Прослављање Васкрса треба сматрати успелим чак и онда ако га славимо у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Позвао бих вернике да Васкрс прославе с Христом – то је најбитније. Будимо свесни Христове победе, будимо радосни због ње, а то можемо на било ком месту! Ово је у васкршњем интервјуу за Курир поручио владика милешевски Атанасије Ракита, саветујући вернике како да обележе највећи хришћански празник, с обзиром на то да због полицијског часа неће имати могућност да оду на Васкршњу Литургију.

 

 

Како црква гледа на то што верници неће моћи да посете храмове и причесте се за Васкрс? Да ли се то може сматрати грехом?

 

– Није њихов грех ако су спречени да одлазе у храм. Позвао бих оне који не могу да посете храм да нарочито искористе време читајући Свето писмо и молитве, посебно Васкршње тропаре. Примећено је да чак и хришћани недовољно познају Јеванђеље Христово и друге књиге Светог писма, па ето праве прилике да употпуне своје знање.

 

Шта бисте поручили онима који кажу да им је досадно у изолацији и онима који крше препоруке и мере Владе, свесно ризикујући своје и туђе здравље, али и живот?

 

– Треба да ценимо здравље као дар Божји и пројаву љубави Божје, и да чувамо зато у благодарности и своје властито здравље и здравље других људи. Тако бисмо поступали разумно и не бисмо доводили у ризичне ситуације ни себе ни друге. Ако бисмо себе запослили духовним радом и другим позитивним кућним пословима, онда би нам то време било осмишљено и не би нам било досадно. Зато црква препоручује да себе конструктивно упослимо.

 

Да ли подржавате мере које су донеле струка и држава, шта још може помоћи у борби против овог вируса?

 

– Сада је време када човечанство нарочито треба да искористи сва позитивна знања и искуства и из науке и технике и искуство Цркве. Водећи црквени јерарси у целоме свету потрудили су се да дају свој допринос и пружили су мудро пастирско искуство, које је доступно јавности. Свака струка може дати свој допринос. Православна Црква, поред тих људских мера, нарочито упућује на Бога, да се њему обраћамо и да од њега помоћ тражимо у мудрости, храбрости, истрајности, љубави…

 

Да ли ћемо се изборити са овим искушењем?

 

– Црква верује да ће човечанство изаћи ојачано из овог страдања. Да би се то догодило, потребно је задржати и појачати веру у васкрслог Христа, који је надмоћао све оно што угрожава човека и што нарушава његов живот: грех, смрт и ђавола. Треба да увидимо да грех човеку шкоди, а да му је Бог потребан. Грех је изворни непријатељ људског живота. Ако човечанство то схвати приликом прослављања овог Васкрса, то прослављање треба сматрати успелим чак и онда ако Васкрс будемо славили у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Рецимо зато са апостолом Павлом: Ништа нас неће раставити од љубави Христове: ни жалост, ни болест, ни тескоба.. – Помолимо се Богу да изгна смртоносни вирус корону и да обрадује цело човечанство дајући му живот и здравље! Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 

ВАСКРШЊА ПОРУКА ВЕРНИЦИМА

 

Сагледајмо шта је то што наш живот угрожава

 

Шта поручујете верницима за овај Васкрс, који дочекујемо у јеку епидемије коронавируса?

 

– Епидемија коронавируса позива нас да дубље сагледамо смисао празника. Тема празника Васкрсења јесте живот човеков, а овом епидемијом управо живот је нападнут. Најдостојније и најпотпуније ћемо прославити овај Васкрс ако успемо да препознамо шта је то што наш живот угрожава и онда према тим чиниоцима заузмемо прави однос. По Светом писму и молитвама које читамо у нашим православним храмовима, оно што угрожава људски живот јесу греси, и грех је најсмртоноснији вирус. Тако је задатак овогодишњег празновања пре свега да препознамо шта нас угрожава, од чега страдамо, од чега је потребно избављати човечанство.

 

Приредила: Мина Бранковић

 

Извор: Епархија милешевска

 

Верујем да, на жалост, тек десет одсто нас зна шта празнујемо а то је због површности и оплићалости у коју смо запали. И ово што нам се догађа са овом болешћу могуће је да је по Божијој промисли пуштено да бисмо поново открили и у пуном смислу обновили Васкрс, каже за Нову.рс владика милешевски Атанасије Ракита.

 

 

Памтите ли овакав или сличан Васкрс, је ли их још било сличних у нашој историји? Рецимо онај кад су нас савезници бомбардовали 1944?

 

– Може се то повезати, добро сте се сетили. Међутим, то питање нас води у наша најранија размишљања на тему Васкрса, шта је Васкрс и о чему је. Васкрс који празнује Црква Христова је најкрупнији најсудбоноснији и најефектнији и најделотворнији догађај у историји човечанства. То није обичан празник, то је догађај који се празнује. Празнујемо и ефектујемо оно што је Син Божији учинио за људски род, то активирамо у нашим животима и према томе се управљамо, тако да Васкрс имамо на два нивоа: оно изворно што је Господ учинио и примена тога у нашем животу и његова активација сваке године. Верујем да, на жалост, тек десет одсто нас зна шта празнујемо а то је због те површности и оплићалости у коју смо запали. И ово што нам се догађа са овом болешћу могуће је да је по Божијој промисли пуштено да бисмо поново открили и обновили Васкрс.

 

На који начин?

 

– Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија.

 

Које су то аномалије?

 

– Видите, ми сад говоримо о неком вирусу корона али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Кад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили а да није било ефекта?

 

Зашто?

 

– Зато што нисмо ишли у дубину и нисмо пожелели ослобођење. Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети.

 

Ако стоји она да у сваком злу има нечег доброг, шта би се као добро могло издвојити из овог зла?

 

– Да схватимо у којој смо кожи, да схватимо себе, да разумемо своје здравље и своје болести и да учимо лекције живота. Неки су се научили солидарности, невоља нас обједињује. Има код Шолохова у Тихом Дону како несрећа сроди људе. И ми знамо како смо успевали да се окупимо у заједничким искушењима.

 

Шта овакве ситуације још буде у људима, јачају ли веру или буде сумњу?

 

– Могуће је да неки и губе веру али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик Ништа вас не може раставити од љубави Христове. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Као и Христа васкрслога који је нама пропртио пут а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светог писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да ће управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса бити садржајније од оних раскошних и да ћемо из њега изаћи јачи.

 

Шта вас ових дана питају верници, које су им дилеме и како их храбрите?

 

– Има дилема, неки су збуњени а мени се чини да та збуњеност долази из контрадикторних порука. Било би добро да се сви оркестрирамо и окупимо око добрих намера, да не ловимо у мутноме и не збрајамо личне поене. Погледах и неке који чине хуманитарна дела па им се омакне да мало више нагласе значај те своје организације и онога што су урадили. Важно је учинити добро дело, не мора се агитовати за своју групу. На путу смо да научимо лекцију али нисмо дошли до краја. Такве ствари доводе до тога да људима понешто није јасно. Многима је нејасно и тешко прихватају што им се каже да не иду на заједничка масовна богослужења и молитве. Наравно то није пријатно и велика је ускраћеност али некад морамо да свесно апстинирамо од добрих и пријатних ствари да бисмо избегли неко зло. Знам, било би дивно да нас је на хиљаде у храмовима за Васкрс али Христос каже Ја хоћу да имају живот и да га имају у изобиљу а живот је сад угрожен.

 

Неке владике су позивале да се, без обзира на прописане мере, одлази у цркве и присуствује литургијама, други су били уздржани, патријарх је позвао да се поштују препоруке државе. Шта сте ви поручили верницима у својој епархији?

 

– Отворено говорим да је Бог дао много талената и дарова људима и да их све треба искористити. То су таленти из области историје, уметности, војних наука, права, духовности, медија, медицине.., не може један човек поседовати сва та знања и таленте. Може имати више талената али не може све. Бог није ни дао да сви имамо све баш управо да би били упућени једни на друге и да бисмо осетили да једни без других не можемо. Из тог јеванђеоског размишљања ја позивам да уважимо лекарско знање и вештину. и Господ у јеванђељу каже да му не требају болесни већ здрави, то су његове речи. Уважавам што говоре стручњаци и лекари. Према томе, мислим да треба, а на то и позивам, да лекаре треба консултовати и саслушати и послушати. Слушају и они нас.

 

Јесу ли вас верници послушали?

 

– Јесу, нигде нисам имао никаквих тензија. До тога долази кад људима ствари нису јасно саопштене, па им се сад каже ово, сад оно. Ако им све време говорите артикулисано разумеће и послушаће.

 

Која би била Ваша васкршња порука?

 

– Да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да саберемо сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање Васкрса, један мали Васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем.

 

Покајмо се и биће у реду?

 

– Јесте, то је смисао. Потребно је да се поправимо и исцелимо а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у ком смо, међуљудских односа и односа са Богом и природом. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом Христос васкрсе.

 

 

Извор: Епархија милешевска

 

Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на "власт нам брани", али то је наша власт, јер "даћу вам владара по срцима вашим", каже Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "А Бог као Бог", који је уочи Празника над празницима објављен на порталу Ин4с, а који ми преносимо у целости:

 

 

Сјутра је Васкрс и вољела бих да вам кажем нешто о Причешћу. Не као теолог, јер свака теологија која се сведе на ријечи, без праксе, је бесмислена, већ као једна из народа, са доста лошом праксом и тренутним осјећајем неснађености у ситуацији у којој се налазимо.

 

Питање Причешћа се свело на нападање од стране оних који о томе не знају баш ништа – љевичари су и веома острашћени. Масовна одбрана долази од стране оних који, такође, о томе не знају ништа, десничари су, и веома острашћени. Ситуација је таква да страсти морају ка нечему да се усмјере, а пошто у висине не идемо, налазимо тачке око себе. Политика је пала у запећак, мора нешто, осим вируса да се актуелизује, нешто конкретније и познатије.

 

Сада, вољела бих да могу објаснити Причешће некоме ко то види само као „једење из једне кашичице“ и Литургију као „скуп у организацији свештених лица“. Немогуће је, јер то није ствар дебате и различитих мишљења, то су просто различити нивои знања. А нивои се не сусрећу ни у једном свијету, ни у једном универзуму. Јасно ми је да нецрквени Цркву посматрају кроз призму људи који долазе у њу, и да јој на основу тога приписују све оне мане и несавршености које ми, као хришћани, носимо са собом.

 

Али то што смо ми несавршени, не значи да је и Црква. При томе, наравно, не мислим на Цркву као институцију, то је нека посебна прича, мислим на Цркву као живи организам, који не престаје толико година и који је слика вјечности.

 

Питање простора и времена је у православљу посебна тема, али желим да вам кажем, да Васкрс није празник који славимо из године у годину, историјски јесте, већ је оно што је увијек. То је оно чеми се надамо, али нажалост, често за њега везујемо слике страшног мучилишта, па из страха и долазимо у Цркву, а „страх каља образ често“.

Васкрс је побједа над смрћу, тајна који можете само вјером доказати, а вјера није доказ ни у једном систему. Или је имате или је немате. Васкрс и Причешће су жеља да будемо бољи.

Молим вас немојте ми одузимати право на жељу да будем боља.

 

С друге стране, ово је први Васкрс који проводимо у изолацији, „социјалној дистанци“, глобални термин са којим се свијет први пут сусреће, живот са којим се хришћанство први пут сусреће. Вјерујем да ће наш одговор да ли знамо шта је заједница, бити пресудан за будући вијек.

Дан пред празник, сједим сама у кући у којој сам провела дјетињство и размишљам колико смо ми срећан народ. Кад кажем „народ“ мислим на Хришћане. Добили смо могућност да се преиспитамо. Добили смо вријеме. Можда смо све радили погрешно.

Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на „власт нам брани“, али то је наша власт, јер „даћу вам владара по срцима вашим“, „виђи овај народ с тоалет папиром“, али ми смо тај народ, то су ближњи наши, а ако не могу да волим ближњега свога, као себе, заслужујем ли ја Васкрсење? „А будала ми честита Велики Петак, а тој најтужнији дан у хришћанству“, па онда будимо тужни, а не зли, јер до скоро смо сви у Црној Гори Велики Петак славили и дочекивали као Нову Годину.

 

У Цркви смо сви једно у Христу, и то је оно у шта заиста, најискреније вјерујем. У томе је суштина православног хришћанства. Нема мушког и женског, богатог и сиромаха, старог и младог, Србина и Црногорца. То је оно због чега ја бирам да будем хришћанка. Али то није демократија и моје право на ово или оно, то је Причешће из једне чаше, гдје приступам после моје Циганке из храма, без гађења и страха, и гдје смо ми апсолутно једнаке. То чак нису ни литије. Дивне јесу, али нису суштина хришћанског живота.

Превише смо јаки на ријечима, а никакви у срцима нашим.

И онда како да побиједимо смрт, ако не можемо да побиједимо ни на изборима?

 

Радујем вам се свима, и десничарима и љевичарима, са жељом да не мрзите и себе и мене – то сам схватила.

 

 

Христос Васкрсе!

 

 

Ина Пламенац

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. 

 

 

Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе!

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин: Против вируса страха, панике и маловерја.

 

 

У циклусу својих Великопосних и Пасхалних проповеди, сада, у години вируса короне – COVID 19, један од наших свештеника из Српске Православне Цркве из Северне, Средње и Јужне Америке, протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, Новосађанин иначе, одржао је Васкршњу проповед на Пасхалном вечерњу, првога дана Васкрса. Надовезујући се на крај своје проповеди о Великом петку, прота Милош је позвао своје парохијане, али и све оне који су ову проповед могли да чују на друштвеним мрежама, да му се придруже и да посете једну баку. Ни измишљену, ни замишљену, већ свакако могућу. Једну од многих усамљених старица које су можда једини житељи безбројних српских засеока. Желећи да радост Васкрса подели са том баком, са свима нама, али и са онима који се управо сада – без имало суптилности и стила – обрушавају против Цркве, прота је у другом делу своје беседе казао и ово:

 

Бака се припремила и отпочела своје великопосно путовање, које завршава обасјана радошћу. Зашто нам је данас добро бити у тој кућици, са том милом и честитом старицом? Рећи ћу вам зашто је мени толико и драго и мило, али и неопходно да будем уз њу. Кренуо сам ка тој кућици да бих са баком поделио васкршњу радост, јер она не зна ни за пандемију, не зна ни за забране, и добро је што не зна. Она је само испуњена љубављу и оним што је научила током првих седам година живота. О, учила је наша бака од живота, од звездâ, од шумâ, од птицâ, од мудрости коју Господ даје човеку и од страха Божјег који је почетак сваке мудрости. Од тога се бака учила и научила, и зато у њој вечито пребива радост, зато желим да одем до ње, па позивам све вас, али, ево, ја ћу први закуцати на та врата. Бака ће љубазно отворити, а ја ћу је замолити: „Бако, да ли смем да узмем неколико јаја васкршњих, које сте тако чаробно лепо украсили и да однесем нашој браћи и сестрама?ˮ Она ће свакако рећи: „Узми сине, узми чедоˮ. И ја ћу тада узети једно јаје и однети га моме брату, који је Цркву упоредио са нарко-картелом, а онда отишао чак и корак даље па рекао, пре неки дан, да Црква заправо врши биолошки тероризам и да би је због тога требало судити, тужити. Не знам како ће се понашати када му принесем једно црвено јаје. Можда ће мислити да је и то покушај тероризма, али, у сваком случају, ми и њему желимо благословен, радостан и срећан овај Празник.

 

Онда бако, смем ли да узмем још једно јаје па да однесем оној сестри која је онако, непримерено, како никад Србин говорио није, говорила о причесној кашичици? Баш због тога што ми никога не проклињемо, али преклињемо, коленопреклоно преклињемо, свакога, па тако и њу, да се призове к себи и једноставно да дође у недра ове радости која једноставно јесте. Дакле, једно јаје је намењено и за ту нашу сестру.

 

А бако, смем ли бако да замолим за још једно јаје па да га однесем оном брату који има намеру да укине часове верског образовања у нашим школама? То је тако озбиљно и строго рекао, ја мислим, да ће се можда, макар мало, упитати, ако не и замислити над овим јајетом и шта све ово јаје може да му каже и чему све може да га научи.

 

Али, бако, ево, последња молба. Молим те бако, могу ли још само једно, још само једно јаје? Оно је намењено оној сестри која се брине за нашу равноправност, да смо сви равноправни. Да, она је ипак у нечему у праву када каже да смо привилеговани ми, верници Српске Православне Цркве, и уопште верници. Да, сестро драга, привилеговани јесмо, али само у погледу једнога – а то је у погледу радости, у погледу радости коју овај свет нити може да нам дâ, на било који начин да нам пружи, нити ту радост може да одузме од нас. То је наша једина привилегија коју имамо. И због тога, бако, хвала ти од срца, јер ја знам да све то што су они и написали и рекли није ништа друго него да су то све искрице оне обесне немоћи. Обесне, с једне стране свакако, али ипак немоћи. Немоћи! Зато што су неми пред Тајном и онда могу само кроз агресију да испољавају оно што су, и како су, исказали последњих дана у јавним медијима у Србији. А ми – ми им не замерамо. Ми их позивамо на васкршњу трпезу. Ми их даривамо црвеним ускршњим јајима. Ми желимо и са њима да поделимо радост не само данас него и сутра, и прекосутра, и када пандемија прође, јер ми смо сви упућени једни на друге. Сви смо делови једнога тела, и они колико год да имају право, као и свако од нас, да мисле оно што мисле, да верују у оно што верују или да не верују онако како осећају да не верују, у њима ипак постоји оно што се зове духовни код и оно што нас повезује, и они од тога побећи не могу.

 

На самом крају, драги моји, једна цртица која ме је толико обрадовала данас, а стигла је из Србије, ево, прешла преко океана, дошла до овог, још увек хладног града, јер ми смо на Велики петак овде, у Чикагу, имали снег. Све је било завејано, у неким деловима града чак и до четрдесет сантиметара снега. А онда, јуче је отоплило, на Велику суботу. Данас је још топлије и сунчано, скоро сав снег се истопио и око нас заиста природа почиње да казује своје. А цртица коју сам примио из Србије десила се у једном нашем граду у Србији, јутрос, током Васкршњег јутрења, тачније за време опхода око светог храма. Наиме, у том граду, није важно ком, у једном граду у Србији, око једне цркве, група од тридесетак, највише четрдесет људи, заједно са својим свештеницима ишла је стопу у стопу за женама мироносицама. Држали су свеће у рукама. На крају првог круга три пута се иде око храма. Те ноћи, тог јутра заправо, то је било рано јутрос, на први дан Васкрса, тој групи се придружио и један куца, један пас. Не, не, не један од оних финих, углађених паса, један од оних што своје власнике изводе свакога дана, имају право на то. Ја заправо и не знам ко кога изводи сад у тој ситуацији. Дакле, не један од оних паса који одлазе и код свог фризера, који имају и свог зубара, и свог посебног ветеринара, и на крају крајева и треба тако да буде. Треба водити рачуна о њима. Не треба их, руку на срце, претварати баш да буду као наша деца, али љубав врло често не зна границе и ко смо ми да одређујемо ко ће своју љубав у ком правцу и како да усмерава?! Тек, овај куца није био од тих паса. То је био један од оних, како се то у граду из кога сам ја потекао, из кога долазим и у који се увек радо враћам, како се то у нашем граду каже: један од авлијанера. Онај обични, улични пас, који је и свачији и ничији. Да ли сте икада приметили поглед неког од тих авлијанера, поглед који је некако најпитомији, најмилији? Управо зато што није негован, управо зато што свако може да га шутне, зато што га ни нико не храни и свако му по нешто баци. Тај, такав један пас се придружио овој групи верника и уз њих полако ишао и он, други круг, трећи круг и, када је поворка стала испред западних врата храма, у том моменту дођоше и полицијска кола пред храм и двојица млађих милиционера спремише се да изиђу из кола. И баш тада, баш у том моменту пас, који је био окренут према истоку, окренуо се према западу, према њима, и куца који је, све време до тада, био миран одједном је почео да лаје на њих. Полицајци се погледаше, осмехнуше један другом, одмахнуше руком, затворише врата и одоше. Како Господ проналази чудесне начине да нам шаље Своје поруке преко природе, преко биља, преко животиња, јер не заборавимо – Васкрсење Христово обнавља сву твар.

 

Можда ће неком ово изгледати и неозбиљно и недорасло величини овог Празника, али заправо све се данас радује Васкрсломе Христу! Радујмо се и ми, јер –  Христос воскресе!

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Протонамесник Александар Вучај, парох обреновачки, говорећи о празнику Васкрсења Христовог, каже да нам је данас више него икад потребно смирење да бисмо прихватили новонасталу ситуацију изазвану пандемијом корона вируса и ванредним стањем које је из тога произашло. 

 

 

„Са Христом у себи прихватимо наметнуте околности!“, поручује отац Александар који саветује вернике да, упркос нормалним људским осећањима страха и бриге, потраже себе, али не да се самоокују безумним страхом, него да се окрену себи, Богу, људима поред, молитви која ће се претворити љубав, а само љубав може развејати све бриге и страхове. Са оцем Александром разговарала Јадранка Јанковић.

 

 

Извор: Радио Источник

 

Свештеник Ненад Андрић из Ваљевске Епархије исцијелио се од корона вируса. Њему су доктори, управо на празник Васкрсења Христовог, сапштили да је после више од мјесец дана борбе, побиједио вирус. Отац Ненад је са нама подијелио тешке тренутке своје борбе, нагласивши да му је највише помогао Господ Бог, Свети Василије Отрошки и молитве нашег Митрополит Амфилохија, свештенства, монаштва и вјерног народа.

 

Звучни запис разговора

 

,,Завјетовао сам се да ћу кад оздравим доћи код Светог Василија Острошког да му се захвалим што ме је, својим молитвама, исцијелио“- каже отац Ненад и додаје да љекари лијече а само Бог исцјељује.

 

Он је осврнуо и на витешку борбу љекара и медицинског особља у борби са овом пошасти и њихово одрицање и несебичну жртву за ближње своје. Отац Ненад каже да га је укријепио и дух наших литија у Црној Гори.

 

,,Поносни смо овдје на ваше литије које су и нама унијеле дух, који нам је много помогао да се изборимо са свим што нас је снашло“.

 

Он је говорио и о својим сјећањима на блаженог спомена Владику ваљевског Милутина, који се упокојио од последица вируса корона.

 

,,Васкрс ми донесе радост. Христос воскресе! Негативни су тестови, Богу хвала. Изашао сам кући. Христос мили је победио у мени.

 

,,Велика је борба била са вирусом који ми је жестоко напао плућа. Најприје Богу хвала, Пресветој Богородици и свима Светима. Ништа без Божје помоћи.

 

Хвала онима који су показали љубав ближњих и жртву докторима из Ваљева, као и КБЦ “Драгиша Мишовић”, свим сестрама и хигијеничаркама. Људи, они раде нон- стоп. То је борба под маскама. Такав труд и жртву нисам никада видио. Емпатија се осјећа на сваком кораку. Њихова љубав према пацијентима је огромна. Док се ми боримо да дишемо, они све чине за нас као за најрођеније да нам олакшају. Кад нам је боље, орадосте се и пуни су среће. Ми Срби смо златан народ.

 

Доктор на интезивној нас је бодрио ријечима: ,,Браћо, сви смо ми слична генерација (ја сам 1974. годиште). Има сви да изађете здрави одавде. Мора да буде добро. Мора!!! „

Проф. Ђукић и др Пеђа обилазе редовно све нас заражене као и други љекари иако смо сви били заражени.

 

Кад неко умре бол се осећа по лекарима и медицинским сестрама. Ћутимо. Сви смо постали фамилија. Кад неко оздрави, радујемо се! Сви се радујемо. Многи медицински радници су се такође. Каже ми медицинска сестра да није видјела дуго своју дјецу јер је у самоизолацији, па се боји да ако се она зарази, не зарази и њих. То је жртва као код првих хришћана. Честитали су нам и Васкрси и донијели офарбана васкршња јаја… Срби су заиста Христов народ“- каже отац Ненад.

 

Свештеник Ненад наглашава да су мјере мере опреза заиста потребне.

 

 

Он је од срца захвалио манастиру Острогу на челу са Митрополитом Амфилохијем, манастирима Тумане, Хиландар, Ћелије ваљевске и мати Гликерији за молитве Ави Јустину, Лелић са Светим владиком Николајем, свештенству и монаштву Епархије ваљевске, са вјером да се уснули у Христу владика Милутин моли за своју духовну децу.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Васкрсење Христово, Пасха Господња, „празник над празницима и славље над слављима“, извор је и темељ хришћанске вере и живота. О. Андреј Ткачов објашњава зашто се Васкрсли Спаситељ није јавио свима, и зашто Васкрс „не дотиче срца свих људи“. Емисија је емитована на Васкрс, 19. априла 2020.

 

 

Извор: Православие.ру

 

Постоји велика опасност од статичког разумевања догађаја Васкрсења. Уколико се оно посматра само као један од догађаја који су обележили историју везану за личност Господа Исуса Христа, оно постаје предмет сећања и успомена вредна поштовања. 

 

 

Наиме, често се дешава да се такав однос према празницима у стварности успоставља. Одређеног датума сабере се група људи да испоштује велики празник. Најчешће је и формално историјско знање о суштини одређеног празника веома оскудно, а шире разумевање важности празника за нас и наше спасење остаје у измаглици. Понека проповед ревносног свештеника, неки текст у штампаном или електронском формату учине да могућност разумевања буде већа. Ипак, разумевање и даље није довољно. Наше очи остају и даље неспособне да угледају светлост коју доноси тајна празника. Неопходно је учествовање.

 

Учествовање (ή μετοχή) је веома важан богословски појам. Свети Григорије Богослов и Свети Максим Исповедник нам дарују важне увиде који тумаче место учествовања у животу Цркве. А, оно је свуда. Од крштења па све до упокојења. Зато су ушима и срцу потписника ових редова посебно одјекнуле речи једне учене православне хришћанке српског рода која је признала да је била одушевљена васкршњом Литургијом. На даље питање, где је то присуствовала богослужењу, одговорила је да је путем тв преноса пратила Литургију из свог стана уз топле напитке и грицкалице. Ово је пример неучествовања и позив на промишљање многих тема из живота Цркве и друштва.

 

Заједница Свете Тројице носи изворну снагу која се кроз Цркву као Тело Христово даје нама на заједничење. Само у заједници човек добија своје назначење. Оно је биолошки поткрепљено, јер сами не долазимо до свог биолошког почетка. Добијамо га на дар и залог. Најтрагичнији проневере овај дар подижући руку на себе и одузимајући оно што нису себи дали. Живот је тада изневерен. Најбољи међу нама га проживе кроз тајну смирења и служења Богу и ближњима. По речима Борислава Бекића: они не гледају своју корист, већ да буду корисни другима. Они се уче од Онога Који је приклонио небеса и сишао на земљу, отворивши нам двери тајне потпуног смирења, јер „Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт 20, 27–28). Од тада ми смо позвани на последовање овом начину живљења. По речима једног од мотивима и дубином израза најправославнијих српских песника модерног доба, великог и исказима у камен исклесаног Момчила Настасијевића: Благо ономе ко има коме да послужи.

 

Суноврат савременог света се састоји у томе што људи нису несрећни јер немају коме да послуже, већ што не желе другима да послуже. То је обрнута логика од оне којом је Богочовек живео не земљи. Стога, није ни чудно што је поље безблагодатног живљења тако широко и тако безмиомирисно у савременом друштву. Загађеност ваздуха, настала коруптивним шкртостима оних најбогатијих који не улажу у филтере за пречишћавање у производњи, свима нам смета. И све више. Осећамо честице нечег прљавог, које нам сметају да дишемо. Ово је хипербола земље, а само бледа сенка и покушај метафоре небеске истине, по речима истанчаног и често мистичног певања код Бродског. Зар сви не бисмо могли да будемо мање штетни за околину и да састрадавамо са целом творевином која „ишчекивањем тугује да се јаве синови Божији“ (Рим 8, 19)?

 

 

Духом Светим ми постајемо усиновљени Богу, а међу собом браћа и сестре. Тајна Свете Тројице почиње да живи у нама. Тачније, ми постајемо учесници (удеоничари) исте. Тада постајемо истински слободни. Ослобађамо се од гнева, од порива за владањем другима, од најразличитијих страсти. У светлости Васкрсења слобода бива јача од могућности избора. Она постаје истрајавање у добру, а одолевање злу. Не због тога што желимо да будемо горди морални чистунци, већ што не желимо да својим грехом ожалостимо Бога и ближње.

 

Савремени човек слободу види у ропству. Поједини мислиоци, са предзнаком хуманости, човеку поручују да није ништа друго него роб – спуштајући га на ниво онога који се предаје уживањима која му најчешће одузимају физичко, психичко и духовно здравље. Само што му то не кажу у очи, него га уверљиво лажу да он поверује у исто. Болести зависности се могу разумети само ако имамо на уму мисао О. Вајнингера који поручује: Свака вид зависности је израз метафизичке жеђи човека. Недостатак смисла, или најпрецизније Бога у човековом животу, чини отвореном могућност зависности од нечега што је изван тмурне свакодневнице. Саглашавамо се са мислиоцем који је приметио да се у Светом Писму реч смисао не помиње, изузев као име за Сина Божијег – Логос. Такође, примећујемо да се недостатак смисла најчешче надокнађује неким видом зависности. Тако, када се алкохоличар или наркоман одвикну, популарно „скину“, са опијата, они скоро по правилу постају депресивни. То показује да су опијати били само средство којим су безуспешно покушавали да реше егзистенцијална питања.

 

 

Патријарх Павле овакве проблеме тумачи у светлу драгоцености слободе којом нас је Бог даривао, као и свих заплета који уз ово иду. Поучава нас: „Зато, да би остали усправни пред злом и да се не повијемо пред њим као робови, треба стално да се опомињемо речи Светог Јована Златоуста да се ђаво ни око чега толико не труди колико око тога да човека лиши вере у то да га је Бог одликовао и уздигао слободом воље да изабере добро и да чини добро. И још да нам је: Бог зато даровао слободу и у природу савести положио познање добра и зла, и допустио да ђаво постоји и паклом прети, не само да не уђемо у пакао, него да задобијемо Царство небеско.“

 

Ми болујемо јер смо смртни, а тек потом умиремо од неке болести. Смрт је извор патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо животом. Без повезивања, живот и смрт остају подједнако непротумачени. Зато је неопходно сведочење Цркве о јединству свих у Христу, као и о победи коју је Својим Васкрсењем донео целокупној твари. Ова победа се нуди као могућност у којој се слободно учествује. Стога, уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, уместо апокалиптичарске панике, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. По речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“

 

Апостол Павле нас поучава да Васкрсење Христово отвара пут у васкрсење наше (1 Кор 15, 15-17). Зато нас и храбри: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи“ (Гал 5, 1). Та слобода нам не гарантује срећу, као уживање у повољним овоземаљским околностима. Истраживачи су приметили да се реч „срећа“ не користи у Светом Писму, а са гледишта психијатрије дуготрајно стање интензивне среће би могло да се тумачи као вид душевног обољења и да изазове оштећења мозга. Ваљда је наш народ зато и измислио изреку: Смеје се к’о луд на брашно. Радост је нешто друго. То је на првом месту благодарност Богу, али и поверење у Њега као Васкрслога и Васкрситеља. Васкрсење је као зора коју облаци наткриљују, али само да би једног тренутка сунце било још драже и још већим сјајом нас обасјало када поново изађе.

 

 

Протонамесник Александар Р. Јевтић

 

Извор: Епархија жичка

 

Христос Воскресе драга браћо и сестре!

 

 

Радост Васкрсења је вечна и траје сваки моменат нашег живота и ту радост нико нам не може одузети. Живети пуноћом васкршње радости можемо само ако исповедамо веру православну и учествујемо у Светим тајнама Цркве.

 

Нема веће радости од те него бити православни хришћанин и радовати се Васкрсењу Христовом као залогу свеопштег људског васкрсења. Господ наш Исус Христос својим славним Васкрсењем победио је троструког непријатеља рода људског грех, смрт и ђавола.

 

Пакао је опустошио силаском у њега Васкрслог из мртвих Господа нашег Исуса Христа и душе праведника су узнесене у Царство небеско почевши од прародитеља Адама и Еве.

 

Православна црква већ две хиљаде година прославља Васкрсење Христово као централни догађај наше вере око чега се заснива сав домострој спасења рода људског, јер ако Христос није васкрсао узалуд вера наша, узалуд проповед наша,каже Свети апостол Павле у Посланици Коринћанима и затим додаје :“ Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде превенац оних који су умрли, јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети.“

 

Сва лепота празника Васкрсења најелепше се доживљава на Васкршњој служби где кроз богонадахнуте црквене химне наша душа већ полако васкрсава да би се на Божанственој литургији сједнила са Васкрслим Господом Исусом Христом причешћујући се Његовим пречистим Телом и Крвљу.

 

Од Васкршње вечери па све до празника Вазнесења сва богослужења почињу васкршњим тропаром (химном) „Христос воскресе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова“. Тај најлепши од свих тропара певамо пуним плућима четрдесет дана колико је Васкрсли Господ Исус Христос ходао по земљи пре него се у слави узнео на Небеса.

 

Такође, од Ускрса па се до Томине недеље у Цркви, али и у нашим домовима читамо посебно Молитвено правило о Ускрсу. Сва богослужења у Цркви почињу тим кратким, али дубоко садржајним Молитвеним правилом. Дакле Полуноћница, Часови и Мало повечерје почињу тим молитвеним Васкршњим правилом док у нашим домовима то исто Васкршње молитвено правило читамо уместо јутарњих и вечерњих молитава пред спавање.

 

Наравно, кад смо кући у току Светле недеље, како се назива период од Васкрса па до Томине недеље, можемо кад год нам је срцу драго да читамо то предивно Молитвено правило и кроз њега да се наслађујемо сладошћу Васкрсења Христовог.

 

У томе кратком Молитвеном васкршњем правилу налазе се предивне црквене химне које освежавају нашу душу радошћу Вечног живота. Не желећи их тренутно појединачно тумачити много је лепше да сви заједно у њима молитвено учествујемо ових дана до Томине Недеље поздрављајући једни друге : “Христос Воскресе – Воистину Воскресе!“

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Христос Сâм сиђе да се бори с адом,

и изиђе с обилним пленом победе.

 

 

На свету и велику недељу Пасхе празнујемо најживоносније Васкрсење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

 

Овај празник називамо и Пасхом, што на јеврејском значи прелажење, јер то је дан у којем је Бог у почетку привео свет из непостојања (у постојање); тог истог дана превео је израиљски народ преко Црвеног мора и тако га истргао из фараонових руку; истог тог дана сишао је с неба, уселио се у утробу Дјеве. На данашњи дан је истргао сав људски род из ада, извео на небо и привео у првобитно достојанство непропадљивости. Но кад је сишао у ад, Господ, ипак, није васкрсао све, него само оне који су хтели да поверују у Њега. А душе светих, које је ад од века држао, Он је ослободио и свима отворио приступ небесима. Ето зашто, преиспуњени највећом радошћу, светло празнујемо Васкрсење и потврђујемо радост којом се обогатила наша природа богатим даровима Божијег милосрђа. Исто тако, исказујући и прекид непријатељства и сједињење с Богом и самим анђелима, поздрављамо (једни друте) уобичајеним целивањем.

 

Васкрсење Господа се десило овако: док су војници чували гроб, земља се око поноћи затресла јер је анђео сишао с неба и одвалио камен од гробних врата; запањени стражари су се разбежали, и тиме се, чим је минула субота, негде у освит првог дана седмице, отворио пут и женама. Пре свих Васкрсење постаје познато Мајци Божјој, која је, по казивању светог Матеја, седела према гробу с Магдалином. Али да не би било места за сумњу у Васкрсење због сродства са Мајком, јеванђелисти говоре: јави се најпре Марији Магдалини. Она је видела и анђела на камену, а кад је пришла ближе, видела је и у гробу анђеле, који и јављају Васкрсење Господа. Устаде, говоре они, није овде; ево места где га положише. Кад је чула ово, она је похитала према најватренијим ученицима, Петру и Јовану, и саопштила им радосну вест о Васкрсењу. А када се она враћала са другом Маријом, срео их је Христос, и рекао: Радујте се! Управо онај род, који је раније слушао: с мукама ћеш децу рађати, требало је први да чује ту радост. Ношене незадрживом љубављу, оне се приближавају Христу, и желећи да се стварно увере, додирују Његове ноге. Гробу прилазе и апостоли: Јован се само надвирио над гробом и отишао, а Петар је ушао унутра и веома брижно разгледао, додиривао плаштаницу и убрус који је био на Христовој глави.

 

Магдалина је рано ујутру поново дошла са другим женама да би се подробније уверила у виђено. Стајала је напољу код гроба и плакала, а кад се надвирила (над гроб), видела је два анђела, сва у светлости, који јој, као да је смирују, говоре; Жено, што плачеш? Koгa тражиш? Исуса тражите Назарећанина распетога? Није овде, јер устаде. Тог истог трена оне су устале јер су приметиле Господа. Она се окрену и угледа Христа како стоји, па, мислећи да је градинар, (јер је гроб био у врту), рече: Господине, ако си гa ти однео, кажи ми где си гa положио, и ја ћу га узети. А када се Магдалина још једном нагнула према анђелима, Спаситељ јој је рекао: Mapиja! Кад је чула Христов мили и познати глас, она је хтела да се приљуби уз Њега, но Он јој је рекао: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему, као што сама признајеш, чим још сматраш да сам човек, него иди браћи мојој и кажи им све што си видела и чула. Магдалина је то учинила, а у зору поново је с осталима била крај гроба. Жене које су биле с Јованом и Саломијом дошле су кад је већ грануло сунце. Морамо рећи да су жене, међу којима је била и Богородица, долазиле на гроб у разно време; јер она и јесте Марија коју Јеванђеље назива Јосијевом мајком – тај Јосија је био Јосифов син. Није познато, дакле, у ком (тачно) часу Господ васкрсава: једни говоре: кад су петлови први пут запевали, други: кад се земља затресла, а трећи говоре још другачије.

 

Док се све ово дешавало, неки стражари су дошли првосвештеницима и јавили им све што се догодило. Ови су дали стражарима довољно новца и тако су их приморали да кажу да су Његови ученици дошли ноћу и украли га. А увече, истог дана, када су се ученици сакупили у страху од Јудеја и када су врата била чврсто затворена, ушао је Исус, будући у непропадљивом телу, и, по обичају, благовестио: Мир вам! Кад су видели Христа, они су се преизобилно обрадовали и кроз надахнуће (Васкрслог) у савршенијем степену примили су силу Свесветог Духа. Како је Васкрсење Господа тродневно? Ноћ између четвртка и петка и петак до заласка сунца је један дан (Јевреји тако рачунају дан); затим ноћ између петка и суботе и субота до заласка сунца је други дан, затим ноћ између суботе и недеље и недеља до заласка сунца (јер се део почетка узима као целина) је трећи дан. Или чак и овако: у трећем часу петка Христос је распет; затим је од шестог до деветог часа била тама – рачунај то као ноћ, и од трећег до деветог часа – то је један дан; затим после таме опет обданица и ноћ између петка и суботе – то су два дана; затим субота до заласка сунца и ноћ између суботе и недеље – то су три дана – по речима јеванђелисте: и субота освиташе. Кад Спаситељ, који је обећао да ће нам трећег дана указати милост, на најкраћи начин учини (то) добро дело, Њему слава и сила у векове векова. Амин.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

“О преблаги, тихи учитељу,

 Слатка ли је света бистра вода

С источника твога бесмртнога!

Од Твога су св’јетлога погледа

Уплашене мраке ишчезнуле,

Од твога су хода свештенога

Богохулни срушени олтари;

Воскресењем смрт си поразио,

Небо Твојом хвалом одјекује,

Земља слави свога Спаситеља!“

 

 

Наведени стихови којима се завршава чувена поема, настала у време Великог поста 1845, указују на Његошево православно разумевање тајне света. Упркос приговорима за неправилности у учењу о космологији, он је показао да Личност Васкрслог Богочовека јесте центар спасења за свеукупну твар. Концепција текста Луче Микрокозме није случајно нашла врхунац у овој Химни.

 

Презвитер Александар Р. Јевтић

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

 

Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света.

 

 

Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом.

 

Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење.

 

 

Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским.

 

Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере.

 

Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота.

 

 

Свети Николај Охридски и Жички, 

Рехабилитација тела

 

Извор: Епархија жичка

 

Фарбање и украшавање васкршњих јаја један је од најстаријих хришћанских обичаја. Символично значење овог обичаја је представа васкрсења. Као што је Христос развалио врата смрти и васкрсао, тако и пиле разбија љуску јајета и излази у нови живот.

 

 

А зашто се фарбају јаја казује нам легенда о Марији Магдалини која је дошла у Рим да проповеда Јеванђеље Христово и стигла до цара Тиберија.

 

Цар Тиберије није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било као кад би јаја у корпи, коју му је Марија Mагдалина донела на дар, променила боју. Марија Магдалина је на то рекла: „Христос васкрсе!” а сва јаја у корпи су постала црвена.

 

Друга легенда казује да су се становници Јерусалима подсмевали хришћанима, говорећи да Христос није васкрсао, јер је то толико немогуће као што је немогуће да кокошке носе шарена јаја. На дан Васкрса су све кокошке у Јерусалиму снеле црвена јаја.

 

Кажу и да је грлица свила гнездо испод крста на којем је Господ разапет. Крв Господња је капнула на грличина јаја у гнезду и она су постала црвена. Црвена боја представља невино проливену крв на Голготи, али то је и боја радости и васкрсења.

 

 

Извор: Епархија жичка