Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић, у надахнутој бесједи данас на Светој литургији на Недјељу мироносница у цркви Св. Николе у которском Старом граду, казао је да нам након прераног одласка оца Мома са овога свијета не требају лажне људске утјехе већ вјера у Бога какву је он имао, због чега се ничега није ни плашио, поставши на тај начин онај “ко у књиге, ко на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио”.

 

 

“Отац Момо је служио ономе који је од ничега правио све и само о њему приповиједао. Само Бога ради, који је донио оца Мома на овај свијет, овдје у Котор,  учинивши да се његовим рукама и проповјеђу учини све што се учинило, данас по Црној Гори слушамо: “Мене је крстио поп Момо, мене вјенчао поп Момо, њега је сахранио поп Момо,  ја сам упознао попа Мома”... На све стране људи се тиме хвале као да су срели самога анђела небескога, а ми који смо живјели с њим знамо да је био човјек од крви и меса, да је имао и мана, био незгодан и тежак „краткога фитиља“, али баш човјек и њему је дао Бог толику силу. Па неће ни тај Бог нас, који смо остали иза њега, оставити. О томе нам говори и онај осмјех његов са одра. Него напротив, поред све туге и јада, што је све нормално и оправдано, јер што је већа сила са нама била, толико је и већа туга , ми који смо били најближи око њега, немамо разлога да се баш ничега бојимо… Можемо да кажемо то је Бог оца Мома. Онај Бог који је њега надахњивао”, казао је отац Гојко Перовић.

 

Рекао је и да данас нема потребе нико да помисли да копира оца Мома.

 

“Отац Момо је своје одслужио и хвала Богу у књиге, на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио. На нама је да урадимо онолико колико ми можемо и тај Бог, који је њему дао снагу и нама ће. То је можда и најјасније можда баш на овај дан када су миросноснице у питању, Јосиф и Никодим, који су потпуно били сломљени и „убијени у главу“, од туге и јада, они су урадили све што су могли, а на то је Бог додао, па сада имамо цркве у Котору , манастир на Цетињу, цркве у Москви,  цркве у Лос Анђелесу, цркве у Сиднеју”, казао је отац Којко Перовић. За опширније кликните на наслов

 

Што се људи тиче, наставио је, толико је требало од њих троје – четворо. Да скину Христа са крста и сахране га, а за остало се побрнио Бог.

 

Додаје и да је лако данас говорити «Христос васкрсе, ваистину васкрсе» и молити се.

 

«Требало је скинути мртвога Господа са крста. Требало га је спустити у гроб и сахранити. То су били можда најтежи моменти у историји човјечанства. Страх, туга, јад и чемер», казао је отац Гојко, нагласивши и да је само Бог дао снагу Његошу да преживе смрт и упокојење Св. Петра Цетињског.

 

“Тако је било тада, тако ће бити овдје и тако ће бити док год људи живе. Живјеће се, биће храбрих људи, биће посебних људи, биће посебно даровитих и тешко је када такви оду. Али Бог је уз нас”, казао је отац Гојко Перовић, подсјетивши сликовито и да је онај уз кога је Бог, као Страхињић Бан.

 

Гдје код крене Бог му направи прелаз.

 

 

Извор: Црквена Општина Котор

 

Једном је у храм дошао мој познаник и замолио за неку књигу о Матрони Московској. Књиге није било, али смо с узајамном радошћу и одушевљењем попричали о овој светици, похвалили смо је, гануто уздисали и изразили одушевљење.

 

 

Највише нас је зачудило то што је она, са световне тачке гледишта, била апсолутно немоћна и бескорисна особа. У њој није било ничега што свет воли и поштује. Ни образовања, ни власти, ни богатства, ни лепоте. Ни-че-га. Уместо свих пожељних особина она је у изобиљу имала немоћ. Тачније – слепило и непокретност.

 

Само замисли себе на месту непокретне и слепе старице, само замисли беспомоћност и зависност од туђе бриге и осетићеш као да те ударила струја. О каквој светости овде може бити говора? Наши старачки домови су препуни сличних несрећних стараца. И шта, да ли сте тамо видели много светости? Али чудо и јесте то што је кроз човека који је наизглед беспомоћан, али који се моли и не очајава, Христос у овом случају показао Своју велику силу.

 

„Сила се Моја у немоћи остварује,“ – сећам се док ово размишљам. И још: „И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте. Да се не похвали ниједно тело пред Богом“ (1 Кор. 1: 28-29).

 

Разговор о Матрони се завршио оставивши у души мешавину радости и чуђења, познаник и ја смо се опростили, а мој ум је некако сам наставио тему. „Христос је много пута показао и наставља да показује Своју силу, – говорила је мисао идући својим током, – кроз немоћне људе, који ништа не значе, на којима је световно око лењо да задржи свој поглед. Богаљи, јуродиви, туђиноватељи јесу проводници силе Господње. И то је због тога што је ‘унизио Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту’“ (Фил. 2: 7-8).

 

„Узео је на Себе наше немоћи и понео болести.“

 

Ове истине вере, које су формално одавно и многима познате, у стању су да, уколико дубоко размишљамо о њима, растопе срце и одведу човека на такву мисаону дубину у којој сати лете као минути. Обузет многобројним мислима размишљао сам и о следећем.

 

Христос није желео да прима славу од људи, ни да делује у оном духу и стилу који су од Њега очекивали и који би им се сигурно свидео.

 

Ево, замислимо за тренутак да не иде пешке, већ да јаше коња или да га робови носе на раменима у носиљки.

 

У принципу, покушајмо да замислимо слику стилистички супротну јеванђељском опису Месијиног понашања.

 

Окружен је гомилом народа и то Му се свиђа. Храни гладне и исцељује болесне с таквим изразом с којим римски патрициј баца просјацима ситне новчиће.

 

У Његовој свити нема ниједног рибара, већ су само познаваоци закона и највиши клир храма.

 

Исто тако дарује вид слепима и чисти губавце додиром, само им не забрањује да говоре о томе. Напротив, каже: „Иди и свима испричај шта ти је Месија учинио.“

 

Носи лепу и богату одећу. Кожа Му је увек беспрекорно чиста, од Њега се увек шири танани и префињени миомирис. Благонаклоно дозвољава да Му људи целивају руке и трагове стопа на песку.

 

Његова трпеза је раскошна. Највећи богаташи се утркују да Га угосте и он пристаје по реду. Цареви и најплеменитије велможе желе да се сретну с Њим. Он се повлачи с њима у тајне одаје како би водио сложене разговоре о политичкој судбини Израиља. Ови разговори нису намењени свачијим ушима.

 

„То није мој Господ! – уздрхтаће хришћанско срце. – Нећу се поклонити таквом Месији,“ „Христос не би могао тако да се понаша.“ Да, не би. Да, Он није такав. Али Израиљци су очекивали управо оваквог Месију. Такав вођа, који спаја у себи особине зналца Светог Писма и верске традиције, особине моћног политичког лидера, а притом чудотворца, паметног, снажног и неустрашивог човека, који се поноси собом, својом мисијом и својим народом – такав вођа би испунио њихова очекивања. Испунио би, али тај човек не би био Христос.

 

Прави Христос је све урадио другачије.

 

Оквири људских представа о Њему су Му или превелики као што је сину превелик очев сако, или су ништавно мали. Само што Му ови оквири никад не одговарају.

 

Ми желимо величину, а Он је занемарује.

 

Ми жудимо за упадљивошћу и ефектношћу, а Он је толико једноставан да без дејства Светог Духа нико Исуса неће назвати Господом.

 

Ми смо уверени у то да Он треба да руководи масама и да буде свима видљив као вођа. А Он одлази на пуста места и дуго се моли.

 

Ми желимо да Он да одговоре на глобална питања, да се умеша у светску политику и да можда стане на њено чело. А Он стално и непрестано говори о срцу. И још – о покајању, о милости, о духовном сиромаштву.

 

Не, истински Месија остаје загонетка за данашњег човека, исто као што је био неодгонетнута загонетка за човека из ранијих епоха. Ми – о, тешко нама! – свако мало не желимо Христа, већ антихриста; тражимо светског политичког лидера, а не кротког Исцелитеља срца. Баш као у Јеванђељу: „Желимо да дођемо, да Га неочекивано узмемо и начинимо царем, али се Он удаљио“ (В.: Јн. 6: 15).

 

***

 

Сам јеврејски народ се не би обрадовао да је Месија деловао у духу земаљских властодржаца. И без тога вечито спреман да подигне устанак јеврејски народ би се с таквим вођом као што је Исус као један човек подигао у борбу против Рима. Првосвештеници су одлично схватали шта би се после десило. Рим је владао светом, а Римом је владао, по мишљењу Римљана, божански император. Двојица вођа с божанским достојанством не могу заједно живети у једној земљи. Римско царство би кренуло у рат, неизбежан и немилосрдан, против Месијанског царства Израиља на челу с Исусом.

 

„Доћи ће Римљани и завладаће и нашим местом и нашим народом,“ – говориле су уплашене верске вође. Односно, одушевљење народа и масовно идење за Христом неизбежно ће довести до бунта, а бунт ће довести легионе у Свету земљу и онда ће сви имати невоље. Кајафа је управо у одговор на основане страхове изговорио своје злослутно пророчанство: „Боље је за нас да један човек умре за народ, него да сав народ пропадне“ (Јн. 11: 50).

 

„Један Човек“ и јесте умро на Крсту од руку Римљана, не дозволивши да римски мачеви буду исукани против целог народа.

 

***

 

А како бисмо ми, бивши пагани, могли да поверујемо у Бога Живог, како бисмо могли да се окренемо ка Њему, да није било Христовог смирења? Да није дошао ради свих, као Друг сваког човека, већ искључиво као Месија јеврејског народа, зар би нам Јевреји дозволили да приђемо „њиховом“ Месији?

 

Због свог националног егоизма и крајње гордости они никоме не би дозволили да приђе ни на пушкомет Свецу Израиљевом.

 

Правде ради рећи ћемо да би на месту Јевреја тако поступио сваки народ, пошто сви људи једнако болују од гордости.

 

Значи, Христос, овај живи Пут ка дому Оца, могао је постати Господ свих и Слава свих само у случају да Га Јевреји одбаце, у случају њиховог презривог неразумевања и слепог одбијања. Али и то је милост пошто су „они (Јевреји) сад непослушни како бисмо ми (некадашњи пагани) били помиловани“ (Рим. 11: 31).

 

Одбачен од Јевреја Он је постао Спаситељ свих, не престајући да испуњава пророчанства и да буде истински Месија јеврејског народа. А одбачен није могао бити осим кроз такав начин живота и проповеди који људи од Њега нису очекивали.

 

Сада је прави час да цитирамо надахнути усклик апостола: „О, дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови. Јер ко познаје ум Господњи? Или ко Му би саветник?“ (Рим. 11: 33-34).

 

***

 

Он је и милостив и силан; и јак и смирен. Његова кротост нас повремено спречава да у Њему видимо Судију. Његова једноставност у први мах разоружава, а касније веома плаши. Он не воли да спознају о Себи шири кроз спољашње ефекте налик на земаљску славу и величину, већ кроз снагу речи и дела, која чине Његове слуге: апостоли, јеванђелисти и праведници.

 

Ови Христови пријатељи у сва времена делују исто. Иако су простодушни, ипак су снажни силом Божјом.

 

Као Христос, избегавају буку и величину да сви виде; као Христос, не траже славу за себе; често су, као Христос, понижени и одбачени – поседују оружје, „силног Бога за рушење утврђења “. Овим оружјем они „руше замисли и сваку охолост, која устаје против познања Божјега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (В.: 2 Кор. 10: 3-5).

 

Они нас не воде ка вери у Спаситеља по спољашњем изгледу, већ унутрашњом снагом.

 

У њима препознајемо угоднике Божје, не по лишћу, већ по плодовима.

 

Захваљујући њима јачамо у спасоносној вери.

 

Захваљујући њима с времена на време се као деца радујемо чистом радошћу која је ретка у овом свету. Ето, тако смо се мој познаник и ја обрадовали у оно време због Матронине светости и због силе која се у немоћи остварује.

 

 

Извор: Православие.ру

 

Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости.

 

 

Да ли схватамо шта значи бити слеп од рођења, увек живети у непрозирној тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама, након које следи вечита тама после смрти. Матронушка није била просто слепа, она уопште није имала очи. Чврсто затворени капци су заклањали очне дупље, као код оне беле птице коју је њена мајка сањала пре њеног рођења.

 

У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Ко је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама.

 

Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Како каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега.

 

Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога.

 

Кад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак.

 

У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти.

 

Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Кад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење.

 

Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека.

 

Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Каже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Кад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба.

 

У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“

 

Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили.

 

Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Крста, а то значи – до светлости Његовог Крста и Васкрсења.

 

 

Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Кад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице!

 

 

Извор: Православие.ру

 

Не стиди се хришћанине да се прекрстиш са десном руком и три спојена прста пред Црквом када пролазиш, пред светињом, пред иконом на коју наиђеш у дому пријатеља свог, пред оброк да би заблагодарио Господу, пред почетак посла, након завршетка рада, када крећеш негде и када стижеш, када се молиш у цркви или код куће. Нигде се и никада не стиди да се прекрстиш десном руком у славу Божију, јер како ти њега познаш међу људима, тако ће и он тебе познати на небу јер га се ниси постидео!

 

 

Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Грех је тако крстити се! Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем. Кажеш – нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе, и то велике, када се крстиш како треба – са вером и страхопоштовањем, и мислећи о томе шта заправо чиниш.

 

Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“

 

Ако, пак, мислиш, човече, да у крсту нема силе, зашто се онда уопште и крстиш? Или никако не стављај на себе крста, и онда ће сви знати да ниси Хришћанин, или га стављај онако како треба: не брзајући, са страхопоштовањем и пажњом, удубљујући се у то што чиниш!Значи, ми се осењујемо крсним знамењем да бисмо привукли на себе благодат Божију.

 

И још се крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ – ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог – Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против – непријатеља…

 

Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.Најзад, ми се крстимо и ради тога да бисмо пред другима исповедали Исуса Христа, Који је распет на Крсту – да, нека људи виде Кога ми то исповедамо, у Кога верујемо, у Кога се надамо, Кога волимо, Кога поштујемо! А тебе је, међутим, понекад стид да се прекрстиш! Знаш ли ти какав грех тиме чиниш? То значи да се стидиш што си Хришћанин – стидиш се што припадаш Христу, што у Христа верујеш, у Христа се надаш, Христа поштујеш и волиш!…

 

Не, немој се стидети да признаш да си Хришћанин, да си Христов, иначе ће се Исус Христос постидети да те призна Својим на Страшном суду Своме и неће хтети да те прими у Царство Небеско. Према томе, ми се крстимо ради тога да бисмо показали да смо Хришћани, да би то видео Бог, да би видео Анђео-Чувар наш, да би видео лукави и да би људи видели да смо Хришћани.

 

По томе како се човек крсти, може се одредити и какав је Хришћанин. Чак се може и овако рећи: „Како се ко крсти, тако и верује“! У духовном животу у свему се почиње од малог. Ко испуни мало, утврђује се у већем. Из мајушног семена страхопоштовања израста велико стабло хришћанске побожности.

 

Свети Серафим Саровски

 

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези.

Пренос моштију Светог Николаја Жичког
 

 

 

 

Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим мно-гобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале."

 

Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.

 

Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.

 

Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'"

 

Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.

 

Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ."

 

Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.

 

 

Тропар глас 8.

 

Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.

 

Кондак глас 3.

 

Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!

Извор: Ризница литургијског богословља и живота