Живе речи утехе: Живе речи утехе

Савремена недоумица: Ко је Света Корона?

Thu, 16 Apr 2020 18:59:11 +0000

Ових дана, када је најактуелнија вест у целом свету проблем са вирусом корона, у неколико дневних новина писало се о Светој Корони. Наравно, за медије је ово прилика за добар наслов и интригантну вест. С обзиром да је реч о светитељки из првих векова хришћанства, сматрамо да је потребно дати објашњење.

Оно је кратко. Реч corona је латинског порекла, и означава круну. Када се потражи еквивалент у грчком језику долазимо до имена у мушком роду Στεφανοσ (крунисани). У српском језику ово име се у женском роду усталило као Стефанида (или Стефанија). Дословнији превод био би Круна.

Дакле, Света Корона је у православном календару Света Стефанида. Прославља се заједно са Светим мучеником Виктором 24/11. новембра.

Протонамесник Александар Р. Јевтић

Извор: Епархија жичка

Епископ Сергије: Тишина Великог петка

Tue, 14 Apr 2020 21:57:00 +0000

Улице су затворене, на друмовима пустош, у душама празнина, у умовима сумња… Нада тоне на хоризонту. Човјечанство се уплашило себе, а човјек је човјеку (п)остао вук.

Да ли откуцава посљедњи час свијета каквог смо познавали?

Егоизам западног човјека коначно је стигао на касу историје, да плати дуг који дугује свему свијету. Остарјела Европа још увијек даје знакове живота, ослањајући се на економске штаке, без којих би се стропоштала у сопствени понор похлепе.

Заборављени Бог (издан, попљуван и распет), потиснут у крајност постојања, чека да му се врате они који су Га оставили самог на Крсту. Али, како рече велики Берђајев: „Европа је бесрамно богата и зато не осјећа потребу за Богом“.

Наши храмови данас су готово пусти, али у њима обитава Бог са Светима Својим, чекајући да евхаристијски пригрли Чеда Своја, која ће у тишини дома свога, заједно с Њим, поћи на Голготу.

Србина није миловала историја. Он зна шта је страдање, мука, невоља. Србин зна да пати, да патећи пјева, да страдајући ревнује, да умирући живи. Зато је Србин Христов, па чак и онда када мисли да није. Сваки наш предак је Симон из Кирине, који Крст Господњи носи хиљаду година.

Наша огњишта имају судбу Голготе, а наша прошлост наликује Великом Петку. Зато нам је позната свака суза Господња. Исус плаче, а нама сузе низ образе теку. Христа шибају а ми јаучемо, Њега распињу а ми умиремо.

Плачући са Христом живимо своје дане, са вјером да ће нас Господ познати по вјери нашој, коју је имао и пјесмом опјевани незнани монах. „Испред двери царских, у одежди црној,

Стари монах ћути. И он би да плаче,

Ал` у њему вјера, као ватра плану,

Па усрдно поче молити се јаче. Окрену се пастви па јој тихо рече:

Не бојте се чеда, доћи ће спасење.

Ова смрт ће нама нови живот дати:

У недјељу рано – биће Васкрсење!“

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Протопрезвитер Страхиња Јањић: Угледајмо се на Христа!

Tue, 14 Apr 2020 19:22:11 +0000

Беседу протојереја Страхиње Јањића, старешине Храма Светог Саве у Вудвил Парку - Аделејд, произнету 14. априла 2020. године, на Велики уторак, објавила је Митрополија аустралијско-новозеландска на својој фејсбук страници. Отац Страхиња у овој надахнутој беседи каже: „Какво је то уље које одржава у животу пламен светиљке, оне најсавршеније створене у универзуму – самога човека? Оно уље које ће нам омогућити да се наша светлост светли не само пред људима него да нас на основу те светлости, која нас чини сличнима Њему, препозна и сами женик Цркве Господ Исус Христос.

Звучни запис беседе

Само када превазиђемо самољубље можемо очекивати да се у наше светиљке почне сабирати уље које се неће потрошити никада. Оно се сабира мало по мало, кап по кап, потпуно различито и неједнако за свакога, јер упамтите – Бог је свима дао различите дарове. Они који су добили мање дарова имаће прилику да их умножавају, и помоћу њих купују уља милости колико узмогну. А они који су добили више, такође ће морати да их умножавају, како би купили што више уља милости. Не смемо да мислимо да су ови други привилеговани зато што су у почетку добили више. Колико год се трудили ни први ни потоњи неће бити у стању да до врха напуне посуде својих светиљки. С правом се можемо питати – како онда да се надамо пуноћи и спасењу? Управо тако што ће Господ сам да допуни наше сасуде истим онаквим уљем какво у њима буде затекао.

Трговци од којих се може купити уље за вечност су управо они потребити, од сујетнога света презрени и маргинализовани. Једини од којих можемо да купимо то уље за вечност су они који немају ништа осим само поругу, болест, одбаченост и презир. Они су ти благословени трговци. Ми се уподобљавамо Христу једино чинећи добро њима. Хранећи их, појећи, одевајући их, посећујући их и тешећи у невољи и страдању - ми можемо да очекујемо да ћемо добити оно непотрошиво уље. Ово чудесно уље љубави, милости и доброте које се не може делити ни раздавати нити препродати јер би се обесмислило и запрљало трговином. Пазимо се да не тражимо по нашем мишљењу заслужне и праведне сиромахе или праведне болеснике или искључиво праведнике у невољи. То би значило да смо на себе преузели суд и правду, а знамо да то припада само и једино Богу. Нека нам срце буде отворено за свакога од оних који су од света презрени зато што су једини бесребрени трговци презрени и одбијени од света. Без уља које се само од њих може добити наше светиљке неће вредети ама баш ништа.

Угледајмо се на Христа! Завршимо ово време поста трудећи се у чињењу добрих дела и усвајању сваке врлине.

Нека би нам Господ молитвама Светих својих даровао да у миру и радости дочекамо празник победе – победе живота над смрћу, врлине над грехом, љубави над самољубљем и радости пред страхом, празник над празницима, Свето Васкрсење Христово“, казао је протојереј Страхиња Јањић.

Извор: Радио Слово љубве

Протопрезвитер–ставрофор Гојко Перовић: Црквено прослављање Васкрса траје 40 дана

Tue, 14 Apr 2020 19:20:30 +0000

Неко је ових дана лијепо примјетио… овом покољењу хришћана, поред све редовности у молитви и поред пуних храмова, недостајало је оне потресности и неизвјесности коју су имали апостоли приликом Господњег страдања, па и први хришћани послије њих. И хвала Богу, ако је ово што се сад збива највеће искушење које је пред нама. Што каже наш народ „Не било нам веће муке“ – а ово ће проћи сигурно.

*Наши празници имају и породичну димензију, али пуноћа доживљаја празника је Богослужбена. Највећи хришћански празник Васкрс ове године нећемо моћи да славимо у храмовима. Пандемија вируса корона приморала је Православне цркве да уваже препоруку власти и упуте молбу вернима да остану у својим домовима где ће у духу личног и породичног молитвеног труда дисциплиновано носити посебан подвиг. Како то разумеју верници у Црној Гори и како Ви као свештенослужитељ служите у одсуству пастве?

Ово је за све нас нешто потпуно ново. Неочекивано и непознато. И колико год се ми трудили да ову ситуацију упоредимо са нечим предањским из историје Цркве, – опет остајемо запитани пред искушењем које је, очигледно, захватило цијелу планету. Није Цркви непознато искуство да се богослужења привремено обустављају. Како из разлога спољне присиле (времена гоњења и безбожних режима), тако и из разлога неке унутрашње молитвене динамике (као што је управо ово вријеме васкршњег поста). Међутим, ово је неки спој и једног и другог. Има присиле у виду Божије воље, која је попустила ову болест на планету; али има је и као могућност манипулације земаљских власти цијелом том причом. Већ се на медијском, пропагандном плану уочава простор за политичку, идеолошку злоупотребу ове невоље. За обрачун са разним неистомишљеницима власти, па има отворених неутемељених напада на Цркву. А има и наше, аутентичне црквене потребе, да живимо у складу са општом невољом. Као што не бисмо могли служити литургију у сред баражне ватре на неком фронту, или током поплаве и пожара – него бисмо чекали да све то прође и мине, да се прво спасу људи у непосредној животној опасности, е тако није ред да ми хришћани инсистирамо на томе да се ништа у нашем типику не мијења, а свакодневно умиру људи око нас! Богу хвала, литургије се ипак служе. На свакој је довољан број свештеника који својим присуством испуњавају ону Божију заповјест да на приношењу бескрвне жртве буде бар „двоје или троје“ вјерујућих сабраних у име Господње. Баш се, и ових дана, у литургијском тексту помиње и таква молитва „за оне који су оправдано одсутни“. Тако да, с обзиром да је све, и привремено и оправдано – није тешко схватити и прихватити да сад треба тако да буде.

*Зашто је важно храмовно празновање и када је у новијој историји наше Цркве било овако велико искушење?

Дуга би била прича о историји храмовног богослужења, и преширока за оквире оваквог интервјуа. Али ако пођемо од библијских извјештаја (како старозавјетних тако и оних јеванђелских), – видјећемо да се непрестано преплићу службе под отвореним небом на једној и трагање за храмом на другој страни; затим тајне и јавне службе…итд. Литургијска је потреба да се сабирамо на „једном мјесту – сви“. На њу се временом – природно и логично – надовезује и духовна потреба да то мјесто буде нарочито одабрано и освештено. Заклоњено од профаног и баналног. Отуда, – иако савремени посматрачи хоће по сваку цијену хришћанску вјеру да сведу на индивидуалну ствар и на питање интиме – наша вјера зна и ослања се на појмове као што су „саборност“, „обитељ“, „сестринство“, „братство“. Наша је вјера незамислива без те саборности.

Наша најновија историја је препуна потресних свједочанстава да су бројни храмови претварани у магацине и штале, а свештеници поубијани или похапшени. Једва да је прошло пола вијека од када се то збивало. У великом броју случајева, то се баш дешавало у Црној Гори – тако да су нам та језива искуства позната. И то није трајало неколико недјеља, него су у питању деценије обесвећења и опустошења светиња. Било је то – у потпуном смислу – обистињење оног Даниловог пророчанства о „гнусоби опустошења“ најсветијег мјеста.

Иако је Црква у највећој мјери обновила своја богослужбена мјеста, још увјек нијесу сви наши храмови враћени у потпуни поредак. Тако да су споменици те епохе, нажалост – и данас, пред нама.

*Како се верници у Црној Гори причешћују у овој специфичној ситуацији изолације, у епархијама се то решава на различите начине?

Причешћивали смо вјернике, уобичајно, као и до сад. Све док није, послије треће недјеље поста, ступила на снагу забрана присуства вјерника-лаика (грађана) на службама. Од тада, савјетујемо све – да се стрпимо, да прихватимо привремну обуставу сабирања, и да је уклопимо у великопосни ритам припрема и ишчекивања надолазећег празника.

Од тада, причешћујемо само оне лаике који су у болести, и којима је пријеко потребно укрепљење. Причешћујемо оне који нијесу у таквом здравственом стању да могу да чекају. А то радимо на начин, како се причешћују болни.

Као што рекох, Свете литургије се непрестано служе, али само са свештенством. Тако ће бити до Васкрса, – онда ћемо видјети како ћемо даље. Иако се људи, већином, неће причешћивати ових неколико недјеља – они ипак учествују у литургијским сабрањима. Најприје, они се сви помињу на проскомидији, и у другим литургијским молитвама. Затим, путем интернета и других медија, неке од тих служби су и тоном и сликом присутне у њиховим домовима.

Кроз Богослужбену динамику пратимо до Васкрса догађаје Христовог страдања на Крсту за људске грехове. Сада, када смо лишени присуства у храму, како да се молимо Господу, какве молитве треба да упутимо кроз које се подсећамо да је Он себе при нео на жртву, из љубави према свима нама?

Као што рекох, живимо у времену када су нам све те службе доступне иако нијесмо физички присутни на њима. Поготово када говоримо о службама Страсне седмице. Рецимо, јутрења Великог Петка и Велике Суботе. На тим службама и раније није било предвиђено причешће вјерника. Најважнији њихов дио је био управо онај молитвени, који се тицао читања Светог Писма и црквених пјесама на тему библијског текста. Ето, управо те и такве службе можемо пратити посредством црквених тв канала и црквених радио сатница. Мислим да нема важније црквене службе које данас нема снимљене на You tube каналу. И то се ради о снимцима служби које произносе наши најбољи појци и служитељи. Није дакле проблем да сва ова богослужења имамо у својој кући, па чак и у оном – како се то каже – „реалном времену“. Мада, и поред тога, наше хришћанске породице знају да се доста овог великопосног библијског и молитвеног штива може читати и у склопу личног молитвеног правила.

*Лишени смо и исповести, на дужи временски период. Како водити духовни живот у време опаке епидемије која је заробила читав свет?

И за то има начина. Ето, скоро да нема теме коју нијесмо превалили преко ових наших „паметних“ телефона. Можда бисмо могли да се присјетимо и како се пишу писма. Од оних електронских, па до оних са „мастилом и гушчијим пером“… Не заборавимо да су нека од најљепших дјела наше духовне књижевности настала тако што су на папиру остали записани разговори између хришћана и њихових духовника. Значајан дио Светог Писма, бар једно јеванђеље и посланице апостола, написане су тим поводом. Не кажем да ми своје исповјести штампамо и објављујемо, али има начина да – угледајући се на Свете оце – и ми кореспондирамо са духовницима, и мимо непосредног контакта.

*Драматичну катарзу доживео је наш народ у Црној Гори кроз чудесне Литије на којима учешће узело десетине хиљада људи месецима. У условима епидемије и опште опасности, Литије су привремено прекинуте. Хоће ли отпор власти, која је озаконила отимање храмова и манастира СПЦ у Црној Гори, бити настављен са истом одлучношћу?

Ово је, по свему, ванредно стање, у коме није могуће, нити би било умјесно, причати о било којој другој теми – осим о спасавању ближњих у овој општој невољи. Ми смо сви увјерени, да је су и многољудне литије, које су претходиле овој невољи, поред борбе за правду, донијеле и додатну духовну снагу. Оне су биле и својеврсна припрема, која нас је укријепила за садашње пребивање изван храма.

Апсолутно је сигурно, ако нам Бог врати редован живот и уклони ову епидемију, – прва тема која нас чека јесте исправљање накарадног закона. Наши предлози за промјену законског текста налазе се код експертског тима Владе, и ми ћемо, са Божијом помоћи, наставити тамо гдје смо стали.

Не пропуштам прилику да нагласим како у Црној Гори није ни било заразе овим вирусом, док су њеним улицама трајале молитвене литије. Али ето, парадоксално је, да је пријетећа епидемија морала да обустави јавна окупљања, па и наше литије, – иако су оне, вјерујем, чувале Црну Гору од те опасности.

*Колико пандемија вируса утиче на живот Епархије, колико Митрополија може да помогне верницима који су без посла и прихода, шта се предузима како би се помогло најугроженијима?

Тешко можемо да помогнемо људима без посла. И они који су га имали, сад им је – због паралисаног друштвеног живота – доведен у питање. Али, како већ поменусмо, садашња ситуација више личи на какав земљотрес, него на неки системски друштвени проблем. У том смислу, ту смо да укажемо тзв. прву помоћ. Да доставимо оброк, да помогнемо једнократно и да не пустимо људе да се муче са оним основним животним потребама.

Сликовито речено, – коме се руши кућа, нудимо му шатор. Нико не мисли да је тај шатор трајно рјешење, али тренутно – без њега није замислив опстанак.

*Да ли се у Црној Гори Литургије преносе путем ТВ преноса? Како је осмишљена акција „Свака кућа Црква“?

Имамо те преносе. Путем сајта Митрополије, путем других друштвених мрежа, а још од прије имали смо праксу да недјељну литургију из подгоричког Храма преносимо на таласима Радио Светигоре. Осим тога, наш народ је црквен и побожан, – па људи знају како и када се практикују молитве пред кућном иконом.

Наше ишчекивање Васкрса, поклапа се са предвиђањем трајања ове епидемиолошке невоље. Ако се крај ових мука баш и не поклопи са централним празником, сви знамо да црквено прослављање Васкрса траје 40 дана. Вјерујемо и надамо се, да ће у том периоду бити окончана главна опасност од епидемије. До тада вриједи бити стрпљив, храбар и молитвен.

*Велики простор добијају аналитичари и они који нападају Свето Причешће због могућег преношења инфективних болести путем „једне кашичице“. Да ли је овај напад на Свето погубан за оне маловерне, који су поколебани да могу да буду спасени Истином?

И то је, неминовно, морало доћи на ред. Напад на све што нам је Свето. Он, поред непријатности коју носи сам собом, добро дође да сви ми преиспитамо своју вјеру, и да сами себи дамо одговор на те нападе и подметања.

Опет ћу рећи да су највећа дјела црквене патрологије, између осталог, настала као апологетски одговор на свакојаке нападе који су вјековима вршени према Цркви. Тачно је да ти напади могу поколебати маловјерне, – али Господ је дошао у свијет и донио му Свјетлост. Та се Свјетлост не може, – нити сакрити, нити угасити. Вјетар поменутих напада ће је само још више распирити. И као што се маловјерни могу поколебати нападима, тако се и они невјерујући могу окренути вјери слушајући и гледајући одговор Цркве на те нападе.

А што ћемо говорити кад нас изведу пред суднице? Господ је рекао да ће нам се дати праве ријечи.

*Ухапшен је свештеник у манастиру Режевићи за време служења Литургије. Има ли притисака на свештенство и монаштво? Да ли је Ђукановићева власт спремна да искористи ванредно стање и крене са применом Закона о слободи вероисповести?

То у Режевићима је био један инцидент. Један неспоразум, рекао бих. Лично не вјерујем да ће се кретати у примјену закона, али нећемо нагађати. Наш правни тим је спреман и за ту околност – која би свједочила о крајњем безумљу. На сваком кораку, пред сваким катастром, Црква може, и сада, да брани своју имовину – од таквих, евентуалних, једностраности. Али, понављам, вјерујем да се то неће сада радити.

Имамо други проблем – што неки медији блиски Влади, константно врше притисак на Цркву, оптужују је за све и свашта. Е то је злоупотреба ове ситуације, како би се држава обрачунала са Црквом, и како би се, смишљено, смањио утицај Цркве, који је нарастао и ојачао у вријеме поменутих литија. Али и ту се догађа, да се сваки неутемељени напад на Цркву, починитељима истога – на крају врати као бумеранг.

*Митрополија је изразила спремност да држави да на располагање своје капацитете – зграде и установе, за случај потребе организовања стационара. Како се у пракси спроводи ова иницијатива?

Тренутно нема потребе за том врстом смјештаја. Понудили јесмо, – али људи из здравствене струке су процјенили да наши смјештајни капацитети не одговарају боравку обољелих лица. Поред тога постојећи болнички капацитети нијесу ни изблиза попуњени. И дај Боже да не буду.

Међутим, СПЦ у Црној Гори ће учествовати у куповини неопходне љекарске технике за болничке институције у највећим црногорским градовима. Поред тога, током трајања епидемије, народне кухиње које Црква води широм Црне Горе, без престанка раде. Тражићемо начина да помажемо најугроженије.

Црква није нека институција с оне стране реалности. Црква јесте народ, а народ је Црква. Отуда, и средства која Црква има сада треба да се ставе на располагање народу који пати, који болује и који се боји. Даће Бог да све буде добро!

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Пост, подвиг и богослужење у животу хришћана

Tue, 14 Apr 2020 16:00:00 +0000

Епископ Сергије: Упитај себе, Србине, брате!

Tue, 14 Apr 2020 15:35:19 +0000

Са страхом и молитвеним трепетом ишчекујући Распеће Христово, идући на Голготу заједно с Њим, вријеме је да свако од нас стане пред двери сопствене смрти, да стане и да се молитвено загледа у питања у чијим ће одговорима спознати истинског себе.

Тако и ти, Србине, брате, стани пред самог себе, сагледај сопствене падове у амбису овога свијета, да би се могао вратити себи, да заједно са Разбојником, док још није касно, завапиш: „Сјети ме се, Господе!“ (Лк. 23, 42). Србине, брате, упитај себе:

Ако ниси све опростио ближњем своме, како ће Господ опростити теби? Ако си брата оговарао, да ли си узалуд постио? Ако си брату завидио, да ли си узалуд на кољена падао? Ако си сиромашног презрео, како ће тебе Господ удостојити блага из своје Ризнице? Ако си се одрекао свога оца, како ће тебе препознати Небески Отац? Ако си заборавио своју мајку, како ћеш умолити Богородицу Марију? Ако си заборавио сопствену земљу, како ћеш тражити Небеску Отаџбину? Ако си се одрекао сопствених предака, како ћете молитвено заступати свети преци? Ако ниси у брату видио брата, како ћеш у Христу видјети Исуса? Ако те није забољела бол другог човјека, како ћете забољети ране Богочовјека Христа? Испитај своје заспало срце, Србине, брате, да би у њему пронашао себе, онаквог каквог те Господ жели, покајаног и преображеног, достојног и Земље и Неба. Времена је све мање, Господ је близу!

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Протопрезвитер-ставрофор Милић Драговић: Лек бесмртности

Tue, 14 Apr 2020 15:33:04 +0000

Са жељом да Вам кажем неку реч и насликам слику у коју и сам верујем, сећам се осамдесетих година када сам у ужичкој Гимназији стицао знања изучавањем различитих световних наука.

Тих година сам видео и сазнао како је могуће пропустити обичну дневну светлост кроз стаклену призму а да се у позадини добије спектар боја сличан дуги. Тада је тај призор изазвао у мени дивљење. Такође, отворио је и питање – Како једно обично стакло, у облику призме, чини таква чуда? У међувремену, свој живот и знање обогатио сам даровима Божијим који су ме научили да је Бог Творац и Сведржитељ и да види свет и човека до његове најскривеније мисли и најтананије боје. Потпуно сам сигуран да ћемо онога дана када изађемо пред Дародавца живота, стати пред Његову призму и бити разложени и показати се пред Њим и пред собом ко смо, какви смо, у кога Бога смо веровали и коме смо за живота служили. Из страха да то што будемо видели неће бити Добро за нас, пишем и Вама и себи, са жељом да на време, док смо још живи, искористимо живот као шансу како бисмо на прави начин открили у чему је смисао нашег живота и постојања.

Некада су ђаци добијали домаћи задатак да за време распуста прочитају школску лектиру како би у датом тренутку показали знање из прочитаног. У нашем времену, ђаци мање читају и све чешће се уздају у шверц методе, попут читања скраћених верзија на интернету, шаптања и преписивања. У овој тачки наглашавам и верујем да ће се већина вас сложити са мном да је темељ наше вере унутрашњи осећај и реално знање, да је наш Бог изван и изнад наших људских подвала и превара. Верујемо, дакле, и знамо да је наш Бог, Бог љубави, али и Бог правде, Онај исти кога Матија Бећковић описује у поеми Богојављење: „А Бог као Бог, само ћути и гледа…“ Ћути, јер нам је све потребно рекао преко Сина свога, Исуса Христа, преко својих светитеља, и вековима нам то понавља кроз уста Цркве. Ко има уши да чује, ако жели – чуће. Гледа нас и хвала Му на томе, хвала што није окренуо главу од нас оваквих какви смо, а, поштења ради и исповести ради, признаћемо да смо далеко и од људи, а камоли од православних хришћана.

Народ Светог Саве посвађан је и подељен. На место Бога ставио је многе лажне богове, и светске и наше. Тражимо спасење земаљско и кунемо се у пролазне страначке прваке, који данас јесу, а сутра их прекрива срам и заборав. Хвалимо се идолима политичким, спортским, музичким, модним и ко зна каквим. Тако смо, нажалост, заборавили и Прву и Другу заповест Божију: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене… „Не прави себи идола или каквог лика, немој им се клањати нити им служити.“ Псујемо када се ударимо по прсту, псујемо и за многе друге ситнице, а камоли у већим искушењима. То значи да нисмо научили ни Трећу заповест Божију: „Не узимај узалуд имена Господа Бога свога.“ Радимо недељом и празником, не поштујемо Божији календар, већ свако има свој, и не читамо поуку Четврте заповести Божије: „Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради…“, а седми посвети Богу и љубави према ближњима. Себични и горди, не поштујемо ни оца ни мајку, ни ближње своје. Обострано криви и родитељи и деца нашли су се у зачараном кругу где се заборавило ко је кога родио, ко је ђак, а ко учитељ. У том кругу не чује се Пета заповест Божија: „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде…“ Од Каина па до данас, брат не престаје да диже руку на брата, са лажном вером да ће без њега бити срећнији. Физички, али и духовно, насрће син на оца, отац на сина, муж на жену, жена на мужа, мафијаш на другог мафијаша… Свакодневно се убијамо речима. Питам се коме је Бог преко Мојсија упутио Шесту заповест: „Не убиj!“ Издаја љубавног и пријатељског завета, истополне везе и разни ријалити безобразлуци постали су свакодневна слика наших дана, стварајући код немоћног човека лажни осећај да је све то нормално. Потпуно раслабљени не умемо ни реч да изустимо, нити глас да дигнемо, против таквог зла. Када чују Седму заповест Божију: „Не чини прељубу“, (не)људи се смеју. Да се краде из градске и државне касе, нема збора, да краду сиромашни од богатих и богати од сиромашних – то је стварност, али се бојим да смо дошли до дна на коме се краде и у Цркви и из Цркве. Џаба је Господ поручио човеку у Осмој заповести: „Не кради.“ Ко има моћ и новац купиће са њима и диплому и посао и судију и сведока. Човек је изгубио лик Божији у себи и никада није био јефтинији. Некада је продавао веру за вечеру, а данас образ за сендвич. Оговарамо сви, заборављајући Бога и Девету заповест: „Не сведочи лажно…“ Завист сиромашних према богатима, немоћних према моћнима, подигла је енергију злобе до неслућених размера мржње која је далеко од Десете Божије заповести која упозорава: „Не пожели ништа туђе.“

Ова мала шетња кроз Закон Божији доводи нас до реалног закључка да смо далеко од Новог завета Господа нашег Исуса Христа који нас учи да љубимо Бога свога и ближње своје, јер како можемо рећи да волимо Бога кога не видимо, ако не волимо човека крај нас. Каква је наша вера ако том човеку радимо о глави и достојанству, како у кући, тако и у комшилуку и на послу. „А Бог као Бог, само ћути и гледа…“

Из ове долине туге и плача, раслабљености, чамотиње и депресије – ко ће нас избавити? Има ли лека за болесног човека наших дана? Одговор је јасан, поуздан и тачан: „Има лека!“

Сведоци смо да се данас на сваком ћошку отварају апотеке, али саветовање и са лекаром и са фармацеутом, као и употреба лекова, може само привремено залечити наше бољке. Хвала им на томе што ће залечити прехладу, продужити за неко време рад срца и зглобова, побољшати вид и слух, али нас не могу избавити, нити спасити од нашег највећег и последњег непријатеља – смрти. Једина апотека која вековима чува и прави Лек бесмртности јесте Црква и тај лек је одувек био бесплатан. Да бисмо пришли и узели овај Лек бесмртности неопходно је да будемо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Потребан нам је и минимални подвиг и преображај како би нам Свето Причешће било на здравље душе и тела. Не можемо постати православни хришћани ако нисмо људи са ликом и образом Божијим, а како ћемо постати људи, ако нисмо кадри да постимо душом и телом бар неколико седмица? Духовно осмишљена промена исхране мења из основа човеков смисао живота. Само стомаку угађати значи стомак претворити у божанство. Отежа ли тело пијанством и преједањем, и душа се приземљује и лепи за пролазно и привремено. Пост претвара и преображава људско тело у свете мошти, а преједање и клањање стомаку претвара га, прво у болесника, а на крају у гомилу трулог меса. Пост не убија и не умртвљује него васкрсава и оживљује човекову душу, а са њом и тело. Духовна димензија поста открива нам светињу самога хлеба који једемо и благословену употребу хране. Земља и све око нас представљају трпезу на којој је Бог, као вечни Домаћин, позвао све људе да се у заједништву са Њим хране Његовим даровима и да се са благодарношћу радују гледању лица Домаћина. Неморално је, злочин је, грешно је и безумно, понашати се у туђој кући безобразно и употребљавати храну у Његовој кући супротно Домаћиновој вољи. Још је већи злочин покушати убити Домаћина и Његову имовину прогласити својом, а јела са трпезе, припремљена за све госте, саможиво отимати само за себе, презирући тако друге госте и красти им залогаје из уста. Јесмо ли се препознали где смо и какви смо за трпезом Господњом?

У пространом Божијем свету има места за све и свакога. У том свету изобиља дарова Божијих тужно је и срамотно да брат убија брата за стопу земље и недопустиво је да вршимо насиље над земљом и над небом трујући и њих и себе. Имајући све ово у виду, чини ми се да је само пост кадар да човека ослободи од похотне прождрљивости и од реалне опасности да и сам постане ствар међу стварима коју ће други употребити, искористити и одбацити. Онај који пости стиче искуство како је хлеб светиња. Добровољно га се одричући, човек сазнаје шта значи бити гладан и колико је хлеб битан за њега и његове ближње. Такав се сећа да у свету постоје милиони гладних и да су и они иконе Божије и да их Бог не заборавља. Само такав човек долази до истинског Смисла живота да је све што има примио на дар и зато долази у Цркву да благодари Богу на свему и за све. Кратко речено, као што цео човек учествује у греху, тако треба цео да се очисти и да своју душу и тело испуни врлинама. Наш човек се често правда речима Светог Писма: „Не улази грех на уста, него из уста…“, али то лажно правдање превиђа да из уста излази грех као похота за храном и пићем, грамзивост за земљом и одећом, похота за другим бићем, похота за новцем и влашћу. Нису, дакле, саме ствари оно што их чини отровним, већ наш однос према њима, неприродна везаност за њих и робовање њима.

Отрежњен од себичности и гордости, човек схвата своје истинско призвање да буде богат Богом. Такав иде у Цркву како би своју глад нахранио Телом Христовим, а своју жеђ утолио Крвљу Христовом, јер зна да је то једина Трпеза после које неће бити гладан ни његов стомак ни његове очи. То је једини Извор Воде живе са кога се пије, а не жедни. Ово је кратка дијагноза, још краћа терапија и сигуран пут ка излечењу од свих наших болести и слабости, бесмисла и депресије. Ово је вековни пут који води до Христа и Лека бесмртности. Истовремено, то је пут који нас води и ка нама самима, нашем истинитом Ја, а не лажном. Тако просвећени и обожени излазимо изван врата Цркве и видимо свет другим очима. Причешћени Богом, добијамо призму Божију и сада знамо како Бог види свет и како ће видети и нас када изађемо пред Њега. Са Богом у себи, позвани смо на одговорност да се светли Светлост наша како би други људи видели наша добра дела и тако упознали Бога. Једно је сигурно, Бог верује у нас, гледа у нас, ћути и нада се сваком од нас, нашем оздрављењу и спасењу од греха и зла. Верујемо ли ми Богу?

Драги пријатељи, пред нама је још један Васкрс. То је још једна прилика да се преобразимо на боље. То је шанса за нас како нас смрт не би пресрела неспремне и такве нас извела пред Бога, где бисмо могли чути те тешке речи: „Идите од мене јер вас не познајем.“ Сваки нови дан је нова шанса, нова нада, нова радост, а Васкрс је дан над данима, Празник над Празницима. Хвала Богу што смо још живи и што смо дочекали Васкрс.

Христос Васкрсе! Заиста Васкрсе!

Протојереј-ставрофор Милић Драговић

Извор: Епархија жичка

Протопрезвитер-ставрофор Саша Радоичић: Хришћанска вера је заснована на делима!

Tue, 14 Apr 2020 15:32:00 +0000

На почетку Велике недеље када се молитвено сећамо страдања Христових, која нас уводе и у Његово славно Васкрсење, Митрополија аустралијско-новозеландска је на својој фејсбук страници објавила беседу протојереја-ставрофора Саше Радоичића произнету у СПЦО Свети Сава у Мона Вејлу, на Велики Понедељак. У својој беседи прота Саша, између осталог, поручује:

Звучни запис беседе

„Зашто је Јосиф праобраз Христов? Јосиф је од своје браће продан, као што је и Јуда продао Христа. Затим бачен у једну тамну јаму, као што је и Христос бачен у гроб из кога васкрсава. Затим Јосиф житом храни читав тај крај света. Са друге стране видимо Христа који предавши себе за нас, даје нам спас хранећи нас хлебом небеским, односно својим живоносним телом. Управо као праслика Христова се помиње Јосиф у овај Велики и Свети Понедељак. Зашто је Јосиф изузетно добар пример за нас хришћане који живимо у 21. веку? Нажалост, управо у току овога Великога поста суочени смо са једним новим искушењем – проглашена је пандемија вируса. Државни органи су из предострожности ограничили наше физичко кретање и тренутно живимо у некој врсти самоизолације. Због овакве ситуације многи хришћани проводе много више времена у својим кућама, са својим породицама и са својим ближњима. Тај вишак времена који проводимо у кући не би требало да се претвори у непрекидно гледање телевизије или некакво бескорисно претраживање интернета. За нас хришћане је ово прилика да сагледамо себе и порадимо на свом духовном усавршавању. А то је могуће само ако се угледамо на Сина Божијега, на његов живот, на његове врлине. Само неке од њих ћу навести: праведност, светост, духовну и телесну чистоту, доброту, смерност, кротост, трпљење, љубав, милосрђе, праштање, самоодрицање, али пре свега и изнад свега послушност и љубав према Оцу Небеском и према Његовим законима.

Има ли бољег примера од праведнога и целомудренога Јосифа, који, иако је продан од своје браће, иако је лажно осуђен и тамновао, опет је сваки моменат свога живота провео на свом духовном усавршавању у служењу Богу и служењу својим ближњима? Иако је био заробљен телом као и ми данас, он је сачувао своју душу незаробљену. Како?

Ова пандемија за нас треба да послужи као прилика за служење оним најрањивијим члановима нашег друштва јер наша вера не сме да буде сведена на причање о побожности. Не треба да будемо као фарисеји који само причају о побожности већ наша вера захтева и дела побожности. Ево још једног начина како да победимо ову изолацију – то је служење другоме човеку. Служећи другог човека ми излазимо из себе, побеђујемо своју егоистичну самоизолацију. То што држава налаже да одржавамо физичку дистанцу међу собом, то не значи да треба у наше животе да уведемо и емотивно растојање и да престанемо да волимо своје ближње. Ми као хришћани истински радимо Божију ствар када служимо другога човека и заиста се истински отварамо за своје ближње. Онда се и они отварају истински према нама. Значи уколико човек отвори своју душу за служење другим људима, он полако постаје боголик јер и Син Божији, није дошао да му служе већ да служи. Тиме човек постаје налик Христу, који у себи обухвата сваког човека. Нажалост, ова самоизолација може да доведе до умртвљености, неактивности, духовне лењости, а то никако нису одлике једнога хришћанина! Човек је у основи делатно биће створено по слици и прилици Бога који непрекидно ради, који непрекидно дела на спасавању људи. Бог нам дарује овај свет као виноград. Свакоме од нас даје дарове према његовим моћима, али од нас тражи да те дарове умножавамо. Служење ближњима је толико велики дар и толико спасоносно зато што оно захтева самоодрицање, смирење, излажење из себе, из свог егоцентричног самољубља. Није битно да ли је то материјална помоћ онима који су сиромашни, бескућници, који су остали без посла, који су у невољи или су самохрани. Та помоћ може бити и духовна – ако некоме кажемо лепу реч, утеху, ако се помолимо за некога, разумевање, покажемо смирење, стрпљење јер нама Христос заповеда да носимо једни другима бремена и тако испунимо закон Христов.

Хришћанска вера је заснована на делима, а не само на причи и жаљењу над оним што не може да се уради. Нема бољег примера од самога Христа који је просто журио, хитао да свакога дана што више људи исцели и телесно и духовно и да свакоме помогне. Ако будемо само причали о хришћанству, а наша дела изостану, не покажу се, не донесемо плодове, онда смо као бесплодна смоква коју је Христос осушио или као фарисеји који су били јаки на речима и споља себе представљали као верне људе.

Боље је по наше спасење да будемо као целомудрени Јосиф, да иако заточени телесно, иако нам је кретање ограничено – наша душа остане слободна у Христу!

Извор: Радио Слово љубве

Протопрезвитер Бобан Стојковић: О Светом и Великом уторку

Tue, 14 Apr 2020 15:30:53 +0000

У последњој смо недељи Васкршњег која се назива Страсна или Велика седмица, или како је Посни триод назива - Седмици спасоносних страдања. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и велих догађаја који се одиграли на те дане.

Звучни запис разговора

О светим и великим догађајима који су се збили тих дана као и о њиховом значају говори нам протојереј Бобан Стојковић, професор Призренске Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу. У овој емисији говоримо о Великом уторку Страдалне седмице Часног поста.

Извор: Радио Глас

Острог ТВ студио: О Великом уторку

Tue, 14 Apr 2020 15:29:41 +0000

Доносимо видео прилоге Острог Тв студија о Светом и Великом уторку - Синаксар, Еванђеље и кратко слово о посту.

Игуман Петар (Драгојловић): Црква је извор исцељења а не заразе!

Tue, 14 Apr 2020 12:20:00 +0000

Чудне и Орвеловске сцене данас харају по медијски слуђеној Србији. Мегамаркети пуни. Београд на води не стаје са радом. Кучићи се редовно шетају. Аутобуси са радницима крцати. Народ најчешће закатанчен. Једини проблем српским и иним атеистима је Света Црква и Света Литургија.

Изгледа да по мишљењу атеиста и нехришћана Корона успева само у Светој Цркви и на Светој Литургији, а да су мегамаркети и Београд на води извори исцељења. Да су мини и ини аутобуси препуни радника источници здравља?! Само је Црква Христова трн у оку атеистима. Једино Она нема никаква права па чак ни за Васкрс! Први пут у историји Србије неће се прославити Васкрс са народом Божијим. Иако су вековима управо у Цркви Христовој и на Светој Литургији све болести ишчезавале Божијом Силом а на пијацама и трговима се шириле и бујале.

Нико никада, од кад је света и века, није ишао да исцељење од заразних болести тражи градећи плочнике и зграде тргова, љубећи зидове нових станова, клечећи пред тезгама или гурајући се по продавницама, радничким аутобусима и пијацама. Од кад се зна за заразне болести људи су лек од њих и сваке друге пошасти тражили и добијали управо клечећи пред светим иконама и целивајући их у Храму Божијем. Тражили су и добијали исцељења у Светој Чаши Пречистог Тела и Пресвете Крви Христове. Исцељивали се масовним Светим Литијама, освећењем воде и молитвом. Није ли тако било и 2009. године са најмасовнијом Литијом у историји Београда, када је милион људи у сред епидемије, целивало руку и гроб светог Патријарха Павла? Зар цела епидемија свињског грипа и вирус већ сутрадан по сахрани светог Патријарха Павла нису били побеђени?

У данашњем времену атеистичког слепали и медијских лажи само што још нису Правослвану Цркву са њеним светим храмовима прогласили извором заразе, иако и птице на гранама знају да је ова епидемија избила у нехришћанском и атеистичком Вухану. На његовим трговима и пијацама.

Али то вам је тако кад вам је главни доктор и стратег битке против Короне у Србији нехришћанин и упорни вакцинопромотер др. Кон, који по сваки Божији дан хули на Бога и Цркву Господа нашега Исуса Христа. И онда ће нам исти тај доктор Кон, иначе духовно слеп човек, уместо Пречистог Тела и Пресвете Крви Христове, као и пре десетак година са вирусом свињског грипа, препоручити вакцине.

Да Бог Велики да, па да др. Кон и сада буде Богом посрамљен и побеђен молитвама светог Патријарха Павла, те да са вакцинама које спрема западни лоби прође као и тада - општим презиром. Да Бог Силни да, па да милион људи, као онда на сахрани Патријарха Павла, у сред епидемије свињског грипа, целива његову руку бар на икони, и пољуби његов свети гроб, те овај вирус, као и онај тада, оде на сметлиште историје. Амин.

игуман Петар (Драгојловић)

Архиепископ Јован: Лојалност Богу и Цркви претеженија је од лојалности било ком режиму!

Mon, 13 Apr 2020 16:23:25 +0000

Када власти размишљају да нападају Цркву, нека знају да је Црква непобједива, рекао је Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован гостујући у деветој интернет литији која се реализује у продукцији Радија „Светигора“ и страница на друштвеним мрежама „Не дамо светиње“.

„Не зато што смо ми јаки, најслабији смо као појединци, али као заједница смо најјачи, јер се са нама увијек налази Господ Исус Христос. Он нас никада неће оставити“, нагласио је блажњејеши Архиепископ Јован.

Он је нагласио да цијена јединства Цркве никада није нижа испод цијене лојалности било ком режиму.

„И сада имамо проблема око јединства у Цркви, али ми смо једна породица и решаваћемо изнутра те проблеме“, нагласио је владика Јован рекавши да сила за превазилажење тих проблема долази од Бога.

„Нека сви будемо побједници на крају као што је Христос побиједио смрт и постао господар живота“ закључио је владика Јован

Нужда ријетког причешћа као прилика за спознају божанских енергија

Архиепископ Јован нужду ријетког причешћа види као прилику за спознавање и причешће божанским енергијама.

„У затвору сам схватио да није једина онтологија у Цркви она евхаристијска, већ да је могуће причестити се Богом божанским енергијама“ рекао је Владика, и додао да Бог није ограничен ни на који начин у смислу начина причешћа.

„Нема мјеста гдје нема Божијих енергија и када се њима причешћујемо улазимо у заједницу са Њим, која је савршена у потпуности“ рекао је Архиепископ Јован, нагласивши да је то нарочито важно за оне који не могу да се причесте како не би постали малодушни.

„Причешћивање Његовим енергијама није мање значајно и ефикасно од причешћивања на Литургији“, рекао је владика осврнувши се на дио молитве „Оче наш“ – да буде воља твоја.

„Онај ко се преда Богу може очекивати да га прожму божанске енергије“ нагласио је поглавар аутономне Охридске архиепископије Архиепископ и Митрополит г. Јован.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Народ се ослободио страха, штаб за литије је на небу!

Mon, 13 Apr 2020 16:22:10 +0000

Архијерејски намесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић обележио је прошле године пола века служења Цркви и народу. У емисији Спутњик интервју говорио је о свом животном путу али и актуелној политичкој ситуацији у Црној Гори.

Они који га познају кажу да је цео свој живот посветио Божјој служби. Он, пак, за себе каже да је војник Христов, да се увек водио јеванђелским речима да без Господа не можемо чинити ништа али и да је испуњен, јер свакодневно осећа љубав народа који долази у Цркву светог Николе. Открива нам како је изабрао свој пут, колики траг нa њега је оставио отац али и чему он учи своје потомке.

Уредник и водитељ је Наташа Милосављевић.

Извор: Спутник

Игуманија Домника (Коробејникова) – Богослужење је живо искуство Царства Небеског

Mon, 13 Apr 2020 16:20:52 +0000

Данас хоћу с вама да поразговарам о једној ризници коју поседује свако од нас и коју не бисмо мењали ни за каква блага света. Шта је та ризница? То је свакодневно богослужење. То је исконски драгоцени бисер монашког живота. Свакодневни круг богослужења – то је, можемо рећи, свакодневно рајско блаженство! Нека нам приђу најбогатији цареви и покажу нам сва своја богатства – ми смо богатији од њих. Нека се окупе најуспешнији људи у свету и испричају о својим победама – ми смо срећнији од њих. Нека приђу најмудрији од мудраца – код нас је у рукама ризница која пружа најузвишенију мудрост.

Човек који сваки дан бива на богослужењу сличан је царском сину. Он сваког дана улази у Царски Шатор Господњи као у своју рођену кућу. Треба да будемо безмерно захвални Богу за овај дар. Сетите се како говори пророк: „По мноштву милости Твоје ући ћу у дом Твој, поклонићу се светом Твоме храму у страдању Твоме”.

По мноштву милости Божије и ми сваког дана улазимо у дом Господњи! За нас је тако природно да волимо богослужење и имамо велику и пламену ревност према њему. Нека би у нашем срцу увек била незасита тежња према богослужењу, да бисмо ми, тек што удари звоно, трчали у храм веселим ногама! Као што говори старац Емилијан, добар је онај монах који „први трчи у цркву како би, када свештеник возгласи: Благословен Бог наш… и сам, одбацујући сваку помисао, благосиљао Бога”.

Ако монах с великом ревношћу и радошћу стреми богослужењу, тада можемо бити уверени да стиче и Бога, и спасење, и светост.

Ви сте, вероватно, приметили да чак и ако просто залазимо у храм када се тамо не врши служба, тада осећамо страхопоштовање и мир. Срцем осећамо да је храм нешто надсветско, свето. Поборавивши макар неколико минута у храму, не можемо да се не изменимо. Хоћу да вам прочитам један догађај који ми је испричао митрополит Антоније Сурошки:

„Једанпут је у наш храм дошао човек с пошиљком за једног од парохијана. Он је био неверујући, веома нетрпељив. Израчунао је време тако да дође на крај службе, зато што је намеравао да преда пошиљку, али није хтео да има ничег заједничког с оним што се дешавало унутар ових зидова. Међутим, Провиђење се побринуло другачије: стигао је пре него што се окончала вечерња служба. У нестрпљењу сместио се са својом пошиљком на клупицу код улаза. И овде се с њим нешто десило, пошто сам га обилазећи цркву после тога, када је предао пошиљку и када су сви већ били отишли, приметио како још увек седи код улаза. Опрезно сам приметио: Време је да се иде кући. Он рече: Не, најпре треба да ми објасните шта се овде дешава? Шта ме је снашло? Ја сам неверујући, уверен сам да Бога нема, али, ипак, овде се нешто десило. Шта је то било: светлуцање свећа? Сетно певање вашег хора? Спокој каквог не срећеш на улици? Слегао сам раменима и одговорио му: Ја бих рекао да је то Божије присуство, али ако сте ви уверени да Бога нема, предстоји вам да потражите другачије објашњење. Рече: Да, али ја хоћу да дођем овде када у цркви нема никога и када на мене не може деловати колективна хистерија ваших парохијана. Сложио сам се: Добро, дођите.

Долазио је неколико пута, подуже седео и једанпут ми рече: Знате, када овде никог нема, у овој цркви свеједно остаје нешто с чим се нисам сусретао. Претпоставимо да је то Бог, Који овде живи, и у Његовом присуству људима је добро, спокојно, пријатно, они међусобно имају добра осећања. Али шта даље? Одговорио сам: Не знам, долазите још и разјашњавајте. Наставио је да долази и једном рече: Знате, ево какву сам ствар приметио: када људи долазе у цркву, у њиховом понашању има узнемирености, али одлазе успокојени. Осећа се: они су у свету са самим собом и једни с другима. И постоји још једна ствар коју просто не могу да схватим. Људи који долазе на јутарње службе ка степеницама – ено тамо испред – и примају ншто кашичицом из чаше, приступају с једним изразом, а када иду назад, њихова лица се у потпуности мењају, на њима се појављује светлост. Зато је ваш Бог, мора бити, не само Домаћин овог здања, Он је активни Бог; Он нешто чини с људима. Мене такође треба променити. Могу ли да се крстим?”

Тако се овај човек, неверујући, чак настројен против вере, потпуно променио од једног боравка у храму. Зато што у храму присуствује и делује живи Господ! Храм никада не бива празан! О преподобном Јустину (Поповићу) причају да је често изговарао проповеди у храму чак и онда када у храму није било људи. Сестре су му говориле: „Аво, зашто проповедате у празном храму?” А он је одговарао: „Храм никада не бива празан! Он је увек пун Анђела!”

И, без сумње, сваком од нас се десило да, када нас је нешто мучило или бринуло, дођемо у храм да се мало помолимо, да одстојимо пред иконама – и одједном, добили смо утеху, унутрашњи мир, благодатне силе. Све то сведочи да у храму присуствује и делује Бог, у храму – чији нас зидови ограђују – јесу Анђели и свети. Код преподобног Јустина постоје овакве речи:

„Сваки свети храм – то је честица неба на земљи. Када си у храму, тада, пази, ти си већ на небу. Када те земља измучи својим адом, похитај у храм, уђи у њега, и ево – ушао си у рај. Ако ти људи дојаде својим злом, прибегни храму, припадни Богу, и Он ће те примити под Своју благу и свемогућу заштиту. И ако се деси да те нападну читави легиони демона, трчи у храм – стани међу свете Анђеле, јер је храм увек пун Анђела, и Анђели Божији сачуваће те од свих демона овог света. И ништа те не може повредити. Не заборављајте, браћо: ми, хришћани, силни смо Богом. Ко тада може бити силнији од нас? Нико, нико!”

Храм – то је наше главно прибежиште. Ако примамо духовну корист, чак када просто накратко свратимо у храм, онда се, тим пре, освећујемо када присуствујемо богослужењу. Јер у тим моментима небо силази на земљу, отварају се рајска врата, време измењује свој ток! Нека смо чак маловерни, немоћни душом, немарни – богослужење потреса нашу природу. На богослужењу све садејствује како бисмо се просветили и изменили.

Прво, у овоме садејствује лепота богослужења. Сама архитектура храма, иконе, свечаност обреда – све нас усхићује, радује, надахњује! У обичном, свакидашњем животу понекад због сујете можемо престати да осећамо присуство духовног света. Али, када долазимо у храм, на богослужење, ми као да се будимо. Наслађујемо се лепотом духовног света, и већ само због тога – мењамо се. Игуман Никон (Воробјов) причао је о себи: када је у данима своје младости изгубио веру у Бога, заједно с њом изгубио је и смисао живота. И једно и друго поново је стекао управо за време богослужења у храму. Ево како он о томе пише:

„У храму сам се као прве ствари сетио предања о изасланицима кнеза Владимира, који, када су ушли у грчку цркву, више нису знали где се налазе: на небу или на земљи. Ево првог осећања у цркви: човек није на земљи. Црква није земља – то је комад неба. Каква је радост била слушати: Господи помилуј! То је просто неизмерно деловало на срце: цело богослужење, непрестано спомињање имена Божијег у разним формама, песмопевање, читање. То је изазивало некакво усхићење, радост, насићење”.

Најслађе име Господа, које непрестано чујемо у храму, већ нам дарује велико надахнуће! Ако пажљиво слушамо целу службу, тада ће обавезно макар неколико речи дотаћи наше срце, и оно ће узаврети и осетити близину Божију. Погледајте како смело о томе говори старац Емилијан:

„Већина песмопевања наше Цркве потреса човека. Када их певамо или слушамо, тада оне изазивају такво усхићење да се код нас појављује вртоглаво осећање! Ми се осећамо тако као да хоћемо да певамо, светкујемо. У манастиру, где се богослужење савршава сваког дана, свакодневно видимо оно што говори псалмопојац Давид и оци Цркве: радујте се, праведни, запљескајте рукама, ускликни Богу сва земљо”.

Заиста, како тачно ове речи из псалама преносе оно што се дешава на богослужењу! „Радујте се, праведни”, „запљескајте рукама”! У храму се радујемо заједно са светима! Замислите, ми стојимо упоредо са светима и скупа с њима, можемо рећи, пљескамо рукама од радости. Близина светих, њихова радост и светковање нас надахњују! Ми се, такође, поред њих освећујемо и мењамо. У општењу са светима усвајамо њихове свете, божанствене мисли и осећања. Сваког дана заједно са мученицима славимо победу над смрћу, заједно са преподобнима распламсавамо се ревношћу према подвижничком животу, заједно с апостолима славословимо Бога. И свети нам помажу. Они не примају од нас просто славословље, већ делатно учествују, скупа с нама, у богослужењу: слушају наше молитве и приносе их Богу, скупа с нама клече, помажу нам да боље схватимо службу. Дешава се, на пример, да слушамо стихиру, посвећену ма ком светитељу, и да осећамо особито умиљење или да добијамо одговор на било које духовно питање. То значи да је то свети рекао нашој души, научио нас. Као што каже један старац, Господ је ради тога и утемељио богослужење како бисмо могли да општимо са светима и од њих се учимо светости:

„Када би човек хтео да се научи светим осећањима, зар би га Бог лишио овога и не би се одазвао на његову жељу? Управо ради овога Господ изграђује црквена сабрања, богослужења. Зато шаље Анђеле, и Арханђеле, и свете овамо – нама, грешнима – да бисмо општили једни с другима, да би свети своју светост даровали грешнима, а грешни светима саопштавали о свом стремљењу да стекну исту ову светост и у њој им се уподобе”.

Замислите, ако човек расте у царској палати, тада он постаје царски, стиче унутрашњу племенитост. Тим пре, када човек сваког дана борави у друштву светих, он постаје племенит, освећен. То можемо уочити у монашком животу. Монах који воли богослужење и сваког дана се налази у храму, стиче особиту племенитост, духовну аристократију. Као што се о Мајци Божијој пева да је Она „у храму васпитана”, тако се и сви ми васпитавамо у храму, у заједници светих.

Знате ли у чему је још посебна снага богослужења? Због чега оно тако утиче на нас? У храму смо заједно не само са свима светима, него и једни с другима. Доживљавајући јединство Цркве, ми с особитим интензитетом осећамо и наше међусобно јединство. И то мења сваку од нас. У храму, можемо рећи, стичемо саборну свест. Звучи узвишено, али то у ствари осећа свака од нас, чак и најпростија сестра! Шта значи саборна свест? То значи да ја нисам усамљена, ја идем Богу заједно с другима. Све ми помажу, и све заједно стичемо спасење.

Нарочито велику силу има наша саборна молитва. На богослужењима обједињујемо своје духовне снаге. Човеку је веома тешко да се моли сам. А када се моли заједно с другима, тада његова молитва добија крила. И он се освећује већ због тога што се око њега сви моле. Као што је говорио старац Софроније (Сахаров):

„Какви су то чудни сати – када се налазиш у просторији где неко призива име Господње! И када око вас призивају Христа и ви живите у тој атмосфери, тада то с годинама препорађа целу вашу природу”.

Ако нам се чак учинило да се на служби због своје душевне немоћи или због посусталости уопште нисмо молили, свеједно из храма излазимо измењени. Ма какве код нас биле немоћи и недостаци, у храму се допуњавају врлинама других! Владика Атанасије Лимасолски у једној својој беседи говори:

„Црква и богослужење налик су на авион. Ти улазиш у авион и хтео – не хтео, схватио – не схватио да си у авиону, летиш заједно с другима. Авион узлеће са свима који се налазе унутра. На то личи богослужење.

Ето, ти си дошао на богослужење и стојиш као пањ. Нека је тако, нека чак ништа не схваташ, нека чак твој ум лебди, лута и преноси се негде тамо, али ти само дођи и буду макар пањ, суво брвно – јер се и дрво у Цркви освећује, и камење, и прашина. Када сређујемо храм, не просипамо прашину у канту за помије: код нас постоји специјално место где је одбацујемо, зато што је у храму чак и прашина освећена”.

Ако се у храму чак и прашина освећује, онда како да се не освећује човек за кога је храм и саздан? Човек на богослужењу не постаје просто освећен, већ божански предиван, царски! Присуство светих и анђела, јединство Цркве, јединство сестринства тако делује на нашу душу да се ми узвисујемо над самим собом.

И још можемо рећи да у храму свака од нас постаје мудра, много мудрија од оних који завршавају универзитете или академије. Зато што на богослужењу примамо најважнија знања. Код старца Емилијана постоје овакве речи:

„Царство Небеско је основно знање”.

Заиста: шта је за нас најважније од свега да знамо? Оно што се односи на наше спасење, на живот вечни. То бесцено знање стичемо управо на богослужењу. То знање, које нас мења, чини нас потпуно другачијим људима, зато што је то живо искуство Царства Небеског. Богослужење никада не може да додија. То је нека неисцрпна дубина! Ма колико ми црпили из тог извора, никада не кажемо да смо узели све, да више немамо шта узети. Проборавивши на богослужењу, потом готово током целог дана спомињемо Царство Небеско, Бога. Хранимо се сећањем Божијим, оно руководи свим нашим поступцима, нашим општењем с ближњима, надахњује нас на непрестану молитву.

Дакле, богослужење је заиста највећа ризница у нашем животу. Оно нас освећује, даје нам најузвишенију мудрост, искуствено знање Царства Небеског, води нас ка спасењу.

Хајде да високо ценимо ову ризницу, хајде да настојимо да стекнемо на богослужењу све што нам оно може дати! А у каквим условима можемо да примимо особиту корист од богослужења? Веома много зависи од тога како се спремамо за богослужење.

Како ви мислите, у чему се састоји најглавнија припрема за службу? Шта нам више од свега помаже да правилно схватимо службу, да се нахранимо њоме? Наравно, келијно правило пред службу. Памтите ли Спаситељеву причу о Великој вечери? Ми смо такође позвани на Велику вечеру, на гозбу, где Сам Господ чека на нас. И на ову вечеру треба да дођемо у брачној одећи. А где се облачимо у брачну одећу? На правилу. Тамо се облачимо у светле ризе – чист ум, слободу од сујете и брига. После правила сви долазимо у храм одевени на царски начин! Ако смо чак преко дана били обремењени некаквим проблемима, гресима, сујетом, тада нас правило може од свега овога ослободити!

Код једног атонског старца, оца Антима, послушаник једном упита: „Оче, како да се избавим од бремена грехова мојих?” Старац Антим одговори: „А да ли увек испуњаваш свој келејни канон, чедо? Када човек у тишини келије стоји пред Христом, тада Христос невидљиво свлачи једно по једно бреме греховно, и на крају наступа дан када се човек осећа лаким као птица”. „Оче, када ће то бити?”, поново упита послушаник. „То се даје од Бога по мери свачијег усрђа. Што ревноснији и приљежнији будеш према свом келијном делању, тим пре се примичеш загљају Очевом”.

Заиста, за време правила добијамо олакшање од бремена наших грехова, као да одбацујемо са себе стару одећу. Када долазимо у храм, наш ум је просветљен и ми много боље схватамо све што чујемо на служби.

Сада бих хтела да кажем о другом начину како да се спремамо за богослужење. Припремом се показује наше угађање Богу током дана. Од тога како смо провели дан, како смо општили с ближњима, како смо испуњавали своје послушање, зависи како ћемо се молити на служби, како ћемо је усвојити. Заправо, сав наш свакодневни монашки живот показује нам се као предивна припрема за богослужење. Зато што је монашки живот непрестани подвиг – подвиг самоодрицања, послушања, пожртвовања, љубави. Сви ови подвизи имају велики циљ. Благодарећи њима, човек постаје способан, по речима старца Емилијана, да „врши своју литургију с великом силом, непосредношћу, интензитетом – да небо и земља грме док ми савршујемо литургију”.

Зато заволимо подвиг! Немојмо тражити потпуни комфор или то да се испуне све наше жеље, или да се ближњи увек према нама односе са уважавањем. Напротив, са жудњом иштимо да послушамо, сложимо се, поштујмо ближњег, сагнимо пред њим своју главу! Све то не само да чини наш свакидашњи живот потпунијим, дубљим, него нас и спрема за највише радости – сусрет с Богом на богослужењу.

Такву силу има нарочито подвиг послушања. Тако, на пример, и сав наш труд постаје нам припрема за богослужење када га испуњавамо у правилном духу, то јест са усрђем и одсецањем наше воље. Сетите се прелепих, надахнутих речи светог Јована Лествичника, које је рекао о братији која се труди у општежићу:

„Видео сам оне који блистају од послушања, и, по могућности, нису немарни спрам сећања на Бога, која су вршили умом, и који су, ставши на молитву, убрзо овладавали умом и проливали потоке суза зато што су били припремљени светим послушањем”.

Ове се речи могу односити на сваког од нас. Свако наше дело, сваки труд који вршимо уз одсецање воље отвара наше срце за благодати Божије. Хтела бих да прочитам једну причу из успомена монахиње Евстолије, која је живела у XIX веку:

„У нашој обитељи био је заведен такав поредак да су они који су пролазили послушничка искушења током три године били дужни да изуче сва монашка послушања – у повртњаку, и рад у пољу, када је предстојало и косити, и жњети, и снопове везивати. Ја, као она која се васпитавала у задовољству и нези, на ово нисам била навикла. Служила сам и у трпезарији. И приликом изградње храма заједно с другим почетницама приносила сам градитељима креч и цигле. Једанпут ми се десило да три суботе заредом не бивам на свеноћном бденију. Када сам са жалошћу о томе рекла благајници, строго ми је приговорила због лењости према манастирском труду и због својевоље. Каква је бура била у души мојој! Какво сам роптање имала да победим у своме срцу, јер ми се претња ова учинила окрутном и неправедном! Милосрдни Господ, по молитви мојој, не само да је омекшао и смирио моје срце, јер сам положила завет да отад никада не противречим и не тражим своје, него је и даровао велики дар Свој. Јер, када смо следећег јутра поново дошли на своје послушање, показало се да радници тога дана нису стигли, и матушка је свима заповедила да идемо на јутрење и рану литургију. Каква је сладост била за мене у свакој речи службе! Осећам као да нисам на земљи, већ се у рају налазим и од свег срца појем Господа и Пречисту Мајку Његову са свима светима! Када су запевали Честњејшују, тада се чинило да моје срце од умиљења пред Пресветом Богородицом престаје да бије и да нестаје! Нисам знала како стојим и где се налазим. Када сам о свему потом рекла матушки, она каже: То ти је Господ подао зато што смирујеш себе. Чини тако, и ова сладост постаће вечно наслеђе твоје”.

Тако и ми, када претрпимо нешто током дана, када с ревношћу одсечемо вољу своју, тада пред Господом постајемо мученици и Он нас с љубављу приближава Себи. Тада с нарочитом смелошћу стојимо на служби, као што стоје пред царем његови верни војници.

Постоји још један важан услов да бисмо дубоко осећали богослужење, да би оно ушло у наша срца. То је учествовање у свим службама дневног круга: вечерње, повечерја, полуноћнице, јутрења, часова.

Какво нам је дато богатство – пуни дневни круг! Ко бива на свим овим службама, код тога се појављује осећање да живи у рају, и да је у његовом срцу рај. Код таквог човека нема помисли, нема проблема. Њему је лакше да чува непрестану молитву, лакше да се труди, да општи с ближњима у духу љубави.

Нарочито велики значај има вечерња. Иако је ова служба кратка, у њој се садржи велика благодат! Владика Атанасије Лимасолски прича овакав догађај:

„Памтим у Солуну једног возача аутобуса, који је заједно са кондуктером за време вожње вршио вечерњу, часове, параклис. Једном сам се са њима нашалио: Ваш аутобус ради као манастир на точковима. Уђеш у њега и видиш кондуктера с великим часословом у рукама. У овом аутобусу била је благодат, зато што су се ови људи молили”.

Видите како су слатке све службе дневног круга! Оне надахњују све који љубе Бога, који хоће да воде озбиљан духовни живот. Тим више оне треба да надахњују нас!

Кад бисмо знали како Господ и Божија Мајка желе да нас виде на вечерњи, тада бисмо трчали тамо из све снаге, бојећи се да ни минут не закаснимо! Памтите ли случај о којем је причао оптински старац, преподобни Никон (Бељајев)? Желим да прочитам белешку из његовог дневника:

„Ево шта ми је данас рекао Баћушка:

– Ја сам вам и раније говорио да треба долазити на службу пре звона, како би вас звоњава већ затекла у храму. Због чега је тако? Зато што у то време Мајка Божија улази у храм. То сам раније негде прочитао. Потом сам читао о кијевском оцу Пајсију… То је био подвижник, јуродиви монах. Једанпут је дошао на вечерњу, одзвонили су. У храму нема никог. Црквењак, опосливши све, изиђе из храма. Остаде он сам. Изненада чује шуштање, као да неко иде.

Погледа и виде Величанствену Жену висока раста у пратњи светог апостола Петра и још неког. Она се осврну у храму и изговори овакве речи: За вечерњу су одзвонили, а монаха нема. Затим, окренувши се оцу Пајсију, благослови га, осенивши га широким крсним знамењем, и пође из храма, подижући се у исто време од земље. Отац Пајсије изиђе за Њом из храма, пратећи Је погледом. Она се подизала све више и више, док није сасвим ишчезла пред очима оца Пајсија”.

Ево оваквог случаја. У ствари, по томе долазе ли монаси на вечерњу можемо судити о читавом животу манастира. Управо љубав према службама дневног круга показује да у манастиру стварно постоји ревност према духовном животу. Господ пружа све неопходно за живот оном манастиру у којем се братство моли на вечерњи. И главно, у таквом манастиру изобилно делује благодат Светог Духа.

Када бивамо на вечерњи и свим другим службама, тада дубље схватамо литургију. Код старца Емилијана постоје овакве речи:

„Ко у наше време иде на вечерњу, на јутрење? Колико људи савршава повечерје? Ко зна наш поредак? Ко слуша црквене каноне? Богатство поретка остављају, премештају негде у ћошак. Сматра се да је довољна само Божанствена литургија. Међутим на тај начин литургија нас не храни, не мења, не узводи ка божанственим доживљајима”.

Наравно, литургија у сваком случају делује на нас. Али када на њу долазимо припремљени, савршивши вечерњу, повечерје, полуноћницу, јутрење – тада нас литургија узводи на небеса!

Уопште, веома много у нашем животу зависи од тога бивамо ли ми на часовима вечерње. На пример, код нас многе сестре примећују да се њихово расположење после вечерње разликује од оног у ком су дошле на вечерњу. Бива тако да се данима смућују и брину их неке помисли, а после вечерње све то нестаје, у душу се усељава мир и тишина. Ми осећамо да се дан са свим његовим бригама завршио, да је наступило време да се спремамо за следећи дан, нове сусрете с Богом, за причешће Светим Христовим Тајнама. И ја бих веома желела да сви имамо ватрену ревност према службама дневног круга. Из овога бива јасно да код нас постоји чврста вера, да смо слободни од пристрашћа земаљском, од сувишних брига и устремљени ка једином што је потребно.

Најглавније је да наша љубав према богослужењу сведочи о нашој љубави према Богу. У самој ствари, ми долазимо у храм не само ради тога да бисмо нешто примили од Бога. Ми долазимо тамо зато што волимо Бога, зато што просто не можемо другачије! Сигурно сте приметили како у Цркви постоји много песмопевања, у којима се не садрже никаква мољења, већ којима просто хвале, благодаре и славослове Христа. „Слава Теби, Господе, слава Теби!”

„Благословен си, Господе!” „Алилуја!” „Осана!” И као што пише митрополит Венијамин (Федченков), „Црква од љубави своје тако поје Њему, Женику свом Небеском. Све службе Цркве, ове чисте невесте Христове, јесу химне њене љубави према Богу. И све свете душе пламтеле су овом љубављу. Најслађи Исусе – ове речи нису сликовит израз, оне одговарају изгарању срца”.

Сва богослужења Цркве су, пре свега, надахнуте песме љубави према Најслађем Исусу! Нарочито је за нас, монахе, тако природно непрестано стремити у храм, како бисмо скупа с целом Црквом Христу запевали песму љубави! Зашто се у манастирима храм увек гради у центру? Зато што се, као што говори архимандрит Василије Иверски, „сав наш живот врти око Бога. Наше главно бављење – то је Он”.

Текст је објављен као предговор

књизи Белешке о Литургији и Цркви,

Сергеј Јосифович Фудељ,

Бернар, Београд 2019.

Извор: Митрополија црногорско-приморска