Доносимо документарни филм "Црна Гора - битка за Православље"у реализацији украјинске телевизије "Интер ТВ". Вашој пажњи топло препоручујемо овај филм: 

 

 

У крсној цркви архијерејског дома града Кишињева, познатијој као Митрополитска црква, петог септембра хиљаду деветсто девете године, послије свечаног акатиста, први пут сам се попео на високу црквену катедру, са које сам се гласом који је дрхтао од треме обратио својом пастирском бесједом кишињевској пастви. Тога дана Архијереј није због болести бесједио, а народ је научен на бесједе у таквим данима и не би схватио зашто се на катедри не појављује бесједник. Братија Митрополије је мене наговорила да ”нешто кажем” и ја, потпуно неспреман, без концепта сам изашао да бесједим. Пространи храм је био препун, преовладавали су интелектуалци. У мене је било уперено стотине очију, био сам нов, никоме познат човјек и сви су, сасвим природно, са нестрпљењем чекали да чују новог проповједника.

 

 

У прекрасном блиставом храму се зацарила гробна тишина. Учинило ми се чак да се зауставило и трепетно свjетлуцање кандила. Свечана ситуација и образовани слушаоци, и њихова напета пажња су учинили то да је моје лице покрио хладни зној, постао сам као беживотан. Пожелио сам да се што прије окренем, покријем лице рукама и са стидом сиђем са катедре и сакријем се иза високог иконостаса, aли то нијесам урадио.

 

Подигао сам ниско спуштени поглед, суочио се са оним што слиједи и ријешио: овај народ овдје није дошао из пуке радозналости и не би због тога сатима ту стајао - он тражи истину, а истина је увијек сама по себи проста и природна. И ја ћу,иако неуким језиком, њима говорити истину и они ће истину схватити. Брзо сам се надахнуо, у души ми је неки глас понављао: „Говори! Говори!“. Тај унутрашњи глас је ободрио моје снаге и повратио ми дах који је био заустављен. Најзад осјенивши се крсним знамењем, почео сам своју прву проповјед...

 

”Саосјећање, осјећај сажаљења, елементарно осјећање љубави према ближњему, заповијест Христова: ”жеднога напој, гладнога нахрани”, не дају ми право да ћутим, и ја ћутати не могу. Та осјећања ме нагоне да вас благочестиви слушаоци, гласно и упорно молим да пружите руку помоћи онима који су осуђени на страдања, који обијају прагове туђих кућа, трпећи гоњења и ругања гомиле, који су погођени својом судбином, за које живот није њежна мајка, него зла маћеха, који на путу карте живота немају ниједну свијетлу тачку, нити ишта радосно нити ишта пријатно. Пружите, понављам, руку помоћи онима који су судбином кажњени, које је заборавио свијет и људи, који ћутке са хришћанским трпљењем носе свој крст, пијући свакодневно, свакога часа, свакога минута своју горку чашу страдања.

 

Завршивши своју бесједу, сишао сам са високе катедре и кренуо у олтар. На солеји ми је пут преградио официр средње класе, којем је могло бити око четрдесет година. Сложивши своје руке за благослов, он је изустио: ”Хвала вам, баћушка, за дивну бесједу и љубав према сиромасима.  Бесједите чешће и тјешите несрећнике”.

 

Касније сам сазнао да је овај официр мој земљак - поријеклом са Балканског полуострва - само са обала Црног мора, а ја са обала Јадранског. Рекли су ми да је он основао прихватилиште за сиромахе.

 

После три дана, осмог септембра, добио сам од њега следеће писмо: ”Ваше високопреподобије, многоуважени баћушка! Нека је слава и хвала Богу за све. Прекјуче и јуче сам добио пуно поклона у намирницима и у новцу. Захваљујем Вам се за Вашу подршку. Раније ми нијесу посебно радо поклањали. Потребно је свакоме појединачно напомињати. Молим Вас да ме благословите кад да дођем код Вас у Митрополију. Од све душе Вам желим свако добро и најглавније здравље, душевни мир и спасење. Молим Вас да се помолите за мене. Спасавајте се, спасите и мене. Искрено Вас поштујем И.Г.К....

 

Ова личност ме је заинтересовала. Одмах сам му одговорио, замоливши његовог курира да сачека док ја напишем писмо. Мој одговор је био кратак. Написао сам му: ”Ваша високоплеменитости! Са осјећањем живе радости журим да одговорим на Ваше драго писмо. Са нестрпљењем Вас чекам код себе, сво вријеме ћу бити кући. Са искреним према Вама расположењем и уважавањем, Ваш јеромонах Мардарије”.

 

Деветог септембра, послије часова, цијели дан нијесам излазио из келије, са нестрпљењем сам чекао официра који ће бити мој први познаник у Кишињеву. Дуго се није јављао. Најзад, око седам сати увече, кад је већ наступио први сумрак, а испред моје келије се зачули кораци и звук мамуза, знао сам да је он и изашао сам му у сусрет.

 

Ушавши у келију пошао је према келијском иконостасу пред којим је учинио три земна поклона и прекрстио се. Ми смо се као стари другари цјеливали, сјели и започели разговор.

 

Самом себи нијесам вјеровао да је ово војник. Знао сам да већина војних лица чита Толстоја, Ренана, Ничеа, или савремене антирелигијске писце. Познавао сам, истина, и такве који су долазили у цркву једном недјељно, али нијесу показивали неки религијски занос као мој сабесједник. Центар нашег разговора било је доброчинство. Он је мени говорио, између осталог о дому за немоћне старице и старце града Кишињева. На крају разговора он ме упита хоћу ли моћи доћи у дом, што сам радо прихватио. Договорили смо се да другога дана у два сата заједно посјетимо прихватилиште. Десетог  септембра, тачно у десет минута до два, чекао сам га на вратима Митрополије, гдје је кроз пет минута стигао. Падала је ситна јесења киша, са црквеног крова кроз олуке су се сливали мали потоци, заливајући суву земљу. Са напором се попевши на невелику кочију, он је нешто наредио полицајцу који је ту стајао. Са звоника градске саборне цркве је одзвонило два сата. Кренули смо на десно Александровом улицом, скренули лијево улицом Пушкина и спустили се у доњи дио града. Тротоари старих улица су били пусти. На вратима многобројних трговина стајале су групе Јевреја. Била је тишина, само су жубори поточића и звонца вагонета нарушавали ћутање и тишину. Наша кочија је јурила кривудавим улицама. Недалеко од Вазнесењске цркве, на углу Ивановског сокака, на улазу у невелику бијелу кућу смо се зауставили. Са врата се огласило кућно звоно. Врата су се затресла, отворила се и старица распуштене сиједе косе, опирући се на штап, нас је пропустила. Ушли смо у предсобље. До мене је допирало пјевање симпатичних старачких гласова, пјевање пуно поезије и умиљења. То су пјевале старице. Ја сам разумио ријечи: гдје нема болести, ни туге, ни уздисања, него гдје је живот бесконачни (вјечни)”. Тога часа сам схватио да оне некоме поју панихиду завршавајући: Са светима упокој, Христе, душе слугу Твојих...

 

Ми смо, кроз уски ходник, кренули према њима. Први сам ја ушао и стао иза свих да својом појавом не бих пореметио духовно стање старица. Једна од њих, стојећи испред свих је читала: Једини си Ти бесмртан који си створио и саздао човјека, а ми смо земни и од земље створени, и у исту ћемо земљу отићи, као што си Ти, Створитељу наш заповиједио и рекао ми: земља јеси и у земљу ћеш отићи, куда сви ми људи одлазимо.

 

Све оне су, клекнувши на кољена, продужиле да пјевају: умјесто надгробног ридања пјевајмо пјесму алилуја, алилуја, алилуја.

У лијевом углу прилично простране собе висило је десетак икона, пред којима је треперило неколико кандила и свијећа. У средини се издвајала икона Христа Спаситеља. Испред икона је био налоњ на коме су биле положене двије невелике књиге. У једној су записана имена свих умрлих добротвора. Непосредно по завршетку панихиде почео је молебан Сладчајшем Исусу Христу и Мајци Божијој. У другој књизи су имена свих живих добротвора и за њихово здравље се служи молебан.

 

Док је трајала панихида и молебан старице су често плакале, често су се крстиле и благосиљале добре дародавце.

Тако оне свакодневно свршавају молитве за своје добротворе.

 

И ја сам пожелио да се заједно са њима молим и молио сам се са сузама. Кад се све завршило И. Г. се њима обратио ријечима: ”Здраво старице". "Здраво, наш храниоче” чуло се у један глас. Затим је мене представио старицама које су редом, држећи у рукама црне монашке бројанице, прилазиле за благослов.

 

Њих је било око двадесет, друге болесне и немоћне, лежале су приковане за постељу. Изнад одра сваке од њих је висила икона Христова. Све смо их обишли са ријечима утјехе. На крају куће у одвојеној соби је лежала слијепа католкиња - Пољакиња. Чувши да сам православни свештеник затражила је благослов. Одбио сам је, рекавши да ја нијесам католички свештеник. ”Пред Христом сте ви једнаки, ви имате једнаку власт коју вам је дао Христос - да благосиљате и забраните, отпуштите и свежете”. Тада сам и ја схватио да у хришћанском милосрђу нема ни Јудеја, ни Јелина, ни православног, ни католика.

 

Тада сам се први пут срео са ужасима болести и немоћима људским.

 

Све оне плачу и крсте се. Међу њима има племкиња, малограђана, учитељица, војних лица и разних других занимања, али све оне једнако јецају и у тихом кутку завршавају своје земаљско путовање. Овдје сам видио велика дјела хришћанског милосрђа. Тамо сам нашао тихи кутак Христов. Он, кога одсвуда прогоне тамо је нашао кутак гдје би склонио Своју главу. Сви који су натоварени и који страдају, по Његовој ријечи, су Његова браћа, Његова дјеца и ко прихвати оне који су натоварени и који страдају, прихватио је Самог Христа. Одлазећи од њих обећао сам да ћу долазити код њих, посјећивати овај тихи кутак Христов, и да ћу им бити блиски човјек.

 

У шест сати увече И. Г. ме повео у Митрополију јер није било времена да идемо код њега. Затим смо се сваке суботе сретали у благочестивом и гостољубивом дому породице војника М.... у Кијевској улици. Ишао сам код њега довољно често. Између нас се родила братска љубав и оданост. При сваком нашем сусрету смо говорили о тихом кутку Христовом.

 

Разматрали смо шта би могли предузети да би се поправило сиромаштво прихватилишта које траје већ дуже вријеме. Не једном смо се оглашавали у бесједама и у штампи. Поклони су долазили периодично, како кад. Бивало је да мјесецима нема прилога, поготово је то учестало последње године кад је пола Кишињева напуштено.

 

На позив: ”Не заборављајте старице”, који је штампан бесплатно и љубазношћу штампарске редакције ”Друга”, нико није обраћао пажњу.

 

У болници Гербоветске Општине, деветнаестог марта 1912. године, пет дана пред Пасху, добио сам  следеће писмо: ”Драги оче Мардарије! Приближава се Христово Васкрсење, празник љубави и свепраштања, а рад прихватилишта је у критичком положају. Претходних година пред Светом Пасхом свакодневно су ми се јављало и у прихватилиште стизало стотине прилога разних производа и новца. А сада у ове свете дане, несрећне старице су готово сасвим заборављене. За њих радосни празних Свете Пасхе неће бити радостан. Добро би било да ти у новинама напишеш чланак у коме би се обратио друштву за помоћ прихватилишту које је у нужди. Ако ти дозволи здравље, напиши што прије да би до четвртка изашло у новинама... итд.”

 

Ово писмо ме је потпуно ражалостило. Хтио сам много да урадим али нијесам могао ништа, јер сам лежао у болничкој соби Гербоветске Општине.

 

”Драги Вања, одговорио сам му двадесет првог марта, како сам прикован за болесничку постељу немогуће ми је да пишем за новине. Ово писмо пише твој бивши колега П., а ја диктирам. Тешко ми је што чујем да наше драге старице неће обрадовати благочестиви приложници за предстојеће празнике Свете Пасхе. Сам предузми нешто да би оне осјетиле радост будућег празника. Ја шаљем молитвене жеље да би Господ скренуо погледе имућних на сиромашно стање милих наших старица; да рука која даје не оскудијева; да би они који траже Христа путевима богато обасутим ружама, у весељу, радости и вјечном задовољству нашли Њега у океану немаштине и јаука, врелих суза и ужаса живота, нашли и добили Њега тамо на крају Кишињева у Његовом тихом кутку...”

 

Драги читаоче! За мене неће бити веће радости од те ако се ти, прочитавши ово неколико страница, сјетиш немоћних старица и свих таквих са којима се судбина сурово поиграла, који се умјесто топлог кутка стискају у хладним полуразрушеним кућама, који су кочећи се од студени и трпећи мученичку глад спремни проклети богате и имућне и сво окружење и саме себе. Сјети се њихове тешке судбине. Глад,хладноћа, голотиња, унутрашња страдања - то је њихова судбина, то су руже којима је посут њихов животни пут, то су цвјетови са којима се сусрећу свако јутро и вече.

 

Огледни се, драги читаоче, на њихова блиједа испијена лица, на њихове главе и руке које се тресу као сјенке некога другог нама невидљивог свијета. Зар је то људски живот? Није и није! Несрећници! Живот њихов пун је страдања, одрицања, моралних мучења, жалости, болести.

 

Они немају друга коме би повјерили своје јаде, своја страдања. На животном путу они не сусрећу саосјећајног човјека који би им се љубазно осмијехнуо и својим топлим сажаљењем загријао њихову душу. Ко ће утолити њихову физичку глад? Ко ће топлим саучешћем отјерати њихове мрачне мисли? Ко ће њежношћу и љубазношћу загријати њихова хладна срца и душе? Ко? Ко? Ко, ако не ти, љубазни читаоче? Кад осјетиш потребу за блискошћу, Христа не тражи на радосним и веселим мјестима и гозбама. Не, тамо га нећеш наћи. Не иди тамо гдје људи усхићени варљивом срећом препуњавају тргове, баште и позоришта. Не иди тамо! Тамо Га нећеш наћи!

Иди тамо на крај Кишињева, Он тамо има тихи кутак. Иди тамо, тамо ћеш се са Њим срести, тамо ћеш Га наћи кад унесеш зрак свјетлости у тамни безнадежни живот бивших жена и мајки.

 

А кад видиш човјека - ближњега свога, који је у мучном тражењу истине и Бога сишао са правога пута, и у сумраку опасних лутања без компаса и свијетла тражи лик Христов, спасавај га од погибије и пропасти, поведи га тамо гдје Христос у јауцима обитава, покажи му тихи кутак Христов.

 

Поведи тамо и све пале који су оптерећени бременима гријеха и оне који лутају под притиском лажи и зла и све који се кају због учињених љутих грехова - поведи их у тихи кутак Христов и нека се тамо искупљују дјелима милосрђа.

 

Ти, богати и имућни, одазови се на зов и тугу оних који страдају, пружи им руку помоћи, не пролази равнодушно поред њих, јер у том случају, ни тебе на Страшном Суду неће препознати Господ Христос, нити ће те примити у вјечне обитељи.

 

Ти који тражиш Господа Христа у прашуми сујетног живота иди код несрећних и оних који страдају, од њих ћеш научити вјеру и трпљење. Иди и спусти се у доњи дио града и тамо ћеш наћи тихи кутак Христов.

 

Ући ћеш у скромну, али чисту и пријатну просторију гдје ћеш видјети дивна дјела милосрђа учињена у име завјета Христовога. То је тај тихи кутак Христов којега сам ја прије три године нашао. То је тај тихи кутак Христов у Кишињеву.

 

Брошура „Тихи Кутак Христов“, штампана је 1912. године у Кишињеву, и сав приход од књиге био је намијењен да се преда на корист дома за немоћне старице.

 

ЈЕРОМОНАХ МАРДАРИЈЕ УСКОКОВИЋ

 

Са руског језика превео Александар Вујовић,

професор Богословије Светог Петра Цетињског

и уредник Катихетског програма Радио Светигоре

 

Манастир Острог

Свети Доситеј Загребачки и

Оданије Рождества Христовог,

13. јануара 2019. год.

 

 

(Преузето из часописа Светигора, 

број 277, васкршњи број, април 2019.)

 

 

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

 

''Свети Мардарије – владика без адресе'' је документарно-играни филм о првом српском епископу првоосноване епархије СПЦ у Америци и Канади; о свепраштајућој љубави човека који је трпео и подносио и онда када је био гоњен од својих. Његов мученички живот и његово нетрулежно тело живо су сведочанство људима о томе шта је најважније за спасење душе и задобијање вечног живота. Са званичне интернет странице Пријатељ Божји доносимо видео запис филма. 

 

 

Радост Христове побједе над смрћу коју Црква прославља у овим данима, као да добија свог ”тамног двојника” оличеног у свакодневици која протиче као да Васкрсења уопште нема. 

 

 

Трагично је то што често и ми, који чинимо Тијело Цркве, заглушујући пасхалну радост бригама овог свијета и обманом богатства (уп Мт. 13,22), водимо један ”упоредан” живот, независан и неосмишљен истином Васкрсења. Ниједан напад ”споља” не може да повриједи биће Цркве колико унутрашња трвења и изневјеравање њене истине и саборности од стране оних који конституишу њено тијело. Скоро читаву једну деценију смо провели у непотребним расправама између ”старог ” и ”новог”, често уз одсуство љубави и тактичности, без жеље да се чује и ”онај други”, што је, потпомогнуто теолошким релативистичким приступом, довело до тога да смо, можда и несвјесно и ненамјерно, ”казали Тајну непријатељима.” Тако смо данас свједоци дрског и најпрофанијег односа од стране злонамјерника према ономе у шта и анђели желе завирити (уп. 1Пт. 1,12). При томе се открива још један од парадокса неопатристичке епохе: оно што је највише афирмисано у теолошком дискурсу протеклих неколико деценија, добило је своје сурогате и као такво постало доминантно у пракси. Разлог томе је што проповијед о саборности, слободи, личности и заједници, није праћена личном жртвом. А управо се на темељу личне жртве (превасходно Христове а потом и свих вјерујућих) и подвига може изградити истински црквени саборни живот.

 

Саборност се не гради на униформности. Различити доживљаји, искуства и приступи су израз хришћанске слободе дјеце Божије (уп. Римљ. 8,21), али они свој значај и провјеру добијају у заједничком учешћу у Тајни Евхаристије као изразу јединства Цркве. Наша помјесна Црква живи и дјелује на простору неколико различитих држава, од којих свака има своје одређене посебности (у погледу законодавства, друштвеног и културног амбијента, демографске структуре и др.), те је немогуће постићи апсолутну усаглашеност по свим питањима која пред Цркву искрсавају. Али, када је ријеч о суштинским питањима, од којих је свакако најзначајније питање Евхаристије и нашег учешћа у њој, онда опречна и супротстављена мишљења, ставови и пракса, пријете да угрозе јединство бића Цркве. Према томе, уколико унутар црквеног тијела постоје различитости у односу на тако важно питање, какво је питање Причешћа, и ако се оне као такве у пракси остварују, онда је заиста тешко пронаћи аргументе у одбрану од оних који у свему томе виде чак и један вид раскола. Проблем постаје још већи када се ми (клир и вјерујући народ), при свему томе постављамо ”наспрам” Цркве, као да је Црква засебна институција упоредо са којом ми водимо свој лични живот. Живот Цркве је мој живот! Сви чланови Цркве су удови једног Тијела о чијем јединству и међусобној упућености сликовито говори Апостол Павле: А око не може рећи руци: ниси ми потребна; или опет глава ногама: нисте ми потребне…тако да не буде раздора у тијелу, него да се удови подједнако брину један за другога (1Кор. 12, 21-25). Зато се Евхаристија, по ријечима о. Николаја Лудовикоса, показује као догађај који подстиче испуњење дарова вјерних, али и догађај који их просуђује, због чега је учешће у њој и акт подвига будући да представља и дјело мукотрпног себераспињања и болног трагања за јединством свих и свега у Христу. Они који се у евхаристијском причешћу уједињују у Христу као ”са-тјелесни и са-крвни” удови, превазилазе сваку атомизацију (П. Евдокимов).

 

Још је А. Шмеман проницљиво устврдио да нашем времену и савременој цивилизацији највише недостаје једноставна људска доброта која се испољава кроз саосјећајност, кроз учешће у невољи и радости другога. Уколико се занемари основна заповијест о љубави према ближњем, хришћанство постаје само једна од многих идеологија са апстрактним принципима и програмима. Данас, када је свијет пандемијски заражен духом отуђености и разједињености, замисли генијалног руског мислиоца Николаја Фјодорова о обнављању братства на земљи зарад откривања изгубљеног смисла живота, дјелују готово утопистички. А то је заправо позив на остваривање саборности која је основно својство Цркве и црквености, а које се веома често унутар црквене заједнице остварује само декларативно и ”механичким” учешћем у њеном светотајинском животу. Заједно са Фјодоровим можемо да се запитамо: да ли радимо, сарађујемо на Васкрсењу или живимо као да да је Васкрсење нека маргинална тема.

 

Једино саборним учествовањем у радости тајне Васкрсења, тражећи најприје не своје већ оно што је другога (1Кор. 10,24), и не подређујући личним циљевима оно око чега смо као Црква сабрани, сачуваћемо бисере од свиња (уп. Мт. 7,6).

 

Нажалост, врло често су сами хришћани издавали и занемаривали учење Јеванђеља и тиме давали повод непријатељима Цркве да то учење банализују и упросте. И данашње вријеме није имуно на тај вирус. Можда сада, због сложености свијета и епохе у којој живиимо, више него икада треба да саборно и у јендомислију свједочимо истину Васкрсења, да бисери наше вјере не падају пред свиње, да их не погазе својом хулом и ”не окрену се и растрну нас” (Мт. 7,6).

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У току још увек ванредног стања у коме радимо, у Томину недељу ове, 2020. године, телефоном смо забележили разговор са протојерејем Небојшом Тополићем, старешином храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну. 

 

Звучни запис беседе

 

Замолили смо нашег госта да нам појасни шта св. Апостол Тома представља некада и сада, а чини се и убудуће, зашто је нас хришћане заболело његово неверје, откуда оно када је све време био у прилици да види дела Господња? У светлу ових дана у коме православни хришћани и поред трпљења, послушности и одговорног понашања доживљавају велике притиске од једног дела јавности, постављамо помало незахвално питање о. Небојши - који је подсећамо дуги низ година провео уз блаженопочившег Патријарха Павла - како би се, по његовом мишљењу и искуству, Патријарх Павле поставио и шта би урадио у овој ситуацији? Зашто су неки медији дочекали оболевање Епископа ремезијанског Стефана као доказ да ето хришћани 'нису у праву'? Подсећамо се и побусаног понедељка и значаја молитвеног спомињања наших упокојених предака у ове дане Васкршње радости.

 

"Полазиште хришћанског веровања је љубав и само срцем можемо да препознамо Бога" подвлачи о. Небојша и каже да св. Апостола Тому "можемо да ставимо у контекст оних који нам данас траже логичке и спознајне доказе о Васкрсењу". "Хришћанска вера је нешто изнад границе разумног схватања и рационалног" каже о. Небојша који додаје да су "и поред те привидне недоказивости - милиони људи прилазили и данас прилазе Христу. Да ли они имају логички приступ и доказе?" пита наш гост.

 

"Телесни вид више није потребан када се срце распламти вером" поручује старешина Богородичине цркве у Земуну и појашњава да је "вера надрационална али је истовремено и знање срца које је просветљено Духом Светим". "Трудите се да вам речи буду благе, а докази јаки" једна је од мисли блаженопочившег Патријарха Павла на коју је о. Небојша подсетио у овој емисији. "Ми смо се уљуљкали у свом комформизму, очекујући од овога света да нам верује" рекао је о. Небојша и подсетио да као хришћани "не треба да очекујемо од света милост, већ од Господа, и милост и радост – радост проузровокану страдањем".

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Питаш, зашто жене излазе на гробље првог понедељка после Светле Недеље?

 

 

Да изврше један обичај, препун смисла и лепоте. После осмодневног прослављања васкрсења Христа из мртвих излазе хришћанке деветога дана на гробове својих сродника: да их спомену у молитвама, да им објаве васкрс Васкрситеља, и да им поново побусају гробове. Прво се изврши молитва за покојнике. Тиме ми изражавамо своју љубав према оним милим и драгим који су се телесно и привремено од нас одвојили.

 

Знај: истински те воли онај ко се за тебе у тајности Богу моли. По свршеној молитви чука се црвеним јајетом о крстачу и виче: Христос воскресе! Тиме ми поздрављамо покојнике најрадоснијим поздравом, па презирући смрт уверавамо их, да ће и њима сванути дан васкрсења из гроба. Најзад чистимо гроб од увеле траве и стављамо ново бусење, које ће се зазеленити новом травом. Тиме ми јављамо своју наду, да ће у дан свеопштег васкрсења иструлела тела покојника преобратити се у нова тела, у тела небеска. Јер по истинитом сведочанству сведока васкрсења Христова постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска. И још: ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљиво, и ово смртно да се обуче у бесмртност. Кад све то сврше хришћанке се још једном помоле Богу, поклоне према истоку, и одлазе.

 

И тако молитвом оне изражавају љубав; црвеним јајетом и поздравом објављују веру, а обновом бусења показују наду. Љубав, вера, нада и – опет љубав. То је значај и смисао Побусаног Понедеоника.

 

Питао си даље, зашто тога дана само жене излазе на гробља а не и мушкарци, као о другим задушницама? Тај понедеоник је почетак седмице жена мироносица. А Мироносице су прве посетиле гроб Господњи под Голготом, и прве јавиле људима, да је Господ васкрсао. Благо матерама, сестрама и удовицама, које личе на жене Мироносице по љубави према упокојеним! осећају упокојени присуство наше на гробовима својим, осећају – те и још како! – наше молитве и жртве за њих, нашу љубав према њима. И ми ћемо то ускоро осећати – и ја и ти – с оне стране гроба, и бићемо благодарни онима који се нас сећају и за нас се Богу моле.

 

О брате мој, како су слабе речи људске, да искажу тајну живота и смрти, чудну и језиву тајну, о којој ангели с покојницима шапатом роморе! Добро су нам дошли хришћански обичаји, да помогну речима. Обичаји смислени и красни – да помогну слабим речима нашим!

 

Од Бога ти благослов и здравље.

 

Свети Владика Николај Жички: 

Мисионарска писма

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У малом храму св. Саве на Врачару у Томину недељу је служена света Литургија, сходно свим прописима током трајања ванредног стања у нашој држави. Празничну беседу произнео је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијског Управног Одбора и духовник у Светосавском храму.

 

Звучни запис беседе

 

Прота је на почетку подсетио да је најпотврђиванији догађај у историји људској Васкрсење Христово и да је веома важно било да ова истина стигне до неверујућих људи. Појашњавајући долазак Христов међу апостоле, недељу дана по Васкрсењу, прота је напоменуо да је им је Христос донео мир - управо оно што је народу и обећао.

 

Важно је да људи имају мир и Духа Светога, каже прота Стојадин, који даје пример људи који воде државе а сеју немир. "Онај који нема Духа Светога у себи, не може доносити мир који у себи нема" напомиње отац Стојадин.

 

Усклик Апостола Томе, "Господ мој и Бог мој", остаје обавезујући за све народе овога света у свим временима каже о. Стојадин и појашњава да Томину неверу Христос није окарактерисао као грех, већ је то остао пример за сва времена.

 

Тешко је упорно опстајање у неверовању у основне истине, у Господа и Васкрсење Његово, стога је битно да се после празника Васкрсења Христовог сећамо Апостола Томе, да поверујемо, да гледамо и да се уверимо. "У Светом причешћу је вера опипљива", подвлачи прота Стојадин и додаје да кад то доживљавамо, онда са сигурношћу можемо да узвикнемо "Господ мој и Бог мој"!

 

Ових дана смо и ми хришћани, баш као апостол Тома, посумњали у истинито Тело Христово... "Христос није васкрсао Себе ради, него нас ради", подвлачи о. Стојадин.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Протојереј Никола Пејовић, главни и одговорни уредник радија „Светигора“ гостујући у „Инетернет литији“ изјавио је да су органи реда обмањивали и Митрополију и вјернике приликом затварања и још више продубили неповјерење грађања према полицији.

 

 

Предводећи 13. литију на интернету, отац Никола је рекао да није постојао ни један основ да би се затворили храмови за Васкрс и да су због тога представници полиције давали нетачно информације свим заинтересованим. „Звали смо у понедељак полицијске службенике из Даниловграда, не представљјући се као свештеници, да би питали зашто је забрањен пролаз до манастира Острог. Одговор је био да је то учињено у договору са Митрополијом, што је апсолутно нетачно“ рекао је протојереј Пејовић додавши да је Црква у контакту са полицијом добила потпуно другачије објашњење.

 

„Информисани смо да је то учињено по одлукама Националног координационог тима, а до данашњег дана није нам достављена ни једна једника одлука ни образложење таквог поступања“ рекао је Пејовић запитавши се како да грађани имају повјерења у такве институције. Он је нагласио ће за враћање повјерења после оваквих обмана и после привођења Митрополита и десетак свештеника бити потребно много труда.

 

„Митрополиту је нарушено здравље и ускраћена основна хигијена у вријеме заразе а све под изговором борбе против исте те заразе“ рекао отац Никола Пејовић додавши да је то некултурно, јер су на различите начине може узјети изјава. „Намјера је да се понизи Црква и вјерници у лицу Митрополита црногорско-приморског“ закључио је главни и одговорни уредник најстарије електронског медија у Српској Православној Цркви.

 

Отац Пејовић је нагласио да многи међу полицајцима осјећају нелагоду због свега али да ова врста понашања се не може на тај начин оправдати. „Међу полицајцима сам срео доста познаника којима је било непријатно, али та нелагодност не лишава никога одговорности и у црквеним љетописима остаће записано да су без било какве званичне одлуке бранили људима да запале свијећу и да се помоле на Васкрс“ констатовао је протојереј Никола Пејовић.

 

Он се запитао да ли ће ико одговарати за дискриминацију вјерника која је свима очигледна. „Сами полицајци су потврђивали да се на градилиштима и у супермаркетима крше мјере али да они имају наредбу само да реагују само у случају Цркве“ пренио је отац Никола рекавши да никада нико није рекао о чијој се директној наредби ради.

 

Протојереј Никола је рекао да ништа од свега овога не утиче на вјернике да изгубе повјерење у своју Цркву. „Aко би смо питали људе, а то видимо у 99% случајева људи које сријећемо на улици и који стално питају Када ће опет бити литија?“ а ово потврђује и чињеница да је навећи дио веома бројних питања на свакој интернет литији управо те садржине.

 

„Овај народ је оклеветан, опљачкан и осиромашен. И уз помоћ Бога извукао је оно најчеститије и најплеменитије“ закључио је протојереј Никола Пејовић рекавши да честити народ из Литија у читавој земљи заслужује искренију и праведнију власт.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

“Вјера у васкрсење Христово и његова славна побједа над смрћу је она основа на којој је све саграђено, вјера је највеће чудо и она се стално изнова обнавља“- казао је, између осталог, у емисији ,,Питајте свештеника“ протојереј-ставорофор Жељко Ћалић парох даниловградски, тумачећи Свето Јеванђеље на Томину недјељу.  

 

Звучни запис емисије

 

Говорећи нашим слушаоцима о “блаженом невјеровању“ Светог апостола Томе отац Жељко је поучио слушаоце наше емисије о томе како да побиједимо маловјерје, и објаснио зашто су нам и данас потребна чуда да би повјеровали у Господа.

 

„Вирус страха од смрти је много опаснији од вируса корона. Превише је страха у нама а премало страха Божијег“-каже отац Жељко, одговарајући на питање слушалаца, како да искористимо на духовну корист вријеме изолације изазване корона вирусом.

 

Отац Жељко је објаснио и значај Побусаног понедјељка (први понедјељак након Томине недјеље), када наша Црква учи да је потребно обићи гробове наших ближњих, однијети васкршње јаје и поздравити се најрадоснијим поздравом наше вјере:

 

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

 

 

Свештеник Жељко Ћалић је потом одговарао и на бројна питања наших слушалаца, на која ћете чути одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Једна од специфичности Православне цркве у Аустралији јесте та што, за разлику од других хришћанских вероисповести, њену историју у великој мери одређује тзв. дијаспора,. Реч „дијаспора“ користим намерно, јер она већ деценијама одражава стање на терену, долазак усељеника. 

 

 

У већини случајева усељеници су се у великој мери или интегрисали у тамошње друштво или асимиловали до те мере да културу својих матичних земаља у дијаспори доживљавају као нешто далеко од њих. При свему овоме, дијаспоралне заједнице су и даље значајне, па ни у Аустралији није изузетак. Приликом пописа становништва 2016. г. у савезној држави Викторији показало се да су 170.446 лица овако или онако грчког порекла. Мелбурн, највећи град Аустралије, важи за највећи грчки град изван Грчке.

 

До стварања православне дијаспоре долазило је углавном у одговору на геополитичке околности: глобалне и регионалне кризе проузроковале би таласе исељавања. Знатан број избеглица и прогнаника доспео је у Аустралију. Углавном се историја Православља у Аустралији може поделити на три фазе: почеци усељавања, међуратно доба и доба после Другог светског рата.

 

Рани почеци и међуратно доба

 

Пре 20. века у Аустралији је живео незнатан број православних. После британског насељавања овог континента 1788. г., према записима, четири руска брода упловила су пред колонијом Нови Јужни Велс. Наводи се да је приликом такве бродске посете 27. марта 1820. г. први пут одслужена васкршња јутарња служба, што је можда уопште прво православно богослужење у Аустралији.  Године 1898.  почела је изградња грчке православне цркве у месту Сари Хилс (Surry Hills), предграђу Сиднеја. Неколико година касније ударен је темељ цркви Благовести у источном делу Мелбурна. Једна мала православна заједница постојала је у улици  Спринг Стрит (Spring Street) у Мелбурну. Није имала свештеника, а финансијски помагао ју је руски конзул у Мелбурну.

 

После Првог светског рата настао је пораст православног становништва у тој земљи. Ратом изазвани изгони људи из матичних земаља, а нарочито после Руске револуције, присилили су их да крену у бели свет и потраже нову домовину. Мањи њихов број је доспео у Аустралију, где су настале мале православне заједнице. Односи између појединих заједница нису били увек хармонични. Залагање у том смислу грчког архиепископа Христофора (Кнетиса) локална грчка заједница није поздравила. Напетост између заједница, које су саме себе организовале, и епископа који су им наметали свој ауторитет, обележавала је даљу историју ових заједница. Првобитни конфликти у Грчкој архиепископији ублажени су свакако негде у време службовања митрополита Тимотеја (Евангелинидиса) од 1931. до 1947. године.

 

Па и у руској заједници долазило је до напетости између духовне и световне власти. Први руски свештеник у Сиднеју био је Инокентије Зеришев, који је опслуживао малу руску парохију при „Руском дому“ који се тада налазио у George Street-у у градском центру. Васкршња богослужења су услед великог броја усељеника одржавана у већим дворанама;  овај пут је о. Инокентије изазвао мали скандал зато што је васкршње јеванђеље на вечерњи прочитао и на есперанту. Руски усељеници су хтели да и у својој новој земљи у богослужење унесу делић своје „изгубљене“ отаџбине, те ову новотарију нису одобравали, па је о. Инокентија ускоро потом наследио архимандрит Методије, који је до тада пастирствовао у Бризбејну.

 

Све у свему,  било је више таквих конфликата у раном животу Православне цркве у Аустралији, јер се наилазило на неке отежавајуће околности. Приоритети духовних лица нису се увек подударали с приоритетима световних лица. Уз то, морало се рачунати са особитим карактерима људи који су потицали из различитих крајева матичних земаља.  Није постојао приручник како поступати с неком новом ситуацијом у дијаспори, па су свештеници поступали импровизовано, често правећи грешке. 30-их година 20. века, можда услед сурових услова живота за време светске економске кризе и из разлога што су се усељеници од пре Првог светског рата у међувремену већ били интегрисали, побољшани су односи између православних заједница и на видику су били плодови краћег времена стабилности.

 

Крајем међуратног раздобља поједине православне заједнице већ су се приближавале једна другој. Поводом 950 година од крштења Руса, 1938. године,  руска заједница је предложила да се подигне црква посвећена св. Владимиру, но овај се подухват није могао остварити услед недовољних финансијских средстава и  светског рата на помолу. Године 1942. купљено је имање са зградом која је претворена у цркву, у којој се и данас служи и позната је као руска црква св.  Владимира.  Освећена је уз заједничко учешће руских и грчких верника, чиме се приказало јединство двеју Цркава упркос етничкој разлици. Само 30 година касније о. Анатолије  Гилхенко, ондашњи старешина цркве, овако је изразио своја осећања: „Тога дана молили смо се сви ми заједно – наши просветитељи Грци и ми, руски народ, које су они просветлили пре 950 година“.

 

 

Пораст православних верника после Другог светског рата

 

После тог рата избеглице и усељеници приспели су у Аустралију у огромном броју, па је тиме православно становништво значајно бројчано повећано. Усељенички бум довео је тих година на овај континент 170.000 православних лица. Разлози за усељење били су разнолики, али су то била углавном ратом покренута лица са свог огњишта, док су други разлози били специфични већ за сваку етничку групу. Рецимо, неки Руси су нагрнули због комунистичког прогона, а други народи из економских разлога.

 

За Православље у Аустралији ово је значило пораст броја цркава и црквених организација какав се не памти.  Међутим, није се могло ни  помислити да над свима њима буде надлежан један епархијски архијереј. Године 1946. архимандрит Теодор (Рафалски) основао је у Сиднеју парохију за Русе. Првобитна црква светог Владимира више није могла задовољити верске потребе све већег броја православних, па је 50-их година подигнута нова, саборна црква у Стратфилду (Strathfield), у сиднејском предграђу. Временом је код свих етничких заједница из традиционално православних земаља настајала посебна јурисдикциона организација. У овом тренутку своје парохије овде имају Цариградска патријаршија, Антиохијска патријаршија, Српска патријаршија, Московска патријаршија и Румунска патријаршија. С православног богословског гледишта, према којем је у једном граду један архијереј, по светом Игнатију Богоносцу, овакво јурисдикцијско стање збуњује. Углавном, свака етничка група живи засебе и издвојено, те је и узајамна сарадња суздржана.

 

Наредних година настављен је пораст православног становништва захваљујући даљем имигрирању. Грци, Руси, Либанци, Сиријци, Румуни, Бугари, Срби и други православни верници доспели су силом прилика на овај континет. Антиохијска заједница је због рата у Либану доживела значајан пораст. И као раније код Грка, однос између „старих“ и „нових“ усељеника није увек био без трзавица. Ове трзавице између различитих етничких усељеника имају тенденцију да трају дуго и остану карактеристика усељеничких заједница у Аустралији.

 

Углавном се може рећи да увећање броја парохија не потиче од њиховог унутарњег сазревања, него углавном од спољних догађања и тиме условљених миграционих кретања, којима се црквене организације временом прилагођавају. Услед миграција настале су и неке социјалне потребе етничких група, што је водило подизању важних етничких инфраструктуралних објеката какви су школе и старачки домови.

 

Православље у Аустралији данас

 

Православна црква у овој земљи делује углавном како је делала после Другог светског рата. Међутим, изменио се састав епископата, јер су у међувремену умрли старији архијереји. Године 2018. устоличен је митрополит Василије (Кодсаје) као нови архијереј Антиохијске архиепископије за Аустралију, Нови Зеланд и Филипине након што је умро митрополит Павле (Салиба), који је био епархијски архијереј почев од 1999. г. Јуна 17, 2019,  у Сиднеј је стигао новопостављени архиепископ Макарије (Гринизакис) да преузме службу првојерарха Цариградске митрополије. На свом доласку изјавио је: „Припадам Аустралији“, што је сигнализовало нови и визионарски приступ развоју Православља у Аустралији. Његов претходник на катедри архиепископ Силуан (Харкијанакис) био је у тој служби дуже од 40 година. Нови аустралијски јерарси, као српски епископ Силуан који је и рођен и школован у Аустралији, представљају смену генерација у вођењу појединих православних јурисдикција у тој земљи.

 

Све у свему, односи између православних великодостојника је веома срдачан, а однос између Грчке и Руске архиепископије је, упркос новонасталим охладнелим односима између Цариграда и Москве, сасвим исправан. Дакле, можда услед својих одвојених локалних егзистирања недавни прекид општења између Цариградске и Московске патријаршије није знатно нарушио стање на локалном нивоу.

 

Из часописа Religion in Kirche und Gesellschaft,  

бр. 10/2019.      

 

превео протођакон Радомир Ракић

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Ако се сви и саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити“ (Мт 26,33)

 

 

Овим речима је на смео и врло директан начин Свети апостол Петар желео Христу да стави до знања да неће никада одустати од Њега. Грчки глагол саблазнити – σκανδαλίζω означава заправо и активност човека који прима неку вест или учествује у неком моменту која га разочарава или обесхрабрује, али и активност онога који узрокује ту саблазан. Она значи дакле, разочарење, обесхрабрење, губљење поверења као и уништење неке вредности код друге особе. Зашто је Свети апостол Петар изрекао ове речи? Несумњиво из разлога што је желео да Христу, кога воли, покаже да не постоји појава или прилика која би га могла натерати да одступи од Њега. Његова љубав је била на провери и та провера је моменат његовог одрицања који су описала сва четворица јеванђелиста (Матеј, Марко, Лука и Јован) и сви су без изузетка са особитом намером то учинили. Јасно је да разлог томе није да би показали напросто Петрово одступништво, због, не дао Бог, љубоморе или зависти према њему, јер би иначе јеванђелски текст био у потпуности бесмислен, него пре чини се да прикажу управо супротно – Божанску љубав. Код Светог Јована Богослова још је описан и начин на који је Господ Христос поново призвао Петра у апостолство. Тако је показао да љубав према Њему не може никада бити узалудна или бесмислена. На љубав, Господ Христос је одговарао љубављу. Свети апостол Петар је на љубав, чини се у једном моменту одговорио страхом и одрицањем. Господ је и на страх и одрицање одговорио љубављу. Веза између љубави Божије и љубави људске је била и остала веза у покајању и чежњи за сусретом са Њим.

 

Уколико се загледамо у човека, у свој његовој сложености, осећањима, настројењима, слабостима и промашајима, можемо рећи да је човек заиста биће које има свој циљ и смисао и да није само акцидентална – случајна биолошка појава. До таквог закључка, морамо признати, и неће бити много тешко да дођемо, јер је за рађање другог човека потребна љубав и жеља. Овај став, наравно, биће разумљив само онима који верују у Бога, или се преиспитују, а можда и делом препознају љубав и жељу као два битна елемента људскога живота.

 

Да ли и зашто смемо то да кажемо? Уколико слушамо противнике, који се баве генетским и сваким другим видом инжењеринга, који броје радије мртве него живе, наши искази су тешко схватљиви. Ипак, после доласка Христовог у овај свет, откривена је истина да сваки човек, сваки појединац од 7,000,000,000.00 људи није случајна појава, него да је добио посебно назначење и правац будући да је рођен у једном одређеном простору и времену са одређеним људима и да као такав има посебан задатак и циљ. Ми који верујемо у Бога рећи ћемо да је циљ и задатак свакога од нас, свакако да учини овај свет бољим, или да кажемо, да учини овај свет бољим тако што ће свој живот живети са Богом истине, вере и љубави, са Оним који Једини може обрисати сваку сузу, сваки бесмисао преокренути, и најважније победити смрт.

 

Читајући синаксар, (краћи текст који даје опис празновања одређеног дана), за Велику Среду, среду Страсне седмице, чујемо следеће речи:

 

„…Исус рече: пре него што петао двапут запева, три пута ћеш ме се одрећи, као што је и било. А када Петра беше ухватио безграничан страх, показујући Богу немоћ природе, и уједно пошто њему уручи васељену, да од своје природе немоћ схвативши, милостив буде према онима који греше; јер трократно Петрово одрицање, представљало је Богу грех свих људи. Најпре, заповест коју погази Адам, друго, гажење писаног Закона, и треће, само оваплоћење Речи; које је на крају Спас трократним покајањем исцелио; јер га је трипут упитао: Петре, љубиш ли ме? А после свега овога говори ученицима (показујући по човечански, како је за све страшна смрт)…“

 

Овај кратак текст, врло јасно описује неколико појава које полако али сигурно преовладавају у срцима људи, па тако и код Светог апостола Петра, у мислима, у њиховом делању. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… Појава и осећање које човек доживљава када осећа суштинску угроженост, када примети да му је наметнута нужност, дакле када све око њега води у правцу смрти. Пре три дана сам чуо за несретни случај стоматолога из Новог Сада, сина свештеника, који је свој животни крст овенчао, можемо слободно рећи мученичком смрћу. Исти дан ми је стигла вест да је преминуо пријатељ мојих пријатеља од, тако кажу, корона вируса, оставивши иза себе жену и двоје мале деце. Очито да је свака вест усмерена ка томе да и мене подсети да сам и сам смртан. Шта се може породити у срцу човека који слуша о смрти својих ближњих и ближњих његових ближњих? Прво туга, а онда страх… И опет страх. Ипак на једноставан начин, горе цитирани синаксар, јасно нам открива да када је у питању страх, и то можда и безграничан, изазван је због немоћи природе. Зар није и сам Христос „показао по човечански, колико је за све страшна смрт“? Зар није и њему текла зној као капље крви? Они који траже у Светом Јеванђељу доказ о бесмислености Христа(!?) и Његове жртве, најчешће се „хватају“ за овај детаљ. Нажалост, слаба им је работа, а посао унапред осуђен на пропаст. Овде се наиме, види само још једном, да је Христос у свему сличан нама, осим у греху. Видимо дакле, да је природа суочена са смрћу, па и људска у лику Светог апостола Петра, доживела безгранични страх. Такав страх да је апостол „прогутао“ сопствене речи и одрекао се Христа, и то не једном него три пута. СТРАХ…. СТРАХ…. СТРАХ… Изгони веру и удаљује људе од смисла, од Бога. Јасно је дакле да је природи људској својствено да страхује, да тужи и да пати. Посебно када се суочи са смрћу.

 

Међутим да ли страх може бити добар? Може ако је потребно некога преплашеног спремити на нешто или за нешто. Намерно или не, дешавају се злоупотребе, које се морају избећи. Зашто то кажем? Разлог је јасан, инсистирајући на информацији да људи непрестано умиру и да овај вирус односи животе, у људе усељавамо исти онај безгранични страх, који је доживео и Свети апостол Петар, исти онај страх који изгони веру, изгони смисао, тера људе у кулоаре свести и савести. Неко наравно може рећи: „Побогу, па морамо рећи како ствари стоје“! Нико ту врсту добронамерности не може оспорити, али када нешто радимо морамо знати који ће бити крајњи циљ нашега дела. Христос рецимо, како о томе говори Свети Атанасије Велики, можда и није морао да умре на Крсту, али се то десило из особитог разлога, а и крај умирања на крсту није СМРТ већ ВАСКРСЕЊЕ. Нестаће и ове пандемије, или можда и неће, али једно је сигурно људи већ ослабљене воље и ослабљеног духа, биће још подложнији не само манипулацијама како неки тврде, него управо истим тим болестима против којих се боримо. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… ДОСТА!

 

Рецимо доста, окренимо се сви искуству Цркве, најпре ми који у њој представљамо свештенство (за неке „најзатуцанији део“ Цркве), и пробудимо се као оно када је Христос будио апостоле и осврнимо се на Његове речи: „Бдите и молите се да не паднете у искушење“! На нас ће тек бити повика… Хоћемо ли бити млаке вере или бити уз народ који страда, не више од КОВИД-а 19, него од СТРАХ-а верзија 2020, а онда и 2021 итд… Хоћемо ли бити напросто у ишчекивању времена када ћемо моћи мирно да обављамо обавезе на које смо навикнути, или ћемо данас више него икад обављати ону основну обавезу – молитвом јачати људе у вери и за веру. Овде се наравно не ради о жељи да ширимо веру прозелитизмом користећи се страхом. За то нас оптужују моћници овога света, па ваљда пошто им се чини да је „успешна“, покушавају и сами да користе ту методу! И велики и мали моћници света, па и онај из сенке, заборављају најважнију чињеницу, хришћанство тј. Црква никада није страхом ништа чинила него једино и искључиво ЉУБАВЉУ. Зато Цркви ни врата пакла не могу ништа. Зато тим истима не би било лоше да чују ону старозаветну: „чујте моћници и уразумите се, јер је с`нама Бог“ (песма из службе великог повечерја). Тај позив на уразумљење, али у љубави, упућен је свима. Свима, без изузетка. Имамо ли снаге? Имамо ли вере? Ако је до нас, тешко ће бити? Ако је до Бога све је већ речено.

 

И тако… У том чудесном 21. веку, двадесете године тог истог века, дешава се једна чудесна појава која чини се, незаустављиво мења слику света. И можда, поставићете питање себи на крају, какве везе има саблажњени Петар са корона вирусом КОВИД-19. Одговор је врло једноставан: хришћани су, чини се, пред овим вирусом осетили исти онај страх и спремни су да се одрекну Бога љубави како би избегли смрт, исто као и Петар пре и после Гетсиманије. Какве сличности има Петрово време са нашим? Само утолико што и једно и друго време траже човека – Петра после васкрсења – Петра пред Васкрслим Христом – који ће стамено, чврсто и непоколебљиво да сведочи своју веру, човека код ког ће љубав да изагна страх и стрепњу напоље, а да усели веру и наду! А Бог? Бог је васкрсао и ту је!

 

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

 

 

протојереј Јован Милановић,

ректор Карловачке богословије

 

Извор: Епархија сремска

 

Против вируса, који је Божија творевина и који је дошао до нас по Божијој вољи, боримо се молитвом, стрпљењем и поштовањем здравствених прописа. Бог је хтео да се све ово одвија баш у време поста у коме су нам, и иначе, задати, и уздржање и молитва. А што се тиче неистина које су лансиране на адресу Цркве, да не поштујемо ванредне мере, треба збиља показати хришћанско човекољубље, по оној Господњој “љубите и непријатеље”! “Благосиљајте и оне који вас прогоне”! Нека лажи остану саме на сунчевој светлости, истопиће се, пред налетом пролећа, пред истином Васкрсења.

 

 

Овако, за “Новости”, говори протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, члан експертског тима Митрополије црногорско-приморске у преговорима са представницима Владе Црне Горе око спорног Закона о слободи вероисповести. На питање како је доживео то што су на велики хришћански празник Васкрс храмови били празни, а испред њих полицијске патроле, одговара:

 

– Неко се нашао духовит и продуховљен, па је ту сцену упоредио са оном јеванђељском где празан Христов гроб чува ондашња полиција (Пилатова стража). Дакле, то је призор који сведочи Христово васкрсење. Узалудан труд људи да спрече наступ Божије силе… Е, тако некако је било и сада.

 

*Верници су, ипак, нашли начина да прославе Ускрс и испоштују обичаје.

 

– Људи су доносили мере како би забранили окупљање на Васкрс… Али, то је само појачало ангажман и свештеника и верујућих. И да буду стрпљиви, и да, поред свих мера, нађу начина да прославе Васкрс како треба. По мом мишљењу, Црква је показала виталност, незаустављивост… Иако, слажем се, те сцене празних цркава јесу биле тужне, нисмо на њих навикли. Али, ето, парадоксално, како то Бог често воли да нам приреди, празан храм је и овај пут, након две хиљаде година, посведочио Васкрсење. Посведочио, упркос људској стражи.

 

*Недавно је приведен митрополит Амфилохије, један број свештеника, верника. Како то коментаришете?

 

– Што у претераном страху од епидемије, што у недостатку добре (политичке) воље, одређени потези ове власти су показали злоупотребу здравствених мера и опреза. Опрез је разуман и природан. Поготово у оваквим неприликама, али ова злоупотреба ограничења, не само да није разумна, већ је и штетна. Изазива и шири панику међу грађанима. А грађани ове земље су, свидело се то коме или не, већином верници. Али, о томе ћемо причати кад све ово прође.

 

* Сматрате ли да је власт искористила епидемију као прилику да поново жестоко удари на Цркву?

 

– Нека власти раде свој посао, а лекари свој. Ми смо као Црква, и као одговорни људи, све мере поштовали, а неко је нашао за сходно, да усред свега и медијски и репресивно Цркву блати и прогони. Све смо евидентирали, и за све ћемо наћи начина да се разјаснимо: јесмо ли ми, као хришћани, равноправни грађани ове државе, или неки ванземаљци који хоће да је униште? Да видимо, има ли црногорска власт грађанског и демократског капацитета да цивилизовано одговори на ово питање.

 

ЛИТИЈЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ

 

*A Очекујете ли наставак преговора око спорног Закона о слободи вероисповести и хоће ли се наставити литије?

 

– Очекујемо наставак. Нису литије биле неки наш хир, или улична атракција. Оне су биле одговор народа на безакоње у најави. Пошто смо уочи епидемије стали “на пола пута” односно добили одговор из Владе да се седница експертских тимова одлаже до даљег – онда свакако настављамо где смо стали. Тим пре што је спровођење ванредних мера у току епидемије јасно показало да неко не жели, или не уме, да прихвати Цркву у друштву, па чак ни онда када она показује максималну кооперативност и нуди испружену руку сарадње.

 

 

Извор: Новости

 

Mens sana in corpore sano (У здравом телу, здрав дух) - изрека је старих Римљана. А можда је још тачније ако кажемо: У здравом духу, здраво је и тело. Све за душу, душу ни за што - увек нас подсећа Свети Николај (Велимировић).

 

Звучни запис емисије

 

Лекари, као и лаици, одувек су знали да многе болести потичу од разних психичких или духовних узрока, или су у тесној вези са њима. Када се особа нађе у ситуацији стреса, читав низ проблема погађа прво тело и оно реагује одређеним симптомима: проширењем зеница, повећањем крвног притиска, променама у раду срца, нивоу шећера... А, с друге стране, истовремено, осећају се промене у душевној области, где долази до поремећаја пажње, доминира ефекат страха, ток мишљења постаје успоренији или убрзанији, поље свести се сужава. И ево простора за психосоматику.

 

У данашњем издању Храма слушаћете протојереја ставрофора Милоша Весина, професора пастирске психологије и омилитике на Православном богословском факултету у Либертвилу (САД).

 

Говориће о томе шта Библија и свети оци имају да кажу о психосоматици. Чућемо шта је психосоматика и шта реч Божија и светоотачко учење (као два потпорна стуба хришћанства) имају и могу да нас упуте у нешто што се данас назива психосоматиком, тј. о узајамним односима човековог тела, духа и душе. Постоје ли неизлечиве болести или су то, у ствари неизлечиви болесници?

 

 

Аутор и водитељ: Душанка Зековић

 

 

Извор: РТС

 

„Ко ће наћи врсну жену јер вриједи више него бисер“, (ПрС. 31, 10) вели се у Светој књизи. И ко је нашао такву жену, „нашао је добро и добио љубав од Господа“. (ПрС. 18, 22) Добра жена је Божији дар. „Кућа и имање наслеђује се од отаца; а од Господа је разумна жена.“ (ПрС. 19, 14)

 

 

„Она је као лађа трговачка, издалека доноси храну своју. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао дјевојкама својим. Мисли о њиви, и узме је. Од рада руку својих сади виноград. Опасује снагом бедра своја и кријепи мишице своје. Види како јој је добра радња; не гаси јој се ноћу жижак. Рукама својима маша се преслице, и прстима својим држи вретено. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руку убогоме… Зна се муж њезин на вратима кад сједи са старјешинама земаљским… Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага. Пази на владање чељади своје, и хљеба у лијености не једе. Синови њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такође хвали је.“ (ПрС. 31, 14-18; 20; 23; 26-28)

 

Ово је старозавјетни идеал; приказ врсне жене. Наглашене су врлине: оданост, врједноћа, милосрђе, умност, достојанство. И на крају своје похвале врсној жени, као срж и кулминацију свега, Премудри Соломон узвикује: „Љупкост је преварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу“. (ПрС. 31, 30) Другим ријечима, без духовне компоненте, без личног жениног односа према Богу, све су њене врлине преварне и безвриједне. Таква, неокађена и неодуховљена, жена израња у мермерно хладном лику соц-реалистичких и нац-социјалистичких узора.

 

Старозавјетни мудрац не говори директно али се између свих редова уочава и чита жртвеност женина. Све њене врлине усмјерене су ка другима и служењу њима. Њеним врлинама награђени су муж и дјеца, и остали, а она од њих, у најбољем случају, има поштовање и хвалу.

 

Од те жртвене и мукотрпне судбине није се одвојила жена ниједног доба, па ни овог. Ако јесте, она је изневјерила себе и своје назначење. С ријечима о мукама, жена је изашла из раја. Не рече ли Бог Еви, пражени, а преко ње и свим женама: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар.“ (1. Мојс. 3, 16)

 

„Вриједна је жена вијенац мужу своме; а која га срамоти, она му је као трулеж у костима“, (ПрС. 12, 4) вели Премудри Соломон. И боље је живјети са лавом и аждајом него са злом женом. (Сир, 25, 18) Јер свака је злоба мала пред женином злобом. (Сир. 25, 21) На ово Премудри Соломон додаје још да је боље „сједити у углу од крова него са женом свадљивом у кући заједничкој.“ (ПрС. 25, 24) „Непрестано капање кад је велики дажд – вели он – и жена свадљива, једно су. Ко је уставља, уставља вјетар, и она се одаје као мирисаво уље у десници.“ (ПрС. 27, 15-16)

 

Новозавјетни узори су још преданији у жртву другима. Свети апостол Павле даје упутства вјерном свом ученику какав женски лик да клеше у својој пастви. Вели му да жене „буду разборите, чедне, кућанице, добре, покорне својим мужевима, да се не би хулило на ријеч Божију“. (Титу, 2, 4-5)

 

Апостол свети указује на то да жена, својим владањем, објављује и шири ријеч Божију. Она нема потребе да говори у Цркви; (1. Кор. 14, 34) то је и неприлично. (1. Кор. 14, 35) Њено понашање је најбоља проповјед. „Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима – вели свети апостол Петар – да ако неки не вјерују ријечи, онда понашањем жена и без ријечи буду придобијени, када виде чедно понашање ваше са страхом“. (1. Петр. 3, 1-2)

 

Старозавјетни мудрац свједочи да је љупкост преварна и љепота ташта; новозавјетни апостол Христов иде даље па тачно наглашава женама шта им је чинити. „Ваше украшавање – вели – да не буде споља; у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеном човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом скупоцјено.“ (1. Петр. 3, 3-4) Он указује на подстицајни примјер светих претходница. „Тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима. Као што Сара бјеше послушна Аврааму, називајући га господаром; њене кћери постадосте чинећи добро, и не бојећи се никаквог страха.“ (1. Петр. 3, 5-6)

 

На стварној и дјелотворној љепоти духа инсистира и свети апостол Павле. Пише свом ученику, епископу Тимотеју, да учи жене да „у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима, као што приличи женама које се привољеше богопоштовању“. (1. Тим. 2, 9-15)

Кроз преданост другима и жртвену муку жене се спасавају. У Светом писму речено је да ће се жене „спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“. (1. Тим. 3, 15)

 

У данашње вријеме, обилато изазовима и искушењима, „женско питање“ је актуализовано до усијања. Од потреса тим „питањем“ изазваним, ни Црква није остала поштеђена. Не можемо се отети утиску да су поједине протестантске црквене групације на то „питање“ одговориле на такав начин да су се тим одговором искључиле из круга Цркве Божије. Руковођене утилитарном логиком овога, вихорног, времена, увеле су праксу страну и далеку Цркви Христовој. Заборавило се на плејаде светих мученица и подвижница, преподобних мајки и дјевственица, свијетлих примјера Христових светитељки које су се удостојиле највеће славе небеске. Ниједна од Божјих угодница није носила неко јерархијско звање али су се попеле на такву духовну висину до које, највјероватније, неће досећи ниједна „свештеница“ ововремских и овоземаљских. Тако света Православна црква одговара на женско питање указујући на светитељске примјере жена, почевши од Саре, прародитељке, до јучерашњих и данашњих жена, страдалница и исповједница.

 

Жена не може бити свештеник у Православној цркви јер је тако одувијек било. Тако свето Предање учи и то традиција Цркве одрава. Господ наш, Првосвештеник велики, који је прошао небеса (Јевр. 4, 14) оваплотио се као мушкарац, и за своје насљеднике, свете апостоле, мушкарце изабрао.

 

И жене су Господа пратиле и његову науку у душе своје упијале; у Његове се пријатеље рачунале; оданије му биле и од самих апотола, али Господ ни једну од њих није у апостолско звање призвао.

 

Православни богослови нас уче да је за ”православне хришћане рукополоени свештеник ‘слика Христова’. Ми вјерујемо да има нешто у природи мушкарца, рукополоеног свештеника, што му омогућава да буде освештано присуство Боије, мистично отјеловљење женика Цркве и Господа”. (Филис Мишел Онест)

 

Шта је кључно питање сваког истински вјерујућег хришћанина: рукополоење и успињање јерархијским љествицама овдје, на Земљи, или спасење у окриљу Божијем, у Царству небеском? Ако нам је спасење циљ, онда смо, заиста, сви једнаки. Нема повлашћених; ”нема више Јудеца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског”, јер смо сви једно у Христу Исусу.

 

Православно памћење је богато и пребогато споменима светих жена, почевши од Пресвете и Пречисте, часније од херувима и неупоредиво славније од серафима, Богородице, Владичице наше, до светитељки нашег доба, чуварки и бранитељки свете вјере наше, православне.

 

Прошло је толико пуно времена откако су, којекуда, с праксом увођења жена у свештене чинове почели. Било би упутно сагледати докле су стигли; који су резултати. Да је у славу Божију све то било, не би се топили као лед артички и све тањи били. Све је мање и тање стадо којима ове ”пастирке” могу да слуе.

 

Колико пута ме сретну и питају неке наше, зашто, забога, не могу и оне у Хиландар. К’о за чудо, не могу да се ни једне једине од њих у њиховој цркви сјетим. Када би чиста срца у своју цркву чешће навраћале, било би им довољно да за Хиландаром не ”жуде”.

 

Жена има довољно простора за ангажман у Цркви. Прије свега, у домаћој својој Цркви, у којој, својом жртвом и одрицањем, изњедрава и подиже пород, нови народ Божији. Испит вјере и побожност полаже се, најприје, у својој кући. „Ако ли ко о својима, а посебно о домаћима, не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5, 8) „Ако ли неко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију“? (1. Тим. 3, 5) пита се свети апостол Павле. Уградити себе у једно честито и боголико биће, већа је ствар но било какав успјех у каријери и у формалним звањима.

 

Ликовима Христових сљедбеница, жена мироносица, а највише, у образу Његове Пречисте Мајке, женско јестаство уздигнуто је на дотад недосегнуту висину. Преко женске природе људском роду указана је највећа могућа част: Бог је удостојио жену да од ње буде рођен; да кроз жену сиђе међу нас, људе, и да од жене прими људско тијело и природу. Поколебани и устрашени апостоли разбјежаше се, а Петар се три пута Христа одрече, а оне, са Пресветом Богомајком на челу, успеше се до врха Голготе и, скрхане болом, стајаху код Крста Исусова. (Јн. 19, 25) Оне, а не апостоли, прате Јосифа у погребној поворци. (Лк. 33, 55) Њима је првим објављена радост свих радости – Христово Васкрсење. Од ове почасти не може бити веће. „Вративши се од гроба, јавише ово Једанаесторици и свима осталима… а овима се учинише њихове ријечи као бунцање, и не вјероваше им.“ (Лк. 24, 9) Петар, који је био очевидац небројених Христових чуда, који је толико пута, из уста свога Учитеља, чуо шта ће се збити, видјевши празан гроб, „отиде чудећи се у себи томе што се догоди“. (Лк. 24, 12)

 

Мироносице наших дана слиједе жртвене примјере својих претходница. Оне нечујно али предано послују у кошници Цркве и знатно доприносе расту и напретку њеном. И као што су жене мироносице исказале огромну храброст пратећи свога Учитеља и састрадавајући с Њим, тако су и наше сестре и мајке, у времена тешка и преломна, пратиле судбину Цркве Христове, састрадавајући с њом. Да није било њих и њихове одлучности, многа би црквена врата дуго чекала да буду отворена. Својом љубављу и оданошћу оне су их отварале. У црквене зидове оне су удахњивале дах животности. Нечујно али истрајно наше побожне мајке и баке пресађивале су у срца својих потомака вјеру у Бога и љубав за Цркву Његову и тако одговриле изазовима које је вријеме пред њих постављало.

 

Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић