Зашто се на Литургији савршава Велики вход? Ради сећања на одлазак Спаситељев са крстом на Голготу, изван градских врата, јер је Христос изволео, како каже Апостол (Јевр. 13,12), да пострада изван Јерусалима, заједно са разбојницима, од којих се један, благоразумни, обратио Христу: Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству Своме (Лк. 23,42); такође, савршава се ради сећања на распеће Његово на крсту и на то како су га Јосиф и Никодим скинули са крста.

Уопште, све свештене радње и све молитве свештенослужитеља на Литургији, захтевају пажњу и очишћено разумевање, чио дух и ватрену веру и љубав: јер целокупно ово свештенослужење представља премудрост Божију. За тако кратко време и на тако малом простору спомиње се толико најузвишенијих догађаја који су се одиграли у различито време и на разним местима - догађаја који изражавају бездан Божанске премудрости, доброте, силе, дуготрпљења, правде и милосрђа. Сваку реч, сваки поступак и чин ту треба у сваком тренутку пратити погледом, слухом, мишљу и срцем, како ништа не би промакло, како не би прошло неопажено, без поуке и користи.

Да, Литургија тражи подвижничку, очишћену душу, невезану за свакодневне потребе и бриге, душу устремљену према горе (“горе имајмо срца”). Зашто размишљаш о неважним стварима док стојиш на овој небеској и Божанској Литургији? Зашто је твоја душа обузета свакодневним пословима, рачунима, улепшавањем и украшавањем помоћу накита? Богу тада покажи душу украшену вером, целомудреношћу, кротошћу, смирењем, милосрђем, бестрасношћу, подвигом. То је одежда твоја! То је твоје злато које је угодно Богу.

“С премудрошћу пазимо!” - тј. узвишеним срцем, слободним од свега земаљског, животног, греховног.

На Литургији верних хришћани певају Символ вере, исто као пред крштење, пред причешћивање бослесника, пред Свету Тајну исповести, пред рукоположење за епископа, тј. као неопходан услов за достојно учешће у Светој Тајни и за примање силе Свете Тајне: ако верујеш од свег срца, онако како верује света православна Црква, можеш (Дап. 8,37) да присуствујеш савршавању Свете Тајне, или да примиш Свету Тајну када дође време уколико си се припремио побожношћу и покајањем од свег срца; ако пак не верујеш, онда си недостојан чак и да присуствујеш, а камоли да се причестиш.

Свету Тајну у олтару савршавају свештенослужитељи који представљају Исуса Христа. Ако служи свештеник, а не архијереј, Царске двери су затворене - јер ту Свету Тајну је првобитно савршио Исус Христос у нарочито украшеној горњој одаји, где су присутни били само Његови ученици - како би велика Тајна била сачувана од очију недостојних и ради веће побожности верних: јер људско срце и око због своје нечистоте нису достојни да посматрају Тајну на коју и Анђели гледају са страхом.

“Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа да буду са свима вама”. Нема повољнијег тренутка да свештенослужитељ изговори апостолски благослов него што је овај - пред само савршавање Свете Тајне.

“Благодат Исуса Христа”, која милује, очишћује, спасава, просвећује, и окрепљује душу нашу, потребна нам је стално, а нарочито сада, у овим страшним небеским тренуцима, када с нама служи мноштво небеских војски, које са трепетом окружују престол Божији, јер она просвећује и окрепљује слабе и расејане силе духа, да бисмо могли да схватимо узвишеност и важност Свете Тајне која је пред нама.

“Љубав Бога и Оца” - у тим тренуцима сви треба да осетимо безграничну љубав Бога и Оца према нама, јер Он је тако заволео свет да је Сина својега Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3,16); и ми сами заволели смо Њега, са Јединородним Сином и Духом Светим, одбацивши привезаност за животне бриге.

“Заједница Светога Духа” неопходна нам је најпре у овом тренутку, јер без те заједнице не можемо заволети Бога Оца, пошто Њему само у Духу Светоме можемо са искреном љубављу да се обратимо: Авва, Оче! Јер само нас благодат Духа Светога очишује, освећује, умирује и окрепљује за достојно и доброкорисно стајање пред најсветијом Тајном.

“Горе имајмо срца” - кличе свештеник пред Узношење светих дарова. На његов позив народ одговара: “Имамо их ка Господу”. Да ли одговарамо искрено? Не одговарамо, или је пак оних који одговарају искрено веома, веома мало, зато што су срца већине људи прикована за земљу привезаношћу за различите животне бриге. Срце се на небо, ка Господу, не узноси лако и одједном, јер да би се искрено срцем узнео ка Богу, хришћанин треба непрестано да живи по Богу, да га љуби, да дубоко размишља о делима Њеовог промисла, да им приписује истинску, спасоносну вредност, да их душом и срцем усвоји и да на земљи буде грађанин неба. А ми долазимо у храм расејани, са различитим животним страстима и похотама, приковани за земљу. Где су ту “горе срца”? Али тешко нама ако нам у тим тренуцима највећих чудеса милости Божије срца нису горе - то значи да смо безосећајни и неразумни, јер се тада од нас тражи потпуна преданост Господу Исусу Христу, Његовој Пречистој Мајци, потпуно поверење (вера), савршена нада, у свим околностима живота, у свим мољењима, благодарењима и похвалама, и при томе - чисто срце, мржња према греху у свим његовим облицима, и ватрена љубав према истини у свим њеним пројавама.

На свакој Литургији ми приносимо жртву благодарности за Пресвету Богородицу и за све свете - они нас заступају пред Господом и моле за опроштај наших грехова и велику милост.

“Узмите, једите... Пијте из ње сви...” Ко ће разумети узвишеност добра које нам чини Господ наш Исус Христос у Светој Тајни Евхаристије или причешћа? Апсолутно нико - чак ни анђеоски ум: јер то доброчинство је безгранично и необухвативо, баш као и Сам Бог, као Његова доброта, премудрост и свемоћ. Каква се само љубав према нама грешнима свакодневно показује на Литургији! Каква блискост Божија! Ево, Он се ту, на престолу, свакодневно, свим Својим бићем, свом Својом Божанском и Људском природом, даје вернима, или га пак свештеник носи у домове верних и тамо даје болеснима. Какво дивно општење, какво сједињавање Божанства са нашом палом, немоћном, грешном људском природом, али не и са грехом, који се спаљује огњем благодати! Каква срећа и блаженство наше природе, која у себе прима Божанску и људску природу Христа Бога и сједињује се са Њим! У том примању Христа у себе са вером је очишћење, освећење и избављење наше од грехова и непријатеља наших, сила наша, обнављање наше, утврђивање срца нашег, мир наш, наша слобода, слава, живот и бесмртност. О, колика нам добра Бог даје кроз Литургију! А како се хришћани односе према њој? Углавном хладно, непажљиво, равнодушно; Светим Тајнама се причешћују сасвим ретко, као по нужди или по навици, једном годишње. И чега се све тако лишавају - какве непроцењиве Божанске ризнице, каквог бесмртног, животворног дара Божијег! Какве се помоћи Божије лишавају! Ето због чега код православних хришћана нема истинског живота - живота у духу Христовом. Ето због чега су се умножили пороци и несреће. Ето због чега је против нас устала сва творевина и, узвраћајући непријатељима Божијим, све стихије: и вода, и огањ, и ваздух, и смрт у свим облицима.

У речима “Узмите, једите, ово је Тело моје, које се ради вас ломи за отпуштење грехова” и “Пијте из ње сви: ово је Крв Моја” налази се бездан Божанске љубави према људском роду. Има о чему да се замисли свако ко се непристрасно удубљује у себе самог и у судове Божије о људском роду. Свештени трепет прожима све удове и читаво биће свакога човека који нема предубеђења и који није везан светским похотама и уживањима, када слухом свога срца зачује те речи из уста свештенослужитеља. О, љубави најсавршеније! О, љубави која све обухвата! О, љубави најсилније! А шта ми приносимо Богу као благодарност за ту љубав према нама? Хранимо ли гладне, појимо ли жедне? Одевамо ли наге? Посећујемо ли болесне и они који су заточени у тамницама? Управо у лицу њих, као удова Својих, помоћ од нас тражи Сам Христос, Спаситељ наш, Који је Себе принео на жртву за нас!

Ево Божанственог призора - Литургија! Посвуда слика бесконачне љубави, премудрости, свемоћи, правде, светости, и осећај бесконачне сладости, красоте, светлости и блаженства - јер су у овој Светој Тајни, за разумне и побожне, скривени бесконачна сладост, красота, светлост, блаженство, светост, вечна правда, свемоћ, благодат и премудрост Божија. Приликом размишљања о овој Тајни безграничне љубави Божије према страдалном људском роду, ум се неће заситити слатким и светлим сазерцањима, нити срце усхићењем и блаженством. А ми остављамо Цркву и претпостављамо јој позориште, ту школу сујете, где нема хране за наш бесмртни дух, где нема излечења, очишћења и помоћи, где се понекад све свето изврће руглу, где се име Божије не изговара другачије него лицемерно и у шали, где се људи у потпуности препуштају тзв. добрим страстима, и где прељуботворни и грешни свет, који је распео и распиње Господа, високо подиже своју главу.

“Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш“.

Док се певају ове речи, читава црква, сви који стоје у храму, треба да се моле заједно са онима који свештенодејствују - како би Отац небески ниспослао Духа Светога на нас и на предложене Дарове - и да изговарају у себи молитву: “Господе, Који си у трећи час Апостолима Својим ниспослао Пресветог Духа Твога, Њега, Благи, не одузми од нас, но обнови нас који Ти се молимо... Срце ми чисто саздај, Боже, и Дух прав обнови у мени... Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светог не одузми од мене”. У том тренутку ни једна душа не треба да остаје хладна, него треба да пламти љубављу према Богу; а душу, опет на то подсећам, хладе животне бриге и страсти, као што су: уживања, корист, стицање, гнев, непријатељство, мржња, љубомора. Нека ваше душе управо у том тренутку пламте као светиљке, као кандило које гори и шири миомирис, као дим тамјана који се пење у вис.

“Да ове Свете Тајне буду онима који се причешћују на отрезвљење душе...”Ове речи представљају наставак претходне молитве: “Молимо Те, и призивамо, и преклињемо: ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове”, а њихов је смисао следећи: ниспошљи нам Духа Твога Светога у овај час, да би свети Дарови били онима који се причешћују на отрезвљење душе од животних страсти, на отпуштење грехова, на заједницу Духа Светога, на испуњење Царства небеског у њима, на смелост према Богу, а не на суд или на осуду. Након овога, војинствујућа Црква на земљи као да представља Јагњету Божијем - Које је на Себе узело грехе света и искупило их Крвљу Својом - све оне који су живели у Старом закону и оне који су живели у Новом: Праоце, Оце, Патријархе, Пророке, Апостоле, Проповеднике, Еванђелисте, Мученике, Исповеднике, Подвижнике и све праведнике који су преминули у вери; Црква благодари за њих Јагњету Божијем, Које је у последње године изволело да се оваплоти од Пречисте Дјеве и да прими пуноћу наше природе, да нас просвети, да пострада и умре за нас; а нарочито приноси разумну службу благодарности за пресвету, пречисту, преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; потом спомиње светога или свете који се славе тога дана и моли Годпода да нас посети њиховим молитвама.

Дирљива је затим молитва Цркве Јагњету Божијем за све упокојене и за живе; она преминуле заступа пред Богом како би били упокојени тамо где сија светлост Лица Божијег, и моли Господа да помене сво епископство православних које правилно управља речју истине, сво презвитерство, у Христу ђаконство, и сав свештенички ред; потом Црква приноси разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за све који пребивају у чистоти и часном животу (тј. нарочито за монахе који су дали завет чистоте и целомудрености), за Цара и сав Царски дом, за цео двор и војску, и моли од Господа мир у царству, како бисмо и ми поживели тих и миран живот у свакој побожности и чистоти; потом свештеник гласно помиње највишу духовну власт у дотичном месту, тј. архијереја града или области, и моли Свеблагог да архијереја дарује светим црквама у миру, читава, часна, здрава, дуговечна и да право управља речју истине, а не да мудрује лукаво и изопачено. Затим Црква моли Господа да помене град овај у коме живимо (или село, или манастир), сваки град и земљу, и оне који вером живе у њима. Даље, Она моли за морепловце, путнике, болеснике, патнике, заробљенике, сужње, прогнанике, за спасење њихово, за оне који плодове доносе и оне који добро творе у светим Црквама, за оне који се сећају сиротиње, и да Господ на све ниспошаље милост Своју ради ове велике и страшне жртве.

Потом свештеник гласно говори: “И дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа”. Благовремени возглас и молитва представљају велико дело - сви се моле једним устима и једним срцем : таквом једнодушном молитвом могу се од Бога измолити свакојака добра; зато свакога треба што је могуће више и чешће наговарати на једнодушну молитву и тражити од Бога такву молитву. Но, ђаво често расејава као пшеницу оне који стоје у цркви.

“И да буду у милости великога Бога и Спаса нашег Исуса Христа са свима вама”. Поменувши најпре све појединачно, Црква сада свима заједно жели милост од Бога.

Следи прозбена јектенија. Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него Сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим (Рим. 8,26). За шта се моли Дух Свети, када се моли за нас? За сав дан савршен, свет, миран и безгрешан и за друго.

Копно и море, реке, језера, приносе ти, човече, дарове Божије; теби се, коначно, и Сам Син Божији предаје у Своме Телу и Крви. И шта ти још недостаје? А како си само незахвалан! Како си само безосећајан и неразуман!

Како је узвишена Литургија Јована Златоустог и Василија Великог! Какав небески дух! Каква ширина љубави према Богу и према људима! Какво небеско срце! Дај ми Господе дух небески, срце чисто, пуно љубави, не свезано никаквим животним похотама и страстима: јер нико од оних који су свезани животним похотама или насладама не може да долази, нити да се приближава, нити да служи Теби, Царе славе! (Свештеник мора да буде као орао који лети високо и види далеко, снажан и хитар). Даруј, Господе! Сва земља, са свим њеним благом, лепотама и сладостима, није ништа пред таквом Светом Тајном као што је пречисто Тело и Крв Господња, као што је свештенодејство Литургије.

“Ово чините у Мој спомен”. Без Свете Тајне Тела и Крви, без Литургије, могло би да буде заборављено највеће дело љубави, премудрости и свемоћи Спаситеља нашег, могли би да се изгубе плодови Његовог страдања. Зато је Он заповедио да творимо Тајну Тела и Крви Његове, у спомен на Њега, и не само у спомен, него и ради најтесније заједнице са Њим. Ова Света Тајна се громогласно и јасно савршава у целом свету. Њени су плодови - светост, непропадљивост и живот вечни.

Наша вера је преиспуњена чудесима доброте, премудрости и свемоћи Божије; и у овдашњем животу људској природи је даровано необично много, а оно што нам је даровано као нада, у животу после смрти, то се не може ни описати: што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1. Кор. 2,9). А како смо ми неразумни и незахвални пред Богом! Како смо бесмислено везани за пропадљива добра овдашњег живота! Како смо лењи када је у питању испуњавање заповести Божијих.

У виду комада хлеба предложено је и види се Само Јагње Божије, исто као што се на проскомидији, у виду честица хлеба извађених из просфоре, помињу и људи искупљени Крвљу Његовом. Овим се показује јединство људске и Божанске природе које су несливено сједињене у Исусу Христу и у нама који се њиме причешћујемо. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у Њему (Јн. 6,56). А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме (1. Кор. 6,17).

Литургија је најбољи пробни камен нашег духовног стања: да ли смо живи или мртви, шта се крије у нама - какве страсти, какве душевне слабости? О, са каквом се брижљивошћу увек треба припремати за савршавање ове пренебесне, страшне, животворне Свете Тајне - ове жртве за читав свет: за оне који су на небесима, за оне који су на земљи и испод ње.

Велики је задатак и велики духовни труд за свештеника да савршава Литургију: јер му је потребна пажљива припрема за службу, и то стална, а не само онда када се Литургија савршава; њему је, једном речју, потребна анђеоска бестрасност, пламена љубав према Богу и према људима, узвишен ум, исто такво срце, и воља која је у потпуности подударна са вољом Божијом.

Тајна искупљења - то је највреднија, незаборавна Тајна, Тајна бесконачне доброте, безмерног снисхођења, непојмљиве премудрости, неограничене моћи: ето какве се Тајне сећамо на Литургији! Осим тога, она се понавља сваки дан, јер се свакодневно савршава велика, спасоносна, наднебесна и страшна Света Тајна Пречистог Тела и Крви Господње. Свагда се за нас коље Јагње Божије, освећујући оне који се причешћују. Слава милосрђу Твоме Господе!

Савршавајући Литургију и вадећи честице у част Мајке Божије и Светих, а затим честице за живе и упокојене - сети се како је тесна веза између Господа и Његових Светих, између Њега и оних који побожно живе на земљи или су умрли у вери и побожности; сети се како је тесна веза између нас и Светих, и између нас и оних који су се упокојили у Христу, и све их заволи као удове Господа и као сопствене удове.

Како су близу један другоме житељи неба и житељи земље, и Мајка Божија и сви Свети, и сви ми, православни хришћани, када се савршава Божанска, свеобухватна, наднебеска и свесједињујућа Литургија! Боже мој! Какво прерадосно, животворно општење!

извор

Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески.
Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше. (Матеј 6: 14-15)

Понекад у цркви пожелимо само да ћутимо. У тој тишини свако од нас се запита: „Ко сам ја? Ко сам ја заиста?  Шта радим данас овде у мрачном храму – да ли сам заиста један од оних који траже Бога, или сам се само сакрио међу њих?“ Тада се морамо запитати: куда су заправо усмерене наше очи? Да ли оне кроз сузе и пламен свећа заиста траже Господа, или су загледане само у наше сопствене проблеме? Ова тишина нам даје прилику да признамо да смо се, упркос привидном благостању, ипак изгубили чак и у самом храму.

Адам се сакрио од Бога у благословеном врту, немоћан да издржи Божанско присуство. Знао је да је сам покварио свој однос са Оцем. Ми се кријемо једни од других, не знајући ко нас је све покварио, неспособни да поднесемо туђе недаће, радости, сумње, грехе и необичности.

Чињеница је да нам нико није одузео заједницу са Богом, нити заједницу једни са другима. Нико нам није одузео ни љубав. Кажу да нас околности чине суровим. Кажу да нас неправедни људи или сиромаштво чине окрутним. Можда је то делимично тачно. Али, ова окрутност је страшна пресуда којом сами себе осуђујемо на усамљеност и чежњу.

Моћ истинског опраштања

И сада нам Господ даје прилику да покушамо да истопимо ту суровост у себи, да променимо мишљење, да се окренемо ближњима и покушамо да им опростимо. Да опростимо не само речима, што је за многе већ постало навика: „Бог ће опростити, па и ја опраштам“. Опростимо другачије – тако што ћемо из корена променити свој став према човеку. Можда то нећемо моћи да учинимо истог тренутка, али већ данас, овде и сада, можемо започети то путовање. Можемо да обећамо себи и Богу да ћемо волети и подржавати особу којој је потребно наше опроштење. А ако некога волимо и подржавамо у свим његовим тешкоћама и особинама које нам делују неприхватљиво, тек тада почињемо истински да праштамо. Само на тај начин можемо зацелити болну рану у сопственој души.

Господ нас учи да праштамо. Опростите не „до седам пута, него до седамдесет пута седам“ (Мт 18:22). Да опростимо онима који нас нису само увредили, већ и понижавали, прогонили, повређивали, клеветали и мрзели. Опростимо и онима који желе да убију. Да опростимо онима који нас убијају, као што је Господ опростио онима који су Га приковали за крст. Господ нам поручује: престани да рачунаш и престани да мериш колико си грехова опростио свом ближњем.

Опраштање је безгранично. „На дар сте добили, на дар и дајте“, учи нас Писмо. Опроштај смо добили бесплатно и у целости, и зато га морамо давати без икаквог бројања, једноставно тако – колико год је потребно. Чим схватимо да је у нашој моћи да опраштамо увек, свакоме и за све, стећи ћемо слободу и унутрашњу снагу. Престаћемо да будемо рањиви пред сопственим незадовољством и затвореници своје осетљивости према другима. Више нећемо бити спутани бригом за сопствено достојанство и част, плашећи се да ће нам их неко одузети. Можемо прихватити све људе, и ближње и даљње, без страха да ће нас повредити, јер ако знамо како да опростимо све, више нас није могуће повредити.

Наша потреба за милошћу

Међутим, поред тога што учимо да праштамо, и нама самима је потребан опроштај. Нико од нас не живи потпуно безгрешним животом. Нажалост, дешава се да повредимо своје ближње и рођаке, да не будемо пажљиви према свима или да им не посветимо довољно времена и нежности. Ово „не можемо“ не сме бити изговор за нашу наводну слабост. Не. Заправо можемо, али често не желимо. Кривица за та дела или пропусте лежи на сваком од нас, нарочито у односу према онима са којима живимо под истим кровом и делимо исти сто. Зато је свакоме од нас потребан опроштај.

Осећај кривице пред Богом и људима, осећај покајања и жеђ за опроштајем треба да нас науче милосрђу, баш као што је Господ Исус рекао у причи о дужнику. У тој причи господар је опростио огроман дуг свом слузи, а тај исти слуга није могао да опрости ситницу човеку који је њему дуговао. Бог је нама опростио све, а ми често не можемо да пређемо ни преко најједноставније туђе грешке, нити да поднесемо нечије присуство.

Зар и ми не падамо на колена пред Богом, говорећи неповезано попут тог дужника: „Исправићу се, буди стрпљив, све ћу вратити и платити“? А притом добро знамо да нећемо вратити дуг, нити ћемо увек хтети да се поправимо. Ипак, ми осећамо и знамо да је Он опростио. Опростио је као милостиви господар из приче. То значи да морамо устати са колена и кренути да праштамо, јер је све што други дугују нама неупоредиво мање од онога што је Бог опростио нама.

Амвросије (Ермаков), митрополит Тверски и Кашински
Из књиге „Завиривање у Христово лице. Јеванђеље као позив на радост“

Извор: „Фондација Пријатељ Божији“

превод: Светлана Розанова
Извор: foma.ru

Рекао бих уместо увода да одавно нисам прочитао краћи, искренији и тако једноставно написан текст који овако дубоко и прецизно гађа у оно од чега страдамо готово сви ми данас. Ја ћу му се сигурно са времена на време враћати да се подсетим велике истине о којој говори Жења Лунежева.

*

„Понекадa ми се чини да је једна од најсуптилнијих духовних замки – наша склоност да светост учинимо идеалном, готово не-људском. У психологији постоји појам – „бекство у духовно“. Када религиозни живот и духовне идеје постану средство да се не суочавамо са сопственом агресијом, болом, завишћу, слабошћу и рањивошћу. И претерана идеализација светих нам у том избегавању одлично помаже.

Читамо Житија, дела Отаца, гледамо иконе и постепено престајемо да у канонизованим људима видимо – људе. Почиње да нам се чини да је светост – скоро па одсуство било чега људског. Као да тобоже свети људи немају љутњу, сумње, страсне жеље, унутрашњу напетост. А борба, ако је и има, онда је она искључиво високодуховна и обавезно победоносна. Као да је тобоже светитељ – човек без тамних стања и „лоших“ осећања. И тада се у нама рађа једна неприметна фантазија – да бисмо били ближе Богу, морамо престати да будемо оно што јесмо. Морамо престати да осећамо „лоше“.

У тој тачки духовни живот може постати мртав, лишен развоја. Јер уместо нас, стварних и живих, појављује се недостижни идеални образ, а уз њега неизбежан осећај сопствене ништавности и неадекватности. Ми не можемо престати да осећамо. Покушавајући то, ми заправо покушавамо да престанемо да живимо – и почињемо да потискујемо.

Из све снаге се трудимо да не осећамо љутњу и да „будемо смирени“, да не осећамо бол, већ да „прихватамо“, убеђујемо себе да се завист лечи молитвом. Споља то може личити на религиозни живот. Изнутра се доживљава као постепени нестанак живог човека.

Чини ми се да светост није у одсуству људског, већ пут његовог преображења, индивидуације. Не живот без љутње, него способност да се од настале емоције не распаднемо и да је не пратимо у нашим поступцима. Не одсуство страха, него искреност пред њим. Не стерилна душа, већ срце које проживљава и подноси различиту стварност. Свети нису били мање живи и мање људи – напротив, били су живљи него што ми то понекад схватамо.
У њима је било више истине, а самим тим и више људске сложености и дубине. Њихов живот се није сводио на осећања, али их није ни порицао.

И можда зрела духовност почиње управо у тренутку када престанемо да покушавамо да будемо идеални, а тиме и „нечовечни“. Када себи дозволимо да будемо противречни, да осећамо, да будемо понекад љути, понекад слаби и све то доносимо у пространство своје вере, да стојимо пред Богом такви какви јесмо, не скривајући од Њега оно што није примерено. Јер Богу, изгледа, није потребна идеална слика, већ жив човек.

Када знамо истину о себи и у тој истини будемо у стању да гледамо на себе са присуствујућом љубављу, пратећи себе на животном путу, духовни живот престаје да буде покушај бекства навише у фантазије о потенцијалној светости, већ постаје пут ка унутра. Тамо где без илузија стојимо пред Богом такви какви јесмо – у немоћи и љубави.“

Са телеграм канала психолога Жење Лунежеве

превео Станоје Станковић

 Мноштво поклоника полазило је на дуги пут у село Бор, у Калужској области, jер је сав народ привлачила себи Царица небеска својом чудотворном иконом, Спасење оних који гину.

 Писана сведочанства о икони нису сачувана а наша сазнања о икони заснована су на Светом предању, које нам сведочи следеће:

Половином 18. века у селу Бор живео је благочестиви хришћанин Теодот Алексејев Обухов. Једном, на дан Крштења Господњег, на путу из града Волхова, задесила га је бура са страшним ветром и силним мразем. Његов коњ је онемоћао и није могао даље. Обухов, промрзао, изгубивши сваку наду да ће се спасити,  није био свестан, да се почео смрзавати. У тим страшним тренуцима завапио је Царици небеској за помоћ, уз обећање да ће насликати њену икону, Спасење оних који гину.

И Богородица је услишила његову срдачну молитву.

У суседном селу један хришћанин (његов пријатељ) чуо је глас под прозором : ,, Узмите „. Изавши из куће угледао је у санкама свог полусмрзнутог пријатеља, Теодота Алексејева. Како и ко га је превезао остала је тајна. Пошто се опоравио, Обухов је неодложно приступио испуњењу свога обећања.

Наручио је код живописца да наслика икону Спасење оних који гину, са тврдом вером да га је Многомилостива спасла од погибије. Када је икона била готова, Обухов ју је прво однео у свој родитељски дом, одакле ју је на глави однео у храм Божији, где је рођен.

Од тог времена икона се прославила знамењима и чудима.

За датум прослављења узет је 18. фебруар по новом односно, 5. фебруар по старом календару.

Чуда

 Пред овом иконом моле се за благослов брака; помаже тајинствено у добијању здраве и у узрастању благообразне деце, ослобађа од порока, руши заблуде о Цркви.

Изображење

Икона је врло великих димензија: дуга је више од 2, а широка 1,2 м. На самом врху иконе представљено је Богојављење Господње. Цар небески, са крстовидно прекрштеним рукама на прсима, повијен од греховног бремена целог света, погнуте главе испред Претечиних руку, стоји у водама Јордана и као човек прима крштење. Над Његовом главом је Дух Свети у виду голуба који исијава на Сина, луче, на којима су ситним словима исписане речи Бога Оца: ,, Ово је Син мој љубљени Који је по мојој вољи „.

Са леве стране Спаситеља изображени су анђели, који са страхопоштовањем држе његове одежде, док је са десне стране Јован Крститељ који са страхом приступа Цару и Господу, држећи у левој руци хартију на којој је написано: ,, Покајте се, јер се приближило Царство Небеско „.

У доњем делу иконе изображена је Матер Дјева са покривеном главом. Њој Је у наручју Син Божији, према коме је приклонила главу Своју. Младенац Христос је загрлио своју Пречисту Матер, а Њено лице говори да му је потпуно предала своју душу.

Колико год да је молилаца, Она је вољна да им испуни корисна мољења. И у тренуцима радости и умиљења вапијемо к Њој: ,, Радуј се радости наша “ ! И у часовима тешких невоља вапимо јој: ,, Немамо утехе осим тебе Владичице Света „.

На икони је касније додата, сребрно позлаћена риза тешка више од 16,38 кг и као таква је пренесена у обновљени храм, око 1780. године.

Тропар, глас 7

 Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, у наручју своме Превечног Младенца и Бога носитељко. Моли Њега да нам да умирење и душама нашим спасење. Син Твој, Богомати послушно сва мољења Твоја испуњава. Тога ради и ми, припадајући, молимо се, и надамо на Тебе, да не погинемо, име Твоје именујемо, јер ти јеси, Владичице, спасење оних који гину.

Тропар, глас 4

 Услиши нас, страдајуће, Пресвета Дјево, немој нас по гресима нашим казнити, него нас по човекољубљу помилуј, избави нас од ада, болести и беда и спаси нас.

https://mitropolija.com/2026/02/18/cudotvorna-ikona-majke-bozije-spasenje-onih-koji-ginu/

 Живимо у друштву где не може свако себи да приушти бригу о себи због друштвених и економских услова. Али чак и када имају прилику, многима је и даље тешко да буду брижни и саосећајни према себи. Разлог је једноставан: потребна је вежба.

"Nosce te ipsum" („упознај самог себе“)

Није у питању само или првенствено ствар задовољства. Брига о себи подразумева фокусирање на ваш развој у различитим областима вашег живота. А многи од нас нису навикли на ово. Стога, у почетку, можда ћемо морати да превазиђемо невољност и лењост који стоје иза жалби на умор, недостатак времена и недостатак могућности. Унутрашњи отпор се може манифестовати чак и као бол - физички или емоционални.

Када сам похађао курс физикалне терапије на одељењу за трауму, учење вежби корисних за кичму изазивало ми је већи умор и приметне болове у првих неколико дана него мој уобичајени физички рад. После друге сесије, желела сам да престанем. Оно што ми је помогло да останем – и продужим курс годину дана касније – јесте то што понекад уживам у изазивању себе.

Развијање вештине самопосматрања коришћењем личног дневника је такође изазовно. Тражење психолога, као и редован одлазак у цркву, прави је подвиг за многе од нас, онај који нису сви увек способни да постигну.

Брига о себи значи:

1. Научите вештину препознавања осећања и емоција и како да их изразите адекватно и благовремено.
2. Не скривајте се од анксиозности и страхова, већ их пригрлите — како бисте могли да радите на њиховим узроцима и развијете нове одговоре на ситуације које их покрећу.
3. Одлучите се да се исповедите и почнете да проучавате Нови завет.
4. Укључите време за молитву, чак и ако је кратко, у свој дневни распоред.
5. Научите се да читате озбиљну духовну и психолошку литературу.
6. Будите у стању да пронађете и проучите корисне образовне веб странице, онлајн предавања и дискусије.
7. Састаните се са свештеником и поставите му сва духовна питања која имате.
8. Ако је потребно, састаните се са психотерапеутом, присуствујте групи за подршку.
9. Седите на удобном месту сами, са својом „другом половином“ или пријатељем, упркос унутрашњем крику: „Нема времена!“
10. Пронађите времена за посету базену, теретани или бављење лаганим спортовима.
11. Радите вежбе или гимнастику код куће.
12. Редовно посећујте свог стоматолога и друге неопходне специјалисте.
13. Ако је могуће, тестирајте се два пута годишње како бисте благовремено идентификовали проблеме у телу.
14. Престаните да покушавате да одржавате своју кућу/стан у савршеном реду; дозволите члановима породице да ураде за себе и за мајку/супругу оно што могу (или почните да захтевате да то ураде) – поента која је релевантна за жене које су погрешно схватиле дужност љубави и жртве.
15. Одустаните од листања вести на друштвеним мрежама и навике да вам нешто свира у позадини (музика, забавни програми).
16. Развијте нова интересовања и проширите своје видике.
17. Да би се побољшао укус у филмовима и књижевности.
18. Поново осетите лепоту света у тренутку – посматрајући облаке, магловиту улицу, кишу или игру сунчеве светлости.
19. Не претварајући се да сте љубазни и тактични, минимизирајте или престаните да комуницирате са оним познаницима који вам се намећу и одузимају вам превише времена својим бескорисним разговорима.
20. Пронађите истомишљенике са којима можете корачати путем духовног и личног раста.
21. Научите да прихватите неке од својих мана и слабости – оне које не доносе уништење, деградацију или бол другима. Не покушавајте да будете савршени.

Кључни аспект бриге о себи који се често занемарује заслужује посебан помен: разумевање природе смрти и њене неизбежности - како за оне који су нам блиски, тако и за нас саме.

Вољени — зато што нас спознаја да неће увек бити са нама учи да се према њима опходимо пажљивије. То нам даје прилику да кажемо праве речи у право време, да покажемо пажњу, да будемо захвални за време које смо провели заједно. То смањује нашу огорченост и оштре реакције на непријатне речи. А када заиста дође време да један од њих умре, осећаћемо мање кривице због онога што нисмо рекли, због тога што нисмо показали љубав, због тога што нисмо имали времена да се ослободимо огорчености. Уместо тога, након туге, остаће нам светла туга, захвална сећања и захвалност Богу што смо их имали у свом животу. А хришћани ће и даље имати наду у опште васкрсење на крају времена.

Прихватање сопствене смртности нас учи да ценимо време које нам је дато, да га мање трошимо на празне ствари и да мирније реагујемо на мање проблеме и досадне инциденте — тиме штедећи своје живце.

Ићи ћу даље: садржај и смисао живота зависе управо од тога како схватамо значење и смисао смрти. Стога, мото „memento mori“ („сећај се смрти“) одавно сматрају мудраци и хришћански аскети једним од основних принципа за богат и испуњен унутрашњи живот. Баш као и „nosce te ipsum“ („упознај самог себе“).

***

Задржавајући се на себичности, особа себе осуђује на празнину. А задовољавање страсти, иако доноси краткорочно задовољство, резултира тиме да страсти захтевају још више, што доводи до дегенерације личности и често до уништења здравља. А да не помињемо губитак живе везе са Богом.

Ако желимо да постанемо брижни према себи, морамо радити на превазилажењу  себичности и егоизма. Уместо страсти, морамо испунити своје животе оним што доноси истинску радост и срећу. Тада можемо обогатити не само себе већ и друге. Свет постаје лепше место око таквих људи.

јеромонах Агапије (Голуб)

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

„Стрпљењем ћете сачувати душе своје“, каже нам Христос (Лука 21:19). Колико је чудесан овај концепт — стрпљење ! Оно је вишеслојно, а истовремено и јединствено. Једноставно је — нема ничега у њему што свака особа не разуме — а ипак дубоко. Заиста је кључно — кључ нечијег духовног живота. Како бих ја, особа изузетно нестрпљива, могла ово да разумем?

Стрпљење је кључ духовног живота особе

Дозволите ми да почнем са двосмисленошћу речи „стрпљење“. Да, примењујемо је у разним ситуацијама: подносити недаће; подносити бол; стрпљиво чекати; стрпљиво обављати тежак, мукотрпан посао; бити стрпљив са другом особом, са њеним особеностима, слабостима и недостацима; и коначно, црквенословенско „и трпео сам за Тебе цео дан“ (Псалам 24:5) – шта ово значи биће размотрено у наставку.

Важно је спојити сва ова значења, све употребе једне речи, у јединствени семантички комплекс, тада ћемо добити горе поменути кључ.

Да трпимо катастрофу. Сви трпимо катастрофу овде на земљи. Сви постојимо у палом, грешном, проблематичном, хронично критичном стању; живимо међу људима једнако грешним као што смо и ми сами, и патимо једни због других. Сви боравимо усред туге, несреће и зла; било која несрећа може задесити било кога од нас, а и ми сами смо увек способни да учинимо било шта... Сви неизбежно умиремо, на крају, и не можемо ни да замислимо шта ће се са нама десити после (ако још увек верујемо да земаљска смрт није крај). Читаво питање је како се понашамо на нашем „Титанику“ или шта намеравамо да радимо на њему. Да ли улажемо све своје напоре да наш боравак у кабини буде што удобнији до краја нашег времена? Да ли очајавамо и сами улазимо у воду – само да бисмо пре стигли тамо? Да ли бежимо од катастрофе у полупоплављени бродски бар? Или смо трезни, бистри, не опуштени и још увек одлучни да се спасемо?

Ако подигнемо главе ка Небу и тражимо спасење, сусрећемо се са болом. Бескрајни болови нашег земаљског постојања – духовни, физички, наши, туђи и сви други – изнова и изнова постављају питања о могућности вере, могућности поверења у Бога, значењу патње и, на крају крајева, једноставно о ваздуху који удишемо. Да би се превазишао бол, човек га прво мора поднети. Бол је психа. Људски раст се састоји управо у уздизању изнад психе, у томе да се више не своди на њу, у чињеници да нечија личност више није идентична психи. Како особа расте, она превазилази свој бол; учи да мисли, делује и живи у условима сталног бола. То значи да подноси бол . Али шта она тражи, подносећи бол, превазилазећи га?

Он тражи сусрет са Богом. И разуме да се тај сусрет неће догодити као у бајци — одмах. У Јеванђељу човек проналази пример дугог, постојаног, стрпљивог чекања — старца Симеона, коме је „Дух Свети објавио да неће видети смрти док не види Христа Господњега“ (Лука 2:26). Морао је дуго чекати. Други би се уморио, изгубио веру, заборавио. Међутим, није био други, већ је Симеон био тај који је примио откровење. Бог је знао да Симеон неће изгубити веру у Његову реч, да свих ових година неће само чекати, већ ће остати спреман за Сусрет; да стрпљење неће издати Симеона.

Сусрет са Богом, јединствен је за сваког од нас и дешава се више пута у животу: распоређен је кроз време и сваки пут обећава наставак. И сваки пут се од нас тражи вера у оно што је Бог обећао; покајање, ослобођење од свега што омета сусрет; и, наравно, стрпљење . Стрпљење не лежи у пасивном очекивању, не - у самоусавршавању. Да ли је Симеоново очекивање било пасивно? Он је живео у стању духовне борбе, управо зато је „Дух Свети био на њему“ (Лука 2:25). Ми, наравно, нећемо постићи оно што је Симеон постигао, али и ми смо позвани да се боримо. Али реч „борба“ у патристичкој литератури није помпезна и, ако је боље погледате, не означава ништа велико: борба је унутрашњи покрет, померање, способност да се нешто промени у себи. Самоусавршавање захтева огромно стрпљење, јер то значи, пре свега, сагледавање и признавање сопствене грешности, подношење тог бола и суочавање са њим. Није без разлога Свети Теофан Затворник писао да је први предмет стрпљења самотрпељивост. Свако од нас се неизбежно суочава са крајњом узалудношћу самоусавршавања, чак, како се понекад чини, са немоћи да било шта променимо у себи. То се огледа у нашим познатим молитвама. Ујутру: „Боже, очисти ме грешног, јер никада нисам учинио ништа добро пред Тобом.“ Да ли је Макарије Велики рекао: „Никада нисам учинио ништа добро“?! Шта онда ми можемо рећи о себи? Увече: „...иако нисам учинио ништа добро пред Тобом, ипак ми даруј Твојом благодаћу да направим добар почетак.“ Како бисмо онда ми требали да видимо себе? Вероватно нам не би требало дуго да паднемо у очајање...

Али малодушност је грех, супротност врлини стрпљења. Шта пише Свети Јован Лествичник о малодушности?

„Униније је слабљење душе, исцрпљеност ума, презирање монашког подухвата, мржња према завету, угодник световњацима, клеветник Бога, као да је Он немилосрдан и нељубаван.“

Ти и ја нисмо монаси. Ми смо исти они лаици које очајање може утешити, говорећи нам: хајде, чему служи толико брига? Сви ови духовни трудови – они уопште нису за нас, они су за монахе. Али, као што је свети мученик Иларион (Троицки) написао у свом делу „Јединство Христовог идеала: Писмо пријатељу“ (1915) , хришћанство не познаје два идеала живота: један, већи, врховни – за монахе; други, нижи, мањи – за лаике. Христове речи: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Матеј 5:48), упућене су свим Његовим ученицима, посебно зато што у то време није било монаха.

Једно од значења црквенословенског глагола „трпети“ јесте надати се.

Што се тиче овог мучног недостатка успеха у нашем самоусавршавању, чак и наше немоћи у томе, сви – и лаици и монаси – се суочавају са тим. И овде морамо запамтити да је једно од значења црквенословенског глагола „трпети“ – надати се: „ Јер се неће постидети сви који трпе ради Тебе; нека се постиде они који безаконито преступају“ (Псалам 24:2-3). Наша немоћ – не треба је мешати са недостатком снаге воље – учи нас стрпљењу као нади, и нади као стрпљењу: позвани смо да стрпљиво, дан за даном, чинимо све што можемо и чврсто верујемо да ће Бог учинити остало. Свако од нас мора да следи ланац који нам показује апостол Павле (Римљанима 5:3-5):

„И не само то, него се хвалимо и у невољама, знајући да невоља производи истрајност, а истрајност - искушење, искушење - наду, а нада не постиђује, јер је љубав Божја изливена у срца наша Духом Светим који нам је дат.“

Да ли је стрпљење могуће без наде? Да, оно што је без наде такође се означава овом речју и сасвим је уобичајено. Али ово стрпљење се заснива на принципу „Нема спаса“; није за осуду, наравно, и у чисто светском смислу понекад је неопходно, али не доноси духовне плодове. Моја бака, уздишући, поновила је изреку: „Христос је трпео и заповедио нам да трпимо.“ У овој изреци има зрна истине – Он је заиста узор стрпљења за нас! Али каквог? Христос, Син Божији, за разлику од нас, био је свемоћан и није познавао немоћно стрпљење. Он је добровољно поднео своје страдање; Његова људска воља је направила избор велике силе. Невоље и туге нападају наше животе, а да нас не питају: цело питање је како реагујемо на њих, како их подносимо. Стрпљење на које је свако од нас позван јесте смислено и стваралачко прихватање тешкоћа и туга, замењујући очајничко и безнадежно питање „Зашто?“ питањем „Са којом сврхом?“ Свети Теофан Затворник пише:

„Дух истинског стрпљења јесте потпуно предање себе вољи Божијој, са спремношћу да се све прихвати као из руке Господње, са пуним поверењем да је све спасоносно управо за нас, иако је то нама невидљиво“.

Ко нађе стрпљење, нашао је Христа

И ако смо, уз Божју помоћ, успели да све ово, као што је већ речено, саберемо у јединствени комплекс значења, да видимо вишеслојну и истовремено интегралну природу појма „стрпљења“, онда нам преостаје само да узмемо кључ, односно да извучемо закључак: ко нађе стрпљење, налази Христа. Ја Га још нисам нашла. Само Га повремено видим из даљине. Али то је већ велики благослов. Нека ми подари времена и стрпљења за путовање које је пред нама.

Марина Бирјукова

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Ова славна девица и мученица Христова роди се у сицилијанском граду Палерму од родитеља благородних и имућних. Када цар Декије подиже гоњење на хришћане, би и Агатија света ухваћена и на суд пред судију Квинтијана изведена. Виде судија Агатију, прекрасну у лицу, и пожели је имати за жену. Када он то предложи Агатији, одговори му Агатија да је она невеста Христова, и да не може бити неверна своме обручнику. Судија је стави на тешке муке: Агатија буде шибана, ругана, уз дрво везивана и бијена до крви. По том јој судија поново посаветује, да се одрекне Христа, и да тако избегне даље муке, на што невеста Христова одговори: „Ове муке мени су врло корисне, као што пшеница не може доћи у житнице пре него се очисти од плеве, тако ни душа моја не може ући у Рај, ако тело моје најпре не буде сокрушено мукама“. Тада мучитељ нареди те јој се одсеку женске груди, па је онда баце у тамницу. У тамници јој се јави свети апостол Петар и поврати јој целост телесну и здравље. Поново би изведена на мучење, и поново бачена у тамницу где и предаде душу своју Богу, 251. године у граду Катани, а у време цара Декија. По смрти Агатиној њен мучитељ Квитијан пође да заграби имање њено. Но успут се разбесне коњи под њим и под војницима, те га свега изгризу по лицу, свале на земљу и истопотају ногама намртво. Тако га убрзо постиже казна Божја за дивљи злочин над светом Агатијом.

Овај светитељ беше са острва Крита. Дође у Цариград да обиђе свога сродника Теодора, игумана манастира Студијског, па ту и оста, и замонаши се. Као монах Николај прође све подвиге ради спасења своје душе. У време гоњења цркве од стране Лава Јерменина, Теодор и Николај беху љуто мучени, унижавани бијени говеђим жилама, најзад бачени у тамницу где тамноваху три године. По смрти светог Теодора Николај поста игуманом студијским. Још за живота чинио чудеса силом благодати Божје. Тако: исцели од болести Евдокију, жену цара Василија, и Јелену, жену патрикија Мануила. Теофилу Мелисену, угледном племићу, коме се не држаху деца, благослови новорођену кћерку и прорече да ће живети и многоплодна бити, што се и зби на радост родитељима. На сам дан смрти призва монахе и упита их шта им недостаје. Жита – одговорише монаси. Тада рече самртник: „Онај који је исхранио Израиља у пустињи, послаће и вама изобилно пшенице кроз три дана“. И заиста трећега дана доплови под манастир лађа пуна жита, послата од цара Василија. Преселио се у царство небеско у седамдесет петој години свога живота, 4. фебруара 868. године.
 

Родом Мисирац; син угледних родитеља и сродник александријских патријараха: Теофила и Кирила. Проучивши све науке светске, он се одрече богатства и светске славе и сав се предаде духовном животу ради љубави Христове. Био је велики и усрдни бранитељ и тумач вере православне. По тврђењу историчара Никифора свети Исидор је написао преко десет хиљада писама разним лицима, у којима је једне укоревао, друге саветовао, треће тешио, четврте поучавао: „Важније је поучавати се добродетељном животу него ли красноречивом проповедању“, пише он у једном писму. У другом вели: „Ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их сматра малим, и оне ће се заиста показати великим“. Прво и основно правило за Исидора било је: прво творити, па онда учити, по примеру Господа Исуса. У време гоњења светог Златоуста, када се сав свет подели у два табора, један за, а други против овога великог стуба Православља, свети Исидор стаде на страну Златоустову. Он писаше патријарху Теофилу, какво је велико светило цркве Златоуст, и мољаше га да се окане ненависти према њему. Поживео је дуго, урадио много, прославивши Христа Бога животом и пером и преселио се у Царство Христово око 436. године.

Тропар (глас 8): У теби се, оче, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следио Христа. Делима си учио презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, Свети Исидоре, радује се дух твој.

Дух Свети, Син Божији Исус Христос и Њихов узрок и источник, Бог-Отац, тако су нам блиски, као ништа на свету: Они су над нама, у нама, и кроз све нас, посебно у време Божанске Литургије. Нарочито је Дух Свети, Који је сишао у свет заслугом Господа, увек са нама, а понајпре у време савршавања Литургије: као најчистији духовни ваздух, као живоносна светлост и топлота, као јелеј, као духовна храна и пиће, као очишћење, мир, светиња, миомирис, као љубав, као смелост и одважност, као слатка нада, као животворна сила, као чисти дах, као најпријатнији миомирис који све привлачи Себи и ономе у коме обитава, као неописива сладост која чудесно окрепљује читаво човеково биће, као духовна лепота која дивно и непропадљиво украшава душу и тело човеково. Ето какву нам је ризницу духовних добара донео Син Божији, Исус Христос; ето какав је то Дух - Дух Творачки, Творац и Осветитељ. Познајте, сви православни хришћани, неодложно познајте овог Божанког Добротвора - животворног, очишћујућег, освећујућег, просвећујућег, Онога Који вас утврђује; волите Га и поштујте са Оцем и Сином Очевим, Исусом Христом.

Само захваљујући постојању лика Божијег у људској души, палог, али не сасвим изгубљеног, било је нужно и могуће Оваплоћење Сина Божијег, као и сав домострој нашег спасења - Његово страдање, смрт, погребење и васкрсење; само захваљујући том безмерно драгоценом лику и слици Божијој у човеку, нужна је и могућа Литургија, као непрестано сећање на читав живот Господа Исуса Христа на земљи, на Његова страдања, смрт, васкрсење и вазнесње. Како је величанствена та предност човекова - да има у себи лик и слику Божије.

Божанска Литургија је непрестано и највеће чудо у благодатном Царству Божијем; она је, да тако кажемо, непрестано клање Јагњета Божијег - бесконачна жртва Сина Божијег - и изливање Његове Пречисте Крви; она је сећање на Његова искупљујућа страдања, смрт, васкрсење, вазнесење и на Његов Други долазак - јер Он, Који је једном Себе принео Богу Оцу за сав свет, свагда се приноси и освећује оне који се причешћују; то је жртва Богочовека Христа коју Он непрестано приноси, и приносиће је до краја света Богу, Оцу Своме, за нас грешне.

“Твоје од твојих Теби приносећи, од свих и за све”: јер Господ је пострадао за све, и умро и васкрсао, и стога сва људска поколења у све дане подсећа и подсећаће на Своју жртву, и предаје је свима који истински верују и желе спасење, као храну и пиће за освећење и обновљење до краја света, како би сви могли да се спасу и како би сви непокајани грешници остали без доброг одговора.

Када свет не би имао Пречисто Тело и Крв Господњу, он не би имао главно добро - добро истинског живота (немате живота у себи - Јн. 6,53); имао би само привид живота, јер не би имао дар освећења, речју - целину свих истинских непропадљивих добара. То је онај животворни квасац, који жена (у причи), тј. Црква, узме и метне у три копање брашна док све не ускисне (Мт. 13,33). Да, то је истински квасац духовног живота, небеског и светлог, који је положен у људски род: јер људска душа је тројна, према три њене силе: разуму, срцу и вољи; истина, светиња и љубав треба да прожму све те силе и уопште читав људски живот: мисли, речи и дела.

Ако побожно и чистим срцем савршавамо Литургију, онда можемо и треба чврсто да се надамо да ћемо кроз њу од Бога измолити све што је потребно за наше душе и тела: опроштај грехова, здравље и спасење, и напредак у свему онима који су живи, а онима који су се преставили у вери, покајању и нади у живот вечни - опроштај грехова и упокојење са свима Светима.

Литургија је свемоћна и сведелотворна - замислите само каква се жртва на њој приноси!? Приноси се Сам Јединородни Син Божији. Ако Бог ни Сина Свог Јединородног није поштедео ради нас, како нам онда не би дао све са Њим?

Апостол се пита да ли би и могло да буде другачије. Дакле, свештеници свете Православне Цркве, тврдо знајте и памтите какво се средство за умилостивљење Бога према свим људима, чак и према целом свету, налази у вашим рукама, јер је то жртва за цео свет, и трудите се да Литургију увек савршавате пламеним духом, узвишеним умом и срцем, оставивши сваку животну бригу. О, какву непроцењиву, страшну, небеску и наднебеску жртву приносите, дивну и страшну чак и за саме небеске силе. Истрајно молите Господа, да бисте достојно савршавали ову дивну Свету Тајну.

Литургија је дух и живот; њена идеја је: да сви једно буду у Христу (Јн. 17,21) - све треба носити у срцу и за све се треба искрено молити. Бог је бескрајно заволео човека као обличје Божије; човек је пало обличје Божије, обновљено крајњим исцрпљивањем Сина Божијег за њега. Благодаримо Светој Тројици која нас је спасла! Човек се непрестано обнавља и спасава Пречистим Телом и Крвљу Христовом и тако се обожује. Литургија је највеће и непрестано чудо доброте, премудрости и свемоћи Господа Бога: савршавању Литургије увек треба да присуствујемо са радошћу и страхом, са љубављу према Богу и са љубављу један према другом. У време Литургије увек невидљиво служе небеске силе.

Литургија је непрестано громко сведочанство Божанског милосрђа према нама, сведочанство искупљења, обожења, свемоћи Божије, премудрости, правде и светиње.

Благослов који се даје рукама свештеника јесте такође непрестано сведочанство љубави Христа Бога према нама грешнима, љубави која превазилази разум и због које нас је Он искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (јер је написано: Проклет је сваки који виси на дрвету) (Гал. 3,13), издејствовавши нам тако свима благослов Оца Свога, благослов који треба високо да ценимо. Са усрдношћу и љубављу предајте, јереји, благослов Господњи људима; будите верна оруђа Спаситеља свога.

Литургија, и уопште Богослужење наше Православне цркве - празнично и свакодневно, а нарочито празнично, ставља нас у живу везу са Главом Цркве, Господом Исусом Христом, са Пречистом Владичицом Богородицом, са небеским бестелесним ангелским силама и са свима Светима, Које непрестано прослављамо, којима благодаримо, које молимо да нас заступају, да нас помилују и да нам помогну; Господ је рекао: ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка света (Мт. 28,20). Присуство нашег Владике и Бога ми нарочито осећамо на Богослужењу, а пре свега на Литургији, када се на најсуштинскији начин сједињујемо са Њим кроз причешћивање Његовим Светим Тајнама. Током годишњег временског круга, Господ као да се сваке године пред нашим очима рађа, обрезује, среће у храму са Симеоном, бива крштен, излази у свет на проповед, чини чудеса, трпи непријатељство и мржњу књижевника, фарисеја и првосвештеника, страда, умире на крсту, бива погребен, васкрсава, узноси се на небо и шаље Духа Светог онима који верују у Њега.

Како је радосна мисао која оживљава срце ако схватиш да сви православни хришћани представљају једно духовно царство Божије, као синови Царства, и једну Цркву Божију, једно тело, један дух, једну винову лозу са великим родом: да у свима царује Бог у Христу Исусу, и да у свима живи Дух Божији, као што је речено: Ви сте храм Бога живога (2. Кор. 6,16), како рече Бог: уселићу се у њих и походићу их и бићу им Отац, и они ће ми бити синови и кћери, каже Господ Сведржитељ, или: не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? (1. Кор. 3,16).

О, када би у свима царовао Бог, како се молимо: да дође Царство Твоје; о, када би сви живели по вољи Божијој, одбацујући своју лажну, погубну вољу! Када би се сви трудили да живе праведно и свето, као што је свет Господ Бог наш! Када би у свима обитавао Дух Свети, Којим смо сви рођени и запечаћени! Када би у свима живео Христос! Када би сви духовно сазревали на њиви Божијој, као духовна пшеница! Када би свуда владали: мир, тишина, верност, љубав, чистота, уздржање и све добродетељи! Како би величанствен призор тада представљала земља! Како би сви били срећни и задовољни! За све то треба се усрдно молити, нарочито на Литургији. Дивна је Божанска Литургија Православне Цркве због те широке љубави којом обухвата цео свет, све људе, нарочито све православне хришћане.

О, како чист срцем и узвишен духом треба да буде јереј који служи Литургију и друге службе, и приноси Богу такве заједничке и сагласне молитве за цео свет, за све људе, за живе и умрле, и жртву благодарности Господу за све Свете и за Саму Пречисту Богородицу! Он треба да буде изнад свега земаљског, изнад сваке везаности за земаљско, изнад свих демонских страхова. Он треба да буде испуњен пламеном серафимском љубављу према Богу и према свету који је Бог тако заволео, да је Сина Свог Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3,16).

Литургија нас непрестано подсећа на највеће чудо које је Бог савршио на земљи из своје бесконачне љубави према људима - на то да се Бог јавио на земљи у нашем телу, да је поучавао људе, да је пострадао и умро за нас, и васкрсао из мртвих - и кроз то нас подсећа на љубав према Богу, према истини, светости, милосрђу и духовној мудрости.

То што се савршава за време Литургије, својом узвишеношћу, благошћу, премудрошћу, бесконачном моћи и бесконачном правдом задивљује све анђелске умове: тј. тајна оваплоћења, живот на земљи Господа Славе, учење, чудеса, страдања, смрт и васкрсење, претварање хлеба и вина у истинско Тело и истинску Крв Самог Господа и причешћивање верних њима. А ми, због којих се ова Света Тајна и савршава, често смо равнодушни, или пак страсни када је тело у питању, склони похотама и везани за свет који лежи у злу.

Литургија - то је тајна очишћења, освећења, просвећења, обнове и оживотворења човека за живот вечни; то је тајна Божанске љубави; то је тајна прослављања и обожења обешчашћеног, униженог и у грех палог човека.

На учешће у служењу Литургије током проскомидије позивају се и сви свети, почев од Мајке Божије. Са свештеником у служењу учествују сви свети и сви анђели.

Православни! Када се молите за време Литургије, а нарочито када дајете да се ваде честице за здравље и спасење, као и за покој душа, ви се на проскомидији и за време Литургије сједињујете са Господом, са Богомајком, Претечом, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима и свима светима. О, благородности хришћана! О, среће и блаженства! Са ким се сједињујем? Каквог и како великог заступништва сам се удостојио? (Њиховим - светитељским -молитвама, посети нас Боже). Осим тога, ја свакодневно обнављам своје општење у Христу са целом Црквом на земљи. О, Литургијо целога света, Литургијо васељенска! О, Литургијо заиста Божанска и обожујућа за људе, небеска, која људе од земаљских претвараш у небеске!

Узвишеност, светост, животворност и бескрајна ширина страшне жртве Христове види се већ и у првом делу Литургије, у Проскомидији, на којој се припрема твар (предмет) Свете Тајне Евхаристије - хлеб и вино, или Јагње Божије (Агнец), које се свагда коље за грехе целог света и (приноси) као жртва благодарности за све свете. Ту с десне стране Агнеца, у виду троугаоне честице извађене из просфоре, стаје Царица неба и земље, пресвета Дјева Марија, у позлаћене ризе одевена (Пс. 44,110) и Духом Светим преукрашена, а после Ње по реду стају, у виду истих таквих честица, свети Божији: 1) Претеча; за њим: 2) стари пророци: Мојсије и Арон, Илија и Јелисеј, Давид и Јесеј, Данило и други свети пророци; за њима: 3) свети апостоли Петар и Павле и други свети апостоли; 4) светитељи Христови: Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст, Николај Мирликијски, Петар, Алексије и Јона Московски, и други светитељи; за њима: 5) свети мученици и мученице; 6) преподобни мужеви и жене; 7) свети бесребреници; 8) свети праведни Богооци Јоаким и Ана; светитељи који се славе тога дана и 9) светитељ чија се Литургија савршава; - то значи да ће се страшна, изкупитељска жртва за цео свет саврашавати и за њих, тј. као благодарност Богу за њих, као за оне који су крсном жртвом Христовом већ искупљени од земље и савршени, и радују се у прослављеној Цркви небеској.

Затим стају они који су у војујућој Цркви на земљи - Њени пастири, епископи, часно свештенство, у Христу ђаконство и сва братија у Христу, призвана милосрђем Божијим у заједницу са Господом.

За њима стају први порфироносни Син Цркве, Господар наш (Цар) са Супругом и Децом, сав царски дом и сви православни хришћани.

Затим, у виду малих честица (које свештенослужитељ вади из просфоре), за живима следе упокојени у вери и нади на васкрсење и живот вечни. То значи да се искупитељска, страшна Жртва приноси “за све”, тј. као заступништво и умилостивљење за све њих: “за све” - за живе и мртве.

Каква велика Жртва Божија! Колико је она бескрајна и широка! Како много је оних које је искупила, колико је само грехова покрила, колико је душа оживотворила, обновила, осветила и оснажила у борби против грехова, искушења и непријатеља, телесних и бестелесних! Колико их је само онебесила, освежила миомирисом, учинила непропадљивим, обесмртила и прославила! За како се безбројно мноштво душа које живе на земљи, и за оне људе који су се већ упокојили, она приноси, ради умилостивљења Господа Бога, и као заступништво да би били помиловани и да би им било опроштено - или пак за њихово добро, за здравље и спасење! Каква бескрајна ширина! Како се само искупљујуће распростире бескрајна љубав према безбројном мноштву људи, живих и упокојених, лечећи, просвећујући и обожујући! Дивна Жртва! Заиста Божанска Жртва! Са како широком и свеобухватном љубављу је свештеник дужан да је савршава! А ми, јереји, обично смо склони угађању телу, лењи, грешни, нечисти, немарни, привезани за земаљско и пропадљиво. О, Царе небесни, Утешитељу, Душе истине, Који свуда јеси! Ризнице добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоће, да бисмо достојно, чистим срцем, узвишеним умом и духом савршавали тако велику Свету Тајну! Проскомидија је као некакав садржај, приказ (синопсис) Литургије.

Задивљен сам пред узвишеношћу жртве Тела и Крви Христове, пред њеном светошћу, премудрошћу, свеобухватношћу, пред безмерном љубављу која је у њој скривена, пред њеном искупљујућом силом која код оних који се кају и са вером причешћују може да очисти сваки грех, пред вечним животом који је у њој похрањен, пред њеном силом Божијом која обоготворује нас смртне, пред њеном дивотом. О, Господе Исусе Христе! Ти си сав ту - видимо Те, додирујемо и осећамо.

Литургија почиње речима: “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”. Одлазећи у храм Божији, као у Царство Божије, принесите Богу пре свега покајање због својих грехова, јер у Царство Божије неће ући ништа прљаво или нечисто.

Вишекратно понављање речи: “Премудрост!” по окончању јектенија на почетку Литургије верних, подсећа нас да долази време савршавања велике Тајне у којој се пројавила бесконачна премудрост Божија која спасава људски род, и да целокупну силу нашег познања сада треба да усмеримо ка томе да спознамо љубав Божију која спасава човека. Говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу, коју ни један од кнезова овога века није познао (1. Кор. 2,7-8).

извор

Велики проблем који имају многи савремени хришћани је у томе што су престали да се радују сусрету са другим човеком. Када се сретнемо са неким у свакодневном животу, све је мање искреног погледа у очи, а све више журбе и „отаљавања“ општења. Разговор се често своди само на протоколарне поздраве. И да није слава и славских обичаја питање је када бисмо били у непосредном и неусиљеном сусрету са другим људима. Што се односа са Богом тиче, ситуација није ништа боља: ми углавном размишљамо о томе шта мора да се учини, шта треба, шта „ваља и не ваља“… а заборављамо да је пре свега потребно да се радујемо сваком следећем сусрету са Господом, сваком богослужењу, свакој шанси за личну и саборну молитву. На то нас увек и изнова подсећа празник Сретења, односно празник (су)сретања човека и Бога.

Свети Симеон Богопримац, за кога јеванђелист Лука каже да је био побожан и праведан и да је Дух Свети био на њему (ср. Лк 2, 25), радосно је ускликнуо када су донели Христа у Јерусалимски храм (в. Лк. 2, 28-32). Он је жарко ишчекивао долазак Месије, будући да је био пун благодати Духа Светог која се даје само људима који имају праву веру и врлински живот. Хришћанин по том примеру не сме себи дати покоја у духовној борби све док се у душу свецело и постојано не настани благодат Духа Светог (уп. Пс. 132, 4-5). Тек када она дође и када човека изведе на пут богопознања, онда наша душа налази истински мир и спокој. Тада то више није вера по сведочењу, већ вера по виђењу и тада човеку нико не мора да објашњава нити да га утврђује ни у чему јер он сам постаје Сведок (уп. Јн. 16, 23). „Сад отпушташ у миру слугу свога Господе…“ биле су чувене речи Симеонове које понављамо на сваком вечерњем богослужењу. Он је стрпљиво чекао испуњење обећања Божијег и када се удостојио боговиђења, постигао је мир за којим је трагао и који је ишчекивао. Тај мир није ништа друго до онај за који Апостол Павле каже да је Царство Божије мир и радост у Духу Светом (в. Рим. 14, 17).

Ми се нисмо удостојили да попут Светог Симеона на својим рукама понесемо Богомладенца, али смо зато удостојени његовог Тела и Крви, удостојени смо могућности да га примимо у себе саме, да га сместимо у своје биће, да будемо христоносци. Господ нас упозорава да из срца излазе нечиста дела и зле помисли (в. Мт. 15, 19) и да је оно централни орган човековог бића: да је срце оно што смо ми сами. Најчешће је потребно да уложимо велики труд да бисмо га очистили од страсти и то се пре свега чини кроз покајање и умно-срдачну молитву у светотајинском окриљу Цркве. За такву литургијско-подвижничку делатност нам поред Светог Симеона Богопримца добар пример даје још једна особа о којој говори данашње Јеванђеље: пророчица Ана, кћи Фануилова (в. Лк. 2, 36). Она је читаве деценије проводила при Храму – у молитви, посту и другим подвизима – и удостојила се да види Богомладенца Христа пред крај живота (в. Лк. 2, 37). И ми треба да се трудимо да духовно обрађујемо наше унутрашње биће, колико год времена да је потребно за његово очишћење. Господ ће видети наш труд и благодат Божија ће доћи када се за то стекне пуноћа времена.

Потрудимо се стога да задобијемо радост сусрета са Господом. Хитајмо му бодро у загрљај и чинимо све што је до нас да би се удостојили благодати Духа Светог. Она ће нас обрадовати када сама то буде хтела. И тада ћемо, заједно са Светим Симеоном Богопримцем, истински и радосно ускликнути: „Сад отпушташ у миру слугу свога Господе…“, амин!

Свештеник Оливер Суботић

извор

Православна Црква данас молитвено слави Светог Симеона Богопримца. Побожни старац Симеон назива се и Богопримац. Њему је Бог рекао да неће умрети док не види Христа Спаситеља. Он је то дочекао и примио је на руке малога Христа Бога. Зато се зове Богопримац.

А када се роди Господ наш Исус Христос и наврши четрдесет дана, донесе Га, по прописима Закона, у храм Пречиста Maти Његова. Тада Дух Свети доведе у храм и Светог Симеона. И он, погледавши на Превечног Младенца и на Свечисту Дјеву која Га је родила, познаде да је то обећани Месија и да је то Девојка на којој се имало испунити и испунило се пророштво Исаијино: јер је виде окружену небеском светлошћу и како из Ње зрачи божанска светлост. И приступивши јој са страхом и радошћу, узе Господа на руке своје, и рече: Сад отпусти с миром слугу твога, Господе, према речи твојој, јер видеше очи моје спасење твоје (Лк 2, 29-30). А пророкова и о страдању Христовом и распећу и о Богородици да ће јој нож жалости и бола пробости душу када угледа Сина свог где виси на крсту. И тако заблагодаривши Богу, престави се у миру у дубокој старости, јер пише за њега да је живео триста шездесет година. Бог му је продужио живот да дочека време у које се од Дјеве родио Вечни Син Божји коме слава вавек, амин.

Јеванђеље о Страшном Суду

Матеј 25, 31-46. Зач.106.

Они који су бројем бројали и рачуном рачунали тврде, да на земљи има једна и по милијарда живих људи. Од ових милијарду и по живих људи ниједан једини вам не зна, по својој памети, рећи шта ће бити са светом на крају времена, и шта ће бити с нама после смрти. И све оне многе милијарде и милијарде људских бића, која су живела пре нас на земљи, нису знала ништа, по својој памети, одређено и посигурно рећи ма шта о крају света и о ономе што нас чека после смрти, – ма шта, што би ми могли умом и срцем и душом усвојити као истину. Живот наш је кратак и броји се данима, а време је дуго и броји се стотинама и хиљадама година. Ко се од нас може пружити из своје тескобе до на крајеве времена и видети последње догађаје и саопштити нам и рећи: то и то ће се догодити на последњој ивици времена, то и то са светом, а то и то са вама људима? Нико. Ваистину нико од свих живих људи, осим онога ко би нас уверио, да је он ушао у ум Створитеља света и људи и видео цео план стварања, и да је био жив и свестан пре почетка света, као и да може да види јасно крај времена и све оне догађаје, које ће обележити тај крај. Има ли таквога човека мећу милијарду и по сада живећих људи? И је ли га било од почетка света до сада? Не, нити има, нити га је било. Било је видовитих људи и пророка, који су, не по својој памети но по Божјем откровењу, изрекли понешто, понешто, кратко и испрекидано, о ономе што ће на крају бити, и не толико с намером да опишу тачно крај света, колико да својим виђењима, по пропису Божјем опомену људе, да се врате са пута безакоња, да се покају, и да више мисле о ономе судбоносноме што ће доћи, него ли о ситноме и пролазноме што им као облак заклања огњевити и страшни догађај, којим ће се завршити и сав живот људски на земљи, и постојање света, и ток звезда, и дани и ноћи, и све што се пружа у пространству, и све што бива у времену.Само Један Једини казао нам је јасно и одређено у главноме о свему ономе, што се има догодити на крају времена. То је Господ Исус Христос. Ма ко да је рекао оно што је Он рекао о крају света, ми му не би веровали, ма он био и највећи мудрац светски. Ако би говорио по својој људској памети, а не по доказаном откровењу Божјем,

ми му не би веровали. Јер људска памет и људска логика, ма колико велике биле, сувише су мајушне, да могу досегнути до почетка и до краја света. Но узалуд сва наша памет где треба виђење. Нама треба видовит човек, који види – и то види јасно као што ми видимо сунце – сав свет скроз од почетка до краја, и сам почетак и крај. Такав је само један био. И то је Господ Исус Христос. Њему

јединоме ми можемо и морамо веровати, кад нам каже,шта ће се десити на послетку. Јер све што је Он прорекао, догодило се; догодило се све што је прорекао и појединим личностима као Петру и Јуди и осталим апостолима; и појединим народима као Јеврејима; и појединим местима као Јерусалиму, Капернауму, Витсаиди и Хоразину; и Цркви Божјој, на Његовој крви заснованој. Још само нису се испунила Његова пророчанства о догађајима пред сам крај света и пророчанство о самом крају света и о Страшном Суду. Но ко има очи да види, може јасно да види, да су у свету већ у наше време отпочели они догађаји, који су од Њега предсказани као знамења блиског краја света. Нису ли се јавили многи усрећитељи људи, који желе да замене собом Христа и својом науком науку Христову? Није ли устао народ на народ и царство на царство? Не дрхти ли земља, као и наша срца, од многих ратова и револуција по целој нашој планети? Не издају ли многи Христа, и не беже ли многи од Његове Цркве? Није ли се умножило безакоње, и није ли љубав многих охладнела? Није ли проповедано већ Јеванђеље Царства Христова по свему свету за сведочанство свима народима (Мат, 24, 3-14)? Истина је, да још није дошло оно што је најгоре, но оно долази незадржано и журно. Истина је, да се још није јавио антихрист, но његови пророци и претече ходе већ по свима народима. Истина је, да још није дошао врхунац невоље, какве није било од постања света, нити ропац неиздржљиви, но тај врхунац помаља се већ на видику пред очима свију духовних људи, који чекају долазак Господа. Истина је, да још сунце није помрчало, нити је месец изгубио светлост своју, нити су звезде с неба спале, но када се то буде десило, онда нити ће се о томе више моћи писати ни говорити. Људска срца биће испуњена страхом и трепетом, људски језик ће се замрзнути, и људске очи пиљиће у страховиту таму, у земљу без дана и у небо без звезда. Наједанпут у тој тами појавиће се знак од севера до југа таквим сјајем, каквим никад сунце над нашим главама није могло блеснути. И тад ће угледати сви људи на земљи Господа Исуса Христа где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И затрубиће војске ангелске, и сабраће се пред Њим сви народи земни, затрубиће на збор, какав није био од почетка света, и на Суд, који се понавља.

Но о свима овим знацима и догађајима, који ће се збити пред крај света и на крају времена, говори се на другом месту у Светом Јеванђељу. Данашње јеванђеље пак, описује нам последњи обрачун између времена и вечности, између неба и земље, између Бога и људи. Описује нам Страшни Суд и ток његов, дан гнева Господњег (Соф. 2, 2). Описује нам онај страховити тренутак – најрадоснији за праведнике – кад милост Божја буде уступила реч правди Божјој. Кад буде било доцкан за добра дела, и доцкан за кајање! Кад јаук неће више налазити одзива, и кад сузе неће више капати на руке ангела.

А кад дође Син Човечји у слави Својој и сви свети ангели с Њиме, онда ће сести на престолу славе Своје. Као што се у причи о блудном сину Бог назива човеком, тако се и овде Христос назива Сином Човечјим. То је Он, и нико други до Он. Када Он дође по други пут у свет, Он неће више доћи нечујно и у понижењу, као што је дошао први пут, него јавно и у слави великој. Под том славом разуме се прво она слава, коју је Христос имао у вечности пре почетка света (Јов. 17, 5), а друго слава Победиоца над Сатаном, над старим светом и смрћу. Но Он не долази сам но са свима светим ангелима, којих је број бесконачан; а долази с њима зато што су и они, као слуге Његове и војници, учествовали како у борби против зла тако и у победи над злом. Његова је радост, да и славу Своју подели с њима. А да би се показала узвишеност овога догађаја нарочито се наглашава, да ће са Господом доћи сви ангели. Нигде се ниједан догађај

више не спомиње, при коме учествују сви Божји ангели. Увек су се они појављивали у мањем или већем броју, но на Страшном Суду сви ће се они појавити окупљени око Цара славе. Престо славе гледали су многи ранији и доцнији тајновидци (Ис. 6, 1; Дан. 7, 9; Откров. 4, 2; 20, 4).

Под тим престолом разумеју се силе небеске, на којима седи Господ. То је престо славе и победе, на коме седи Отац небесни, и на који је сео и Христос Господ после победе (Откров. 3, 21). О, како ће бити величанствен долазак Господа и с како чудним и страшним појавама скопчан! Видовити пророк Исаија прориче: Гле, Господ ће доћи с огњем, и кола ће му бити као ветар (Ис. 66, 15); Данило гледа при том доласку где река огњена излазаше и тецијаше испред Њега, хилмде хиљада служаху му, и десет хилмда по десет хиљада стајаху пред Њим; Суд отпоче, и књиге се отворише (Дан. 7, 20).

А када Господ дође у слави и седне на престо, тада ће се сабрати пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као пастир, што разлучује овце од јараца. И поставиће овце с десне стране а јарце с леве. Многе Свете Оце занимало је питање, на ком ће месту Христос судити народима. Па позивајући се на пророка Јоила изражавали су се, да ће Суд бити у долини Јосафатовој, тамо где је негда цар Јосафат, без борбе и оружја, победио Моавићане и Амонићане тако, да ни један једини непријатељ није жив измакао (II Дневник. 20-). А пророк Јоил говори: нека се подигну и дођу народи у долину Јосафатову, јер ћу онде сести да судим свима народима унаоколо… (Јоил, 3, 11). Можда ће се над том долином извијати престо Цара славе; но нема те долине на земљи, где се могу скупити сви народи и сви људи, живи и мртви, од постања до краја света, милијарде и милијарде и милијарде. Сва површина земље, заједно са свима морима, не би била довољна, да на њој стану, човек уз човека, сва људска бића, што су икад живела на земљи. Јер да је то само збор душа, онда би се могло и разумети, да се све могу сместити у Јосафатову долину, али пошто ће то бити људи у телима – јер ће и мртви устати у телима – то треба пророчке речи разумети у преносном смислу. Јосафатова долина је цела земља, од истока до запада; па као што је негда Бог у Јосафатовој долини показао Своју моћ и суд, тако ће у последњи дан показати Он исту таку моћ и суд над целим људским родом.

И разлучиће их између себе. У једном тренућу ока сви сакупљени људи биће разлучени на две стране, на лево и на десно, као магнетском неодољивом силом. Тако. да нико од оних што припадају левој страни неће моћи кренути на десно, нити ће ико од оних што припадају десној страни моћи кренути на лево. Као кад пастир викне. и овце иду на једну страну, а козе на другу.

Тада ће рећи Цар онима што Му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца Мојега; примите царство које вам је приправљено од постања света. У почетку Христос назива Себе Сином Човечјим, то јест Сином Божјим, а овде Он назива Себе Царем. Јер Њему се даде царство и сила и слава. Ходите благословени Оца Мојега. Благо онима, које Христос назове благословенима! Јер благослов Божји садржи у себи сва блага и све радости и милине небеске. Зашто Господ не каже: благословени Моји него благословени Оца Мојега? Јер Он је једини Син Божји, Јединородни и нестворени, од вечности у вечност, а праведници су по благослову Божјем усиновљени и тако постали као браћа Христова. Господ призива праведнике, да приме царство, које је за њих приправљено од постања света. То значи, да је Бог још пре створења човека приправио царство за човека. Пре него је саздао Адама, све је већ било приготовљено за његов рајски живот. Једно цело царство блистало се у сјају, и само је чекало цара. Тада је Бог увео Адама у то царство, и царство је било потпуно. Тако и за све праведнике Бог је приготовио од почетка царство које само чека на своје цареве, на челу којих ће стајати сам Цар Христос.

Призвавши праведнике у царство, Судија одмах објашњава, зашто им даје царство –

]ер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени. На ово дивно објашњење праведници са снебивањем и кротошћу питају Цара, када Га то они видеше гладна и жедна и гола и болесна, и када Му то они све учинише? Нашто Цар опет дивно одговара: заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.

У овоме целом објашњењу има два смисла, један спољашњи а други унутрашњи. Спољашњи смисао јасан је свакоме. Ко нахрани гладна човека, нахранио је Господа. Ко напоји жедна, напојио је Господа. Ко одене гола, оденуо је Господа. Ко прими странца као госта, примио је Господа. Ко обиђе болесна и невољна или сужња у тамници, обишао је Господа. Јер је речено и у Старом завету: Господу позајима ко поклања сиромаху, и платиће му (Господ) за добро његово (Приче 19, 17). Јер кроз оне. који ишту помоћи наше, Господ куша срца наша. Бог ништа не потребује за Себе од нас; Њему ништа не треба. Не може бити гладан Онај који је створио хлеб; нити жедан Онај који је створио воду; нити го Онај који је оденуо сва створења Своја; нити болестан Онај који је извор здравља; Нити сужањ Онај који је Господ над господарима. Но Он тражи од нас милостињу, да би кроз то омекшао и облагородио срца наша. Бог може по свемоћи Својој одједном учинити све људе богатим и ситим и одевеним и задовољним. Но Он попушта глад, и жеђ, и болест, и муку, и сиротињу на људе из два разлога: прво, да би они, што све то трпе, кроз трпљење омекшали и облагородили срца своја и сетили се Бога, и припали к Њему с вером и молитвом; а друго, да би они, што не трпе, богати и сити, одевени и здрави, моћни и слободни, видели беду човека и милостињом омекшали и облагородили срца своја; и да би у туђем страдању осетили своје страдање, у туђем понижењу своје понижење, те тако разумели братство и јединство свих људи на земљи кроз живога Бога, Творца и Промислитеља свих и свега на земљи. Милости хоће од нас Господ, милости изнад свега другог. Јер Он зна, да је милост пут и метод враћања човека вери у Бога, нади у Бога, и љубави према Богу.

Ово је спољашњи смисао. А унутрашњи смисао односи се на Христа у нама самима. У свакој светлој мисли ума нашег, у сваком племенитом осећају срца нашег, и у свакој благородној тежњи душе наше ка остварењу добра пројављује се Христос у нама силом Духа Светога. Све те светле мисли, племените осећаје и благородне тежње Он назива малом, или најмањом, браћом Својом. Он их тако назива зато, што су они у нама у незнатној мањини према огромном пољу светског талога и зла у нама. Ако ум наш гладни за Богом, и ми га нахранимо, нахранили смо Христа у себи; ако ли је срце наше голо од сваке доброте и племенитости Божје, и ми га оденемо, оденули смо Христа у себи; ако ли је душа наша болесна и у тамници нашег злог бића, наших злих дела, и ми је се сетимо и обиђемо, обишли смо Христа у себи. Једном речју, ако онај други човек у нама, који је негда заузимао првенство и који представља праведника, потиштеног и пониженог од злог човека у нама, или грешника, и ми му дамо заштите, заштитили смо Христа у себи. Мален је премален тај праведник у нама, голем је преголем тај грешник у нама. Но онај праведник у нама јесте малени брат Христов, а овај грешник у нама јесте голијатски противник Христов. Ако, дакле, заштитимо праведника у себи, ако му дамо слободу, ако га ојачамо и изведемо на светлост, ако га уздигнемо изнад грешника, тако да он завлада потпуно над грешником; да би могли рећи као апостол Павле: Не живим ја него Христос живи у мени – онда ћемо и ми бити названи благословеним, и чућемо речи Цара на Страшном Суду: ходите, примите царство, које вам је приправљено од постања света.

А онима с леве стране рећи ће Судија: идите од мене проклети у огањ вечни приправљен ђаволу и ангелима његовим. Страховит суд, али праведан суд! Докле Цар призива праведне к себи и даје им царство, дотле грешне тера од Себе и шаље их у огањ вечни („Ако икад дође крај вечној муци, то следује, да ће и вечном животу доћи крај. Но како се ово не може ни помислити у погледу вечнога живота, то како се може помишљати о крају вечног мучења?“ Василије Велики: Слово 14, о Страшном Суду), у грозно друштво ђавола и његових слугу. Врло је важно то што Господ не каже, да је за грешне приправљен огањ вечни од постања света, као што је казао праведним, да је за њих царство, приправљено од постања света. Шта ово значи? Сасвим је јасно, да је Бог приправио огањ вечни само за ђавола и његове ангеле, а да је за све људе приправио царство од постања света. Јер Бог хоће да се сви људи спасу (I Тим. 2, 4; сравни Мат. 18, 14; Јов. 3, 16; II Петр. 3, 9; Ис. 45, 22), и да ниједан не погине. Према томе Бог није одредио људе за погибао него за спасење, нити им је наменио унапред огањ ђаволски него царство Своје и само царство Своје. Јасно је из овога, да погрешно мисле они, који говоре за грешника: суђено му је да буде грешник! Јер ако му је суђено да буде грешник, то му заиста није суђено од Бога него од њега самога. Да му пак није суђено то од Бога, види се из тога, што Бог није унапред одредио никакво мучилиште за људе него само за ђавола. Зато на Страшноме Суду праведни Судија неће имати куда да пошаље грешнике до у мрачно обиталиште ђавола. А да је праведно, што их Судија тамо шаље, јасно је из тога, што су они за живота на земљи сасвим отпали од Бога и ставили се у службу ђаволу.

Изрекавши осуду грешницима на левој страни Цар им одмах објашњава, зашто су проклети, и зашто их шаље у огањ вечни. Јер огладнех, и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; гост бејах, и не примисте ме; го бејах, и не оденусте ме, болестан и у тамници бејах, и не обиђосте ме. Не учинише, дакле, ништа од свега онога што праведници на десној страни учинише. Саслушавши ове речи од Цара грешници питају као и праведници: Господе, кад те видесмо гладна или жедна? Одговара Господ: кад не учинисте једноме од ове моје најмање браће, ни мени не учинисте.

Цело ово објашњење, које Цар даје грешницима, има исто онако два смисла, спољашњи и унутрашњи, као год и у првом случају, код праведника. Грешници су били мрачна ума, тврда срца и злонамерне душе у односу према гладној и жедној и голој и болесној и сужној браћи својој на земљи. Они нису могли прозрети својим одебљаним умом, да кроз беднике и страдалнике овога света њих сам Христос ословљава за милост. Њихово тврдо срце нису могле омекшати туђе сузе. Нити је пример Христа и Његових светитеља могао окренути њихову злонамерну душу, да за добром тежи и добро чини. Па како су немилостиви били према Христу у браћи својој, тако су немилостиви били према Христу у самим себи. Сваку светлу мисао у себи они су намерно угушивали и замењивали је мислима блудним и богохулним; сваки племенити осећај у срцу своме, чим би се зачео, чупали су из корена и замењивали немилошћу, пожудом и себичношћу; сваку тежњу душе да учини неко добро, следујући закону Божјем, они су брзо и грубо сузбијали, и на место ње изазивали и подржавали тежњу, да чине зло људима и грех и увреду Богу. И тако је најмањи брат Христов у њима, то јест праведник у њима, био распет и убијен и сахрањен, а однеговани мрачни Голијат, то јест неправедник у њима, или сам ђаво, остао као победилац на бојишту. Куда ће Бог с таквима? Може ли примити у Своје царство оне, који су сасвим изгнали Божје царство из себе? Може ли призвати к Себи оне,који су искоренили у себи свако сродство с Богом, и који су се објавили и јавно пред светом и тајно у срцу своме као непријатељи Христови а слуге ђаволске? Не; по своме слободном избору они су постали слуге ђавола, и Судија на Страшном Суду упућује их у оно друштво, у које су се они већ за живота отворено уписали – у огањ вечни приправљен за ђавола и слуге његове. И одмах затим завршује се тај највећи и најкраћи процес у целој историји створенога света.

Ови (грешници) ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни. Живот и мука овде се противстављају. Где је живот ту нема муке, где је мука ту нема живота. И заиста пуноћа живота искључује муку. Царство небеско представља пуноћу живота, док обиталиште ђавола представља муку, и само муку, без живота, који је од Бога. Ми видимо и у овом земаљском животу, како је душа грешна човека, који има у себи мало живота, то јест мало Бога, испуњена много већим мучењем него ли душа праведника, који има у себи више живота, то јест више Бога. Као што је речено још у старој мудрости: безбожник се мучи свега века свога;.. страх му зуји у ушима; .. не верује да ће се вратити из таме, од свуда привиђа мач;.. туга и невоља страше га, и наваљују на њ као цар готов на бој. Јер је замахнуо на Бога руком својом (Јов. 15, 20-25). Тако је, дакле и ово време на земљи тешко мучење за грешника. И најмању муку у овом животу грешник теже подноси него ли праведник. Јер само онај, ко има живота у себи, може да поднесе муку, да презре страдање, да победи сву злобу света и да се радује. Живот и радост нераздвојни су. Зато сам Христос говори праведницима, које свет срамоти и прогони и клевета: раоујте се и веселите се (Мат. 5, 11)!

Но сав овај земни живот наш далека је сен правога и пунога живота у царству Божјем, као што је и сва мука на земљи само далека сен језовите муке грешника у паклу. („Упиташе неког великог старца: како, оче, тако стрпљиво подносиш толики труд? Одговори старац: сав мој животни труд није раван ни једноме дану муке (у ономе свету)“, Алфавитни Патерик). Живот на земљи – ма колико да је узвишен – ипак је помешан с муком, јер овде нема пуноће живота, као што је и мука на земљи – ма колико она да је велика – ипак помешана са животом. Но на Страшном Суду оделиће се живот од муке, и живот ће бити живот, а мука ће бити мука. И једно и друго биће вечно, свако за себе. Колика је та вечност, то наш људски ум не може схватити. Онај ко се буде наслађивао један минут гледањем лица Божјега, чиниће му се као наслада од хиљаде година; и онај ко се буде један минут мучио с ђаволима у паклу, чиниће му се као мучење од хиљаде година. Јер неће више бити времена, које је нама познато, ни дана ни ноћи, него ће бити све јеоан дан, који је познат Господу (Захар. 14, 7; Откр. 22, 5). Нити ће бити другог сунца осим Бога. Нити ће бити изласка и заласка сунца, да би се вечност могла по томе рачунати као што се сада време рачуна. Него ће блажени праведници рачунати вечност по радости својој, а мучени грешници по муци својој.

Ето, тако је описао Господ Исус Христос последњи и највећи догађај, који ће се десити у времену, на ивици времена и вечности. И ми верујемо, да ће се све ово дословце овако догодити, једно зато, што су се и сва друга многобројна предсказања Христова збила дословце, а друго зато, што је Он највећи наш пријатељ и једини истински Човекољубац, преиспуњен љубављу према људима. А у савршеној љубави нема ни неистине ни заблуде. Савршена љубав садржи савршену истину. Да се све то неће догодити, Он нам не би ни рекао. Но Он је то рекао, и то ће се све тако и догодити. А Он нам није то рекао да покаже Своје знање пред људима. Не; Он није тражио славе људске (Јов. 5, 41). Он је то све рекао ради нашег спасења. Свак ко има разума и ко исповеда Христа Господа може увидети, да му је нужно ово знати, да би се могао спасти. Јер Господ није учинио ниједно дело, нити је изрекао иједну реч, нити је дозволио да Му се догоди иједан догађај у земном животу, који не би служио нашем спасењу.

Зато будимо разумни и трезвени, те држимо непрестано пред очима духовним слику Страшнога Суда. Та слика многе је грешнике већ повратила са пута пропасти на пут спасења. Време је наше кратко, и кад истекне – нема више покајања. Својим животом за ово кратко време ми морамо да одлучимо нешто судбоносно за нашу вечност: да ли ћемо стати с десне или с леве стране Цара славе. Бог нам је задао лак и кратак задатак, но награда и казна је огромна, и превазилази сваки опис језиком људским.

Зато не дангубимо ни с једним даном; јер сваки дан може да буде последњи и одлучујући; сваки дан може да донесе пропаст овоме свету и свануће онога Дана жељенога. („Написано је: иже восхошчет друг бити миру, враг Божиј бивајет (Јак. 5, 4). Следствено: ко се не радује приближењу краја света, тај доказује, да је он пријатељ овога последњега, а кроз то непријатељ Божји. Но нека је далеко и помисао таква од верујућих, нека је далеко од оних, који вером знају, да постоји други живот, и који га истински љубе. Јер жалити због пропасти света својствено је онима, који су корене срца свога усадили у љубав према свету; онима, који не желе будућег живота, и који чак не верују у његово постојање. Св. Григ. Двојеслов: Бес. на Еванг. књ. I, бес I: о знацима краја света). Да се не постидимо на Дан Гнева Господњега, ни пред Господом, ни пред војскама Његових светих ангела, ни пред многим милијардама праведника и светитеља. Да не будемо одвојени за навек од Господа, и од ангела Његових, и од праведника Његових, и од наших сродника и пријатеља, који буду били на десној страни. Него да са целом безбројном и лучезарном војском ангела и праведника запевамо песму радости и победе: свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Алилуја! И да заједно са целом војском небеском прослављамо Спаситеља нашег, Господа Сина, са Оцем и Духом Светим – Тројицу једнобитну и неразделну кроза сву вечност. Амин.

Шта је то Литургија? Божанска Вечера, Брак Јагњета, у коме се Јагње Божије сједињује са душама верних.

Шта је то престол? То је Синај Богојављења, на који је узашао истински Законодавац и Судија света. Свештеник као Мојсије стоји пред Господом, беседи са Њим као са Другом, савршава страшну Тајну измирења људи са Богом, приноси умилостивљујућу и очишћујућу, бескрвну жртву за своје грехе и за незнања народна. Шта је престол? То је Божанска Голгота, на којој је Јагње Божије распето и умрло за грехе света.

Ево пред вама је крст који стоји на престолу баш као на Голготи, пред очима вашим је Мајка Божија која стоји покрај крста Сина Свога и горко плаче, и Јован Богослов, љубљени ученик Исуса Христа који такође плаче. Пред вама је Голгота, истинска Голгота. Сећајте се живо онога што се на Голготи догодило ради вас - плачите због својих грехова и не распињите по други пут Сина Божијег, јер ако живите без покајања и грешите без страха, онда изнова распињете Јагње Божије. Шта је то престол? То је престол Цара над царевима и Господа над господарима, са кога Он издаје Своје заповести вернима, то је престол Судије Који ће судити васељени по правди, и народима по истини (Пс. 95,13), то је катедра Божанског Учитеља, Који објављује речи живота вечнога (Јн. 6,68).

Шта је то олтар? Олтар је небо, Царство Небеско, рај који је некада због греха био затворен за земљородне, да би на послетку био отворен крстом Сина Божијег.

Шта су Царске двери? То су врата Царства Небеског, врата неба, врата раја. Зашто се на њима сликају Благовести Пресветој Богородици? Зато што су Благовести почетак нашег спасења и узрок отварања врата Царства Небеског за нас. Пресвета Богородица се и сама назива Дверима кроз које улазимо у рај, и Вратарком, јер нам је Она отворила рај оваплоћењем Сина Божијег од Ње. На Царским дверима видимо Архангела Гаврила и Дјеву Марију: то значи да се кроз оваплоћење небо сјединило са земљом, да су се ангели сјединили са људима и да представљају једну Цркву. Јеванђелисти се на Царским дверима изображавају као весници нашег спасења, као васпитачи наши, који нас воде ка Богу својом благовешћу о оваплоћењу, учењу, чудесима, страдањима, смрти, васкрсењу и вазнесењу Сина Божијег, као источници наше вере у Христа, кроз коју сви без препрека улазимо у рај.

Шта је на земљи величанственије, дирљивије и животворније од служења Литургије? Сједињујући Бога са људима кроз оваплоћење, кроз Богопоучавање, кроз страдања, смрт, погребење и васкрсење, ту се изображава и савршава највећа тајна љубави Божије према људском роду - тајна обновљења и обожења људске природе, тајна сједињења људи са Богом посредством причешћивања Његовим Телом и Крвљу. Ова тајна задивљује ум својом величанственошћу, и сваког разумног хришћанина води ка побожности, благодарењу и прослављању Бога. Дело Божије које се савршава на Литургији, својом узвишеношћу превазилази сва дела Божија савршена у свету, па и само стварање света.

Ово заиста небеско служење Божије на земљи, служење у коме је разумно и достојно учествовати, представља блаженство, мир и радост за душу. Оно храни ум, весели срце, изазива сузе умиљења, побожности и благодарности, покреће на самопожртвоване подвиге љубави, милосрђа и састрадавања према свим људима, сједињује све у један братски савез, сједињује небо и земљу - Ангеле и људе, и свима доноси радост надања у васкрсење и бесмртност.

Због чега људи тако често бивају хладни према Литургији? Због недостатка расуђивања, због маловерја или недостатка вере, или због свакодневних страсти. Зашто више воле позориште (оно што св. Јован Кронштатски говори о позоришту, данас се у пуној мери односи на телевизију - прим.) него цркву, а наклапања и шале глумаца више од Богослужења? У позоришту се представља уобичајен, сујетан људски живот, испуњен страстима, надом, задовољствима и разочарањима, са тугом и радошћу, са сиромаштвом, богатством и комфором, са његовим патриотизмом и издајством, са пороцима и врлинама, са његовом страсном, телесном љубављу или мржњом. Тако човек у позоришту види себе као у огледалу, забавља се сопственим проблемима, сопственим пороцима, аплаудира им, одобрава их, и дарежљиво награђује њихово уметничко представљање. А што се Литургије тиче, човек је у већини случајева неприпремљен и недостојан да би живео њеним животом, да би осетио њену узвишеност и спасоносност, да би је схватио, да би се одуховио и обожио: земља привлачи своје. Али постоје и људи за које је Литургија све на свету.

Нека никога не саблазни једноличност Литургије - то што је у њој увек једно исто, него нека сваки православни хришћанин ушима и срцем проникне у дубину садржаја Литургије, у висину, дубину, ширину и дужину љубави Божије, која се јавила грешном свету када је страдао у гресима; нека свако помишља на бесконачно велику жртву коју је Исус Христос принео Оцу небеском за грехе света; нека свако осети како је Бог заволео свет, да је дао Сина Свог Јединородног; нека се диви чуду оваплоћења Сина Божијег и нашем обожењу кроз Њега, нека буде вечно благодаран Господу и нека на љубав одговара пламеном љубављу, тврдом, као апостоли, јерарси, мученици и преподобни.

Литургија је противтежа и ослонац за верне пред сталним развраћивањем које господари у свету, освећење оних који су оскврњени падом у грех, исправљање оних који греше, подизање оних који падају, прогнање греховног смрада и осењивање миомирисом Духа Светога.

Ви, који сте рођени од земље и болесни од пропадљивости, приступите очишћених чула и мисли светој Литургији и поцрпите из ње непропадљивост; ви који сте од земље и који сте се прилепили уз земљу, приђите и насладите се небеским добрима у благодатном Царству Христа Бога.

Сви волимо живот, али за нас нема истинског живота без његовог Источника - Исуса Христа. Литургија је ризница, извор истинског живота: јер у њој Господ, Владика живота, предаје Самога Себе за храну и пиће онима који верују у Њега, и у изобиљу даје живот причасницима Својим, како и Сам каже: Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни (Јн. 6,54). Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10,10).

Али ђаво, виновник греха и смрти, свим својим адским лукавствима труди се да одврати хришћане од Чаше живота, наводећи на њих маловерје, равнодушност и лењост према тој највећој Светој Тајни хришћанске вере, како би их држао у оковима греха и смрти.

У своме срцу треба постојано загревати веру у Исуса Христа, у Његову бесконачну љубав, треба чешће размишљати о дивним делима Његовог промисла, чешће читати свето Јеванђеље и удубљивати се у оно што се чита; треба проницати у себе, сагледавати своје духовно сиромаштво, своју грешност, своје слепило и голотињу, треба имати глад и жеђ за правдом, тј. за поправљањем и истином, без чега се не може искрено и са ватреном љубављу, плодотворно причешћивати Светим Тајнама; треба се одрећи склоности ка земаљским насладама, које веома сметају небеској љубави.

“Сваку сада животну бригу оставимо” - ове веома важне речи Херувимске песме за већину хришћана остају глас вапијућег у пустињи. Од животних брига и страсти ми смо постали тако сујетни, тако смо клонули духовно.

Неки чак пореде Литургију са сценом или са театром. Разлика између Литургије и театра је бесконачна, као између неба и земље. Литургија је у потпуности небеско служење на земљи, док је театар чисто земаљски производ, прожет свакојаким земаљским страстима: он је оличење и школа похоте телесне, и похоте очију и надмености живљења (1. Јн. 2,16), он је школа овог прељуботворног и грешног света, грешна забава гресима и страстима, у којој се као у огледалу или калеидоскопу види свет са његовим ћудима, обичајима, саблазнима, тежњама, непристојностима и трагедијама.

Када не размишља о духовним предметима, душа мало помало умире за Бога и за те предмете и постаје глува за њих.

Шта је важније, величанственије, чудотворније, светлије, божанственије и дирљивије од Литургије? Па ипак, многи хришћани су мртви и глуви за њу, и присуствују јој немарно, хладно, лутајући мислима и погледима. Зашто? Због недостатка вере у Свету Тајну, а нарочито због тога што не размишљају о њеној величини, светости и животворности, нити о њеним плодовима - о обнављању и вечном животу. Многи су глуви због привезаности својих срца за пролазно и пропадљиво богатство, за животна задовољства и разне телесне похоте. Због тога морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо (Јевр. 2,1).

Како смо увек ниски, приземни, страсни и недостојни да будемо на Литургији, тој наднебесној служби Божијој, испуњеној безграничном љубављу Божијом према људима! Ми и Литургији приступамо са својом расејаношћу, са својим страстима и приземним маштањима, са нечистотом, сујетом, са свакодневним обавезама и рачунима, уз које се привила наша душа.

Слушај, душо хришћанска, шта се пева на почетку Литургије: “Јединородни Сине и Речи Божија, бесмртан си, а изволео си да се ради нашега спасења оваплотиш од Свете Богородице и Приснодјеве Марије, и непромењиво си постао човек; био си распет, Христе Боже, смрћу си смрт сатро; Ти си један од Свете Тројице, прослављан са Оцем и Светим Духом, спаси нас”. Чујеш ли? Бог се ради тебе оваплотио и постао човек... Цениш ли то, осећаш ли то? Оплемењује ли те то? Одваја ли те од земље? Гледај како нам снисходи Царство Божије, и како нам се страшно, дивно и ужасно приближава! “Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа”. Замисли! Царство Божије на земљи... О радости, о усхићења, о дивоте! Какво је то Царство Божије? То је Црква Исуса Христа.

Ви, који сте горди због светског знања, који исмевате свету веру, Цркву и Богослужење, ви који поседујете луду мудрост овога света, приђите, смирите се и схватите да сте грешни, бедни, убоги, слепи и наги; да сте болесни и мртви. Сажалио се небески Отац на вас свом Својом жалошћу, свом љубављу, и послао вам је ради измирења Сина Свог Јединородног, да вас Својим крстом, Својом смрћу и васкрсењем, оживи и спасе. То је тајна спасења, то је дело бескрајне доброте, премудрости и силе, дело безмерног човекољубља које се свакодневно савршава у нашим храмовима за време Литургије.

О, како је величанствена, света, спасоносна и жељена Литургија за хришћанина! Храм заиста постаје небо! Јер Бог у Тројици свакога дана силази на свети Животворни Престол и савршава велико чудо милосрђа Свога, претварајући хлеб и вино у Пречисто Тело и Пречисту Крв Сина Божијег и удостојавајући верне да се њима причесте.

Какве је само части Бог удостојио човека усељавајући се у њега кроз Свете Тајне и ходећи у њему и са њим, речју - учинивши га одуховљеним храмом Својим, како је Господ и рекао: њему ћемо доћи (тј. ономе ко извршава заповести Његове) и у Њему ћемо се настанити (Јн. 14,23)!

Међутим, људи који себе називају хришћанима највећим делом не осећају ово безмерно доброчинство Божије, него храм Божији - своје тело и своју душу - обешчашћују свакојаким гресима, свакојаким страстима и похотама. О неосећајности, безумља и грешности наше! Васељена, тако дивна и величанствена, не може да прими Творца и Господа свога и недостојна је да га прими, а људска душа га прима, постаје део Њега, постаје Његова невеста. О како висока част, о какво Божанствено достојанство!

У Литургији је наша снага за борбу против моћних непријатеља и победа над њима, који нас иначе често побеђују нашим страстима; у Литургији је очишћење наших нечистота, светлост наших душа, светиња, слава наша, наша нада и утврђење наше.

Како нам се Господ приближио кроз оваплоћење! Ми можемо да Га окусимо као храну и пиће, да дишемо Њиме, да се облачимо у Њега! О, какво чудесно одјејаније - дивно, непропадљиво, угодно, светло, топло, окрепљујуће за душу!

извор