Живе речи утехе: Живе речи утехе

Презвитер Игор Зиројевић: Циљ брака је спасење

Tue, 07 Apr 2020 17:42:28 +0000

Отац Игор Зиројевић, свештенослужитељ при манастиру Преображења Господњег у Кимију, на Евији, за наш радио говори на тему очувања брака и породице уопште, а посебно у овим данима изолације, када се, бивајући више упућени једни на друге, супружници сусрећу са неким скривеним проблемима који можда до сада и нису били толико видљиви.

Звучни запис разговора

Поред тога, са оцем Игором разговарамо о утицају музике на духовни живот човјека. Сазнајемо и каква је тренутна ситуација по питању епидемије корона вируса у Грчкој.

Извор: Радио Светигора

Акатист Светом Архангелу Гаврилу

Tue, 07 Apr 2020 09:00:00 +0000

Војсковођо небеских војски, непрестано те молимо ми недостојни, да нас твојим молитвама заштитиш као заклоном крила твоје непропадљиве славе. Чувај нас који падамо на колена и усрдно вапијемо: Избави нас од беда као поглавар вишњих сила.

Кондак 1.

Тебе, изабраног благовесника спасења нашег,великог слугу Божијега и радосног посланика Пречистој Дјеви Марији, прослављамо песмама и похвалама овим. Ти пак, стојећи пред Престолом Цара Славе, од свих нас невоља и жалости ослобађај, да ти с вером и љубављу похвално кличемо:

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Икос1.

Заступника Ангела, дивног весника Тајни Божијих, чудеснога Гаврила, Архистратига Сила бестелесних, похвалимо сада, у дубоком умиљењу припадајући и вапијући:

Радуј се, чудесни благовесниче спасења нашег!

Радуј се, Тајни Божијих славни објавитељу!

Радуј се, Божијих заповести испунитељу!

Радуј се, спасења људског рода усрдни служитељу!

Радуј се, јер вернима радост од Престола Сведржитеља доносиш!

Радуј се, јер неверне на стазу правде и истине приводиш!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 2.

Видећи те, велики слуго Божанске Премудрости, као усрдног заступника и брзог помоћника свима невољнима и ојађенима, радосно због тебе појемо Богу: Алилуја!

Икос 2.

Дароватељ Божанског разума ти си, Гаврило Богомудри, јер ти се благодат даде од Предвечне Премудрости Божије. Стога и нама грешнима, огрезлима у таштини овога света, подај од Божанске Премудрости у ум и срце наше светлост истинскога разума Божијег, да ти кличемо овако:

Радуј се, разума Божанског несебични даваоче!

Радуј се, први учитељу у писању књига о роду људском!

Радуј се, јер си пророку Мојсију премудрост Божанску открио!

Радуј се, јер си му почетак постања света казао!

Радуј се, јер си стварање првог човека, Адама, и житије његово и његових потомака објавио!

Радуј се, јер си и о свим будућим поколењима и родовима, о потопу и подели језика, племена и народа вест донео!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 3.

Силом Вишњега опасан и њоме дивно укрепљен, стојиш пред Господом Твојим даноноћно, неућутно појући: Алилуја!

Икос 3.

Сав род хришћански има те, Архангеле Гавриле, као великог помоћника и доброг саветодавца, и дивнога учитеља у недоумицама, хвалећи те овако:

Радуј се, јер си пророку Данилу протумачио дивна виђења о царевима и царствима која треба да дођу, што се кроз разне звери приказаше!

Радуј се, јер си му ослобођење људи Божијих из вавилонског ропства објавио!

Радуј се, јер си му време првога Христовог доласка у свет открио!

Радуј се, јер си му оваплоћење Сина Божијега од Дјеве Марије благовестио!

Радуј се, пророка премудри весниче!

Радуј се, свих Хришћана у добру учитељу!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 4.

Бура сумње, жалости и очајања обузе свету праведну Ану када туговаше због неплодности и са сузама се мољаше у врту своме. Ти јој се, пак, по заповести Божијој јави и донесе вест говорећи: ”Ана, Ана! Услишена је молитва твоја, уздаси твоји прођоше облаке и сузе твоје пред Бога изиђоше, и зачећеш, и родићеш Кћер Преблагословену, и благословиће се кроз Њу сва колена земаљска, и спа-сење свету кроз Њу ће доћи, и наденућеш Јој име Марија.” Она пак, у великој радости, зачувши ово, завапи: Алилуја!

Икос 4.

Зачу свети и праведни Јоаким, који у то време у пустињи пошћаше, од тебе, Архангеле Божији, да ће са Аном праведном родити Кћер пре свих векова изабрану за Мајку Месије, Који ће доћи да избави род људски, те у дубоком умиљењу и радости завапи:

Радуј се, јер си бригу моју уклонио!

Радуј се, јер си срамоту моју пред људима одагнао!

Радуј се, јер си ме очајања ослободио!

Радуј се, јер си вољу Божију о мени објавио!

Радуј се, јер си свему свету неизрециво весеље тиме донео!

Радуј се, праведних Богоотаца Јоакима и Ане сладосни утешитељу!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 5.

Богом вођеној звезди ти си налик, Гаврило чудесни, јер сијањем својим мрак и таму овога света просветљаваш, и на пут спасења управљаш све што ти с вером усрдно притичу, и Христу, вечном Сунцу Правде, смело поју: Алилуја!

Икос 5.

Видећи тебе, Архангеле Божији, весника судбина Божијих и испунитеља Свете воље Његове, рођена од неплодних Богодјева Марија пажљиво и усрдно послуша свете наредбе твоје и с великом радошћу завапи:

Радуј се, јер си сузе, плачи непрестану тугу због бездетности родитељима Мојим својим неисказаним јављањем утолио!

Радуј се, Ангеле мирни и добри чувару од Бога Ми дани!

Радуј се, од првога дана Рождества Mora на чување Ми послани!

Радуј се, чувару Богодјеве у дане детињства и младости Њене!

Радуј се, праве вере и Богопоштовања утемељитељу!

Радуј се, свима који те хвале верни заштитниче!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 6.

Рођење Јована, проповедника покајања и преславног Претече Господњег, ти си, свемудри Гаврило, благовестио родитељу његовом Захарији свештенику. А како он твоме истинитом пророчанству не вероваше, ти га учини немим док се не испуне речи твоје, и када својим очима виде натприродни догађај овај, завапи Богу, Који кроз тебе чуда чини: Алилуја!

Икос 6.

Засјао си чудесно славом, Архангеле Гаврило, када си у град Назарет послан од Бога да Богодјеви Марији благовестиш зачеће Сина Божијега осењењем и деловањем Духа Светога, вапијући Јој: ”Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом, Благословена си Ти међу женама”, а ми грешни, зачувширадост ову велику коју Јој благовести, кличемо ти oвако:

Радуј се, јер си Адама и Еву, прародитеље наше, овом благовести неизрециво обрадовао!

Радуј се, јер си свим праоцима и прародитељима рода људског овом благовести објавио догађај жуђеног времена, коме се они чврсто надаху!

Радуј се, јер си вешћу о јављању свету дугоочекиванога Искупитеља људског рода све патријархе, пророке, старозаветне праведнике и подвижнике увеселио!

Радуј се, јер си оваплоћење Сина Божијег свету проповедао!

Радуј сe, јер си почетак нашег спасења благовестио!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 7.

Желећи да разуме речи благовести Архангела Гаврила и видећи Себе у чистоти,

Пресвета Дјева Марија рече му смело: "Преславни глас твој звучи чудно души

Мојој, јер бесемено зачеће Рождества објављујеш, кличући: Алилуја!"

Икос 7.

Нову и преславну вест о оваплоћењу Сина Божијег благовестећи Преблагословеној и Пречистој Дјеви Марији, Која са страхом и трепетом слушаше, завапио си, Архангеле: ”He бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога; и зачећеш у утроби, и роди-ћеш Сина, и наденућеш My име Исус. Он ће бити велики и назваће се Сином Вишњега, и даће My Господ Бог Престо Давида, оца Његова, и завладаће у дому Јаковљевом у све векове, и Царству Његовом неће бити краја.” Пазећи на обећање ово и тре-птећи пред величином и висином његовом, и ми грешни кличемо ти овако:

Радуј се, јер си у град Назарет послан да проповедаш почетак и темељ спасења нашег!

Радуј се, јер си радост свету кроз Благовести објавио!

Радуј се, Небески житељу светозарни!

Радуј се, ангелских ликова сијање и светлости чудесна!

Радуј се, јер изблиза гледаш рај Божије неисказане лепоте и доброте!

Радуј се, јер са умиљењем стојиш пред Престолом Пресвете Тројице!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 8.

Чудну и дивну вест о рођењу Искупитеља људског рода од тебе, Архангеле Гаврило зачувши, Пресвета Дјева рече: ”Како ће то бити кад Ја не знам за мужа?”, а ти, одговарајући, рече Јој: ”Дух Свети доћи ће на Тебе, и Сила Вишњега осениће Те; и оно што ћеш родити биће Свето и назваће се Син Божији.” Речи Твоје најзад утврдише Пресвету Дјеву, Која ти рече: "Ево Слушкиње Господње, нека Ми буде по речи Твојој", вапијући: Алилуја!

Икос 8.

Сав си међу вишњима, Гаврило, стојећи пред Престолом Цара Славе, али ниси далек ни од доњих, памтећи и слушајући све који ти кличу:

Радуј се, предвечних судбина Божијих благовеститељу!

Радуј се, посланиче Божији и чудеса Његових предобри служитељу!

Радуј се, за људски род усрдни заступниче!

Радуј се, православних Хришћана заштитниче!

Радуј се, јер те сви верни хвале!

Радуј се. јер ти се сви православни радују!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 9.

Сви витлејемски пастири зачудише се веома зачувши благовест твоју, предивни Архангеле Гаврило, о рођењу Христа Спаситеља; и слушајући чудесно појање твоје и осталих ратника Небеских што сладосно појаху: ”Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља”, завапише Богу: Алилуја!

Икос 9.

Речити говорници много се труђаху у хваљењу тебе, Гаврило Божанствени, и доброчинстава твојих, која увек твориш у овом свету; ми пак, ако и знамо немоћ нашу, усуђујемо се да те хвалимо по достојности твојој, вапијући овако:

Радуј се, јер си витлејемске пастире обрадовао!

Радуј се, јер си их вешћу о рођеном Спаситељу света неисказано развеселио!

Радуј се, јер си те ноћи са мноштвом Ангела рођеног Сина Божијег опевао!

Радуј се, јер си кротким и смиреним пастирима првима од свих људи рођење Христово објавио!

Радуј се, јер смирене, кротке слуге Божије, што не мудрују о високоме, љубиш!

Радуј се, јер си увек спреман да их услишиш!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 10.

Хотећи да свет спасе и искупи од греха, про-клетства и смрти, Господ наш Исус Христос у ноћи у Којој се предаде пребиваше у молитви у врту Гетсиманском и мољаше се до крвавог зноја, и ти Гааврило, у подвигу крепљаше, јер си уистину крепост Божија, што укрепљује у подвизима хришћанским све који вапију: Алилуја!

Икос 10.

Стена си, Гаврило чудесни, светим женама мироносицама, када оне у једно суботње свитање дођоше на гроб, носећи миро и све што приуготовише али не обретоше тело Господа Исуса, и ужас их обузе и велика брига због Љубљенога Учитеља њихова. А ти рече женама: ”He бојте се, јер знам да тражите Исуса Распетога. Није овде, него устаде”, и још им каза: ”Дођите да видите место где лежаше Господ”. А оне, обрадоване речима твојим, Архангеле, завапише ти овако:

Радуј се, светле и радосне вести о Васкрсењу Христовом први благовеститељу!

Радуј се, победе Христове над смрћу и адом слаткогласни објавитељу!

Радуј се, јер си с Неба, у потресу великом, на Живоносни Гроб сишао!

Радуј се, јер си запечаћени камен са гроба одвалио!

Радуј се, јер си зраком Твојом попут муње стражаре уплашио!

Радуј се, јер си Саздатељу Твоме и Владици Господу, добровољно и чудесно Васкрсломе, послужио!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 11.

Појање похвално приносимо ти, Архангеле Божији Гаврило, а Ти, као брзи заштитник наш и у свакоме добру учитељ, покриј нас покровом крила твојих, одагнај од нас грешних духове злобе поднебесне и сачувај од напасти и клевета злих људи све који вапију Богу: Алилуја!

Икос 11.

Светлоносни служитељу и благодатни весниче воље Божанске, Гаврило премудри, ти си опет био послан Пречистој Дјеви Марији да Јој најавиш мирно узношење -славно Успење Њено које се приближи, носећи Јој награду рајску. Она пак, примивши радосну вест о пресељењу у Царство Горње, вапијаше ти овако:

Радуј се, јер си Ми с Неба целивање донео!

Радуј се, јер си Ми при Тајни Богоочовечења послужио!

Радуј се, јер си Ми опет послан да се припремим за исход из овог живота!

Радуј се, Сина Mora и Бога Божанске воље о Мени објавитељу!

Радуј се, часнога и славног Успења Богомајке служитељу!

Радуј се, јер си Јој с Неба донео радосног раја награду!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 12.

Благодат Божију с Неба измоли нама који појемо у славу свечасног имена твога, Архангеле Гаврило, да осењивани твојим заступништвом, у свакој побожности и чистоти поживимо све док се, смрћу одрешени од плотских уза, не удостојимо да станемо пред огњевити Престо Цара Славе и са Ангелским чиновима завапимо: Алилуја!

Икос 12.

Опевајући твој свечасни сабор, хвалимо те, премудри Архангеле Божији Гаврило, и молимо Господа и Владику свих да твојим заступништвом подари мир свету, да свету Цркву Своју утврди и сачува непоколебиву до скончања овог века и у вери укрепи православне Хришћане, што ти овако поју:

Радуј се, јер си у Старом Завету много пута спасењу људи послужио!

Радуј се, јер си се и у Новом Завету много пута за спасење људи потрудио!

Радуј се, добри наш путеводитељу у Царство Горње!

Радуј се, спасења нашег усрдни заступниче!

Радуј се, рода хришћанског велики добротворе!

Радуј се, православне земље наше покровитељу!

Радуј се, велики Архангеле Божији Гаврило!

Кондак 13.

О, предивни и преславни Архангеле Божији Гаврило, предвечних судбина Божијих објавитељу и усрдни помоћниче наш! Услиши нас који ти приносимо мале молитве ове, и као милостив, умоли Цара Славе да се избавимо од свих невоља, напасти и јада у привременом животу овом; a у будућем, вечном животу измоли да се стајања с леве стране и вечних мука избавимо, и да се удостојимо да у Царству Небескоме са Ангелским чиновима непр-стано појемо: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

Молитва СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ ГАВРИЛУ

О, предивни Архангеле Божији Гаврило, усрдни молитвениче за душе наше, смирено те молимо као заступника нашег: измоли нам твојим светим свемоћним молитвама које пред Престолом Божијим свагда узносиш, (да се свети храм овај до краја овога света одржи), да се вера Христова учврсти, укрепи и рашири, да православни Хришћани светоотачку Православну веру до краја наших дана непорочно сачувају, да у свим заповестима Божијим непоколебиво ходе, да истинско покајање за грехе увек Богу приносе, и да се удостоје мирне кончине хришћанске и доброга одговора на Страшном Суду Божијем. Умоли да Царство Небеско наследимо и да скупа с тобом прославимо Пречасно и Величанствено Име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек, и у све векове. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ бихаћко-петровачки Сергије: Писмо из Рмња

Mon, 06 Apr 2020 21:05:22 +0000

Невоља је дошла да нас врати себи, да нам укаже без чега смо све могли док смо даноноћно журили да постигнемо све оно што се од нас очекивало.

Сада је јасно да смо били робови непотребних потреба, да смо стицали више него што нам треба, те да смо често пута, без икаквог разлога, били несрећни.

Сада се изнова потврђује истинитост оне изреке „да није богат онај који много има, већ онај коме мало треба“. Браћа са Далеког Истока кажу да су човјеку, за срећу, потребне само три ствари: кров који не прокишњава, шака риже и срце које воли!

Дух потрошачког друштва одавно је ушао у сваку пору нашег постојања, начинио нас робовима новца, произвођачима и потрошачима, бришући оно човјечно у нама.

Вредновали смо једни друге по томе ко колико зарађује и троши, како се облачи и гдје љетује, какав аутомобил вози и с ким се дружи.

Јели смо храну, не знајући ко је и гдје производи, како расте и како се прави. Ништа нам то није било битно јер смо се поодавно удаљили од самих себе, мислећи да ипак постојимо као људи. Али, варали смо се!

Свети Максим Исповједник је рекао да човјек није ни добар ни зао, већ да је пријемчив и на добро и на зло, уколико дође у додир са њима. Тек сад видимо да су нам животни обрасци били лоши, да смо живјели у свијету недостојном човјека и његове слободе, по матрици коју су нам одредили други, а не по обрасцу којег бисмо сами требали створити. Наше је слобода заправо била наше добровољно ропство, у којем смо себе оковали очекивањима свијета који нас је заслијепио својом варљивом свјетлошћу.

Каквог ли апсурда: у вријеме технолошког успона на Гору Посрнућа, данас људи опсједају трговине тражећи брашно.

Заборавили смо на зимовања, љетовања, на пријеме и дочеке, јер човјек садашњег тренутка само жели да (пре)живи. Данас је задовољан ако је сит и здрав. Јуче тиме није био задовољан. Шта се промијенило? Околности или човјек?

Данас је вриједнија колиба на селу него стан на петом спрату у срцу метрополе, јер у колиби је слобода, а у стану ропство. А тако лако смо се одрекли села и његових благодати, хрлећи у градове да будемо туђе робље, да живимо од милости послодаваца, а могли смо на селу бити слободни људи, истинска господа; да живимо на своме и од свога рада, да нас не дотичу свјетски економски и политички токови, да не осјетимо кризу у кризним временима.

Још су Свети Оци давно рекли да је првобитни окус гријеха преиспуњен сладошћу, а тек касније, својом горчином, покаже нам своје истинско лице, али и дубину нашег суноврата.

Нама остаје да се молимо, да чувајући ближње од самих себе покажемо колико нам је стало до других, али исто тако да у времену физичке раздвојености у молитви загрлимо једни друге, радујући се поновном сусрету, до којег требамо свима опростити све, у име Христово!

Пјесник је рекао:

"Некад бјеше добро, кажу наши стари,

Вољели се људи, користиле ствари.

А за вријеме ово Бог ће да нам суди,

Јер се воле ствари, а користе људи!"

Зато, ако из овог данашњег тренутка ништа не научимо, узалуд страдамо!

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Епископ Кирило: Историја Црне Горе у суштини је историја цетињских владика!

Mon, 06 Apr 2020 16:58:38 +0000

Преосвећени Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило приликом посете црквеној заједници у Виндзору, у сали цркве Св. Димитрија, одржао je духовно предавање на тему мисије СПЦ у Јужној и Централној Америци. Владика се кратко осврнуо и на актуелну ситуацију у Црној Гори, а поводом усвајања такозваног закона о слободи вероисповести којим се планира легализовати отимање имовине СПЦ у Црној Гори. Предавање преносимо у целости:

Да би се уопште могло причати о мисији и достигнућима СПЦ у Јужној и Централној Америци неопходно је да се вратимо на простор бивше Југославије и то у период непосредно пред завршетак Другог свјетског рата. Наиме, једна велика група људи са свештенством и својим Митрополитом Св. Јоаникијем Липовцем – више од 120 свештеника Митрополије црногоско-приморксе и око 10.000 људи – кренула је да одступа из бивше Југословаије, због гоњења од стране комунистичких власти, јер су се бојали за своје животе и своју будућност. У томе одступању, на злогласном Зиданом Мосту, на територији Словеније, скоро цијела група је побијена од стране комуниста. Дакле, тада је погинуло више од 120 свештеника. Сигурно је, да тога злочина није било, да би стварна слика црквеног живота у Јужној Америци и у другим крајевима наше дијаспоре данас била другачија, јер би ти свештеници негдје нашли мјесто и они би послужили Богу и роду и изван своје домовине. Дакле, то је био један од узрока зашто је стање у Јужној Америци било дуго времена запуштено. Тек деведесетих година 20. вијека долази тамо архимандрит Доситеј Мотика, данашњи епископ у Лондону. Он је запамћен тамо по својој ревности у раду и зато га људи радо помињу. Његово пребивање тамо оставило је лијеп траг. У његово вријеме поставио се темељ за изградњу нове цркве Рођења Пресвете Богородице у Буеносајресу, коју ће касније завршити Његово Преосвештенство Епископ Митрофан, у вријеме његове администрације Јужном Америком.

Да бисмо имали јаснију слику, морам поменути да ни Јужна Америка није била поштеђена од нашег несретног раскола у емиграцији. Дакле у вријеме раскола, 70-их година 20. вијека, уређује се прва парохија у Аргентини посвећена Св. Сави. Међутим, она није прихватала архимандрита Доситеја. Отклањајући се од њега, одборници су говорили: „Ти си комунистички поп“. То је свакако био један од главних повода за изградњу новог храма Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Очигледно је Господ наше неспоразуме и неслоге извео на добро, па је из свађе никао нови храм гдје се сада налази сједиште наше епископије која је основана званично од стране Светог Сабора СПЦ 2011. године. Владика Митрофан је двадесетак година био администратор у Јужној Америци и уз све своје еперхијске обавезе у Сјеверној Америци он је стизао да обилази наш народ тамо и успио је да их окупи. У његово вријеме придружују се нашој Цркви неке бразилске парохије, које се састоје од домородачког становништва, тј. од Бразилаца, чак нашој епархији приступа и један манастир у Бразилу, тако да је наша Црква тамо значајно проширила своју мисију, особито у провинцији Пернамбуко чији је главни град Ресифе. У Аргентини, гдје имамо највише наших исељеника, имамо двије парохије у Буенос Ајресу, затим једну у Венадо Туерту, једну у Генерал Мадријаги, која је на путу према мору, и једну на сјеверу Аргентине у Маћагају, гдје имамо храм Св. Николе. Сада смо одлучили да на сјеверу Аргентине, у главном граду провинције Ћако– Ресистенцији, у ком живи доста наших исељеника, изградимо нови храм Св. Тројице. Завршили смо углавном грађевинске радове али сада ће нам требати доста средстава и времена за унутрашње и спољашње уређење тога храма који се гради у типично византијско-српском стилу. У његовој основи је план цркве манастира Златице код Подгорице из 5. вијека и уграђени су још неки елементи које је пројектовао архитекта Александар Рогановић, који руководи радовима. Он је иначе нашег поријекла и близак је рођак чувеног митрополита црногорско-приморског са краја 19. вијека – Илариона Рогановића. Дакле, то су те четири стабилне парохије гдје имамо своје свештенике али, свакако, има још градова гдје живе наши људи. Њих посјећујемо специфичним поводима, а служимо или у храмовима других Православних Цркава или по кућама, зависи како гдје. Нашег народа има доста и у Венецуели. Ту је била јака тзв. „четничка емиграција“, и тамо имамо две парохије – у Какарасу и Маракају. Данас је тамо доста тешко стање, ванредна је ситуација у земљи и економска и политичка, али ето ми се надамо да су то само нека привремена стања која ће та земља ускоро превазићи. Тамо имамо архимандрита Евстатија Аздејковића, који уједно опслужује и потребе Доминиканске Републике. Помињем посебно Доминикану јер сам чуо да много наших људи одавде одлази тамо на одмор а неки чак тамо и живе. Било би добро када бисмо сви заједно покушали да организујемо црквени живот тамо. Ја се нудим за организатора, и отворен сам за дијалог о томе да изградимо тамо један храм и да имамо тамо свог свештеника за вас и све друге који тамо одлазите на одмор.Тамо је туризам читаве године и тамо има много наших људи који раде или сезонски или стално у угоститељској дјелатности. Како већ рекох, примарни је наш задатак прикупити људе нашег поријекла. То првенствено радимо тако што при црквама имамо недјељне школе језика гдје им причамо о нашој култури, причамо им житија наших светитеља, бесједимо, штампамо књиге и много тога још. При крају је превођење Охридског Пролога Владике Николаја на шпански језик. Затим, штампамо црквене календаре. Имамо своју интернет презентацију а линк презентације можете наћи на сајту наше Патријаршије међу линковима епархија. Већина садржаја је на шпанском језику, али је могуће довољно се упознати о нашим активностима само на основу фотографија. Трудимо се колико је до нас. Међутим не можемо се ограничити на то да се бавимо само нашим исјељеницима. Нама се јављају стално припадници домородачких народа, католичке или протестантске вјероисповијести, или атеисти, који желе да се упознају са православљем. Само у време владике Митрофана су нам се придружиле две парохије у Бразилу. То је провинција Пернамбуко Ресифе.

Имамо тамо један манастир Св. Тројице, у којем служи Бразилац, наш брат архимадрит Педро. Са њим је тамо и један искушеник. Мали манастир, али за почетак неке мисије довољно. У тим крајевима не постоји ни једна друга православна црква. Све су оне груписане углавном у великим градовима као што су Сао Паоло и Рио Де Женеиро, а ми смо се некако подигли на сјеверу Бразила и мислим да итекако тамо имамо велику будућност. Једна од тих парохија нема свој храм и захтијева нашу помоћ. Ми смо помагали до сад колико смо могли. Имамо жељу да купимо тамо једну кућу са имањем и да направимимо и тамо један храм за ту парохију. Иначе, то су веома вјерући људи, дубоко православни.

Имамо парохије и у Колумбији у граду Медељину, затим у Еквадору у граду Гвајакил, где се труди архимадрит Рафаило Чепрњић. Он је наш човек из Боке Которске али вјерници су сви Еквадорци. Веома су дубоко примили Православље. Архимандрит Рафаило од њих захтјева озбиљну и врло дугу припрему за крштење, тако да су они сви веома свјесно и пуним срцем примили православну вјеру.

Имамо један манастир у Гватемали. Он нам се недавно прикључио. Тамо је игуманија мати Инес, Гватемалка, која је сав манастир, цркву и све зграде изградила на имању својих родитеља. Родитељи су јој били богати људи, Гватемалци. Она је сво то наследство посветила Богу. Тамо има још три монахиње. Углавном су старије. Једна је са Филипина, једна из Сјеверне Америке и једна из Чилеа. Придружила им се недавно још једна Чилеанка, тако да тамо настојимо да подмладимо сестринство и да формирамо прави манастирски живот у Гватемали.

Затим имамо и мисију у Чилеу, у граду Сантјаго де Чиле. Тамо имамо парохију на челу са јерејем Душаном Михајловићем. На југу Чилеа сада градимо један манастир. Један наш човјек, Херцеговац, Стеван Миловић има тамо плантажу трешања које успијевају када овдје код вас нема трешања, јер тамо је љето кад је овдје зима. Он је дио свог имања поклонио нашој епархији и ту желимо да направимо манастир. Засад имамо тамо једног јеромонаха и једног монаха. Предивна природа. Ја сам тамо био једним тужним поводом јер се упокојио архимандрит Агапит, Рус, који је дошао на идеју да се ту прави манастир. Он је ту дошао већ начетог здравља и брзо се упокојио. Сахранисмо га тамо у том предивном амбијенту, на имању намијењеном за монашки живот и изградњу манастира.

Кад сам путовао тамо срио сам многе туристе успут, што показује да су мјеста веома посјећена. Тај предио се зове Патагонија Чилеанска и Аргентинска. Тамо се налази град Барилоће који је посебно познат и један је од главних летњих и зимских туристичких центара. Читава Аргентина и Јужна Америка су засути предивним пределима, мјестима и плажама. Ја се никад нисам бавио дубље тим туристичким понудама земаља Јужне и Централне Америке, али успут посjетим и таква мjеста. На примjер, био сам на тромеђи Аргентине, Бразила и Парагваја. Тамо постоје чувени водопади Игуазу, који су једно од свjетских чуда. Нешто слично као овдје ваши Нијагарини водопади, мада они кажу да су њихови љепши. Ви бисте се вjероватно спорили са њима… Како год, тамо смо прошле године на Крстовдан освештали воду и затим смо излазили да бацимо крст и у водопад Игуазу. Интересантно да се један од најдубљих водопада зове „ђавоље грло“, на шпанском „Garganta del diablo“. Кад ми рекоше то, ја им им казах: „Гдје ћемо прије крст да ставимо него у ђавоље грло, и нек се тамо Господ са њим разрачунава“. Предивна природа. Препоручујем свима да погледате филм „Мисија“ са Робертом де Ниром. Радња тог филма се догађа управо на Игуазу водопадима. Филм је рађен по истинитом догађају, тако да кад га погледате, биће вам јасније неке ствари у вези Јужне Америке.

Недавно је Свети Архијерејски Сабор СПЦ, уз сагласност владике Максима, пошто је тај простор био дио његове епархије, донио одлуку да и Мексико припадне нама, пошто је то латински свиjет и користе такође шпански језик. Да напоменем да се у свим земљама Латинске Америке прича шпански, осим у Бразилу гдjе се користи португалски. Доста су слични али и различити. Имајте у виду да се тамо говоре специфични дијалекти шпанског и португалског језика. Једна наша монахиња, Бразилка поријеклом, каже да је једно вријеме била у Португалу, у једном манастиру, и да годину дана није могла да разумије ништа што се прича.

Када је у питању наша мисија, и у Мексику је слична прича као у Јужној Америци. Све те парохије и свештеници захтијевају помоћ из централне епархијске касе. Мјесно становништво помаже колико и како може, али они нису имућни као што сте ви овдје или Срби у Западној Европи или Америци, тако да морамо да додајемо помоћ за потребе мисије и за свештеничке породице. Није лако тамо. Можда је за монахе мало једноставније и лакше али за човјека са породицом није једноставно живјети тамо. Земље су у економској кризи, инфлација је велика, плате мале а цијене високе, тако да цијела наша мисија захтијева доста економских средстава.

Помаже митрополит Амфилохије, пошто је он на неки начин оснивач те епархије, будући да је он и предложио Св. Сабору СПЦ, заједно са владиком Митрофаном, да се оснује засебна епархија за Јужну Америку. Помажу нам и наша браћа архијереји из Америке и Канаде са једном годишњом помоћи а и овако, приликом мојих посјета њиховим епархијама организују се донаторске вечере. Заиста треба доста средстава да се та епархија стави на ноге. Али сјетимо се да и овдје није увијек било „ружичасто“. Рецимо ви знате да се у вријеме Св. Мардарија Либертивилског говорило „Мардарије цркву гради, умире од глади“, и да су тада црквене прилике биле доста неуређене. Данас, Богу хвала, овдје имамо четири епархије које могу да послуже за примјер свима другима, и које помажу свима нама, гдје год да се налазимо.

* * *

Хтио бих да подијелим са вама неколико прича о људима који су тамо живјели или још увијек живе. Један од њих је био Благоје Јововић, човјек из Бјелопавлића, који је био пријатељ о. Радојице Поповића. Отац Радојица је свештеник кога је послао патријарх српски Гаврило Дожић послије рата у Аргентину. Он је часно служио Богу и роду све до своје смрти, и урадио онолико колико је могао један свештеник да уради на тако огромним територијама. Тридесетак година послије његове смрти, све до доласка архимандрита Доситеја, није било српског свештеника у Аргентини.

Дакле, Благоје Јововић је дубоко проживљавао сву судбину српског народа ма гдје да се он налазио. Својевремено је сазнао да је у Аргентину дошао и злогласни усташки поглавник Анте Павелић. Ви знате да су многи фашисти и усташе примљени у Аргентину у вријеме предсједника Доминга Перона. Они су такозваним „пацовским каналима“ пребацивани у Аргентину. Анте Павелић је управо на на такав начин, преобучен у кардинала, са пасошем Ватикана, стигао у Аргентину. Да напоменем да је иначе тамо завршио свој земни живот и отишао на суд Божији и злогласни Хитлеров доктор Менгеле. Чак има једна књига „Степски вук“, недавно написана, која тврди да је и Хитлер тамо дошао. Међутим мислим да је то више пропаганда, јер нема реалних доказа за то, а Руси јасно показују Хитлерову лобању у некој библиотеци у Москви. Али ово у вези са Антом Павелићем је жива истина, иако је Аргентина одбијала да призна да је он тамо, јер га је наша земља, бивша Југославија, потраживала као ратног злочинца. Међутим, испоставило се да је он заиста био тамо. Благоје Јововић, по благослову о. Радојице, у договору са једним Кривокапићем, сковао је план да убију Анту Павелића. Једна наша храбра Далматинка или Личанка, Милева Гаћеша, која је још жива, много тога ми је говорила директно. Рекла ми је такође да им је она дала пиштољ да то ураде. О овој причи можете више података наћи у књизи „Аргентински осветници“ Рајка Ћулафића из Чикага, који је о томе писао. Они су пратили Анта Павелића кроз Буеносајрес и, у погодном моменту, Благоје је притрчао и сасуо у Анта неколико метака и он је ту пао. Благоје је побјегао, не узевшпи торбу коју је Анте ту испустио. Вјероватно би у тој торби било много доказног материјала против усташа, али он није хтио да је узме да се не би сматрало да је он то урадио због крађе. Од тих рана Анте је умро у Шпанији, гдје су покушали да га излијече али нису успјели. Умро је веома брзо после атентата.

Благоје је чувао ту тајну педесетак година. Једном приликом је дошао у манастир Острог и исповиједио се код митрополита Амфилохија. Митрополит му је рекао да треба то свима јавно да обзнани, јер то није за исповијест него је то један херојски чин и подвиг као што су и подвизи Милоша Обилића, Гаврила Принципа и других наших јунака који су исказали своје мишљење и на неки начин били продужена рука Божије правде на земљи. Благоје се послије тога атентата скрасио у Аргентини, оженио Аргентинком и тамо основао породицу. Остали су иза Благоја и ње један син и три кћери. Врло добри људи и православни хришћани. Једна од ћерки говори врло добро српски и она је и преводилац са шпанског на српски језик. Она ми је причала како је Благоје у задњим данима, у вријеме кад је почео овај задњи рат у Југославији, посматрао трагедију нашег народа у Српској Крајини и у Босни а потом и на Косову и Метохији и да је стално плакао. Она каже да му је то скратило доста живот јер је он проживљавао сву ту нашу несрећу у свом срцу. Тако је завршио Благоје свој земни живот у Аргентини. Сахрањен је у Росарију. Митрополит Амфилохије и ја смо били на његовом гробу, а мислим да је раније и владика Митрофан посећивао његову породицу и да се зна добро са њима. Недавно су власти града Београда, учинили праву ствар тако што су једној значајној улици у Београду дали име српског хероја, Благоја Јововића. После смрти Благојеве, трагично је изгубио живот и о. Радојица Поповић. Званична верзија каже да је он сам пао под воз, међутим у народу је остала прича да су то усташе урадиле у знак освете због убиства Анта Павелића и да су га они гурнули под воз. Он је био већ у годинама када се преселио у Царство небеско. Био је добри пастир српских душа у Јужној Америци.

Једна од значајних личности у Аргентини јесте и Милева Гаћеша, која је још жива и има деведесет и коју годину. Она редовно долази у цркву и радо са нама дијели своја сјећања из тог периода. Она је једна жива легенда. Има још много таквих наших људи који су још увијек живи или су живјели у Аргентини. Један од њих је Александар Свивак. Ја сам га затекао у већ позним годинама, кад је већ почео помало да заборавља, али док је био здрав физички, стално је био први на богослужењу и говорио: „Гдје су ови светосавци? Што касне на богослужење?“ Он ми је причао да је био у војсци ђенерала Драже Михаиловића и да је послије рата морао да избјегне. Имао је два брака и из та два брака три или четири ћерке и доста унучади. Ето, хтио сам да подијелим са вама и те неке личне судбине. Има их доста тамо и могло би се о томе много говорити…

Владика се потом дотакао актуелне црногорске теме

Црна Гора је један камен вјере. Њен садашњи митрополит Амфилохије је један свети човјек. Не могу они њега да сломе нити могу да сломе Цркву у Црној Гори. Она је основана на молитвама Богородице, на Христовом камену вјере, на Св. Петру Цетињском, на Св. Василију Острошком и на Петру Другом Петровићу Његошу, Ловћенском Тајновидцу. То су велики залогаји, па и за актуелни црногорски режим и њеног предсједника Мила Ђукановића. Кућа Ђукановића је свакако била чувена по јунаштву, али је краљ Никола у своје вријеме рекао: Ђукановићи су добри јунаци али не треба им дати власт. И видите да је краљ био у праву. На жалост, свједоци смо данас да многи тамо продају вјеру за вечеру. Проблем је у томе што се у Црној Гори није промијенила власт. Тамо су на власти настављачи атеистичко-комунистичког система, али се том атеизму додао и нездрави национализам и етнофилетизам. Све то користи тај корумпирани режим, правећи заваде у народу, само да би задржали власт и новац који су многи из власти неправедно стекли и опљачкали од државне имовине. Сва предузећа су тамо распродата и приватизована и тај новац је неко ставио у свој џеп. Одакле предсједнику Црне Горе да он буде милионер. Његово прво запослење је било мјесто предсједника владе. Зар је плата предсједника владе толика да он може да буде милионер?

Ја постављам питање црногорским властима: За које дјело добро они бацају камење на митрополита Амфилохија? Тај човјек је толико доброг урадио за Црну Гору. Обновио је, са својим сарадницима, и свакако уз велику помоћ вас и многих Срба из Канаде и Америке, неколико стотина цркава и манастира. Морамо сви признати, да се не би тако брзо обновила СПЦ у матици да није било ваше помоћи на чему смо вам сви ми захвални. Митрополит је оживео нека мјеста која су била запуштена. На примјер, наши манастири на Скадарском језеру су били смјетлиште. Многи су тамо спраћали овце и козе. Данас су то праве туристичке атракције. Данас, људи кад дођу у Подгорицу, они прво иду да виде храм Христовог Васкрсења, јер је све друго неупоредиво са њим. Многи људи долазе данас тамо управо ради вјерског туризма, нарочито наш народ са свих страна, браћа Руси и други православни. Даље, Црква је тамо изградила многе народне кухиње које хране хиљаде гладних људи који не могу да се прехране јер их је корумпирани режим осиромашио до те мјере да немају за основну егсзистенцију. Црква је подигла углед Црне Горе у читавом свијету, јер је митрополит Амфилохије познат широм Православља. На освећењу храма у Подгорици су били представници свих Православних Цркава и тамо су недвосмислено сви казали да је СПЦ на челу са митрополитом Амфилохијем једина Православна Црква у Црној Гори.

Неки помињу неку аутокефалност Митрополије црногорско-приморске. Онима којима то није јасно препоручујем да прочитају књигу др Дурковића Јакшића, са јасним насловом „Митрополија Црногорско-приморска никад није била аутокефална“. Дакле, довољно је да човјек прочита ту кратку књигу, па да му буде јасно. Ја ћу навести само пар аргумената који обарају тврдњу тзв. аутокефалиста. Аутокефалност подразумијева да Црква може да изабира сама свог поглавара а митрополит Петар Први Петровић Његош није рукоположен у Црној Гори него у Сремским Карловцима од стране митрополита Мојсија Путника и других архијереја СПЦ. Петар Други Петровић Његош је рукопожен у Петрограду о чему имамо и грамату Руског Синода. Митофан Бан, Митополит ц р н о г о р с к о – п р и м о р с к и поријеклом, из Паштровића, који је био митрополит у вријеме обнављања Пећке Партријаршије 1920. године, био је највећи заговорник обнављања јединства СПЦ. Зашто би он толико био за то, уколико би Митрополија црногорско-приморска била аутокефална? Дакле, то су све политикантске лажи лажних историчара са острашћеним национализмом.

Свједоци сте у задње вријеме да се у Црној Гори народ пробудио, видјели сте колико је људи у овим величанственим литијама, у мирним молитвеним ходовима, од старога до младога. Свједоци сте да највећи углед од свих институција тамо има управо Митрополија црногорско-приморска. Свједоци сте и тога да је историја Црне Горе у суштини историја цетињских владика. Ја то често понављам, јер се Црна Гора тако и формирала. Црна Гора је била збијег. Просто, збијег како каже Његош, „што се нешће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв проливамо и јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“ и наравно вјеру православну. Народ је тада умирао од глади у старој Црној Гори, али није хтио да изда вјеру. Народ је рекао свом владики, „ти ћеш нам бити господар“ и слушали су га као господара. Данас су неки, на жалост, ја их не зовем Црногорцима него их зовем Монтенегринима, за шаку новца склони да продају вјеру за вечеру и да нападају Цркву. Ево питам све вас овдје на уређеном Западу, овдје код вас у Канади, да ли може предсједник Трудо да одузме од вас ово црквено имање? Па не може. Нека је предсједник по сто пута. Лична имовина је светиња. Свуда у културним и цивилизованим земљама, гдје није тоталитаризам и безакоње, то се зна. И зато питамо, како он може да приватизује храм? То је нечија имовина! Имања црквена су људи приложили тестаментом Цркви а не држави. Зато Црква има огромна имања на Приморју. Ту је њихов проблем. Они хоће да тамо граде хотеле и да располажу тиме. Њима не треба Црква, њима треба слушкиња, партијски привезак. Али, народ је схватио да тај корумпирани режим дијели свој сопствени народ на Србе и Црногорце и завађа их да би добио неке своје поене. Мислим да ће дати Бог, а чини ми се да је и сазрело вријеме да ускоро дође боља власт у Црној Гори која ће оставити на миру тај дивни народ који се прославио сада кроз ове дивне литије. Ја сам сâм рођен у Никшићу и једно вријеме сам говорио да сам из Старе Херцеговине – стид ме је било да кажем да сам из Црне Горе, јер су ме везивали одмах за Ђукановића и његову срамну политику. А сад мислим да опет могу слободно да кажем да сам из Црне Горе. Ја кажем ја сам Србин Црногорац, али се за сваки случај пишем Србин, да не би било неспоразума.

Уследило је неколико питања Преосвећеном Владици Кирилу, на која је он радо одговорио.

Колико је бројна нова имиграција у Јужној Америци?

По неким истраживачима у Јужној и Централној Америци живи око шездесет хиљада људи нашег поријекла. Један од основних проблема због кога се наши сународиници не задржавају у земљама Латинске Америке је недостатак нашег црквеног живота у Јужној Америци. Други проблем је тај, а већ сам то поменуо, што су све те земље у економској кризи. Тамо кад дође млад човијек може да ради и да заради само да се преживи али ништа више од тога. Не могу да се скуће да живе удобно. То нису земље атрактивне за брзу зараду. Зато људи пре изабирају Западну Европу, Сјеверну Америку или Аустралију гдје је боља економија. Надам се , јер то су природно богате земље, да ће бити боље. Оне имају своју храну, своју дивну природу , рудна богатства, нафту, гас и мого чега другог. Можда им фали мало добрих политичара и организатора. Ја се тамо не бавим много политиком, нити ме много интересује, али ми се чини да им фали организације. Велика је корупција. Економски услови су слични условима у Србији. У Буеносајресу и другим престоницама је мало боља ситуација али кад изађете мало у провинције, видите да има доста сиротиње.

Помињали сте домородачка племена. Да ли сте имали прилику да неке од тих домородаца крстите?

До сад нисам имао такво искуство. Већина домородачких племена је цивилизована. Постоје и они који живе у резерватима али се тамо не улази. Остали су углавном крштени у католичкој или протестантској деноминацији. Деси се да неко од њих пређе у православље. Био је тамо један наш човјек, Андрија Радуловић. Црногорца гдjе год бациш, он ће бити или поглавица или оде одатле, па тако и он. Он је у Порторику боравио међу тим племенима и хвалио се како је превео милион људи у православље. То је прича за малу дјецу. Да би се и један човјек превео у Православље треба крв пролити, а не за милион људи. Радуловић је причао ту причу на Сабору СПЦ, желећи да буде постављен за епископа. Међутим, Сабор је то одбио, јер је он већ имао сумњиву историју, још из Аустралије гдје је некада боравио. Због тога је Радуловић, са свом том његовом „паством” прешао у унију. То превођење људи из једне Цркве у другу цркву само је доказало колико је та прича била нестабилна.

Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становништва, рецимо 2%. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Због чега је то тако? Католичка црква је, због многих афера, и моралне и економске природе, тамо у проблему. То се више не може назвати Латинском Америком, јер су можда и више од 30 % пастве преузели протестанти, највише јеванђелисти. Иначе, Јужноамериканцу је много лакше да из католицизма пређе у протестантизам него у православље. Протестанти су популарни јер имају веома јаку хуманитарну делатност, тј. помажу сиротињу. Али ипак на крају увек све то наплате, јер кад те увуку у те своје воде траже својих 10 %, и онда од тог прихода даље шире своју мисију. Видио сам многе младе људе, мисионаре из Сjеверне Америке да тамо долазе. То су младићи од 15-16 година. Сви су обучени у фина одијела и уредни су. На једном аеродрому у Мексику сусрео сам са једном таквом групом тзв. мисионара. Неки од њих почеше да ми се смијеше, јер ме видеше овако обучена. Када сам их питао што се смију казали су да им је интересантно моје одијело, и упитали ме ко сам. Ја им рекох да сам епископ Православне Цркве. Они рекоше да су мисионари, чини ми се мормони, и да су сви задужени, два по два, за одређени град да и иду тако и проповиједају. Почели смо да причамо о Светом Писму и увидио сам да ти људи немају елементарно знање о томе. Али ето и то, ако је добро упаковано, пролази. Они су веома агресивни. Прије свега иду по кућама и дају дарове. Потом организују концерте и перформансе на које доводе велики број људи. Онда се увијек нађе неко да симулира да је болестан, па га онај пастор исцијели пред свима. То је све лажно, али то пролази код њих…

Јужноамериканцу је лакше да пређе у протестантизам прије свега јер протестанти кажу: „Ти тумачи Свето Писмо како ти хоћеш“, нема поста и никаквих правила. Морам да кажем и то да им је збиља пост слаба тачка. Они не могу ни један викенд да проведу без роштиља. Једна моја професорица шпанског је говорила: „Знате, моја мајка је строги католик, и сад су овај викенд били наши Велики петак и Велика субота, и морали смо да једемо рибу. Замислите ви, цио један викенд смо били без роштиља!“ Хоћу да кажем да је то код њих ствар навике. Тешко им је кад им се помене пост. Зато ми и не инсистирамо на дугачком посту код њих, него по мање, али опет имамо у виду да без поста, молитве и покајања, душа не може да се вине према Богу.

Да закључим. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Треба поклонити нешто људима, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се православље површински проповиједати.

протојереј Јовица Ћетковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер Слободан Лукић у емисији "Питајте свештеника": Доживимо овај период као колективну епитимију, замислимо се над собом и помолимо за све људе!

Mon, 06 Apr 2020 16:54:44 +0000

Гост емисије “Питајте свештеника“ Пете недјеље Великог поста, био је свештеник Слободан Лукић парох црмнички. Он је најприје за наше слушаоце протумачио Свето Јеванђеље на ову Свету недјељу.

Звучни запис емисије

Отац Слободан је говорио и о томе како треба да искористимо вријеме које проводимо у својим кућама због мјера изазваних корона вирусом, позивајући да овај период доживимо као колективну епитимију, замислимо се над собом и помолимо за све људе, како би из свега овога изашли јачи.

Отац Слободан је потом одговарао на бројна питања наших слушалаца, на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију.

Извор: Радио Светигора

ВИДЕО: Епископ Јоаникије био гост вечерашње интернет литије коју смо уживо преносили на нашем порталу

Sun, 05 Apr 2020 17:20:00 +0000

Архимандрит Методије: Света Марија Египћанка је пример да су уз знање неопходна и дела, од којих је највеће – дело покајања!

Sun, 05 Apr 2020 15:42:03 +0000

Са званичне интернет странице свете царске лавре манастира Хиландара доносимо звучни запис литургијске омилије високопреподобног архимандрита Методија, игумана хиландарског. Отац Методије је беседу изговорио у пету недељу Великог поста, 5. Априла 2020. Лета Господњег.

Епископ Хризостом (Војиновић): Домаћа црква

Sun, 05 Apr 2020 15:39:34 +0000

Има у Јеванђељу једна карактеристична појединост на коју се обично не обраћа пажња, а коју би понекад требало истаћи и подвући. Наиме, кад је наш Спаситељ први пут изашао пред свет на своју јавну мисију, Он је прво отишао у један скромни галилејски дом у коме је тога дана двоје младих свијало своје гнездо и оснивало породицу.

Није то Господ случајно учинио, као што ништа случајно и није чинио. Хтео је Он својим присуством и својим првим јавним делом на тој сиромашној свадби показати да је породица нешто чему би требало указати и посветити првенствену пажњу и на што би се приликом ширења Јеванђеља у првом реду требало ослонити. И заиста, ти домови у које су Спаситељ и апостоли улазили постајали су прва мала жаришта из којих се јеванђелски дух постепено ширио по свету.

Кад је апостол Павле упутио светом Филимону оно познато писмо, он га је отпочео речима: Благодат и мир теби и твојој домаћој цркви!

И стварно, хришћански домови првих времена били су као неке мале Божје цркве у којима је и из којих је вејао дух молитве, дух верности, честитости и љубави. Сјенкијевич је у својој књизи Кво вадис дао слику Рима из тога доба и слику једног хришћанског дома у њему. Рим је у то време хучао од вреве, од тријумфалних похода и парада, од дворских интрига и политичких борби, од гладијаторских игара и утакмица сваке врсте у којима су с подједнаком страшћу учествовали сви слојеви римскога друштва. И у тој хуци и вреви и тривијалности налазио се овде-онде покоји хришћански дом у коме је све зрачило неким тихим и чедним миром и лепотом домаће среће и преданости Богу. Кад је римски племић Петроније први пут ушао у кућу хришћанина Аула Плауција, прво што му је пало у очи био је тај мир. На лицу Аулову, на лицу његове жене, њиховог малог сина и њихове усвојенице, хришћанске девојке Лигије, био је неки сјај, „нека благост и нека ведрина… која је потицала управо из живота којим је та породица живела“. Кад је Петроније видео и осетио све то, њему су се просто отеле речи: „Како је различан ваш свет од света којим влада наш цар Нерон!“

Да, браћо и сестре, хришћани првих векова разликовали су се од осталог света честитошћу, чистотом и лепотом свога домаћег живота, и њихове су породице биле расадници хришћанског духа.

У то доба и неколико стотина година касније нису уопште постојале хришћанске, него само јеврејске и незнабожачке школе. Кроз те су школе прошли Свети апостол Тимотеј, Свети Иринеј епископ лионски, Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и многи други хришћански светитељи. Али су они били добили хришћанско васпитање у својим породицама и постали велики носиоци јеванђељског духа у свету.

И наше хришћанске породице не би требало у томе давању јеванђелског духа да изостану од хришћанских породица првих векова. И ми смо дужни да своју децу и речју и делом научимо основним јеванђелским начелима: да у њихове младе душе унесемо што више тежње према ономе што је добро, честито и племенито; да настојимо да се прво у наше, а потом у њихове душе усели Христос са својом благошћу, праведношћу, и поштовањем, и љубављу према човеку. Редак је труд који може бити тако богато награђен као тај. Кад се човек радује маломе цвету који је стрпљиво однеговао у својој башти, колико се тек радује лепим и благородним душама своје деце које је он васпитао и које излазе из његовог дома и улепшавају овај Божји свет!

Требало би прочитати само неколико страница из Исповести блаженог Августина, из живота породице Светог Василија Великог, или бар само оно чувено писмо Антусе, мајке Светог Јована Златоустог, па осетити коликом су атмосфером љубави ти домови дисали и с колико су болећивости и доброте ти људи лечили ране једни другима. Јер када је наш Спаситељ хтео да упути људе да се међусобно воле, Он им је испричао о ономе Самарјанину који је нашао крај пута рањена човека, превио му ране и постарао се за његово смештање и лечење. Није ни то Господ случајно учинио, и није случајно баш пример с рањеником узео. Знао је Он да је овај свет пун рањеника и да су, штавише, сви људи, ко мање ко више, душевни рањеници. Сваки има неки свој бол, свака породица има неку невољу, свакоме нешто недостаје сваки има неку раницу на души и заслужује да се на њега сажалимо и да поступамо с њим благо, и опрезно, и милостиво – као с рањеником. А поготово је потребно тако поступати после овог последњег страшног рата. Сви смо изишли из њега још већма и душевно и телесно изранављени и изубијани.

Породица у првом реду треба да буде онај топли кутак у коме ћемо лечити ране једни другима благошћу и љубављу, љубављу која блажи душу, подиже човека и чини да живот, крај свих патњи, буде ипак леп. Наш је народ понекад умео сјајно да изрази ту потребу доброте која као неки благи мелем лечи ране које нам живот задаје. Постоји она народна песма о невести Ковиљки која је својом племенитошћу заменила мајку једном сирочету и својом душевношћу залечила ране које је њеној породици живот био нанео. Сећате ли се те песме?

„Разболе се невестица Винка, разболе се, хоће умријети, па дозива своју јетрвицу:

– Ој Ковиљка, мила сестро моја, пази сејо, моју сиротицу…

Кад свом сину бела хлеба дајеш, подај, сејо, и мојему Мирку.

Њему подај од хлеба корицу, нек’ се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема…

Кад свом сину скројиш кошуљицу, и мом Мирку закрпи траљицу…

Када, сејо, у цркву пошећеш, свога сина на руци понеси, мог синчића за руку поведи, нек’ се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема…“

Али је Ковиљка, та племенита душа, по јетрвиној смрти чувала њено дете као своје рођено и боље него своје рођено:

„Прије Мирку бела хлеба даје, прије Мирку нег’ својему сину.

Прије Мирку кроји кошуљицу, прије Мирку нег’ своме Маринку.

Свако гледа и овако се диви

како стрина негује их оба

као да су браћица рођена…

Кад Ковиљка у цркву пошеће, обојицу води за ручицу, а сав народ стрину благосиља:

– Ој Ковиљка, колено адамско, проста душа твојих родитеља, који су те такву породили!

Доброта душе и та готовост да притекнемо онде где је то потребно и да залечимо ране које живот наноси – то је оно што тражи од нас и Бог, и Црква, и земља. Јер, лепе су јутарње зоре, лепе су звездане ноћи, лепа су мирисна пролећа и златне јесени, али је од свега на свету лепша и кориснија добра и племенита човекова душа. Због ње ваљда и сунце сија, због ње трепере звезде, због ње је Син Божји сишао на Земљу, због ње је његово Јеванђеље, због ње су цркве и манастири, због ње празници и службе Божје. Све – да се у души човековој пробуди оно што је добро и лепо. Све – да се у срцу човековом покрене она благородност и великодушност која чини да живот постаје узвишен, вредан и леп.

Нека би дао Бог да та доброта освоји и наша срца, те да и наши домови буду као неки мали Божји храмови у којима ће и из којих ће вејати дух Христовог Јеванђеља: дух великодушности, честитости и љубави! – Амин.

Еп. Хризостом (Војиновић), Тихи глас

Извор: Епархија жичка

Јеромонах Андроник (Пантак): Наступило је време када се учимо да једни дугима верујемо!

Sat, 04 Apr 2020 14:24:47 +0000

Неки су веома забринути да нећемо моћи да посећујемо храмове. А такав проблем већ постоји у неким епархијама, изван граница Русије, чак и сада на територији Руске Федерације. Али хајде да прихватимо и ово као неко посебно време.

Као неко послушање од Бога. Када нас Господ учи кућној молитви. Када нас Господ учи да обновимо свој хришћански живот и не учинимо га строго зависним од спољашњих ствари које су нам угодне. Чак и такве као што су храм и богослужење. Ми се можемо у овој сложеној ситуацији научити да будемо хришћани и по нечему другом. И ово, наравно, није повезано ни са каквим прогонима, јер нас нико не спречава да будемо хришћани, нико нас не спречава да исповедемо хришћанску веру, нико нас не спречава да проповедамо – укључујући у то и интернет.

И све ово је, коначно, попут својеврсног послушања за нас хришћане. Када ми не идемо ка посту, већ је пост дошао ка нама. И та ограничења су сама дошла ка нема и ушла у наш живот.

Сада је посебно време када можемо истински разумети: јесмо ли хришћани, јесмо ли у Цркви или не? Да ли смо ми Црква или не?

Зато што Црква, наравно, није војни систем. Црква је заједница људи обједињена вером у Христа, обједињена благодаћу Божијом, обједињена најважнијим – љубављу. Али одакле почиње љубав? Љубав започиње способношћу да чујете и разумете другу особу. А сада је за нас посебно време, укључујући и то да научимо да слушамо и разумемо другога. У хришћанству се то назива послушање. Послушање није од речи «послушати», већ од речи «чути» или «слушати». Ово је основа из које је изведена реч «послушање».

Ево, данас је наступило време када се учимо да једни дугима верујемо. Учимо да верујемо јерархији. Јерархија учи да верује нама. Учимо се да верујемо једни другима и да не гледамо процењујући једни друге или осуђујући због различитих погледа, због различитих супротности по одређеним питањима. Наш задатак је сада – у ово време, када се догађају изазови, дешавају се тешкоће, наш задатак у ово време – ујединити се у љубави. Ујединити се у послушању једни другима, у способности да чујемо и разумемо једни друге. И дај Боже да ово што се данас догађа буде такав инструмент за који један од ликова у цртаном филму «Летећи брод» каже: «Држите алат – направите летећи брод».

Све што се данас нама догађа јесте инструмент. Мислим да ћемо, ако га узмемо, успети да изградимо нешто веома дубоко, лепо, што ће помоћи и нама лично, и целој нашој Цркви у даљем развоју и приласку ка некаквом апсолутно новом разумевању односа са Богом. Разумевању односа једних са другима на неком потпуно новом и занимљивом путу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер Миодраг Андрић: Између страха и наде

Sat, 04 Apr 2020 14:23:44 +0000

На северу живописног залива Мирабела крије се старо рибарско село Плака, са чије обале нам поглед у плаветнило Критског мора зауставља острво Спиналонга. Попут напуштене галије, окружене тиркизним бојама Егеја, ово острво-тврђава вековима стражари на бранику древне минојске цивилизације, остављајући без даха многобројне посетиоце.

Историја Спиналонге, коју још зову и Острво проклетих, крије тужну причу о последњој колонији оболелих од лепре у најближој историји, која је постојала од 1903–1957. године. На почетку су то били само пацијенти са Крита, а након неколико година и стотине других оболелих, сакупљених на једном месту, из целе Грчке. Надахнута причом о граду духова, чувена књижевница Викторија Хислоп написала је дирљиву књигу Острво, по којој је касније снимљена истоимена грчка серија. Моје сећање на острво Спиналонга је из периода студија на Богословском факултету, када смо као апсолвенти, на екскурзији, посетили острво Крит вођени архимандритом Макаријем, садашњим Митрополитом катарским. Беседећи испред храма Светог Пантелејмона на Спиналонги, о. Макарије нам је указао на необичну повест о оцу Хрисанту Куцулујанакису из Јерапетре, духовнику јединствене црквене заједнице уједињене страшном болешћу и изгнањем из друштва. Чувајући од заборава дело и подвиг свога свештеника, преживели становници Спиналонге су једном приликом подсетили на први сусрет са старцем:

„До доласка оца Хрисанта – сведочи један од бивших пацијената – свештеници су се кратко задржавали на острву. Обично су долазили суботом и предвече се, заједно са лекарима, враћали у Плаку. Чезнули смо за духовном храном, толико нам је требала утеха коју никако нисмо могли да нађемо“. Приликом прве посете острву, служећи Литургију у напуштеном храму, отац је приметио једног болесника да је ушао у Цркву и обратио му се речима: „Оче, остаћу на Литургији под условом да ме причестиш, а ако је Господ тако моћан као што кажеш, ти ћеш, како то обично бива, употребити дарове без бојазни од моје лепре.“ Отац је задовољно климнуо главом и на очиглед осталих болесника, који су из прикрајка пратили шта се дешава, употребио свете дарове преостале у путиру. Прошло је месец дана и болесници су чекали свештеника да се врати, уверени да ће овај пут доћи као пацијент. На њихово огромно изненађење, он се вратио потпуно здрав. Од тада је, у наредних десет година, отац Хрисант редовно служио Литургију, као што су се и чуда редовно догађала. Сваки пут када би црквена звона позвала на службу, на стотине болесника би се окупило у храму и око храма, сузама заливајући порту. Храм Светог Пантелејмона, кога су затекли као рушевину, обновили су ови лепрозни болесници; са храмом су обновили и своју веру коју су некада у очају, због тешке болести, изгубили.

Када бих, за више од две деценије служења Светом олтару, у рукама држао Свети путир и кашичицу, често бих се сетио оца Хрисанта, пастира и духовника, који је сведочећи Божију Љубав, вером и надом гасио страх својој духовној деци. Ако некога пут нанесе на Крит, овај чудесни бисер Медитерана, нека издвоји мало времена и посети манастир Топлу где од 1972. године почива овај Божији угодник.

Да су нека мирнија времена, на овом месту би вероватно ставили тачку и закључили овај сажети животопис оца Хрисанта Куцулујанакиса, али случај је хтео, да чувени мит о христолошким расправама на пијацама средњовековног Константинопоља, коначно добије своју потврду и у нашој збиљи. Полемика на тему црквене праксе причешћивања, искрала се из мистагошких одаја и винула у таблоиде, интернет портале и на друштвене мреже. Виртуелна агора постала је поприште на коме сабље оштре не само експерти са титулама, него и сви они који данас сачињавају српску медијску маглу: аналитичари, ботови, блогери, звезде ријалитија и борци за политичку коректност, који се у осудама Цркве, по устаљеном правилу, служе урбаним цинизмом и руралним хумором, омаловажавајући и вређајући најдубља осећања верујућих људи. Свака реч која је изговорена, пренета или записана је мерена и осуђивана, већ према томе ко је унапред заузео какву позицију. Велики Шекспир би у бесмртном Хамлету рекао: „Опростите ми моју проповед, јер у ово време гнојаво од греха, врлина мора порок молити за опроштај; треба пред њим да се савија, молећи да му учини доброчинство“.

Подсетимо на крају да је Црква предукус и икона Царства Божијег, али да то Царство објављује свету и да у свету делује као мистични Богочовечански организам. Зато се Црква увек трудила да изађе у сусрет свету али увек са намером да изнесе пред свет Истину а не да Истину релативизује. Тај посао никада није био лак. Сетимо се само Светих Отаца који су у зноју лица свога тумачили језичке недоумице, попут чувеног разликовања термина омоусион и омиусион. Данашњи изазов није мањи у односу на древна времена; зато треба следовати Оцима који нису одступали ни за јоту од своје вере и Предања, иако су пред собом имали чиновничка лица царског двора која нису увек разумевала суштину њиховог труда и истрајности. Знали су да од ових људи зависи јединство Цркве, па су јединствујући у вери, храбро и мудро наступали, уложивши сву снагу и знање које им је Бог дао.

Зато морамо бити свесни, да је свако одступање пред притиском јавности одступање од светоотачког пута које се, како видимо у неким помесним Црквама, завршава затвореним храмовима. Оно што отац Никола Лудовикос назива плишаним тоталитаризмом прети да Цркву, која је некада у оваквим околностима била највећа па и једина нада, сведе у оквире приватног, а чији ће modus vivendi креирати свет ограничен у својој датости, створености и смртности.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Презвитер Арсеније Арсенијевић: Господ нам је ближи него икада!

Sat, 04 Apr 2020 08:49:07 +0000

У овојемисији коју смо уживо емитовали из студија Радија "Слово љубве", на више него бројна и изванредна питања наших слушалаца, одговарао је о. Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда и главни и одговорни уредник нашег радија.

Звучни запис беседе

"Огањ искушења показује нама самима од чега смо саздани, али и чиме смо се хранили до сада", рекао је између осталог о. Арсеније, говорећи о сусрету појединца са самим собом у овој, ванредној ситуацији. Било је речи о природном и наметнутом страху који ових дана доживљавају бројни верници, поверењу у Господа, благодарењу за све што нам шаље, послушању као изузетно важном чиниоцу живота сваког православног хришћанина, као и трпљењу и смирењу...

Отац Арсеније је одговорио на веома велики број питања који је стигао на редакцијски број телефона путем СМС и вибер порука, најављујући да ћемо, уз Божију помоћ, овакву емисију поновити следеће недеље. "Слава Господу за све је реченица која нам све говори и све објашњава" рекао је између осталог о. Арсеније.

Извор: Радио Слово љубве

Црква, злокобна прехлада и сумрак једне идеологије

Sat, 04 Apr 2020 08:48:06 +0000

У јесен љета Господњег 1348. Папа Климент VI у Авињону пише своју булу Quamvis Perfidiam. Окружен огромним ломачама од снопља ради успостављања равнотеже између влаге и ваздуха, да би се по савјету медикуса и астролога изоловао од куге. У тој були он позива вјерне да престану са прогонима Јевреја који су, наводно, својим чаролијама постали отпорнији на кугу од других и намјерно је ширили. Прочуло се међу „стручњацима“ да су Јевреји затровали бунаре, и да их куга мање од других коси. Климент VI је узрок куге видео у гријеху. Папа упозорава да се погроми зауставе а да су они који мисле да су Јевреји узрок куге заведени лажима нечастивога. И био је у праву. Чијом душом господари страх, сигурно не господари Бог. Узрок кризе и јесте гријех.

Велику пандемију куге 1348. године није изазивао ни „кужан ваздух“ ни Јевреји, него бактерија Yersinia pestis која се лако преносила преко уједа тада свеприсутних бува, које су се на људе преносиле преко глодара, који су ширили болест кроз свјетску трговину. Ломаче којима је папа био окружен су биле заиста дјелотворне, јер су топлота и дим истрјебљивали буве. Јевреје је куга заиста мање косила, не због чаролија, него због ритуалних прописа о чистоћи из Светог Писма: редовно прање руку прије јела и послије тоалета; забрана дијељења јела и пића са нејеврејима, чак и бунара; обавезно купање уочи Суботе исл. Ови древни прописи су вјероватно и ехо неких древних епидемија.

Међутим, основни узрок немоћи средњовјековног друштва да се супротстави куги је отупљујућа догматичност тадашње експертске класе, која се упркос евидентном промашају чврсто држала „опробаних“ ауторитета Галена, Хипократа и Аристотела. Отпорности на психолошки механизам жртвеног јарца, којем прибјегава слуђено друшто које осим заразом бива обузето и пандемијом страха није било. Експертска класа је морала оправдати или прикрити свој неуспјех. Исто као и данас у вријеме злокобне прехладе познатије као корона вирус. Ове двије пандемије се разликују у много чему, технологије и заразе се смјењују, али се људска природа не мијења и људи су предвидиви. У данашњој пандемији, у улози средњевјековних Јевреја имамо Православну Цркву, власти у улози папе, јавност је у улози уплашеног народа, а у улози „експерата“ су разни неолиберални ревнитељи јавне хигијене који никакакав други узрок, и никакву већу опасност по друштво не виде до у саборној молитви Цркве и Светом Причешћу – заслијепљени својом идеологијом. Знак да се нека идеологија примила је управо кад постане невидљива. Као што су древни медикуси слијепо вјеровали Галену и Хипократу, данашњи се „партијски хигијеничари“ слијепо држе како Пелагића и Кардеља тако и Кејнса и Фридмана .

Света Тајна Евхаристије је утемељена у Светом Писму. Управо зато што се људска природа не мијења оно је и данас актуелно. Свето Писмо је извор Божанске мудрости, и многе приче које се односе на давна времена и данас су битне. За разумијевање стварних узрока пандемије битна је прича о изградњи Вавилонске куле. Та прича говори о давним временима када су људи уз помоћ нових материјала опеке и катрана мислили да ће дићи кулу до небеса која ће их изједначити са Богом. Он им је побркао језике да не би остварили свој наум. Много је Вавилонских кула у историји започето а ни једна није завршена. Модерна Вавилонска кула неолибералне идеологије и глобализма се руши управо овом пандемијом.

Кроз психолошки механизам жртвеног јарца – жреци модерне Вавилонске куле стигматизују свог архетипског непријатеља – Цркву јер се тако најбоље прикривају трагови правих узрока пандемије. Они потичу управо из практичне примјене вриједносног система неолибералних жречева, оних истих који предводе медијски погром Цркве. Ти узроци су системски и постројили су се у незаустављиву конјуктуру околности која је припремљена огрјеховљеним дизајном ове нове Вавилонске куле. Ризикујући епитет „затуцаног“ усуђујем се назвати овакве околности казном Божијом за гријехе људи. Није то никаква клерикална демагогија, него анализа реалног стања. Кренимо редом.

Поклоњење Меркуру у Вухану – када је у Кини завладала глад седамдесетих година, држава је дозволила узгој дивљих животиња, да би се људи прехранили. Процвјетале су фарме корњача, армадила, шишмиша, медвједа, змија, тигрова, свега чистог и нечистог што врви, плива, лети или гмиже. Ово је израсло у врло уносан посао на тржишту јер је конзумирање егзотичних животиња израз статуса и престижа у не сасвим демократској, али потпуно материјалистичкој Кини. Огроман број различитих јединки и врста сабијених на малом простору са много људи на оваквим пијацама неминовно стварају природну лабораторију за спонтану производњу нових зооноза. Вируси и бактерије скачу између животињских врста и људи и тако мутирају док не добијемо „добитну“ комбинацију у виду новог вируса који је „забаговао“ цивилизацију. Из политичко-економских, односно тржишних разлога оваква пракса је дозвољена. На жалост, похлепа не може саму себе обуздавати. Црква проповиједа умјереност, пост и скромност а не конзумпцију егзотичних животиња ради пировања. Узрок проблема потиче од „меркатолатрије“, обожења тржнице и гријеха прождрљивости, среброљуба и гордости, али и идолопоклонства у ширем смислу. Гдје је ту одговорност Цркве и Свете Тајне Евхаристије?

Глобална путовања – људи данас путују више него икад у историји. Ради забаве, посла или нужде авионска путовања повезују људе толико да о томе више и не мислимо. За примитивне установе као што су лазарети, карантини или контумаци, који су вјековима били једино сурово али дјелотворно средство борбе против зараза смо чули само у романима и старим путописима. Државе раног модерног доба су овим путем почеле одолијевати заразама кад су престале да слушају тлапње медикуса и астролога. Врло лакомислено, по открићу антибиотика и вакцина престали смо да вјерујемо да се овако нешто може десити, упркос упозорењима науке, која као и свака мудрост мора да има свој почетак у страху Господњем. Све у функцији добро познате мантре: слободан проток идеја, људи, робе и капитала – и по којег вирушчића који се провуче приде. Треба згртати новац пословним путовањима и трошити га на приватним, и обавезно објавити на Фејсбуку, другачије нема смисла. Опет гордост и среброљубље узроковане вриједностима неолибералне меркантолатријске идеологије. Коронавирус су у Италију донијели стотине хиљада кинеских радника који раде у фабрикама обуће у Ломбардији. Заобишли су здраствене контроле из страха од отказа. Најскупља обућа на свијету у једној од најбогатијих регија на свијету се производила рукама најсиромашнијих на свијету који су још и економски уцијењени. Опет је узрок у гријеху среброљубља, гордости, шкртарења. Гдје је ту одговорност Цркве и Свете Тајне Евхаристије?

Сребреници и бесребреници – Бог нам је дао разум, који смо уздигли до неслућених висина. Наука је открила вакцине и лијекове за већину болести које су десетковале човјечанство миленијумима. Међутим, са научним достигнућима из медицине десило се исто што и са сваким технолошким развојем. Злоупотребљен је људском огрјеховљеношћу. Наука спасава животе док је у служби јавног интереса. Данас је глобализована и комерцијализована што је још један од очигледних узрока пандемије. Национална Фондација за дечију парализу у САД-у је 1955 године вакцину за ту болест ослободила патента. Тако је ова опака болест истријебљена. Међутим, седамдесет година касније, тржиштем вакцина доминирају приватни интереси мултинационалних фармацеутских компанија, које по својој природи не могу да се баве високо ризичним истраживањем без сигурне економске исплативости. Због тога нема спремних вакцина за нове болести. Није исплативо. „Тржиште ће све избалансирати“ је мантра која без обзира колико пута је поновили не постаје истина. Када се здравље продаје на слободном тржишу, купац, односно пацијент је увек на губитку. Нико у животној опасности нема добру преговарачку позицију о цијени медицинске услуге коју треба да плати. Ова морбидна црта лекарске професије, која је узрокована палом људском природом је документована кроз вјекове, па је и Хипократова заклетва осуђује. Она се такође препознаје и у називу хришћанских светитеља исцјелитеља – бесребреника, односно лекара који лијече, а не наплаћују. Велике мултинационалне фармацеутске компаније се размећу продајом вакцина за добро познате и проучене болести. Сваки становник дате земље је њихова доживотни муштерија и законом је обавезна њихове производе купити. Проблем је у томе да ни једна фармацеутска компанија нема спремне вакцине нити довољне резервне капацитете за нове болести јер није исплативо развијати, истраживати, клинички тестирати и држати такве вакцине у залихама. Зато су потребне јавне непрофитне имунолошке лабораторије. Профитерима су профитабилније опробане вакцине за опробане болести. Због тога ћемо се начекати на вакцину за корона вирус, иако се крвни серум у теорији може производити одмах. И респиратори, релативно једноставне справе, се могу производити одмах, кад би постојао и најмањи производни капацитет, а он је уништен управо глобализмом. Због среброљубља компанија и гордости властодржаца који су уљуљкивани идеологијом и новцем тих истих компанија постепено су заборавили да је поред робних, ратних, девизних и златних резерви потребна и резерва биолошког имунитета. Узрок је опет гријех среброљубља и гордости и последична лакомисленост, а не Црква и Света Тајна Евхаристије.

Дуг живот здраво за готово. Наука сама по себи није ни добра ни зла. Као што ни опеке ни катран у Вавилону нису биле. Богата послератна Европа није видјела глад, смрт, болест и рат и није свикла мислити о властитој пролазности. Послератни нараштај живи дуг и испуњен живот захваљујући медицини, али и жртвама претходних генерација које су им такав свијет оставиле. Сјетимо се предратног нараштаја, који је увијек био спреман за смрт и гледао јој у очи – то је био трезвен животни став, а не очајање. Уредно умирање је било важно као и уредно живљење. Предратни нараштај је имао измирене дугове, спаковано укопно одијело, новац за сахрану и тестамент и одлазио је на онај свијет исповјеђен, причешћен и опојан. Да не буду на терет каснијим нараштајима. Молитва Богу за мирну ноћ и дар новог дана је била молитва за избављење од врло опипљивих опасности. Насупрот томе, код нас је послератни нараштај био шокиран смрћу г. Броза, осамдесетосмогодишњака, па како не би и властитом пролазношћу? Како код нас, тако и по цијелој Европи – смрт гурамо под тепих хедонизмом, живимо као да ћемо вјечно, и изненађени властитом пролазношћу умиремо неприпремљени, неуредно, по систему „послије мене потоп“. Није ни чудо што нас потомци више воле кремирати него људски сахранити. Заборавили смо да нијесмо непобједиви, недодирљиви и да смрт долази свакоме, и да одлазећи на онај свијет, овај остављамо млађима. Европа је жариште корона вируса јер има најстарију популацију на свијету, Италија је жариште јер има најстарију популацију у Европи. Ова популација, која умишља да је младалачка и вјечна и да су глобалистички мега-системи непобједиви, иде за викенд на скијање у Алпе или на феминистички мегаскуп у Шпанији и при том, велики број својих старијих одбацује и масовно смијешта у старачке домове. И онда се заразе. Гдје је ту одговорна Православна Црква и њена учења?

Зато нам је Бог „побркао језике“ корона вирусом. Савршен сплет околности који прети да цивилизацију сажеже у пепео. Коронавирус није толико опасан по људске животе појединачно, колико је опасан за велике глобалистичке системе снабдијевања, здравства, одбране и трговине. Нажалост, због претераног повјерења у промашену неолибералну идеологију, слично промашеном повјерењу средњевјековних медикуса у Галена, Хипократа и Аристотела, сви смо са њима нераскидиво увезани. Пандемија ће послужити као катализатор за убрзавање свјетске кризе која ће изменити све. Ту треба тражити лијека болести која се неће ни спријечити ни лијечити блаћењем Цркве него корјенитим цивилизацијским промјенама. Општом цивилизацијском метанојом – покајањем. Свеопшту кризу проузрокује свеопшти гријех, па гадили се те мисли партијски хигијеничари или не. Не гријех као кршење листе неких моралних прописа, него као дубоки појам промашаја циља и назначења људских бића. Зна се гдје се тражи покајање и опроштај – у Цркви.

Колико год је прича о Вавилонској кули битна за сагледавање узрока пандемије, толико ће за свијет послије короне бити битна једна друга прича из Светог Писма – она о Јосифу и сну фароновом о седам крава дебелих и седам крава мршавих. Јосиф је растумачио фараону да оне представљају седам родних и седам гладних година. Као и тада, ако за вријеме благостања нијесмо имали мудре управитеље као фараон Јосифа, који је Египат и његове житнице припремио за глад, седам крава мршавих ће појести седам крава дебелих. Ако већ нијесу..

Коста Дојић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Да ли су свете тајне превенција болести? (Преглед литургичких извора)

Sat, 04 Apr 2020 08:43:48 +0000

Глобална криза изазвана пандемијом COVID-19 покренула је низ жустрих расправа међу хришћанима. Из тог разлога се снажно расправља о начину на који се свето причешће раздаје верницима.

У црквама које су и даље отворене, многи протестанти и католици одустају од путира, те се њихови верници причешћују само телом Христовим. Свештенство и лаици у православним заједницама, дискутују о могућности да се испробају нови начини за раздавање светог причешћа који би спречили ширење заразе путем заједничке кашичице. Ова расправа произвела је емотивне реакције оних који тврде да је немогуће да евхаристија учини некога болесним услед истинског присуства оваплоћеног Христа. Већина православних синодâ издала је смернице о томе како максимално обуздати ширење заразе у црквама, а цркве су сагласне по питању причешћивања: не постоји могућност да тело и крв Христова било кога заразе. Оваква одбрана вере има за последицу то да било каква промена у начину раздавања причешћа није дозвољена. Изузетак су само две цркве. Тако, Румунска црква дозвољава верницима да донесу своје кашичице од куће, а Православна црква Украјине омогућава свештенству да причешћује вернике тако што полажу у њихове руке евхаристијски хлеб који је претходно натопљен вином.

У наставку овог есеја испитаћемо обе тврдње указујући на изборе наших предака у прошлости. Моје истраживање показаће да је Црква користила бројне методе за раздавање светог причешћа, те да њено чврсто веровање у истинску Христову присутност у евхаристијским даровима не обећава сигурну заштиту од заразе.

Елементи причешћа: разноврсност и еволуција

Једно од уврежених мишљења о источном литургијском обреду које се најчешће понавља јесте то да је он био једнообразан, те да је остао релативно непромењен у односу на своје апостолско порекло. Историчари литургијских обреда показали су да су литургије Истока и Запада коегзистирале као скуп различитих традиција од самог почетка. Заправо, новозаветни извештаји о Христовој Тајној вечери са његовим ученицима јасно испољавају ову разноликост. На пример, у Лукином извештају помиње се чаша пре и после вечере, а поредак обредне вечере који наводи Лука разликује се у односу на остале синоптичаре. Осим тога, Матеј и Марко наводе Исусове речи о испијању из чаше као начину учествовања у „крви завета“, позивајући се директно на Мојсија који је запечатио Божји савез са јеврејским народом тако што их је кропио крвљу (2 Moj. 24). Супротно овоме, апостоли Лука и Павле наводе да се Христос позива на чашу као на „нови завет у мојој крви“ (Јер. 31). Ови рани примери нам једноставно указују на то да су локалне апостолске заједнице, настале из јеванђелске проповеди, поседовале суптилне разлике у детаљима описа Тајне вечере која је прожимала њихове литургијске праксе. Од почетка Цркве није постојала литургијска једнообразност.

Разноврсност литургијске праксе била је доминантна од настанка хришћанства, па кроз цео средњи век. Након Константиновог едикта 313. године долази до еволуције евхаристије која од малог, кућног окупљања постаје велики, јавни догађај. У источном хришћанству била је уобичајена пракса да сами људи доносе приносе хлеба и вина који би се користили за евхаристију.

Цркве Истока и Запада наставиле су праксу у којој се причешћују сви – свештенство и лаици – хлебом и винoм, одвојено. Православна црква променила је ову праксу тако што је причешћивање кашичицом преовладало у једанаестом веку. Знаменити литургичар Роберт Тафт, који се првенствено бавио визинтијском литургијом, описујући обред причешћивања у Цариграду наводи да је на малим столовима било више позамашних дискоса са освећеним хлебом, који је један свештеник раздавао причасницима. Тафт указује на то да је увођење причешћивања кашичицом неко време наилазилона отпор. Напослетку, овај начин причешћивања се усталио, додуше само за лаике, јер се свештенство и даље причешћује хлебом и вином, одвојено.

Са изумом штампарије долази до масовног објављивања и ширења литургијских књига, што је знатно отежало процес локалне ревизије богослужења. У црквама византијског обреда раздавање причешћа кашичицом остало је непромењено до данас и допринело је да се њихови литургијски обреди схвате као непроменљиви. Према тексту Литургије Светог Јакова, лаици треба одвојено да се причесте телом и крвљу Христовом, но, ова се литургија ретко служи у Православној цркви. Јерменска црква је задржала праксу раздавања причешћа путем натапања – потапајући хлеб у вино у путиру и дајући га причаснику. Тафт наводи да се некада причешће на исти начин раздавало у Јерусалиму и на Западу, али мимо литургије, за причешћивање болесних.

У деветом веку западна црква почела је да мења начин раздавања светог причешћа. Забринута због просипања и непоштовања светиње, Црква је установила праксу према којој свештеник поставља тело Христово директно на језик причасника који клечи, док помоћници држе крпу испод његових уста како би ухватили комаде који падају. Црква је увела „фистулу“ (цевчицу) као прелазну промену. Фистула је метална сламка кроз коју је причасник примао освећено вино. Смањење вероватноће просипања био је главни мотив за повлачење путира из начина причешћивања лаика.

Римско свештенство се и даље причешћивало телом и крвљу одвојено, док су се лаици причешћивали само хлебом, чиме се правио јаз између свештенства и лаика у Римској цркви за разлику од Византијске цркве. Лутер је указивао на то да одустајање од причешћивања лаика из путира представља прво вавилонско ропство Цркве, средство за јачање моћи свештенства над лаицима, а затим је увео путир као део свог програма литургијске реформе. На Другом ватиканском концилу Римска црква дозволила је лаицима да се причешћују из путира, али је повремено одустајала од тог начина причешћивања за време здравствених криза – последњи пут 2009. године, током епидемије H1N1.

Претходни примери показују методе коришћене за раздавање причешћа свуда у Цркви и указују на то да је причешћивање телом и крвљу одвојено био најчешћи начин и за свештенство и за лаике, све док Византијска црква није установила кашичицу у једанаестом веку, а Римска црква повукла путир из причешћивања лаика у деветом веку.

У прошлости се такође спомињу варијанте, попут „интинкције“ потапањем хлеба у путир и „интинкције“ приликом припреме причешћа за болесне.

Можемо приметити да овде доминирају две тенденције: прво, не постоји једнообразни обред који настоји да препише поредак забележене Христове Тајне вечере са његовим ученицима. Друго, Црква уводи промене из практичних разлога (причешћивање болесних), као и теолошких (спречавање просипања и указивање поштовања евхаристијским даровима). Теолози су почели да уверавају хришћане у истинско присуство Христа у Евхаристији у четвртом веку, а њихови текстови сада служе као саставни део теолошке нарације о томе да је немогуће да се човек разболи од причешћа. Сада ћемо се, у другом делу овог есеја, окренути питању односа овог светотајинског реализма и болести.

Имајте на уму да овај део есеја упоређује свето причешће са богојављенском водицом јер оба обреда подразумевају конзумирање освећене материје. Наравно, јелеосвећење је црквени обред који је установљен ради исцељења душе и тела. Ипак, овде ћу искључити поменуту свету тајну пошто се при њеном вршењу уље не користи за јело и пиће.

Хлеб, вино и вода

Када је Христос одржао Тајну вечеру са својим ученицима, апостоли су записали добро познате речи установљења: „ово је тело моје“… „ово је крв моја“. Рани хришћани су држали Исусову заповест и окупљали су се у спомен на њега да би служили Евхаристију. Већ у другом столећу Јустин Мученик објашњава да „храна над којом се изговарају речи евхаристије постаје тело и крв оваплоћеног Исуса, како би се хранило и преобразило наше тело и наша крв.“

Хришћански пастири продубили су тезу о истинском присуству Христа у евхаристијским даровима – хлебу и вину. Епископ из IV века и мистагог, Свети Амвросије из Милана, поучавајући оне који треба да се крсте, уверава своју паству да хлеб постаје тело Христово:

„Хајде да разјаснимо ово. Како нешто што је хлеб може бити тело Христово? Којим речима се врши освећење и чије су то речи? То су речи Господа Исуса Христа… свештеник… користи речи Христове. Према томе, реч Христова је та која ову свету тајну савршава“

Свети Кирило, епископ јерусалимски из четвртог века, такође заступа светотајински реализам. Позивајући се на исте Христове речи изговорене на Тајној вечери, Кирило уверава неофите (недавно крштене) да „примају тело и крв Христову“. Кирилова следећа изјава указује на снажни светотајински реализам када тврди да су тело и крв Христова „подарени у нашим телесним елементима“, тако да причасници „постају удеоници божанске природе“, што је имплицитно упућивање на светотајинско обожење. Кирилова упутства неофитима о поштовању, односно о томе како треба да поступају док примају свето причешће указују на онај изузетан опрез који морамо да имамо приликом приступања Христовом телу и крви. Морате бити „опрезни… пажљиво гледати како не бисте дозволили да вам испадне мрвица драгоценија од злата и драгог камења“. Он поучава неофите да примају причешће у руку „као да примају Цара“ иговори им како треба да се помажу крвљу Христовом.

Значајно је да мистагози попут Кирила не своде светотајински реализам на елементе светог причешћа. Он користи исту методу аргументације када тврди да миро које се користи за миропомазање након крштења није обично уље: „Јер као што и евхаристијски хлеб после призивања Светога Духа више није обичан хлеб, него је тело Христово, па тако ни ово свето миро није више обично… након призивања, већ је дар Христа и Духа Светога који је савршен њиховом божанском силом.“ Позивајући се на миропомазање, Кирило два пута опомиње неофите да га „одржавају чистим“, то јест да га поштују на исти начин као што поштују тело и крв Христову.

Светотајинским реализмом Амвросија и Кирила обилује читава хришћанска традиција касне антике која се наставља кроз средњи век. Причасници су прихватили нове ритуале попут клечања, приликом примања причешћа на језик и, на Истоку, целивање путира у ком се налази тело и крв Господња.

Византијски мистагог касног четрнаестог века Свети Никола Кавасила изражава светотајински реализам сличан својим претходницима, Светом Амвросију и Светом Кирилу. Кавасила тврди да миропомазање „доноси самог Господа Исуса Христа“, и каже да Господња крв пролази кроз наше вене када примамо свето причешће. Кавасила је био осетљив на питање истинског присуства Христа у евхаристији до те мере да је правио разлику између великог входа на Божанској литургији од оног на Литургији пређосвећених дарова. Изрази поштовања прикладни су само у тренутку када улази Цар, а то је на Литургији пређосвећених дарова; не треба клечати када се на Божанској литургији уносе неосвећени дарови.

Традиције Истока и Запада међусобно су се разликовале, али су делиле заједничко веровање: Христос је истински присутан у евхаристијском хлебу и вину, у светом миру, али и у води освећеној на Богојављење. Традиција мистагогије објашњава да је примање светог причешћа присно удеоничарење у животу самога Христа.

Шта се догађа на светом причешћу?

Самим евхаристијским молитвама се моли да Бог да подари конкретне ствари онима који у њима учествују. Овакви благослови налазе се у деловима епиклетичким деловима ових молитава.

Тако, у византијској верзији анафоре Светог Василија молимо да нам Бог дарује јединство у заједништву Светога Духа, учешће без суда и осуде, те да нађемо милост и благодат са свима светима. Литургија Светог Јована Златоустог је слична, молимо за трезвеност душе, заједништво Духа Светога, испуњење Царства, дуготрпељивост и избављење од суда и осуде. У Литургији Светог Јакова – која се у византијској традицији ретко служи – молимо за освећење душа и тела. Анафоре Светог Јакова и Светог Василија укључују болесне у ходатајствену молитву. Међутим, приоритет молитве је јасан: молимо Бога да учествујемо у заједништву Светог Духа, у животу самога Бога. Евхаристијско богословље је есхатолошко, у питењу је све дубље понирање у божански живот. Ове молитве не траже нити обећавају да ће Бог излечити све болести или заштитити људе од сваке болести.

Благосиљање воде на Богојављење: Заштита од болести и лечење

За разлику од евхаристијских молитава, опсежна молитва у саставу чина благосиљања богојављенске водице изричито иште „заштиту од болести“ и „очишћење душе и тела“. Молба за заштиту од болести јавља се и у чину благосиљања крштењске воде, док је очишћење душа и тела специфично за богојављенску молитву. Богојављенски обред освећења воде садржи бројне примере Цркве која моли Бога за исцелење тела, што се најбоље види у молитви „Творче вода“ која је некада била део византијског и западно-сиријског обреда. Ова молитва иште од Бога да избави од било које болести оне који ће бити њоме покропљени. Њено постојање у византијском обреду датира из осмог века, пошто је уврштена међу молитве у Бaрберинијевом кодексу (Codex Barberini 336). Веровање да богојављенска водица пружа заштиту од заразе, али и исцељење од болести, не ограничава се само на прошлост. До данашњег дана људи учествују у обреду кроз пијење, кропљење и помазивање богојављенском водом, очекујући да ће Бог излечити њихове болести. Према сведочанствима извора, поред тајне јелеосвећења, богојављенска водица сматра се главним извором телесног оздрављења, након које долази свето причешће.

Светиње које се кваре и истинско присуство

Литургијска сведочанства указују на чврсто веровање Цркве да је Христос заиста присутан у освећеном хлебу и у чаши, као и у богојављенској водици. Чини се да је нелогично и противно интуицији сугерисати да би се материјални елементи испуњени Христовим присуством могли покварити и постати штетни.

Примери из историје и данашња пракса решавају ово узнемирујуће питање. У својој омилији о крштењу изговореној 387. године, Свети Јован Златоусти тврди да се вода освећена на Богојављење не квари две, па чак и три године. Христово присуство продужава животни век воде, али се она с временом треба заменити. Доситеј, монах манастира Филокалу у Цариграду, који је боловао од епилепсије, упокојио се због пијења богојављенске водице 1325. године. Цариградски синод наредио је манастиру да у будућности буду обазривији при чувању воде освештане на Богојављење. Другим речима, чак и освећена вода се на крају поквари.

Исто је и са евхаристијским даровима. Црква одређује Велики четвртак као дан када се врши освећење дарова (честица за причешћивање) које се користе за исцељење болесних током целе године. Не би било потребе да се ова светиња допуњава када она не би била подложна кварењу. Проблем кварљивости односи се и на освећени агнец припремљен за Литургију пређеосвећених дарова. Некада ce ови агнеци убуђају и покваре уколико нису довољно изложени ваздуху. Зато Црква упућује свештенике да закопају или спале честице за причешћивање болесних и богојављенску воду који су се укварили из различитих разлога. Проблем није у одсуству Христа у светињи. Христос остаје у потпуности и истински присутан, али материјални предмети који посредују божанско присуство остају материјални упоредо са Христовим божанством и зато су подложни пропадању и кварењу. У таквим случајевима, пастири се упућују да сазову литургијске скупове са циљем да се поново извши освећење воде, хлеба и вина ради освећења народа.

Поука овог излета у прошлост јесте та да је Бог онај који исцељује и спасава. Црква признаје да је Бог истински присутан и моли Бога да нас излечи и освети када учествујемо у овим светим даровима. Оно што нам Црква поверава суматеријални предмети који се кваре, па нас зато позива и да их заменимо када више нису употребљиви. Оно што је најважније, смисао две свете тајне о којима смо овде говорили је то да нам Бог на првом месту дарује отпуштење грехова и сједињење у заједницу Духа Светога. Ово су обележја новог човечанства које кроз крштење и евхаристијуЦрква постаје: Божји народ су они који су очишћени од грехова и сједињени са Богом и заједницом светих у Духу Светом.

Никола Денисенко

Извор: Теологија.нет

Протопрезвитер Никола Пејовић: Дио режима користи епидемију као маску да прикрије моралну загађеност коју производи!

Fri, 03 Apr 2020 18:04:29 +0000

У разговору са протојерејем Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником радија Светигора, причали смо о све учесталијим нападима на Српску православну цркву и Митрополита Амфилохија, који су ескалирали усљед одржавања литија, али и у посљедње вријеме – када је Света Тајна Причешћа доведена у питање од стране богоборачких режимских кругова.

*Имате ли утисак да неки медији користе борбу против епидемије корона-вируса за борбу против Цркве? Највеће светиње Православне Цркве називају се ”глибавим”, хришћани се називају ”лизачима кашика”, а свештеници, међу првима – митрополит, изложени малтене псовкама и највулгарнијем вријеђању.

У праву сте. Постоји скуп медија који има јединствену уређивачку политику, а која је на жалост вулгарно антиправославна, па и шире од тога, врло неморална, непристојна и антицивилизацијска. Који је стварни разлог за овакву, примитивну кампању против Цркве? Све је, у нашем црквеном животу, саображено мјерама које је држава увела, па чак и оно што нијесмо сматрали неопходним. Просто, учинили смо све што је било у нашој моћи, у циљу постизања друштвеног консензуса и одбране друштва од епидемије и њених посљедица. Обуставили смо сва црквена окупљања – и то у тренутку кад је то држава прописала (ни прије ни послије тога ), чак смо и молитве у храмовима (за које сматрамо да су баш сада потребне) свели на онај облик који укључује само свештенике. Активно смо се укључили у помагање најугроженијима, што смо, уосталом, и до сада радили, јер је то у природи црквеног живота. И поред великог броја литургијских богослужења широм Црне Горе, која су се збила и у првим ”блажим” фазама државних мјера већ проглашене епидемије – немамо ни један једини случај сумње да се на тим народним сабрањима ико заразио, од свих евидентираних обољелих у Црној Гори!

Епидемија се сад користи као ”маска” да то раде због наводне забринутости за здравље грађана, не хајући о менталном, културолошком и прије свега моралном загађењу друштва којег они производе.

Невезано од вјерских осјећања, ваљда је природно и патриотски познавати оно што је изложено у црногорским музејима, а то су управо путир, кашичица, антиминс као свједоци историје, традиције и културе овог народа:

Зато јe несхватљиво да неки који се заклињу овој држави, њеној историји и култури , не чине тo како приличи пa показују несхватљиво незнање и непознавање културе и традиције сопствене државе.

*Па који су онда разлози овог напада на Цркву, ако је све тако како Ви кажете?

Најкраће – на сцени је патолошка, неразумљива и неконтролисана мржња појединих чинилаца друштвеног живота, од политичара до представника медија према Цркви, православљу у цјелини, нарочито када је у питању православна Црква и њени вјерници у Црној Гори. Не постоји разумно објашњење за појавне облике и ниво мржње са којим смо суочени од стране одређених, врло гласних појединаца. А кад не постоје видљиви и разуму схватљиви разлози, ми у Цркви одавно знамо стварно име и суштину такве појаве, али ћу овдје остати у сфери ”секуларног” исказа.

Јасно је да су величанствене литије, непревазиђене и неупоредиве по духу и броју са било чим што се десило у последње вријеме на овим просторима изазвале много фрустрација и ”унутрашњег сагоријевања” код појединаца, па су једва дочекали ванредне мјере Владе како би се макар накратко ослободили за њих неподношљивог притиска слика и атмосфере тог, заправо најљепшег лица Црне Горе.

Колико је све то изобличено и далеко од црногорског традиционалног морала, говоре нам тонови којима се пренијела вијест о болести и смрти блаженог спомена епископа ваљевског г. Милутина! Прије свега – ни једна црквена вијест се није у тој мјери приказала, колико та да је ето – и свештеник заражен! А да не говоримо о сатанистичком ликовању у неким текстовима.

*Је ли у питању неко идеолошко настојање да се Црква ”криминализује” пред враћање у редовно стање, пред ново окретање питању односа Цркве и државе?

Ето, у тим и таквим околностима, про-режимски медији су једва дочекали да на Цркву свале све могуће (измишљене) кривице. У том смислу се слажем са Вама, да ово јесте обављање прљавих послова, пред повратак у редовно стање.

Oвако непросвећена и анти-демократска средина (која НИКАДА на демократским изборима није промијенила власт) има неку очараност ванредним стањима, и као да јој погодује једнопартизам са елементима насиља према неистомишљеницима.

Овдје не говорим о потребама ванредних мјера у вријеме пандемије, што нико разуман не доводи у питање, него о једној несвакидашњој здушности и одсусутву сваког критичког мишљења у околностима које наликују диктатури. Тако лако се налазе ”мете” и ”дежурни кривци” који ”раде против државе”. Заиста чуди да црногорска Влада, која непрекидно позива грађане на повјерење и послушност није учинила оно што су њихове колеге у свим државама у којима је православна вјера доминантна, а то је договор са представницима Цркве. Не мислим да Црква треба да прописује мјере заштите, али се тиме показује поштовање најстарије институције у Црној Гори која сабира стотине хиљада вјерника и којој грађани највише вјерују. Влада је, међутим, показала да ни у овом важном и драматичном тренутку нема простора за било какав разговор и договор.

Е ту видим нешто што наликује оној пропаганди из времена литија. Ни тада се није могло доћи до ријечи о фалинкама закона, колико су нас поједини медији засипали констатацијама да је свака критика закона, уствари – атак на државу. И на јутрошњој прес конферецији ИЈЗ било је новинарско питање којим се додатно врши притисак на здравствене раднике да како знају и умију пронађу везу заражених са богослужењима у Цркви, што ме не би чудило да се у одређеним медијима и појави наредних дана.

Извор: Митрополија црногорско-приморска