Живе речи утехе: Живе речи утехе

Ђакон Бранислав Рајковић: Храм, то смо ми, а не зидови!

Fri, 10 Apr 2020 17:33:29 +0000

Требињски ђакон Бранислав Рајковић, представник Епархије захумско-херцеговачке за културу и медије, истиче у тексту који је објавио „Аваз“: „Црква је жива заједница верних, а црква, као храм, само су зидови око Светог Причешћа“.

Ђакон Бранислав је рекао: "Највиши не живи у рукотвореним црквама. Он ту борави када боравимо ми окупљени, зато су нам сабрања у храмовима важна, али и изван њих ми не престајемо бити с Богом, нарочито ако је двоје или троје сабрано у име Његово, дакле и у сопственим домовима. Неодлазак у храм, стога, а нарочито привремено и не због своје лењости и немара, неће нас одвојити од Бога мимо наше воље“, истиче ђакон Бранислав.

„Останак у сопственом дому, с друге стране, колико год то можемо, у овим данима нарочито је важан. Важан је и у случају да не уважавамо баш све аргументације о ванредности ситуације, па и у случају да се не бојимо за себе. Уколико постоји и најмања могућност да наше схватање и храброст изазове понашање које свесно доводи у питање живот другог, наше пребивање у храму свакако неће имати смисла, јер храм, то смо ми, а не зидови“, закључио је ђакон Бранислав Рајковић.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Бе-смислен живот и вирус

Fri, 10 Apr 2020 17:32:15 +0000

Страх од корона вируса нас паралише. Безбрoјни виновници смрти вребају у сваком делићу секунде. Корона вирус нас држи у страху, јер га не познајемо. Изненадио нас је и немамо начина да се одбранимо – немамо ни лек, ни вакцину. Статистичка вероватноћа да ћемо се заразити, доведена до врхунца, рађа панику – да ће нас задесити мучна смрт у болничком хаосу панике.

Када будемо имали лекове и вакцину, страх ће утихнути – и то искључиво зато што ће се смањити статистичка вероватноћа да ћемо умрети. Хоћемо ли тобоже знати који је „смисао“ (узрок и циљ) постојања корона вируса? Не. Као што не знамо ни који је „смисао“ канцера свих врста, инфаркта, можданог удара и других безбројних узрочника смрти – на крају крајева ни који је „смисао“ смрти.

Некада, у прошлим цивилизацијама, потреба за лековима-вакцинама, по свему судећи, била је на другом месту (не и маргинализована), а на првом је била потреба за „смислом“. Ко потврђује ово првенство? Пракса, људске институције и сачувана реч тих људи. О „смислу“ постојања они су веома ретко говорили у интелектуалним категоријама и језичким формама – њихови искуствени одговори отискивали су се у институцијама организованог друштвеног живота, као и у језику Уметности: сликарским и вајарским делима, музици, архитектонским остварењима, народним играма и драматургији. Данас, чини се, живимо у цивилизацији бе-смислености, непромишљене незаинтересованости за суштинске ствари, и очигледног одсуства „смисла“ – увереност да се смрћу „све завршава“ чини се несаломивом и монолитном.

Овај установљени нихилизам потврђујемо начином организовања и функционисања живота – појединачног, колективног, глобалног. У мотивима и циљевима такозване „политике“, у системима функционисања економије, у логици односâ производње и размене, у примитивној доминацији приватног над јавним (друштвеним) сектором. А још уочљивије у срамно употребљаваним циљевима просвете, у комерцијализацији „информисања“ и уметности, у чињеници да су и једна и друга ухваћене у замку окрутног приоритета стварања „утисака“.

Пре 133 године, Ниче је са пророчком, потресном јасношћу уверавао да нихилизам стоји пред нашим вратима… обезвређење сваке вредности, одсуство сваког смисла – недостаје циљ, недостаје одговор на питање „зашто“. Данас доживљавамо овај жељени и неумољиви, хладни нихилизам сваког „смисла“ – у физиономској експресији председника Трампа, у некрофилним осмесима госпође Меркел, у испразном кокетирању госпође Лагард, или напросто у комичној недостатности наших, привидно значајних, пајаца.

Непобедиви и већ установљени нихилизам, по коме се „све завршава смрћу“, првенствено је пород отуђења догађаја Цркве и његовог свођења на индивидуоцентричну религију. Ниче је и ово кристално јасно дијагностификовао, његова дијагноза назире се у често енигматичној језичкој смелости. Једини начин изражавања који може да пренесе увереност да се смрћу не завршава све, него постоји могућност да смрт буде „уништена смрћу”, јесте практично, искуствено учешће. Не идеолошка измишљотина, не интелектуална увереност нити психолошка аутосугестија. То је Празник – искуство заједничарене уверености, дар радости која се рађа на начин неухватљив за дефиниције, какав је и сваки истински ерос.

„Нећемо никада умрети, гробару преваранту“ – певао је некада Савопулос[1], сублимирајући, као што то често бива у уметности, опште (црквено) искуство. У животу Цркве, свако Евхаристијско сабрање је празник радости, јер смрт бива „згажена смрћу“. Уколико нема заједничарене радости, онда ни сабрање нема смисла. Вера је однос – однос који се изграђује поверењем, поверење које се рађа из ероса. Ни проповед, ни савети, ни легализам директиве не могу родити ерос.

Ову очигледну реалност, чини се, већина епископа грчке Цркве више не може да препозна. Можда је то и природно. Већ 200 година Црква у Грчкој је подређена улози „доминантне религије“, самим тим поистовећена са интелектуализмом од опште користи, идеолошким дидактизмом и легализмом моралне ефикасности – поистовећена са смртношћу као законитошћу.

Тако су епископи пристали на забрану конституисања и пројављивања Цркве у Евхаристији са циљем спашавања оних који су погружени (крштени) у васкрсну смрт. Прихватили су да се празник егзистенцијалне слободе изопачи у телевизијски спектакл[2]. Без сваке сумње, јерарси су то учинили јер верују да је улога Евхаристије искључиво проповедничка: да би индивидуа „имала корист“, да би била поучена, испунила се емоционалним набојем и саобразила се са деонтолошким директивама. Црква се данас бави понашањем, не и егзистенцијом [постојањем].

Зашто постојимо? Уколико постојање има узрок и циљ, зашто је ефемерно? Чему страх од непостојања? Црква као догађај одговара на ова питања, а не проповеђу. Мајчинској љубави или истинском еросу не учимо се кроз идеолошка разглабања. Познање и једног и другог рађа се, оно је искуствено и дарује се неосетно захваљујући непосредности односа.

„Нећемо никада умрети, шупљоглави гробару“ – Црква то потврђује певајући: Христос васкрсе!

Христо Јанарас

Извор: Теологија.нет

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Нијесмо добилу пресуду Европског суда; предмет стар 15 година!

Fri, 10 Apr 2020 13:05:13 +0000

Митрополија црногорско-приморска није добила пресуду да је Европски суд за људска права у Стразбуру одбацио као неосновану њену притужбу у вези са реституцијом одузете имовине, правом на јавно и правично суђење, дискриминацијом у остварењу имовинских права и дужином поступка у националним органима.

Ово је саопштио протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, у синоћњој Интернет литији на Радио Светигори и званичним Фејсбук и Инстаграм страницама “Не дамо светиње”.

Објашњавајући да се тај предмет не односи на актуелну ситуацију и питање спорног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења, он је казао да је тај предмет већ 15-ак година стајао у Стразбуру и да га је још 2005. године покренуо његов претходник адвокат Млађен Мићовић.

“У међувремену Европски суд је тражио нека појашњења која су послата”, казао је прота и поновио да Митрополија није добила пресуду, те да не би могао да коментарише нешто су медијске интерпретације пошто није у сазнању садржаја текста.

“Када будемо добили пресуду огласићемо се саопштењем и упознати јавност са садржајем пресуде. Све друго што бих рекао у овом моменту било би неодговорно”, нагласио је прота Велибор Џомић.

Подсјетио је да је у правном смислу то врло интересантан моменат јер је 2002. године донијет Закон о праведној реституцији по коме су поднијети одређени захтјеви за реституцију одузете имовине по којима држава није поступала:

“У међувремену су донијели потпуно други закон гдје су дискриминисали Цркве и вјерске заједнице, права на реституцију, обештећење, и то је данас једина категорија правних лица која немају право да у законитом поступку постану власници онога што им је неправедно и без накнаде одузето”, рекао је о. Велибор.

Такође, 2009. године је донијет Закон о измјенама и допунама тога закона којим је предвиђено да Цркве и вјерске заједнице у року од 90 дана доставе држави доказе о ономе што је она (држава) одузела.

“Наравно, ми смо благовремено поднијели 126 доказа, али много црквене и манастирске земље је одузимано без икаквог акта послије Другог свјетског рата. Јављају се људи и дан данас да то врате… и то је добро. Користим и ову прилику да кажем свако ко је узео неблагословено црквену и манастирску имовину мора да зна да то није благослов за његову кућу и треба да врати. То је неко приложио за душу, то је задужбина.”

Нагласио је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић да Црква има разумјевања да људи наставе да то користе под неким условима, али да се зна да је то манастирско и позвао све да такву имовину врате.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Некрштени и Црква

Fri, 10 Apr 2020 13:03:42 +0000

Много тема и дилема, које су некад биле далеко од наших видокруга, сада нас стижу и притишћу својом актуелношћу. Старије свештеничке генерације, у своје вријеме, у контактима са својим парохијанима, могли су себи да уштеде бар једно питање, које ми, у данашња времена, никако не можемо избјећи.

Некада, ко би год приступио свештенику за било коју доступну Свету тајну или свештенорадњу, прилазио му је с пуним правом, бар што се једнога и основнога тицало: био је крштен. А ми, пак, док и сами бијадосмо млађи, били смо праксом и нуждом упућивани да при обављању Свете тајне брака или при избору кума за крштење провјеравамо да ли је особа крштена. Сада, нажалост, већ сазријевају горки плодови наше безбожности и небриге па кад нам се јави за неку сахрану, морамо да приупитамо да ли је умрла особа крштена. Јер сада, први изданци послијератне атеизације српског народа ижђикали су до дједова и баба; о њиховим синовима и кћерима да и не говоримо.

И кад се деси, по општој неумитности људској, да се мријети мора, нешто што је било на крају листе свих могућих брига, наједном постаје преважно. За неког ко цијелог свог живота ни крњавог филера за вјеру својих предака и Цркву марио није, дотле да је чак и некрштен остао, кад умре, сви се сјате на свештеника и љуте се на њега зашто – веле – „неће да сахрани човјека“.

Колико год да свештеник саосјећа са свима ожалошћенима, да би и сам плакао и јаукао, он не може, не смије, обавити опјело над некрштеном особом. Једноставно речено: Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за пријем у своје окриље. Један једини и незаобилазни је: вјера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај, дакле, ко је читав свој вијек изван Цркве и њених благодатних дарова провео, чинио је то за то што у Бога вјеровао није.

У свом животу ми, вољно и невољно, прихватамо многа ограничења. Ниси члан неког клуба, нема ти приступа у њега ни повластица које чланство подразумијева. Ниси члан неке странке, не можеш бирати нити бити биран. Немаш возачку дозволу, не смијеш да возиш. Сва та безбројна ограничења ми прихватамо за нормално. Једино, изгледа, не прихватамо да у Цркви не можемо имати права ако нисмо њени чланови.

Размишљајући о овом проблему – и то жалосним једним, конкретним, поводом – потражих код нашег Патријарха одговор на ово питање у његовој књизи: „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Патријарх је дао одговоре на стотине питања које савремена пастирска пракса намеће. О сахрањивању одраслих некрштених он није писао. Добри стари Патријарх није могао ни замислити да би неко могао читав свој живот некрштен, ван Цркве, провести да би се, тек кад умре, од Цркве могла тражити права за њега као да је за живота њеним чланом био. Као да је Црква некаква погребна установа, предворје овдашњих фјунерал хомова. У Патријарховој књизи налазимо одговор на питање о сахрањивању умрлог дјетета, које је, немарношћу родитеља, и ко зна из каквих све разлога, некрштено остало. И у овом случају, Патријарх искључује могућност да се опјело изврши. Опјело над одраслима, некрштенима, није ни спомињао. У својој поуци, Патријарх вели да Црква „сачињава мистично тело Христово, коме је Он глава (Еф. 1, 22 – 23; Кол. 1, 18; 2, 19), и да од Њега истичу спасоносне силе које у Цркви дејствују. Сваки верни прима ове животворне силе као лоза док је на чокоту, или гранчица дивље маслине накалемљена на стабло питомо. (Јов. 15, 5; Рим. 11, 17)

Врата пак кроз која се улази у Цркву, начин на који срастамо са чокотом и од њега примамо благодатна средства освећења и спасења, јесте Света тајна крштења, по речи Господњој: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“. (Јов. 3, 5) Они који нису ушли у Цркву Божију, него су ван ње, немају могућности да се користе њеним благодатним средствима, као што гранчица дивље маслине, ненакалемљена на питому, не може имати удела у масном корену њеном“.

Чак „кад би свештеник попустио и извршио недозвољени чин, то не би имало никакве користи за душу онога за кога би се свештенодејство извршило. Јер ни један свештени чин не делује безусловно, самим тим што је извршен. Дејства Цркве нису чарања врача која треба магијски да потчине божанску силу извршеном чину. Свете тајне имају две стране: једну видљиву, коју врши свештеник, и другу невидљиву, коју врши Дух Свети, Бог. Обе су потребне, али дејство Божије благодати је несравњиво више од дејства људског чиниоца“.

И свештеник и епископ, на рукоположењу, заклиње се да верује и да ће веровати у све догмате које исповеда Света Црква, чувати сва њена правила која су прописали сабори. „Из тога је јасно да нема места обраћања епископу за дозволу опела над некрштеним, јер кад би он то дозволио, преступио би своју заклетву као и свештеник који би извршио. А за преступање заклетве, кривоклетство, 25. канон Светих апостола предвиђа рашчињење. Својим преступом, дакле, не би принео никакве користи души упокојеног, а своју би душу оштетио бесконачно“, учи нас наш Патријарх.

Знајући ово, не остаје нам ништа друго него да се уозбиљимо, па ко год да је некрштен, да се потруди око свога крштења; и ко год има кога некрштеног у своме окружењу, да поради на његовом крштењу; док времена има и не буде прекасно.

Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

Протојереј Александар Шаргунов: Црква треба да говори јасно и гласно!

Fri, 10 Apr 2020 13:02:21 +0000

У току пете недеље Великог поста која је посвећена преподобној Марији Египћанки, уочи припремне недеље за дане Страдања, Црква достиже пуноћу покајања. Пре обраћења Господу преподобна Марија је по својој нарави била савремена, врло савремена – бестидна жена од најраније младости.

Само, док је тада овакав живот представљао срамоту, данас се људи овим срамним делима хвале, врше пропаганду ове клоаке, ове смрадне греховности као нешто предивно, као нешто мирисно. Све то се ради у нашој земљи како би се све девојке претвориле у Марије Египћанке без покајања. Преступни разврат почиње од детињства. У школама се организују такмичења за мис трећих разреда, попут донедавног ступања у пионире; о конкурсима за петнаестогодишње стриптизете објављују се вести на телевизији и радију и увлачење деце у проституцију постаје обичан посао. У школу долази неки кицош страним колима, приђе ученицама осмог разреда на одмору између часова: „Девојке, која хоће да заради мало после школе? Четири дана недељно.“ Не боји се да ће га милиција ухапсити, да ће отићи у затвор по одговарајућем члану закона: време је њихово, власт је њихова, стихија је њихова. А зашто родитељи ћуте? Требало би да га линчују ако држава не штити.

Кад држава повлађује разврату она није заинтересована за очување себе као државе. И сви неверујући увиђају да је породица језгро државе и да с распадом породице, с уништавањем морала, наступа друштвени хаос. Шта је апокалпитична блудница на црвеној звери? Власт демократије, наследнице тоталитарног комунизма која насађује разврат? Или шеснаестогодишња проститутка која даје интервју на телевизији као филмска звезда: „Да ли вам ваш посао причињава задовољство? – Најзадовољнија сам кад примам новац.“ Власт новца је корен свих зала, победа мамоне, ђавола: све се продаје и купује – отаџбина, лепота и људски живот. Штампа редовно наводи информације о курсу долара и тарифама за наручена убиства која, разуме се, у случају потребе могу постати врло масовна. И не зна се шта је најстрашније – то што се по стотину пута у новинама објављују вести о томе да већина ученица десетог разреда у неким школама проституцију сматра најпрестижнијом професијом (није искључено да су ове вести намерно лажиране како би подстакле слабе душе да буду „као сви“ – на разврат) – или то што су се људи на овакве вести до те мере навикли да се више ни не чуде.

Сатани није довољно да разврати, главно је да не дозволи покајање. Због тога се у друштву ствара атмосфера подсмевања чедности, девствености, брачној верности и покајању. И пре свега се у овом циљу јаросно напада Црква. Није успело њено потпуно спаљивање, није успело њено разарање изнутра – сад неки покушавају да је блате. Шта Црква да ради у овој невољи? Наша дужност је да подигнемо свој глас, да звонимо на узбуну апелујући на стид и савест свих људи, улажући громки протест властодршцима. Овде су несигурност и недореченост неумесне. Црква треба да говори јасно и гласно, као што то чини Библија, о томе да човечанству прети опасност. Овде је присутна болест изрођавања нације, која се одражава у трећем и четвртом колену, све до генетских оштећења. Овде је напад на постојање Русије која се претвара у Содом и Гомор, и овде је вечна смрт, широки пут који води у пакао, како каже Писмо.

Црква не може остати равнодушна према ономе што се дешава у спољашњем свету, макар због тога што се ово тиче њене деце. Да је од самог почетка такозване „перестројке“ Црква адекватно реаговала на сатанистички разврат који држава организује, много тога би данас било другачије. И данас све оне који се надају да ће спојити неспојиво и свакога ко се усуђује да прекорачи праг православног храма треба да подсећамо на Стото правило VI Васељенског сабора које је актуелно као никад пре: „Свако ко се бави прављењем развратних слика или ко ове слике купује (у наше време се то може применити на оне који их гледају на телевизији) нека буде изопштен из Цркве.“ Налазиш се ван Цркве, лишен си њене молитве, њеног заступништва, њене божанске силе. Сваки пут кад додирујеш њене светиње чиниш то себи на суд и осуду: не можеш чак ни да принесеш покајање у њој док претходно не престанеш да се бавиш мрским стварима. То је оно о чему говори Стото правило. И знамо још да се грех блуда по схватању Цркве налази поред убиства и идолопоклонства, и да лишава човека причешћа на дуги низ година. Ако у данашње, ненормално време, нисмо у стању да потпуно строго испунимо каноне светих отаца које нико никад није укинуо и не може да укине, јер су диктирани љубављу: нека не буде опаљена твоја душа, и по милости Божијој сазнај чега се лишаваш чинећи овај грех – све ово може значити само једно: дубина покајања и плодови покајања треба да надоместе недостатак.

Из житија преподобне Марије Египћанке се сећамо да није могла да уђе у храм због нечистоте: спречавала ју је нека несхватљива сила. А овај човек самоуверено улази у храм и ништа га не зауставља, без обзира на све његове подједнако страшне грехове. Међутим, због тога што улази без покајања тешко му је да стоји на служби и он одлази не сачекавши крај и ускоро потпуно престаје да одлази у цркву – буквално не може да уђе у њу. Понавља се исто старо чудо, само у другачијој, жалосној варијанти.

Дакле, пре свега треба да станемо на трезвено тло. Зло треба да буде названо својим именом и сва разорна сила греха треба да буде тачно означена. Тек после тога се може говорити о покајању, до тада оно може постојати само у сновима и уобразиљи. Како без покајања говорити о главној тајни живота, о оваплоћењу Логоса Божијег, и о томе како је она повезана с тајном чедности? Зар нећемо на тај начин, како каже апостол Јован Богослов, самоувереним глупацима Бога приказивати као лажљивог? Како да се усудимо да изговоримо да је захваљујући чистоти Дјеве Марије која све превазилази људском роду било дато спасење? С ким да поделимо скривену мудрост о томе да човекова личност није само душа, већ и тело. Ко ће чути и схватити да је тело хришћанина чисто и свето и да је сродно Христовом Телу, да је омивено водом крштења, помазано светим миром, заједничар Христовим тајнама? Да ли ће бити бацање бисера пред свиње ако се обратимо речима: „Зар не знате да су ваша тела храмови Светог Духа?“ Тек онда кад приносимо Господу истинско покајање спознајемо Светим Духом ради чега нам је дато тело и испуњава нас одлучност да се до смрти боримо за чистоту коју су у својим телима имали свети мученици, заједничари силе Христовог Крста и Васкрсења.

Како ће наш пост без јасног и дубоког разликовања добра и зла бити Маријино стајање? Како ће душа попут жене грешнице која је много заволела принети плач због себе, због Господа и због свих свих оних ради којих је Господ дошао да пострада!

Извор: Православие.ру

Старац Силуан Атонски: Дешава се да народ падне у невољу

Fri, 10 Apr 2020 12:59:49 +0000

Дешава се да народ падне у невољу. Ако душа за њега заплаче пред Богом, биће помилован. Дух Свети се и коснуо душе и дао јој молитву за ближње, да би они били помиловани. Тако милостиви Господ воли створења Своја.

Можда ће се неко упитати: „Како се могу молити за цео свет када се не могу ни за самог себе молити?“ Али, тако говоре они који нису познали да Господ слуша наше молитве и прима их.

Моли се просто као дете и Господ ће услишити твоју молитву. Господ наш је до те мере милостиви Отац да ми то не можемо ни схватити, ни замислити, све док нам Свети Дух не открије Његову велику љубав.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Снимак нове интернет литије која је уживо емитована на нашем порталу - гост је био прота Велибор Џомић

Thu, 09 Apr 2020 17:01:00 +0000

Поштовани посетиоци нашег портала, на нашем порталу сте пратили нову епизоду Интернет литије "Не дамо светиње". Интернет литију је предводио протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савјета митрополије црногорско-приморске, а специјални гост је био Горан Ћетковић, предсједник удружења новинара Црне Горе. Доносимо снимак интернет литије коју сте уживо пратили на нашем порталу.

Нова књига Епископа Јована (Пурића): Горе имајмо срца - историја и есхатон

Thu, 09 Apr 2020 16:04:30 +0000

У издању манастирâ Пустиње и Раче, а са благословом Епископа ваљевског Милутина, 2019. године је објављена књига епископа Јована (Пурића) Горе имајмо срца (историја и есхатон) ИСБН 978-86-81218-18-1.

У самом уводу владика Јован објашњава православно учење о есхатону као савршено испуњавање и осмишљење историје, односно врхунац, пуноћу и стварност вечног животу у заједници са Тројичним Богом после Другог Христовог доласка, а наглашава да последње догађаје треба схватити искључиво у светлу Оваплоћења и Откривења Господа Исуса Христа, Сина Божјег. То је веома важно јер се у савременој богословској литератури говори о двема есхатологијама – за које аутор каже да су у сржи једне и јединствене – футуристичкој (у вези са очекивањима онога што ће се тек збити и открити у Другом Христовом доласку) и оствареној (у вези са Оваплоћењем Сина Божјег и Његовог првог доласка у свет, односно у историју). Дакле, аутор овде жели да истакне да есхатологија мора да буде у вези оба Христова доласка, јер је есхатолошка епоха започела првим доласком и до Другог доласка.

У даљем тексту eпископ Јован говори на тему Божански домострој као предуслов есхатолошке стварности, а затим је врло занимљив одељак на тему Надвечност и самобитијност Божја. Поглавље Временост света, аутор базира на светоотачкој литератури која се бави категоријама времена. Затим следи одељак О логосима бићâ и ствари, па Рођење Исуса Христа и премошћавање јаза између времена и вечности, где аутор уз помоћ библијских зачала говори и Оваплоћењу и богочовечанској Личности Исуса Христа.

Поглавље Прожимање вечности и времена је, можда, и главнo у целој књизи, јер аутор у њему говори о духовном стању у Царству Божјем, о Осмом дану и сусрету вечности и временитости, који се као категорије међусобно разликују квалитативно, а не квантитативно, што eпископ Јован објашњава тако што наглашава да вечност није бескрајно продужено време, већ је нестворена Божја вечност у онтолошком смислу сасвим другачија од створеног времена. У истом одељку аутор објашњава и пуноћу времена, а кроз ово тумачење даје и дефиницију времена у хришћанском догматском учењу.

Последње поглавље Очекивање нових небеса, нове земље и нове заједнице са Тројичним Богом може да буде и закључак те публикације уз акценат аутора да је циљ живота сваког хришћанина да уђе у заједницу са Богом и да кроз примање нетварне благодати Божје постане нови човек, односно обожени човек, као христолико биће које је од стране сопственог Творца призвано на вечни живот у заједници са Богом. Вера у Бога, односно живот у Богу, као живот у Христу, даје смисао људском постојању које ће и бити испуњено у Осмом дану Царства Божјег. На крају је дата обимна библиографија подељена на два сегмента: светоотачки извори и литература на српском и осталим језицима.

Ова публикација може да буде корисна свештеницима, монасима, студентима богословских факултетâ и ђацима богословијâ, али и свим верницима јер, уз јасан стил, сажето и са неколико аспеката анализира појам историје и есхатона у православном хришћанском догматском учењу.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Смисао хришћанског страдања

Thu, 09 Apr 2020 11:44:33 +0000

”Прогон хришћана и геноцид над њима, широм свијета, гори је данас него икада у новијој историји”, коментарише Њусвик, 16. фебруара 2019 године, извјештај римокатоличке организације ”Помоћ Цркви у невољи”. Западне владе не чине довољно да се овај прогон хришћана заустави.

Ова организација наводи да је третман хрићана, задњих двије године, увелико погоршан и пуно је силовитији него икада у скорашње вријеме.

Истраживано је страдање хришћана у Кини, Египту, Еритреји, Индији, Ирану, Нигерији, Сјеверној Кореји, Пакистану, Саудијској Арабији, Судану, Сирији и Турској. ”Показало се да су хришћани, у овом периоду, трпјели злочине против човјечности, вјешани и распињани. Једино у Саудијској Арабији стање хришћана се није погоршало само зато што горе не може бити.”

Одавно читам овакве извјештаје и покушавам да нађем смисао нашем страдању.

“Крст носити нама је суђено“, вели Владика наш, Његош, и кад каже да је Крст наша судбина, онда он опредјељује род свој Крсту и страдањима.

А кад ми Крстом се осјењујемо и Крст часни цјеливамо, исказујемо тиме да прихватамо своје крстоносно назначење. Примамо Крст – страдања своја; и не само она која ми изаберемо него и она на која бивамо одабрани.

“Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме Крст свој и за мном иде“, (Мк. 8, 34) поручује нам Христос. Ово је заиста, јединствен, проглас; нечувен до Христа, а и послије њега. Сви други позивари на благовања позивају, а терор и крв доносе. Господ наш Исус Христос зове нас да га Крстом и страдањима слиједимо. Ми треба да знамо, и с тим да рачунамо, да “сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“. (2. Тим. 3, 12) Не можемо помирити у себи наше страдално назначење и жељу нам за благовањем. Морамо да се опредјелимо коме ћемо се привољети царству; не можемо служити Богу и мамону. (Мт. 6, 24)

Кад неко, ни крив ни дужан, страда, кад га, јадног, објеђују и понижавају, ми Срби, велимо: “На правди Бога страда”. Докучио је наш народ које је страдање благоугодно: оно које недужни подносимо. “Јер каква је похвала – пита нас страдалник Божји, Петар апостол – ако гријешите па, кажњавани, подносите? Него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом.“ (1. Петр. 2, 20) Благо нама ако пострадамо правде ради, (1. Петр. 3, 14) јер је праведним страдалницима обећано Царство небеско. (Мт. 5, 10)

Христос наређује Ананији, хришћанину, да иде и да се нађе при руци Савлу Таршанину, доскорашњем хришћана гонитељу, да му помогне, заштити га, и очињи му вид поврати. Ананија се противи јер зна колико је зла Савле, гонитељ, његовој браћи нанио. На то му Господ наредбу понавља и вели: “Иди, јер ми је он сасуд изабрани, да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве; а ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје“. (Дап. 9, 15-16) И заиста, од гонитеља Савла, постаде страдалник Павле. Из његових исповијести браћи хришћанима види се којим је страшним страдањима он себе искупио. Од свих патњи и мука које је био поднио, више га је, изгледа, пекла извјесна резерва браће према њему и оспоравање његовог апостолата. Зато он, наочиглед свима, износи на увид своја страдања, легитимацију, дакле, своје крстоносне и страдалне хришћанске припадности. Страдања своја призива себи за свједоке. “Више сам се трудио, одвише боја поднио, више пута био у тамници, често у смртној опасности, од Јудеја сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини, често сам путовао, био у опасности од разбојника, у опасности од свог рода, у опасности од незнабожаца, у опасноти у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом, у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи, поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве.“ (2. Кор. 11, 23-28) “Бог зна да не лажем“, (2. Кор. 11, 31) вели он на крају своје исповијести.

Своја страдања хришћани са радошћу примају; не као нешто што им је зли усуд додијелио и несрећна судбина справила, већ нешто што се подразумијева.

“Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због тог удјела.“ (1. Петр. 4, 15-16) “Јер је боље, ако хоће воља Божија, да страдате добро чинећи него ли зло чинећи“, (1. Петр. 3, 17) вели нам свети апостол Петар.

За нас, хришћане, страдања су неминовност. У Христово смо име крштени, на леђа своја Крст Христов примили, крштењем се у Христа обукли и страдалним путем за Христом ходимо. Христос пострада за нас оставивши нам примјер да идемо стопама његовим. (1. Петр. 2, 21) “Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у њега, него и да страдате за њега.“ (Флп. 1, 29)

Може сваки хришћанин, као и толико браће, лажних хришћана, наћи начина да са силом и злом рачуне изглади по цијену своје душе, али онда престаје бити хришћанин. Истински хришћанин види у свом страдању знак Божије милости. Законици јудејски, немоћни су да се сили апостолске проповиједи супротставе другачије но батинама. “Избише их и забранише им да говоре о имену Исусовом и отпустише их. А ови онда отидоше из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за име његово.“ (Дап. 5, 40-41)

“Не дај ми, Боже, колико поднијети могу”, каже се у нашем народу. И, заиста, Бог не допушта мука својим изабраницима преко њихових моћи. Апостол Павле снажи коринтске хришћане и вели им: “Вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењима и крај, да можете поднијети“. (1. Кор. 10, 13)

Бог даје снагу и издржљивост страдалницима. “Господ је уточиште убогоме, уточиште у невољи.“ (Пс. 9, 9) Он не оставља оне који га траже (Пс. 9, 10) Од страдалника Господ узима бреме његово и окрепљује га. Не дозвољава да страдалник посрне. (Пс. 55, 22)

“Јер Давид говори за њега: Господа непрестано гледах пред собом, јер ми је с десне стране, да се не поколебам.“ (Дап. 2, 25)

Страдањем се калимо, преко мука се доказујемо. “На муци се познају јунаци“, каже се. Вриједност и истинитост наше вјере и наших дјела прокушава се кроз ватру страдања. “Свачије ће дјело изаћи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело, примаће плату; ако чије дјело изгори, биће оштећен а сам ће се спасити, но тако као кроз огањ.“ (1. Кор. 3, 13-15)

Бог је залога и јамац нашег страдања. Са Христом страдамо, с њим се и прослављамо. (Рим. 8, 17) Наша страдања су осмишљена; разлога им знамо и због тога се страдања не стидимо већ се њима поносимо. Попут апостола Павла, и ми знамо коме смо повјеровали, (2. Тим. 2, 12) и за ким смо кренули. “Јер зато се и трудимо и бивамо срамоћени јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних.“ (1. Тим. 4, 10) Вјерним до саме смрти, Господ даје вијенац живота. (Откр. 2, 10)

Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Слобода у Христу

Thu, 09 Apr 2020 11:29:47 +0000

Протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки” у Фочи, за Радио Светигору говори на увијек актуелну тему – слобода. Доносимо звучни запис овог надахнутог и поучног разговора.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер Никола Пејовић на Благовести: Нема молитве у којој не узносимо вапај Пресветој Дјеви за молитвено посредништво!

Wed, 08 Apr 2020 18:48:09 +0000

Бесједа свештеника Николе Пејовића пароха момишићког изговорена на Светој литургији коју је на празник Благовијести у уторак 7. априла 2020. године служио у цркви Светог Георгија и Светих 42 Момишићких мученика на Малом Брду у Подгорици.

Звучни запис беседе

Извор: Радио Светигора

Архимандрит Дамаскин (Грабеж): Више вреди једно „Слава ти Боже“ у времену искушења, него стотину „Слава ти Боже“ када нам иде све добро!

Wed, 08 Apr 2020 13:11:00 +0000

На празник Благовести у уторак, 7. априла 2020. године у Манастиру Светог Романа прослављена је слава манастирског храма посвећеног Благовестима Пресвете Богородице, Светом Литургијом и резањем славског колача. Благовести су, иначе, друга слава коју Манастир Светог Романа прославља, док је прва слава Свети Роман Ђунишки, кога молитвено прослављамо 29. августа.

Звучни запис разговора

"Прошле године су Благовести пале у недељу, служио је наш Владика Арсеније. Био је велики број људи. Никада до тада није било толико много људи, а ево ове године сходно приликама, никада није било мање људи. Надамо се да ће овај облак пошасти проћи брзо изнад нашег народа и да ћемо следеће године свечано са народом прославити нашу славу", каже отац Дамаскин.

Како је за Радио Глас рекао високопреподобни архимандрит Дамаскин (Грабеж) игуман Светоромански, ове године је ова света обитељ славу прославила на веома скроман начин и то "из разлога што је наш народ, али и читав свет задесила ова пошаст".

"Ими данас који смо имали радост да присуствујемо Светој Литургији, или они који су се молили у својим домовима, можемо да будемо пунога срца јер овим данашњим празником почиње спасење људскога рода, који почиње речима Светог Архангела Гаврила Пресветој Богородици: Радуј се Благодатна Господ је с тобом! И заиста у овим тешким тренуцима ми се сећамо тих речи које је поновио и Апостол Павле у посланици Филипљанима."

Отац Дамаскин нас позива да се и ми, као Пресвета Богородица у тренутку када прима Благу Вест, "не бојимо ако је Бог и благодат Божија са нама"

Баш као и Богородица и ми треба да кажемо "Ево слуге твојега или слушкиње твоје!", подсећа нас отац Дамаскин.

Да говоримо "Господе, нека буде по Речи Твојој, па нека и ово искушење буде и нека прође, а ми на свему да захваљујемо Богу", јер, како каже отац Дамаскин, подсећајући нас на речи једног светогорског монаха "Више вреди једно `Слава ти Боже` у времену искушења, него стотину `Слава ти Боже` када нам иде све добро."

Манастир Светог Романа један је од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године.

Дивна Светиња Православне Епархије нишке налази се на десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, а ово Свето место вековима представља молитвено уточиште верном народу кроз каква год искушења пролазио.

Извор: Радио Глас

Благовести Пресвете Богородице – лекција о слободи

Tue, 07 Apr 2020 17:51:14 +0000

“Свако наглашавање значаја могућности избора које пренебрегава чињеницу да је једини темељни и заиста важан избор између тога да ли смо за или против Бога је у суштини атеистичко. Истинска слобода није у томе да се има много могућности избора, већ да се има способност препознавања и изабирања правог избора. Приступ злим изборима и могућност да се они изаберу не чини најбољу врсту слободе.

Наша слобода је по природи слобода за Бога. Тако, одбијање нашег Бога је такође одбијање и наше слободе. Савремени атеистички слоган да једино ако је Бог мртав, ја могу бити слободан, изражава трагичан неспоразум. У ствари, само ако Бог није мртав, ја могу бити слободан, зато што једино тако моја слобода може благодаћу бити уздигнута на ниво божанске, савршене слободе.“

Димитрије Батрелос,

Познање циља стварања силом Васкрсења

Извор: Епархија жичка

Епископ Игнатије на Благовести: После Господа Исуса Христа најзначајније биће у овом свету је Пресвета Богородица!

Tue, 07 Apr 2020 17:47:37 +0000

После Господа Исуса Христа најзначајније биће у овом свету је Пресвета Богородица, управо због тога што је родила Спаситеља света. Овај празник кога славимо данас, Благовести или Зачеће Господа нашег Исуса Христа, уздиже Пресвету Богородицу мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем своје воље Божијој, суделовала у име рода људског у спасењу света.

Када је створио свет Господ је имао намеру да тај свет буде кроз једног човека сједињен са Богом личним приношењем и сједињењем од стране човека. Међутим, први човек Адам није хтео да прати Божији план о свету. У томе и јесте трагедија што је свет остао смртним, дакле онаквим какав је створен, изгубивши код првог човека Адама могућност да постане бесмртан. Но, оно што први човек Адам није учинио, учинила је Пресвета Богородица. Када је дошао Арханђео Гаврило да јој пренесе вољу Божију, односно вест Великог савета, како се каже у Светом Писму, она је на ту благу вест за све нас одговорила: „Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38), дакле, управо супротно од онога што је Адам урадио када му је Бог заповедио да не једе од дрвета познања добра и зла. Уместо да каже: „Ево слуге Господњег, нека ми буде по речи твојој“, Адам је то прекршио и чинио по вољи својој.

Дакле, Бог је замислио да се кроз човека свет спасе и да дође у заједницу с Њим. Другачије заправо и није могло бити, јер је човек једини могао да буде посредник између света и Бога, с обзиром да је носилац тога света по своме створењу тиме што је сам створен од створене природе, те је носи у личности својој најприсније сједињен са њом.

То, дакле, није могао да учини нико други, никакво друго створено биће, па чак ни анђели, јер они немају створену природу у себи, већ само човек. Управо је стога наша захвалност Богородици велика, јер је она, у ствари, као човек принела природу своју и нашу, дала да се она сједини са Господом Христом у личности другог лица Свете Тројице, и да се у томе збуде и спасење тј. вечни живот за читаву творевину. И Господ Христос је сада тај нови Адам, Христос - и Бог и човек, у коме је сва творевина нашла спасење. Мимо Њега не можемо ни ми нити било ко од створених бића имати живот вечни, јер је живот вечни, драга браћо и сестре, плод сједињења са Богом. А то се збило само овде у Христу зато јер је Он потпуни Бог и потпуни човек. У Његовој личности сједињена је тварна и нетварна природа. Зато нема ниједног бића на небесима и под њима, на земљи, кроз које би могли да се спасемо осим преко Господа Христа.

Тако се ми заправо спашавамо учествујући у заједници са Христом, учествујући у Телу Христовом. То чинимо увек када суделујемо у Светој Литургији, зато јер је Господ Христос, после Свог вазнесења на небо, остао присутан овде међу нама управо кроз епископску службу кроз коју се пројављује у Светој Литургији. Свету Литургију зато не служи човек, него сам Господ Христос. Вазда је стога у нашој православној традицији Света Литургија била синоним и за Цркву и за Царство Небеско и за спасење, јер нигде на другом месту не можемо срести Господа осим овде и не можемо нигде доћи с Њим у личну заједницу осим овде на Светој Литургији. Зато је, драга браћо и сестре, толико важно да учествујемо на Светој Литургији и да будемо увек присутни овде са Господом. То наше присуство је, у ствари, предокус онога што ће доћи, онога што нам је Господ обећао да ће се збити онда када не буде више био присутан у икони кроз служитеља епископа, него када сам буде дошао у другом свом доласку и када Га будемо видели лицем к лицу. Тада ће се заправо десити и васкрсење свих и обожење читаве творевине, дакле, свих оних који су имали заједницу са Њим. А све дотле кроз Свету Литургију учествујемо у том будућем веку.

Коначно, читав живот овде на земљи символ је и икона, који је утолико истинит уколико има заједницу са истином и суделује у њој. А истина овога света, драга браћо и сестре, нити је у њему нити је он сам, већ је истина, у ствари, будући век. Света Литургија је зато једино место спасења јер је она једина права икона тога будућег Царства, те истине, и суделујући у њој ми, сада и овде, суделујемо у истини и предокушамо је док не дође у другом доласку Господа нашег Исуса Христа.

Зато, поред тога што треба да учествујемо у Светој Литургији, она треба да буде и права икона Царства Божијег. То значи да у њој треба да буду присутне све службе: епископ, свештенство, ђакони и народ Божији. Ако нешто од тога недостаје, тада, у ствари, немамо праву икону Царства Божијег, а ако ње немамо, тада, у ствари, немамо ни учешће у спасењу. И зато данас, будући да смо сви присутни, овде изображавамо праву икону Царства Божијег. Увек треба да се трудимо да евхаристијско сабрање, Света Литургија, буде што вернија икона Царства Божијег. Зато није небитно како ћемо служити, да ли ће, на пример, неко служити сам за себе или можда двојица-тројица тек реда ради, јер то онда није Света Литургија. Она је права тек кад испуњава све ове услове, када има све ове елементе. Тада је, у ствари, права Црква, тада је она пројава будућег Царства и тада ми, ту присутни, учествујемо у будућем Царству.

Нека молитвама Пресвете Богородице благослови Бог Отац да нам брзо дође Господ наш Исус Христос и да нас све сабере, те да тада заиста од предокуса и иконе учествујемо у истини, да нестане, као што рече Свети Апостол Павле, и вера и пророштва и знања, а да се појави управо то - заједница Царства Божијег или љубав, како је назива Свети Апостол Павле. Амин.

Извор: Саборник