Живе речи утехе: Живе речи утехе

Дубинска психологија и храброст Свете Марије Египћанке

Fri, 03 Apr 2020 18:02:07 +0000

Сваке године у време Великог поста прослављамо недељу Свете Марије Египћанке. Света Марија имала је само дванаест година када је напустила дом свој и отпутовала у Александрију, где се дуги низ година одавала разузданом и ,,незаситном” сексуалном понашању, ,,хватајући у замку многе душе”, понирући све дубље и дубље у пропаст, све док једног дана — покушавајући да уђе у цркву — није доживела како јој невидљиво биће забрањује да ступи унутра.

Тада је спознала грех свој, дубоко се покајала и помолила Мајци Божјој, па јој беше допуштено да уђе у храм, и тако отпоче своје ново животно путешествије. Након тога наставља живот свој у пустињи, где се у два наврата сусреће са духовним оцем, и ту остаје годинама све до упокојења након примања Свете тајне причешћа. У необичном заокрету на самом крају приче, према предању, оцу Зосими је да сахрани светитељку у пустињи помогао лав који је туда пролазио. Свако ко воли Аслана из Нарније и зна за њега, сигурна сам да ће делити моју љубав према овом малом детаљу.

Упуштамо се у ову оштроумну и невероватну причу усред нашег великопосног путовања, која наглашава не само снагу покајања, већ и битку између неморалности и светости. Међутим, понекад у дискусијама које следe остајем запањена чистотом и побожношћу приче (са могућим трачком сумње у женски ерос), уместо да проникнем у дубину и сложеност људског искуства. Мислим да ако овo доживимо само као причу о моралу и аскетској борби за моралност, а не као егзистенцију саму по себи, ми заправо ризикујемо да пропустимо потпуно и невероватно значење онога што се могло десити, и — можда још дирљивије — шта би се још увек могло збити у нашем животу.

Оно што се често наводи у коментарима на ову причу, а уистину и у речима које се приписују светитељки, јесте вољна ,,разузданост” њеног греха, запањујућа и беспрекорна природа њеног покајања, а затим и храбра аскетска борба у пустињи. Ови догађаји из приче су сами по себи истинити и наглашавају врлине којима сви треба да тежимо. Међутим, питам се и шта је то њу довело у стање с почетка ове приче. Шта се то збило у њеном детињству да ју је довело до тога да напусти кућу са дванаест година како би се сама преселила у велики град? Да ли је била социјални изгнаник? Да ли је била злостављана? Да ли је имала породицу? Који се то образац понашања дубоко усадио у њој? Какав је осећај вредности носила у себи? Шта је тражила у промискуитетном понашању? Да ли се њена телесна пожуда испреплетала са изопаченим трагањем за љубављу и интимношћу које никада није ни познавала?

Ми никада не говоримо о њеној патњи или емотивним растројствима који су вероватно постојали, него говоримо радије о томе како је њена воља била слободна и злурада, док је у замку хватала бедне мушке душе на сваком кораку. Међутим, као истраживач дубинске психологије, питам се који су то обрасци и покидани унутрашњи односи и кaкви су то комплекс и жудња који су је гонили до сусрета са Богом, тог тренутка милости, када је заиста спознала себе (или како би то Јунг рекао, упознала своје „сопство”) и сломила се. Она се сећала да је током трагања за жртавама следила ходочаснике до цркве. Међутим, као неко ко је научен да изучава несвесни део личности, запитала бих се да ли је црква заправо била небитна чињеница у том тренутку? Могли бисмо тврдити да ју је нешто што је било присутно у њеној души одвело пред цркву и да се ту одмах на улазу суочила с подељеношћу онога што бисмо теолошки могли да схватимо као стварност Божју насупрот стварности коју је сама креирала, односно онога што би jунговци назвали ,,сопство” и њена личност / комплекс. Та оштра подељеност, разматрана у психологији, била би застрашујућа — чак и паралишућа — када би први пут пробила у свесни део личности. Ово може да изгледа као крај света или као отварање дубоке празнине. Још један корак напред може се чинити немогућим. Али се онда склања у страну и допушта да се сва истина обелодани. Нешто продире у њену свест. И онда она почиње да плаче. Ово се често дешава у клиничком окружењу када променимо угао посматрања стварности и изненада спознамо таму прошлости која је с олакшањем одбачена услед јарке светлости садашњости. Сузе наговештавају трагање за оним ко смо и где смо били пре него што је ново стање пустило корење и почело да расте. Нико није рекао да је исцељење лако.

Ако нагласимо само чистоту и нечистоту, можемо пропустити стварну величанственост лепоте онога што би се могло догодити и онога што ће се заправо збити када се наше мале стварности сусретну са вишом Стварношћу. Као што је то Свети Максим Исповедник изложио, „врлина постоји ради истине, али истина не постоји зарад врлине”. Такав сусрет са истином почетак је надања — не зато што грешник може бити спашен у моралном заокрету, већ зато што се у особи отвара унутрашњи простор који може променити целокупно њено постојање, односно целокупно искуство света. То је почетак слободе, нераскидиво везан са искуством љубави. Дакле, иако су јој греси забранили да уђе, рекла бих да се нешто такође пробило у њену свест, а то је оно што ја замишљам као дубоки унутрашњи очај, и то је са собом донело наду, због чега је изненада могла спознати свој грех као грех. Пригрлила је надање, а затим је остатак живота провела борећи се да задржи то стање. Она говори оцу Зосими о патњама које је искусила у пустињи. Али демони се не баве само моралношћу, нити се са психолошке стране баве комплексима који нас терају да деламо на начине на које ми радије не бисмо делали; они нападају наш начин постојања и краду нам радост и слободу на свим нивоима и не одустају лако. Међутим, као што би вам сваки психоаналитичар казао, једном када се спозна другачији начин гледања на стварност и што је још важније, када се он у потпуности искуси, започиње тотална револуција и — као што је моја менторка Ен Уланов говорила – то је ,,борба до последње капи крви”. Компликовано је. Пустити ново корење није ништа мање чудесно. То је заиста ствар лепоте, преображај који је тек испуњен — као што су стари хришћански алхемичари говорили — „Бог дарује”. По мом мишљењу ово чини њену причу још динамичнијом и не само симболом покајања у оном значењу у којем се најчешће користи, него и симболом љубави која се пробија кроз дубоке обрасце понашања и отвара врата на другачији начин, онај за који би се морала борити телом и душом, гребати и рукама и ногама да га задржи. Мора да су њена искуства са Богом била веома, веома снажна чим су проузрокавала тако радикално преумљење а потом су је и надахнула за борбу која је уследила са свим демонима и комплексима и даље присутним у њеној души. Борба је почела.

То је дирљива, чудесна и крајње узнемирујућа прича коју замишљам не само као приповест о греху и искупљењу, него и о дубоком исцељењу очаја и усамљености, о сусрету са правом љубављу и доживотном борбом, коју у свакоме од нас може покренути један такав иницијални сусрет док ми тежимо да постанемо оно за шта смо рођени — бића која су створена за заједништво са Богом и са другима. То је прича о љубави и њеној снази, баш онаквој какву налазимо у свим најбољим причама. Света Маријо, моли се за све нас у ове великопосне дане за наше борбе за љубав и слободу и да не одвојимо нашу храброст од твоје изузетне храбрости.

Др Пиа Софија Чаудари

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Андреј Ткачов: О Светој Марији Египћанки

Fri, 03 Apr 2020 18:00:50 +0000

Њено име се често помиње у току Великог поста. С њеним именом је повезано читање Великог канона – такозвано „Маријино стајање“. Њеним именом је названа пета недеља Великог поста. И спомен на Марију Египћанку који се слави 1/14. априла по правилу пада у време поста. Тако да можемо често да говоримо о овој светици.

Лекције из њеног живота не представљају геометријски правилан цртеж, али су расуте обилато и често, као зрна у земљу или као звезде по небу.

Почнимо, на пример, од тога што је извесни монах Зосима помислио за себе да је у монаштву напредовао више од других подвижника. Ова мисао која апсолутно није оригинална вреба сваког човека који се без лењости много потрудио ради Бога. Сопствени труд у његовим очима одједном поприма велике размере, а свет око њега му личи на неплодну пустињу. „Има ли још таквих као што сам ја?“ – размишља човек налазећи се истовремено на ивици врло опасне провалије.

„Има. Наравно да има,“ – каже му Бог. Ево, Илија је мислио да је сам, а Бог је у међувремену сачувао за Себе седам хиљада људи који се нису поклонили Ваалу. Да би се смирили из жарких пустиња су у Александрију долазили Велики Антоније и Велики Макарије. Један да би видео смерног обућара, други да би поразговарао с двема удатим женама. И један и други да би сазнали за угоднике Божје који живе у свету и да, кад их упознају, не би имали високо мишљење о себи.

И Зосима је требало да се смири. Али ради тога није требало да оде у Александрију, већ дубоко у пустињу. Тамо је на сусрет с њим чекала жена, која је раније живела у истој оној Александрији и која ју је заувек напустила. Познанство с овом женом требало је и да смири, и да развесели Зосиму, а заједно с њим и целу Христову Цркву.

Дакле, прва лекција: немој се гордити, него се бој. Увек ће се код Бога наћи неко на чијој позадини ће привидно злато твоје одеће избледети и ти ћеш са стидом оборити главу.

* * *

Што се тиче друге лекције, постоји саблазан да је формулишемо једноставно. Рецимо: величина светости јављена кроз покајање велике грешнице. Или овако: дубина пада нам не затвара пут ка небеским висинама. Можемо смислити много сличних израза. Сви они од нас захтевају „узвишени стил“ и често се изговарају. Али ми се чини да време захтева други „стил“ и друге акценте. Ја бих то формулисао на следећи начин: свеобухватана сила блуда на примеру Марије Египћанке. Или: разврат као смисао живота древног и савременог човека. Или: блуд као опојно самоубиство.

Нама не доликује да фокусирамо поглед на финалној лепоти светости. Сви блудничимо, ако то не чинимо телом, чинимо умом. А већина и једним и другим, односно, потпуно. А да кренемо по води или да се на лакат подигнемо од земље на молитви, тешко да ће неко моћи и пред смрт. А и није у томе ствар. Није ствар у томе да се у Светом Духу могу читати мисли, знати Писмо, да човек без школовања може да сажиже демоне знамењем Крста. За почетак је ствар у томе да блуд може бити тако јак и сладак да човек може 17 година незасито да тражи разноврсност у разврату без икаквих прекора савести и покушаја да се покаје.

Овде треба да се зауставимо како бисмо дали неке историјске информације.

* * *

Кретање Јевреја из Египта ка Обећаној земљи представља живу слику путовања – како целе Цркве, тако и појединачних верујућих душа – ка Царству Небеском. То је историја путовања, већ описана у главним цртама, којим сви ми идемо, али на које не можемо гледати као на нешто што се завршило. Ово путовање није било шетња. Оно је вероватно више личило на војну офанзиву. Околни народи час убијају заостале и рањенике, час нападају с оружјем у рукама. А Јевреји, које Бог води, иду и ратују; ратују и иду; побеђују и ропћу; трпе казну и смиравају се. Све је као код нас.

Видећи непобедиви карактер напредовања Јевреја непријатељи схватају да је само оружје овде немоћно. Почињу да траже духовна средства борбе. Позивају чаробњака Валаама да прокуне Израиљ. Траже и друге облике супротстављања. Проналазе. Тачније речено: примећују да је Израиљ непобедив кад не греши и да се Бог бори уместо њега. А кад греши Сам Бог постаје његов непријатељ и кажњава Израиљце горе од било каквог противника. Закључак је – треба навести Израиљ на блуд и онда се може освојити голим рукама, док га Бог Сам не уништи. Затим следи историја о мадијамским шаторима, о девојкама, лепим колико и развратним, пред чијим дражима су мушкарци Израиља били немоћни. Све то можете сами да прочитате. А ми ћемо похитати да донесемо закључак: тамо где није могуће победити треба развратити. Развратити = победити.

Јер шта је блуд у својим плодовима? Узалуд потрошена енергија, угашен поглед, закржљало срце. Живот пролази, стид разједа кости као тајна црвоточина. Човек није урадио оно добро које је хтео да уради и које је могао да уради. Уместо тога тражио је блато као свиња, ваљао се у њему и опет се стидео.

Човек којег привлачи блуд је заробљеник. Он личи на осуђеника на смрт. Говори му слатка и бестидна помисао, мисао му говори женским гласом: „Настрла сам одар свој покривачем везеним и простиркама мисирским... Хајде да се опијамо љубављу до зоре, да се веселимо миловањем“ (Прич. 7: 16, 18). Он слуша, а затим:

„Наврати га многим речима, глатким уснама одвуче га. Отиде за њом одмах као што во иде на клање и као безумник у путо да буде каран“ (Прич. 7: 21-22). Идеш на сласт – налазиш смрт. „Свет, – каже светитељ Димитрије Ростовски, – нуди злато, а дарује блато.“

Али да би се милиони људи стидели, али би грешили; да би умирали од стида, али да не би престали да греше, потребни су људи који греше не стидећи се, односно бестиднице као што је Марија била пре покајања.

* * *

Другу лекцију не желим да завршим.

Блуд је јак. Мучно, скоро до бола наслађујући тело, он мути разум и слаби вољу. Он човека чини играчком у шапама с канџама бића која се танано наслађују блудом иако сама не могу да блудниче (немају тело).

За њих је блуд умна и танана наслада. И још су они непрестани богохулници. Онога кога ухвате такође покушавају да учине саучесником свог богохуљења. А зашто су, шта мислите, гурнули Марију на брод који је пловио у Јерусалим? А зашто је саблажњавала ходочаснике и на броду чинила оно за шта је пола века касније говорила: „Не знам како ме море тада није прогутало?“

Откуда, заправо, у историји свако мало испливају одломци података о „црним мисама“, о ритуалним изопачењима, чији извршиоци из све снаге покушавају да под покровом ноћи упадну у олтаре храмова или друге светиње? У извесним фазама блуднику је мало да просто блудничи. Тако хоће невидљиви „газда“. То што се Бог меша у ове црне игре личи на то како је срушио незавршену Вавилонску кулу.

Бог се умешао и Марија није могла да уђе у храм. У њега су слободно улазили ходочасници који су блудничили с њом, и ходочасници који ни са ким нису блудничили. А њена мера је већ била пуна и препуна. Дошло је време да се каје, али не тако да се касније врати на старо, већ тако да се или промени или да умре.

Нећемо препричавати житије. Онај ко је читао зна, а ко није читао треба да се потруди. Потражимо још неку лекцију.

* * *

Одећа је иструлила. Нема ништа за јело. Ноћу се смрзава, а дању је пали сунце. Нема куд да се сакрије.

Глад, туга, самоћа. Али је највећа борба унутра. Отрована утроба се тек сад показала. Горе жеље, распаљује се тело полумртво од лишавања. Оживљавају сећања, стају пред очи и не желе да оду слике потпуно необузданог разврата. Демони-режисери и демони-монтери приређују Марији затворено гледање филмова снимљених по мотивима њене дугогодишње похотне делатности. У пустињи у којој осим Марије нама ни људи, ни животиња, у њеној глави одзвањају музика, шале, кикотање, чују се непристојни предлози. Она се удара у груди, пада на земљу, увек узвикује исте речи: „Пресвета Богородице, помози ми!“

Све то није трајало дан или два. Трајало је 17 година. За то време данас човек стигне да се роди, одрасте и заврши школу. Марија је успела да победи и да пронађе прави мир. Уморили су се њени мучитељи. Благодат их је отерала и они су шкргућући зубима отишли и стали поиздаље. Чак је 47 година након одласка у пустињу у разговору са Зосимом Марија је рекла да се плаши да се детаљно присећа својих грехова. Плаши се да се кроз детаљну причу не роди саосећање према прошлости и да се не врати борба коју обичан човек не може да издржи. Можда је видела некога ко је стајао у даљини?

Умна борба. О њој већина нас нема никаквог појма, а многи се динстају на тихој ватри блудних снова и фантазија, на тихој ватри маштања која рађају час онанију, час скокове „улево“, час разноразна бекријања. Лукави и даље делује сам, али му већ многи људи помажу ширећи идеје Содома и Гомора преко глобалне мреже и других средстава информисања. Усред ове истинске невоље житије Марије Египћанке звучи као шум дуго очекиване кише усред суше. И време је да сви заједно „једним срцем и једним устима“ завапимо: „Преподобна мати Марија, моли Бога за нас!“

* * *

У њеном житију, наравно, није важно само то да се спасила, већ и то што је постала заједничарка славе још у телу. У истом оном телу које је раније било поробљено разном прљавштином. Иако, поновићу, то је другостепено по важности.

Првостепена по важности јесте насушна потреба искуства свете Марије, она потражња за њеном победом која се рађа због нашег лаганог погружавања целог света у блуд. Јер видели смо многе цинике и подсмешљивце. Чули смо много дрских речи изговорених против вере и Начелника и Савршитеља вере – Исуса. Ово трње не расте на пустом месту.

Није могуће да човек бестидно исмева веру ако се тајно не покори разврату. Крајњи цинизам, тежња да се све и свја исмеју и извижде такође су плодови на дрвету тајних порока. То је одвратно, али још није смртоносно. Цинизам и подсмех многих су борба са сопственом савешћу, покушај да се угуши њен глас. Много је горе кад тајно постаје јавно и кад се оно што се некада крило проглашава за норму и подиже на заставе. Већ смо и то дочекали. Време је да не будемо лењи и да још једном завапимо: „Преподобна мати Марија, моли Бога за нас!“

Али има још једна лекција која се ретко помиње.

Зосима је мењао манастире и за време Великог поста је одлазио у пустињу како би Маријино покајничко искуство постало познато црквеном народу. Али је такође ишао да је причести!

Марија се само једном (!) причестила одлазећи из света и није хтела, није смела да напусти земљу без још једног причешћа. Зосима је отишао у пустињу и ради овог причешћа. Ишао је да види благо – велику светицу, а она је чекала да он дође с великим благом – Светим Тајнама. И ми треба с већом захвалношћу, с већим трепетом да се односимо према овом благу које нам се слободно даје, само да приступамо „са страхом Божјим и вером“.

Завапимо и трећи пут преподобној мајци и Богу Који ју је осветио: „Избави, Господе, од мрежа блуда све оне који су у њих упали! Сачувај, Господе, од пада у провалију блуда сваку душу православних хришћана! И нас покриј, и нас спаси, Владико, топлим заступништвом Твоје дивне светице, славне и прекрасне Марије Египћанке! Амин!“

Извор: Православие.ру

Поука о поштовању свештенства

Fri, 03 Apr 2020 17:59:13 +0000

Поука о поштовању свештенства, изречена у цркви Кишињевске митрополије 16. маја 1910. године.

Свом душом својом поштуј Господа, и свештенике Његове уважавај (Сир. 7: 31)

Међу разноврсним службама нема више и идеалније службе од свештеничке службе. Свештеници су Христови службеници, наследници апостолске власти и служења. Господ је о свештеницима рекао: Онај који вас слуша, Мене слуша; а онај који вас одбаци, одбацује Мене (Лука 10,16), а на другом мјесту је рекао: Онај ко прими онога кога Ја пошаљем, прима Мене (Јован 13: 20). Дакле, ако хришћанин слуша свештеника, онда он слуша и Самог Христа; који прима свештеника, прима Самог Христа.

Потребно је поштовати сваког свештеника, свако духовно лице, без обзира на његов чин и положај. Зашто правити разлику између оних који су добро обучени и образовани свештеници и простих који су готово презрени. Коначно, и апостоли су били прости – рибари и сиромашни људи по изгледу су били јадни.

Свештеници су носиоци великих Божјих идеја, они у себи носе благо Божје милости, они извршавају свете Божје тајне. Свештеницима је заједно с благодаћу дата таква власт какву нема ниједна земаљска влада. Њима је дата велика моћ да затворе грешнике у паклу и да их изводе из њега, да затворе врата раја и отворе их. Спаситељ је рекао: Заиста, вам кажем, оно што вежете на земљи биће везано на небу; и шта год разријешите на земљи, биће разријешено на небу (Матеј 18:18). Када сам још био гимназијалац, много прије но сам постао свештеник, увијек сам дубоко поштовао свештенство; сматрао сам срећним тренутак када бих срео свештеника и узео његов благослов, а ако бих се још удостојио благослова архијереја, тај дан сам сматрао даном посебне милости Божије.

Свештенство је најтежи, најтрновитији и најодговорнији пут служења на земљи. Нема тежег и немирнијег пута. Наравно, мислим на идеалне свештенике, пастире с призвањем.

Много од вас, браћо, зависи олакшавање тешког свештениковог посла. Поступајте према свештеницима тако да би они с радошћу могли вршити своју службу, без уздаха због својих потреба и без посебне бриге о породици. Спаситељ је рекао: Ко вас напоји чашом воде у Моје име, јер сте ви Христови, истину вам кажем, неће изгубити награду (Марко 9: 41), као да тиме указује на тешку ситуацију пастира, која је повезана с њиховим служењем. За једну чашу хладне воде понуђену јереју Божјем, нико неће изгубити награду. То је најсиромашнија класа људи, то су вјечите луталице, они попут Христа сију оно што је вјечно, добро, разумно. Опет, наравно, мислим на идеалне пастире.

Нигдје у тако тешким условима нема свештенства, као међу православним народима и државама. Не да се хвалим, али као примјер и наук навешћу вам да је у рјешењу тог проблема моја домовина – Црна Гора на првом месту. Вољом омиљеног владара Николе Првог и апостолским напорима неуморног архијереја – митрополита Митрофана, свештенство Црне Горе је у потпуности обезбијеђено, прима солидну плату и тако је ослобађено од тешких материјалних брига, те може да мисли само на своје пастирске дужности. Добра одлука и добра иницијатива владара Црне Горе и узорна и енергична радна способност апостола и првосвештеника Цркве у Црној Гори могу послужити као примјер за рјешавање истог питања, које је одавно нерјешиво за друге владаре, синоде и митрополите, православне државе и народе. У Русији и другим православним државама свештеник живи од милостиње, као просјак. Зато често постоје неспоразуми између стада и пастира, а пастирски ауторитет пада.

Многи мисле да давањем свештенику заслужену награду за извршење вјерских потреба, они на тај начин чине неку врсту милостиње. Зар не знате да је радник достојан хране (Матеј 10: 10)? Неки од вас који ме слушате често кажу: „А како о. Мардарије ништа не узима?“ Да, не узимам ништа, увијек одбијам и одбијаћу материјалну награду за службу јер мени и не треба ништа, ја сам сȃм, али шта је са свештеницима који имају породицу, који одгајају по неколико дјеце коју треба облачити, хранити и издржавати. Знам неколико веома тужних примјера. Навешћу вам један. Недавно се у Кишињеву вјенчао млади пар из парохије. Свештенику нису дали прописани хонорар рекавши да немају, а увече на свадби, хотелу у којем су имали свечану вечеру дали су 200 рубаља. Ето каквих случајева има код нас. Сами просудите. Стадо даје пастиру много мање од онога што је добило преко њега; јер му даје земаљске ствари а преко њега прима небеске; оно даје пропадљиво, али прима непропадљиво – вјечно, даје оно што је потребно тијелу, али прима оно што је потребно души; душа је важнија од тијела. Стога, поштујте своје свештенике као дистрибутере вјечне Божје милости. Бојте се Бога и поштујте Његово свештенство. Дајте свештеницима оно што им припада са задовољством, јер они раде за вас, а радник је достојан своје хране.

Из књиге јеромонаха Мардарија (Ускоковића)

«Завјет руском народу», 1912. године

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свето писмо и заразне болести – шта нам данас поручује Библија?

Fri, 03 Apr 2020 17:55:43 +0000

Искушења са којима се данас суочавамо због пандемије коронавируса нису нарочити новитет за људски род. Док се трудимо да призовемо божанску благодат у овој кризној ситуацији, као хришћани смо нарочито позвани да се подсјетимо шта Свето писмо говори о болестима и епидемијама. Одговоре на то у синоћној Интернет литији на Радио Светигори и званичним Инстаграм и Фејсбук страницама Не дамо светиње, новинар Данило Радовић потражио је у разговору са др Ненадом Божовићем, професором Православног богословског факултета у Београду.

Говорећи о Светом писму и заразним болестима, млади српски библиста посебно је скренуо пажњу на књигу Левитска, коју многи неправедно заобилазе током читања Старог завјета због разних прописа и правила жртвоприношења.

“Сви смо свјесни озбиљности ситуацију и као и увијек у тешким временима обраћамо се Светом писму и у њему тражимо утјеху и спас. Наравно, Свето писмо нам говори о бројним заразама и пандемијама које су се догађале у древном свијету и у древном Израиљу и даје нам нека упутства како да се са тим искушењима суочимо. Мојсијева Трећа књига Левитска даје и неке конкретније упуте који се, да будемо искрени, на разликују пуно од онога што ми данас примјењујемо а то је процес карантина.”

Наиме, како је подсјетио професор Божовић, старозавјетни свештеник је тада оне Израиљце који су показивали неке симптоме кожне болести одвајао од остатка заједнице како се зараза не би ширила. Професор је објаснио да би након седмодневног или дужег карантина свештеник изолованог враћао у заједницу уколико симптоми нису показивали развој болести. Он би тада приносио захвалну жртву Богу и бивао примљен назад у заједницу.

На текстове који разлоге за ову пандемију коронавируса виде као казну за грешно човјечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслијепљено конзумеризмом који уништава Богом даровану творевину, професор Божовић каже да актуелни вирус може бити прилика да се, како Христос каже, јаве дјела Божија у свијету и подсјећа на примјер из Јовановог Јеванђеља.

“Сам Господ пре исцјељења слепога разговара са апостолима о разлозима болести, зашто је тај човјек слеп од рођења. И апостоли су ту, наравно, сасвим уврежени у старозавјетном мишљењем па кажу да неко је његов сагријешио или он сам, те зато сноси ту казну. Међутим, Господ им каже да је разлог његове болести да се јаве дела Божија на њему”, каже професор и појашњава шта то конкретно значи.

Наиме, након чудесног исцјељења слијепиг од рођења почиње да вјерује у Бога и признаје Христа за Месију, за Сина Божијега, што значи да свака болест која се дешава може да се сагледа и из другог угла.

“Дакле не као једна просто плата за гријех и препуштање смрти него као прилика да се на нама јаве дјела Божја, што у овом нашем конкретном случају може да се манифестује као буђење вјере код људи путем овога искушења, као јачање наше породице са којима проводимо много времена у овим карантинским данима. Дакле на јачање те домаће цркве. И коначно, треба рећи да је наш народ у многим претходним периодима претрпио страдање, и у нашој старијој и новијој историји, и имајући у виду и древне Израиљце и Цркву Божију која је кроз све те недаће уколико се држала Светога писма и Светога предања, односно путева Светих отаца, они су у славу Божију преживљавали сваку болест и заразу, пандемију која их је задесила”, поручио је др Ненад Божовић, професор Православног богословског факултета у Београду.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Психолог Јевросима Пејовић: Храброст је начин на који превазилазимо страх!

Fri, 03 Apr 2020 11:03:06 +0000

Ситуација са пандемијом коронавируса је нова за све људе у свијету а када се суочавамо са новим стварима нормална реакција нашег организма је страх. Ми психотерапеути вјерујемо да је сваки поремећај који се појави одговор нашег бића да се прилагоди и избори са новонасталом ситуацијом, казала је психолог и психотерапеут Јевросима Пејовић гостујући у синошњем издању „Интернет литије“ Радио-Светиогоре.

Она је истакла да је јако битан начин на који се ми суочавамо са страхом.

„На самом почетку бих вољела да разјасним и замолим слушаоце да запамте једну ствар. Храброст није како већина нас мисли емоција супротна страху већ начин како се носимо са страхом.Важно је како ћемо показивати ту храброст. Било би сулудо да не поштујемо прописе, савјете и ограничења које нам прописује струка прије свега љекари и понашати се као да овај вирус не постоји. Са друге стране ово је ситуација у којој преиспитујемо егзистенцијална питања, па и питања живота и знате,ограничење кретања у нормалним условима је највећа казна коју можемо да добијемо па се због тога један дио нашег бића буни. Међутим овај период се може искористити на конструктиван начин због суочавања са самим собом и са својим најближима јер овај период подстиче раст и скоро да не постоји особа која неће порасти за ново искуство односно којој ово искуство физичке дистанце неће донијети неке нове увиде.“

Одговарајући на питање да ли постоји нека општа метода која би се препоручила за превазилажење осјећања страха и анксиозности психолог Пејовић је казада да на жалост не постоји унивезална метода која би одговарала свима.

„Исто као што бирамо духовника према својим потребама и начину на који нам преноси учење о вјери,тако бирамо и психотерапеута. Важно је да нас страх не преплављује до мјере када се одражава на наше свакодневне активности. Такође је битно да структуришемо дан, односно да преузмемо контролу над својим временом и животом, јер кад имамо осјећај да наш живот зависи од наших активности, ми се не препуштамо безнађу и не гледамо у неизвјесност и страх. У неким културама се практикује медитација и тзв. вјежбе пуноће ума (mind fulness), међутим те технике нису толико блиске нама и нашим културама. Нама православним хришћанима је још лакше живјети са тим неизвјесностима и носити се са њима јер имамо вјеру у Бога живога и један од савјета би био да се молимо и на тај начин будемо у контакту са Оним вишим од нас самих.“

На примјеру држава из региона које су покренуле облике психолошког савјетовања и волонтеризма у вријеме епидемије коронавируса Јевросима Пејовић наводи да је то такође случај и у Црној Гори.

„Код нас такође постоји успостављен систем и уколико вас преплављује страх или процјењујете да вам је потребна помоћ Црвени крст и Дом здравља имају отворену линију. Искористила бих ову прилику и позвала све вас који имате потешкоћа да се носите са ситуацијом да слободно окренете њихове бројеве телефона јер су са друге стране људи који су се школовали да помажу управо у овим ситуацијама и који су ставили своје знање и искуство на располагање вама са љубављу.“ додала је на крају свог разговора за „Интернет литију“ психолог и психотерапеут Јевросима Пејовић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

УЖИВО НА НАШЕМ ПОРТАЛУ: Директан пренос Другог бденија из подгоричког Саборног храма

Fri, 03 Apr 2020 05:22:00 +0000

Поштовани посетиоци нашег Портала, драга браћо и сестре, пратите директан пренос Другог бденија из подгоричког Саборног храма Васкрсења Христовог. Најављујемо да ће и убудуће бити омогућен директан пренос свештених богослужења, благодарећи нашим пријатељима из Митрополије црногорско-приморске.

Презвитер др Оливер Суботић: Православље и / или јога

Thu, 02 Apr 2020 12:15:10 +0000

Доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића не тему: Православље и / или јога. Отац Оливер је ово предавање одржао у Митрополији аустралијско-новозеландској, а на позив тамошњег епископа и свештенства.

Богослужење пете недеље Великог поста - прво и друго бденије

Wed, 01 Apr 2020 16:52:34 +0000

Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ову пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију.

Прво бденије – сиже великопосних дана

Друго бденије – похвално пјеније Богомајци

Прилог васељенски Радио-Светигора:

Бранислав Илић говорио о службама Првог и Другог бденија • Радио ~ Све

SVETIGORA.COM

Катихета Бранислав Илић говорио је за наш Радио о службама Првог и Другог бденија које се служе у сриједу, односно петак Пете недјеље Часног поста. Прво бденије –...

Прилог Радио Беседа:

Богослужбене особености пете недеље Свете Четрдесетнице – Епархија бачка

EPARHIJABACKA.INFO

Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној Марији Египћанки. Пету недељу Великог поста...

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Отац Предраг Шћепановић: Пост је путовање ка радости Васкрсења!

Wed, 01 Apr 2020 16:35:02 +0000

Сам Господ је постио 40 дана у пустињи, сви апостоли и милиони и милиони хришћана кроз вјекове путем поста су Богу и своме спасењу угодили, па се ово наше покољење укључује у тај златни низ хришћанства, рекао је, између осталог, протојереј мр Предраг Шћепановић у интервјуу за дневни лист Дан. У наставку можете прочитати комплетан интeрвју.

*Зашто се уопште пости, и зашто је тако битан баш Васкршњи пост у односу на друге постове током године, ако се тако може рећи?

Сваки пост је путовање ка циљу нашег живота, а то је побједа над смрћу. Васкрсењем Христовим се десила смрт смрти. Парадоксално, смрт је умрла на Крсту Христовом. Питаће се неко: Ако је Христос Васкрсао и побиједио смрт, зашто људи и даље умиру ? По ријечима Светог Макарија Египатског, да не бисмо живјели вјечно у страстима и гријесима, морамо сви проћи кроз понижење смрти.

Ако не постимо, као да кажемо Богу све је то лијепо што си ти Боже постио и мучио се за људе, што си био разапет и васкрсао, али то нема везе са мном и са мојим свакодневним животом.

Управо кад постимо, ми попут дјевојке која се уљепшава за први сусрет са момком или за свадбено весеље или момак за први састанак са девојком, ми кажемо Богу, тебе највише волим, Ти си ми на првом мјесту, Ти си мој Бог, мој највећи и најбољи пријатељ.

Сам Господ је постио 40 дана у пустињи, сви апостоли и милиони и милиони хришћана кроз вјекове путем поста су Богу и своме спасењу угодили, па се ово наше покољење укључује у тај златни низ хришћанства. Света Црква нас припрема да што достојније дочекамо празник над празницима и радост над радостима – Васкрс.

*Што најчешће превиђају они који одлуче да посте?

Да ли би можда више пажње требали да обрате на чињеницу – назив сваке седмице овог поста – да ли им то може бити (духовни) путоказ на што треба да обрате пажњу? Најчешће заборављају да је прво Бог нама опростио, а да смо и ми дужни једни другима да опросте. Без опраштања, чак и да ништа не једемо, тај пост неће имати значаја пред Богом. Треба да се исповиједимо и да се покајемо. Покајање је преумљење, промјена философије живота, преокрет од зла ка добру, од мржње ка љубави, од смрти ка вјечном животу. Најчешће се превиђа да пост није сам по себи циљ, него средство за постизања циља. Циљ је Свето Причешће-сједињење Бога и човјека. Човјек са своје стране треба све да учини да кроз пост, покајање, исповијест што достојније, а са свијешћу да никад нисмо достојни.

*Колико често из вида изгубимо духовну компоненту поста у односу на тјелесну (и тако се можда више примичемо онима који су осудили Христа)? Што урадити да нам се то не деси, и што када нам се деси?

Тјелесни пост освежава тијело и чисти га од токсина и отрова који у нама оставља мрсна храна и која често пута у људима изазива разне болести, од лакших до најтежих, и претпоставља души. Црква нас позива : Браћо постећи тијелом, постимо и душом. Прави пост је да се удаљимо од зла, да утишамо гњев, обуздамо језик, да побиједимо страсти, да не осуђујемо ближње, да их не оговарамо и осуђујемо, да не живимо у прељуби и блуду и др.гријесима. Пост је заповједио сам Спаситељ као најмоћније оружје против ђавола, рекавши у Светом Писму да се „овај род изгони само постом и молитвом“. Једино су пост и молитва два крила која нас од блатњаве земље дижу у Небо пред Владику свих свјетова. Велики или Часни пост уочи Васкрса траје 7 недеља и његов циљ је да успостави равнотежу душе и тијела, да се тијело покори души и да слабећи тјелесна задовољства у нама расте духовни човек пун љубави према Богу и ближњем. Пост је путовање ка радости Васкрсења, радости које неће бити краја.

*Колико је током поста битно ићи на литургије, активно учествовати у животу Цркве, у том заједничарењу?

Бог нас сваке недеље и Литургије позива на свадбу и свадбено весеље, али се нажалост не одазивају сви правдајући се пречим и неодложним обавезама. Тек са Васкрсењем из мртвих, Богочовјек Исус Христос је посвједочио да је он заиста Бог и Син Божији. До Васкрсења Спаситељ је учио о вјечном животу али је Васкрсењем показао да је он заиста Живот вјечни. Да није Васкрсења, Христос би био први и последњи хришћанин који је умро на крсту, а са њим би умрло и Његово дјело и учење.Све на овом свијету би умрло, нестало би са лица земље и из човјековог памћења да није Васкрсења Христовог. Јер само жива, а не мртва личност, може дјеловати имати утицај на људе и људску историју.

*У посљедње вријеме често наилазимо на телевизијске прилоге, новинске чланке, изјаве којекавих гуруа здравог живота, који тумаче пост – хришћански само у домену физичког-тјелесног, и у зависности од става спрам Цркве, или га осуђују или га стављају у раван неког медицинског феномена. Што рећи на такве изјаве?

Свако износи пред људе оно што сам зна. Црква има миленијумско искуство и њена наука је потврђена временом, али и сијањем многих светитеља кроз вјекове, који својим нетрулежним тијелима потврђују да је Христос Васкрсао и да се наш живот не завршава са два метра гроба. Зар нам мошти Светог Василија Острошког, чуда и мир који зрачи са његовог светог тијела, не потврђују да Бог није Бог мртвих, него живих.

У ери рационализма, људи заборављају да је пост најмоћније средство против болести, не само тијела, него , ако хоћете, на првом мјесту душе, јер се душа лијечи од гријеха, а помоћу Светог Причешћа који је Лијек бесмртности и од вјечне смрти.

*Како је ипак чињеница да с обзиром на здравствено стање оног ко пости, ипак постоје нека одступања, молим Вас да их наведете, и појасните што се у том случају ради?

Црква као духовна мајка кроз вјековно искуство посједује знање о слабости појединих узрасти, како духовних, тако и тјелесних дозвољава разрешење, тј. ублажавање поста за болеснике, труднице, дојиље, дјецу, оне који раде тешке физичке послове и др. Њима се умањује или ублажава тјелесни пост, али се појачава духовни пост : молитва, поклони, читање Псалтира и др. Богоугодних књига. Једном ријечју, не тражи се подједнако од свих да се у свему придржавају правила поста, са истом снагом. Најважније је да волимо Бога и ближње, да држимо Десет Божијих заповијести које је Бог дао Мојсију који је претходно постио да би што чистији примио заповијест од Бога на Синају. Само преко поста, Мојсије се усудио да разговара са Богом.

*На крају, као видљив знак поста, приступа се причешћу. Како му приступити, физички и диховно – психички?

Пост, молитва, покајање и исповијест озачавају да вјерник живи са Богом и по Богу, а тај живот је и позив на небеску свадбу на чијој трпези се (на Светој Литургији) приноси сам Христос и даје нам своје Тијело и Крв.

Најважније да схватимо да никада нијесмо достојни Светог Причешћа, али да бивамо удостојени по љубави Божијој и позиву у Светој Литургији који чује сваки вјерник „Узмите, једите, ово је тијело моје“. Дужни смо по ријечима Светог Јеванђеља да опростима једни другима, и да са мржњом у срцу и души не приступамо Христу, који је са Крста опростио онима који су га разапели : „Оче , опрости им јер не знају шта раде“.

*Како новонастала ситуација с корона вирусом утиче на богослужења и како се вјерници понашају : да ли љубе икону, како се исповиједају и причешћују?

Наша Света Црква се држи препорука здраствених институција и редуковала је све активности (одложила литије,часове вјеронауке и предавања) и на тај начин показује одговоран однос према свим људима и здрављу ближњега свог. Свака епидемија, долази по Божијем допуштењу и само ће молитвом и постом бити превазиђено. Препорука је да људи у својим домовима, кроз пост и молитву се што достојније припреме за Васкрс , празник над празницима.

Не желећи да ових дана, када нам је свима потребан мир , улазим у полемике око причешћивања једном кашиком, која је вјековна пракса Цркве, под пуном свештеничком одговорношћу изјављујем да се кроз вјековно искуство Цркве, у доба куга, колера и шпањолке нико није заразио, напротив, многи су оздравили и душом и тијелом. Причешћу људи приступају по својој вољи, а први који би се евентуално заразили, кроз вјекове би били свештеници и њихова дјеца.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преподобни Симеон Дајбабски

Tue, 31 Mar 2020 18:21:00 +0000

У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан.

ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

Подземни дом Царице небеске: Необична историја једног од највећих светилишта у Црној Гори

Скромни и смирени дајбабски старац

Jeромонах Исак (Симић): Преподобни Симеон Дајбабски, образац монахујућих последњих времена

На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог.

Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године.

Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе.

Предговор из књиге

Преподобни старац Симеон иа Дајбаба, Протојереј Василије, Цетиње 1991.

Митрополит Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама". Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан" (гл. 4, 8—9).

Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препораћа је вјековима и обнавља духом и дахом вјеч-не Љубави.

Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву граћевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених иску-става и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине" (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа.

Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврћује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Монаси и деца чувају Косово и Метохију!

Tue, 31 Mar 2020 17:30:00 +0000

Новопрестављени Епископ ваљевски Милутин током свог архипастировања је посебно бринуо и помагао страдални народ и цркву на Косову и Метохији. Остаће упамћен као један од великих добротвора Призренске богословије, поштовалац и љубитељ појања призренских богослова које је радо дочекивао и у својој Епархији.

Говорио је да нема лепше слике од иконе Божје у Богородици Љевишкој која је једина преживљавала вишевековну тортуру рушитеља и завојевача. „Косово и Метохију чувају монаси и деца“, понављао је Владика Милутин, наглашавајући да је Епархија рашко-призренска један од стубова православља. Колико је волео Косово и Метохију, колико се радовао сваком сусрету са Епископом Теодосијем, клиром и верним народом слушате у његовим беседама посвећеним њима.

Посебну драж овог осврта чини звучни запис који нам је послала новинарка и професорка Оливера Радић из Ораховца, а који се односи на Епископову посету јужној српској покрајини 2005. године, када је духовно водио Митрополију аустралијско-новозеландску.

Извор: Радио Источник

Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Праштајмо и окренимо се једни другима!

Tue, 31 Mar 2020 17:29:10 +0000

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио у Саборном храму Васкрсења Христовог у недељу праштања ове године.

На крају Свете Литургије, кратко и врло емотивно слово о праштању упутио је и Владика Милутин. Од речи Господа Христа:“Ако опростите једни другима, и Отац небески опростиће вама“, не треба нам ништа више пред Часни пост.

Звучни запис: Радио Источник

Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“!

Tue, 31 Mar 2020 17:27:58 +0000

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звчни запис беседе коју је почивши владика изговорио у ваљевском Храму Покрова Пресвете Богородице на Сретење Господње ове године.

Празник Сретења је празник сусретања, јер сви ћемо се сусретати. Неки у Царству Божјем, неки у паклом вечном. Када се опраштамо са својим ближњим који одлази са овог света, имамо „радосну тугу“. Тугујемо јер је отишао, али се радујемо сусрету, који ће се једног дана догодити. Зато је важно да се Црква моли за све оне који су отишли у живот вечни. Свети оци су говорили да је Црква та која је на земљи све до Страшног суда и, ако се молимо за упокојене, Христос их из пакла изводи, беседио је том приликом Владика Милутин.

Звучни запис: Радио Источник

Блаженопочвши Епископ ваљевски Милутин: Сила Цркве се огледа у броју монаха!

Tue, 31 Mar 2020 17:27:00 +0000

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио у уторак 24. децембра 2019. Лета Господњег у Храму Светог Нектарија Егинског.

„Све смо ближи Христу кад смо на Литургији“, рекао је Владика коме су саслуживали монаси Епархије ваљевске. „Сила Цркве се огледа у броју монаха, они се венчавају са Христом, њему полажу Завет, њихов је пут – пут Крста“, каже Преосвећени који додаје да се велика благодат осећа у граду, али и велика искушења откад се служи Света Литургија сваки дан у Ваљеву. „Божја апотека лечи, али свештеници морају да поучавају народ како треба да живи“, закључио је Владика Милутин.

Звучни запис: Радио Источник