Радост Васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној, каже протојереј-ставрофор Јокић, и истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године.

 

 

Празник Васкрсења Христовог је највећи празник, празник свих празника. На дан Васкрсења све се сабира, тад је служба над службама, то је догађај над догађајима јер то је наша нада да нећемо умријети иако ћемо једног тренутка физички то доживјети, али та физичка смрт је згажена, побијеђена управо Христовом смрћу, каже у разговору за Дан протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. У Васкрсењу Христовом, као ни у једном празнику, сабира се и прошлост, и садашњост и будућност.

 

– Испуњава се онај чин стварања човјека као иконе Божије и смисла Његовог стварања да заједничаримо са Богом и да та заједница никада не престаје, не само са Богом него касније са људима. Васкрс је пројава тог заједничарења и са Богом и са људима. И у садашњости ми то покушавамо иако се Васкрсење фактички десило прије 2.000 година. На тај празник ми осјећамо као да се дешава данас, овдје и нама, и што јесте тако. И то богослужење, богослужбене пјесме и химне цијело вријеме, данас је дан Васкрсења, данас прослављамо Васкрс, Христос Васкрсе из мртвих данас за нас, испуњава се цијела прошлост и сви они који су се упокојили прије нас, некако заједничаримо са њима. Оно што јесте битно за будућност јесте да је то дан вјечности, дан побједе над смрћу када ћемо, ако Бог да, у Царству небеском бити сви заједно. Зато је за Васкрс све бијело, зато су бијеле одежде, бијели прекривачи, све је украшено. Љепота тог дана вјечног васкрсења гдје нема више ни бола, ни жалости, ничега, него само гдје је Живот вјечни, гдје је Царство небеско, гдје смо заједно, гдје се причешћујемо у тој свјетлости Христовој и во вјеки и увијек и напредујемо у том – истиче свештеник Јокић. Радост васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној.

 

Протојереј-ставрофор Јокић истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године.

 

– Тај тренутак кад будемо, ако Бог да, нашим животом и трудом и хришћанским врлинама за које треба да се потрудимо, заслужили да учествујемо у дану том, онда ће то да буде вјечна радост. Радост над свим радостима, испуњење сваког нашег тражења и брисање сваког нашег бола и муке и онога што нам је живот донио, али и испуњење свих оних радости, свих оних тражења, двигова, свега онога што је лијепо у нашем животу и што смо кушали на дан Васкрсења – каже отац Слободан. Радост Васкрсења ове године дочекујемо у потпуно другачијим околностима, као што нам је и ова Четрдесетница поста била можда најтежа у нашим животима.

 

– У мојих тридесетак година црквеног искуства могу рећи да је ово најтежи пост, а очигледно ће бити и најтежи Васкрс у цијелом мом црквеном животу. И није то само наш осјећај, цијели свијет је у тој некој атмосфери. Ми који вољно постимо негдје нам је можда мало лакше. Хришћани тај период проводе у посту, молитви, труду да што више ураде добрих и љепших дјела и ствари, да поправе свој живот. А тако ево и свијет, додуше на силу, постио је овај пост, да види да се може без нечега. У ствари то је и смисао поста да показујемо да можемо без нечега, без хране, без одређеног одласка негдје – појашњава прота Слободан.

 

Оно што је обиљежило овај Васкрсшњи пост, а и сам ће празник, јесте забрана одласка вјерном народу на богослужење. Прота наглашава да је то, нажалост, омогућено само свештеницима.

 

– Празнина храма се осјећа и видљива је, поготово се осјећа негдје у дубини нашег бића и душе свештеника кад смо служили ових дана сјећајући се храма испуњеног радошћу, молитвом, дјецом, лијепим, насмијаним и радосним лицима, а сад је био празан. И то је стварно још један додатак на ово најтежи период у нашем црквеном животу. Видимо да има гоњења, видимо да има свега, али никада нису прекидана богослужења, и ту је била утјеха, ту је био темељ – каже свештеник Слободан Јокић, поздрављајући све радосним поздравом Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!.

 

Не смијемо изгубити радост Васкрсења

 

Теолог Христо Јанарас недавно је рекао да живимо у цивилизацији бесмислености, непромишљене незаинтересованости за суштинске ствари и очигледног одсуства смисла и увјереност да се смрћу све

завршава….

 

– Препали смо се, страх, од чега? Од смрти? Изгубили смо смисао за дубљим стварима, за љепшим стварима, изгубили смо смисао и за породицу и за друштво. Можда нам се зато ово и дешава, да негдје станемо и да промислимо и да видимо да није смисао у томе. Смрћу Христовом је побијеђена смрт, као највећи непријатељ. И зато се изгубио и сваки страх од било чега. То не значи да нећемо бити пажљиви и да нећемо пазити зато што се не бојимо смрти. Кроз посланице и позиве епископа и свештеника позвали смо људе да се чувају, да пазе, да пазе другога од њих, да поштују мјере које су донесене, и то да испоштујемо да не кажу, као што ево наваљују на све стране, да је Црква за све крива. Али то не значи да смијемо да изгубимо осјећај радости Васкрсења Христовог – истиче Јокић.

 

Молитвом у дом уносимо Божију благодат

 

– Наше богослужење без народа је наша бол, али негдје и захвалност Господу да и то није укинуто. Молимо народ да у постојећој ситуацији не долази, да не стварамо проблеме, да не изазивамо да се пројављује нека сила да нам неко физички брани, да нам хапси народ што ниједног тренутка не желимо. Господ ће наћи начин да нас све утјеши… – истакао је Јокић.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Пишеш ми, да си чула од старих жена неку „бајку“ о пет рана Исусових, па питаш, како је та бајка постала?

 

 

Авај, кћери, читај Нови Завет! Авај, Срби, не срамотите се пред небом и земљом непознавањем вере своје! Оставите на страну сва друга учења и читања док прво не научите оно што је најважније и најспасоносније. Прво долази наука о вери, па онда остала учења. У Енглеској свак чита Свето Писмо Божије. И државници и политичари и књижевници и обични радници труде се увек да своје говоре, беседе, чланке, књиге, посоле речима из Светога Писма. Да божанским речима потврде и украсе своје људске речи као дијамантима ђердане од стакла.

 

А пет рана Исусових нису речи него страшна стварност. Зато их треба боље знати него и речи. Две ране на рукама, две ране на ногама, једна у ребрима. Свих пет рана од црнога гвожђа, још од црњег греха људског. Прободене руке, које су благосиљале. Прободене ноге, које су ходиле и водиле јединим правим путем. Прободене прси, које су из себе пресипале огањ небеске љубави у охладнеле прси људске.

 

Допустио је Син Божији, да се Њему прободу руке због греха многих руку – шуме од руку – које су убијале, крале, палиле, грабиле, замке правиле, насиље чиниле. И да се Њему прободу ноге због греха многих ногу – шуме од ногу -које су на зло ходиле, невиност заводиле, правду гњетале, светињу прљале, доброту топтале. И да се Њему прободу прси због многих окамењених срца – камењака од срца – у којима се рађала свака злоба и свако безбоштво, и хулне помисли, и скотске жеље; и у којима су се кроз све векове ковали паклени планови брата против брата, суседа против суседа, људи против Бога.

 

Прободене руке Исусове – да се свачије руке исцеле од грешних дела. Прободене ноге Исусове – да се свачије ноге одврате од грешних путова. Прободене прси Исусове – да се свачије срце опере од грешних жеља и мисли.

 

Кад је грозни Кромвел, диктатор Енглеске, почео одузимати имања од манастира и манастире затварати, пошла је по енглеској земљи једна хучна литија од неколико стотина хиљада људских бића у знак народног негодовања. Напред су ношени барјаци са натписом: пет рана Исусових, и певане су духовне песме и служене службе Божије по пољима. Уплаши се грозни диктатор веома; и више се уплаши од оних барјака него ли од чега другог; па се умери у насиљу своме.

 

Пет рана Исусових нека те науче, девојко, да прикујеш пет својих чула за живога Бога.

 

Пет рана Исусових – пет извора крви пречисте, којом је окупан род људски, освећена земља. На тих пет извора истекла је сва крв Праведника, све до последње капи. Чудотворни Господ, који је знао умножити хлеб, и са пет хлебова нахранити 5.000 гладних, умножава непрестано ту пречисту крв Своју, те њоме храни и поји на хиљаде олтара, многе милионе верних. То је Света Причест, кћери Исусова.

 

На Велики Петак прислони се душом уз Пресвету Богомајку под крстом, да би и тебе окупала она животворна крв из пет рана Исусових. Да би очишћене и оживљене душе могла у Недељу, са Мироносицама, весело узвикнути: Христос васкрсе!

 

Мисионарска писма

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Порука Васкрса је она спасоносна визија живота која нам и иначе треба и чини нас људима, а поготово у тренуцима оваквих земаљских невоља. У тим невољама, ако видимо само оно земаљско, осуђени смо на панику и страх, а за њих ће нам сваки љекар и епидемиолог рећи да нијесу добри савезници.

 

 

Овим ријечима ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић у интервјуу за “Глас Српске” говори о највећем хришћанском празнику Васкрсу у вријеме епидемиолошке ситуације изазване вирусом корона.

 

– Васкршња истина вјечног живота није нека измишљена утјеха, није нека “лијепа прича” која треба да нам замаже очи нечим нереалним, него управо подсјећање на основно својство нашег бића, а оно је да смо створени за живот, а не за смрт. Живот као дар од Бога. Живот наш и живот ближњих. То су светиње којима служимо, а служећи њима ми се на најбољи могући начин изграђујемо као људи – истакао је отац Гојко Перовић.

 

ГЛАС: Свједоци смо да су људи у паници, јер “противник” је невидљив, опкољени смо неизвјесношћу и страхом. Колико је дух Васкрса, само његово празновање и обиљежавање значајно за сав православни народ?

 

ПЕРОВИЋ: Вирус је, као што неко ових дана подсјети, исто тако Божија творевина, саставни дио природе. Ова епидемија је тек само једна од манифестација оног земаљског, пролазног, оног које данас јесте, а сјутра га већ нема. То земаљско, по мудрим Његошевим ријечима “данас жеже што јуче нивљаше”. Он додаје да многе стихије на овој земљи ратују једна против друге, али на крају закључује да, у коначном, човјек и сам види да “за њега није земља”. Дакле, живот је у кретању и у оном што ће доћи. И зато оно “горе главу” и “гледај напријед” нијесу тек неке сугестивне фразе, него основни принципи нашег ваљаног, исправног постојања.

 

ГЛАС: Да ли ће се људи можда више окренути породици или неким вриједностима које су давно изгубљене?

 

ПЕРОВИЋ: Мислим да је свако искушење прилика, од Бога дата, да поправимо, да дорадимо, да доведемо до краја теме наших живота. И пошто “свако вријеме носи своје бреме”, ево новог времена у коме нам се нуди прилика да будемо бољи. Па ето, ни васкрсења наших породичних вриједности, ни наших хришћанских међусобних односа – можда не би било без ове тзв. редукције живота, коју је Бог попустио на нас.

 

ГЛАС: Колико је битна улога Цркве у ситуацијама као што је ова епидемија?

 

ПЕРОВИЋ: Ми као хришћани имамо обавезу да се у околностима опште грађанске невоље, каква је ова пандемија, држимо државних и здравствених прописа. Ми не можемо забрањивати људима да дођу у храм, али можемо упутити пастирски савјет како би било најбоље да се понашају. Државне службе су одговорне да се старају о реду и поретку, а ми свештеници не престајемо са молитвом. Како, када и гдје ћемо је вршити, то ће нас Бог научити.

 

ГЛАС: Многи су критиковали чин причешћа и окупљања вјерника у храмовима у тренутку актуелне епидемије.

 

ПЕРОВИЋ: Неразумијевање Светог причешћа и начина на које се оно обавља старо је колико и сама Црква. Могу да подсјетим да су они римски цареви који су прогонили и убијали хришћане, као један од приговора на адресу Цркве имали управо начин причешћивања. Они су тада, због помињања Тијела и Крви Христове – хришћане оптуживали за канибализам! И мање-више, гомила неразумних приговора створила се до данас, а на рачун Цркве, и то баш у погледу ове највеће, суштинске тајне. Али да не дужим, све се своди на основно неразумијевање.

 

ГЛАС: Какав је Ваш став о том питању?

 

ПЕРОВИЋ: Наравно, ова и оваква вјера је интерна ствар Цркве, нешто што лијепо стаје под израз “Тајна вечера”. Тајна у смислу да није никада до краја објашњива спољашњем свијету. И то ће тако бити увијек. Тема Светог причешћа треба да остане наша црквена ствар коју не износимо на дискусију по трговима и пијацама. Обављаћемо је, ако икако буде могуће, поштујући горепоменута правила.

 

ГЛАС: Митрополија црногорско-приморска је одмах по увођењу мјера најавила да ће привремено прекинути организацију литија. Да ли ће оне бити настављене када се оконча актуелно стање?

 

ПЕРОВИЋ: Чим се вратимо редовном животу, у њему ће једна од тема, свакако, бити законско уређење односа Цркве и државе. А то значи да Црква неће одустати од својих захтјева да овај, тек изгласани, закон буде замијењен бољим.

 

ГЛАС: Користе ли власти у Црној Гори ову ситуацију да питање тзв. Закона о слободи вјероисповијести “гурну под тепих”.

 

ПЕРОВИЋ: То запажање није без основа. Не може се знати да ли власти нешто сада “гурају под тепих” или можда “испод жита” спроводе, пошто је добар дио друштвених активности сведен на минимум. Наше правне службе будно мотре на рад катастара и не би требало да нам ту нешто промакне. Међутим, оно што јесте извјесно, то је невиђена и непримјерена кампања против Цркве, управо у вријеме ове епидемије. Црква се настоји приказати као неко ко “не поштује мјере”, ко “ради против државе”, коме “није стало до општег добра” и слично. Ништа од тога није истина!

 

ГЛАС: Ко креира такве приче?

 

ПЕРОВИЋ: Таква медијска пропаганда осмишљена је у оним кухињама којима је тешко пала црквена експанзија и духовно буђење народа. То се види по томе што се буквално не бирају средства. Дојучерашњим сепаратистима и антисрпски настројеним публицистима сада не смета било шта што долази из Србије, само ако је написано против Цркве. Онима који су декларативно тражили “аутокефалну цркву” и некакву “црногорску духовност” сада је предмет бласфемичног подсмијавања начин како се врши причешће, иако се оно тако вршило и у вријеме трајања Цркве у црногорској монархији током 19. и 20. вијека, а да не говоримо о претходним временима…

 

ГЛАС: Митрополија је понудила и своје просторије за потенцијални смјештај обољелих од вируса. Да ли вам се власт обратила у вези с тим питањем?

 

ПЕРОВИЋ: Јесмо понудили, и наша понуда је разматрана, али за сада, Богу хвала, нема потребе за тим просторијама. Постојећи болнички капацитети су довољни и ми се молимо Богу да тако и остане. Поред тога, Црква се ангажовала да буде од помоћи народу и држави у овој невољи. Помоћи ћемо и материјално у погледу куповине потребне љекарске технике, као и у погледу бриге о најугроженијима. Наше народне кухиње раде у већим црногорским градовима, али оно што је најважније, наше се молитве и црквене службе не гасе. Наша највећа нада и наш највећи ослонац у овој невољи је Господ Бог.

 

ГЛАС: Да ли су власти Црне Горе почеле са примјеном тзв. Закона о слободи вјероисповијести независно од преговора Митрополије и Владе?

 

ПЕРОВИЋ: Надам се да то није случај, нарочито у доба епидемије. Ми имамо начине да то надзиремо. Што се оно каже, држава је на потезу, јер су преговори замрзнути управо у моменту када је правни тим Цркве доставио минимум наших захтјева у погледу измјене закона. Остало је да се Владини људи изјасне о том нашем “доњем прагу” испод кога свака даља прича није смислена.

 

ГЛАС: Како коментаришете одбијање респиратора од Србије, да ли је то показатељ односа ове власти према свему што је српско?

 

ПЕРОВИЋ: Био је то баш јадан и биједан моменат са које год стране да га погледамо. И са оне која је “испоштовала процедуру” на такав начин да је заустављен пут респиратора из Београда у Црну Гору, али и са оне која се брже-боље “захвалила” Влади у Београду на даљој помоћи. Знам да нећу рећи ништа ново, али, збиља, ово није моменат за такву врсту политичког надгорњавања.

 

ГЛАС: Ваше бесједе и поруке одјекивале су у цјелокупном православном свијету. Која је Ваша порука вјерницима и нашим читаоцима о Васкрсу 2020?

 

ПЕРОВИЋ: Понављам поруку са почетка, живот као дар Божији. Не као нека наша самостална вриједност, појединачна и засебна, него увијек у релацији са другима, а највише у релацији са Богом. Зато нам треба молитва и требају нам црквене службе, то не смије да престане у овим околностима, него напротив, да се повећава и умножава. Свим православним хришћанима честитам највећи хришћански празник Васкрс традиционалним поздравом “Христос васкрсе”!

 

Привођење митрополита

 

ГЛАС: Прошле седмице црногорска полиција привела је митрополита Амфилохија због одржавања свете литургије у манастиру на Златици.

 

ПЕРОВИЋ: Привођење митрополита Амфилохија је за сваку осуду. Није нам јасно по којим аршинима поступа црногорска полиција. Док се на другим јавним мјестима ових дана окупља пуно већи број народа него испред православних храмова, јер ми свештеници поштујемо прописе и не позивамо народ, полиција приводи митрополита због службе која је служена само са свештеницима и појцима. Тај дан био је лијеп празник, пун Божије благодати, али ово је нечувено! Умјесто дијалога и договора, који тражимо од почетка ових ванредних мјера, имамо привођење човјека са најпоштованијим звањем међу црногорским грађанством.

 

Закон

 

ГЛАС: Да ли је потребно донијети потпуно нови закон о слободама вјероисповијести или изгласати измјене овог спорног?

 

ПЕРОВИЋ: Нема ту неке велике разлике. Формално-правно, мораће се изгласати нови закон. Или неки скроз нови, или тзв. закон о измјенама и допунама овог…. Обим тих евентуалних измјена је кључно питање, а захтјеви Цркве који су овдје поменути тичу се измјена које би поништиле све оне антиуставне и дискриминационе одредбе које су тренутно у њему. Закон без тих одредаба не би више био исти закон, и могао би се мирне душе сматрати новим, бољим, прихватљивим.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У последњој смо недељи Васкршњег поста која се назива Страсна или Велика седмица, или како је Посни триод назива - Седмици спасоносних страдања. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и велих догађаја који се одиграли на те дане.

 

Звучни запис разговора

 

О светим и великим догађајима који су се збили тих дана као и о њиховом значају говори нам протојереј Бобан Стојковић, професор Призренске Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу. У овој емисији говоримо о Великом петку Страдалне седмице Часног поста.

 

 

Извор: Радио Глас

 

У хиландарској библиотеци међу рукописним књигама чува се и рукописни нотни зборник (византијска нотација свакако) из XII века, У питању је Посни триод, а на фотографији је стихира која се вечерас пева на бденију приликом изношења Распећа.

 

 

Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио (трипут). Венцем од трња се крунише, Онај који je Цар Анђела. Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима. Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама. Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Поклањамо се страдањима твојим, Христе. Покажи нам и славно твоје Васкрсење.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације. 

 

 

Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији.

Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану.

Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког.

Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“.

Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима).

О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници?

Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати.

А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији...

 

Велики Четвртак, 

лета Господњег 2020.

 

За Поуке.орг

 

Презвитер Оливер Суботић

 

Ратови, болести и природне катастрофе привлачиле су пажњу људи од пера прошлих векова. Састављачи старих српских записа и писци старих летописа обраћали су пажњу на болести и о њима писали као о пратећим појавама других друштвених и елементарних непогода. 

 

 

Прожетост страхом нагонила је писмене људе да у астрономским феноменима виде такође неке наговештаје несрећа које су долазиле на српску земљу. Звезде репатице би често „најављивале“ болештине, понекад су се комете тумачиле као предзнаци „промене царстава и власти“, а за ратне прилике узимала су се помрачења и друге приказе „великих светила“ – Сунца и Месеца.

 

Од средњег века, од времена цара Душана памти се куга, која је харала већим делом Европе и као „црна смрт“ ушла у историографију. Симптоми куге су биле грозница, главобоља, отицање лимфних чворова, упала плућа и мозга, а све то је изазивано упалом, тј. инфекцијама бактерије pasteurella pestis, од друге половине XIX познатије као yersinia pestis. Речено језиком савремених епидемиолога, „пик“ куге у Југоисточној Европи, а тако и на територији Српског Царства је био у зиму и пролеће 1348. године. У српском језику се за кугу, али и друге тешке смртоносне заразне болести, користи пре израз „чума“ који има један митолошки призвук. Он означава оно зло митско биће које вреба ноћу жртве да их загребе и инфицира својим прљавим ноктима или стреља отровним стрелама из зеленог лонца, а можда се и, по неким веровањима ноћу преко оџака и тавана шуња у кућу „да однесе ђецу“. У време браће Јакшића који су владали Сремом у једном српском летопису је забележено да је 1509. године била и „суша и глад и куга“, а неколико лета раније, једна „година је била гладна, а друга морна“.

 

То друго име „Морија“ које се такође односи на кугу, са великим „М“ је такође митска персонификација болештине, а име јој потиче од општераспрострањеног индоевропског корена. Морија није штедела људе и њихово благо, један запис из око 1540. године сведочи: „Бист мор овцам на Шар-планину и по всем планинам“, а белешка са Цетиња из 1541. каже како: „Бист смртоносије“.... Тај интервал болести на Балкану захватио је Тројанске планине, Крстац Гору, Матору Планину и Мокренску Гору, односно, по данашњој номенклатури Проклетије, Шару, Водно код Скопља и Стару Планину.

 

Нарочито су занимљиве летописачке белешке:

 

(7060 = 1552) „Јави се опашита звезда,

 

(7062 = 1554) Бист Киропасха, (тј. Благовести су пале на сам дан Васкрса),

 

(7063 = 1555) Бист чума по всеј земљи српској,

 

(7064 = 1556) Бист смртоносије,

 

(7063 =1555) Бист трус велиј, и Скопље град низложи се и ини гради и зданија многа и храми низложише се“.

 

И године 1585. „бист чума по всеј земљи српској“, како саопштава један запис, а у исто време на другом месту вели се да је „била јака глад и погубљење од Исмаиљћана да језик није могао да искаже толико зло и пакошћење“. И пред крај XVI века помињала се једна „опашита звезда“, која имаше „опаш прилика“, а чији су краци ишли из правца Цариграда. Библијска представа о четири јахача из Откривења, тј. четири јахача Апокалипсе, говори о коњаницима који излазе након отварања печата, и то: Први јахач са стрелама на коњу белцу, Други јахач на риђану са великим мачем, Трећи јахач на вранцу са мерилима (вагом, теразијама) и Четврти јахач на коњу сивцу, а „коме је име Смрт“. Та четири јахача Апокалипсе представљају самог непомјаничког Антихриста, а а јесу персонификације рата, глади и болсети, а на крају и страшне смрти која узима данак у људским душама идући за прва три коњаника. (Отк, 6, 1-7). Сви српски записи који говоре о глади и несташици хране, бележе по правилу том приликом и текућу цену жита, као да су имали за упутство речи последње новозаветне књиге у којој се за трећег јахача, тј. Глад још каже: „мјера пшенице за динар, и три мјере јечма за динар, а уље и вино немој ускратити“. (Отк, 6, 6).

 

Атанасије даскал, Србин, који је писао у Русији, може се назвати и српским повесничаром Велике Сеобе и пратећих околности Великог бечког рата 1683–1699. године. Наиме, он је ситуацију у српском земљама око 1691. године описао на следећи начин, где се може видети извесна стилизација 6. главе Откривења Јовановог: „И тако Господ све оне три напасти, – од којих је Давид само једну на град свој примио, – у садашње време пустио је на српску земљу; прво помор, затим мач и помор заједно, и ропство и глад жестоку, тако да су људи српски јели месо пасије и месо људи мртвих који су умрли од глади. Све је ово било у моје дане и очи моје видеше. Лежаху лешеви помрлих људи српских по свим улицама великог Београда. И по свим пољима његовим и на свим путевима његовим лежаху мртви и не бејаше никога да их покопа“. Атанасије даскал свему даје једну богословско-интинуитивну димензију: „Слушајте, вољени, да вам кажем каква знамења и страховања бејаху тада. Тих дана јавише се најпре са небеса многа знамења, а затим земљотрес, у ваздуху промена и међу људима многа пометња и негодовања и глад. И чудна нека прорицања говораху“.

 

Немогућност редовног црквеног живота, пустошење храмова и страдање свештенства тога времена урезало се у народно предање Западне Србије, каже се да је један јеромонах и древне Петрове цркве у Расу одлазио на вис са кога би се молио Господу Богу: „Боже, нека је крштено све што се родило; нека је венчано све што се узело и нека је опојано све што је умро. Амин“!

 

Према сарајевском хроничару Мула-Мустафи Башескији куга (животињска болест) јавила се у Сарајеву и околини 1761. године, а болест се најпре јавила у „селу Слатина код Горажда“. Овај јаничарски ветеран је сматрао да су неминовни предзнаци и весници ове болести следећи: „кад се много света роди, кад се зачну свађе по махалама, кад небо зацрвени, кад се не поштују стари обичаји“. Баш тада се не треба чудити што зараза не престаје.

 

Крајем XVIII и почетком XIX века има неколико спорадичних помена куге и мањих описа помора, а најзанимљиви је опис куге у околини Кратова из 1814. године:

 

„Ово је писаније мене грешног Теодосија јеромонаха Дечанца игумана манастира Лесновског са братијом. Била је ове године велика чума по свој земљи турској и по градовима и по селима и по морским обалама и тада су бежали Кратовци у Лесновски манастир, 14 кућа са све чељади, и седеше 5 месеци и у том гневу Божијем и страху саградисмо келије доле испод куле са молитвама Светога архангела Михаила и Светог преподобног оца Гаврила“. Овај запис сведочи о народном поверењу у црквену јерархију као и о одговорности црквених лица за време изградње карантина уз манаситр за придошлице погођене епидемијом.

 

 

Извор: Православие.ру

 

Ђакон мр Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду, осветљавајући тему ове емисије, најпре подсећа, уз детаљна појашњења, на протекле седмице Часнога поста. Посебан нагласак ђакон Бошко је ставио на Страдалну седмицу, приближавајући нам пут добровољног страдања Господа Исуса Христа и Његово славно Васкрсење и победу над смрћу.

 

Звучни запис разговора

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Протојереј мр Јован Милановић, в.д. ректора Богословије Светога Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, за слушаоце Радија "Слово љубве" АЕМ припремио је излагање о Типику Страсне седмице.

 

Звучни запис разговора

 

Извор: Радио Слово љубве

 

У последњој смо недељи Васкршњег поста која се назива Страсна или Велика седмица, или како је Посни триод назива - Седмици спасоносних страдања. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и велих догађаја који се одиграли на те дане.

 

Звучни запис разговора

 

О светим и великим догађајима који су се збили тих дана као и о њиховом значају говори нам протојереј Бобан Стојковић, старешина храма Васкрсења Господњег и професор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу. У овој емисији говоримо о Великом четвртку Страдалне седмице Часног поста.

 

 

Извор: Радио Глас

 

У последњој смо недељи Васкршњег поста која се назива Страсна или Велика седмица, или како је Посни триод назива - Седмици спасоносних страдања. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и велих догађаја који се одиграли на те дане.

 

Звучни запис разговора

 

О светим и великим догађајима који су се збили тих дана као и о њиховом значају говори нам протојереј Бобан Стојковић, професор Призренске Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу. У овој емисији говоримо о Великој среди Страдалне седмице Часног поста.

 

 

Извор: Радио Глас

 

„Не бојмо се и променимо се“, поручује у својој надахнутој беседи ђакон Ненад Вујасиновић, произнетој у храму Свете Петке у мелбурнском насељу Рокбенк, на Велику Среду 15. априла 2020. године, у Митрополији аустралијско-новозеландској, која је објављена на фејсбук страници ове Митрополије. Ђакон Ненад каже: „Нећемо да причамо о Великој среди због Јуде. Јуда је своје давно завршио. Већ због тога што се у Јуди Искариотском, како каже Свети Ава Јустин - налази помало од свачије наше душе.

 

Звучни запис беседе

 

Да није тако били бисмо безгрешни јер смо кроз Јуду сви ми пали, сви смо Христа издали, ђавола пригрлили и зато смо и подложни смрти. И баш ових дана кад се сећамо те издаје, наше велелепне богомоље широм света присилно постају катакомбе због страха од заразе. Свакако да прописане и препоручене мере у вези са санитацијом у том смислу треба да примењујемо и то не само сад када је пандемија, већ и иначе. Али, имам осећај да се враћамо два миленијума уназад у претконстантиновску епоху, с том разликом што су се у том периоду шачици верних  супротстављали и Цркву гонили пагани, односно многобошци тражећи од хришћана да поред Христа прихвате и друге њихове тзв. богове. Док данас Цркву на много суптилнији начин гоне безбожници, антитеисти, богомрсци, којима је изгледа и овај један наш Бог много. Но то не треба да нас смућује јер како је тада, тако и данас Црква бескомпромисно сведочи – све за Христа, Христа ни за шта!

 

А што се тиче нашег друштва у коме живимо очито је да кроз наратив, који нам се одавно намеће са свих страна, Црква се масовно схвата не као само Тело Христово већ као некаква институција лишена суштинског значаја; не као болница за душу и за тело којој хрле да се лече већ као место на коме се наводно можемо заразити. И неки међу нама тај став прихватају. Да ли је Црква огледало света или прозор у Царство Небеско? Да ли је Црква вирусом заражено тело овога света или је Црква пречисто животодавно Тело Господа Нашега Исуса Христа? Лако падамо на овом тривијалном питању, браћо и сестре, спремно се одричемо личне слободе, слободе загарантоване сваким законом, укључујући и слободу вероисповести, а све из страха од смрти. Да ли нам је то, браћо и сестре, обљутавила со Јеванђеља? Зар то није Јудина издаја у нама? Зар тако због погрешно артикулисаног страха од смрти не бежимо од Христа, јединог Победитеља над смрћу? Видите ли у какав нас апсурд непријатељ човека тера користећи несразмеран страх? То је издаја, издаја о којој галаме ових дана утихнула црквена звона док нас ова Велика Среда опомиње да страдање које тек следи на подвиг, на крст, на телесну смрт, која нас све, пре или касније, чека, и од које не треба да страхујемо. О којој нам и сам Господ својим вољним страдањем сведочи напомињући још – Не бојте се оних који могу тело да вам погубе већ оних који могу душу да вам погубе!

 

Ова Велика Среда нас опомиње на смрт душевну, а не телесну. На смрт коју ово наше преплашено друштво апстрахује до екстрема. Смрт се у овом нашем друштву склања под тепих, па тако нема потребе да се о њој бринемо нити да се окрећемо ономе који је победио за нас. Но шта ћемо кад се смрт однекуд изненада појави, кад изрони, кад са свих екрана симултано загрми? Како онда да је не видимо? Како онда да је ставимо под тепих? Онда се питамо шта се ово дешава? Питамо се шта је, уствари, истина? Окрећући се од Христа који је једини Пут, Истина и Живот – ми губимо увид у то шта је или ко је то истина и баш зато и једино зато живимо у времену у коме се све релативизује, почевши од истине.

 

 Дешавања око саме пандемије короне постају ријалити шоу чија рекордна гледаност превазилази све остале досадашње видове масовне лоботомије заједно. Све нас ово упућује да станемо, да погледамо другим очима,  да се променимо, да се покајемо, да променимо своје путеве и видимо како је благ Господ. Допустио је ову невољу да нам отвори очи да бисмо видели да без Њега не можемо ништа, да не можемо да се сакријемо чак ни од овог сићушног вируса, а камоли од већег и јачег непријатеља ђавола. Господ је допустио да нас нападне страх на нашу корист, да постанемо свесни да смо смртни телом, да је смрт душевна стално надвијена над нама и да нас прати где год се ми склонили.

 

Човек данашњице има жељу да учи, да ради на себи, да се труди ако ће му то донети материјалну корист, статус у друштву или макар неко тренутно задовољство или насладу. Но нема жељу да се подвизава, нема жељу да се мења да би постао бољи другом човеку и да би тако постао бољи самоме Богу. Нема жељу за променом властитог идентитета, како каже Свети Апостол Павле – да не живи више он већ да живи Христос у њему. Та промена, на грчком – метаноја,  оно је што ми подразумевамо под истинским кајањем, мада је за то још бољи наш стари термин преумљење. Зато што не радимо вредно и континуирано на свом спасењу, зато што смо лењи или једноставно не знамо или смо заборавили како да се искрено кајемо, зато нема где друго да завршимо него у раљама смрти. Проблем је у томе што је избор наш. Само наш!

 

Не јадикујем ја над Јудом, браћо и сестре, већ над нама који идемо истом странпутицом, који у властиту пропаст корачамо кад год допуштамо нашој себичности, нашим интересима да надвладају и да одређују наш однос како према ближњем тако и према Богу. Тако постајемо Јуда нашег доба, издајници који грле ђавола, а издају Бога. Издајеш Бога кад си среброљубац, блудник, клеветник, гневљивац, лажљив, псовач, себичан, ако оговараш, ако љубави немаш према ближњему, ако немаш макар базичног обзира према ближњем, кад стављаш корист изнад правде, кад стављаш тренутна задовољства изнад племенитих дела. Сваки тај преступ, био он нашим делима, речима или макар мислима, свака та издаја ближњег је издаја Христа. То је тај пут Јудине издаје не само Бога већ и човека, пут самоиздаје. Други пут је покајнички. Не може човек да се приближи Богу ако се не покаје, ако се не промени.  Сугерише Свети Ава Јустин – довољно је да сагледамо сву људску историју од Велике Среде до Великог Петка и да се ту нађемо. Кад сагледамо све своје речи, мисли, дела као кроз лупу недела којима је човек благог Бога издао, изругао, ишамарао, испљувао, ишибао, осудио, разапео, усмртио – наћи ћемо се у том распону од та три срамна дана. Кад таквим очима погледамо на себе, критички, без улепшавања, онда смо спремни да се покајемо, да се променимо и такви да се, попут блудног сина у оној  јеванђељској причи преобратимо и тако Богу вратимо. И онда такви преобраћени, преумљени – не речима већ делима, примивши Христа вратићемо се Господу. Пустимо  да кроз наше поступке Христос проговори.

 

Није свако зло за зло, кажу наши стари. Ова духовна криза, коју неки зову пандемија, сито је и решето којим се раздваја жито од кукоља, јагањци од јаради. Ово је прилика којом нас Господ гласније него иначе позива да ставимо прст на чело, да пажљиво изаберемо којим путем да кренемо јер, како каже Свети владика Николај – сваки дан не свиће ни за шта друго но да човек изабере, да одабере којим путем да крене, да ли да пригрли Христа или ђавола. Ово је зато одлична прилика да заблистамо пред Христом! Да заблистамо у нашем односу према ближњем, којем смо потребнији сада него икада раније.

 

Не бојте се, ја сам с вама, каже Господ. Не дајмо да нас овај надувани, диспропорционални, вештачки конструисан страх скрене са правог размишљања, да нам скрене пажњу с онога што је главно: љубав према другима и преко њих – љубав према Богу! Тек кад будемо у другима видели Христа, упркос њиховим манама, тек тада ћемо бити у могућности да пригрливши ближњега, преко њих и заједно с њима, пригрлимо и самог Христа. А кад смо с Христом, чега да се плашимо?

 

Не бојмо се и променимо се!“, закључује ђакон Ненад Вујасиновић.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Доносимо видео прилоге Острог Тв студија о Светој и Великој среди - Синаксар, Еванђеље и кратко слово о посту.