. „Језик лажљив и руке које проливају крв праву“ (ПрС, 6, 16-17 ) у једнакој су равни пред Господом. На срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, на лажног свједока који говори лаж мрзи Господ, а ко замеће свађу међу браћом, гад је души Његовој. (ПрС, 6, 16-19)

 

Зато, опоменимо се, уразумимо се. Схватимо да језик може да буде лијек, (ПрС, 12, 10) да је здрав језик дрво животно, (ПрС, 15, 4) али исто тако да језик може да буде стријела смртна, (Пс. 52, 2) оштар као мач. (Пс. 64, 34) Послушајмо Премудрог Соломона кад нам каже: „Немој наглити устима својим и срце Твоје да не буде брзо изговорити што пред Богом, јер је Бог на небу а ти си на земљи, зато нека буде мало ријечи твојих.“ (Проп. 5, 2)

 

 

Извор: Православље

 

Не оскудевамо у људима који питају: где је ваш Бог? Зашто на свету има тако много зла? – и друге ствари. Списак ових питања је веома стар по годинама и његов број је врло ограничен. Просто је тешко измислити нешто ново на ову тему.

 

 

„Где је Бог правосуђа?“ – питали су људи у данима пророка Малахије. Ево прецизног цитата у којем, уколико то желимо, можемо препознати и наше време:

 

„Досађујете Господу речима својим, и говорите: У чем Му досађујемо? У том што говорите: Ко год чини зло, по вољи је Господу, и такви су Му мили; или: Где је Бог који суди?“ (Мал. 2: 17).

 

А ево Јеремијине молитве у којој се он жали говорећи:

 

„Гле, они ми говоре: Где је реч Господња? Нека дође“ (Јер. 17: 15).

 

„Они“ су дрски запиткивачи који немају вере, али имају дрскости и необуздане смелости против свега светог. Ако им пророк каже: „Поправите се да не бисте погинули,“ одговориће:

 

„Нема ништа од тога, него ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца свог злог“ (Јер. 18: 12).

 

Од онога што је стигло да се промени од Јеремијиног доба, наравно, могу се навести одећа, начини кретања и још низ ствари из области свакодневног живота, разонода и комуникација. А што се тиче људских срца, ту ствари стоје стабилно лоше, као што у неким жалосним случајевима кажу медицинари.

 

           „Срце је преварно више свега и опако: ко ће га познати?“ (Јер. 17: 19).

 

Тако је и диван у светима, учитељ молитве, цар Давид цео живот морао да проводи у отровној атмосфери безбожних питања:

 

           „Многи говоре души мојој: Нема му спасења у Богу његовом“ (Пс. 3: 3)

 

Не говоре ушима, него души, односно, речи не само да ударају у слух, већ продиру у унутрашњост душе и тамо цепају срце и муче га сумњама. У то време се Давид, као што је очигледно, супротстављао бдењем и дуготрајним молитвама. Односно, чинио је оно што данас чини верни калуђер који се даноноћно бори с помислима као с дивљим зверима.

 

„Бише сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?“ (Пс. 41: 4)

 

Из псалама и из Књиге Јоила такође се види да је за пагане у данима понижења Израиља била уобичајена ствар да подругљиво питају: „Где је Бог њихов?“ (в. Пс. 78: 10 и Јоил. 2: 17). Ово је обичан облик подсмевања верницима у току неправде која влада. Тако су и од Јевреја које су водили у заробљеништво Вавилонци захтевали да певају: „Певајте нам песме сионске“ (Пс. 136: 3).

 

Једном речју, ако често чујете подсмешљива питања која рађају празна срца, знајте да је то стандардна појава која се често понавља у духовном животу. Немојте заборавити да је Јеремија жив, а да су његови подсмешљиви непријатељи мртви вечном смрћу. И Давид је свет, а његове опоненте је ветар одувао на све стране, као прашину. А Малахија, од чијег цитата је започет овај разговор, отворено каже:

 

„Тада који се боје Господа говорише један другом, и погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред Њим за оне који се боје Господа и мисле о имену Његовом“ (Мал. 3: 16).

 

На крају ће наступити дан кад ће сви без изузетка видети јасну разлику „између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који Му не служи“ (Мал. 3: 18).

 

Нека читаоца не збуњује обиље библијских цитата. Ово обиље је намерно. На основу ових цитата читаоци могу и треба да отворе поменуте књиге на наведеним местима и да се упознају с њиховим садржајем.

 

Библија још увек није постала књига која се увек налази под руком свим православним хришћанима, дакле, није постала бритки мач, светиљка која гори и лековито средство. Још увек можемо да понављамо са Златоустом да је „све зло света због непознавања Писма“, и ми лично смо криви за ову привремену победу зла због добровољног незнања.

 

Нека такође нико не помисли да се речено односи само на време Старог Завета. Имамо сасвим довољно чудака који сматрају да Стари Завет није потребан хришћанима. Такође, у још већем обиљу има чудних људи који сматрају да су све то „јеврејске приче“ које немају никакве везе с нама. Да, онда су и оваплоћени Господ и Царство које нам је даривао само „јеврејска“ прича која нема везе са свим чудацима који тако мисле. Њима се обраћа велики Павле, који се највише потрудио на пољу проповеди. Он за књиге Старог Завета каже:

 

„Јер што се раније написа за нашу поуку се написа, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду“ (Рим. 15: 4).

 

Осим тога, оно што се раније дешавало данас се понавља. Неки су питали пророке: „Где је ваш Бог“, „Где је реч Господња?“, „Где је Бог правосуђа?“ И апостоле су питали нешто слично. Ево шта Петар пише:

 

„У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је с обећањима доласка Његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од почетка стварања“ (2 Петр. 3: 3-4).

 

Такви људи као да пожурују Господа да дође на Суд данас. Као да кажу: „Хајде, долази! Испуни оно што си Сам обећао!“

 

Као да су већ спремни за Суд! Као да неће планути као бакље у час Доласка! Као да тада неће повикати планинама и камењу:

 

„Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева Његова, и ко може опстати?“ (Откр. 6: 16-17).

 

Не знају дрзници да

 

„не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2 Петр. 3: 9).

 

Борба за веру је најважнија борба. Све остало директно зависи од пораза или победе у овој борби. И по апостолу:

 

„Ако ли одступи, неће бити по вољи души Мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе“ (Јевр. 10: 38-39).

 

Управо ради тога треба да заволимо Свето Писмо и да чврсто верујемо у речено, не сумњајући.

 

„Јер ће још бити утвара до одређеног времена, и говориће шта ће бити до краја и неће слагати; ако оклева, чекај је, јер ће зацело доћи, и неће одоцнити“ (Ав. 2: 3).

 

 

Извор: Православие.ру

 

Отац Александар Шмеман у својој књизи За живот света подсећа да је Црква мисија, да је њена суштина, сам њен живот – да буде мисија, послање. Међутим, у ове дане Великог поста и страшне епидемије вируса COVID-19 који је погодио нашу државу, али и нашу браћу широм планете земље, као да смо заборавили шта је то мисија. 

 

 

Саопштења која издаје наша Црква, дају препоруке за један аспект нашег живота у епидемиолошки неповољним данима. Позива се на поштовање одлука и препорука државе и медицинске струке, што је апсолутно одговорно у овом тренутку, позива се на Свето причешће и личну молитву, што такође није упитно, али у целој овој ситуацији као да се заборавља на човека. И то не на неког човека тамо негде, који је апстрактан, већ на човека поред нас, у нашој околини.

 

Ступила је на снагу одлука да старија лица од 65 година не смеју напуштати своје домове, јер су они најугроженији у овом тренутку. Паралелно са тим објављује се и одлука црквених власти да се обустављају и посете свештеника свим домовима и да ће се освећење воде, тзв. васкршње водице обављати највероватније у току петровданског поста. И на тај начин стаје свака комуникација између црквених лица и њихове пастве (част појединцима). Комуницира се путем саопштења, и уколико имате храбрости и воље, сретаћете се само на богослужењима. А ако сте старији од 65 година, или ако нисте у могућности да дођете у Цркву, уколико сами не позовете свештеника за савет и причешће, тешко да ће се они вас сетити.

 

Највеће хришћанске заповести своде се на љубав према Богу и ближњима, а ово је време када се та љубав може и мора пројавити у заједници каква је Црква. Време је да покажемо да се не сетимо наших парохијана само у време освећења водице, када долазимо да наплатимо ту услугу, већ да смо ту у све дане, првенствено да им служимо. Да се подсетимо и на речи Светог Јеванђеља по Матеју где се каже: Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. (Мт 20, 26-27). С тога, имајмо на уму ове речи и присетимо се других, јер и сам знак пажње свакоме од нас значи много и даје наду у људе, а самим тим и у Бога. Покушајмо да посту вратимо и социјалну димензију, која није била занемарљива у првим вековима хришћанства. Те тако имамо пример Светог Василија Великог који је оснивао болнице, добротворне центре који су имали за циљ помагање старима и болеснима. На тај начин Свети Василије подиже углед Цркве и даје један шири друштвени значај тим институцијама. Показује да нам је брига о другом задата обавеза. 

 

А где смо ми данас? Како постајемо пример свету? Утапамо ли се и ми у живот свакодневнице? И јесмо ли заборавили да треба да будемо со земљи? 

 

Сведоци смо да је дух индивидуализма, који је одлика човека 21. века, достигао свој врхунац у овим данима, данима панике, када нам се само сопствени живот чини као једини вредан. И није то ништа ново и чудно, јер страх од смрти је један од универзалних страхова који се јавља код сваког човека. Али то управо показује да ми као Црква, слабо сведочимо Христа, који је једини победитељ смрти. Солидарност, милосрђе, љубав према ближњем су вредности које треба да негује сваки хришћанин, јер се само тако може показати љубав према другоме. Све беседе ових дана треба да указују на то. Сопствени пример свештенства треба да буде путоказ пастви. Покренимо харитативну делатност. Отворимо волонтерске центре при храмовима, ангажујмо младе теологе, вернике… који ће бити спремни да обилазе старија лица и пружају им прву помоћ. Комуницирајмо са локалним заједницама и покажимо да постојимо. А постојимо само ако бринемо о другоме. И кроз то посведочићемо речи Јаковљеве посланице: „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасити? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. (Јк 2, 14-17). 

 

У данашње време, улога хришћана је од посебне важности за свет. Не треба да се плаше промена, већ те промене треба да буду у складу са хришћанским вредностима, које је неопходно заједничким акцијама оживети. „Данас је живот мало друкчији, мање прозиран, промена је подразумевани елемент наше свакодневнице, и зато се показује потреба да се са спорадичног пређе на трајни однос солидарности и тако доприноси неговању општијег друштвеног етоса солидарности, што се данас сматра кључем за решавање многих напетости у друштву.“ (Зоран Крстић)

 

У нади да ћемо своју љубав према другоме показати делима у данима који су пред нама, верујем и да ћемо као народ и Црква из свега овога изаћи јачи и оснажени васкрсењем Господа и спаса нашега Исуса Христа.

 

Данило Потпарић

 

Извор: Теологија.нет