Живе речи утехе: Живе речи утехе

У спомен на блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића

Sat, 02 May 2020 13:25:00 +0000

У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића доносимо прилог посвећен дивном проти који је неуморно служио Господу и своме роду, храбро и громогласно проповедајући реч љубави Божије.

Вечан ти покој, достојан блаженства и вечног сећања, драги наш прото!

Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић (1945-2020)

Oтац Момо је носио страдање свог народа као свој крст!

Отац Момо одиграо велику улогу у избору Митрополита Амфилохија за епископа!

Прота Момчило је цео свој живот посветио Богу, његова свештеничка служба никад није била просечна!

С тугом смо примили вијест да се упокојио велики пријатељ руског народа отац Момчило Кривокапић

Братство Кривокапић је остало без свог поноса и дике

Отац Момо нам је био примјер!

Радио Светигора: Поводом упокојења светионика наше Цркве - оца Момчила Кривокапића

Прота Момо се придружио вјечној литији!

Прота Момо Кривокапић (1945-2020) – свештеник каквим смо хтјели да постанемо

Помјани оче Момо

Момчило

Емисије у којима је гостовао блаженопочивши прота Момчило Кривокапић:

Поводом упокојења проте Момчила Кровокапића - емисија “Хришћани говоре о Богу и животу”

Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Прославићемо Васкрс у храму свога срца у својим црквама или домовима!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Отворимо своје срце за ближње!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Народ се ослободио страха, штаб за литије је на небу!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Чувам православну традицију у Котору!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић гост емисије "У Жижи"

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Ко издржи до краја спасиће се!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјештина хришћанског живота је да будемо мудри као змије а безазлени као голубови!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Депресија је болест која се лечи молитвом

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Свједочећи вјеру ми смо на путу спасења!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Косовски завјет је душа душе Србинове!

Одабрана предавања и беседе блаженопочившег проте Момчила Кривокапића:

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјеронаука највећа и најљепша наука о љубави међу људима!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Велики пост – путовање ка Васкрсу

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О Светим Тајнама

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О дубљем смислу рушења Његошеве капеле на Ловћену

Из живота блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића:

Литургијски обиљежено полувјековно свештенослужење протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића

Пола вијека свештеничке службе протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић пола века у служби Богу и народу

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Митрополит Амфилохије: Данашњи свједоци Христа васкрслога су гласовитији од првих свједока!

Sat, 02 May 2020 13:23:53 +0000

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, служио је данас, 2. маја, на празник Преподобног Јована Ветхопештерника и Блажене Матроне Московске, Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу.

Звучни запис беседе

Високопреосвећени Митрополит у литургијској бесједи је казао да су Свети апостоли, Свете жене мироносице, Богородица били живи свједоци Христовога васкрсења и зато је Свети Јован записао Оно што видјесмо, чусмо, што рукама својима опипасмо – то свједочимо.

У историји Цркве Божије постоје двије врсте оних који свједоче Христа: ови који су видјели, чули и опипали и посвједочили и они који не видјеше а повјероваше, који су, по ријечи Господњој, блаженији од оних који видјеше и зато повјероваше:

“Такви су дакле сви хришћани послије оних првих ученика Христових и апостола, који су живи свједоци живога Господа кроз сву историју до наших времена. Међу њима посебно мјесто заузимају свети Божији људи који су у своме срцу, души, уму, својим преображајем дотакли самога Господа и којих се дотакао Господ и сила Његовог васкрсење се уселила у њих”, истакао је Митрополит и додао да је један од таквих живих Христових свједока Свети Василије Острошки, чије мошти вјековима свједоче живога и васкрслога Господа.

Подсјетивши да ни Свети Василије Острошки није Господа видио тјелесним очима већ својим срцем, душом и умом, владика је казао да је сила васкрслога Господа освештала његове свете мошти и оне су кроз вјекове живи и опипљиви свједок Христовог васкрсења.

Осврнувши се на блаженог спомена оца Мома Кривокапића, Митрополит црногорско-приморски је рекао да је он својим животом и дјелом, ријечима, проповјешћу, вјерношћу Христу, био један од савремних свједока васкрслога Господа.

У најтежа времена безбожничке власти, када је Црква на овим просторима посебно страдала, послије распећа Цркве Божије, убиства једног митрополита, свештеномученика Јоникија (Липовца) и стотине свештеника, суђења другом митрополиту, Светом Арсенију (Брадваревићу), у времену када је спремано рушење цркве на Ловћену од истих безбожника, отац Момчило Кривокапић, син свештеника, такође протјераног из Црне Горе, свједочио је Господа.

“Међу првима послије Другога свјетскога рата усудио се, требало се онда усудити да се дође у Црну Гору, Котор, да буде свештеник, гдје је 50 година вјерно служио Господу. Гоњен и прогоњен, али неустрашиво је остао живи свједок живога Господа. Он је и упокојеног лика свога, чудесним осмјехом, посвједочио васкрслога Господа и радост што је био Његов живи свједок кроз читав свој живот”, бесједио је владика Амфилохије, истичући да је послије њега било и других свештеника, дивних свједока васкрслога Господа, међу којима је и отац Момчило Раичевић, који се, такође, ових дана упокојио.

По његовим ријечима, благодарећи тим свједочењима митрополита Јоникија и Арсенија и стотине убијених свештеника, као и младих свештеника који су у та распета времена дошли у Црну Гору, догодило се оно што се у наша времена догађа, да се народ, који се био отуђио од Цркве Божије под тим насиљем страха јудејскога, пробудио, васкрсао.

“Оне чудесне литије су плод управо тог васкрсења народне душе, његове обнове. Народ који се осјетио угроженим у сржи свога бића пропустио је много шта и претрпио, али није могао да претрпи тај злочин, то насиље отимања светиња Божијих од стране савремних безбожника који данас владају Црном Гором а који су донијели усташоидни закон у односу на Цркву Христову овдје”, нагласио је Митрополит.

Коментаришући одлуку предсједника Хрватске Зорана Милановића да напусти обиљежавање годишњице војне акције „Бљесак“ због истицања знака „за дом спремни“, Митрополит је оцијенио да је тиме г. Милановић посвједочио часно достојанство оних часних људи у хрватском народу, којих је увијек било и данас их има.

“Својим гестом је заиста посвједочио истинску и праву вјерност не само своме изворном народу хришћанском, него и вјерност Христу Господу распетом управо до тих несрећних усташа, који су убијали и убили стотине свештеника, четири епископа Православне цркве… Јадовно, Јасеновац, гдје је само 20.000 дјеце заклано.”

Говорећи о томе да је у наше вријеме и Хрватска признала Српску православну цркву под тим називом, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је нагласио да се власт Црне Горе Св. Василија, Св. Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополита Јоаникија свештеномученика, одриче дјела Петровића, одриче и жртвује Метохију и Косово.

Даље је појаснио да је црногорска власт признала шиптарске терористе, који су стид и срам честитога албанскога народа и да оно дјело које су у Европи започели Хитлер и Мусолини, данас настављају савремени нацифашисти под видом НАТО пакта.

“Црна Гора прихвата да буде дио оних који су побили и нашу дјецу у Мурино и стотине друге дјеце и народа. Срушено је 150 храмова, срушене су болнице, мостови, фабрике, разорени путеви… То је оно што ови на власти признају као добро, као спасење Црне Горе и неће да донесу нормалан закон као што доносе сви у Европи у односу на Цркву и вјерске заједнице.”

Владика је нагласио да на усташоидном закону “о слободи вјероспивјести” црногорска власт хоће да гради будућност Црне Горе, али да је упркос страдањима Црква присутнија у свијету више него икада у својој историји.

“Свједоци Христа васкрслога су данас гласовитији од првих свједока који су га видјели. Иако савремни свједоци тјелесним очима нијесу видјели Христа, они Га гледају и исповједају вјером у Њега, срцем својим, умом, живјећи по Његовим заповјестима, кршатавјући се у име Оца и Сина и Духа Светога, тиме се сараспињући Христу и саваскрсавајући Њему, задобијајући вјечни и непролазани живот”, поручио је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије: Милановићев гест је одлика часног хрватског народа

Sat, 02 May 2020 13:21:15 +0000

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије честитао је предсједнику Хрватске Зорану Милановићу на одлуци да напусти обиљежавање годишњице војне акције „Бљесак“ због истицања знака „за дом спремни“, оцјењујући да тај гест Милановића заслужује поштовање.

„То што је урадио одлика је часног хрватског народа, ког ми сви поштујемо“, рекао је владика Вијестима.

Милановић је раније данас казао да да одговорност због инцидента у Окучанима треба да сноси организатор – Министарство бранитеља.

Митрополит Амфилохије казао је и да је чуо да је Милановић раније, приликом посјете Јасеновцу, наредио да се са тог спомен обиљежја уклони табла са натписом „за дом спремни“.

„То је гест који је за поштовање, као што је за поштовање и то што је Хрватска раније, и поред свега што се у тој држави дешавало између Хрвата и Срба, склопила уговор са Српском православном црквом. То би могло да послужи за примјер овима нашима који доносе усташоидне законе против Митрополије црногорско-приморске“, казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, преносе Вијести.

Власт би хтјела да клекнем пред њима

Митрополит Амфилохије је казао и да су позиви да даје изјаве у полицији и тужилаштву учестали јер би власт хтјела да клекне пред њима.

„И да служим њиховим безаконим партијским интересима, што би била срамота за насљедника трона Светог Петра Цетињског.“

Поручио је да га ни то, ни вирус нису уплашили.

„Бог је љекар свих вируса, па и овог. Надам се да ће и њих Бог уразумити да се ослободе овог усташоидног закона, ради образа Црне Горе. Они имају право да угрожавају свој, али не и образ Црне Горе и да се тако односе према Цркви која је створила ову државу“, рекао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за Вијести.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Андреј Ткачов: Немој да очајаваш, радости моја - Одакле црпети снагу?

Sat, 02 May 2020 13:18:46 +0000

Уочи прве недеље после Васкрса (недеља Антипасхе или Томина), протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији Света истина подсећа нас да Црква слави Васкрс 52 пута годишње, и да је Васкрсење Христово непресушни темељ и извор живота свих хришћана, илуструјући то речима Св. Серафима Саровског, којима је он стално бодрио људе и подстицао их на васкршње расположење, које нам даје снагу увек и у свему. Емисија је емитована 24. априла 2020. на руској ТВ Цариград.

Извор: Православие.ру

Презвитер Арсеније Арсенијевић: Вера носи човека!

Sat, 02 May 2020 13:16:10 +0000

У овом ванредном издању наше емисије, на питања слушалаца одговарао је јереј Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењског храма у центру Београда и Главни и одговорни уредник радија "Слово љубве".

Звучни запис емисије

Отац говори најпре о сусретима Господа Христа са апостолима после Васкрсења и напомиње да у овим данима треба подсећати на то да је "Христос у потпуности примио људску природу, али са њом и тело, са свим особинама људског бића" - дакле и слабостима, али да је и као такав исцељивао људе, односно све оне који су Му са вером и прилазили.

"Црква од оних који прилазе да се причесте не тражи здравствену књижицу, Ђакони не оболевају иако се причешћују после свих који приђу а који могу имати и неку заразну болест" каже о. Арсеније, додајући да "када се ми причешћујемо телом и крвљу Христовим, имамо тај повратни, преображајни елемент". Стога треба избацити страх који се ових дана пројављује и схватити да, по вери нашој, светим причешћем заиста постајемо непролазни. Треба и да преиспитамо наш однос према вери, без осуде никога, да се духовно лечимо.

Велики део верног народа био је повређен непримереним односом појединих медија према свештенослужитељима наше Цркве који су оболели од вируса Ковид-19, што је тумачено као неки "доказ" против светог причешћа. Отац Арсеније примећује да је очигледно да се овде врши једна психолошка манипулација и да се људи одвраћају од одласка у цркву и на причест, те да смо у проблему и расцепу намерне парцелизације нашег друштва. "Зато је је наша улога као православних хришћана велика – трудимо се да нашом молитвом преобразимо време које нам је дато за наше и спасење наших ближњих и да кроз молитву дејствујемо" напомиње о. Арсеније.

Слушаоце је интересовало и питање обавезне вакцинације и потенцијалних наночипова у вакцинама, на шта је наш гост рекао да не може да говори о ономе за шта није стручан, те упућује да неко од наших православних хришћана, који се баве професијама везаним за ове области, дају своје мишљење. "Слобода човекова, па и у лечењу, треба да буде загарантована", сматра о. Арсеније и додаје да је "реална наука када се нешто испита и докаже, а политика када се нешто намеће".

Наши слушаоци су питали и о психичким обољењима, смрти старца Зосиме у роману "Браћа Карамазови", женама мироносицама, Христовима речима Марији "да га се не дотиче", прослави Ђурђевдана и другим темама из живота православних хришћана.

Извор: Радио Слово љубве

Свештеник увек спада у ризичну групу

Sat, 02 May 2020 13:14:45 +0000

У вези с епидемијом корона вируса у Синодалном одељењу за црквено доброчинство и социјално служење формирана је група свештеника који су специјално обучени за духовно руковођење оболелих од COVID-19. О специфичностима службе у условима епидемије за „Журнал Московске патријаршије“ говорио је заменик председника Комисије за служење у болници при Епархијском савету града Москве, старешина храма иконе Мајке Божје „Отрада и Утјешеније“ на Ходинском пољу протојереј Јован Кудрјавцев.

„Извините због мог изгледа“

— Ваше преподобије, да ли у условима епидемије људи чешће позивају свештенике да их обиђу код куће или у болници?

— Напротив, ређе. Ако је пре епидемије наш храм добијао око пет телефонских позива с молбом да посетимо болеснике код куће, сад добија два-три позива. Ја сам такође старешина храма Светих Козме и Дамјана у Боткинској болници. И ако је пре епидемије било око 25 позива недељно у болницу (у храму има шест свештеника), сад је то 10-12. Мислим да за то постоје два узрока: сами људи се плаше да позову свештеника због потенцијалне могућности да се заразе. Такође, у неким одељењима наше болнице је уведен карантин и свештеници немају дозвољен приступ.

— Колико често посећујете оболеле од корона вируса? На који начин сте ви заштићени? Како општите с болесницима?

— То су један-два позива дневно. Изгледам врло необично за свештеника. Више личим на лекара, имам потпуно иста заштитна средства: комбинезон, рукавице, наочари, респиратор и капу. Зато кад уђем у стан обично кажем: „Извините због мог изгледа, такви су захтеви лекара.“ Али сви све разумеју. Тајна исповести и причешћа се одвија као обично, само што не вадим крст и епитрахиљ. Они се налазе испод заштитног одела. Честица Светих Дарова се увија у лист папира или се налази специјалној посуди која се затим утилизује. Има још једна специфична ствар: по лекарској препоруци сва средства за индивидуалну заштиту се облаче и скидају напољу. Зато је тешко правилно скинути заштитно одело, човек може махинално да уради нешто погрешно, а то значи да постоји ризик да се зарази. Због тога са мном увек долази помоћник који ми помаже да обучем и да скинем одело.

— Зар се не плашите да ћете се заразити, јер обољевају чак и лекари који поштују све заштитне мере?

— Такав ризик увек постоји, али неко мора да обилази болеснике. Уздамо се у вољу Божју. Наши свештеници су питали лекаре: „Ако идем код пацијената оболелих од корона вируса, а затим одлазим у храм где служим или идем кући, зар не излажем опасности парохијане или родбину?“ Лекари кажу: ако поштујете све превентивне мере и редовно дајете узорке за тест на корона вирус, можете мирно да живите. Они препоручују да се тестирање врши једном недељно. Трудим се да се придржавам ових препорука. Такође препоручују превентивне мере. Између осталог, конкретне медицинске препарате.

— Како поступате ако човек моли свештеника да га причести код куће, али се не зна да ли је болестан или није, кад нема уочљивих симптома болести?

— Ако човек жели да се причести нека свакако позове свештеника. По препоруци свештеник треба да користи маску, капу, рукавице и можда мантил за једнократну употребу. Осим тога, треба да обрише руке антисептиком или алкохолом после обиласка болесника. Треба да ограничи време боравка у датој просторији на 20-25 минута.

Друга је ствар што због опасности од вероватне заразе не смемо одлагати причешће. Иначе човек врло брзо губи тежњу ка молитви, ка општењу с Богом, ка учествовању у богослужбеном животу, ка тајнама. У томе се крије велика опасност карантина – људи се могу раслабити и охладити према Богу, према молитви. После тога могу изаћи из карантина и рећи себи: у принципу, храм ми није потребан.

— Које су се слабе тачке откриле у нашем црквеном животу за време епидемије?

— У Москви још увек немамо тако много свештеника (свега двадесеторица) који су обучени за обилажење оболелих од корона вируса у болници или код куће. Можда ће се број позива повећати и биће потребно да повећамо број свештеника. Друго питање је обука свештеника у регионима. Одржавамо специјалне вебинаре за њихову обуку, али они све то у потпуности треба да остваре у пракси нешто касније због специфике ширења болести.

Има случајева кад се неки свештеници плаше да обилазе куће чак и својих парохијана. И желео бих да замолим свештенике који имају такву могућност да не напуштају своје парохијане који им се обраћају с молбом да их причесте код куће.

Епидемија је такође показала актуелност следећег проблема: потребни су нам болнички свештеници чија ће служба бити посвећена само болницама, као на пример, војни капелани који воде духовну бригу само о војницима. Да, данас свака болница има свог свештеника, али је то мало. Због тога што је главно место његове службе храм у којем има још масу других послушања и има буквално посла преко главе.

Одговорност и озбиљност

— Да ли се ваш молитвени живот на неки начин променио због епидемије?

— Мислим да се променио код многих, постао је озбиљнији и одговорнији. Нико не зна кад ће ова епидемија престати. И, природно, човек се према свом служењу односи с већом пажњом, одговорношћу и страхом Божјим. Трудим се да што чешће служим Свету литургију, то ме духовно крепи и помаже ми.

Осим тога, редовно служимо молебан у храму, постоји чин „против помора“. У томе ми помажу запослени у нашем храму и милосрдне сестре које и даље обилазе обичне болеснике у Боткинској болници. За болеснике се узносе молитве у болничком храму. Извесна окосница људи који помажу храму је остала како би се наставиле службе у храму, како се молитва не би прекинула.

— Како се одвијају посете болесника у стационарној болници? Како се понашају болесници и њихова родбина?

— Још увек немамо дозволу за улазак у стационарне болнице. Људи које обилазимо су обично људи оболели од средњег или лаког облика корона вируса и који се налазе код својих кућа. Немају тешке симптоме, не гуше се. Ако имају температуру, није висока. Да, забринути су и напети, можда су уплашени, али се то не види. Међутим, човек који зна каква му је дијагноза у сваком случају, наравно, опрезан је и напет. То је и брига због себе и због својих ближњих. Већина живи с родбином која се такође налази у карантину, али без симптома болести. Брине их неизвесност – шта ће бити даље, како ће се болест развијати?

Понекад ми болесници постављају врло озбиљна питања. На пример, једна жена оболела од корона вируса је била трудна. Поред тога, лекар је и схвата колико је озбиљна ситуација у којој се налази. Ова жена је питала: „Шта да радим, како да се молим? Како да нађем тачку ослонца у ситуацији која је за мене потпуно нова?“ И отворено говорећи, овде човек заиста врло лако може да се збуни, да почне да паничи. Многи се жале – жеља за молитвом је нестала због страха, због несигурности, због немира. А то је већ први симптом чамотиње. Вероватно је ово сад најопаснија ствар у духовном животу.

Зато је задатак свештеника да подржи сваког човека, да га подсети да постоји промисао Божја. И оно што се сад дешава јесте Божје допуштење. Али то се не дешава да бисмо били кажњени или да бисмо имали нове муке, већ да бисмо се нечему научили. Да би нам помогло да постанемо прави хришћани, да научимо да се одговорно односимо према свом животу, према храму, према молитви, према својим ближњима, да се замислимо над својим духовним животом.

— Како пацијенти у стационарним болницама реагују на долазак свештеника на одељење?

— Оболеле од корона вируса посећујем однедавно. Засад, нажалост, немамо дозвољен приступ болницама с пацијентима од корона вируса. Али, на пример, тешки болесници који нису оболели од вируса корона се у Боткинској болници различито односе према свештенику. Мушкарци углавном скептично прихватају разговоре о вери и спасењу. Кажу, шта ће нам све то? Дешава се и да се шале. Али ако се свештеник не увреди и настави разговор (није важно на коју тему), човек схвата да сте свеједно спремни да поделите с њим тугу и радост и да поразговарате о ономе што га занима. Тако се полако одвија разговор и човек постепено почиње да поставља главна питања: о својој болести, о смислу живота, пита шта да ради како би стекао спокој и мир у души. Десило ми се да је један младић (имао је 25 година) прво врло скептички доживљавао разговор са мном. Касније, након два-три месеца општења, постао је отворенији. Испоставило се да је његов највећи сан да оде на ходочашће у Дивејевски манастир. Боловао је од леукозе, био је врло слаб, али је ипак смогао снаге да отпутује. У току својих последњих дана задивљујуће храбро и стамено је подносио болест трпећи патњу са хришћанским смирењем. Више уопште није био стању да говори и само се тихо-тихо молио. И тако се упокојио у Господу с молитвом на уснама.

Десио се још један случај кад су ми се обратили родитељи младића који је такође боловао од леукозе: „Јасно нам је да наш син умире и веома нам је тешко што се неће причестити.“ А он се никад у животу није исповедио и причестио. Дошао сам код њега у болничку собу и мало смо поразговарали. И он одједном каже: „Знате, не плашим се да умрем, али се плашим за своје родитеље који ће много патити кад одем.“ Сећам се да ме је запањило његово спокојство и храброст, заиста се није плашио смрти и веома се бринуо за своје родитеље. Имао је 21 годину. Исповедио се, причестио и неколико дана касније се упокојио у Господу.

— Шта мислите, шта верници могу да науче у условима пандемије? Какве духовне поуке могу да добију?

— Могу да се науче озбиљнијем и пажљивијем односу према свом духовном животу, према тајнама исповести и причешћа. Имам у виду болеснике и оне који раде у храмовима, и наше милосрдне сестре. Сви схватају да је нешто опасно по живот, нико не зна шта нас очекује. Нестали су раслабљеност и лакомисленост. Опасност приморава човека да се више усредсреди на молитвени живот, да се одговорније понаша према себи и према другим људима. Дај Боже да се овај осећај сачува и касније.

— Данас је по званичним подацима у Москви корона вирусом заражено већ 24 свештеника. Да ли се може рећи да свештеници, као и лекари, спадају у ризичну групу?

— Сваки свештеник увек спада у ризичну групу. Он никад не може бити потпуно безбедан, јер стално општи с људима (наравно, ако не носи специјално одело). Никад не знаш тачно какав је човек пред тобом, да ли је болестан или здрав. Чак и ако има маску и поштује дистанцу, јер инфекција се шири врло брзо и лако.

— У вашем храму раде милосрдне сестре. На који начин оне сад пружају помоћ својим штићеницима? Како поштују правила безбедности?

— Оне и даље обилазе нека одељења Боткинске болнице, на пример, палијативно. Сестре носе заштитне мантиле и капе, поштују све потребне санитарне норме. Њихов задатак је да обилазе болеснике и да им помажу: ако треба, да их нахране, да им промене гуску, да им помогну да се окрену и тако даље. Али главно је – да их припреме за причешће и да позову свештеника.

—Шта вам кажу лекари?

— Кажу да имају посла преко главе, веома су уморни, немају довољно заштитних одела. Многи од њих су прави подвижници. Наши лекари су изванредни, они искрено и несебично врше своју службу. Нека би им Господ помогао у њиховој служби!

Извор: Православие.ру

И здрав је увек помало болестан

Sat, 02 May 2020 13:13:35 +0000

Вероватно је да нема ближег појмовног пара од „здравља-болести“ пару „живот-смрт“. Овај први пар често указује на директну корелацију при којој болест бива узрочник смрти, а здравље наставак или продужетак живота. Ово или циља на суптилну разлику која се може уочити у оним контекстима који би циљали на живот који је можда био неизвестан, па затим настављен (нпр. стање коме или борбе са тешком болешћу) или чак прекинут па враћен, где су најдиректнији предањски примери тога васкрсење Лазара и Јаирове кћери. То су уједно и први чинови васкрсења који се експлицитно дешавају у Новом Завету, хронолошки претходећи сâмом Христовом васкрсењу.

Разлог испитивања односа ова два пара је многострук и утврђен у свом важењу кроз векове, а у контексту хришћанства може се крунисати метафором Христа Лекара. Овом приликом, дошла бих до ње из једног места у Шестодневу Св. Василија Великог.

Наиме, свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље. Према томе, добро су неки описали здравље, рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио. Отуда душа, иако је томе нико није учио, тежи за оним што јој припада и што јој је природно. Због тога свако хвали целомудреност и прихвата праведност, и диви се јунаштву, и настоји да стекне благоразумност. Јер, сродније су ове врлине са душом, него здравље са телом.

Овај цитат налази се у деветој беседи која се гради око стиха из Књиге Постања: Нека земља пусти из себе душу живу, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама својим. И би тако. (Пост. 1, 24) да би била крунисана стварањем човека. Потом рече Бог: да начинимо човека. (Пс. 139, 6) Око цитата за ове потребе извученог као централног дешава се говор о ономе што је природно уткано у животиње и људе, чему теже и једни и други по некој врсти урођене, или баш давно стечене навике. (пример јагњета које распознаје глас своје мајке, пса који памти ако је какву милост уживао, човека кога ниједна беседа не учи томе да мрзи болест, већ по природи има одбојност према свему што му је на штету)

Ако бисмо ближе фокусирали место здравља и болести у овим примерима, уочили бисмо најпре две важне ствари: (1) врлина је исто што и здравље, зло исто што и болест душе; и (2) врлина је сроднија са душом него здравље са телом. С обзиром на дате поставке, чини се неизбежним дотицање имплицитног или експлицитног дуализма духовног и материјалног, односно душе и тела. Овај дуализам у антици је експлицитан и уз њега иду, такође поларне, етикете „доброг“ и „лошег“. Вечно, непроменљиво и духовно су пожељни, и телесним, овоземаљским и светским су ограничени, а како често сусрећемо у оригиналним списима тога доба: „утамничени“. Један од познатијих примера је Сократова последња реченица пред испијање отрова у тамници, забележена у дијалогу Федон: „Критоне, Асклепију дугујемо петла! Принесите ту жртву, немојте заборавити!“

У контексту компарације античког схватања душе и тела спрам хришћанског, често се може наћи ова реченица поменута у прилог хришћанском тумачењу, које за разлику од антике, подједнако слави духовни и телесни аспект. Тада се та и сличне реченице тумаче у складу са поменутом античком дихотомијом, где је овај живот схватан као патња и болест, док је у вечности оздрављење и прави живот. Вероватно је да је ово прихватљиво тумачење. Али, ако погледамо шта би то најпре било заједничко античким Грцима и хришћанима у овом контексту, онда би минимум подједнако вероватно било и неко другачије тумачење. Усуд недовршености овога живота, који са собом носи сву променљивост и пропадљивост, „долина суза“ која је већ постала опште место у хришћанском поимању овог света, заједнички су овим различитим учењима. У том контексту, ако Асклепије и није пандан Христу, њих двојица су у резонантном дослуху.

У том смислу се и хришћанин може надати довршењу једино кроз вечни живот, најконкретније кроз обнову која се аутентично у хришћанству доноси управо васкрсењем (где се оно односи и на душу и на тело). Чак и тада, не би требало заборавити да су о вечитом усавршавању говорили и свети оци попут Григорија Ниског и других, познатијим кроз грчки термин epektasis, који стоји за вечито „стремљење, напредовање, узрастање“. У посланици Филипљанима, налази се ова реч у облику партиципа epektinomenos: Браћо, ја за себе не мислим да сам то [васкрсење] достигао. Што је за мном, заборављам, а стремим за оним што је преда мном. (Фил. 3, 13–14) У овом смислу, овде се може приметити и најјача веза између Христа и лекара, као онога који у фундаменталном смислу исцељује оно што никада само из себе не може бити исцељено. У том смислу могу се тумачити и речи Василија Великог. Врлина и зло су заиста души ближи него ма шта друго, из корена мењајући човека, чији је подвиг у рвању са њима целоживотан.

Али како стоје ствари уколико се вратимо сродности здравља и тела? Да је телу у хришћанству посвећен заиста несмањен аспект у односу на душу, сувисло је у сувише детаља наводити. Кроз све главне молитвене праксе постоји окретање Лекару душе и тела. Тајна јелеосвећења, симболично пред крај поста који и сâм треба да буде благородан и души и телу, можда је најексплицитнији врхунац жеље за обновом целог устројства човека. О причести као круни обнове и душе и тела нема потребе додатно причати овде.

Ипак, без обзира на све ово, мора да постоји макар тренутна нелагода при помисли да здравље није баш тако присно телу, као врлина души, можда чак и помисао да је Василије Велики контрадикторан када говори да би се човек по природи клонио болести и тежио здрављу. Да ли би то радио да му нешто у ономе бити здрав није прирођено у тежњи? Вероватно да би, али и да због сопствене палости не би. У сржи, човек хришћанских тенденција проводи цео живот у усклађивању своје са божанском вољом. Здравље у својој примарној асоцијацији као „здравља тела“ говори нешто директно о истој оној променљивости која је својствена овом свету.

Овим се ништа не ради на штету психо-физичком балансу човека, нити се може приговорити из перспективе било које превазиђене или савремене теорије о здрављу као психо-физичком балансу. Схватити рањивост телесног здравља треба овде најпре у свом најосновнијем виду, који је искуствено појмљив сваком човеку. Уколико се најпре тако приступи, онда се лако може вршити и анализа и синтеза тумачења здравља, у овом примарном и ужем смислу, и здравља као свеопштег врлинског живота (по Богу), у ширем смислу. Жан-Клод Ларше подсећа на разлоге које још Св. Јован Златоусти наводи као оне због којих Бог допушта болести и праведницима [Теологија болести, Београд 2006, стр. 40–41]:

Да се не би погордили.

Да не би било, макар и наизглед, више почасти за њих него за остале људе

Да би се сам Бог у својој сили још јасније показао.

Да би они Богу служили што више из љубави, а што мање из користи и тиме се појачало њихово стрпљење.

Да бисмо се сећали значења васкрсења, са појачаним осећањем за праведност која чека оног трудољубивог праведника који је доживео многа тешка искушења.

Да би се умирили људи видевши да су и најсветији пролазили иста, слична или и гора искушења.

Да остали не би поверовали да је природа светитеља другачија од природе било ког другог човека.

Да би се показало у чему су праве срећа и несрећа – бити сједињен са Богом и растављен од њега.

Чини се да је прави тренутак у времену сетити се ових тачака. Болест као много видљивији фактор протеклих неколико месеци језди кроз свет и он на њу различито одговара. Кроз то пролазе и Цркве као институције овог света. Наш највећи Лекар душе и тела чека у путиру и без престанка призива достојног. Ипак, чини се да је обичном човеку тешко да се носи са унутрашњим појмом достојности у комбинацији са екстерним појмом забране. Ових дана се могло чути доста на ту тему у нас и можемо да се сложимо макар око једног: да, памтимо и радосније дочекане Васкрсе.

Ипак, размимоилажење чека одмах иза угла (није ли одувек тако међу људима?) и не можемо, а да не кажемо да се помешала у верујућем појединцу насушна чежња за причести са могућношћу да се са њом сачека. Због тога и ово чекање у путиру вероватно буди осећај нестрпљивости и неспокојства као жеља да се угаси јутарњи аларм, али и да се и не закасни на састанак. Ово се додатно може огледати у томе како би неко тумачио тачку 8. Јер и онај који није болестан бива позван да успори и извуче најбоље из те (само)наметнуте пасивности, гледајући шта све значи „сјединити се са Богом“. Овакве реченице многима звуче као тешко светогрђе. Али такав приступ им омогућава или не омогућава контекст. Ако је контекст као у тачкама 4. и 5. онда је питање за сваку озбиљнију особу, нарочито ако је верујућа, како је најмудрије поступити. То је питање спасоносно најпре за мене сâмог, а сада више него у неким другим ситуацијама, директно и за оног мог „другог“. Овим редовима немам никакве претензије да распирујем беспотребне ватре и сејем лоше семе. Ипак, ако се неко лако срди читајући овако нешто, треба да провери где је то ватра заложена у њему.

Оно на шта циљам је један детаљ, једна финеса, која заслужује да буде виђена. Дубоко, хришћанство је тај савршени парадокс, те ће стога свакоме оно бити и тешко и лако читавог живота. Јер, како је то лак задатак да свако појединачно спозна како се то узима Христово бреме које је лак јарам? У том смислу, треба изнова и изнова разлучивати између тога да ли и када сам истински слаб у својој вери, а када сам намерно слаб, како је о томе говорио апостол Павле (уп. 1Кор. 9, 22–23). Не морамо да будемо његове величине и од себе у тој размери очекујемо спасење других, али ако препознајемо људско у нама које је у оваквим ситуацијама растрзано да ли и како да присуствује литургији, не треба ни нужно да се осудимо или будемо осуђени да је то због „млакости“ наше вере или којих других мотива слабости.

Често нас духовни оци уче да литургија није само одлазак недељом на службу, иако то никоме не треба да послужи као евентуални изговор. И они су у праву. А сада је, вероватно више него икад у скорије време, моменат да истовремено већи број нас то може и да посведочи. То ћемо моћи ако се окренемо тако широкој лепези доброчинства којој нас учи хришћанско предање. Истина, и у било којем редовном стању ми смо позвани на њих, али се чини да се упорно поткрада мисао да ако се у позива на привремену промену начина причешћа или одрицање од њега, онда се тим позивањем на бригу за другог некако манипулише да би се вера дугорочно поткопала у верујућима. А шта ако није тако? Ако је то само још једно у низу искушења које нема ничег са одрицањем од самог Господа?

Ако је макар само на моменат то заиста истина, онда се превише плашимо било које спољне рестрикције за оне који толико граде за унутрашње и онострано. Како је утврђена, а опет како „мека“ природа Јеванђеља, чини се да се види када Апостол има ту меру говорећи о саблазни оног брата слабијег у вери, у осмој глави Прве посланице Коринћанима: „Јер ако тебе, који имаш знање, види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве?“ (1 Кор.8:10) У овом контексту он упозорава Коринћане који су приступили хришћанству те стога не виде ништа више у паганским обредима, слободно улазећи у те храмове и једући од принешених жртава, да то не чине, да неко не би погрешно схватио њихову веру и тиме осетио легитимитет да исто чини. Ако бисмо се у садашњој ситуацији водили потпуном аналогијом, чини се да би овај стих ишао у прилог управо несмањеном упражњавању стандардног литургијског сабрања и живота верника у том смислу. Али ко је онда ту саблажњен? Истина, мој брат или сестра у вери могу то протумачити као моје лако одрицање од Господа, али и не морају. Не морају ако им се објасни да се ни од чега од Апостолових речи не одступа тиме што се у ситуацији неизвесности тока неке изненадне заразне болести у којој смо се сви нашли не конформира вера световним вредностима, већ се она, заправо, несмањено исповеда разним подвизима који почивају на разумевању мене и другог, управо кроз хришћански поглед на свет.

Ако је Господ у путиру од кога тренутно одступамо (или чак не ни то у неком сценарију, те га само не вкушамо на литургији како смо навикли, већ у дому, доласком свештеника) и даље ту и чека спасоносно и животодавно, сетимо се да се и Он, па макар била то и само три дана, одрекао живота, што је њему као Богочовеку сигурно још странији концепт од нас. Јер, како на то често бивамо подсећани: Он је Бог рођењем, ми смо богови по благодати.

Друго питање је да ли су мој брат и сестра само они који су већ у вери? Да ли ће се више саблазнити они него међусобно хришћани наспрам свих других, верујућих и неверујућих, где ће се сигурно још неко време, можда не ни тако кратко, проносити од уста до уста израз „лизачи кашичица“, што уме да буде заразније и од вируса. Хришћанин ће увек бити омрзнут од света, али зашто би то био када не мора?

У том смислу, на коју смо то „слободу“ позвани, опет у истој посланици (1Кор. 8, 9 и 11–12)? И како смо то опет показали да не умемо да је носимо? „Ми“, у жељи хришћани, са тешкоћом слободни као и сви остали. Ако би се вршило некакво рашчлањивање проблема до најпростије основе, чини се да се прећутни раскол међу свештенством и верним народом заједно, десио управо на темељу схватања слободе. Чије је тумачење предања исправно, ко ће више нагнути стих на жрвањ своје воденице. А можда, само можда, и није тако тешко наћи заједничко тле и баш сада осветлети позитивно значење „догме“, тако омражене речи, показавши је сопственим примером у раскоши живе пријемчивости њеном контра-пандану: „флексибилности“. И то оној која не крши Јевађеље. Жртвом у којој овог пута није хришћанин који посећује „нехришћанска“ места, већ хришћанин који се привремено одриче нечег свога, добија се неразвијање подељености међу верницима и недавање повода неверујућима, којима би ионако увек нешто црквено сметало, да напредују у датим негативностима. Спајају се хришћанско и хуманистичко, скоро па савршено конвергирајући. Тако би и врлина остала сродна са душом и не би се преко мере искушавала она мања сродност здравља са телом.

„И чим то рече, примаче пехар устима па сасвим лако и пријатно испи отров. […] Шта то радите, чудновати људи? Ја сам жене баш зато и уклонио одавде да не греше тако [да не плачу], јер сам чуо да треба умирати у побожној тишини. Зато ћутите и будите храбри!“

Рече Сократ. И оде да се гости с боговима. Ми који остајемо, можемо повремено и живети у побожној тишини – данас у нашим становима и нашим срцима и умовима. Амин.

Анђелија Милић

Извор: Теологија.нет

Протопрезвитер Владан Симић: Епископ Платон (Атанацковић)

Sat, 02 May 2020 13:05:00 +0000

Из наше архиве доносимо надахнуто и поучно предавање, које је у недељу, 02. децембра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДАН СИМИЋ одржаo у Гимназији Јован Јовановић Змај. Тема предавања: ЕПИСКОП ПЛАТОН АТАНАЦКОВИЋ.

Извор: Радио Беседа

Епископ Сергије: Црква и корона, истине и лажи

Thu, 30 Apr 2020 20:11:11 +0000

Откако је Христос утемељио Цркву, она је на мети напада. Нападали су је они који су вјеровали у мноштво богова, распињали је они за које је Христос само један од пророка, прогонили они који су човјека прогласили Богом…

Историја се понавља. У времену које ће остати забиљежено као „Доба короне“ Цркви се спочитава друштвена неодговорност, иако смо овај Васкрс прославили скромније него икад, дајући тиме свој допринос у борби против вируса који је паралисао читаву планету.

Ипак, ни то није било довољно да се Црква, њена мисија и њено свештенство оставе на миру. Прозивају нас лажни душебрижници, којима би, чини се, једино одговарало да Црква затвори врата свих храмова, да свештеници поскидају мантије и да коначно ово друштво, у духу старих парола, „раскрсти са религијом“.

Схватајући уплашеност и неких наших вјерника, који страхују од већих окупљања, не схватамо оне који извориште ширења корона вируса смјештају у Путир, и који крајње злонамјерно дистрибуирају фотографије и видео снимке са Светих Литургија, желећи да гњев јавности запљусне Цркву, њене епископе и остало свештенство.

Епископ Милутин се упокојио од посљедица корона вируса, један млади вјероучитељ такође; епископ Стефан је на болничком лијечењу, као и још неколико свештеника. То је доказ да смо и ми, свештеници, дио овог друштва, али нико није нити може доказати да је вирус пренешен баш на Светој Литургији, баш из Светог Путира. То ће заувијек остати тајна, коју су наши душебрижници већ „открили“, откривајући своју површност и злонамјерност, раскривајући себе пред свијетом. Смета им Црква, а не сметају тржни центри, трговине, банке, пуне улице…

Они који нас нападају, споља или изнутра, суштински не разумију улогу Цркве у историји. Да појасним, крајње добронамјерно: Научници ће ускоро, вјерујем, направити вакцину која ће уклонити овај вирус из наших живота. Упркос тој чињеници, коју ће човјечанство дочекати са одушевљењем и олакшањем, човјек ће и даље остати смртно биће. Са короном или без ње, нама је умирати. У томе је суштина, а управо због те суштине ми не можемо, ни на трен, заборавити Онога чија смрт на Крсту и Васкрсење представљају темељ наше вјере, која је „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 1, 11).

Због тога Црква Христова мора, може и хоће наставити литургијски и светотајински живот, јер нам је узалуд и хиљаду година живјети на Земљи ако не окусимо радост Невечерњег Дана. То ће разумјети само они који су допустили да им Христос, Својом љубављу, раздани тмину у којој живимо.

Посрћући из гријеха у гријех, из понора у понор, из ништавила у ништавило, ставили смо човјека изнад Бога, похлепу изнад природе, грамзивост изнад љубави. Зато се немојмо чудити онима који би да посвјетовњаче Цркву Христову, да је лимитирају сопственим безумљем, остављајући уплашеног човјека на мети овосвјетских вјетрова лажи.

Збуњени, уплашени и изманипулисани човјек нашег времена, треба да стане пред духовно огледало, да потражи у срцу изгубљеног Христа, да Му се поклони, да Га пригрили, молећи опроштај за сва лутања, падове и посрнућа, те да се сјети давно изречених ријечи Светог Павла: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак“ (Фил. 1, 21).

Христос Васкрсе!

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

О хришћанском смирењу

Thu, 30 Apr 2020 19:23:16 +0000

Болест – жалац у тијелу – на добро наше и спасење душе

Thu, 30 Apr 2020 19:11:41 +0000

Aпостолским штивом ставља нам се једна опора тема за размишљање. То је питање: откуд и зашто болест?

Између осталог, вели свети апостол Павле: „Даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ме мучи, да се не поносим. За њега трпут Господа молих, да одступи од мене; и рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена“. (2. Кор. 12, 7-9)

Свакако да сам се са овим Апостоловим ријечима и прије сретао, али, у младости својој и снази, нисам ни покушавао да продрем у њихов смисао. Сад, кад и сам у своме тијелу неке, за сада, ситне али, ипак, болне жалчеве трпим, ове Апостолове ријечи су ми све блискије и јасније.

Први ми је, у своје вријеме, на њих скренуо пажњу један истински побожан хришћанин, нијагарски Србин, покојни чика Душан Ђурђевић. Он је на сваком богослужењу, прав као свијећа, стајао и на службама одговарао. Због шећера је био ослијепио. Кад једном у кому допаде, видјех његове ноге изранављене, месо на петама изједено да би шаку до кости ставити могао. Отпратили смо га у болницу. Пошто ту, у том моменту, није имао блиског рода, ја сам за његову операцију пристанак дао и потписао. Непосредно по операцији, пошто му обје ноге осјекоше, упитах га, како је, очекујући жалбе и вапаје. А он, Бог да му душу прости, мирно, рекао бих, радосно, изговори Павлове ријечи о жалцу у тијелу и Божијој вољи да своја страдања без роптања подносимо.

Тад сам се над питањем болести добро замислио и још увијек, и врло често, поводима многим и болним, о болести размишљам.

Кад га болест снађе, прво од чега човјек мора да пође је, да је болест посљедица гријеха, сопственог или било кога из рода његовог, „до у девето кољено“, како наш народ вјерује. „Ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп“, (Јн. 9, 2), упиташе ученици Христа за човјека слијепог од рођења. У његовом случају, „не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“. (Јн. 9, 3) Свети Теофан Затворник свједочи за једног доктора, „који се не би латио лијечења док се болесник не исповједи и не причести Св. тајнама“. Ако би неко посумњао у то, да су болести послиједица грјешности, нека чује шта Господ народу своме преко Мојсија поручује: „Ако ме не узаслушате: пустићу на вас страх, суху болест и врућицу, која ће вам очи искварити и душу уцвијелити“. (3. Мојс. 26, 16)

Бавећи се овим мислима, али са Божијом књигом, Светим писмом, у руци, можемо, кроз вјеру и страдање, доћи и до других, охрабрујућих и утјешних, одговора.

Пошто је набројао сва своја страдања, али и до трећег неба уздизања, вели за себе свети Апостол: „И да се не бих погордио због мноштва откривења“, даде му се, као што чусте, жалац у тијело, болест, да га мучи. „Да се не поносим“, вели свети Апостол. Значи, Господ допушта на нас болест и страдања да нас умири, ублажи, од гордости и других гријехова сачува. И, заиста, свако од нас би се могао упитати за себе, шта би све починио, и да ли би се Бога и смрти икад сјетио, да га здравље крјепко и снага момачка до краја живота прате. Један свети отац, Авва Данило, „је говорио да у мјери у којој цвјета тијело, вене душа; а што тијело више вене, то душа више цвјета“. (Атонски патерик)

Тешко је схватити и прихватити да је болест милост Божија. Ми смо земљоцентрични; све земљом мјеримо. Као мрави под стакленом теглом, сужена видокруга, ми хоћемо, и Бога за то молимо, да нам подари здравља, да можемо, како неки веле, „добро појести и попити.“ Заборављамо, и иза малог мозга затурамо мисао, да смо, заиста, трошни и пролазни и да наш живот, попут маслачка пољског, вјетар зачас одувати може.

Кад нас, или некога нашег, болест опхрва, сви нам се свјетови руше и то искушење доживљавамо као некакву своју срамоту и пораз. Не знамо и нећемо да знамо да Господ, баш зато што нас воли, и што нас к Себи жели, допушта на нас невоље и болести, да нас омекша, на Себе подсјети и да нас прекали. „Болест смирује, умекшава душу и олакшава њен уобичајени терет од многих брига.“ „Здравом човјеку је тешко да се сјећа смрти… Зато Господ и шаље болест да нас подсјети на смрт.“

„Дешава се да нас болест снађе да би пробудила заспалу душу“, учи нас свети Теофан Затворник. „Има болести чије излијечење Господ забрањује када види да је болест потребнија за спасење него здравље“, вели он. Свети наш апостол Павле, који, ваљда, ни једне муке људске поштеђен није био, учи нас и овој опорој, али љековитој, истини, да „кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, вели он, Бог поступа са вама као са синовима. Јер, који је то син којега отац не кара“. (Јевр. 12, 6-7)

Али, „Бог кара, и Бог весели – вели свети наш Владика Николај. Једна покајна мисао већ ублажава гнев Божји. Јер се Бог не гневи на људе као што се непријатељ гневи, него као отац на децу своју. Његов је гнев тренутан, Његова милост бесконачна. Ако вечером покара, јутром већ обрадује. Да би га људи познали и у карању и у миловању. “О, браћо моја, кад би људи стално познавали и признавали Бога као добротвора, не би га знали као каратеља и судију – узвикује свети Владика. Гле, и Бог се више радује да Га ми познамо по милости него по гневу. Но има људи, врло неблагодарних и немислених, који се Бога никад не сећају када Бог даје и милује него Га се само онда сете, када их он почне бити и карати, било болешћу, или смрћу у породици, или неуспехом и срамом међу људима, или огњем, или мачем, или земљотресом, или поплавом, или многобројним другим прутовима и прутићима, којима Он шиба непробуђене, опомиње неблагодарне, приводи разуму затупеле, и подсећа све и свакога да је Он Творац и Господар и дародавац и Судија“.

А да би карање и каљење Божије било плодоносно и спасоносно, морамо га прихватити без роптања и очајања. И вјерујући болују и умиру, хвала Богу. Вјерујућем вјера помаже да Божији план о себи прихвати јер зна, како вели свети Теофан Затворник да „душа, која није искушана кроз невоље, не вриједи пред Богом“. „Као што неугријан и и тврд восак не може да прими печат који на њега стављамо, тако и човјек, док није искушан невољама и болестима не може да прими силу Христову.“ (Атонски патерик)

„Болести су као вршидба: што више удараш, то се више зрна пробије и количина овршеног жита је богатија.“ (Св. Теофан Затворник) Зато нас, очински, савјетује свети апостол Павле, кад цитира старозавјетног мудраца, и вели: „Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара“. (Јевр. 12, 5)

Богу се молимо и говоримо: „Нека буде воља Твоја“. Кад нас болести и невоље снађу, своје муке Господу треба да казујемо и у Његове руке животе своје да положимо, знајући, вјером својом, да ће Бог учинити оно што је, у Његовом, а не у нашем, знању за нас корисније и спасоносније. Ако је све од Господа, онда је и наша болест по Његовом допуштењу. „Ако је све што Господ шаље за наше добро, онда је тако и са нашом болешћу.“ (Св. Теофан Затворник)

Нека би нам само Господ долио вјере, подарио свој мир у души и трпљење, „и онакво настројење духа са којим се пред Њим нећемо постидјети“. (Св. Теофан Затворник).

Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије!

Thu, 30 Apr 2020 12:05:16 +0000

Которски протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић преминуо је јутрос изненада у 76. години. У последњем интервјуу који је дао недавно за Спутњик, говорио је о свом детињству, школовању, војсци, Котору, литијама, оптимизму који га није напуштао до последњег дана.

Архијерејски намесник бококоторски, парох которски Момчило Кривокапић обележио је претходне године пола века служења Цркви и народу.

У његовом поносном држању види се истинитост речи које смо о њему чули — да је младим богословима узор како свештеник треба да изгледа, проповеда и води народ Божји.

О њему сте могли да чујете само речи хвале, а за себе је говорио да је војник Христов, да се увек водио јеванђелским речима да без Господа не можемо чинити ништа. Испуњен је, признао нам је, већ пола века, јер осећа сву љубав народа који долази у Цркву Светог Николе.

Пун ентузијазма, бистрог ума, на дан кад је изгласан контроверзни Закону о слободи вероисповести, морао је да освешта улице Котора...

Са оцем Момчилом разговарали смо у Управној згради и Ризници СПЦ у Котору, чији је и оснивач и којој је тек намеравао да се посвети. Нажалост, објављујемо овај разговор пошто је преминуо.

Шта нам је рекао парох Момчило у последњем интервјуу

На Момчила Кривокапића велики утицај имао је отац који је био војни и парохијски свештеник на Кривошијама, а касније и у Котору и Бијелој. Због неслагања са комунистичким властима 1947. прогнан је у Добој.

„Нас смо четворица браће, а мог оца су имали обичај да питају: Како то да поред три благородна сина баш овог манитог шаљеш у Богословију? Он им је одговарао да ће очигледно бити потребна љута трава на љуту рану. А ја сам одувек знао да ћу бити богослов, нико за мене није лобирао“, присећао се отац Кривокапић.

Нашем саговорнику највећи ударац у младости задала је рана смрт оца, који је био члан Равногорског покрета.

Глава змије је у Котору

И поред притиска да се након Богословије ожени и остане да брине о мајци, браћи и сестрама, на наговор професора, а касније и владике шумадијског Саве Вуковића наставља студије на Теолошком факултету.

„Много тога људског сам доживео у свим нељудским ситуацијама. Увек сам говорио, да нисам одрастао у Босни, био бих много жешћи и бескомпромиснији у непотребним стварима, а БиХ је учинила да се мало заобли она оштрица из мог карактера“, причао нам је.

Током студија отац Момчило добија стипендију за Оксфорд, али је одбија због призвања да буде оно што је остао до краја живота — которски парох.

„Занимљиво је да је мени Котор, као младићу, био мрачан, нисам га волео као Херцег Нови. Међутим, када сам питао зашто сте баш мене изабрали, добио сам одговор који је био својеврстан изазов — глава змије је у Котору“, додаје наш саговорник. У одлуци да пређе у Котор подржао га је и Свети Јустин Ћелијски, код којег је често одлазио у манастир Ћелије.

Описмењавао војнике

Парох которски војску је морао да служи 18 месеци, јер тадашња власт теолозима није признавала факултетску диплому. Послат је у Нови Сад, а додељен му је пушкомитраљез. За првих шест месеци само може да каже: „Не дао бог душману!“ У касарни су били само теолози и криминалци.

„То је био хорор. На уласку су ме питали како је у цивилизацији, а ја сам мислио да они не разликују цивилство од цивилизације. Вредно сам радио на себи, јер сам схватио да ћу бити лузер ако не набијем кондицију, иако сам цео живот био спортиста — лош, али фудбалер са ентузијазном, а не каратиста како многи мисле.“

Поред једног лекара и двојице теолога описмењавао је војнике, држали су аналфабетске течејаве и политичку наставу чије је епизоде често препричавао.

„Један капетан је говорио ’у Сан Франциској‘, а уместо сума сумарум рекао би ’сума сумарак‘. Оно што нико од нас неће заборавити, свакако је завршна вежба на Фрушкој гори, где смо избројали свако ребро, али и где је један официр ражалован, јер је 600 људи његовом кривицом усред фебруара завршило у болници“, причао нам је отац Кривокапић.

Ако Момо не одбрани попа, неће ни бити свештеник

Након војске 1969. отац Момо се са супругом доселио у Котор, где је свако вече требало да прошетају градом како би се знало да је православни свештеник присутан и телом и духом.

„Није то тада било лако, сви погледи су били упрти у нас, пролазили смо кроз топлог зеца, али на сву срећу, није то дуго трајало. Ипак, суочавао сам се са разним провокацијама. На примеру физичког обрачуна са једним ватерполистом желео сам свима да дам до знања да ако Момо не може да одбрани попа, онда неће ни бити свештеник. Тим потезом сам погодио у менталитет овдашњих становника.“

У Котору до краја живота Момо није могао да разувери народ да је у једном тренутку пребио њих петорицу. Уз осмех нам открива како је то заправо било.

„Питао сам једну групу непристојних младића у кафани ко хоће да се бије, а пошто су ми сви били окренути леђима, само сам изашао напоље. Нисам могао ни да наслутим да је после мене у ту исту кафану ушла друга група младића и обрачунала се са онима који су мени отћутали. Сви ти који су добили батине, ’приписани‘ су мени и тако је остало до данас“, присећа се овај свештеник.

Не сечемо главе, али бранимо светиње!

Неко би помислио на основу ове приче да су свештеници неки дивљаци, али је то овде сасвим нормално, јер ако је Свети Петар Цетињски носио јатаган и учествовао директно на Крусима у рату, ако су сви моји преци били ратници, онда ни ово није страшно, каже овај парох.

„Њима је најнормалније било да одсеку Турчину главу, да је ставе у торбицу и искористе је чак и као јастук ако им се успут приспава. Данас је то другачије, али не значи да није остао исти ген — нећемо да сечемо турске главе, али ћемо да бранимо светиње као нико други!“

Комунисти су покушали све то да утуку, каже он и додаје да је сада никла младица са оног здравог корена која нам показује да ће се време рачунати до литија и после литија, ово је историја.

„Ако неко мисли да смо ми добри организатори, вара се. Недавно сам одговарајући на питање како то наш штаб држи ову масу, рекао да нема штаба, он је на небу, ми само радимо техничке ствари, припомажемо“, каже наш саговорник.

Води се суперинтелигентни рат

Иако су због корона вируса литије обустављене, отац Момо сматра да ће спорни Закон о слободи вероисповести морати да буде промењен, јер Закон не би ни стартовао да је Митрополија пристала да препусти Буљарицу. У међувремену се појавио, каже он, и нови купац за Михољску превлаку, неки извесни шеик.

„Због тога нам не дозвољавају да обновимо истоимени манастир. Ова власт је продала све и дужна је као нико. Морају да враћају дугове, а алави су“, изјавио је он.

Целу причу о Закону, према Момчиловом мишљењу, актуелна власт мислила је да ће завршити веома брзо, али нису рачунали да ће се пробудити народ који се до сада понашао као овце које су они само шишали.

„Најпријатније ме је изненадио север Црне Горе који чува невероватну културу, али тамо свештеник до скора у мантији није смео да се појави на улици. Овде се води суперинтелигентни рат, људи се полако ослобађају, што доводи до панике. Мило Ђукановић је због страха од отказивања послушности војске и полиције звао у помоћ РОСУ, јер ге је НАТО испалио“, каже отац Момо.

Кад је земљу погодио „срећотрес“

Као парохијски свештеник отац Момчило Кривокапић учествовао је и у радости и у жалости људи. Оно што грађани неће заборавити, јесте да је његовом упорношћу по узору на заветну Ловћенску капелу саграђена Црква Светог Петра на Прчању.

Многе немиле догађаје знао је, каже, да претвори у победе. Тако је за снажан земљотрес који је погодио Црну Гору 1979. године рекао да је био „срећотрес“, јер је захваљујући њему успео да оформи Ризницу, архив и библиотеку СПЦ-а у Котору и сачува многе историјске и културне вредности. Испред себе, овај свештеник каже да има један циљ — да се након повлачења из службе посвети, заједно са супругом, сређивању те историјске грађе.

Извор: Спутњик

Прота Момчило је цео свој живот посветио Богу, његова свештеничка служба никад није била просечна!

Thu, 30 Apr 2020 10:20:00 +0000

Поводом упокојења незаборавног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, доносимо део беседе коју је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан изговорио приликом литургијске прославе пола века свештеничке службе проте Мома.

"Отац Момчило Кривокапић, је неко ко је сав свој живот посветио Богу и служио Богу и никада своју службу свештеничку, не да је унизио, него никада није била просечна. Увек је била изнад очекивања, изнад људских очекивања. Отац Момчило Кривокапић је неко који, када сам га упознао, ме је асоцирао да би тако требао да изгледа цар Лазар косовски. Једна госпођа је рекла: “ Видела сам свештеника лепа као Бог!“. Директор гимназије которске је говорио да је гимназија ћутала и престајала са радом када је пролазио которски прота. Један благочестиви монах је рекао: „Ја сам видео владику међу свештеницима.“, мислећи на оца Момчила Кривокапића.

Браћо и сестре, сви ми овде, поштоваоци његови, сви ми смо свесни и знамо да је Момчило пре свега био оно што је данас написано у Апостолу: “ Иако имате хиљаду учитеља, ал немате много отаца.“ Тај Отац није отац Момчило Кривокапић, него тај Отац је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је тај свештеник и тај духовник нас учио да будемо Христови, да не будемо „момовци“ или неки други него да будемо Христови.“

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сећање на оца Мома Кривокапића: Вера Цркви и роду!

Thu, 30 Apr 2020 10:12:26 +0000