Поводом упокојења нашег драгог оца Момчила Кривокапића, из архиве Радија “Светигора“ доносимо емисију “Хришћани говоре о Богу и животу” у којој је гост монаха Арсенија (Јовановића) био отац Момо.

 

Звучни запис беседе

 

Ако је Господ рекао: Без Мене не можете чинити ништа, а Свети апостол Павле каже: Све могу у Христу Исусу Који ми моћ даје, па ко сам ја ту. Моје је само да послушам. Нисмо ми своји, али слава Богу кад смо Христови. А кад смо Христови-скупо смо плаћени- казао је том приликом, између осталог отац Момчило Кривокапић.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“ У храму се псалми читају свакодневно, за сваким јутарњим и вечерњим богослужењем. У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира? Зашто је важно неизоставно користити ову књигу у свом кућном молитвеном правилу? На ова питања одговарају свештенослужитељи Руске Православне Цркве.

 

 

    

Свештеник Дмитриј Шишкин:

 

Док читамо Псалтир, ми, без обзира на све наше греховне падове, уздижемо своја срца горе

 

– Псалтир – зборник, вероватно, најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи, написао старозаветни цар и пророк Давид. Произилазећи из тога да је у питању богослужбена књига по својој основној намени, корист њена је у томе што омогућава присан и жив молитвени контакт човека са Богом. А циљ таквог разговора је наше освећивање и задобијање благодати Божије. Поред богослужбене употребе, постоји и древна православна традиција кућног или „келијског“ читања ове велике књиге. У сваком случају, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам у трагању. Зато што се псалмопојац Давид и одликовао својим крајњим, целисходним стремљењем ка Богу. При томе, он није био лишен грехова, дубоке узнемирености, страхова и борби (све је то нашло свој одраз у Псалтиру), и свега онога што је и нама самима својствено. Али сву ту животну пометњу, да тако кажемо, Давид је превазилазио непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и покајање. Ето зашто, док читамо Псалтир, ми заједно са овим великим мужем, без обзира на све наше греховне падове, несреће и тешкоће, узносимо своја срца горе у нади да нас Господ неће оставити, већ, по молитвама светитеља који је сам спознао тешкоће овоземаљског странствовања, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. А потврду тога, да Господ никада не оставља човека са тако скрушеним расположењем срца и са погодним делањем, проналазимо у Псалтиру, где Давид изнова и изнова благодари Господа за то што у свим компликованим и опасним животним околностима Он не оставља раба Свог, дарује га обилном милошћу и дарежљивошћу, од чега је најважнија могућност присног и живог разговора са Богом.

 

 

    

Свештеник Павле Коњков:

 

Строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година

 

– Псалтир – данас најпопуларнија књига Старог Завета. Потичући од кратких песама које су се пре изводиле уз звуке инструмента сличног гуслама, можемо видети да су аутори имали за циљ слављење Бога у свим животним околностима: од покајања и слављења Бога, до уздизања на оштре степенике старозаветног храма. Пошто и савремени читалац има разнолик живот, строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година. Нажалост, постоји велика подељеност у друштву: многи сматрају Псалтир за изузетну књигу која се чита за упокојене. Али, то умањује значај предивног труда пророка Давида и његових истомишљеника. Јер, строфе о покајању, праведности Божијој, о Његовој милости и бризи и о дугу верног следбеника помажу не само уснулима, већ више онима који читају. Управо у томе видим извор духовне користи од Псалтира.

 

 

    

Протојереј Олег Стењајев:

 

– У Јеванђељу по Матеју читамо о догађајима који су се десили на Голготи: А око деветога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мф. 27, 46). Те речи изговара Христос из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). На тај начин, Господ Исус Христос нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо светом Псалтиру и у његовим псалмима проналазити молитвене речи утехе. Заиста, када се молимо из Псалтира, са једне стране величамо Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале (јевр. ‏תהלים‏‎ (тəhилим)). Са друге стране, многи псалми су покајничког карактера, шапућу речи које нам помажу у покајању пред Богом, да разоткријемо своју душу и да задобијемо истинско покајање. Пошто су у Псалтиру поред покајничких и псалми величања, ми се кајемо пред Богом, читајући Псалтир и величамо Га, читајући Псалтир, а такође изговарамо Његова чудесна Имена, која у множини присуствују на страницама Псалтира, када се говори о Богу – Великом, Моћном, Милосрдном, Благом итд.

 

У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају

 

У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају. Када су се у Совјетско време бавили проучавањем старих докумената на брезиној кори, иако су људи на кори писали само на свакодневне теме, провлачили су се скривени цитати. На основу скривених цитата установљено је да је најчитанија књига Старе Русије био управо Псалтир. Друго месту су заузеле приче Соломонове. Не знам због чега. Можда зато што је присутна тема породице, васпитање деце – оно што је било блиско нашим прецима који су доживљавали Православље пре свега као начин живота.

 

Читање Псалтира представља посебно стање духа: када се човек удубљује у те глаголе, као да стиче анђеоску благодат. Знамо да анђели непрестано предстоје пред Престолом Божијим и величају Његова чудесна Имена. И сваки пут када православни хришћанин или хришћанка, одрастао човек или дете откривају Псалтир и почињу из њега да се моле, они се прикључују анђеоском хору. И, пребивајући на земљи, затичу се на небесима.

 

 

    

Свештеник Валериј Духанин:

 

Псалтир је реч Божија за нас. Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве

 

–Зашто је важно читати Псалтир, а не само молитвеник или акатисте? Зато што псалми нису само старе, тешко разумљиве молитве, како се многима чини, већ су део Светог Писма, које нам је Сам Бог дао. Ако свака молитва представља наше обраћање Богу, стремљење Њему, као што се пламен свеће усправља ка небу, Псалтир је Божија реч намењена нама, светлост која силази са неба и осветљава најтајније делове наше душе. Псалтир је књига Откривања Бога. Кроз цара и пророка Давида Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве. „Ево како ви треба да Ми се обраћате, да се кајете за грехе, да тражите, прослављате Свога Творца и да се наслађујете Промислом Божијим“, – говори нам Господ кроз свети Псалтир.

 

Псалтир – духовни штит од сваке тамне силе

 

Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосни хвалоспев Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Псалтир је духовни штит од сваке тамне силе. Уместо што се на сваком кораку бојимо неког зла, довољно је читати редовно Псалтир, и никакав искуситељ не може нам се приближити. Нису без разлога псалми укључени практично у све црквене молитве и молебне.

 

Псалтир укратко излаже Свету историју – од стварања света, па све до Страшног Суда, о којем је написано јер иде, јер иде да суди земљи. Судиће васељеној по правди, и народима по истини Својој. (Пс. 95, 13). Читаво наше богослужење је испуњено светим строфама из Псалтира, и зато онај ко код куће чита псалме, он и у храму боље разуме службу.

 

Псалтир је тонски дијапазон који даје врло прецизан тон нашем духовном животу

 

Некада кажу како су псалми неразумљиви, и да нема потребе да се читају. Међутим, ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Како још кажу, „ти не разумеш, али зли дуси разумеју“: они одлазе од кушаног човека када чују свете речи псалама. Уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао постаје јасан по мери нашег узраста и духовног искуства, када псалми улазе у наш духовни живот, када они постају хармонични гласу нашег срца.

 

Псалтир има изузетну вредност о којој се често не замислимо. Ту вреднсот је тешко описати речима. Временом постаје јасна. Псалтир је попут дијапазона који даје врло прецизан тон читавом нашем духовном животу. Псалтир нам даје духовну бодрост и трезвеност, ослобађа срца од надолазећих искушења, помаже да се исправи наш животни пут на стазу испуњења воље Божије.

 

 

Извор: Православие.ру

 

У амбијенту јудеохришћанске културе и Кириловско-методијевске традиције формира се икона св. Саве. Она је сведочанство његове духовне борбе у којој је, пре свега, превазишао све расцепе између сакралног и профаног, и сва распадања и осредњости културе. Она је израз Вере као Предања, култа као благодарствене свете Службе. Кроз њу видимо стваралачку синтезу Вере и културе једнога народа. Празнична икона нас обавезује да пригодно слово упутимо онима који изражавају љубав кроз пажњу, слушање и памћење. А то сте ви даме и господо, који сте носиоци племенитости, господства и културе Немањића, која је уткана у ову престоницу Европске културе. Нека би и ово слово било допринос идења у сусрет прославе која је почела вечерашњом службом у Цркви и овом свечаном Академијом. Јер, све што се догодило у мистичној матици небоземног живота, а то је Црква, дело је св. Саве који је нас Дрветом живота увeo у Царство Небеско.

 

Светост његове иконе нас обавезује на озбиљност и одговорност проналажења корена светосавске културе. Однос св. Саве према Божијој Мудрости одредио је рађање духовне културе. Његов универзитет била је Света Гора, где је ушао у матицу живота. У том Источнику богопознања и човекопознања као стваралац био је визионар савременог Универзитета и Матице српске. И дан данас савремене генерације се надахњују духовним стваралаштвом св. Саве. Исконска жеђ за знањем је уткана у човека, има своје порекло у самом стварању света и човека. То свечовечанско искуство и сазнање пронео је кроз себе млади боготражитељ Растко и познао себе у Христу као инок Сава, као св. Сава. Кроз Њега је савладао сву палост, зло и смрт. Пронео је кроз себе адамовску муку зарађивања хлеба у зноју лица свога. Зато кличе у своме слову о мукама:

,,...И пре смрти бива мртав.

И пре суда сам се усуђује,

пре бескрајне муке, са собом сам мучен од очајања...“

Овим речима св. Сава изражава нарушену хармонију и целовитост човека од стране греха с једне стране, а са друге стране сведочи вековно мноштво знања, које као да задаје муке и бриге, по речи премудрог Соломона.

Упознати духовну методику сазнања света и човека, уз етичност научног приступа јесте: ,,почетак мудрости, а то је страх Божији“. Зато се он моли за стваралаштво, следећим речима:

,,О, Божанственом вишњом прмудрошћу испуни ми ум...

подај крепост и знање, реч и разум,

да Ти од твога твоје принесем...“

И заиста, Господ му је на молитвени вапај подарио мудрост која тече из уста Божијих. Св. Сава је испунио Закон Божији, којим је задобио светост. Познато је да никакво научно истраживање није могуће без методологије. Св. Сава је савладао методологију духовног живота која је услов његовог стваралаштва. Између осталог, истакнимо социјално – психолошку природу везе знања и љубави, коју је формулисао Ап. Павле: ,,...сви имамо знање, али знање надима, а љубав изграђује“ (I. Кор. 8.1). Св. Сава је задобио способност жртвене љубави – разумне и постојане, Љубави која умножава меру Добра и човекољубља. Без љубави којом задобијамо најлепше дарове Духа разума, ниједна култура не може опстати, поготову цивилизација која је у кризи.

Основна покретачка сила његовог бића и његовог стваралаштва била је Личност Господа Исуса Христа. О томе говори његова молитвеност, коју су описали његови биографи. Међутим, у овом тренутку треба да се сетимо поруке св. Саве из Жичке беседе: ,,Браћо и чеда, као прво вас молим, положимо сву наду своју у Бога, држимо се, пре свега, праве Вере Његове.“ То значи за нас да се чувамо сујеверја, јереси, раскола и међусобног раздора. Не стидећи се своје Вере православне можемо сведочити Светосавље пред Европом без комплекса ниже вредности, јер савремени човек тежи духовном животу чији је сведок сами св. Сава.

Богословље св. Саве је простор молитвеног ћутања, оно је небеска афирмација и позитивни став. Може се подједнако изговарати и речју и ћутањем. Св. Сава је, пре свега, молитвена и богослужбена личност. Из његовог дубоког молитвеног сасуда тече његово богословље и стваралаштво. Зато је то сведочанство – повеља и темељ наше српске културе. То је теологија једноречја, а не култура и стваралаштво противуречења. Зато је он за нас увек савремен, увек актуелан јер је стваралац. И заиста, нема краја неисцрпном изучавању његове личности и дела, јер нас он води Извору живота. О томе сведоче његове речи:

,,...наш ум да буде на небесима у гледању,

на красотама рајским,

у становима вечним, на анђелским зборовима

у зборовима онде...“

При крају овог уводног слова о култури у светлости Иконе св. Саве и њеној иконичности, треба још једанпут следеће нагласити. Христос је Духом Светим васпоставио Његову икону у човеку. Сам дар Духа Светога утиснут у самој људској природи печатом подобија Сина, догађа се да човек заиста буде икона Божија. Другим речима, благодат дарује божански печат, а практиковање врлина утискује у нас својства Божије иконе. Зато трагање за људским лицем Бога од стране св. Саве налази истиниту икону Љубави Божије, и за нас он постаје света икона. Дар слободе стваралаштва и културе дошао је до врхунца све лепоте живљења и красоте нашег постојања у ,,Православљу српског стила и искуства“, које је по речима Оца Јустина за нас Светосавље.

Љубав је сама икона Божија св. Саве, јер је у светлости Прволика Божијег засијао. Његовим посредством својим сопственим очима можемо се дивити Лепоти Божијој, која је засијала преко иконе св. Саве. Та љубав траје у времену и простору и оставља трагове у историји. То сведочи култура ових Војвођанских простора. То господство Немањића, између осталих димензија раније хришћанске културе, препознатљиво је и ишчитава се данас у разним облицима врлине, које треба открити у равницама и у овој новосадској градској средини.

Благодарећи Вашој љубави и пажњи, препознајемо тему иконе св. Саве настале у својеврсном културном амбијенту, где се у начелу култура као таква превазилази. То превазилажење културе у светлости иконе св. Саве у оквиру свете Службе, јесте и нада да ће се у светлости ,,Осмог Невечерњег Дана“ превазићи и рукотворена икона, не само св. Саве, него ће се преобразити целокупна култура као таква.

Истина будуће стварности већ се предокуша и заиста можемо да кажемо да ће се целокупна култура преобразити, и овим ставом отварам други део излагања о хришћанској култури у Светлости Иконе Христове.

Почео бих овај део мишљу Виктора Бичкова: ,,Могућа је синтеза основних карактеристика источне грчко – римске културе према којој је логика историјског развоја усмеравала јелинизам. Ова синтеза која је значила активно превазилажење културе античког света на новом нивоу, заправо је и почела да се остварује у оквирима хришћанског јелинизма.“

Иако је хришћанска уметност у много чему блиска антици, ипак је чињеница да је она од самог свог почетка себи поставила један нов задатак, а то је учинила због тога што Хришћанство има сасвим другачији поглед на свет и човека. Реч је о увођењу новог стила у уметности, новој тематици и њиховом облачењу у нове облике. На првом месту је било од посебне важности да се на иконама прикаже духовни садржај, односно да се пред гледаоца изнесе она небеска стварност која се не види телесним него духовним очима. Једном речју, „са појавом новог човека појављује се и нови образ који му одговара. – Хришћанство гради свој сопствени принцип живота, своје сопствено светозрење, свој топствени „стил“ у уметности. Насупрот античком погледу на живот и облицима уметничког изражавања који му одговарају, појављује се другачије поимање уметности, другачије уметничко виђење које прекида са оним на коме је почивала уметност античког света“. У изради тог новог хришћанског стила, као што правилно закључује В. Н. Лазарев, били су уложени сви стваралачки напори хришћанских уметника.

Из горе изложеног се види да је по православном трезвеноумљу икона, а то значи и култура, неодвојива од Литургије, то јест органски је са њом повезана, испуњена је светошћу и саставни је део литургијске тајне. Дакле, литургијски садржај је један од главних садржаја православне хришћанске иконографије. Уколико би се култура одвојила од Литургије, она би тада изгубила свој свештени карактер, позив и мисао. Као што свету икону као култни предмет не можемо разумети ван Литургије, тако исто ни културу не можемо разумети ако је одвојимо од Литургије, јер Литургија је њен животни простор. Света икона је утемељена на Христу и сва је усмерена Христовим путем. Њен циљ је, по речима преподобног Јустина Поповића, да што више божанског унесе и оствари у човеку и свету око човека; другим речима: да оваплоти Бога у човеку и свету.

Другачије речено, „када је истинита, култура, настала из култа, враћа се на своје литургијске корене. У својој суштини, она је потрага за јединственом неопходношћу која ће је извести из њених сопствених граница“.  Православну – хришћанску културу бисмо могли окарактерисати као црквену културу, јер она има духовне корене, садржај и димензије. Свети Василије Велики је изнео свеправославно мишљење по којем у човеку постоји пламена и урођена жеља за лепим. Међутим, лепота у литургијском живопису је духовна лепота, а не телесна. То и јесте разлог што у православној (= византијској) уметности влада категорија узвишеног, и у њој је све јасно, једноставно, богодолично и човекодолично.

У православној хришћанској култури Дух Свети је њен унутарњи покретач и динамична чињеница, и због тога је православна хришћанска иконографија богословска уметност. Истинска култура је незамислива без утицаја Светога Духа, а духовна слобода је немогућа изван културе која органски израста из култа и из богослужења, сачувавши дубоко јединство са њим. Управо је слобода најзрелији плод културе, и то плод хришћанске и у суштини европске културе, чији је носилац Црква.

Имајући у виду богооткривену истину да је човек створен по лику Божијем, и да је личносна икона Живога и Тројичнога Бога, тада слободно можемо рећи да је „земаљска култура икона Царства Небеског“. Неопходно је поменути да је икона у развоју православне хришћанске културе одиграла и игра значајну улогу јер је она савршено оваплоћење естетског. Међутим, потребно је рећи да иако је Хришћанство најузвишенији израз културе, јер је реч о новом и – најсавршенијем култу, новом начину богослужења живом Богу и општења са Њим, ипак постоји суштинска разлика између световне и Црквене уметности. Црквену уметност, за разлику од световне уметности, одликује светост и присуство нетварних Божијих енергија у духовном пресаздавању и обликовању тварнога света. Управо се у томе и састоји суштинска разлика између православане – хришћанске уметности с једне стране, и световне уметности, с друге. ,,Духовна уметност не подражава ни природу, ни материјални свет, ни произвољне ликове из људске маште, него ствари које припадају царству духа, служећи се при том сакралним и симболичним формама и мистичким бојама. Она није извештачена и уображена, него једноставна и смерна. Не служи људским страстима, него Богу. Није индивидуална, него свечовечанска, јер није вођена личним, субјективним склоностима, или световним укусом свога доба, него Предањем и Божанском благодати. Византија је пример једне такве уметности“.

Још ћемо рећи и то да је „мисао Отаца једна грандиозна филозофија стварања. Она је много више од оправдања културе. Када буде служила у Царству Небеском, култура је та која ће оправдати историју, човека и његов свештенички позив у свету“.

Као што је правилно примећено од стране православних истраживача, „култура је коришћена за проповед Јеванђеља, премда није увек била прихватана као органски елеменат хришћанске духовности. С друге стране, тешкоћа је у самој природи културе. Принцип на којем је заснована грчко-римска култура је савршена форма у границама коначног времена, што је потпуно супротно идеји бесконачног, Откривењу. Не прихватајући смрт која погађа и њу саму, она не прихвата ни оно што је трансцендира, опире се есхатону и затвара у ток историје. Међутим, ,,обличје овога света пролази“, и треба пазити да се не праве идоли, да се не падне у илузију ,,земаљских рајева“, чак ни у утопију да се Црква поистовети са Царством Божијим.

Православље је одувек имало позитиван став према култури, или боље речено, култура је прожета Хришћанством и без њега она је незамислива и била би мртва. Чувена је мисао Јустина Мученика и Философа да све оно што је од било кога прелепо, припада нама хришћанима. Заиста је тачна Јустинова примедба када се има у виду чињеница да је Хришћанство при свом ходу пригрлило елементе са којима се срело и обликовало их својом мишљу и снагом. Тако је хришћанска уметност позајмила хеленске и оријенталне елементе, обликовала их и уклопила у своју материју да би се развила. Отуда у уметности Православља туђи елементи нису остали недирнути, онакви кави су нађени у својој природи, него су отеловљени у хагиографи ју тек онда кад су духовним рођењем променили стил и структуру“. Дакле, православни хришћански уметници иако су се у свом раду користили античким уметничким наслеђем, ипак су у трагању за новим уметничким исказима свему томе давали једну потпуно нову садржину, продуховљеност, нов смисао и све су прилагођавали служењу хришћанској вери, хришћанском погледу на свет и човековом спасењу.

У том смислу, по православном поимању, васцели човеков живот, а то значи и култура, требало би да има своју основу на догматском учењу и да се на том учењу темељи, то јест потребно је да Православље постане правоживље јер, како дивно каже Свети Григорије Нисијски, хришћанство је огледало природе Божије.

У наставку истичемо да је православна (црквена) иконографија неодвојива од догматског учења Православне Цркве и да управо због тога она изражава одређене богооткривене истине; Ликови Светих на иконама су слике једног другачијег света од овоземаљског, пролазног, трулежног и смртног света који сав у злу лежи. Ликови Светих на православним светим иконама узносе и узводе човека иконопоштоваоца у тај духовни и небески свет, док западна уметност оставља човека у овом земаљском свету безнадежног и безоријентисаног.

Једном речју, западна религиозна уметност је до краја захваћена духом овога света (= секуларизацијом), док је православна свештена уметност у ствари католичанска, општесветска, а не индивидуалистичка и уско национална, уметност која је сва прожета нетварним Божијим енергијама и неодвојива је од црквеног, саборног и богослужбеног живота.

Слажемо се са мишљењем Павла Евдокимова, када он говорећи о култури карактеристично примећује да култура, ограничена каква јесте, продире у ствари и бића све до Божије мисли о њима, до откривања логоса бића и њихове преображене форме. Икона у томе успева, али се смешта ван културе као „слика водиља“, јер садржи непосредну визију, отворена врата ка „осмом Дану“.

Али, овде ћемо још додати да „само православни култ рађа православну културу“, и да је без знања Светога Предања и патристике немогуће разумети европску културу. И зато је незамисливо да онај који не познаје Божије Откровење, које је изражено у Светом Предању и Светом Писму, које је уствари кључ културе и ко хоће да ишчита хришћанску, православну, српску, свесловенску културу, он треба да познаје свето Писмо и Свето Предање, а то је немогуће без Светих отаца.

Нека би дао Бог да идемо у том правцу да очувамо меру живота, ону коју су задобили Свети оци и свети Сава, меру између вере, културе и живота, између науке, богословља и уметности. Тешкоће нашег времена нису условљене само процесима промене друштвеног уређења, него и непоколебљивим ауторитетом науке, културе и књижевности. Тек када се обрате истинским изворима моћи ће да васпоставе своје погажено достојанство. Не треба се удаљавати од општег културног процеса – као што је очување Светосавског (Косовског) Завета стални процес – увек осмишљавајући место и улогу националне културе.

Нека би дао Господ да мудро узајамно радимо на Доброти, Истини и Лепоти.

Пре него што завршимо са словом о Светлости од Светога Саве, треба нагласити да је код њега знање од Светлости, а не Светлост од знања, а то потврђује уместо закључка поменуто слово:

Похитајте, браћо,

и с љубављу сачувајте заповести моје

да рајских радости истинити наследници будемо

и достојни Славе небеске светлости

коју нам доликује у Господа молити.

 

Не оне Светлости што на Истоку исходи

и на Западу заходи,

што с временом окончава

и што се наиласком ноћи одељује,

коју заједно са животињама видимо

Но молимо Светлости

коју видети можемо с једним анђелима,

којој ни почетак не почињен

ни крај не ишчезава.

 

Епископ Јован (Пурић)

 

“Очајање не допушта ономе који је пао да устане, а немар чини да и онај, који још стоји, падне. Оно прво [очајање] чини да се не извучемо из глиба постојећих зала, док другим [тј. немаром] траћимо и она богатства која су већ стечена. Као што нас немар баца стрмоглавце и са самих небеса, док нас очајање сурвава у сâм бездан зла, тако је и нада једино средство да се отуда што пре ишчупамо“.

Свети Јован Златоусти, Беседа о покајању

Извор: Епархија жичка

 

Ако будеш ниско мислио о себи, напомињем ти, да си ти Христово створење и дихање, достојно поштовања, честица (Њега), а затим и небесни и земни; ти - створени бог, незаборавни створ Творца, који кроз Христова страдања иде ка непролазној слави...

 

Јер је човек храм великога Бога; и он себе чини таквим (храмом), ко се дреши од земље и непрестано иде ка небу. Овај ти храм заповедам да сачуваш благоуханим, твојим делима и речима, тако да свагда имаш Бога унутар себе.

Свети Григорије Богослов, ПГ 37, 1327

 

Извор: Епархија жичка 

 

У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вери, сакривена су обећања, и слава, и поседовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извесну повреду или понижење. И тада се показује да одећа има лепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско­" (Да. 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк. 21, 19). И опет: „У свету ћете имати невољу" (Јн. 16, 33).

 

Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу, да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избећи замке и мреже сласти, олује света, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се о тој небеској ризници, тј. о благодати Духа, и описујући прекомерне невоље, и у исто време показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима" ( II . Кор. 5, 1).

 

 

Треба, дакле, сваки да се подвизава и труди помоћу свих врлина да стекне ону кућу и да верује да се она стиче овде. Јер, ако се разори наша кућа тела, ми имамо другу кућу, у којој би наставала душа наша. „Да се обучени, не голи нађемо" ( II Кор. 5, 3), тј. не голи од општења и заједнице са Духом Светим, у Којем се једино може одмарати верна душа. Зато они који су у истини и сили хришћани, чврсто се надају и радују излазећи из тела, јер имају ону кућу нерукотворену, а кућа је ова - с и л а Духа која обитава у њима. Ако се разори кућа тела, они се не плаше, јер имају небеску кућу Духа, и ону нетрулежну славу, која ће у Дан васкрсења и прославити кућу тела, као што Апостол каже: ,,Онај Који је подигао Христа из мртвих, оживеће и смртна телеса наша Духом Својим Који живи у нама" (Рим. 8, 11). И још: „Да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем" ( II Кор. 4, 11). И још: ,,Да живот, вели, прождере оно што је смртно" ( II Кор. 5, 4).

 

Подвизавајмо се, дакле, вером и добродетељним животом овде, да бисмо стекли ону одећу, да се не бисмо ми, обучени у тело, o нда голи нашли, јер иначе неће бити тада ничега што ће у онај Дан прославити тело наше. Јер, сваки, уколико се вером и марљивошћу удостоји да постане заједничар Духа Светога, утолико ће се и тело његово прославити у онај Дан. Оно што је сада душа сабрала унутра у себе, тада ће се открити и показати ван тела. Као што дрвета после зиме, када их изнутра загреје невидљива моћ сунца и ветрова, израстају и производе из себе као Одећу - лишће, цветове, плодове, а тако исто у то време из недара земље ниче пољско цвеће, и њима се покрива и o блачи земља, и трава као љиљани, за које Господ рече: „Ни Соломон у слави својој не обуче се као један од њих" (Мт. 6, 29).

 

Тако је за све богољубиве душе, тј. за праве хришћане, први месец - Ксантик, звани Април, који је дан Васкрсења, у који се силом Сунца Правде изводи изнутра слава Духа Светога, што покрива и заодева тела светих, она слава коју су имали унутра у душама сакривену. Јер, што душа сада има у себи, тада ће се то испољити на телу. Овај је месец, велим, први међу месецима годишњим. Он доноси радост свој твари. Он, раскрављујући земљу, облачи гола дрвета. Он доноси радост свима животињама. Он показује веселост свима. Он је за хришћане први месец Ксантик, тј. време васкрсења, у које ће се тела њихова прославити неисказаном светлошћу, која је још од сада у њима скривена, тј. силом Духа, Који ће им тада бити одећа, храна, пиће, весеље, радост, мир, украс, живот вечни. Јер, ће тада за њих Дух Божанства, Кога су се још од сад удостојили примити, постати целокупном лепотом светлости и небеске красоте.

 

Блажени Мојсије славом Духа, која је покривала лице његово, у које нико од људи није могао да гледа, показао нам је пример како ће се при васкрсењу праведних прославити тела светих оном славом коју се још сада удостојавају душе светих и верних имати унутра у себи, у унутарњем човеку. Јер је речено: „Ми који откривеним лицем (тј. унутарњим човеком) гледамо славу Господа и, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу" ( II Кор. 3, 18). Исто тако речено је за Мојсија: „Четрдесет дана и четрдесет ноћи хлеба не једе и воде не пи"(11 Мојс. 34, 28). Немогуће би било телесној природи да толико живи без хлеба, да се није хранила духовном храном, а овом храном још се сада душе светих невидљиво хране од Духа

 

Треба, дакле, сваки од нас да се подвизава, да се труди, да упражњава све врлине, да верује и моли Господа да му унутарњи човек још сад постане учесник те славе, и да душа постане заједничар Духа, да бисмо, очистивши себе од мрље порока, и при васкрсењу имали у шта обући своја тела нага, да бисмо чиме имали покрити срамоту њихову, да бисмо их имали чиме оживотворити и на векове упокојити у Царству небеском, јер ће, као што вели св. Писмо, Христос сићи са неба и васкрснути сва племена Адамова, све од века уснуле, и разделиће их на два дела, и оне који имају Његов знак (тј. печат Духа), назвавши их Својима, поставиће с десне стране Себе. Јер, вели, „овце Моје слушају глас Мој" (Јн. 10 27) и „знам Своје и Моје мене знају" (Јн. 14). И тада ће се њихова тела за добра дела обући божанском славом, и биће испуњени славом Духа, коју су још овде имали у душама. И тако ћемо, прослављени божанском светошћу и узнесени на небеса на сусрет Господу, као што је писано „свагда с Господом бити" ( I Сол. 4, 17), царујући с Њим у бескрајне векове векова.

 

А да ли ће при васкрсењу васкрснути сви делови тела? Богу је све лако, тако је и обећао. Но, људској немоћи и разуму ово изгледа као немогуће. Јер, као што је Бог, узевши прах и земљу, начинио природу тела као неку другу природу, несличну земљи, и начинио много врста твари, као што су - коса, кожа, кости и жиле, и као год што игла, бачена у огањ, мења боју и претвара се у огањ, али се природа гвожђа не уништава, него остаје, тако ће и при васкрсењу тела васкрснути, и „длака неће пропасти", као што је писано (Лк. 21, 18), и све ће постати светлозрачно, све ће се у светлост и огањ погрузити и претворити, али не растворити се, као што неки говоре, и постати огањ, тако да не остане пређашња природа. Јер, Петар остаје Петар, и Павле - Павле, и Филип - Филип; сваки, испунивши се Духом, остаје у својој сопственој природи и суштини. А ако речеш да се природа растворила, онда више нема Петра или Павла, већ у свему и свуда Бог, и нити они који одлазе у Геену осећају казну, нити они који одлазе у Царство осећају доброчинство.

 

Замисли башту која има разноврсна родна дрвета - ту су крушка, јабука и виноград са родом и лишћем. Но, деси се да се и башта и сва дрвета и лишће претворе и промене у другу природу, и све пређашње постане светлозрачно. Тако ће се и људи изменити при васкрсењу и сви ће чланови тела њиховог постати свети и светлозрачни. Зато људи Божији треба да припреме себе за борбу и подвиг. Као што храбар младић на ударце који му се наносе одговара ударцима и издржава борбу, тако и хришћани треба да подносе невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, подносећи ударце, побеђивали трпљењем. Где је Дух Свети, тамо као сенка прати гоњење и борба. Видиш како су Пророци, мада је у њима дејствовао Дух, увек били гоњени од својих сународника. Видиш како је Господ, Који је Пут и Истина, био гоњен не од другог народа, него од Својих, од Свога сопственог племена Израиљевог био гоњен и распет. Исто тако и Апостоли, јер је од времена крста Дух Утешитељ прешао и уселио се у хришћане.

 

Као што многи светилници, напуњени једним уљем, не дају често исту светлост, тако и дарови по различитим добрим делима имају различно светљење благога Духа. Или, као што у граду у коме живе многи становници, који употребљавају један исти хлеб и једну исту воду, једни су - мужеви, други одојчад, једни - деца, а други - старци, и међу њима је велика разлика и несличност... тако размишљај да ће и, при васкрсењу мртвих, они који васкрсну, различитом славом бити прослављени и означени по вредности добрих дела, по заједници Духа Божјег, који је још овде обитавао у њима. То значе речи Апостолове „звезда се од звезде разликује у слави".

 

Свака душа која се овде ревношћу и вером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, и која се сјединила са небеском светлошћу пречистога Лика, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, и тело њено, прослављено тим истим небеским Ликом славе, и, као што је писано, узнесено на небеса ( I Сол. 4, 17), и удостојено да постане сличнолико телу славе Његове, имаће вечно и сунаследно са Христом Царство...

 

Боголики образ Духа, који је још сада као утиснут у душе Светих, учиниће и тело њихово по спољашњости боголиким и небеским, а покривало светскога духа, које покрива душе порочних и грешних, и које је гордошћу страсти учинио - авај мени! - и сам ум помраченим и бестидним, показаће се и тело по спољашњости помраченим и испуњеним сваким срамом.

Јеромонах Павле, гостопримац манастира Дионисијат који је током много година духовно руководио стотине лаика из Грчке, Кипра и других земаља православног света који посећују Свету Гору, позивајући се на речи Светог Василија Великог говори о десетогодишњем узрасту као времену за прву исповест деце.

 

По речима Старца Никодима, ученика архимандрита Херувима, дечија исповест може почети и у ранијем узрасту: „Ако дете само осети потребу да се покаје – такво стремљење је потребно подстаћи. Чак ако и на исповести каже нешто што није суштински важно“.

 

Игуман манастира Светог Павла архимандрит Партеније сматра да се прва исповест може догодити чак и са три година: „Што дете раније почне да живи духовним животом, то је боље. Најефикасније васпитање је управо у раном узрасту. У Грчкој постоји изрека: ‘Како научиш своје дете, тако ћеш и добити’. Потребно је објаснити детету шта је Исповест. Деца могу да се исповедају већ са три године. Учествујући у тој али и у другим Тајнама, дете ће јачати у вери.

 

Родитељи могу деци да дају материјалну храну, а духовни отац ће им дати духовну храну. Управо таква деца израстају у праве људе, умеју да слушају старије и живе благодатним животом Цркве.

 

Документ на коме нема никаквог печата ништа не вреди. Тако и је са човеком. У Тајни исповести он добија печат Светога Духа. Да, малишан и нема грехове, али када смирено клекне на колена пред Крстом и Јеванђељем и када му свештеник на главу стави епитрахиљ, прочита молитву за опроштај грехова, он добија благодат од Господа.

 

Дете које потпуно учествује у црквеном животу, заштићено је са свих страна, испуњено благодати и радости“.

 

Архимандрит Партеније и други Старци које смо питалиупозоравају на претварање Тајне исповести у формалност.

 

Исповест не треба да буде додатак за Тајну Причешћа. Покајање представља самосталну Тајну која треба да се врши онда када човек осећа неопходност у њој, а не пред сваким причешћивањем Светих Христових Тајни.

 

Познати светогорски јеромона Макарије (стар ац хиландарске келије Маруда) наглашава:

 

„Злочин је насилно одвођење детета на исповест. Такође, није допуштено водити на исповест дете које није спремно за ову Тајну. Не сме се покајање претварати у формалну навику. Дете треба да схвати зашто се исповеда, у чему је дубоки смисао покајања, других Тајни и духовног живота у целини. Ако не буде свесно смисла Тајне, већ буде имало однос према томе као према некој формалности која је неопходна да би дошао до Причешћа или ради моралног оправдања, у неком тренутку може и да се удаљи од Цркве. Овде може да се деси и следеће: након што током много година, након грехова типа „нисам слушао маму и тату, посвађао сам се са братом, нисам радио домаће задатке“ дођу озбиљнија искушења и падови (дете које није постало свесно шта је покајање) може да их сакрије на исповести, бојећи се да не падне у очима свог духовног оца. Следећи корак може бити одлазак из Цркве“.

 

Старац Макарије подсећа да истинско покајање не представља "рапортирање о моралним падовима за одређени временски период, није покушај да се олакша савест, већ жеља да се човек промени и потпуно посвети Богу."

 

Светогорски старци наглашавају да нам освешћено учествовање у црквеним Тајнама даје благодат и јача нас на путу духовног живота. Учешће детета у тајни Исповести могуће је уз услов да га родитељи не воде просто на исповест, већ да му објашњавају смисао и значај покајања. Притом је потребно узети у обзир да се узраст прве исповести за свако дете одређује индивидуално.

Преносимо и речи јеромонаха Нифонта, из манастира Ватопед:

 

„Дужни смо да научимо децу молитви, да могу да опште са Господом. Дужни смо да стојимо сви заједно, трудимо се да живимо са Црквом, да наша деца знају где је грех, а где врлина, да знају Исуса Христа Који је Спаситељ света. Наша деца све схватају. Треба да им објаснимо како треба живети по вери. Међутим, пре свега треба да виде како ми сами постимо; треба да виде да се искрено и ватрено молимо, да идемо у храм, а не спавамо у недељу ујутро.

 

Главно је молити се за своју дечицу. Тамо где речи не могу ништа да учине, треба пасти на коленаи молити Мајку Божију и Господа Исуса Христа да узму децу под Свој покров, да из заштите, просветле њихове душе. Мајка Божија увек чује молитве које исходе из људских срца.“

 

 

 

Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу.

 

Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили.

Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо.

У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима.

Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава!

После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале.

— Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му.

— Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате?

— Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ.

«Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи.

Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу.

Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија.

У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20).

У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство!

Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен.

— Да, — одговорио је, — и имам троје деце.

Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија.

— Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај.

Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим.

Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем.

Неки непознати ходочасник га је питао:

— Оче, колико сте високи?

— Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали).

Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање:

— Колико година сте већ у овом манастиру?

— Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор.

Опет тишина.

— Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање.

— Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући.

Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно.

— Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица.

— Просто за успомену, — није одустајао ходочасник.

— За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији.

Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност.

Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој.

Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат?

Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине.

Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс...

 

Извор: Православие.ру

 

„Камо среће да су сви људи неправедни према мени! Искрено вам кажем да сам најслађу духовну радост осећао када сам трпео неправде.“

 

ПРВА ГЛАВА

Прихватање неправде

 

Исправно постављање према неправди

– Старче, када ми неко учини неправду срце ми се стеже.

– Да ти се срце не би стезало, никада не размишљај ни о томе ко је крив, ни о томе колика је кривица онога ко ти је учинио неку неправду, већ о томе – колико си ти сама крива. Видиш, када се људи свађају, сваки од њих ће рећи да је у праву, само зато што свако узима више права него што му припада, па се зато стално размимоилазе. Оде човек, на пример, у полицију и каже: „Тај и тај ме је претукао“, и подиже тужбу против њега а притом не говори колико је он њега тукао.

Када бисмо размишљали о томе да је највећу неправду поднео Христос, прихватали бисмо неправде са радошћу. Иако је Бог, Он је из своје велике љубави сишао на земљу и закључао се девет месеци у утробу Богородице, а потом је тридесет година живео неприметно. Од своје петнаесте до тридесете године правио је столарију за Јевреје. А какав је алат Он у то време могао да има? Тада су се користиле дрвене тестере са некаквим дрвеним зупцима. Давали су му даске и говорили: „Направи ми ово, направи ми оно…“ А како да обради те даске? Глачао их је неком гвожђуријом која се тада користила уместо струга. Схваташ ли како је то било мучно? А после тога – три године страдања! Ради проповеди ишао је босоног, сад овде, сад онде! Исцељивао је болеснике, блатом је отварао очи слепцима, а они су опет тражили знаке. Изгонио је демоне из ђавоиманих, али нажалост, неблагодарни људи говорили су Му како је демон у Њему! И поред тога што се о Њему толико говорило и пророковало, и поред толиких чуда која је сатворио, на крају су Га наружили и распели.

Због тога су они који трпе неправде – возљубљена деца Божија. Јер трпећи неправде, они у својим срцима имају Христа Који је трпео неправде; и радују се и у прогонству и у затвору, баш као да се налазе у Рају, јер где је Христос, тамо је Рај.

– Старче, може ли човеково бреме да буде веће од онога које он може да понесе?

– Бог не би допустио да добијемо бреме које је изнад наших сила. Нерасудљиви људи товаре на своје ближње тешка бремена. Добри Бог често допушта да добри људи падну у шаке злих, како би стекли небеску плату.

– Старче, да ли незадовољство има везе са неблагодарношћу?

– Да. Може да се деси да неко брине о добру свог ближњег, али да овај то не схвата, па се осећа као неко коме се чини неправда, и изражава своје незадовољство. Не буде ли пазио на себе, такав човек може помишљати како му се чини неправда, и доћи и до дрскости када га због неког пропуста опомену да буде пажљивији. На пример, нека сестра сипа превише отрова у раствор, па тако прскајући маслине, спржи им лишће. Ставе јој примедбу, а она уместо да схвати своју грешку и каже: „Опростите“, осећа се као неко коме је учињена неправда, и плаче. Говори: „Неправедни су према мени. Да су наишли скакавци и упропастили дрвеће, не би ни реч рекли, а пошто сам их ја упропастила – они вичу. Христе мој, само ме Ти разумеш!“, и притом плаче! Може чак да осећа и радост, мислећи да ће због „неправде“ коју трпи стећи плату на Небу, па благодари Христу! То је једно промашено стање, једна велика прелест.

 

Радост од прихватања неправде

– Старче, када са радошћу примим примедбу за неки свој преступ, да ли је та радост коју осећам – чиста?

– Пази, ако правиш пропусте због којих те грде, а ти не ропћеш већ се радујеш и говориш: „Слава Ти, Боже, тако ми и треба!“, осећаћеш половину радости. Али ако не правиш пропусте и грде те без разлога, а ти то примаш са добром помишљу – осећаћеш сву пуноћу радости. Не кажем да твој циљ треба да буде – трпљење неправди, јер би те у том случају ђаво бацио у гордост, већ да прихваташ неправде када те оне саме по себи сколе, и да им се радујеш.

Постоји четири степена у суочавању са неправдама. Неко те, на пример, изудара без разлога. Ако се налазиш на првом степену – узвратићеш му истом мером. Ако се налазиш на другом степену – осетићеш у себи веома велико узнемирење, али ћеш се савладати и нећеш ништа рећи. На трећем степену нећеш се узнемиравати због тога, а на четвртом ћеш осећати неизмерну радост, велико весеље у души. Када човека за нешто неправедно окриве а он докаже да није крив, тиме он добија за право и задовољава се. У том случају он осећа светску радост. Али уколико се са неправдом која му је учињена суочи духовно, са добрим помислима, и не труди се да докаже своју невиност, он осећа духовну радост. Дакле, он тада у себи има божанску утеху и благодари Богу. Знате ли какву радост осећа човек у души када трпећи неправду – не правда себе да би му неко рекао: „Браво“, или: „Опрости.“ И радост коју он осећа онда када трпи неправде, већа је од оне радости коју би осетио када би био оправдан. Они који су достигли овакво стање желели би да заблагодаре људима који им чине неправде, како за сву ону радост коју су им приуштили у овом животу, тако и за ону радост коју су им тим неправдама обезбедили у вечности. Колико се само „духовно“ разликује од „светског“!

У духовном животу ствари другачије постојавају. Када задржиш за себе нешто ружно – осећаш се дивно. Када то даш неком другом – осећаш се ружно. Када примаш неправду без роптања, а свог ближњег оправдаваш, у своје срце примаш Христа Који је много пута претрпео неправду. Тада Христос постаје „закупац“[1] твог срца и обитава у њему, испуњавајући га миром и радошћу. Бре, децо, покушајте да и саме доживите ову радост! Научите да се радујете овом духовном радошћу, а не светском. Тако ћете сваког дана празновати Пасху.

Не постоји већа радост од оне коју осећаш када без роптања прихваташ неправду. Камо среће да су сви људи неправедни према мени! Искрено вам кажем да сам најслађу духовну радост осећао када сам трпео неправде. Знате ли колико сам се радовао када би неко рекао да сам у прелести? Кажем: „Слава Ти, Боже! Овим речима стичем плату, а кад би рекли да сам светитељ – постао бих дужник.“ Нешто слађе од неправде коју прихваташ без роптања – не постоји!

Једног јутра неко је покуцао звекиром на врата моје келије. Погледао сам кроз прозор да видим ко је, јер још увек није било време да отворим. Угледао сам једног младића светлог лика. Пошто га је открила благодат Божија, схватио сам да живи духовним животом. Због тога, иако сам био заузет, оставио сам то што сам радио, отворио му врата, увео га унутра, дао му чашу воде и схвативши да се у њему налази сакривено нешто духовно, почео сам пажљиво да га испитујем о томе како живи. „Каквим послом се бавиш, младићу“, упитао сам га. „Ма, какав посао, Оче? Одрастао сам у затвору. Тамо сам провео већи део свог живота. Сада имам двадесет шест година“, одговорио ми је. „Добро, бре младићу, шта си ти то радио па су те затварали у затвор?“, опет ћу ја. Тада ми он отвори своје срце и рече: „Од малена ме је веома болело када бих видео несрећне људе. Познавао сам све страдалнике, не само из моје парохије већ и из неких других. Наш парохијски свештеник са члановима Црквеног одбора стално је скупљао новац и трошио га на изградњу неких зграда, сала, и томе слично, или на разноразно украшавање храма, а притом уопште није бринуо о сиромашним породицама. Не желим да судим о томе да ли су сви ти радови око изградње били заиста неопходни, али видео сам да има много несрећних људи. Почео сам да крадем од новца који је скупљан од приложника. Узимао сам поприлично, али не баш све. Онда сам куповао храну и разне друге ствари, које бих кришом остављао испред кућа сиромашних породица. А како не би неког другог неправедно оптужили за крађу, одмах бих одлазио у полицију и говорио: ‘Ја сам украо новац из цркве и потрошио га’. Ништа више им нисам говорио. Они би ме тукли и вређали, говорили: ‘Пропалицо, лопове…!’ а ја сам ћутао. После би ме ставили у затвор. Овим послом бавио сам се годинама. Читав град од тридесет хиљада становника, па и неки други градови, знали су ме као пропалицу и лопова. А ја сам ћутао и осећао радост. Једанпут сам провео у затвору пуне три године. Понекад су ме затварали ни кривог ни дужног, а када би ухватили кривца, пуштали су ме на слободу. Ако не би нашли кривца, провео бих у затвору онолико времена колико би он провео да су га ухватили. Зато ти и кажем, Оче мој, да сам највећи део живота провео по затворима.“ Пошто сам га пажљиво саслушао, рекох му: „Бре, младићу! Ма колико све то да изгледа добро – није добро, и немој то више никада да поновиш. Слушај шта ћу ти рећи. Хоћеш ли да ме послушаш?“ „Послушаћу те, Оче“, на то ће он. „Иди из свог родног града у тај и-тај град, где те нико не познаје. Побринућу се да се тамо упознаш са неким добрим људима. Запосли се, и колико можеш помажи људима који су у некој невољи, делећи са њима до последњег што имаш, јер то много више вреди. Али и када неко нема баш ништа да пружи једном сиромашку и због тога га срце боли, он му тада даје једну узвишену милостињу – милостињу од крви свога срца. Јер ако човек има и даје милостињу, он осећа радост; али ако нема шта да да – осећа бол у срцу.“ Обећавши да ће послушати мој савет, отишао је од мене радостан. Након седам месеци добио сам једно писмо из затвора Коридалу. У њему је писало следеће: „Сигурно ћеш се изненадити, Оче мој, што ти опет пишем из затвора после толико твојих савета и после толико мојих обећања. Само да знаш да овај пут издржавам казну за коју сам већ био у затвору; дошло је до неке грешке. Сва срећа што нема људске правде; да ње има, духовни људи би трпели неправду јер би били лишени плате на Небу.“ Прочитавши последње речи, остао сам поражен овим младим човеком који је са толико жара приступио духовном животу, и тако озбиљно схватио дубљи смисао живота! Лопов за Христа! Имао је Христа у себи! Није могао да се заустави од радости коју је осећао. Доживео је божанску лудост, празнично весеље!

– Старче, да ли је та његова радост потицала од тога што су му се људи подсмевали?

– Његова радост потицала је од неправде коју је трпео. То је био један мирјанин који није читао ни Пролог ни Старечник, и премда су га неправедно тукли и држали у затвору, а у граду сматрали за пропалицу, мангупа и лопова, и због тога му се подсмевали, он није ништа говорио, већ се са свим тим суочавао духовно! Млад човек, а да уопште не брине о томе како да се оправда, већ само – како да другима помогне! Велике лопове често никада не затварају, а овог јадничка су за једну те исту крађу затварали два пута, а за неке крађе су га затварали ни кривог ни дужног, док не би нашли правог лопова! Али радост коју је он имао, нису имали ни сви становници града заједно. Тридесет хиљада њихових радости не би могло да достигне његову радост.

Зато и кажем да код духовног човека нема простора за тугу. Када љубав узрасте и распали срце божанском љубављу, у њега туга више не може да стане. Велика љубав према Христу надилази болове и патње које долазе од људи.

 

Корист од прихватања неправди

 

– Старче, када ме окриве за нешто за шта ме је оптужила нека сестра а ја нисам крива, не могу да се издигнем изнад тога, па и моји односи са том сестром захлађују.

– Стани мало! Шта Црква каже о томе? У који случај то спада? И шта теби највише помаже? Рецимо да се догодило тако како си рекла, и да притом ти ниси крива. Е, ако су ти учинили неправду, ти си на добитку. А и ту ће сестру која је говорила против тебе, желећи себе да оправда, после искушења изобличавати савест; зато ће се кајати, а на тебе ће гледати са више љубави. Два-три добра заједно. Тако ти се пружа могућност да од циганчице постанеш благородна девојка. Када ти Бог даје могућност да постанеш благородна девојка, па и сама да можеш другима нешто да пружиш, зашто хоћеш да останеш циганчица?

 

– Моја помисао настојава на томе да питам сестру како је она то схватила моје држање, па ме је окривила.

– Уосталом, зар ђаво може да издржи видевши да имаш неку духовну уштеђевину? Принуђава те да тражиш своја права, не би ли из себе истерала Христа.

– Старче, све што желим је да ми ближњи опросте када нешто погрешим.

– Шта? Хоћеш да те оправдају? Рецимо да те оправдају; да ли ћеш тиме бити на духовном добитку или на губитку?

– На губитку.

– А када би имала радњу да ли би волела да си на добитку или на губитку?

– На добитку.

 

– Када у материјалним, таштим стварима не желимо да претрпимо штету, колико више треба да пазимо да не претрпимо штету у оном духовном! Људи светског настројења пазе на материјални добитак и не допуштају да се он улудо потроши; па зар је онда исправно да људи који се труде да живе духовно одбаце духовни добитак? Али чак и када људи светског настројења расипају новац, они тиме разбацују само материјалне ствари, док неприхватањем неправди ми разбацујемо оно духовно, небеско. Све потрошимо овде на земљи. Зашто мењамо небеско за овоземаљско? Уосталом, људима светског настројења нису познати духовни принципи, а нама јесу. Постали смо монаси да бисмо стекли оно небеско, а на крају испада да смо, упутивши се ка једном циљу, завршили на неком сасвим другом. За човека светског настројења веома је мучно ако га неправедно казне, претуку или просто отерају. А ми треба све то да тражимо и да трпимо – љубави Христове ради. Да стремимо понижењу, презиру, вређању, јер њима наше душе стичу добитак. Један породичан човек, на пример, жели да се оправда јер му је то заиста неопходно; он мора да мисли не само о себи, већ и о томе како ће да преживе његова сирота деца ако изгуби углед или банкротира. Зато мирјани и имају неко оправдање, али ми га немамо.

 

Када са нама људи поступају неправедно а ми то прихватамо без роптања тада нам они у суштини чине добро. На пример, оклеветају ме да сам починио неки злочин и ставе ме у затвор. Добро. Савест ми је мирна, јер нисам починио злочин, а поред тога имам и плату на Небу. Постоји ли веће добро за моју душу? Не ропћем, већ прослављам Бога: „Како да Ти заблагодарим, Боже мој, што нисам починио тај злочин? Да сам га починио, не бих могао да поднесем грижу савести.“ Тако затвор постаје Рај. Неко ме је без разлога ударио? „Слава Ти, Господе! Тако можда искупљујем неки грех; некада сам и ја неког ударио.“ Неправедно су ме извређали? „Слава Ти, Господе! Прихватам и то ради љубави Твоје, због које си за мене претрпео шамаре и увреде.“

 

Небеска уштеђевина

 

– Старче, смућујем се када неко не мисли добро о мени.

 

– Баш добро да си ми то рекла! Од данас ћу да се молим да нико нема добро мишљење о теби, јер ће ти то бити на корист, добро моје дете. Бог, промишљајући о нама, допушта да нам људи чине неправде или да нам кажу нешто неосновано – да бисмо искупили неки грех или да бисмо уштедели нешто за други живот. Не могу да разумем какав ви то духовни живот желите? Ви још увек не схватате своју духовну корист и хоћете још овде да будете исплаћене; за Небо ништа не остављате. Зашто тако посматраш ствари? Шта читаш? Евергетинос?[2] Зар тамо не пише шта ти ваља чинити? А читаш ли Јеванђеље? Читај га сваки дан.

 

– Старче, када учиним нешто добро, растужим се ако тај мој поступак неко не похвали.

 

– Добро, јел’ ти тражиш похвалу од Христа или од људи? Зар ти неће много више бити од користи похвала од Христа? И шта ће ти помоћи ако људи и буду обраћали пажњу на тебе? Ако сада добијеш признање за неко добро које учиниш, у другом животу ћеш чути: Сети се да си ти примио добра своја у животу своме.[3] Треба да нас радује када људи не признају наш труд и остављају нас без људске надокнаде, јер све то Бог има у виду и узвратиће нам за наш труд вечном платом. Када већ постоји божанско уздарје, побринимо се да ставимо макар један динар у Божију штедионицу. Требало би да неправду примате као велики благослов, јер тако скупљамо небеске благослове.

 

– Старче, да ли је исправно када човек благодушно прима неправде – али не зато што мисли о Страшном Суду, већ зато што једноставно сматра да је такво постављање добро?

 

– А зар је ту крај? Да неко пази да нешто не чини само да би постао просто „добар човек“, јер тако поступају европејци?[4] Треба да размишља о томе како је он икона Божија и да се потруди да заличи на свог Творца. Буде ли овакве мисли имао као мотив за благодушно постављање према неправдама, корачаће сигурно путем спасења. У супротном, биће у опасности да падне у замку европског хуманизма.[5]

 

Свето лицемерје

 

– Старче, колико има отшелника[6] на Светој Гори?

 

– Не знам. Кажу да их је седам.[7] Последњих година је веома тешко наћи неко тихо место погодно за подвижнички живот. Због тога су неки Оци, још док су на Светој Гори постојали идиоритмијски манастири[8] изналазили један нов начин подвижничког живота. Говорили су, на пример: „Овде не осећам спокојство у души; отићи ћу у неки идиоритмијски манастир да радим, и тако ћу сакупити новац.“ И сви су им веровали. Отишли би у идиоритмијски манастир, радили тамо три-четири месеца и онда тражили велику повишицу. Пошто им повишицу не би дали, говорили би: „Од овог посла нема никакве вајде. Одох ја одавде.“ Узели би мало двопека и напуштали би манастир, да би се подвизавали кријући се по пештерама. А притом су сви мислили како су они отишли да би негде другде радили. И ако би неко питао у манастиру: „Како сте? Да није можда овде био тај-и-тај Отац?“, одговорили би му: „Да, био је. Али што је то неки чудак! Хтео је овде да прикупи новац. Тражио је и повишицу. Калуђер, а тражи повишицу! Какав ми је то калуђер?“ Тако би отшелник стицао корист и од својих подвига и од оптужби манастирске братије. А корист је имао и од лопова, јер би они, сазнавши да тај-и-тај подвижник има новац, одлазили у његову пештеру и тукли га, али на крају ништа не би нашли.

 

– Старче, ако сестра крије неку своју врлину, како онда ја могу да је подражавам?

 

– Није ваљда луда па да је не крије? Светитељи су већи подвиг чинили да би прикрили неку своју врлину, него да би је стекли. Знате ли шта су радили јуродиви? Избегавши прво лицемерје овога света, ступали су у област јеванђелске истине. Али ни то им није било довољно, и зато су ишли још даље – ка светом лицемерју Христове љубави ради. Тада више нису марили за то шта ће да раде са њима или шта ће говорити за њих. Али за тако нешто потребно је веома велико смирење. Док се један човек светског настројења вређа када неко каже нешто против њега, или се смућује ако га не похвале за неко добро које учини, јуродиви се радују када људи имају рђаве помисли о њима.

 

Некада су постојали Оци који су се правили чак и демонизовани, не би ли тако сакрили своје врлине и покварили добре помисли које су људи имали о њима. Када сам живео у манастиру Филотеју[9] у време док је тамо владала идиоритмија, затекао сам ту једног монаха који се некада подвизавао у пустињи Вигла.[10] Схвативши да тамошњи Оци примећују његове подвиге и духовни напредак, узео је благослов од духовника и отишао одатле. Одлазећи из Вигле рекао је: „Дојадило ми је да једем буђав двопек. Одлазим у неки идиоритмијски манастир да једем месо и живим као човек! Нисам луд да останем овде!“ И отишао је у манастир Филотеј, где се правио ђавоиман. Када су његова сабраћа чула да се демонизовао, један од њих је рекао: „Штета! Демонизовао се, јадник. То се могло и очекивати. Отишао је одавде у идиоритмијски манастир да би могао да једе месо, јер му је дојадио буђав двопек.“ А шта је он у ствари радио? Више од двадесет пет година нити је себи припремио храну нити је спавао. Да не би заспао, по целу ноћ би ходао манастирским стазама, носећи са собом један фењер. Када би се преморио ослонио би се мало на зид, и само што би га сан обузео, пренуо би се и неко краће време шапутао: „Господе Исусе Христе…“ После би настављао са умном молитвом; само би му се понекад, и нехотице, молитва отела са усана, па је могла да се чује. Када би се срео са неким сабратом говорио је: „Молим се, молим се не би ли демон отишао.“ Неки млади петнаестогодишњи монах једног дана ми рече: „Ма, пусти тог ђавоиманог!“ На то му одговорих: „Не говори тако! Тај човек је стекао много врлина, а само се прави да је ђавоиман.“ После тога млади монах односио се према њему са побожношћу. Када је подвижник умро, Оци су га нашли са неким папиром у рукама. На њему су била исписана имена све братије, а поред сваког имена налазио се погрдни надимак који им је он наденуо, како би братија одбацила макар и најмању добру помисао о њему, чак и као мртвом. На крају је из његових посмртних остатака почело да се осећа благоухање. Видиш, он је настојао да се сакрије, али га је благодат Божија открила.

 

Због тога не треба доносити закључке о човеку на основу онога што се види, ако већ не можемо да препознамо оно што се у њему крије.

 

Добро је рекао ава Пимен да се особине монаха виде у искушењу[1]. Јер, монах који је истински приступио да служи Богу, према Мудрости [Сираховој], дужан је да припреми душу своју на искушење (уп.Муд.Ис.с.Сир.2,1), како се никад не би чудио или смућивао због оног што се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. 

 

А где је промисао Божији, тамо је све добро и све бива на корист душе. Све што за нас чини, Бог дела ради наше добробити, љубећи нас и штедећи нас. И ми смо дужни, као што је рекао апостол, да у свему захваљујемо (уп.1.Сол.5,18) Његовој благости, и да никада да не падамо у растројство или малодушност због онога што нам се дешава. Оно што нам долази треба да примамо без смућења, са смиреноумљем и са надом у Бога, уверени, као што сам рекао, да Бог за нас све добро чини по благости Својој, љубећи нас. То и не би могло бити добро кад га Бог таквим не би помиловао [тј. устројио].

 

Онај ко има пријатеља и уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и [нешто] болно, мислиће да је то учинио из љубави, и никад неће поверовати да је пријатељ хтео да га повреди. Колико пре треба да смо уверени да Бог, који нас је саздао и привео из небића у биће, ради нас се очовечио и за нас умро – све [у вези] са нама чини по благости Својој и љубећи нас. О пријатељу је [човек] дужан да мисли: „Он све чини из љубави и штедећи ме, али нема увек и довољно разума да устроји [оно што је корисно] у [односу] на мене. Због тога се може десити да ме, и не жалећи, повреди“. Али, за Бога то не можемо рећи. Јер, Он је извор мудрости и зна све што је на добробит нашу. Он устројава оно што се нас тиче, чак и до најситнијих [ствари]. [Други неко] може о пријатељу рећи: „Он ме воли и штеди и има [довољно] разума да устроји [оно што је корисно у односу] на мене, али нема и силу да ми помогне у ономе што сматра да је корисно за мене“. Међутим, ни то не можемо рећи о Богу. Јер, Њему је све могуће и ништа за Њега није немогуће.

 

Тако дакле, ми знамо да Бог и воли и штеди Своје саздање, да је извор мудрости, да зна како да устроји оно што се односи на нас, да му ништа није немогуће и да све служи Његовој вољи. Осим тога, треба да знамо да Он све чини ради добробити наше. Стога све треба да примамо са захвалношћу, као што смо раније рекли, као од доброчиног и благог Владике, макар се радило и о нечем болном. Јер, све бива по праведном суду. Као милостив, Бог не превиђа ни најмању нашу невољу.

 

Али, више пута бива да неко сумња, говорећи у себи: „Како може бити да је [човеку] на корист кад у напасти сагреши због невоље?“ Но, ми у напасти грешимо само стога што немамо трпљења, што не желимо да поднесемо малу жалост, или нешто што је против наше намере. Јер, Бог не попушта на нас ни једну ствар која је преко наших снага, као што и апостол каже: веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13). Али, ми немамо трпљења и не желимо да се потрудимо на кратко, те не подносимо да [околности] прихватамо са смирењем. Због тога се сатиремо. Што се више старамо да побегнемо од искушења, све више се њима оптерећујемо. Ми негодујемо, [па ипак] не можемо да их се ослободимо.

 

Има људи који су принуђени да пливају. Уколико познају вештину пливања, они се препуштају таласу који наилази на њих, постављајући се паралелно са њим, све док не прође, а затим несметано настављају своје пливање. Уколико хоће да му се супротставе, он ће их одбацити и однети на велико растојање. И кад буду опет почели да пливају, долази други талас,који их, ако се опет противе, одбацује и гура још даље, те се тако само ломе без успеха. А ако се, као што рекох, препусте таласу и смире под њим, он ће проћи без штете по њих и они ће наставити да пливају колико хоће, вршећи своје дело. Тако је и са искушењима. Ко са трпљењем и смирењем подноси искушење, проћи ће без штете, а ко се огорчава, смућује се и свакога окривљује – имаће муку. Тиме он против себе само оснажује искушење, не налазећи корист и шкодећи себи.

 

Ко, пак, искушење трпи безметежно, имаће велику корист. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се смућујемо. Јер, то што се неко смућује ометан од страсти, [знак] је незнања и гордости. До тога долази услед незнања сопственог стања и због избегавања труда, као што су рекли оци: „Ми не напредујемо стога што не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлине без бола“. Јер, због чега се чуди страстан [човек], када га ометају страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? Имаш њене залоге, а говориш: „Зашто ми смета?“ Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава.“Њихове посуде [тј. заложене ствари] су у теби“, рекао је ава Сисоје. „Дај им њихове залоге и оне ће отићи“[2]. Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали,није могуће да не будемо заплењени страсним помислима које нас, и без наше жеље, принуђавају да испуњавамо страсти.Ми смо се, наиме, својевољно предали у њихове руке.

 

Слично говори пророк о Јефрему, који је савладао свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном покоју и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили [Асирцима].

 

Обратите пажњу на оно о чему се говори. [Човек] је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду[3] имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи.

 

Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). „Навуходоносор“ значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. [Човек] треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра [достојним] да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: „Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?“ Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних [помисли]. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: „Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?“ Он је рекао: „[Истина] је да се напрежем, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење“.

 

Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено братом: „Видим у себи плодове труда“, слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: „Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао“.

 

Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно [стање]. Као што смо већ рекли, [човек] се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио [од њих]. И Псалам говори: грешници ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају.

 

Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то [важи] за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на кукавном прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани?

 

Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини [само] оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси.

 

Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он [душу] још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: „Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани“[4], и остало. Други говори: „Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају [о себи]“. И сваки од њих једноставно, на различите [начине], један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе.

А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде.

 

Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље [нам] ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин.

 

Замена Цркве Хришћанством

 

Сам Христос је рекао да ће Он саздати Цркву, али, зар сада говоре о Цркви? Не, сада више воле да говоре о Хришћанству, при чему Хришћанство разматрају као некакво философско или морално учење. Хришћанство – то звучи, као ново-кантизам или ничеанизам! Та замена Цркве хришћанством, као префињени отров, прониче у свест чак и црквеног друштва. Она је – префињени отров, јер се скрива под цветним омотима громких речи о недостацима „историјског хришћанства“ (то јест, Цркве?), о његовом, тобож, несагласју са некаквим „чистим“, „еванђелским“ хришћанством. Јеванђеље и Христос се постављају насупрот Цркви, која се због нечега назива „историјском“, као да постоји или да је некада постојала нека друга, „неисторијска“ Црква! Заиста, овде је Сатана узео облик светлог Анђела. Он прави слику, као да, тобож, жели да истину Христову очисти од људске лажи.

 

Невољно се присећамо при томе мудре изреке преподобног Викентија Леринског: „… Када видимо, да неки наводе апостолске или пророчке изреке ради побијања Васељенске Вере, не морамо да сумњамо, да њиховим устима говори ђаво; а да би се неприметно прикрали простодушним овцама, крију свој вучји изглед, не губећи вучју суровост, и као руном, прикривају се изрекама Божанског Писма да се, осећајући мекоћу крзна, нико не би уплашио њихових оштрих зуба.“

 

То је особина гордог и самољубивог човека: о свему расуђује смело и самоуверено, иако у суштини не схвата оно што говори. Посебно јасно то се открива у питањима вере. Овде сви желе да буду учитељи, апостоли и пророци. Овде се не смућују својим потпуним незнањем. У другим областима људи, ништа не знајући, више воле да ћуте. Али у питањима вере код нас сада више од свега расуђују и проповедају они, који мање од свих схватају та питања. Заиста, још је ап. Павле говорио, да се онај ко је одступио од чистосрдачне љубави, од добре савести и нелицемерне вере, приклања празнословљу, жељи да се буде учитељ закона, али да не схвата ни оно о чему говори, ни оно што тврди. (1.Тим. 1:5-7).

 

Све у свему, у том савременом празнословљу, посебно јасно се показује жалосно несхватање, које је могуће назвати одвајањем хришћанства од Цркве. Зато људи и почињу да расуђују исувише самоуверено о стварима вере јер допуштају могућност постојања некаквог хришћанства, не само независног од Цркве, већ чак и непријатељског Цркви. Сматрају, да је могуће бити хришћанином и у исто време бити у непријатељству са Црквом. Сада се потпуно различито односе према Цркви и хришћанству. Људи, који мало мисле о Богу и о вечности, сматрају као неким дугом пристојности, иако само на речима, да говоре о хришћанству са поштовањем. До пуног и откривеног презира према хришћанству још није дошло, до отвореног непријатељства према њему до сада ствар још није доспела. Те границе су достигли само неки „надвладани ђаволом“ (Дела Ап. 10:38), „најпрогресивнији“ (ако, наравно, гледамо по усмерењу ка паклу) отпадници.

 

Рядовые „просечни“, понављамо, о хришћанству говоре обично са некаквим поштовањем: „Хришћанство! О, – то је, наравно, високо и велико учење. Ко ће још то оспоравати?“ Тако примерно они говоре о хришћанству. Али у исто време, као да се сматра знаком доброг тона, да се буде у некаквом, често несвесном, непријатељству према свему црквеном. У души многих наших савременика некако заједно бораве поштовање према хришћанству и немар према Цркви. Хришћанима се, у крајњој мери, не либе да називају себе сви, али не желе ни да слушају о Цркви и због нечега се стиде да открију своју црквеност. Људи који су по папирима „православног вероисповедања“ са некаквим несхватљивим задовољством указују на стварне, а чешће на измишљене недостатке црквеног живота, не тугују због тих недостатака по речима Апостола: „И ако страда један уд, са њим страдају сви уди“. (1.Кор. 12:26), већ заиста, бивају злуради. У нашој, такозваној „прогресивној“ штампи постоји мноштво лица који обезбеђују себи средства за издржавање скоро искључиво клеветом на црквене установе, на представнике црквене јерархије. Клевета на све што је црквено је сада за неке постала скоро угодним занатом. Али тој злобној лажи журе да верују без икакве сумње, чак и они који себе сматрају истинским хришћанима. Код злих људи бива тако да, када чују нешто лоше о својим непријатељима, журе да свему томе поверују, бојећи се, да се некако то лоше не би показало као неистина. Па управо то исто се види и у односу неких људи према Цркви. Црква је за њих попут непријатеља, о којој је грешном човеку тако пријатно да слуша лоше ствари. Овде опет видимо како је широко распрострањено одвајање хришћанства од Цркве: сматрају себе хришћанима, а о Цркви не желе ни да слушају било шта добро.

 

Али зар је могуће да би било нечег сличног, ако би била јасна идеја Цркве, ако она не би била замењена другим, потпуно несхватљивим и неодређеним величинама? Да ли је себи могуће представити да би се у апостолском веку Црква подвргавала некаквим укорима од стране незнабожаца због тога, што она од себе одлучује неподесне чланове, јеретике например? А управо у првим вековима, одлучење од Цркве је представљало најобичнију меру црквене дисциплине, и сви су је сматрали потпуно законитом и веома корисном. А зашто? Управо зато што је Црква у то доба иступала као јасна и одређена величина, заиста, Црква, а не само некаквим хришћанством. Тада није остајало места за апсурдне мисли о томе, да је хришћанство – једно, а да је Црква нешто друго, као да је хришћанство могуће ван Цркве. Тада је непријатељство против Цркве представљало и непријатељство против хришћанства. Непријатељство против Цркве у име, тобож, некаквог хришћанства – то је искључива појава наших жалосних дана. Када се хришћанство у очима света јављало заиста као Црква, тада је и сам тај „свет“ јасно схватао и невољно признавао, да су Црква и хришћанство једно и исто.

 

Понекада се чини, да је сва Црква наша раштркана, као у неком нереду. Не знаш ко је наш, а ко је од непријатеља. У умовима царује некаква анархија. Исувише много се појавило „учитеља“. „Иде распра у телу“ (1.Кор. 12:25) црквеном. У древној Цркви епископ је учио са горњег места; сада онај, ко о себи говори да је он само у „припрати“, чак само „око црквених зидова“ сматра међутим, себи за право да поучава Цркву заједно са јерархијом. О црквеним стварима уче и мишљење о њима формирају преко отворено непријатељских Цркви, „јавних листова“ (како је новине називао митрополит Филарет), где о црквеним питањима пишу или рашчињени свештеници и сваке врсте црквени отпадници, или уопште, озлобљени и нагли ругачи (2.Петр. 3:3), људи који немају никакве везе са Црквом.

 

Стање је жалосно! Ето то јадно стање наше савремености мора побудити свакога, коме је драга вера и вечни живот, да провери основну заблуду савремене нам предрасуде, која одваја хришћанство од Цркве. При руководству Речи Божије и светоотачких дела, следи да у свој дубини промислимо над овим најважнијим питањем: да ли је могуће хришћанство без Цркве?

 

 

Извор: Епархија тимочка

 

На питање Светог апостола Томе: „Господе, не знамо куда идеш. Како бисмо знали пут?“, Христос је одговорио: „Ја сам пут и истина и живот“. Само онај ко целим својим бићем прихвати Његово учење и настоји да живи попут Њега, може бити тамо где је Он, у кући Његовог Оца (Јн. 14, 1–6). 

 

 

Какво значење данас имају ове речи за нас? Да ли се дотичу наших живота и какво значење имају у нашем личном односу према Богу? Да ли је наша вера живи однос са Богом, или се сетимо ње само онда када нам је потребна помоћ и милост Божја. Живимо у друштву које веомa агресивно инсистира на томе да постоји многи путеви који су истина. Такви позиви збуњују човека и стварају пометњу у мислима и души. Како да, пре свега, ми усвојимо чињеницу да је Христос једини пут, истина и живот, а затим и да је приближимо људима око себе?

 

„Бог је истина, а не ствар“, написао је Свети Владика Николај, додајући: „Свет је одступио од истине, а кад се за длаку одступи од истине, за километре се одступа од правде и поштења. Због тога је вечна Истина морала допустити страшне потресе, буре и ужасе, да растресу свест људску и очисти је од лажи, као пшеницу од плеве. Ако питате шта ћемо ми радити да се спасемо, одговорићу вам: познајте истину и истина ће вас ослободити од свих зала. Христос је Истина и сведок вечне небесне истине. Познајте Христа. Покажите Христа у животу своме, личном, породичном и друштвеном, и Христос ће вас спасти од свих зала и свих злотвора, видљивих и невидљивих.“

 

Први аксиом секуларне религије савременог обезбоженог друштва гласи: не постоји једна аутентична истина. Из њега проистиче да не постоји једна историја догађаја, што безизлазно води у релативистичку позицију, у којој је „моја истина добра за мене, а твоја за тебе“. Г. К. Честертон је приметио да тамо где људи престану да верују у истину, они не преста-

ју да верују, већ почињу да верују у било шта! Те ме-тастазиране истине, које су постале идеологијом наше цивилизације, као вишеглава хидра свакодневно заробљавају човека и закључавају га у храм његовог разума, намећући себе за његовог врховног идола.

 

Посматрам људе у парку како безбрижно шетају са својим кућним љубимцима. Размишљам о недавно прочитаном тексту из једног научног часописа у којем се тврди и доказују да су поједине животиње у стању да предосете долазак опасности. Наводи се као пример неколико великих светских земљотреса и реакција животиња на њих. За разлику од животиња, човек нема тај инстинкт. Ми немамо способност ајкуле, на пример, која може да осети кап крви у океану, или интуицију сове, која може да чује кораке миша на раздаљини од више километра.

 

Ипак, то не значи да смо потпуно лишени инстинката који нас упозоравају на опасности у појединим ситуацијама. Пре свега, човеку је дата савест кроз коју Бог са њим комуницира, са једне стране, и молитва, са друге, кроз коју он разговара с Богом. У Књизи о Јову стоји записано: „Једанпут говори Бог и два пута, али човек не пази” (Јов. 33, 14). За разлику од животиња које инстинктивно реагују на осећај опасности, човек опасност не осећа и стога, често, не реагује на упозорења. Нарочито су важна изоштрена духовна чула јер се она односе на наш духовни опстанак и вечни живот. Сетимо се приче о богаташу и Лазару. Богаташ моли Авраама да врати Лазара у живот како би упозорио своју браћу на опасност од патњи у Аду. 

 

Знао је да браћа неће обратити пажњу на упозорење пророка и да га неће послушати: „Али Авраам рече: они имају Мојсија и пророке, нека послушају њих. Он пак рече: не, оче Аврааме, него ако им ко из мртвих дође, покајаће се. Рече му: ако не слушају Мојсија и пророке, неће их придобити ни онај ко васкрсне из мртвих“ (Лк. 16, 19–31).

 

Измишљени проблеми и непостојеће дилеме оптерећују људску душу стварајући у њој смутњу и немир: економија ће се распати у парампарчад; болести ће разорити наше здравље; храна је отрована; остаћемо без пијаће воде; почеће ратови... Стално се преиспитујемо и престројавамо, а у ствари смо заробљени и вегетирамо у мишоловци свог ума.

 

Не заборавимо да само из наше људске перспективе свет и време у коме живимо личе на хаос. 

 

Па чак и тада, у њима клија леп и уређен космос у настајању. Дакле, хаос је потенцијални космос, извор великих могућности. Кључ је у нашем преумљењу.

 

Царство Божје је унутра, у нама.

 

Хаос нашег времена даје нам прилику да продубимо своју веру и као хришћани будемо јаснији у њеном исповедању. Пре свега у свом срцу, а затим у срцу ближњег. То би био почетак проналажења истинског живота у Христу, у чијој светлости можемо спознати себе онаквима какви јесмо: грешници који живе у сенци смрти. Ово је први корак спознаје величине Божје.

Након овога, неопходна је унутрашња промена.

 

Промена духа. Она није само напуштањe лоших навика које смо кроз живот стекли. Истински се мењамо онда када у срцу зазвони спознаја о греху која неминовно води у покајање. Срце се тада мора обратити и духовно просветити. Никада нећемо осетити радост ако се придржавамо заповести из осећања одговорности, зато што се то од нас очекује или зато што тако треба. Докле год Божје заповести сматрамо теретом, јер су супротстављене нашим људским слабостима, дотле ми уопште не водимо живот достојан хришћанина.Христос је дошао да нас ослободи смрти и ослободи окова и ланаца греха, дајући нам могућност да отворимо своје духовне очи и спознамо истину која ће нас ослободити од свих зала.

 

Период Свете четрдесетнице, је посебна прилика да кроз пост и искрену молитву допустимо Христу да уђе у наше животе и изоштри наша духовна чула. Не смемо пропустити ту могућност. Добитник Нобелове награде за физиологију и медицину, др Алексис Карел забележио је своје искуство о благотворном утицају молитве на људску душу: „Као лекар, имао сам прилику да посматрам пацијенте којима није помагала никаква терапија.

 

Они су успевали да се излече од болести и од потиштености само захваљујући умирујућем дејству молитве. Када се молимо, ми се повезујемо са неисцрпном животном силом која покреће целу васељену. Молимо се да нас барем део те силе додирне.

 

Када се обраћамо Богу искреном молитвом ми усавршавамо и лечимо своју душу и своје тело. Немогуће је да макар један тренутак искрене молитве не донесе позитиван резултат било коме од нас“.

 

Протођакон др Дамјан С. Божић

 

*Објављено у 1249. Броју "Православља", 

од 1. Априла 2019. Лета Господњег

 

 

Извор: Православље

 

Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима.  И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3).

 

 

Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост?

 

Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење?

 

Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“.

 

И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце.

 

А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“

 

Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи  – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“

 

Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година.

 

Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата  – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“

 

Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“

 

 

Извор: Епархија жичка

 

Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи

 

Христос Васкрсе!

 

 

Уз ову, увијек актуелну, Његошеву мудрост, лијепо иде и она народна како су ”у страху велике очи”. А те сам ”велике очи страха” видио прије неки дан када ме је непознати пролазник сликао телефоном испред Цетињског манастира док сам стајао са калуђером и разговарао (службено, наравно), на дистанци мањој од два метра. Калуђер ми је одмах рекао да му се чини како смо усликани, а ја му одговорих: ”Ма шта ти је, оче, учинило ти се. Момак је причао са неким телефоном. Ко би, нормалан, сликао мене и тебе док причамо”? Испоставило се да је монах био у праву, јер је убрзо стигла опомена из полиције. Пријављено је, уз достављене слике, да су ”два попа” у сред бијела дана, стајала – замислите – испред Манастира, на непрописној дистанци!

 

Нека се преброје читаоци овог текста који већ љуто жале што ме полиција није одмах ухапсила (умјесто што је слала опомене), али дубоко вјерујем да је далеко више оних који су згрожени поступком ”пролазника”. Јер, по којој математици су ”два попа испред Манастира” већа опасност по себе и људе од рецимо ”два радника на градилишту”, или од ”касирке и купца” у маркету, или рецимо – ”два полицајца на кружном току”, ”двије пекарке пред пекаром”…итд, итд…? Укаљани образ ”пролазника” не памтим, а надам се да ће му исти бити чистији и хуманији кад скине маску ове гротескне представе. Представе у којој пристајемо на улоге шпијуна. Убијеђени да ”Богу службу чинимо”. При том – спроводећи оштрије мјере од оних званично прописаних!

 

Морамо бити опрезни, и треба да поштујемо све државне и здравствене прописе донијете у овој ситуацији, али ако се боримо за живот, онда тај живот не смије да стане. У противном се крећемо у парадоксалном правцу самоубиства – да бисмо, наводно, сачували живот. Не смије живот стати, не само у погледу здравља, кретања, удисања ваздуха – а све то сходно прописаним мјерама – него живот не смије стати ни у погледу морала. Ко нас је и када научио да полицији пријављујемо комшије, пријатеље, браћу – чак и онда када они не праве никакав прекршај? Зар ће корона вирус да заустави оно људско (међ)у нама? Ако хоће – тај вирус неморала биће гори од ковида. Јер биолошки вирус је једно бесловесно створење коме стручњаци приписују одређену интелигенцију, али дефинитивно тај нема образа ни части. А људи су створени по ”образу” Божијем, па се, кад остану без њега, сматрају и називају – безобразнима.

 

Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи. Бар ми Црногорци, некада смо знали, да има поступака послије којих – ако их човјек учини – не вриједи даље преживљавати. Зато Његош брине што се често дешава да људски образ бива укаљан страхом за овај живот. У преводу на савремени језик – образ је пречи од живота.

 

Јасно ми је да у ванредним стањима попут овог нема простора за велику расправу око изречених мјера, али ме прође језа од ове наше домаће ”заљубљености у страх”. Од нестрпљења којим се чека ”команда с врха” да би се – сачувао поредак, одбранила држава, спасио живот… небитно. Друштвена одговорност се огледа баш у оваквим збивањима, међутим – ту причи није крај. Начин на који се та друштвена одговорност исказује осликава и различите типове друштвене свијести. А ту је спектар широк: од просвећеног и правно уређеног друштва (у ком је родољубље скопчано са етиком и стандардима једнаким за све) до заједница којима су баш ове не-прилике окидачи за почетак утркивања у непочинствима. А што је већа диктатура и једноумље, то су веће шансе да то непочинство неком алхемијом постане херојство.

 

А да не говоримо о ширењу панике и страха, који су управо у супротности са здравственим стандардима прописаним за ове ситуације. Сви смо чули за мјеру да се вјерски обреди у вјерским објектима обављају без присусутва грађана. Али – на једној сахрани, у најужем породичном кругу, смије ли доћи поп, на позив породице? Није јасно прописано?! Па ипак, митрополит Амфилохије је већ одавно медијски ”стијељан” због таквог поступка! Комуналци који су били неопходни за спровођење сахране (њихова јавна служба и умијеће) нијесу прекршили прописе, али Амфилохије јесте?

 

А зашто се сликају попови?

 

Што каже наш народ – ”очи не помажу”! Нешто се десило са нашим очима, па ”не умију ”да виде како је свештеничка служба једнако јавна и друштвено корисна, бар као грађевинска, комунална, пекарска или љекарска. Да – уз све потенцијале да сваки припадник наведених служби може да направи и неке катастрофалне грешке – оне, кад се раде како треба, доносе друштвену корист, свака на свој начин. Међутим, неко је направио ”припрему” за анимозитет према свештеницима.

 

Још док смо се борили за поправку или замјену антиуставног закона, били смо етикетирани као ”противници државе”. Пред саму појаву епидемије у Црној Гори, имали смо исказану спремност представника Владе да ”разговарају о промјени” поменутог закона. Они, таквом спремношћу, нијесу постали издајници државе, али Црква – настојањем да се закон измјени – јесте остала непријатељ, у главама оних који су овој Влади одани. Прије тога, Црква је некима била проблематична због придјева ”Српска” или због тробојке у њеној службеној застави, или због тога што су неки њени свештеници држављани Србије или БиХ – иако имамо селектора државне репрезентације који је управо тај – страни држављанин. Фудбалску и људску легенду Хаџибегића помињем да разобличим лудило оних који не гледају како неко обавља свој посао, него одакле ко долази. Већином Црногораца руководи страни држављанин! Може у фудбалу, а не може у парохији?! А не бисмо имали ни парохије, ни богословију, ни владике у црногорској књажевини и краљевини да није било ”извањаца” у мантији.

 

А сад су – у великим очима страха – православни хришћани постали опасни по здравље због свог обреда! Такве гадости пишу (опет они!!!) страни држављани. Али наједном, на ову дјелатност странаца нијесмо гадљиви, него их ширимо просторима који себе зову ”црногорски медији”! А уђимо само у црногорске музеје, прочитајмо црногорску историју, ослушнимо наше народно предање – па ћемо као учеснике баш таквог обреда препознати наше претке. Бар оне од Ивана Црнојевића до данас. Зар они нијесу знали за заразне болести? Је ли ритуал коме су приступали споменик њихове непросвећености? Или је овдашња антицрквена пропаганда споменик – макар – недостатка принципа и подједнаких аршина за све?

 

Заражени смо вирусом страха једних од других у савремености, и страха од онога шта су били и у шта су вјеровали наши преци. Страх нас је толико изобличио да ако станемо пред огледало, и ту ћемо, вјероватно, тражити довољно велику дистанцу (самих од себе) како не бисмо видјели ко смо и какви смо стварно. Да нам не би – од нас самих – прешло нешто заразно. А какав је то живот без сопственог одраза?

 

Ваистину Васкрсе!

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска