Рођен у Кесарији Кападокијској. Био је официр у римској војсци у време цара Ликинија. Но када наста страшно гоњење хришћана, он напусти војску и свој чин и удаљи се у пустињу Синајску. Усамљен на планини Хориву, Гордије провођаше време у молитви и размишљању о тајнама неба и земље. Нарочито, пак, размишљаше о сујети и ништавности свега онога око чега се људи толико муче и боре на Земљи, па најзад пожели да умре и пресели се у живот непролазни и нетрулежни. С том жељом он сиђе у град у време неких незнабожачких трка и игара. Пријави се градоначелнику као хришћанин. Узалуд га овај одвраћаше од вере, с ласкама и претњама. Гордије оста непоколебљив и тврд као дијамант и говораше: "Није ли очито безумље куповати овим кратковременим животом вечну муку и погибао душевну?" На смрт осуђен, он радосно хиташе губилишту и успут говораше џелатима о дивној и слаткој науци Христовој. И с именом Исусовим на уснама он предаде своје младо тело мачу а праведну душу Богу 320. године.

**

СТРАДАЊЕ СВЕТОГА МУЧЕНИКА ГОРДИЈА

Мученик Христов Гордије роди се у Кесарији Кападокијској од хришћанских родитеља, и би одгајен у хришћанској вери. A када одрасте, би изабран за војску, и постаде официр у римској војсци, јер је телесном снагом и душевним јунаштвом превазилазио друге. У то време римски цар Ликиније изли на хришћане отров свога насилништва, и своју богоборну руку подиже на Цркву Христову. На све стране слате су цареве заповести и наредбе да се нико не клања Христу. А ко поступи противно томе, да буде кажњен смрћу. И постављаху свуда камене и дрвене идоле, дела руку људских, да им се сви клањају као вечитоме Богу. А који се не повинују, да се на то приморају мукама.
И настаде лом у целом граду Кесарији: отимаху хришћанску имовину, пљачкаху хришћанске домове, тела хришћана на муке стављаху, благочестиве жене по улицама злостављаху, не беше милости према младости, ни поштовања према старости. Најневинији људи страдаху као злочинци. Тамнице беху тесне. А чувене и богате куће опустеше, док се пустиња испуни изгнаницима, чија једина кривица беше у томе што верују у Христа. Отац предаваше сина на смрт, син гоњаше оца на суд; брат беснијаше на брата; слуга устајаше на господара. Неку језиву ноћ безумља навуче ђаво на душе људске, те један другога не распознаваху као у мраку. А сврх свега тога, безбожне руке молитвене домове разораваху, свете олтаре уништаваху: а не беше ни приноса, ни кандила, ни места за службу Божју; све беше захватила невоља као црни облак. Божји угодници беху прогнани, свештена лица страховаху од свирепог насилништва, а демони ликоваху скрнавећи васељену воњом и крвљу одвратних жртава.
Видећи такву невољу, свети Гордије изабра себи добровољно прогонство: збаци са себе официрске знаке, презре славу овога света, остави богатство, сроднике, пријатеље, слуге, спокојан живот, и све што је светољубивим и сластољубивим људима драго, и отиде у пуста и неприступачна места, желећи радије да живи са зверима него са идолопоклоницима, ревнујући као свети пророк Илија. Јер овај свети пророк, видевши сидонско идолослужење, удаљи се на гору Хорив, и усели се у пећину, тражећи да види Бога, као што и виде уколико Га људске очи могу видети. Тако и Гордије: побеже од градске вреве, пијачне вике, величања велможа; побеже од оних што се тужакају, продају, купују, куну се, лажу, говоре срамне речи; побеже од игара и забава и смехотворства што бивају по градовима. А сам имађаше чист слух, чисте очи, и пре свега срце очишћено које може Бога видети. И удостоји се божанских откривења, и научи се великим тајнама не од људи, него стекавши великог учитеља истине, Духа Светог.
Размишљајући о овоме животу како је ништаван и краткотрајан као сан и сенка, силна га жеђ обузе за вечним животом у оном свету. И као снажан борац, он се глађу, бдењима, молитвама и духовним поукама припреми за борбу. Нарочито пак ишчекиваше дан, у који цео град празнује празник поганог бога Mapса[2], или боље - демона који воли ратове. А када дође тај дан, сав град изиђе на тркалиште да гледа коњске трке, и са високих места посматраху сви. He остаде тада у граду ни Јеврејин, ни Јелин, па чак и многи хришћани, који немарно живе и не склањају се од сујетних скупова, беху тамо да посматрају брзину коња и вештину јахача. Toг дана и робови беху слободни од рада, те се и они слегоше тамо. А и ђаци беху дотрчали тамо. И жене блудне и развратне беху такође тамо. Уопште, гледалиште беше препуно људи, који су ревносно посматрали коњске трке.
Тада храбри и велики душом Гордије сиђе с планине и дође на тркалиште. He зачуди се народу, нити помисли у колико се непријатељских руку сам предаје. Као густо камење или дрвеће људи су седели на гледалишту. Без имало страха у ерцу и плашње у души, Гордије утрча и стаде усред гледалишта, испуњујући реч Светога Писма: Праведник је као лав без страха (Прич. Сол. 28, 1). И не само то, него стојећи потпуно слободно усред гледалишта, изговори громко речи пророка Исаије које свети апостол наводи: Нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају (Рм. 10, 20 Ис. 65, 1). Овим речима јасно показа да није силом доведен, него добровољно предаје себе на мученички подвиг. У томе се угледа на Господа Христа, који сам предаде себе у руке Јеврејима када су га у ноћном мраку тражили. И одмах свети Гордије сврати на себе све погледе. Био је страшан по изгледу: због дугог боравка по горама коса му је била пуна праха, имао је дугачку браду, у бедној одећи, телом потпуно сув, одевен у врећу, са штапом у руци. Све је то изазивало страх код оних који су га гледали. А усто је и нека божанска благост обасјавала његово лице.
А када се сазнаде ко је, настаде силна граја: хришћани су од радости пљескали, а незнабошци су довикивали судији да нареди да га убију. Викало се и грајало на све стране; нико не гледаше на коње, нико не обраћаше пажњу на јахаче, узалуд су колеснице проламале ваздух. Сваки је хтео да гледа само Гордија, да слуша само шта он говори. Граја испуњаваше цело гледалиште као хука силног ветра, од које се није чуло трчање коња. Онда проповедник даде знак народу да ућути. И умукоше трубе, ућуташе свирале, престаде музика. Једино се свети Гордије и видео и чуо.
А ту на гледалишту беше и кнез који је руководио тркама и делио награде тркачима. К њему доведоше светитеља, и он га упита ко је и откуда је, каква је рода и где му је постојбина. Светитељ му исприча све о себи, какав је чин имао, зашто га је одбацио, отишао у пустињу, и ради чега се вратио. Вратио сам се, рече, да јавно покажем како твоја наређења не сматрам низашта, а исповедам Христа Исуса, наду моју и заштиту моју. И пошто сам чуо да си ти веома опак човек, изабрао сам нарочито овај дан и згодно време да остварим своју намеру и испуним свој завет.
При овим речима гнев се кнежев као огањ запали, и он сав бес што беше у њему искали на светог Гордија: Доведите ми, рече, мучитеље. Где су бичеви? где оловне кугле? где точкови? Нека буде растегнут на њима, и нека се издроби тело његово! Нека буде обешен на дрвету! Нека се за мучење донесу смртоносне справе! Нека буде бачен зверовима! Нека буде посечен мачем! Нека буде вргнут у провалију! Али, све је то ипак мало за гадног човека, који треба да погине не од једне него од многих смрти.
А Гордије свети рече: Заиста бих нанео себи велику штету, када не бих желео да разним смртима умрем за Христа.
Ове речи још више разјарише кнеза, и он својој природној љутини додаде још врло велику јарост, и беше све беснији и беснији, уколико свети мученик Гордије показиваше у мукама све веће и веће јунаштво. Никакве муке, никаква смртоносна оружја и оруђа не могаху га одвратити од намере, него подижући очи к небу он певаше псаламске стихове: Господ ми је помоћник, и не бојим се; шта ће ми учинити човек? (Пс. 117, 6). И опет: Нећу се бојати зла, јер си Ти са мном (Пс. 22, 4). И друге сличне речи, које је из Божанских Књига научио, говораше, побуђујући себе на јунаштво и трпљење. Толико беше неустрашив, да сам на себе призиваше муке. "Зашто оклевате? говораше он. Зашто стојите? Хајде, стружите тело моје и на парчад га издробите! Мучите ме како хоћете! He лишавајте ме добре наде: јер уколико ме свирепије будете мучили, утолико ћу већу награду примити од Господа мог. Муке овога живота донеће вечно весеље, и ми ћемо, место рана које задајете телу нашем, обући светле хаљине при општем васкрсењу; место бешчешћа - венци ће нам процветати; место осуде са злочинцима - живећемо с анђелима. Ваше претње су семе које сејете по мени, да бих, када поново дођем, с радошћу однео снопове своје (Пс. 125, 6)".
И пошто не могаде кнез да бесом својим и мучењем одврати светог Гордија од вере, настаде, лукав, да га ласкавим речима преласти. Јер је ђаво навикао да плашљиве застрашује, а јуначке ласком омекуши и раслаби. Велике даре нуђаше мучитељ светоме, и још му веће од цара обећаваше. Цар ће ти дати, рече, најистакнутије место у војсци, много имања, богатства, славу, и све што хоћеш. А светитељ, чувши његова обећања, насмеја се његовом безумљу, говорећи: Зар ми можеш дати ишта што би било боље од царства небеског?
Тада незнабожни кнез потрже и гњев и мач, и нареди џелату да приђе, и издаде му заповест и руком и поганим језиком да посече светог Гордија. И пошто је светитељ имао бити посечен пред толиким светом, опколише га познаници са свих страна: грљаху га и последњи му целив даваху, и плачући мољаху га да се не предаје добровољно на смрт, да не уништава цвет свога живота, и да не напушта ово слатко сунце. И саветоваху да се само устима одрекне Христа. И говораху му: Једном речју избави себе од смрти, одрекавши се Христа језиком, а срцем веруј у Њега како хоћеш, јер Бог неће послушати језик него оно што ум говори. Урадиш ли тако, ти ћеш и гњев судије укротити, и Бога према себи умилостивити. - А он стајаше као непоколебљива стена усред мора, коју са свих страна запљускују и ударају морски таласи. И као што дом мудрога човека, сазидан на камену, не могу оборити ни силни ветрови, ни велике кише, ни набујале реке, тако овај јуначни муж стајаше непоколебљив у вери. И видећи својим духовним очима где ђаво облеће његове познанике, и једнога потстиче на сузе, другога на преклињање и давање некорисног савета, упути онима што плачу, реч Господњу: He плачите за мном (Лк. 23, 28), него плачите за непријатељима Божјим, који гоне хришћане. Плачите, кажем, за њима, који нама огањ спремају, а себи пакао зажарују, и гнев за Дан гнева сабирају. Престаните да ми срце цепате, јер сам ја готов не само једанпут него много пута за име Господа нашег Исуса Христа умрети. - А онима који му саветоваху да се језиком одрекне Христа, овако одговори: Језик, који благодаћу Христовом имам, не могу покренути да се одрекне Творца свога, јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 11). Како ћу се одрећи Господа мог, кога од детињства обожавам, и васпитан сам у светој вери? Неће ли уздрхтати небо горе, ако се одрекнем Бога? Неће ли светила небеска сакрити светлост своју од мене? А земља, да ли ће ме поднети, и зар ме неће прогутати жива? He варајте се, Бог се не да ружити, и по устима ће нам нашим судити: по нашим ће нас речима оправдати, и по нашим речима осудити. Нисте ли чули страшну претњу Господњу: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10, 33). Зашто ми саветујете да се одрекнем Бога мог? да ли да живот свој продужим? или да смрт за извесно време избегнем? или да неколико дана животу свом додам? Онда ћу лишити себе вечног, бесконачног живота. Или да избегнем телесне муке? Онда нећу угледати добра Праведника тамо где нема мука. Очигледно је безумље: краткотрајним животом купити себи вечне муке и пропасти с душом. Но и вама саветујем: помишљате ли зло, онда се научите благоразумности и истини, и одбацивши лаж, говорите истину; реците да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца. Јер ће овај глас испустити језик, када се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 11, 10).
Рекавши то, свети Гордије се прекрсти и неустрашиве душе пође на посечење. И не измени се у лицу. И стаде на место посечења, као да нема џелата за собом, него као да анђеле види пред собом и жели да им у руке преда душу своју. И би посечен, 320 године. И доби блажени живот, као Лазар однесен у брујању радости на место вечнога покоја, где примајући награду за свој подвиг, са анђелима слави вечито Подвигоположника, за кога пострада.
Светом мученику Гордију написао је похвално слово Св. Василије Велики као архиепископ Кесарије Кападокијске, где се родио и пострадао свети Гордије.

Рођен у Риму и од младости изучен светској мудрости и вери Христовој. Свој живот је увек управљао према заповестима јеванђелским. Много се користио поукама свештеника Тимотеја, чијем је погубљењу за веру и сам присуствовао, па гледајући пример јуначког пожртвовања свога учитеља, и сам се запојио таквим духом за цео живот свој. У тридесетој години постао је епископ римски. Поправљао је обичаје хришћана. Тако, на пример, укинуо је пост сваке суботе, како се то дотле држало код неких хришћана, и одредио, да се пости само Велика Субота као и оне суботе које падну уз постове. Својим молитвама и чудесима помагао је, да се цар Константин и мајка му Јелена обрате у веру праву и крсте. Садејствовао царици Јелени да пронађе Часни крст. Управљао је црквом Божјом двадесет година и чесно је скончао свој земаљски живот преселивши се у Царство небеско.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СИЛВЕСТРА папе римског

Свети Силвестар, у старом Риму рођен и у светој вери васпитан, би ученик презвитера Кирина. Од њега се научи књижној мудрости и добрим обичајима. Као пунолетан, беше веома гостољубив. Из љубави к Богу и к ближњему он довођаше странце у свој дом, и пошто би им опрао ноге, угошћаваше их, и чињаше им сваку услугу.
Једном из Антиохије дође у Рим, проповедајући Еванђеље царства, епископ Тимотеј, човек свет и исповедник[1] Христов. Њега Силвестар прими у свој дом. И добивши много духовне користи од његовог светог живота и учења, он постаде савршен у врлинама и вери. А Тимотеј, живећи у Силвестровом дому годину и неколико месеци, многе Римљане од идолопоклонства обрати к Богу. Због тога га епарх града[2] Тарквиније баци у тамницу, и дуго држаше у оковима. И би три пута бијен што не пристаде да принесе жртву идолима. Затим му мачем отсекоше главу. A блажени Силвестар ноћу узе његове свете мошти, и сахрани их у дому свом са одговарајућим песмама. Затим жена једна хришћанка, по имену Теонисија, са благословом епископа римског Мелхиада[3], подиже о свом трошку храм светом Тимотеју, у који и пренесе мошти светог мученика.
Епарх града Тарквиније дозва Силвестра и тражаше од њега имовину што је остала после Тимотеја, и присиљаваше га да принесе жртву идолима. А када овај не хтеде, он му грожаше мукама. Силвестар пак, провидевши да ће епарх брзо умрети од изненадне смрти, рече му еванђелску реч: Ову ноћ узеће душу твоју од тебе (Лк. 12, 20), и нећеш остварити оно што се хвасташ да ћеш ми учинити. - Разгневи се епарх на ове речи, и нареди да светога Силвестра вежу железним веригама и баце у тамницу. А сам седе да једе. И кад јеђаше рибу, западе му рибља кост у грло, коју никаквим начином ни лекаријом не могаше извадити. И мучећи се од тога све до поноћи, издахну, као што прорече светитељ. И сутрадан родбина с плачем сахрани епарха. A хришћани с радошћу изведоше Силвестра из тамнице. И веома га поштоваху не само хришћани него и нехришћани. Јер многе слуге епархове, када видеше да се пророштво Силвестрово испуни, удлашише се, и припадаху к ногама светитељевим бојећи се да се и њима не деси неко зло као њиховом господару; а други, убеђени тим чудом, повероваше у Христа.
Када свети наврши тридесет година, епископ римски Мелхиад произведе га за ђакона. Затим, после Мелхиада Силвестар би од свих изабран на престо римског епископа, и беше на њему као велика свећа на светњаку. И пасаше стадо Христово као други апостол, речју и делом упућујући га на спасоносну пашу. А када нађе неке свештенике, који су чин свој оставили и трговином се бавили, врати их опет црквеном служењу. И донесе канон да се нико од посвећених не сме бавити трговином.
Овај пресвети отац надену код Римљана имена седмичним данима, јер у то време, први дан седмице, који ми називамо недељом, Римљани називаху даном сунца, а остале дане називаху даном Месеца, даном Марса, даном Меркура, даном Јупитера, даном Венере, даном Сатурна[4]. Светитељу беху одвратна нечестива имена незнабожачких богова, и нареди да се први дан назива дан Господњи, јер у тај дан Господ наш славно васкрсе из мртвих, a остале дане онако како их Римљани и сада називају. А одреди и ово: да хришћани посте само у ону суботу у коју Христос умре и сиђе у ад да га разруши и изведе отуда праоца Адама са праоиима, a y остале суботе забрани да се пости.
У то време беше у Риму велика змија која је живела у једној дубокој пећини под гором, званом Тарпеј. Тој змији незнабошци сваког месеца приношаху жртве као богу. Кад год је излазила из пећине, увек би затровала ваздух својим отровним дахом, те биваху многи смртни случајеви међу људима који живљаху у близини, нарочито међу децом. Свети Силвестар, желећи и да људе избави од те напасти и да их од безбожја[5] приведе истинитом Богу, сазва хришћане што живљаху у граду, и наложи им тродневни пост и молитву. А сам предњачаше свима у посту и молитви. И једне ноћи јави му се у виђењу свети апостол Петар, наређујући му да узме са собом неке свештенике и ђаконе, и да без бојазни отиде у пећину где змија борави, да на улазу пећине отслужи свету службу, и да затим уђе унутра у пећину, да призове име Господа Исуса, и тако учини да змија никада више не изађе из пећине.
Светитељ поступи по апостоловом наређењу: отиде пећини и, пошто отслужи свету службу, уђе у пећину, и нашавши у њој нека врата затвори их, говорећи: Нека се ова врата не отворе до дана другог доласка Христовог! - И затворивши тако змију, учини да никада не изађе. А незнабошци мишљаху да ће тамо змија појести Силвестра и свештенике његове. Но када видеше да изађе неповређен, дивише се. И отада не видеше да змија изиђе. И многи у томе познаше силу истинитога Бога, и обратише се вери.
У оно време када цароваше Константин Велики, који још не беше просвећен светим крштењем, а беше отишао из Рима у рат против Ликинија, наста у Риму у његовом отсуству гоњење на хришћане од стране римског Сената. Примораваху хришћане да приносе жртве идолима; и кад ови одбијаху, подвргаваху их најразноврснијим мукама. Због тога свети Силвестар узе свој клир, изиђе из града, и скриваше се у гори званој Сорактес. После тога цар Константин, победивши Ликинија, издаде заповест (едикт) о престанку гоњења хришћана, тако да нико не сме хулити Христа нити злостављати хришћане. И подиже у царском дому свом цркву у име Спаситеља Христа. И нареди да се слободно крсте сви који желе да буду хришћани, а да беле хаљине за крштење узимају из царских ризница. И крсти се у то време врло много људи; и из дана у дан растијаше и увећаваше се Црква Христова, а идолопоклонство опадаше. И настаде радост велика код хришћана, јер их беше тако много у Риму да хтедоше већ да протерају из града све који не желе да буду хришћани. Али цар запрети народу, говорећи: Бог наш не жели да Му ико приступа на силу и под морањем, него ако ко добровољно и благонамерно приступа Њему, тај My je пo вољи, и Он га милостиво прима. Стога, нека сваки слободно верује како хоће, и нека један другога не гони. - Таквој наредби царевој људи се веома обрадоваше, јер допушта свима да слободно живе, сваки у својој вери и по својој слободној вољи.
He само у Риму настаде радост код хришћана, него и у целом свету: јер свуда пуштаху из тамница и окова хришћане, за Христа мучене; враћаху се из прогонства исповедници Христови; слободно долажаху својим домовима они што су се из страха од мучитеља крили по горама и пустињама; и свуда гоњење умуче и мучење престаде.
Али, ђаво, не могући да гледа где се толико шири црквени мир и светлост вере, подстаче Јевреје да отиду славној Јелени, мајци царевој, која се тада налажаше у домовини својој Витинији[6]. И они јој овако говорише: Добро уради цар, син твој, што безбожје напусти и идолске храмове поруши. Али зло учини што поверова у Исуса и поштује га као Божјег Сина и истинитог Бога. А Исус је био човек Јеврејин и мађионичар, варао је људе маћионичарским привидностима. Њега је Пилат као злочинца мучио и на крсту распео. А што цар оздрави, то није силом Исусовом, него благодаћу Бога који је створио небо и земљу. Стога треба, царице, да одвратиш сина свог од такве заблуде, да се не би вишњи Бог разгневио и цару се неко зло десило.
Када Јелена ово чу, извести писмом сина свог о томе. А он, прочитавши, написа својој блаженој мајци да Јевреји, који тако говоре, дођу са њом у Рим, и нека се пред свима расправљају о вери са хришћанским епископима, па чија страна победи, њена ће вера бити боља.
Царица извести Јевреје о овом царевом наређењу. Одмах се скупише многи мудри Јевреји, вични њиховом закону, зналци пророчких речи и упознати са јелинским учењем, и готови на расправљање о вери. И они са царицом Јеленом отпутоваше у Рим. Међу њима беше и један врло мудар равин[7], по имену Замврије, који не само беше вичан и савршен у јелинској мудрости и у јеврејским књигама, него беше и превелики мађионичар. На њега Јевреји полагаху сву своју наду: ако хришћане не победи речима, надвладаће их мађионичарским чудесима.
Када дође дан расправљања између Јевреја и хришћана, седе цар на престо свој са целим Сенатом. И изиђе пред цара свети Силвестар са малом дружином: неколицином епископа који су се тада затекли у Риму. Уђоше у дворану и Јевреји, њих сто и двадесет. И поче расправљање, које и царица Јелена жељаше да чује, због чега и седе иза завесе. А цар и Сенат имали су да пресуде о ономе што буду говориле обе стране.
У почетку Јевреји захтеваху да од стране хришћана ступе у парбу с њима дванаест најмудријих људи. А свети Силвестар се успротиви томе, говорећи: Ми се не уздамо у множину људи Него у Бога који све укрепљује. Њега у помоћ призивајући, говоримо: Устани, Боже, брани ствар своју. - Јевреји на то рекоше: To је из нашег Писма, јер те речи наш пророк написа. Ти треба из вашег Писма да говориш, а не из нашег. - А Силвестар одговори: Истина, у почетку вама би говорено Писмо Старога Завета и проповеди пророка, али све то и нама припада, јер је у њима много шта речено о Христу Господу нашем. Стога треба данас о томе да расправљамо с вама, јер ваше књиге постадоше нам своје, a наше вама су туђе, и ви ћете радије веровати својим књигама неголи нашим. Због тога ћемо вам из ваших књига показати истину којој се ви противите. И победа ће бити чудесна и очигледна, када је однесемо оружјем које смо узели из руку противника. - На то цар рече: Правда је у речима епископа, а не може јој се противречити; јер ако вам, о Јевреји, хришћани из вашег Писма приведу доказ о Христу своме, онда ће несумњиво победа бити на њиховој страни, и ви ћете бити тучени од својих властитих књига. - Када ово рече цар, цео Сенат похвали суд његов.
Онда стадоше Јевреји говорити хришћанима овако: Сведржитељ Бог наш у Књизи Поновљених закона говори: Видите, видите да ја јесам, и да нема бога осим мене (5 Мојс. 32, 39), како онда ви Исуса, који беше човек, кога оци наши распеше, називате Богом, и уводите три Бога: Оца, у кога и ми верујемо; и Исуса, за кога кажете да је Син Божји; а трећим богом називате Духа? Верујући тако, зар се не противите јавно Творцу свега Богу, који учи да нема других богова осим њега? - На ово богонадахнути Силвестар одговори: Ако без икакве узрујаности и вреве разгледате Писма, наћи ћете да ми ништа ново не уводимо када исповедамо Сина Божјег и Светога Духа. Јер то нисмо ми измислили, него су нам то божански пророци објавили. Пре свега Давид, пророк и цар, предсказујући побуну ваших отаца противу Спаситеља нашег, рече: Зашто се буне народи, и људи помишљају узалудне ствари на Господа и на Христа (= на Помазаника) његовог (Пс. 2, 1-2). Ето дакле, говорећи о Господу и Помазанику његовом, он уводи не једно лице него два. А да је Христос - Син Божји, то објављује исти пророк, говорећи: Господ рече мени: Ти си Син мој, ја те данас родих (Пс. 2, 7). Јер је један који рађа, а други који је рођен.
На то рекоше Јевреји: Пошто кажеш да Бог роди, ти тиме бестрасног чиниш страсним. И како то, Син је Бог рођен у времену, и постао је у времену? Јер реч "данас" означава време, и не допушта да се верује да је Бог вечан. - Силвестар одговори: He кажемо ми, о Јевреји, да је у Богу рођење страсно, него исповедамо да је Божанство бестрасно, а такво и рођење; као што се од ума рађа реч. Нити уводимо временско рођење Сина од Оца, него верујемо да је његово роћење вечно невременско, јер знамо да је Син, заједно са Оцем и Духом, Творац времена. А Творац времена није под временом. Та пак реч: "Ја те данас родих", означава не горње и предвечно божанско рођење, него рођење доле, примљено у времену и у телу ради спасења нашег. Знао је пророк да је Христос Бог пре векова, због чега и каже: Престо је твој, Боже, вечан (Пс. 44, 7). А објављујући унапред Његово оваплоћење које је имало бити у последње време, говори: Ти си Син мој, ја те данас родих. - Овим дакле речима: "Ти си Син мој", означава не временско него предвечно рођење Његово; a речима: "ја те данас родих", означава Његово рођење које се догодило у времену. А што рече: "Ја те родих", пророк показа да и оно рођење Сина, које је имало бити у времену, Отац приписује себи као своје властито, јер је имало бити по Његовој вољи. Но осим тога, та реч: "ја те данас родих", означава вечност рођења Божјег, у којој не постоји ни прошлост ни будућност, него је "данас" свагда садашње. - A o Духу Светом исти Давид сведочи, говорећи: Речју Господњом небеса се учврстише, и Духом уста његових сва војска њихова (Пс. 32, 6). Овде дакле спомиње Оца - Господа, и Сина кога назива Речју због вишег и бестрасног рођења, и Духа Светога. И на другом месту каже: Светога Духа свог немој узети од мене (Пс. 50, 11). И опет: Куда бих отишао од Духа твога? (Пс. 138, 7). Овим речима пророк јасно показује да постоји Дух Свети, и испуњује све и сва. И опет говори: Пошљеш Духа свог, и постају (Пс. 103, 30). Није ли то све Давид рекао? Но и Мојсије Боговидац у Књизи Постања наводи овакве речи Божје: Да начинимо човека по обличју своме и по подобију (1 Мојс. 1, 26). С ким то онда говораше Бог ако не признамо да друго Лице беше с Њим? He може нико рећи да је то говорио Бог Небеским Силама. Јер саме те речи: "по обличју своме", не допуштају ни да се помисли на то. Јер није исто обличје и подобије Бога и Анђела. Анћели су нижи по природи и по сили. Једно је природа Божја, а друго анђелска. Морао је дакле неко други бити онај са којим Бог изговори те речи: "по обличју своме". И морао је тај други бити исте природе и обличја и подобија и истости са Богом који говори. А ко може бити такав, ако не Син, који је са Оцем једносуштан, једнославан и једномоћан, неизменљиво Обличје Очево? Шта онда ми ново уводимо када верујемо и говоримо да постоји Отац и Син и Свети Дух? И ако то незнабошцима изгледа невероватно и бесмислено, није чудновато, јер не знају Свето Писмо. Али зашто не верујете ви, који се поучавате речима светих Пророка, међу којима нема ниједнога који није пророковао о Спаситељу нашем?
А када овај божанствени отац жељаше да још говори о Пресветој Тројици, прекидајући његов говор цар рече Јеврејима: Ове речи које нам епископ наведе из Писма, о Јевреји, јесу ли тако написане и у вашим Књигама? - Они одговорише: Јесу.
- Цар рече: У овом расправљању о Пресветој Тројици, мислим, да сте побеђени. - А они одговорише: He, добри царе! никако нас Силвестар победити не може, ако ми изнесемо противразлоге које имамо. Јер ми имамо многе противразлоге, и готови смо да их одмах изнесемо, али видимо да је излишан разговор и узалудан труд расправљати о Тројици. Није сада реч о томе, да ли је један Бог или три, него о овоме: да Назарећанин није Бог. Јер, ако се и допусти да постоје три бога, из тога не излази да треба сматрати да је Исус Бог. Исус није Бог, него то беше човек, рођен од људи, с грешницима живео, с цариницима јео и пио; и као што у његовом Еванђељу пише, био кушан од ђавола, затим издан од ученика, ухваћен, исмејан, бијен, жучју и оцтом напојен, раздевен, хаљине његове коцком подељене, иа крст прикован, умро и погребен, - како се такав човек може називати Богом? To је разлог о царе, што се сада говори противу хришћана да они уводе новог бога. Ако дакле о њему могу да што кажу, и ако имају какве доказе нека нам их изложе.
Када они то рекоше, свети Силвестар поче говорити: He кажемо ми да су три Бога, као што сматрате ви, о Јевреји! него исповедамо једнога Бога, који се у три Лица или Ипостаси поштује и обожава од нас. Но требало је да ви најпре покажете да разлози, које поводом вашег првог питања наведох из ваших Књига, нису добри, па да онда идемо даље у расправљању. Али пошто се сада отказујете да о томе говорите, ми ћемо као што сами предлажете, поразговарати о Господу нашем Исусу Христу. Почећемо од овога: Бог који је све привео у биће, створио је човека; и када виде да је он постао склон свакоме злу, не презре створење руку Својих које је пропадало, него благоволе да Син Његов, који је нераздељиво са Њим (јер је Бог свуда присутан), сиђе к нама. И Он сиђе, и родивши се од Дјеве би под законом, да искупи оне који су под законом (Гал. 4, 4.5). А да се имао родити од Дјеве, прорече божанствени пророк Исаија, говорећи: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14). A то име, као што и ви знате, означава Божји долазак к људима, и у грчком преводу се каже да Емануил значи: с нама Бог. Овај пророк дакле пре много времена унапред објави да се Бог има родити од Дјеве. - А Јевреји рекоше: На нашем јеврејском језику у књизи пророка Исаије не стоји дјева него девојчица, а ви то искваристе, јер написасте у својим књигама дјева место девојчица. - Свети епископ Силвестар одговори: Ако у вашим књигама не стоји дјева него девојчица, то није ли девојчица једно исто што и дјева? Погледајмо даље, када пророк Исаија, као од лица самога Бога, рече Ахазу: Ишти себи знак од Господа Богa свог, ишти оздо из дубине или озго с висине. Ахаз рече: Нећу искати, нити ћу кушати Господа. Тада рече пророк: Зато ће вам сам Господ дати знак: ето, девојка ће затруднети (Ис. 7.10.11. 12.14). Ако пак ви кажете да пророк говори не о девојци него о девојчици и да девојчица није девојка, онда се и обећани знак не може назвати знаком, јер да удата девојчица роди, то није знак већ природни закон и обичај. Али родити без везе са мушкарцем, није обична појава већ знак који премаша природне законе. Та девојчица дакле, као што је код вас написано, беше девојка, пошто Господ обећа да у њој да знак, и то такав знак да натприродно роди сина не познавши мужа. И ми не искварисмо Писмо, написавши место девојчица девојка, него пре исправисмо, да бисмо јасније познали у њој тај пречудни Божји знак који превазилази природу људску. Ко се икада од људи роди без мушког семена осим Адама сазданог од земље, и Еве саздане од ребра његовог? И где то роди жена не саставши се с мужем? Та Бог не би ни обећавао знак, када би та девојчица затруднела, не на натприродан начин него на природан начин саставши се с мужем. To би била обична природна ствар. Али пошто чедна девојка заче без мужа од Духа Светога, зато је то знак Божји нови и преславни. И би с нама Бог, по обећању, натприродно рођен од Дјеве чисте.
Јевреји рекоше: Но пошто рођени од Марије не би назван Емануил већ Исус, онда то није онај кога Бог обећа преко пророка него други. - Свети Силвестар одговори: Обичај је у Светом Писму да се понекад место имена употребљавају догађаји и дејства, као ово: Надену му име: брз на плен, хитар на грабеж (Ис. 8, 3) Иако се нико никада није називао таквим именом, ипак пошто је Христос имао да победи непријатеље и заплени плен, као име му се сматраху та дела његова која је имао учинити. A што каже и о Јерусалиму исти пророк: Назваћеш се град правде (Ис. 1, 26)? Нико никада није тај град називао градом правде, него га сви зову његовим обичним именом: Јерусалим. Али пошто се тада Јерусалим узвисио пред Богом, дато му је у пророштву име град правде, због онога што се у њему догодило. И још се у Светом Писму може наћи тога да се извесна дела употребљавају као имена.
Да је пак Бог имао живети с људима, чуј шта о томе пророкује Варух: Овај Бог наш, коме нико није сличан, откри све путеве знања, и даде га слузи своме Јакову, и Израиљу кога он љуби; затим се јави на земљи, и са људима поживе (Варух. 3, 36. 37.38). А да је имао бити кушан од ђавола, прорече Захарија: И показа ми Господ Исуса поглавара свештеничког, који стајаше пред анђелом Господњим, и ђаво му стајаше с десне стране да му се противи. И рече Господ ђаволу: Господ нека ти запрети, ђаволе! (Захар. 3, 1.2). А да је имао бити продан од свога ученика, унапред објави псалмопевац: Који једе хлеб мој, подиже на ме пету (Пс. 40, 10). О хватању Његовом би проречено у књизи Соломоновој: Рекоше у себи они што помишљају неправо: ухватимо на превару праведника, јер нам је непотребан, и противи се нашим делима (Прем. Солом. 2, 1.12). И о лажним сведоцима писано је унапред: Усташе на ме лажни сведоци (Пс. 26, 12). A o распећу Његовом рече: Прободоше руке моје и ноге моје; избројаше све кости моје (Пс. 21, 17.18). Исти пророк унапред говори и о дељењу хаљина Христових: Разделише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку (Пс. 21, 19). Он исти прорече да ће бити напојен оцтом са жучи: Дадоше ми жуч да једем, и у жеђи мојој напојише ме оцтом (Пс. 69, 22). И опет о сахрани Његовој претсказа: Метнуше ме у таму најдоњу (Пс. 87, 7). И ваш праотац Јаков, провидећи то исто Духом, рече: Спусти се и леже као лав и као љути лавић (1 Мојс. 49, 9).
Та и врло многа друга сведочанства о Господу Христу наводећи из светих Пророка, свети Силвестар убеди Јевреје. Јер устима његовим говораше Свети Дух, и он показа јасно да је Христос истинити Бог, рођен од Дјеве. А Јевреји рекоше: Зашто је било потребно да се Бог роди у телу људском? Зар није могао друкчије спасти род људски? - Светитељ одговори: У Бога је све могуће. Али је требало да ђаво буде побеђен од онога, који је од њега био побеђен. Човек је би побеђен од њега, али човек рођен не на обичан природни начин, не од мушкарчевог учешћа, него човек саздан од земље, и то од такве земље која је била као девојка чиста и чедна. Јер тада земља још не беше проклета од Бога, нити је беше оскрнавила крв убијенога брата или неко убиство зверова; још је не беху почели кварити трулежна тела мртваца; нити беше окаљана од неких нечистих и прљавих дела. Од такве земље би прародитељу саздано тело, које божанско удахнуће оживе. Када свезлобни ђаво победи таквога и тако рођенога човека, требало је стога да и сам буде побеђен од таквог истог човека. А такав је Господ наш Исус Христос, рођен, не на обичан начин и по природном закону, него од чисте и свете девојачке утробе, као Адам од чедне земље. И као што Адам би оживљен божанским удахнућем, тако се и Господ наш Исус Христос оваплоти дејством Духа Светога који је сишао на Пресвету Дјеву, и беше савршени Бог и савршени човек по свему, осим греха, имајући у једном лицу две природе: божанску и човечанску. Човечанска природа дакле пострада за нас, а Божансгво остаде нестрадално. И употреби светитељ овакво поређење: као што се не секу сунчани зраци када се сече дрво обасјано сунчаним зрацима, тако и човечанска природа Христова, сједињена са Божанством, мада претрпе страдања, Божанство ипак не пострада.
Када то говораше свети Силвестар, цар и цео Сенат похвалише Силвестра, и признадоше му да је у овом расправљању однео победу. А Јевреји не беху у стању да ишта више рекну против Силвестра.
Тада Замврије мађионичар рече цару: Иако нас Силвестар надвлађује својим речима, јер је богат у речима и вешт у разговору, ипак ми нећемо отступити од свог отачког закона, нити ћемо поћи за човеком кога оци наши сви сложно предадоше на смрт. А да је једини Бог онај кога ми поштујемо, и да нема другога, ја сам готов да то покажем, не речју као Силвестар, већ делом. Само, нареди, о царе, да доведу овде великог и љутог бика, и одмах ће твоја царевина и сви присутни сазнати да нема Бога осим нашег Бога. - А неко од присутних рече цару: Има такав бик у моме стаду, недалеко од градских зидова; њега не може нико у јарам ухватити, нити га руком погладити или додирнути. - И одмах посла цар да тог бика доведу.
У то време разговарајући, свети Силвестар упита Замврија: Због чега тражиш бика? И када га доведу шта ћеш му радити? - Замврије рече: Хоћу да покажем силу имена Бога нашег, које када будем шапнуо бику на ухо, одмах ће угинути. Јер смртна природа не може да поднесе име Божје, нити може жив остати онај који чује то име. Наши оци, када волове довоћаху за жртву, име су то изговорили на уши воловима, а ови су одмах са силним рикањем падали и умирали, и бивали готови за жртву. - Силвестар рече: Ако то име, као што кажеш, убија свакога који га чује, онда како си га ти научио? - Замврије одговори: Ти не треба да знаш ту тајну, јер си наш непријатељ. - На то цар рече Замврију: Ако нећеш да ту тајну откријеш епископу, онда је кажи нама. - Одговори Замврије: Ни кожа, ни хартија, ни дрво, ни камен, нити икаква ствар може држати на себи то име ако се напише на њој; јер ће одмах погинути и онај који пише и уништиће се ствар на којој се пише. - А цар рече: Кажи нам како си се ти сам научио томе имену? Јер је немогуће сазнати га, ако се не изговара нити пише. - Замврије одговори: Ја седам дана постих, о царе; онда у нов сребрни умиваоник налих чисте воде са извора, и молих се. Тада невидљиви прст исписа по води речи које ме научише имену Божјем. - На то мудри Силвестар рече: Ако си се тако научио имену томе као што причаш, шта онда бива када то име говориш некоме на уво, не чујеш ли га и сам као онај коме га казујеш? и како чувши то име, и сам не умреш? - Одговори мађионичар: Рекох ти да ти не треба да знаш ову тајну, јер си наш непријатељ. Но нашта речи, када треба делом доказати оно што се говори! Изабери једно од двога: Или ти призови име твога Назарећанина и умртви бика, па ћемо и ми у њега веровати; или ћу му ја рећи на уво име Бога нашег, и на тај га начин умртвити, али ћеш тада и ти морати веровати у нашег Бога.
Сви присутни, када то чуше, похвалише Замвријев предлог. А хришћани се колебаху, но свети епископ их успокоји. Цар пак рече Замврију: Треба најпре да ти испуниш што си обећао, јер си обећао да ћеш једном речју убити бика. - Мађионичар одговори: Када тако наређујеш, о царе, погледај силу Бога мога. - И рекавши то, приближи се бику, кога везана чврстим конопцима снажни људи с великом муком једва држаху и вођаху за рогове. И када приђе бику, шапну му нешто на уво, и бик страшно рикну, затресе се, и паде мртав.
Сви се присутни веома удивише томе, а Јевреји, пљескајући, повикаше: Победисмо! победисмо! - Свети Силвестар замоли цара да нареди да се утишају. А кад настаде тишина, епископ рече Јеврејима: Није ли у вашим Књигама написано ово што свемогући Бог говори: Ја убијам и оживљујем; раним и исцељујем? (5 Мојс. 32, 39). - А они одговорише: Да, тако је написано. - Силвестар рече: Ако је Замврије именом Божјим убио бика, онда нека га тим истим именом и васкрсне. Јер је Бог добротвор а не злотвор; и у Његовој је природи да чини добро, а чинити зло - противно је Његовој природи. Воља је његова свагда добра, свагда хоће да чини добро; а каткад бива да и по нечим злим казни некога ради користи других. Али то бива по нужди; и такве ствари не чини радо, него приморан нашим злочинима. Када дакле Замврије лако учини оно што природа Божја не воли, утолико лакше може учинити оно што је за Бога природно: да оживи вола оним истим именом Божјим којим га умртви, и ја ћу пристати уз веру његову. - А Замврије рече цару: Царе, Силвестар још хоће да се препире речима. Али речи нису потребне, када се догодило овако чудесно дело. - А Силвестру рече: Ако имаш, о епископе, какву силу, онда учини и ти неко чудо именом твога Исуса.
- Епископ одговори: Ако хоћеш, ја ћу ти показати силу Христа мог, када призивањем светог имена његовог васкрсне бик кога си ти убио. - Замврије рече: Напразно се хвалиш, Силвестре, јер је немогуће да бик оживи. - Цар пак рече Замврију: Ако дакле то што ти називаш немогућим, епископ учини, да ли ћеш онда поверовати у његовог Бога? - Замврије одговори: Ваистину ти се заклињем, о царе! да ћу, ако видим васкрслог бика признати Христа Бога и примити Силвестрову веру. - To исто рекоше и остали Јевреји.
Тада епископ клече и свесрдно се са сузама помоли Богу. Затим устаде, подиже руке к небу, и говори громко да сви чују: Господе Исусе Христе Сине Божји и Боже, Теби је лако и умртвљивати и оживљавати, ранити и исцелити, благоволи да призивањем пресветог и животворног имена твог оживи бик кога Замврије умртви призивањем ђавола, јер је време да се јаве чудеса твоја ради спасења многих. Услиши ме слугу твога у овај час, да се прослави пресвето име твоје!
Онда приђе бику и рече громко: Ако је Исус Христос, рођени од Дјеве Марије, кога ја проповедам, истинити Бог, устани и стани на ноге своје, и одбацивши сваку дивљину, буди кротак!
Чим то светитељ рече, бик одмах оживе и устаде, и стајаше кротак. Светитељ нареди да му са рогова скину конопце и рече бику: Иди одакле си дошао, и немој никоме удити, него буди кротак, тако ти наређује Исус Христос Бог наш. - И отиде бик веома кротак, иако је пре тога био неукротиво диваљ.
Кад то видеше, сви као једним устима повикаше: Велики је Бог кога Силвестар проповеда! - А Јевреји са Замвријем притрчаше светитељу, стадоше му цсливати ноге, и мољаху га да се помоли Богу за њих и да их прими у хришћанску веру. Тада и блажена Јелена трже завесу иза које је седела слушајући расправљање и гледајући шта се догађа, изиђе и паде светитељу пред ноге, исповеди Христа да је истинити Бог и замоли да је удостоји светог крштења. - И крштена би тада света Јелена, тако исто и Јевреји са Замвријем, и врло многи људи приступише Богу и присајединише се Христовој Цркви.
После тога свети Силвестар брањаше веру православну од јереси аријанске и посла своје претставнике на I Васељенски Сабор у Никеју. Поживе остало време свога живота у свом уобичајеном труду и старању о Цркви Христовој. И пошто је тако добро пасао своје разумно стадо, у дубокој старости пређе ка Господу, године 335. У епископству проживе двадесет и три године и десет месеци. А сада у бесконачном животу са Анђелима прославља Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је слава вавек, амин.
 

Постоји једна тема о којој често читамо у Јеванђељу. И обично је то тренутак када ум, по навици, престане да мисли јер му се чини да је све већ речено. Али управо тај осећај познатог је најопаснији застор – он нас спречава да те речи заиста стигну до срца и да видимо застрашујућу анатомију сопствене ситости.

„Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско“ (Мт. 19:24, уп. и Мк. 10:25; Лк 18:25).

Зашто Христос није ублажио ову реченицу? Зашто није рекао да је богатима само „мало теже“?
Зато што овде није реч о богатству, већ о дубини људског срца.
У Јеванђељу, „богат“ је онај коме ништа не фали. Онај коме живот не поставља питања и коме Бог није нужност. Богатство је стање срца које је самодовољно.

Често се покушава разбијати радикалност ове реченице причом у којој се „иглене уши“ односе на малу капију у Јерусалиму кроз коју камила може проћи ако клекне.

То је покушај да се истина учини подношљивом. Али нема никаквих трагова да је постојала таква капија у Јерусалиму. Дакле, Христос није мислио на капију, већ заиста на „иглене уши“ као метафору. Христос намерно показује контраст: највећа животиња и најмањи отвор.

Порука није „тешко је“, већ „људски гледано – немогуће је“.

Сит човек не може да се „провуче“ у вечност – превише је надувен сопственом сигурношћу.

Дијалог у глувој соби благостања

Замислимо сцену која се одвија у свакој соби у којој је „све у реду“.

Човек лежи у тишини.
Кућа је мирна. Житнице пуне. Дан је био добар.
Нема дугова, нема свађе, нема разлога за бригу.
Све је испланирано, све је под контролом.

И обраћа се себи, тихо:

„Душо, имаш многа добра спремљена за дуге године. Почивај. Једи. Пиј. Весели се.“ (Лк 12, 19)

Савест је тиха. Срце мирно. Сан долази лако.
Нема молитве – јер нема потребе.
Нема суза – јер нема бола.
Нема питања – јер је све у реду.

И баш тада, у савршеној тишини, чује се глас:

„Безумниче. Ове ноћи узеће се душа твоја од тебе; а што си припремио — чије ће бити?“ (Лк 12, 16–21)

Није речено: јер си крао или угњетавао. Само: ове ноћи.

Богати човек:
Господе… зар је грех што ми је све у реду?
Што сам се трудио, радио, стекао?
Што живим у миру?

Христос:
Није.

Богати човек:
Онда зашто ова реч? Зашто тако изненада?

Христос:
Зато што си заспао као да Ме никад нећеш срести.

Богати човек:
Али ја верујем у Тебе.

Христос:
Верујеш. Али се на Мене не ослањаш.

Богати човек:
Имам ли уопште наде?

Христос:
Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско.

Богати човек:
Зар ме је Бог заборавио?

Христос:
Не. Само те више не зауставља.

То што је некога Бог „заборавио“ није проклетство.
Нити одбацивање.
То је највеће поштовање слободе – потпуно препуштање.
Бог више не буди, не исправља, не ломи.
Човек то доживљава као благослов, а заправо је препуштен самом себи.

Страшно је не то што има много. Страшно је што ништа не боли.

Богати човек:
Али, могу ли се богати спасти?

Христос:
Људима је немогуће. Али Богу је све могуће.

Богати човек:
Како?

Христос:
Тако што ћеш престати да се ослањаш на оно што имаш и тражити ослонац тамо где га сиромашни већ имају.

***
Спасење богатог није у ономе што има, него у добровољној унутрашњој сиромашности. То је ретко, јер боли. Познато из предања – Јосиф из Ариматеје и други богати људи који су живели у страху Божијем. Не зато што су били сиромашни, већ зато што никада нису били мирни. Ту се открива најстрашнија дијагноза преподобног Марка Подвижника:

„Ако видиш некога да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд.“
„Сви свети сматрали су за неспорну истину да онога ко живи без мука – Бог заборавио.“

Страх за сите

Христово упозорење није осуда новца, већ упозорење за оне који су сити.
Није страшно имати пуне житнице.
Страшно је заспати без иједног питања.

Реч „ове ноћи“ остаје да одзвања.
Не зато што смрт долази изненада, већ зато што човек често одлази уверен да је све у реду.
А можда ништа није било у реду – само је било мирно.

Није страшно имати много.
Страшно је кад те ништа не боли.
Док те боли, Бог је још увек ту.
Још увек те буди. Још увек те није „заборавио“.

https://kompasinfo.rs/koga-jevandjeljska-rec-ne-moze-da-utesi/

Дужи период прекомерне туге срца за чулним, помрачује и узнемирава ум. Таква туга истерује из душе чисту молитву и благост, а уноси болну патњу срца. Њој последује неизмерна окамењеност и неосетљивост, те демони стога често бацају у очајање оне који се одлуче да воде духован живот.

Свети Симеон Нови Богослов

*

Куд год да се човекова душа окрене, осим према Теби, она бива прикована за жалости, макар да се задржи и на лепим стварима.

Блажени Августин 

*

Жалост је добар знак. Зар ти није познато да се, када човек тражи молитве Отаца, или када од Бога тражи помоћ, жалости и искушења умножавају да би га проверила?

Свети Варсонуфије и Јован

*

Када је душа смућена, узнемирена гњевом или дубоким очајањем, ум, без обзира на труд, не може да одржи сећање на Бога. У потпуности помрачен насртајима страсти, човек губи сваки облик њему својствене перцепције. Стога и не може да се пројави непрекидно сећање на Бога, јер је та способност ума опхрвана страстима. С друге стране, када се душа ослободи ових страсти, онда чак иако је ум тренутно заборавио на објекат своје чежње, он се одмах враћа на првобитно добро дело сећања на Бога.

Свети Дијадох Фотички

*

Када примиш небески дар трпљења, стражи над собом, да би сачувао благодат Божију, како се грех не би неопажено ушуњао у твоју душу или тело. Ако немарно и непажљиво пустиш да грех продре у тебе, и то нарочито онај грех коме је твоје слабашно тело посебно склоно, а који поробљава тело и душу, благодат ће те онда напустити, остављајући те огољеним и усамљеним. Тада ће се жалост, дата ти на спасење и заштиту, тешко надвити над тобом, сломити те тугом, потиштеношћу и очајањем, попут онога ко чува дар Божији без благодарности. Зато хитај да истинским и одлучним покајањем, чистотом и даром трпељивости, очистиш своје срце, будући да дар Духа Светога обитава само у чистоме.

Свети Игњатије Брјанчанинов

*

Када западнемо у невољу, очајање или безнадежност, требало би да чинимо оно што је и Давид чинио: да изливамо своја срца Богу и да невољу своју пред Њим казујемо (Пс. 141, 3). Тако се исповедамо Богу, Који може премудро све да уреди: да нам олакша невољу, ако нам је то на корист, и сачува нас од разорне и погубне туге.

Свети Исахије, презвитер јерусалимски

*

И Бог ће отрити сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости, ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.

 Свети Јован Богослов

*

Не желим да те саветујем да не прихваташ тугу, будући да то није у нашој моћи. Оно што мислим јесте да се трудиш да туга не обузме твоје срце и да га не узнемири. Важно је да је не примаш у срце, које треба да омекшаш и обуздаш, тако да ти туга не би помутила исправно расуђивање и правично делање.

Свети Никодим Агиорит

*

Није мали изазов што се морамо борити са духом туге, будући да нас такво искушење може довести до очајања и чамотиње. Међутим, морамо имати на уму да нам се ништа не може десити што није у складу са Божијом вољом, те да је све што нам Бог шаље за наше добро и за спасење наше душе. Чак иако нам се то у једном тренутку не учини корисним, касније ћемо схватити да је наше истинско добро не оно што сами желимо, већ оно што Бог благоизволи.
Бог нам шаље искушења из Свога милосрђа, како би смо, након што их превазиђемо, задобили венце. Јер, венац се не даје никоме без искушења.

Свети Нил Сорски

*

Бол срца је стање које омогућава духовно узрастање и пројаву Божије силе. Исцељења и слична чуда се дешавају очајним и болним срцима, која се још надају у помоћ Божију. Тако је то кад Бог дела.

 Свети Серафим Роуз

*

Ако се човек стално сећа Бога, он ће се радовати. И псалмопојац Давид каже: сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4). Јер, када се ум узвесели сећањем на Бога, он заборавља на муке овога света, полаже наду на Њега и више није ни забринут, нити узнемирен.

Свети Петар Дамаскин

*

Требало би да у сушним периодима душе покушамо да сагледамо да ли је у души било каквог осећања сујете или уображености… У највећем броју случајева, сушни период је казна због гнева, лагања, пркоса, осуђивања или гордости.

 Свети Теофан Затворник

*

Великом борбом и многим трудом, који су остали невидљиви другим људима. Али, и кроз грехе! Чак и када сам грешио, и то је било по Божијем допуштењу, из Његове љубави према мени, зар не? Све због мог вечног спасења, зар не? Чак и када сам знао да неко искушење превазилази моје снаге, чак и евентуални падови – све ми то беше на корист. Јер, греси ме доведоше до суза, а сузе до ревности. Сузе нас уводе у свету тајну покајања, те се човек постепено враћа својој некадашњој снази и ревности. Авај човеку, који нема вере! То је још страшније! Ако верник изгуби ревност, то и није тако страшно, као када се то деси човеку слабе или мале вере. Таквоме ће бити веома тешко да је поново задобије.

 Старац Сампсон

извор

Рођен у време цара Константина. Још као некрштен учио се 15 година у Атини философији, реторици, астрономији и свима осталим светским наукама тога времена. Школски другови су му били: Григорије Богослов и Јулијан, доцнији цар одступник. У зрелим годинама крстио се на реци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Био епископ Кесарије Кападокијске близу 10 година, а завршио свој земни живот напунив 50 година од рођења. Велики поборник Православља, велика луча моралне чистоте и ревности верске, велики богословски ум, велики стројитељ и стуб цркве Божје - Василије се пунозаслужно назива Великим. У црквеној служби назива се пчелом цркве Христове, која носи мед вернима и жаоком својом боде јеретике. Сачувана су многобројна дела овога Оца Цркве, богословска, апологетска, подвижничка и канонска; исто тако и служба, названа по његовом имену. Ова служба служи се 10 пута у години, и то: 1. јануара, уочи Божића, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста осим Цветне, на Велики Четвртак и на Велику Суботу. Мирно се упокоји св. Василије 1. јануара 379. год. и пресели у царство Христово.

**

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ архиепископа Кесарије Кападокиске[2]

Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром, и међу свима светима великом угоднику Божјем Василију отаџбина беше Кападокија[3]; отац му сe зваше Василије, а мајка Емелија. Роди се око 330. године, у време Константина Великог при крају владавине његове. У седмој години родитељи га дадоше да учи школу, и у њој показа убрзо успех. Јер због бистрине ума он у току пет година изучи философију. Онда остави отаџбину, отиде у Атину, која у то време бејаше мајка целокупне мудрости јелинске. Ту изабра себи за учитеља славнога Евула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. А као ученик беше такав, да се у мудрости такмичио са својим учитељима, па их чак и превазилазио. И дивљаху се учитељи његовом разуму и ревности, целомудрености и чистоти живота. Ту му школски другови беху: Григорије, који касније би епископ у Назијанзу, па патријарх у Цариграду, а назван је Богослов; и Јулијан, који затим постаде цар римски и грчки, и отпадник од Бога; и Ливаније софист. Василије и Григорије живљаху у великој и неразлучној љубави, јер и један и други беху благе нарави, кротки и целомудрени. И њихова је међусобна љубав била таква, као да им једна душа беше у два тела. Василије се много труђаше да сазна тајне божанске мудрости. И овај дивни младић одлучи у срцу свом да не окуси хлеба или вина док му Вишњи Промисао не подари разумевање непознатих ствари. И провевши по школама петнаест година, изучи сву јелинску мудрост: граматику, реторику, астрономију, философију, физику, медицину и природне науке. Али још не постиже ону истинску мудрост, помоћу које би познао мудријега од свих: Творца истинитог Бога.
Једне ноћи док је он бдио и о коначној мудрости размишљао, нека божанска светлост му изненада обасја срце и распали у њему жељу за изучавањем Светога Писма. Стога остави Атину и свога друга Григорија, кога Атињани беху убедили да треба да учи реторику, отиде у Египат, и дошавши једноме архимандриту, по имену Порфирију, измоли у њега свете књиге, из којих би могао упознати божанске догмате. И проведе тамо једну годину, наслађујући се поукама божанских речи, а хранећи се поврћем и воћем. И разгледавши Свето Писмо, позна веру истиниту. Онда измоли благослов, и отиде у Јерусалим да види света места и чудеса што се тамо дешавају. Отуда опет дође у Атину, и препираше се о вери са многим философима, и привођаше Јелине Богу показујући им пут спасења. А жељаше да и учитеља свог Евула приведе беспрекорној вери, хотећи да му таквим даром узврати за његов труд. И обишавши све школе, нађе га у предграћу где са другим философима разговара о философији. Јер у њих беше такав обичај, да што ново или казују или слушају. А кад се Евул расправљаше са философима о неком питању, дође Василије, и одмах даде решење по том питању. Присутни упиташе: Ко је ово што тако одврати философу? Евул одговори: Или бог, или Василије. И познавши Василија, Евул отпусти пријатеље и ученике своје а сам седе с Василијем, и проведоше три дана у разговору, не једући, него расправљајући философска питања. Упита дакле Евул Василија: "Шта је суштина философије?" А он одговори: "Суштина философије је сећање на смрт". Затим говораше о свету, како су световне речи слатке, али је веома горак свет ономе који га се сладострасно држи; како је једно слава телесна а друго слава бестелесне природе, и како је немогуће да се неко уједно наслађује и једном и другом славом. Јер нико не може два господара служити (Мт. 6, 24). Но колико сила врлине наређује, ми гладнима удељујемо хлеб знања, а који се због покварености своје лишише заштите врлине, ми и њих уводимо под кров добрих дела, жалећи их као што жалимо на улици нагог човека. Јер кога видимо нага, одевамо га; нити презиремо тело своје.
Онда поче Евулу помоћу поређења излагати Спаситељеву доброту и човекољубље према онима који се кају. Нека ум замисли три табле у предворју мисли. Једну изнад двери, на којој су насликане врлине: храброст, мудрост, правда и целомудреност. Другу на левој страни, на којој су насликане прелести: неуздржање, блуд, пијанство, бестидност, леност, свађа, језичност, ласкање, и мноштво других зала. A c десне стране таблу, на којој је насликано покајање како скромно стоји, без страха, тихо се осмехује, противницима прети а своје људе теши. Поред пак покајања насликани су: уздржање, кротост, чистота, стидљивост, страх, милосрђе, и ликови многих врлина. И рече: Постоје у нас, Евуле, не слике, нити загонетке, него сама Истина која нас јасно води спасењу. Јер сви ћемо васкрснути, једни за живот вечни, a други за муку и срам вечни. И предстаћемо Суду Христовом, као што уче громовити пророци: Исаија, и Јеремија, и Данило, и Давид, и божанствени апостол Павле; са њима и сам давалац покајања и наградитељ Господ, који овцу изгубљену тражи, и блудног сина, који се с покајањем враћа, грли и с љубављу целива, и хаљином светлом и прстеном украшава и угошћује. Он исти даје подједнаку награду онима који су у једанаести сат дошли, као и онима који су се читав дан мучили и знојили (Мт. 20, 9.12). Он нама који се кајемо и рађамо водом и Духом даје оно што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а што уготови Бог онима који га љубе (1 Кор. 2, 9).
Када ово Василије изговори, Евул кликну: "О Василије који небо јављаш, преко тебе верујем у једног Бога Оца Сведржитеља, Творца свега, и чекам васкрсење мртвих и живот будућега века, амин. А ево ти и доказа моје вере у Бога: све што имам, предајем у твоје руке, а остало време живота свог провешћу с тобом; и желим рођење водом и Духом". А Василије рече: "Благословен од сада и до века Бог наш, који светлошћу, истине озари ум твој, Евуле, и од велике заблуде приведе те у познање милосрђа свог. А ако желиш, као што кажеш, да самном останеш, рећи ћу ти на који ћемо се начин трудити око спасења нашег, избављајући се од замки садашњег живота: продајмо све што имамо, и раздајмо сиромасима, а сами пођимо у Свети Град да видимо тамошња чудеса, и да тамо стекнемо слободу према Богу".
И пошто све тако раздадоше сиротињи, и купише беле хаљине, потребне за крштење, отпутоваше за Јерусалим, и на путу многе обратише истинитој вери, А кад дођоше у Антнохију, уђоше у неку гостионицу. Син пак гостионичарев Филоксен сеђаше пред вратима у великој тузи: бејаше ученик Ливанија софиста, који му беше Дао неке Хомерове стихове[4] да их преради у реторску беседу, па није могао да то учини, због чега је био на муци и у великој тузи. Видећи га тужна, Василије га упита: Младићу, због чега си тужан? Филоксен рече: Ако ти и кажем разлог своје туге, шта ми ти ту можеш помоћи? А Василије настојаваше, и обећаваше, да му неће бити узалуд ако му каже. Онда му момче каза да су софист и стихови разлог његовој тузи, јер не уме да стихове јасно преради. Василије узе стихове, и поче да их објашњава, прерађујући их у обичну говорну реч. Удиви се младић и обрадова, и замоли га да му то напише. Василије написа казивање Хомерових стихова у својој преради. Младић то узе радујући се, и сутрадан отиде своме учитељу Ливанију и предаде му прерађене стихове. А он прочитавши удиви се и рече: Тако ми божанског промисла, од овдашњих мудраца нема ниједнога који бн овако тумачење дао! Ко ти онда написа ово Филоксене? Младић му каза да се у његовом дому налази странац неки, који брзо и без муке написа то тумачење. Ливаније одмах похита у гостионицу да види тог странца. А кад угледа Василија и Евула зачуди се њиховом неочекиваном доласку и обрадова им се. И замоли их да пођу његовом дому и буду његови гости. А кад дођоше, он им предложи богату трпезу. Они пак по своме обичају узеше само хлеба мало и воде, и захвалише Богу, даваоцу свих добара. Онда Ливаније поче да им поставља софистичка питања, а они му противстављаху реч вере. Осетивши силу њихових речи, Ливаније им рече да за њега још није време да то прими; ако пак промисао Божји буде хтео, ко се онда може противити? Много ћеш ме обдарити, Василије, ако не одбијеш да о овим стварима говориш мојим ученицима.
Пошто се Ливанијеви ученици скупише брзо, поче их Василије учити како треба да имају чистоту душевну, бестрашће телесно, ход кротак, глас умерен, реч учтиву, храну просту и пиће; да пред старима ћуте, да мудре слушају, да се старешинама покоравају, да према себи равнима и мањима имају нелицемерну љубав, да се клоне од рђавих и страсних и радозналих људи, да мало говоре а више размишљају, да не буду лакомислени у разговору, да не причају много, да се не подсмевају, да се стидљивошћу украшавају, да са поквареним женама не разговарају, да очима гледају доле а душом горе, да избегавају препирке, да не траже положаје, да славу овога света сматрају ништавном; када добро чине другима, да очекују плату од Бога и вечну награду од Христа Исуса Господа нашег. Пошто Василије тако поучи Ливанијеве ученике, који га са дивљењем слушаху, крену са Евулом на пут.
Када стигоше у Јерусалим, они са вером и љубављу обиђоше сва света места, и на свима се поклонише свевишњем Богу. Затим се јавише месном епископу, Максиму[5], и молише га да их крсти у Јордану. А он, видећи их да су пуни вере, изађе им у сусрет молби: узевши свој клир, отиде с Василијем и Евулом на Јордан. Када дођоше на обалу, паде Василије на земљу, и помоли се Богу са сузама и плачем да се покаже неки знак вери његовој. Потом устаде дршћући, свуче хаљине своје, a ca њима скину и старога човека, и ушавши у воду мољаше се. А када епископ приђе да га крсти, гле, муња огњена сиђе на њих, и из муње излете голуб, сиђе у Јордан, узмути воду, и узлете на небо. Они пак што стајаху на обали, видећи то, поплашише се, и прославише Бога. Пошто се крсти, Василије изађе из воде; и епископ, дивећи се његовој љубави према Богу, обуче га у одећу Христова васкрсења, молећи се. А крсти и Евула и помаза их миром, и причести светим тајнама.
Пошто се вратише у свети град, проведоше у њему годину дана. Затим отпутоваше у Антиохију, где архиепископ Мелетије произведе Василија за ђакона, и где Василије написа тумачење Прича. Ускоро крену са Евулом у своју домовину Кападокију, и приближаваху се граду. А архиепископу кесариском Леонтију би откривено у ноћном виђењу да они долазе, и да ће у своје време Василије бити архиепископ тога града. Ујутру архиепископ зовну свога архиђакона и неколико чесних клирика, и посла их ка источној капији града са наређењем да, када сретну два странца, доведу их чесно њему. Они отидоше, и сретоше Василија и Евула при уласку у град, и одведоше их архиепископу. А када их он угледа, удиви се, јер их такве беше видео и у виђењу; и прослави Бога. Тада их упита архиепископ, откуда долазе и како се зову. Пошто му казаше, он нареди да их одведу у трпезарију и угосте. Сам пак сазва свој клир и истакнуте грађане, и исприча им све што му би од Бога јављено у виђењу за Василија. А клир једногласно изјави: Пошто ти Бог због чесног живота твог откри наследника твог престола, поступи са њим по своме нахођењу, јер је достојан човек на кога промисао Божји указује. - Архиепископ дозва Василија и Евула и поче с њима расправљати о Светом Писму, желећи да испита њихово знање. И пошто то учини, удиви се огромној мудрости коју нађе у њих; и задржа их код себе, почитујући их како треба.
Наставајући у Кесарији, Василије вођаше онакав живот какав је раније видео код многих подвижника када је обилазио Египат, Палестину, Сирију и Месопотамију, посматрајући у тим земљама оце подвижнике. И подражаваше их животом монахујући добро. И архиепископ кесариски Ермоген, који дође после Леонтија, рукоположи га за презвитера. И беше наставник монасима у Кесарији. А када се архиепископ Ермоген престави Богу, тражаху за престо светог Василија као достојног и од Бога предуказаног. Али он, избегавајући положај, сакри се. И за архиепископа би постављен Јевсевије, човек уистини врлинаст, но мало учен и у књижној мудрости невичан. Видећи да сви веома поштују и хвале Василија као врло мудрог философа, и по животу светог, он се, као слаб човек, поче подавати зависти, и беше ненаклоњен Василију. Када то дознаде свети Василије, даде места гневу, јер, не желећи да буде одговоран за завист, удаљи се у пустињу у Понт[6], куда писмима пуним љубави привуче и друга свог светог Григорија Назијанзина. Ту заједнички сабраше мноштво монаха и, научени од Светога Духа, написаше уставе монашког живота, и вођаху анђелски живот на земљи. У таквом их животу помагаше и блажена Емелија, мајка Василијева, која недалеко од њих с друге стране реке живљаше и о храни се њиховој стараше. Као удовица, бринула је само једно: да угоди Богу.
Али наступи време када су потребе свете Цркве, коју су јеретици узнемиравали, побудиле обојицу, и Василија и Григорија, да оставе пустињу. Григорија узе себи за помоћника у граду Назијанзу његов отац Григорије, који, стар, није већ имао снаге да се јуначки бори са вуцима. А архиепископ кесариски Јевсевије умоли Василија, коме се беше обратио писмом помирења, да се врати к њему и помогне Цркви против које су војевали аријанци[7]. Видећи такву невољу свете Цркве, и претпостављајући општу потребу и корист пустињачком животу, блажени Василије напусти усамљеништво, и дође у Кесарију. Ту се много потруди, и речима и списима очишћавајући правоверје од јереси.
Онда се престави Богу архиепископ Јевсевије, на рукама Василијевим предавши дух свој Богу. А после њега, дејством Светога Духа, Василије Велики, иако није хтео, би изабран и посвећен за архиепископа од многих епископа, међу којима беше и стари Григорије, отац Григорија Назијанзина. Мада слаб и изнурен старошћу, он дође у Кесарију да би наговорио Василија да се прими архиепископства, да не би аријанци на неки начин свога човека поставили на то место.
Василије управљаше добро Христовом Црквом. Свога рођеног брата Петра посвети за презвитера, да му помаже у црквеним пословима. Касније пак овај би постављен за епископа у граду Севастији[8]. У то време и њихова мајка, блажена Емелија, отиде Господу, а беше јој преко деведесет година. Она имађаше и другога сина, Григорија епископа Нискога, и Петра кога споменусмо, и првенче своје - кћер Макрину, и другу децу, сву васпитану у великим врлинама.
После извесног времена блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума, како би својим властитим речима могао вршити бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух, и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сам Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале, да би својим властитим речима приносио бескрвну жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу.
После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: "Нека се испуне уста моја хвале, да бих певао славу твоју"; "Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот", - и остале молитве свете литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе царства свог, и дођи да нас осветиш Ти, који са Оцем седиш горе, и који си овде невидљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима".
Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога.
У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом.
Једном када је светитељ служио свету литургију, неки Јеврејин, желећи да дозна шта су то свете тајне хришћанске, придружи се вернима и уђе у цркву. И виде светог Василија где у својим рукама држи детенце, и реже га. А када верни примаху Причешће из светитељевих руку, приступи и Јеврејин, и светитељ му као и осталим хришћанима даде частицу светих Дарова. Примивши частицу, Јеврејин виде у руци да је истинско тело. Затим приступивши Чаши, он виде да у њој беше истинита крв. И он сачува остатке светог Причешћа, и дошавши дома показа их својој жени. И исприча јој све што очима виде. И верова да је уистини страшна и преславна хришћанска Тајна. И сутрадан оде блаженом Василију, молећи га да га удостоји светог крштења. A Baсилије, заблагодаривши Богу, одмах крсти Јеврејина и сав дом његов.
Једном пак када је светитељ ишао некуда, жена једна убога, којој је кнез учинио био неправду, припаде на путу к ногама блаженога, молећи га да за њу напише кнезу као човек који има велики утицај на овога. Светитељ узе хартију и написа кнезу ово: "Ова убога жена приђе ми говорећи да моје писмо може много учинити код тебе. Ако је дакле тако, покажи ми то на делу, и покажи милост према овој жени". - Написавши то, светитељ даде писамце убогој жени. Она га однесе и предаде кнезу. Овај га прочита, и овако отписа светоме: Хтео бих, свети оче, да према твоме писму поступим и покажем милост према овој убогој жени, али не могу, јер дугује народну порезу. - Светитељ му опет написа: Ако си хтео, али ниси могао, добро. А ако си могао, али ниси хтео, онда ће те Бог уврстити у оне што моле, да када будеш хтео, не узмогнеш. - Тако и би. He прође много времена, цар се разгневи на овога кнеза, јер чу за њега да многе неправде чини. И баци га у тамницу с тим да врати онима које је занео. A кнез из тамнице написа молбу светом Василију, да се смилује на њега, и да својим заузимањем умилостиви цара према њему. Василије похита, умоли за њега цара, и после шест дана стиже наређење да се кнез пусти испод суђења. Видевши милосрђе светитељево према њему, кнез дотрча к њему одајући му благодарност, а оној убогој жени двоструко узврати од свога имања.
У време када је овај угодник Божји Василије Велики у Кесарији Кападокиској јуначки штитио поштовање Небеског Цара, цар Јулијан Отступник, богохулник и свиреи гонитељ, пође на Персијанце, и хваљаше се да ће истребити хришћане. Свети Василије се у цркви мољаше пред иконом Пресвете Богородице, поред које беше и икона светог великомученика Меркурија, као војника са копљем[9]. Светитељ се мољаше да се злочестиви цар Јулијан, уништитељ хришћана, не врати жив из рата. И виде светитељ како се икона светог Меркурија измени, и лик Мученика постаде невидљив за неко време. А после мало времена појави се Мученик са окрвављеним копљем. Јер у то баш време Јулијан би у борби прободен од светог Мученика Меркурија, кога Пречиста Дјева Богородица беше послала да погуби непријатеља Божјег[10].
Свети Василије Велики имађаше и ову благодат када је за време свете литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василие виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромаеима. - И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа.
У то време цар Валент[11], заслепљен аријанском јереси, смућиваше Цркву. Он многе правоверне епископе прогна са њихових престола, и на њихова места постави своје аријанце. Неке пак малодушне и плашљиве примора да пристану на његову јерес. А беше пун гнева и једва видећи светога Василија како неустрашиво архијерејствује, као стуб непоколебљив у вери својој, и друге крепи и саветује да презиру аријанство као богомрску гадост. Обилазећи своју царевину, и свуда много злостављајући православне, цар, на путу за Антиохију, дође и у Кесарију Кападокиску. Ту се свим силама стараше да Василија привуче на аријанску страну. А потстаче своје кнезове и велможе и саветнике да молбама и обећањима и претњама придобију Василија за аријанство. И досаћиваху светитељу много цареви једномишљеници. А усто и жене високог рода и у милости код цара, слаху своје евнухе светитељу саветујући му и убеђујући га да пристане уз царево мишљење. Али нимало не успеше, јер беху наишле не на слабића него на јунака. Затим епарх Модест[12] много му досади. Он дозва к себи светитеља, и пошто га ласкама не могаде склонити на царску јеретичку веру, поче му разјарено претити. На његове претње светитељ смело одговори: Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш себе обогатити, а мене нећеш осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто књига, које сачињавају све моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља, на којој боравим, моја, или боље, Божја. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми добро учинити, јер ћеш ме брже послати Богу моме. - Модест рече: Нико ми тако смело није говорио. - А светитељ одговори: Јер ти се није десило да разговараш с епископом: ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду његову, ми тада не гледамо ни на кога. - Најзад Модест рече: Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење. - А он одговори: Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи.
Модест извести цара о смелим речима светога Василија. Цар нареди да оставе Василија на миру. А када наста празник Богојављења Господњег, цар, желећи да на неки начин угоди Василију, уђе у његову цркву. И посматрајући благољепије и поредак црквени, и слушајући певање и молитву верних, испуни се дивљењем, јер у аријанским црквама никада није видео такав поредак и благољепије. Свети Василије приступи цару, и у разговору говораше му речи Божје а не људске, што све чу Григорије Назијанзин, који се тада деси тамо, и који то и описа. Од тога времена цар се поче боље односити према Василију. Али, отишавши у Антиохију, наговорен од пакосних људи, опет се разљути на Василија. Пошто подлеже клеветама њиховим, осуди Василија на прогонство. И када хтеде да потпише ту одлуку, затресе се престо на коме је седео и сломи му се перо у руци. Он узе друго перо, али се и оно сломи; тако исто и треће. Онда му задрхта рука и страх га спопаде. Познавши у томе силу Божју, он поцепа одлуку. Али, непријатељи побожности, аријанци, и даље наваљиваху на цара тужбама против Василија. Жеља им беше да га цар казни. И посла цар неког достојанственика Анастаса да доведе Василија у Антиохију. Када овај стиже у Кесарију и испоручи Василију цареву наредбу, светитељ одговори: Ја, чедо, пре кратког времена дознадох да је цар, изишавши у сусрет савету неразумних људи, сломио три пера када је хтео да потпише одлуку о моме заточењу и да помрачи истину. Неосетљива пера задржаше његову незадржљиву жељу, и волеше се сломити него послужити његовој неправедној одлуци.
Доведен у Антиохију, Василије претстаде епарховом суду. И упитан, зашто се не држи цареве вере, он одговори: He дај Боже, да скренем од праве хришћанске вере, и пођем за безбожним аријанским учењем, јер сам од Отаца примио да држим и славим веру у једносушност. - Судија му прећаше смрћу. А он одговори: Дао Бог да за истину пострадам, и да се од окова тела разрешим, јер то одавно желим, само се ви не одреците свога обећања.
Епарх извести цара о томе, говорећи му да се Василије не плаши никаквих претњи, да је његово мишљење неизменљиво и његово срце несаломљиво и несавитљиво. Цар се испуни гњева, и размишљаше како да погуби Василија. У то време разболе се изненада царев син Галатије; лекари беху беспомоћни, и он беше на самрти. Мајка пак његова дође цару и свађаше се с њим, говорећи му да син њихов умире зато што он неблагочестиво верује у Бога и злоставља архијереја Божјег. Чувши то, Валент дозва Василија, и рече му: Ако су догмати твоје вере по вољи Богу, учини молитвама својим да син мој оздрави. - Светитељ одговори: Царе, ако приђеш вери православној, и ако црквама подариш мир, онда ће син твој бити жив. - Пошто цар обећа да ће то учинити, свети Василије се помоли Богу за здравље његовог сина, и он оздрави. И отпуштен би Василије са чашћу, и врати се на свој архијерејски престо.
Аријанци то чуше и видеше, и срца им се кидаху од зависти и злобе. И говораху цару: И ми смо могли учинити то. И опет обмануше цара, те им допусти да му и сина крсте. Али кад аријанци узеше да крсте царевог сина, он умре у рукама њиховим. To виде својим очима гореспоменути Анастас, и исприча цару Валентинијану[13] који је царовао на Западу, док је брат његов Валент царовао на Истоку. Он се удиви таквом чуду, и даде славу Богу. А светом Василију посла много блага преко Анастаса. Од тога блага Василије сагради болнице по градовима у својој епархији, и мноштво убогих и немоћних збрину.
Блажени Григорије Назијанзин спомиње да је свети Василије и епарха Модеста, који онако суров беше према светитељу, исцелио молитвом када овај беше тешко болестан, и за време болести своје смерно потражи помоћи од његових светих молитава.
Пошто прође доста времена, после Модеста би постављен у оној покрајини други епарх, по имену Јевсевије, рођак царев. За време његово у Кесарији живљаше нека млада удовица, богата и веома лепа, по имену Вестијана, кћи Аракса, који беше сенатор Великог Савета. Епарх Јевсевије жељаше да ту удовицу на силу уда за неког достојанственика. Али она, целомудрена, и желећи да чистоту свога удовиштва сачува беспрекорном у славу Бога, није хтела да се удаје. А када сазнаде да хоће да је силом ухвате и на брак приморају, она побеже у цркву, и притече архијереју Божјем, светом Василију[14]. Он је узе под своју заштиту, и не хтеде је из цркве дати људима који беху дошли по њу. Затим је тајно посла у девојачки манастир својој сестри, преподобној Макрини. Епарх се наљути на блаженог Василија, и посла своје војнике да удовицу силом доведу из цркве. Али је тамо не нађоше. Епарх нареди да је потраже у спаваоници светитељевој, где анђели борављаху. Јер, сам нечист, епарх мишљаше да ју је Василије греха ради задржао код себе, и скрива је у својој спаваоници. А пошто је нигде не нађоше, епарх дозва к себи Василија. И сав бесан од љутине, грђаше га, и хтеде да га преда на мучење да би му пронашао удовицу. А свети Василије, готов на све муке, говораше: Ако наредиш да тело моје гребенима стружу, исцелићеш стомак мој, јер видиш да сам болестан[15]. - Кад грађани дознаше шта се догађа, полетеше сви, не само људи него и жене, са оружјем и моткама у двор епархов, и хтедоше да убију епарха због светог оца и пастира свог. И да свети Василије нс умири народ, убили би епарха, који, видећи такву побуну народну, препаде се, пусти светитеља читава на слободу.
Еладије, келејник светог Василија Великог и ачевидац чудеса његових, човек врлинаст и свет, који га по престављењу и наследи на архијерејском престолу, исприча ову истиниту ствар. Сенатор неки правоверни, по имену Протерије, обилазећи света места, намисли да свеју кћер да у неки манастир на службу Богу. Али ђаво, који од искони ненавиди добро, потстаче једног Протеријевог слугу на пожуду према кћери његовог господара. Видећи да је то незгодна ствар, и знајући да је недостојан, слуга никоме не рече ни речи о томе, него отиде једноме врачару који је живео у том граду. Исприча врачару жељу своју, и обећа му много злата ако враџбинама учини да он узме за жену кћер свога господара. Врачар се у почетку нећкаше но напослетку рече: Послаћу те своме господару, ђаволу; он ће ти у овоме помоћи, ако и ти испуниш његову вољу. - А несрећни онај слуга рече: Обећавам да ћу учинити све што ми нареди. - Врачар рече: Хоћеш ли се одрећи Христа свога, и дати написмено о томе? - А он одговори: Готов сам, само да добијем оно што желим. - Врачар рече: Пошто дајеш такво обећање, онда ћу ти и ја помоћи. - И узевши хартију, написа ђаволу ово: Пошто ми је дужност да се трудим, Господару мој, да од хришћанске вере одвраћам и под твоју власт приводим на славу твоју, ево, шаљем ти сада доносиоца овог мог писма, младића, распаљеног похотом према девојци, и молим те да му помогнеш да оствари своју жељу, како би се и ја тиме прославио, и са већом ревношћу придобијао многе који би ти били по вољи.
Пошто написа овакво писмо ђаволу, даде га ономе младићу, и посла га, рекавши му: Отиди ноћас на гробље јелинско, стани и подигни ово писмо увис, и теби ће прићи они који ће те одвести ђаволу. - И он, несрећник, хитно отиде, стаде на гробљу и поче призивати демоне у помоћ. И одмах изађоше пред њега зли дуси, и с радошћу одведоше прелашћенога своме кнезу. Младић виде Кнеза где седи на високом престолу, окружен од безброј злих духова, приступи му и даде му писмо врачарево. И ђаво упита младића: Верујеш ли у мене? Он одговори: Верујем. - Рече му ђаво: Одричеш ли се Христа свог? Он несрећник одговори: Одричем се. - Рече му Сатана: Много пута ме обмањујете ви хришћани. Када вам је потребна моја помоћ, ви долазите к мени. А чим вам се оствари жеља, ви се одвраћате од мене, и враћате Христу своме. Он пак, благ и човекољубив, прима вас. Но ти, дај ми својеручно написмено, да се добровољно одричеш Христа и крштења, и обећаваш да ћеш вавек бити мој, и да ћеш на дан Суда заједно са мном примити вечну Муку. И онда ћу ти одмах испунити жељу. - Младић узе и написа што је ђаво желео. Тада душегубни змај посла демоне прељубе, и они толико распалише девојку ненаситном љубављу према младићу да она, понесена неподношљивом телесном страшћу, паде на земљу и поче преклињати оца свог: Смилуј се на мене, смилуј се на кћер своју, и дај ме за жену овом слузи нашем кога заволех силно. Ако то не учиниш мени, јединици својој, брзо ћу умрети страшном смрћу, и ти ћеш одговарати зa мене на дан Суда. - Кад то чу, отац се запрепасти, и ридаше говорећи: Тешко мени грешноме, што то би са мојом ћерком? ко упропасти моје благо? ко преласти моје чедо? ко помрачи светлост очију мојих? Ја сам желео, кћери моја, да те заручим Небеском Женику, да будеш сажитељка Анђелима, и да свагда прослављаш Бога у псалмима и песмама духовним, еда бих и ја због тебе спасен био. А ти бестидно говориш о браку! He бацај ме са тугом у ад, чедо! не посрами благородство своје, удајући се за слугу. - А она, не рачунајући ни у шта очеве речи, говораше само ово: Ако ми не учиниш по жељи, онда ћу се сама убити. - У недоумици шта да ради, отац, на наваљивање сродника и пријатеља, попусти њеној жељи, да је не би видео где пагубном смрћу убија себе. Дозва свога слугу, даде му за жену кђер своју и много имања, и рече кћери: Иди, несрећна и страсна ћерко, за мужа, a ja држим да ћеш се касније много кајати, али од тога нећеш имати никакве користи.
И би закључен неправедни брак, по дејству ђавола. После неког времена приметише неки људи и добро уочише да слуга онај не одлази у цркву, и не причешћује се светим Тајнама. И обавештена би о томе јадна жена његова. He знаш ли, рекоше јој, да муж твој, кога си изабрала, није хришћанин, него је туђ Христовој вери? А кад она то чу, ожалости се веома, и баци се на земљу, и поче ноктима гребати своје лице, и немилосрдно се ударати у груди, и кукати, говорећи: Нико се никада није спасао ко није послушао своје родитеље. Ко ће оцу моме саопштити срамоту моју? Тешко мени кукавној! У какву пропаст упадох данас? Што се родих? а кад се родих, што не цркох?
Док је она тако кукала, чу њен муж и дотрча, и упита је што кука. А кад сазнаде разлог, он је поче тешити говорећи да није тачно то што је о њему чула, и убеђиваше је да је хришћанин. И пошто је његове речи мало утешише, она му рече: Ако хоћеш да ми то докажеш, и душу моју несрећну обрадујеш, хајде сутра са мном у цркву, и у мом присуству се причести светим Тајнама, па ћу ти онда поверовати. - А јадни муж њен видећи да не може сакрити оно што је урадио, признаде јој све, како себе ђаволу даде. Она пак прикупи сву своју снагу, и донесе добру одлуку: отрча светом Василију, и завапи: Смилуј се на ме, учениче Христов, смилуј се на ону која није послушала оца свог и потчинила се демонском савету! - И исприча му све подробно о своме мужу. Светитељ дозва њеног мужа и упита га да ли је тако као што његова жена прича о њему. А он са сузама рече: Да, свече Божји тако је. Јер ако прећутим, дела ће моја повикати. - И исповеди све по реду како даде себе демонима. А светитељ му рече: Хоћеш ли да се опет обратиш Господу нашем Исусу Христу? Младић одговори: Да, хоћу, али не могу. - Рече му Василије: Зашто? - Он одговори: Јер се написмено одрекох Христа, и ђаволу предадох себе. - Рече му Василије: He тугуј због тога, јер је Бог човекољубив и прима покајнике. - Жена пак припаде к ногама светитељевим и мољаше га говорећи: Учениче Христов колико можеш помози нам. Светитељ рече младићу: Верујеш ли да ћеш се спасти? - А он рече: Верујем, Господе, помози моме неверју! - Светитељ га онда узе за руку, учини на њему крсни знак, и затвори га у једном месту у кругу црквене порте, и нареди му да се непрестано моли Богу. А и сам проведе на молитви три дана. Затим га посети и упита: Како си, чедо? - Младић одговори: У великој сам невољи, владико, не могу да подносим демонску вику, и застрашивања, и стреле, и каменовање. Јер држећи моје написмено, грде ме говорећи: Ти си дошао к нама, а не ми к теби. - А светитељ рече: He бој се, чедо, само веруј. - И пошто му даде мало хране, осени га крсним знаком, и опет га затвори. А после неколико дана опет га посети, и рече: Како си, чедо? Младић одговори: Чујем њихове претње и вику издалека, али њих саме не видим. - Пошто му даде мало да једе, и пошто се помоли за њега, затвори га опет, и отиде. Затим у четрдесети дан дође к њему и упита га: Како си, чедо? А он рече: Већ сам добро, свети оче, јер те видех у сну где се бориш за мене, и како си савладао ђавола. - Пошто сатвори молитву, свети га изведе из затвора и одведе у своју ћелију.
Идућег јутра сазва светитељ сав клир црквени и монахе, и све христољубиве људе, и рече: "Прославимо, браћо, човекољупца Бога, јер ево Пастир добри хоће да узме на раме изгубљену овцу и да је донесе у цркву. Стога треба и ми да се ове ноћи помолимо његовој доброти, да победи и посрами непријатеља душа наших". И слегоше се људи у цркву, и сатворише свеноћне молитве за кајућег се младића, вапијући: Господе, помилуј! A кад свану, Василије узе младића за руку, и са целим народом уведе га у цркву, певајући псалме и песме. И гле, ђаво на невидљив начин дође бестидно са свом пагубном силом својом желећи да младића отме из руку светитељевих. И са таком дрскошћу и бестидношћу навали ђаво на младића да и светог Василија закачи вукући к себи младића. А блажени се окрену и рече ђаволу: Бестидни душеубицо, управитељу таме и погибли, није ли ти доста погибао у коју си бацио себе и оне што су с тобом? He престајеш ли гонити створења Бога мога? -А ђаво повика к њему: Неправду ми чиниш, Василије! - Овај глас ђаволов многи чуше. И рече светитељ: Нека ти запрети Господ, ђаволе.

У осми дан по рођењу би Младенац божански донесен у храм и обрезан сходно закону постојећем у Израиљу још од времена Аврамова. Том приликом надедоше му име Исус како је и благовестио архангел Гаврил Пресветој Деви. Старозаветно обрезање предображава новозаветно крштење. Обрезање Господа показује, да је Он примио на себе истинско тело људско а не привидно, како су доцније учили о Њему јеретици. Још је Господ обрезан и за то што је хтео да испуни сав закон, који је Он сам дао кроз пророке и праоце. Испунивши тај пропис законски Он га је заменио крштењем у цркви Својој. "Јер у Христу Исусу нити што помаже обрезање ни необрезање, него нова твар" (Гал. 6, 15), објављује апостол. (У црквеној служби овај Господњи празник нема ни предпразниства ни попразниства).

**

ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ

Првога јануара празнујемо обрезање по телу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа.

РЕЧ НА ОБРЕЗАЊЕ ГОСПОДЊЕ

Осмог дана по свом рођењу Господ наш Исус Христос благоволео је да буде обрезан, да би испунио Закон. He дођох, рече, да укинем закон, него да испуним (Мт. 5, 17). Он беше покоран Закону, да би ослободио оне што су дужни и обавезни Закону. Као што каже апостол: Посла Бог Сина свог, који би под Законом, да искупи оне који су под Законом (Гл. 4, 4-5). To би, да покаже како је узео на себе истинито тело, и да запуши уста јеретицима који говоре да Христос, тобож, није узео на себе истинито тело људско, него се привидно родио. Би обрезан, дакле, да учини очигледном своју човечанску природу. Јер да се није обукао у наше тело, како би се онда могло обрезати привиђење? Свети Јефрем Сирин каже: Ако Он не беше тело, кога онда Јосиф обреза? Но пошто уистини беше тело, Он би и обрезан као човек; и права крв потече новорођенчету, као Сину Човечјему, и бољаше га, и плакаше од бола, као што и доликоваше природи људској. Још и зато би обрезан по телу, да нам установи духовно обрезање. Јер пошто заврши Стари Закон који је по телу, Он заче Нови, духовни. И као што стари телесни човек обрезиваше чулно тело, тако је духовни човек нови дужан да обрезује духовне страсти: јарост, гнев, завист, гордост, нечистоту и друге грехе и греховне жеље. У осми пак дан би Господ Исус обрезан, прасликујући нам будући живот, који Учитељи Цркве обично називају осмим даном или веком. Тако писац данашњега Канона свети Стефан говори у четвртој песми: непрекидни живот будућега осмога века изображава Господ, ради кога би обрезан по телу[1]. Но и свети Григорије Ниски збори ово: У осми дан би по Закону обрезан, означавајући будући осми век.
Треба и ово знати: у Старом Завету је установљено обрезање за ознаку крштења и очишћења прародитељског греха, иако се овај грех уствари не очишћаваше обрезањем, све до Христовог добровољног проливања крви за нас и страдања. Обрезање је било само праобраз истинског очишћења, а не само истинско очишћење, које Господ наш изврши, узевши грех и приковавши га на крст, а место старозаветног обрезања установивши крштење водом и Духом. И беше тада обрезање као нека казна за првобитни грех, и као знак његов, јер је обрезивано новорођенче, по речима Давида, зачето у безакоњима, и у гресима роди га мати његова (Пс. 50, 7). И од обрезања остајаше ожиљак на телу детињем. А Господ наш беше безгрешан, јер се у свему уподоби нама осим греха. Као што она бакарна змија, коју Мојсије начини у пустињи, беше змија по изгледу, али без змијиног отрова (4 Мојс. 21, 9), тако и Христос беше истинити човек, али без човечанског греха, и натприродно се роди од безгрешне и безмужне Мајке. И не беше потребно Њему, као безгрешноме и као самоме Законодавцу, да претрпи, Законом прописано, обрезање оне греховне ране. Али пошто је био дошао да узме на себе грехе целога света, и као што каже апостол: Онај који не знађаше греха нас ради учини се грехом (2 Кор. 5, 21). Он дакле, иако безгрешан, трпи обрезање као грешник. И Господ наш је показао веће смирење у обрезању него у рођењу свом. Јер у рођењу Он узе на себе само обличје човека. Апостол каже: Поставши као и други људи, Он се на очи нађе као човек (Флб. 2, 7). У обрезању пак Он узе на себе обличје грешника, као грешник подносећи рану, за грех одређену. И оно ради чега није био одговоран, Он ради тога као кривац страдаше, као с Давидом говорећи: Што нисам отимао, тада враћах (Пс. 68, 5). Греха немам, а за грех примам болове обрезања.
Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и срчући из оне чаше коју је имао попити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању, да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење а вечер - крај. Од јутра дакле, од пелена, Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до онога вечера када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој досада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? - Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења.
При обрезању, Божанском новорођенчету наденуше име Исус, које с неба беше донео Арханђео Гаврил у оно време када Пречистој Дјеви Марији објави благовест о зачећу, пре но што се заче у утроби, тојест пре но што Пресвета Дјева пристаде на речи благовесникове, пре но што рече: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој! (Лк. 1, 31.38). И при овим њеним речима Слово Божје одмах постаде тело, уселивши се у пречисту и пресвету утробу њену. To дакле пресвето име Исус, које Анђео надену пре зачећа, би при обрезању дато Христу Господу, чиме би објављено спасење наше. Јер Исус значи спасење, као што је протумачио исти Анђео када се у сну јавио Јосифу и рекао му: Надени My име Исус, јер ће спасти људе своје од грехова њихових (Мт. 1, 21). Но и свети апостол Петар сведочи за име Исусово, говорећи: Нема ни у једноме другом спасења; јер нема другога имена под небом данога људима, којим би се ми могли спасти (Д. А. 4, 11-12). Ово спасоносно име Исус, пре свих векова би припремљено у савету Пресвете Тројице, написано, и све досада чувано за наше избављење; а сада као најскупоценији бисер из наднебесних ризница донесено на искупљење рода људског, и од стране Јосифа дато, да би се у имену том свима откриле и објавиле непознатости и тајне мудрости Божје. Ово име обасја свет као сунце. По речи пророка: Вама, који се бојите имена мога, грануће сунце правде (Малах. 4, 2). Оно као миро миомирисно умириса васељену. Речено је: Име твоје је миро изливено (Песма над песмама: 1, 2). Име је његово миро, не у суду затворено, него изливено. Јер док се миро држи у суду, и мирис се његов задржава унутра у суду; чим се пак излије, одмах мирис његов испуњује ваздух. Сила имена Исусова била је непозната, у превечном савету као у суду скривена. А када се то име изли с неба на земљу, одмах при обрезању изливањем новорођенчетове крви као миро мирисаво испуни васељену миомиром благодати. И сваки језик сада исповеда да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца (Флб. 2, 11). Сила имена Исусова постаде очигледна, јер то дивно име Исус - удиви Анђеле, обрадова људе, уплаши ђаволе, јер и ђаволи верују и дршћу. И од самог имена тог тресе се ад, колеба се преисподња, исчезава кнез таме, руше се идоли, растура се мрак безумног идолопоклонства а изгрева светлост побожности и обасјава свакога човека који долази на свет. У ово превелико име Исусово клања се свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 10). Ето, име Исусово је силно оружје против непријатеља, као што каже свети Јован Лествичник: Свагда именом Исусовим удри противнике, јер јаче од овог оружја нећеш наћи ни на небу, ни на земљи. Ово премило име Исус, о како је слатко срцу које љуби Христа Исуса! О како га жели онај што га има! Јер је Исус - сав милина, сав сладост. Ово пресвето име Исус, о како је мило слузи и сужњу Исусовом који је рањен љубављу његовом! У уму Исус; на језику Исус; Исус се верује срцем за правду, Исус се исповеда устима за спасење. Или ходио, или седео, или што радио - Исус пред очима! Апостол рече: Одлучио сам да ништа не знам међу вама осим Исуса (1 Кор. 2, 2). Јер је Исус ономе који се приљубљује уз Њега - просвећење ума, лепота душе, здравље тела, весеље срцу, помоћник у невољама, радост у жалостима, лек у болестима, одбрана у свима опасностима, и нада спасења, и сам лично награда и уздарје своме љубитељу.
Исписивало се некада, прича Јероним, неисказано име Божје на златној дашчици коју је носио на глави Првосвештеник; сада се исписује божанско име Исусово самом крвљу његовом, изливеном при обрезању његовом. И то се исписује не више на материјалном злату, него на духовном, у срцу и у устима слугу Исусових. Као што беше исписано у оном о коме рече: Он ми је сасуд избрани, да пронесе име моје (Д. А. 9, 15). Преслатки Исус хоће да се његово име држи у суду као најслађе пиће, јер је заиста сладак онима који га с љубављу употребљавају. Њима се и говори у псалмима: Окусите и видите како је добар Господ (Пс. 33, 9). Окусивши Њега, пророк кличе: Љубићу те, Господе, крепости моја (Пс. 17, 1). Окусивши Њега, свети апостол Петар каже: Ето, ми смо оставили све и за тобом идемо. И коме ћемо другоме ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Мт. 19, 27; Јн. 6, 68). Том сладошћу беху толико заслађене и горке муке светих Мученика, да се они нису бојали ни оне најгорче - саме смрти. Ко ће нас, клицаху они, раставити од љубави Божје? Невоља ли, или туга, или мач? Ни смрт, ни живот, јер је љубав јака као смрт (Рм. 8, 35.38; Песма над песм. 3, 6).
У каквом суду воли да се чува та неисказана сладост - име Исусово? Несумњиво у златном, јер је злато у топионици невоља и мука прекаљено онај који се као драгим каменом украшава ранама за Христа добијеним. Такав изјављује: Ја ране Господа Исуса на телу свом носим (Гл. 6, 17). Такав суд та сладост захтева; у таквом жели име Исусово да буде. He излива Исус узалуд своју крв када при обрезивању добија име, јер хоће да се суд, који има да носи име његово, обагри крвљу. Када је Господ зажелео да апостола Павла задобије занавек као изабрани сасуд, одмах је рекао: Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје (Д. А. 9, 16). Погледај мој суд окрвављен, рањен. Тако се име Исусово исписује црвенилом крви, патњама, страдањима у оних који се боре противу греха.

* * *

Грлимо те с љубављу, о преслатко име Исусово! Свесрдно се клањамо пресветом имену твом, о преслатки о свемилостиви Исусе! Хвалимо превелико име твоје, Исусе Спаситељу; припадамо изливеној при обрезању крви, новорођенче незлобиво и Господе савршени! молимо и огромну благост твоју, ради пресветог имена твог, и ради премиле крви твоје изливене, и још ради свебеспрекорне Мајке твоје која Те нетљено родила: излиј на нас обилну милост своју! Заслади срце наше самим Тобом, Исусе! Заштити и огради нас одасвуд именом твојим, Исусе! Означи и запечати тим именом нас слуге твоје, Исусе, да се и у будућем веку твом обретемо, и да са Анђелима славимо и величамо вавек пречасно и величанствено име твоје, Исусе, амин.

Хтео бих да пишем о једном путу о коме се ређе говори, којим се и ми сами ретко усуђујемо да прилазимо Богу. И себи самима, али и другима око нас смо спремни да одмах објаснимо да то није за нас. Али, да ли је тако? Да ли имамо и ми право на овај пут приближавања Богу? Да ли постоји још неки пут ка Богу осим прекоревања себе, подсећања себе на вечне муке? Који још пут поред овог постоји?

На почетку бих желео да покажем један догађај из Старечника, књиге која садржи изреке и описе догађаја из древности Православне Цркве. Овај догађај који ћу вам прочитати је мени лично значио, подстакао ме на даље размишљање. Мислим да ће и вама бити занимљив:

„Два монаха, побеђена блудном страшћу отишли су у свет и узели себи жене. Након свега, почели су да говоре један другоме: каква нам је корист у томе што смо оставили монашки чин, пали у ову нечистоту, а на крају ћемо отићи у паклени огањ и муке? Вратимо се опет у пустињу. Дошавши у њу, молили су пустињске оце да им одреде покајање, исповедајући им оно што су учинили. Старци су их закључали у монашке келије на годину дана и обојици дали хлеб и воду у једнакој мери. Обојица су изгледала исто. Када се испунило време покајања, изашли су из затворништва. Оци су једног од њих видели жалосног и потпуно бледог, а другог са веселим и светлим лицем и зачудили се томе, јер су обојица монаха узимала исту количину хране. Прво су питали жалосног монаха: каквим си се мислима бавио у својој келији? „Размишљао сам“, одговорио је он, „о злу које сам учинио и о муци у коју треба да одем; и од страха ‘приону кост моја за месо моје’ (102. псалам). Оци су питали и другог монаха: а о чему си ти размишљао у својој келији? Он је одговорио: ‘ја сам захваљивао Богу за то што ме је Он истргао из нечистоте овог света и од будућих мука, што ме је вратио овом анђелском животу. Сећајући се Бога, ја сам се радовао’. Старци су рекли: покајање обојице једнако је пред Богом.“

Мислим да је ово врло важно сведочанство Предања које може да нас утеши, посебно у наше време. Јер много нас страда од недостатка наде и уздања у Бога, ако ћемо искрено. Утешно је да знамо да нема ничег погрешног у радовању и нади на Бога. Ово кажем јер се у већем броју случајева у духовној литератури сусрећемо са мишљу да морамо себе да исправљамо страхом и сећањем на вечне муке које чекају непокајане грешнике. Да се чувамо од греха, да пазимо да не презремо милост Божију према нама. И све ово јесте тачно и јесте исправно.

Једино што мислим јесте да понекада просто заборавимо да постоји и део нашег духовног живота који треба да буде испуњен радошћу и надом. Није искључено да у неким периодима свог духовног живота идемо једним или другим путем. Духовни савет искусних монаха је да самог себе бодриш у тренуцима жалости и немоћи, а да опет, прекориш себе када видиш да се опушташ и да почињеш да се хладиш у духовном животу. Суштина је да будемо у средини, на царском путу расуђивања и врлине. Не састоји се цео наш духовни живот само у прекоревању себе, сматрању себе грешним. Мора да постоји место за радовање зато што смо у Цркви са Христом, зато што знамо колико је благ и колико брине о нама. Зато што нам се открио живот са Богом и Његовим светима, живот без робовања страстима.

Не постоји идентичан рецепт за све људе, не одговарају исте ствари у духовном животу свим људима, јер нису сви истог узраста, идентичног васпитања, духовне зрелости, нити живе у истим животним околностима. Најважније је да не лажемо себе. Ако се радујемо Господу, то не значи да треба да занемаримо хришћански живот и да одустанемо од тога да нам заповести буду оријентир у животу. То би била очигледна духовна заблуда, нешто што је страно и туђе православној вери. Међутим, исто тако је туђе Православљу и учење о покајању само као о паничном страху да не погрешимо, осуђивању себе и сматрању да смо гори од свих створења. Посебно ово последње није применљиво за нас који живимо у свету. О томе ћемо говорити у посебној епизоди нашег подкаста.

Неки од нас могу да се искрено запитају, а чему да се радујемо ми као хришћани? Ево како свети Теофан Затворник тумачи стих из посланице апостола Павла:

„Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!“: „Чему да се радују? Томе што су хришћани, што су им греси опроштени, што имају благодат Светог Духа, што живе свето Силом Његовом, што улазе у састрадавање са Господом и несумњиво ради тога могу да се надају да ће се удостојити и славног васкрсења… Ето чему треба да се радују! Избављени су од зла и испуњени сваким добром; и још гаје реалну наду да ће се удостојити и оних блага која се не могу ни замислити. Како се онда не радовати? Радост у духу је увек сапутница хришћана и у добровољним лишавања и посред невољних страдања. Зато апостолу није било довољно да само једном каже радујте се, него је додао и опет велим, радујте се! Како је разобличавајуће за вас одсуство радости! Јер то је несумњиви знак да је наше хришћанство врло недовољно, то јест, много тога у њему недостаје… Радујте се у Господу. Ево шта значе ове речи: живите тако да бисте се радовали.“

Дакле, видимо да нам није забрањено да се радујемо. А и зашто се не бисмо радовали, када смо и овакви, немоћни, душевно изранављени, ипак деца таквог Оца небеског Који нас толико воли и жели да будемо са Њим?

Свако добро од Господа свима.

Станоје Станковић

извор

Рођена у Риму од родитеља благочестивих и врло богатих. Присиљена од родитеља ступила у брак с неким знаменитим младићем Апинијаном. Родивши друго дете она се тешко разболи, и рече мужу своме, да ће оздравити само тако, ако се он закуне пред Богом, да ће убудуће с њом живети као брат са сестром. Муж се закле, и Меланија од духовне радости и телесно оздрави. Пошто би Богу угодно, да им узме обоје деце, то се они реше, да распродаду сва своја имања и расточе на убоге, на цркве и манастире. Путовали су по многим земљама и градовима свуда чинећи добра дела од свог богатства. Посетили су знамените духовнике у горњем и доњем Мисиру, и од њих се много научили и надахнули. За све то време Меланија се подвизавала у строгом посту, срдачној молитви и читању Светог Писма. Имала је обичај, да сваке године три пут прочита цело Свето Писмо, Стари и Нови Завет. Са својим мужем живела је као са својим братом и саподвижником. Дошавши у Александрију, приме благослов од светог Кирила патријарха. Потом оду у Јерусалим, и настане се на Гори Јелеонској. Ту се Меланија затвори и сва предаде богомислију, посту и молитви. И проживе тако четрнаест година. Потом изађе да послужи другима ка спасењу. Основа мушки и женски манастир. На позив свога рођака, сенатора Волусијана, незнабошца, оде у Цариград, и обрати овога у веру Христову (што не могаше учинити ни сам блажени Августин). Потом се опет врати на Гору Јелеонску, где се и представи Богу 439. године у педесет седмој години свога живота.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МЕЛАНИЈЕ РИМЉАНКЕ

ДОБАР род се рађа на добром дрвету. Света грана извија се из светог корена. То ми видимо на примеру свете Меланије, која произађе од благочестивих хришћанских родитеља, у Риму. Отац јој и деда беху у броју најглавнијих сенатора. Када одрасте, Меланија свом душом жељаше да своје девичанство сачува беспрекорним, и о томе често свим срцем мољаше своје родитеље. Али пошто им она беше јединица и немаху другога наследника безбројних имања својих и богатстава, то је они у њених четрнаест година удадоше, против њене воље, за високородног и знатног младића Апинијана, коме беше седамнаест година.

Пошто се венчаше и живљаху у чесноме браку, Меланија не промени своју мисао и жељу: да чува, иако већ не девичанство, оно бар чистоту. Стога она на све могуће начине покушаваше да приволи на то свога супруга, често му са сузама говорећи: О, како би блажени били ми, када бисмо младост нашу заједно провели у чистоти, служећи Богу без телесне везе, што сам ја свагда желела и желим! Тада бисмо један друго подстицали на прекрасан богоугодни живот. А ако те сладострашће, тако својствено младости, спречава у томе и ти не можеш да савладаш телесну пожуду, онда остави мене и не ометај ми жељу.

Ево, као откуп свој ја ти дајем сва моја богатства, робове и робиње, ризнице злата и сребра, и друга безбројна имања. Све то нека буде твоје, само да будем слободна од телесних веза.

А Апинијан нити беше одлучно против тога, нити потпуно пристајаше на то, већ јој нежно говораше: То засада не може бити, док не добијемо наследника за наша имања. А кад нам се такав наследник роди, онда ћу се и ја придружити твојој доброј намери, јер није лепо да жена престиже мужа у добром делу и стремљењу к Богу. Причекајмо док нам Бог не да плод нашег супруштва, па ћемо онда заједно изабрати начин живота који ти желиш.

Меланија пристаде на овај предлог свога мужа. И Бог им даде женско чедо. Чим Меланија роди ћерчицу, она одмах даде за њу Богу завет девства, као отплађујући свој дуг: јер је желела да кћер њена сачува оно што она сама није могла сачувати, пошто су је силом удали.

Затим, припремајући се на друкчије живљење, Меланија стаде јаче обучавати себе уздржању и умртвљавању тела: она се пошћаше, телу не угађаше ни у чему, лепе хаљине и скупоцене наките женске не ношаше, у купатило не одлажаше. А када јој муж или родитељи предлагаху да оде у купатило, она не обнаживаше своје тело, већ само лице умиваше, и излазећи запрећиваше робињама да то никоме не говоре и даваше им поклоне да би ћутале. Од мужа пак она захтеваше да испуни своје обећање, и говораше му: Ето, ми сада имамо наследницу нашег имања. Зато, да живимо без телесних веза, као што си ми обећао. - Али је он не хте послушати.

Видећи да је муж њен неусаветљив, Меланија намисли да тајно бежи у непознату земљу, оставивши оца и мајку, мужа и чедо, и сва богатства: тако силно беше она обузета чежњом за Богом и љубављу за чистим животом. И она би ово одмах учинила, да је не задржаше савети неких благоразумних људи, који је подсетише на следећу апостолску реч: "Ожењенима заповедам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја"; и још: "Шта знаш, жено, да ако мужа спасеш?" (1 Кор. 7, 10. 16).

И тако, задржана надом на спасење мужа, Меланија одустаде од намераваног бегства. Али јој беше тешко вршити брачну дужност. На телу пак она ношаше грубу власеницу, и скидала је само онда када је знала да ће са мужем бити насамо, да он не би дознао за такво њено живљење. Међутим, то на неки начин сазнаде сестра њенога оца, и стаде исмевати ту власену одећу, а и Меланији подсмевати се због тога и укоравати је. Меланија је са сузама мољаше да то никоме не прича.

Ускоро после тога Меланија затрудне по други пут, и већ се приближаваше време да роди. Утом наступи спомен светог мученика Лаврентија,[1] и Меланија сву ноћ проведе без сна, молећи се с метанијима и певајући псалме. При томе она се стараше да савлада природне порођајне муке. Свану, но она не престаде са тешком молитвом. Страшне порођајне муке постајаху све страшније и страшније, а Меланија и надаље стајаше на молитви и прављаше метанија. Најзад изнеможе од свуноћног молитвеног труда и од порођајних болова, и у тешким мукама роди мушко дете, које чим би крштено отиде из овог света у небеску отаџбину.

После овог порођаја Меланија се тешко разболе, и беше на умору. А муж њен, стојећи поред њеног кревета, једва сам остаде у животу од туге за њом и од сажаљења. У своме великом болу он похита у цркву, где се с великим ридањем и метанијима мољаше Богу, просећи од Њега исцељење својој драгој супрузи. А Меланија, видећи да је прилика згодна да свога мужа приволи на своју намеру, посла му, док се он још налажаше у цркви, оваку поруку: "Ако хоћеш да и ја и ти будемо живи, дај реч пред Богом даме се више дотаћи нећеш и да ћемо до краја живота нашег обоје живети у чистоти". - Муж љубећи Меланију неисказано, и њено здравље претпостављајући своме, покори се њеној вољи и заветова се у цркви пред Богом да ће убудуће живети с њом без телесних веза.

Када се преносилац поруке врати и ово исприча Меланији, она се обрадова и поче јој бивати лакше. Јер телесна болест уступи место духовној радости, и Меланија прослави Свевишњега који јој поможе, испунивши јој преко болести заветну жељу срца њеног.

Када Меланија устаде с болесничког одра, њена кћи, дивни изданак девства, обећана Богу, отиде к Богу. Њена смрт још више орасположи Апинијана на држање чистоте, нарочито када му Меланија говораше: Видиш ли да нас сам Бог призива на чисто живљење. Јер да је Њему било по вољи продужење нашег телесног супружанства, - Он не би узео децу нашу од нас.

И тако Апинијан и Меланија, после телесног природног супружанства, ступише у духовно натприродно супружанство, и подстицаху један друго на врлине, подвизавајући се у посту, молитви, трудовима, умртвљивању тела. Они се договорише да сва имања своја подаре Христу преко убогих, а да се сами потпуно одрекну света и замонаше. Но Мела1нијини родитељи беху одлучно противу тога. И једне ноћи, када Апинијан и Меланија много туговаху због тога и саветоваху се како да се извуку из замршених мрежа овога света, њих изненада посети одозго Божанска благодат: они осетише необично диван миомир који долажаше с неба, миомир који никакав ум постигнути не може нити језик описати, и они се испунише такве духовне радости, да потпуно заборавише сву муку своју.

Од тога времена њих још јаче обузе чежња за небеским благом, а омрзну им свет и све што је у свету, и они решише да оставе све и тајно побегну некуда и замонаше се. Али Божји промисао им припреми друкчији пут ка остварењу жељеног циља.

Наиме, за кратко време умре Меланијин отац, и Апинијан и Меланија постадоше слободни за своје потхвате. Али, пошто они имађаху многа богатства, која су била обећали дати Христу, то се они не могоше одмах одвојити од света и постојбине своје. Њима беше потребно извесно време да та многобројна богатства раздаду ништима. У том циљу они се повукоше на једно своје имање у предграђу Рима, и тамо живљаху чувајући своју чистоту свесрдно и строго. А у време када овај блажени пар изабра себи такво необично и богоугодно живљење, Апинијану отпочињаше двадесет четврта година а Меланија навршаваше двадесету.[2] Заиста је велико чудо да у тим годинама, у којима обично младост гори огњем телесних страсти, овај свети пар, водећи заједно Надприродан живот, остајаше неопаљен, као Младићи у пећи Вавилонској.

А све се то зби под руководством блажене Меланије. Јер она, као мудра слушкиња Господња, будно и строго пажаше и на себе и на мужа, тако да она беше своме мужу учитељица, наставница и предводитељка на путу Господњем. Проводећи такав чудесан живот, они продаваху имања своја и нештедимице их раздаваху потребитима.

У то време Бог им посла једно искушење. Апинијавов брат Север, видећи такав живот овог блаженога пара, поче их ниподаштавати и ниушта не сматрати, и одузимати им нека имања. А када он виде да му се они не противе и не хају због одузете имовине, он поче пружати руке и на друга имања њихова, сва их присвајајући себи. Апинијан пак и Меланија, трпљаху то незлобиво, положивши наду на Бога. Њих жалошћаше само једно: што имања, намењена Христу, одлазе у руке завидљива човека, те ће се мање убогима дати. Али Господ који штити слуге своје и избавља их из руку неправедника, диже против Севера царицу Верину.[3] Она чу за богоугодни живот Апинијана и Меланије; и дознавши да им Север отима имања, дозва их к себи и указа им велико поштовање. Царица се дивљаше убогој одећи њиховој н толиком смирењу њиховом, па загрливши Меланију рече јој: Блажена си ти што си изабрала такав живот! - При томе царица говораше да ће се осветити за њих Северу. Но Меланија и Апинијан је молише да не прибегава освети, него само да усаветује Севера, да им више не чини неправде. И они рекоше: Нама је боље да нас вређају неголи да ми кога вређамо, јер нам Свето Еванђеље наређује да окренемо и други образ ономе који нас удари по једноме (Мт. 5, 39). Ми ти благодаримо, господарице, што хоћеш да нас милостиво заштитиш, али не иштемо освету Северу. Напротив, ми молимо да се њему не чини никакво зло због нас. За нас је доста, ако он од сада престане да нам чини зло и да отима оно што је не наше него Христово и Христових слугу, сиротана и удовица, ништих и убогих.

Још они молише царицу, да могу слободно без икаквих сметњи продавати своја велика имања, која су представљала градове и села не само у Италији, него и у Сицилији, у Шпанији, у Галији и у Британији. Јер Меланијини родитељи беху толико богати, да сем цара не беше нико богатији од њих. Царица испуни молбу Апинијана и Меланије, и би им допуштено да слободно и несметамо продају сва своја имања, ма где се она налазила. У Меланије се јави жеља да царевој сестри да неке скупоцене дарове, али она не хте ништа узети од понуђених јој дарова, сматрајући за богохулство узети ишта од ствари подарених Христу. - После тога Апинијан и Меланија бише са великом чешћу испраћени из царских палата на место свога боравка.

Огромност њиховог богатства, које они подарише Христу, види се и из тога што у то време нико не беше у стању купити њихову кућу у Риму по стварној цени. Тек после пожара који варвари при најезди својој изазваше у тој кући, и тиме је оштетише, она би продата по нижој цени, и сав новац добијен за њу раздат сиротињи. Може се са сигурношћу рећи, да Апинијан и Меланија показаше веће усрђе к Богу него Јов: јер Јов благодараше Бога када не по својој вољи изгуби богатство, а ови се добровољно одрекоше толиких богатстава и пригрлише сиромаштво. Спочетка им такав живот беше потужан и помучан, али им касније постаде лак и пун сваке духовне радости: јер је јарам Христов благ и бреме Његово лако (Мт. 11, 30).

Међутим ђаво покушаваше да благочестиве супруге саблазни среброљубљем. Тако, када им једном донесоше кући огромне количине злата за продата имања, ђаво им стаде убацивати у душу неку љубав према злату. Али Меланија, осетивши лукавство древне змије, тог часа јој размрска главу, сматрајући злато као блато, и нештедимице га трошећи на сиротињу. А причаше блажена Меланија о себи ово:

"Бејаше у мене једно имање са палатом на високом и веома лепом месту; оно надмашаше сва друга имања наша. С једне стране његове простираше се море, и са планине се видело како лађе плове по њему и како рибари лове рибе. А са друге стране - високо дрвеће, засејана поља, баште и изврсни виногради; на једном месту тамо беху раскошна купатила, на другом водни извори; са свих страна се разлегало певање разних птица; тамо се, у нарочито ограђеним шумама, налажаше сваковрсно звериње, и лов је бивао увек богат. И враг ми убациваше у душу помисао да то дивно имање, због његових изузетних предности, не продајем него да сачувам за себе, да бих живела на њему. Али благодаћу Божјом ја осетих и распознах да је то вражија замка, И окренувши ум свој к рајским насељима одмах продадох то имање, и добијени новац предадох Христу моме".

Када благочестиви супрузи продадоше своја имања што имађаху у Италији, њихови прилози као велике реке потекоше у све крајеве земље: јер они шиљаху богате милостиње на све стране: у Месопотамију, у Сирију, у Египат, у Палестину, црквама и манастирима мушким и женским, гостопримницама и болницама, сиротанима и удовицама, сужњима и затвореницима, и на откупљивање заробљеника и робља. И Запад и Исток испунише се даровима њихових дарежљивих руку. Понекад они куповаху читава острва, мирна и осамљена; на њима манастире осниваху, и издржавање монасима осигураваху. Они свуда свете цркве украшаваху златом и сребром, златотканим одеждама свештеничким, и огромне новце даваху на благољепије црквено.

Затим, оставивши нека своја имања у Италији непродата, они заједно са мајком блажене Меланије, која беше још жива, седоше на лађу и отпловише у Сицилију: једно, да тамошња имања своја продаду, а друго - да посете блаженог епископа Павлина, свога духовнога оца.

Ускоро после њиховог одласка из Рима, нападоше на Рим варвари,[4] и опустошише мачем и огњем сву околину града и сву Италијанску земљу. Свети супрузи, Меланија и Апинијан, добро учинише што помоћу Божјом продадоше своја имања пре ове беде. Јер оно што је имало пропасти напразно, без икакве накнаде од Бога, то се претвори за њих у стоструку награду у вечном животу. Усто они сачуваше читавим и своје времено здравље, изишавши из Италије, као Лот из Содома, пре страхотног опустошења њеног од стране варвара. Задржавши се неко време у Сицилији, и на путу к њој видевши се са светим Павлином, епископом Нолским,[5] они успешно обавише своје послове око тамошњих имања својих, па лађом кренуше за Либију и Картагину.

За време њихове пловидбе по мору, настаде силна бура која се продужи много дана. На лађи се већ поче оскудевати у пијаћој води, а веслача и послуге беше врло много, и сви они трпљаху страшну жеђ. Света пак Меланија, схвативши да њихов пут у Либију није Господу по вољи, нареди да једра окрену пут ветра, уздајући се у Господа да ће Он упутити лађу куда хоће. И тако, ношени ветром они пристадоше уз неко острво. А кратко време пре тога на то острво нападоше варвари, опљачкаше га, и много људи и жена одведоше у ропство; преосталим пак житељима тога острва поручише да, ако желе, могу откупити своје робље, иначе ће сви заробљеници бити погубљени. Острвљани се нађоше у великој тузи и невољи, пошто је мало ко био у стању да откупи своје сроднике. У то време пристаде уз острво лађа, на којој беху Меланија и Апинијан. Епископ тога острва, чувши да је уз њихово острво пристала лађа из Рима, дође да проси помоћ за откуп заробљеника. И доби више него што се надао: јер Меланија и Апинијан, сажаливши се на њих, дадоше онолико злата колико беше потребно да се откупе сви заробљеници.

Када отпловише од тога острва, дуну тих и погодан ветар, и они брзо стигоше у Картагину. Изишавши из лађе, они и тамо чињаху обилна дела милосрђа, дајући прилоге црквама и манастирима, и збрињавајући убоге и болесне. Творећи добра дела они се настанише недалеко од Картагене у граду који се звао Тагаста. Епископ у Тагасти беше Алимпије, пријатељ блаженог Августина, човек речит и учен, мудар саветодавац и наставник за све који долажаху к њему. Заволевши овога пастира, Апинијан и света Меланија богато украсише његову цркву, и много имања купише за њу. Осим тога они тамо подигоше и два манастира: један мушки - на осамдесет монаха, други женски - на сто тридесет монахиња; и осигураше издржавање тих манастира зиратном земљом и осталим. А света Меланија обучаваше себе све строжијем и строжијем посту и уздржању; спочетка јеђаше сваки други дан, затим сваки трећи, па онда остављаше себе без хране по сву седмицу, осим суботе и недеље. Бављаше се она некад преписивањем књига, пошто имађаше врло леп рукопис и писаше без погрешака, а некад прављаше одећу за убоге. Преписане Књиге она продаваше, и добијени новац сиротињи раздаваше. Врло усрдно се она бављаше и читањем Светога Писма: јер када јој се руке замараху од рада или од преписивања, онда се она предаваше читању, и тако задаваше посао очима својим. А кад би јој се очи замориле од дугог читања, онда јој је слух њен притицао у помоћ, јер је наређивала те су други читали а она је слушала. Она имађаше обичај, да сваке године трипут прочита цело Свето Писмо, Стари и Нови Завет, а најглавнија места знађаше напамет, и стално их навођаше. Спаваше она ноћу непуна два сата, и то не на постељи него на земљи на бедној крпари. И говораше: Треба свагда стражити, јер не знамо у који ће час доћи лупеж. Таком подвижничком начину живота она обучаваше и своје девојке које јој прислуживаху. Но исто тако она и не мало младића приволе да живе чедним животом и чувају своје девство. И многе неверне душе она придоби за Христа и приведе к Богу.

Пошто проживеше седам година у Картагини, у блажене Меланије се јави жеља да види света места у Јерусалиму. И она севши на лађу са мајком и Апинијаном, који јој раније беше муж а сада већ духовни брат и саподвижник, кренуше на пут. Уз погодан ветар лађа благополучно стиже у Александрију. Ту они посетише светог Кирила, архиепископа Александријског.[6] Добивши много духовне користи од разговора с њим, они опет наставише свој пут лађом и стигоше у свети град Јерусалим. Тамо они са великим умилењем и неисказаном радошћу срца обилажаху света места, која Господ наш и Пречиста Богоматер осветише својим свесветим стопама. Код Гроба Господњег блажена Меланија остајаше на молитви по сву ноћ од вечера. Ту она, - о! како топле молитве узношаше Христу Господу, плачући, метанишући, Гроб Господњи грлећи и слатко целивајући.

За време боравка свете Меланије и Апинијана у Јерусалиму, један верни пријатељ њихов продаде преостала имања њихова у Италији и посла им новац у Јерусалим. После потребног бављења у Јерусалиму, они решише да остваре још једну своју жељу: да отпутују у Египат, и посете тамошње оце пустињаке и послуже им својом имовином. И они кренуше на пут морем, а мајку своју веома стару и преморену оставише у светом граду, поручивши јој да им на Гори Маслинској сазида кућу за живљење.

У Египту блажена Меланија, са својим духовним братом Апинијаном, обилажаху пустињске оце и сабираху души својој велику корист од богонадахнутих речи њихових. У исто време они тамо указаше потребитима велику помоћ милосрдном дарежљивошћу својом. Но при томе они наиђоше тамо на не мало таквих убоштвољубивих отаца, који нипошто нису хтели узети нуђену им милостињу, бежећи од злата као од змијине жаоке. Од таквих бејаше неки Ефистион; њега они много молише да прими неколико златника, али он одби. Обилазећи његову келију и разгледајући његову пустињачку имовину, блажена Меланија нађе само рогожу и крчаг, мало сувога хлеба, и корпу у којој беше со. Она кришом спусти злато у ту корпу и покри га сољу. А кад они отидоше од старца, од њега се не утаји Меланијин поступак: јер старац одмах нађе злато сакривено у соли, па потрча за њима громко вичући да стану и причекају га. А кад они стадоше, старац им показа злато које држаше у својој руци и рече им: Мени је непотребно ово, јер |не знам нашто ћу га употребити; узмите своје себи. - Они му одговорише: Ако теби није потребно, онда га дај другима. - На то старац узврати: Коме је оно овде потребно, и ради чега? Ви видите да је место овде пусто. - Но пошто они не хтедоше да узму натраг своје злато од старца, овај га баци у реку, па се врати у келију.

После тога путници поново дођоше у Александрију; затим одоше у Нитрију,[7] бише и код аве Памва, свуда обилазећи пустињачка обиталишта, као пчеле летећи по разним цветовима и сабирајући мед. После тога они се вратише у Јерусалим, обогаћени духовним благом које добише од светих пустињака. И као што се надаху, они затекоше кућу већ готову за њих на Маслинској Гори. И настанише се у њој.

Блажена Меланија онда затвори себе у тесној одаји, положивши овакав завет: да ни она никога не виђа, и да њу нико не виђа. Само је једном у недељи посећиваху њена мајка и њен духовни брат Апинијан. И у том добровољном затвору проведе она четрнаест година. За то време престави се мајка блажене Меланије, пуна добрих дела и добре наде. Тада Меланија, приредивши сва потребна богослужења, за преминулу мајку своју, поново се затвори у још теснијој и далеко мрачнијој одаји, и проведе годину дана у њој.

Слава о блаженој Меланији пронесе се свуда, и многи почеше долазити к њој ради духовне користи. Тада Меланија изађе из затвора на спасење другима. И основа манастир, сабравши преко деведесет девојака. К њој се стекоше и многе јавне грешнице; и оне, упућиване њоме на пут покајања, вођаху богоугодни живот. За свој манастир блажена Меланија изабра игуманију, а сама служаше свима као робиња, и стараше се о свима као мајка. Она поучаваше сестре разним врлинама, на првом месту - чистоти, потом љубави, без које ни једна врлина не може бити савршена, затим смирености, послушности, трпљењу и незлобивости. У том циљу она им исприча ову повест:

"К једном великом старцу дође једном неки младић са жељом да буде његов ученик. А старац, показујући од самог почетка какав треба да је ученик, нареди младићу да узме штап и снажно бије стуб који се налазио пред вратима, и да га усто рита и удара ногама. Младић, послушавши старца, удараше из све снаге бездахни стуб. Старац упита младића: Да ли ти се успротиви бијени стуб, и да ли се увреди? Побеже ли он са свога места, и полете ли на тебе? - Младић одговори: Не! - Старац тада рече: Хајде, биј га још јаче, и бијење пропраћуј најпогрднијим речима: вређај га, ружи, срамоти, грди, и на све могуће начине куди. - Када младић и то уради, старац га упита: Да ли се разгњеви на тебе стуб када си га вређао: да ли рече што против тебе? да ли узропта или те прекори? - Младић одговори: Не, оче! Јер како може узвраћати или разгњевити се стуб безосећајни и бездахни? - Старац онда рече: Ако можеш бити као тај стуб, да се не гњевиш на оне који те бију, да не бежиш од батина, да не противречиш онима који ти наређују.

Таком повешћу блажена поучаваше сестре трпљењу и незлобивости, и тај им пример беше од веома велике користи. Тако поучавајући сестре, света Меланија у исто време подиже у том манастиру дивну цркву, и постара се те црква би освећена светим моштима пророка Захарије, првомученика Стефана и Четрдесеторице мученика.

После ових догађаја, њен духовни брат а раније њен супруг по телу, блажени Апинијан, угодивши Господу, отиде к Њему већ у монашком чину. Блажена Меланија га чесно погребе, па се и сама стаде припремати за одлазак очекујући да ће скоро умрети. Али промисао Божји продужи јој живот на спасење другима. По смрти Апинијановој она подиже још и мушки манастир, и утроши на њега већ последњу имовину своју, подаривши све на славу Божију. На тај начин она која давно духом пригрли сиромаштво, постаде и телом сиромашна.

У то време стиже Меланији писмо из Цариграда од стрица јој Волусијана Римљанина. Тај Волусијан, тада постављен за римског антипата,[8] са нарочитом поруком би послат од западног цара у Цариград к цару. Дошавши на Исток, Волусијан веома жељаше да се види са својом братаницом, преподобном Меланијом. Због тога нарочито и посла к Њој у Јерусалим, молећи је да дође у Цариград да се види с њим. Блажена пак Меланија испрва не хтедијаше да иде к стрицу, пошто се он држао идолопоклоничког незнабоштва. Али затим, по савету духовних отаца, она пође к њему, покренута надом да га обрати к Богу. На путу, у свима градовима где се светитељка заустављала, њој су указиване велике почасти, јер Бог прославља оне који Њега прослављају. Њу сретаху архијереји и свештеници, старешине градске и народ, и сви је с љубављу примаху, као да с неба долази, јер целоме свету сијаше светлост њених врлина и светог живота. И у самој престоници она би примљена с великом чашћу од цара Теодосија Млађег, од његове супруге царице Евдокије, и од патријарха Прокла. Стрица пак свог Волусијана она затече болесним. Када је угледа, стриц се удиви њеној монашкој одећи и умртвљености тела, јер се лице њено беше осушило од дугих постова и трудова, и пређашња лепота њена увенула. И Волусијан ускликну: О, каква сада изгледаш, драга Меланија!

Но нашта дуго причати! Нешто лично преподобна Меланија, нешто свети Прокло,[9] а највише богонадахнута беседа благочестиве слушкиње Христове и корисни савети њени учинише те се стриц њен одрече јелинског незнабожја и прими свето крштење. Удостојивши се Светих Тајни, он после не много дана предаде дух свој Богу, и би погребен рукама свете Меланије.

За време свог подужег бављења у Цариграду, преподобна Меланија обрати к правој вери многе из Несторијеве јереси, која тада силно смућиваше Цркву, а и многе православне сачува од отпадништва, јер јој Бог беше даровао таку благодатну мудрост, да јој не могаху ни најмање одолети превиспрене речи и замршени софизми несторијанаца. Преподобна изврсно знађаше Свето Писмо, све године живота свога читајући га и испуњујући се благодати Духа Светога. Од јутра до вечера с њом разговараху разни људи и питаху је о Православљу, и она даваше премудре одговоре, тако да се сва престоница дивљаше премудрости њеној.

Потом се блажена Меланија врати у Јерусалим, и приближавајући се кончини својој она се припремаше к доброме изласку. А даде јој се од Бога дар исцељивања, и она исцељиваше многе болести. Од тих исцељења испричаћемо нека, и тиме дати доказ о благодати Божијој која се уселила у њу.

Царица Евдокија,[10] која преподобну Меланију назва својом духовном мајком, допутова у Јерусалим, да се поклони светим местима и да посети своју духовну матер. Путем она ишчаши ногу, и нога је силно бољаше, тако да није могла ни крочити њоме. А када се света Меланија само дотаче њене ноге, нога јој одмах оздрави.

Једну младу жену мучаше ђаво, који јој тако затвори уста да их је било немогуће отворити; и она не беше у стању ни речи проговорити, нити хране окусити; и од дугог неједења више него од ђавољег мучења њој предстојаше смрт. Ту жену преподобна Меланија исцели молитвом и помазањем светим јелејем: из ње изиђе ђаво, уста јој се отворише на благодарење и славословљење Бога, и окусивши хране она оздрави.

Друга жена беше бременита, и дође време да се породи, али не могаше, пошто дете умре у утроби њеној. Кидана страшним боловима, она беше На самрти. И тој жени помогоше свете молитве преподобне Меланије: јер чим појас њен би положен на груди болесне жене, ова се одмах ослободи бремена: из ње изиђе мртво дете; и њој би лакше, и стаде говорити, а дотле не беше у стању ни речцу изговорити.

Провидевши свој одлазак к Богу, преподобна обиђе света места у Јерусалиму и околини, у Витлејему и Галилеји. А кад наступи празник Рођења Христовог, она беше на свуноћном бденију у пећини где се Господ родио, и тамо она каза једној од својих сестара, својој сродници, која се налажаше поред ње неодступно, да ово последњи пут она празнује с њима Рождество Христово. Због тога сродница светитељкина плака горко. Затим на дан светог првомученика Стефана, блажена Меланија би на свуноћном бденију у храму његовом. Тога дана у обитељи својој читајући сестрама о каменовању светог Првомученика, она им каза са своје стране да ово последњи пут она чита њима. Ова реч њена изазва велики плач код сестара, јер оне разумеше да ће светитељка ускоро отићи из овог света. А она их, по обичају свом, дуго тешаше богонадахнутим речима својим и поучаваше врлинама. Потом она уђе у цркву и помоли се говорећи:

"Господе Боже мој, Тебе изабрах и заволех од почетка; Тебе претпоставих браку, богатствима, слави и сластима овога света; Теби од рођења свог поверих тело и душу моју; Тебе ради предадох се уздржању и прилепише се кости моје кожи мојој; Ти си ме водио за десну руку моју и упућивао ме саветом Твојим; Ти и сада услиши глас мој, и нека сузе ове наврну потоке милосрђа Твог к мени, и Ти очисти све греховне прљавштине моје вољне и невољне. Даруј ми пут к Теби без икакве смутње и препреке, да ме ваздушни зли дуси не би задржали. Ти знаш, Бесмртни, смртну природу нашу. Ти знаш, Човекољупче, да нема човека без прљавштине: нема бића људског на коме враг не би могао пронаћи какву било грешност, макар један дан поживело на земљи. Но Ти, Владико, превидевши све грехе моје, постави ме чисту на суду Твоме".

Тако се мољаше преподобна Меланија. И још не беше завршила молитву, она поче осећати болове у телу. Но премда она и изнемогаваше веома од болести, ипак не престајаше од свога труда, иђаше на прописана црквена богослужења, и од изјутра говораше сестрама многе поуке. Затим се она причести Пречистим и Божанским Тајнама из руку епископа Елевтеропољског,[11] који дође са клиром да је посети. И блажена стаде очекивати да смрт наступи. При томе она тешаше своју сродницу која горко ридаше због растанка са светитељком, а такође и свима сестрама говораше речи утехе, па опростивши се са свима последњим целивом, изговори ове последње речи: "Како Господ благоизволи, тако и би".

Са тим речима она предаде дух свој у руке Божије, пошто претходно леже на прост одар, заклопи очи, и сама, као што треба, прекрсти руке на прсима својим. То би тридесет првог децембра 439. године.

На погреб преподобне матере наше Меланије стекоше се монаси и монахиње из свих манастира што беху у околини Светога Града, и сву ноћ певаху над њом псалме, па је онда чесно погребоше. А света душа њена оде у дворе Господа Христа, кога она заволе и коме усрдно служаше у све дане живота свога. И сада, учествујући са свима светима у слави Његовој, она и за нас грешне моли тамо Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.

Данас, пре него што криминалац буде осуђен, може проћи толико година да све његове жртве умру, а сам криминалац добије амнестију, буде пуштен на слободу и почне да говори:

- Па, јеси ли видео да сам био у праву?

Не постоји људска правда. Један судија долази на моја предавања; причао ми је овакве приче, а ја сам само згрозио: „О, Боже!“ У стара времена, постојала је оваква врста поузданости.

Људски односи такође долазе до краја, и ту такође почиње Кеада ^[1] . Један баца другог у Кеаду са задовољством. Ја бацам тебе, ти бацаш мене, и обоје завршавамо у Кеади.

Кажеш:

- Али још нисам стигао тамо!

Наравно, ниси, јер си у Цркви, јер се молиш: „Господе, помилуј“, и имаш благодат. Али ако све ово потпуно нестане, ако заборавимо да је икада постојало, где ће онда човек завршити? У стању парализе, некрозе. Онда, да бисмо све то вратили, биће нам потребна благодат Исповести, благодат молитве, благодат Светих тајни, благодат Свете Евхаристије, како би човек постепено могао да схвати како ствари заиста стоје и Ко га одржава.

Подржава те само Онај који те воли. И Бог те воли. И само те Он подржава, и зато си оправдан — само зато што те Он воли. Као да си се заљубио у неко јадно, јадно дете, примио га, усвојио и рекао му:

— Дођи овамо! Усвајам те!

То се зове оправдање. Узимате га, дајете му однос сродства, љубави – то је оно што Црква назива усиновљењем. То је оно што крштење чини.

Оно што наслеђујемо као резултат пада није нека врста наследне кривице, већ склоност ка злу. Зато се сетите те слике просјака на улици кога прихватате и усвајате. То је крштење.

Крштавам те у Мој начин постојања, који је живот и смрт у Божјој љубави, и од сада постајеш брат, члан Тела. Моја благодат допире до тебе, благодат долази, канали су већ отворени, и то се дешава кроз веру . Вера је поверење: Бог верује човеку, а човек верује Богу. Бог верује човеку, Он не одлази, и чим Га човек призове, Он је већ ту. Без обзира на то шта си, чак и најгори, ако кажеш: „Верујем, Христе мој!“, Он ће већ бити ту. Што значи да ти верује, поверава ти се, спреман је да ти да своје највеће.

Сетите се приче о блудном сину. Бог поверава човеку добре ствари, а човек поверава себе Богу. И то је оправдање, не зато што одједном постајете безгрешни, зато што нећете постати безгрешни, већ зато што улазите у перспективу покајања. То је важно.

У Цркви људи нису толико безгрешни колико ми замишљамо, и чим видимо да неки верник поред нас чини грех, обрушавамо се на њега са оптужбама и кажемо:

- Шта радиш?

Црква је перспектива покајања, јер у њој постајемо слични Ономе који нас воли. Видимо Га онаквим Какав јесте. Када видим да ми Христос опрашта преко мог духовног оца и прима ме изнова и изнова да бих могао да примим Свето Причешће, како да не служим другој особи коју Он воли колико и мене?

Исцељени смо Божјом милошћу, не магично, наша слобода остаје до краја, и кроз сву вечност људска слобода ће бити жива.

Тако се човек освећује. То се не дешава притиском на дугме, тако да неко одједном постане узорни пионир — у Цркви се исцељење дешава постепено, баш као што се човек постепено опоравља од тешке болести. Исцељени смо Божјом благодаћу, не магично, не потезом чаробног штапића. Наша слобода остаје жива до краја, и кроз сву вечност живеће људска слобода.

Овде нема зависности, вера не ствара зависност, вера није дрога, већ веза у коју се упуштате изнова и изнова. Или не. Када је успоставите, она вас исцељује.

Ђаво каже човеку:

- Не иди код духовног оца, већ знаш своје грехе!

Кад бисте их знали, не бисте их заборавили. Знање је знање само када је незаборавно знање .

„Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај!“ (Гал. 2:17).

Покушавајући да оправдамо себе вером, почињемо да видимо да смо грешници. То раније нисмо видели јер је самооправдање деловало у нама. Некада сте мислили: „Ја сам праведан! Бољи сам од свих осталих, ја сам оно што јесам, а сви остали греше! И Бог такође греши!“ Али чим му се приближите кроз веру и видите Га, схватите: „Ах, потпуно сам збркан! Нисам тако добар као што сам мислио.“

Али да ли Христос постаје слуга мог греха? Далеко било! „Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник.“ (Гал. 2:18). Ако видим ово своје стање и одлучим да поново предузмем дела закона, шта се онда дешава? Шта ако то видим и ужаснем се? Имајте на уму да човек може бити ужаснут призором онога што носи у себи. Али контакт са благодаћу може ублажити овај страх и преобразити га у срећу. Захваљујући благодати, стичемо „срећно“ сазнање о нашем паду. Јер несрећно сазнање о нашем паду може изазвати страх код човека.

Контакт са милошћу може смирити наш страх и претворити га у срећу.

Један свети отац каже да када се човек врати Богу, Он га постепено спушта на земљу, јер треба да сиђе са свог коња, са свих коња. Ако се то не деси, онда ће те други (ђаво) оборити песницама и ударцима ногама. Али ти желиш да останеш на коњу, удараш ногама, и почиње борба без краја, јер ако паднеш са коња, повредићеш се.

Особа се плаши нарцисоидне ране, плаши се губитка слике о себи коју има – за њих је то најгора ствар која се може десити. Зато се тако снажно опиру увредама. Немојте се изненадити ако смо рањиви према некоме и ако почну жестоко да се опиру. Али ако увредите свеца, то га уопште неће погодити. Кажете му:

- Грешиш!

„Веома грешим!“, одговориће он.

А зашто? Зато што су његова нада и идентитет нова нада и нови идентитет који долази. Као што каже свети апостол Павле, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене (в. Гал. 2:20). Живим јер ме је Он заволео. И Он успоставља везу између мене и Себе која је јака јер Он то жели. Ова веза је вечна.

Али шта да радим са својим поштовањем, које је данас ту, а сутра га нема? Они који су уживали у поштовању других знају колико га је лако изгубити. „Благословен Онај који долази у име Господње!“ — а сутра: „Доле с њим! Распни га!“ Такав је човек. Ако му нарцистичка потреба наложи, одрећи ће се свих и свега, и то у делићу секунде. Тако се наносе велике ране:

- Али јуче си ми рекао да ме волиш!

- Да, волео сам те, истина. Али сада те не волим.

- Али је немогуће да ме не волиш.

- Па, како да ти кажем... Не волим те! Не осећам у души да те волим.

И још једна особа је убијена.

Данас се ово дешава са потпуном јасноћом. У ранијим временима то није било тако очигледно, јер су људи тада имали благодат и подржавали су једни друге. Али данас, самооправдање тера благодат. Бог одмах одузима Своје оправдање, и видите људе који набрајају своја достигнућа: „Урадио сам ово, па ово, па опет ово“ — али сви су пљували по њима. Ако не у лице, пошто су им потребни, онда иза њихових леђа. Сви се окрећемо од таквих људи, зар не?

Самооправдање одгони благодат. Ако почнеш да оправдаваш себе, Бог ти одузима своје оправдање.

Једна госпођа је то урадила, остала је без посла а њена најближа сарадница ми је рекла:

„Нисам је више могла поднети! Шта да вам кажем, оче? Чак и када смо причале о томе како је човек слетео на Месец, она би ме прекидала: 'Ја сам то испланирала! Мој прст је био ту!' Она је стајала иза свега што је било добро, а све њене грешке, наравно, биле су моја кривица! Ја сам била отирач којим је брисала ноге. И била сам срећна када је изгубила посао!“

Чујете ли? Јер нико не може да толерише самооправдање, јер смо ми слика смирења: Бог је смирен, ми симболизујемо Њега, ми се одмарамо у Њему. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ и бреме моје лако“ (Матеј 11:29-30). Зашто ћемо наћи покој када сазнамо да је Он кротак и смирен? Јер смо створени од Њега и за Њега. Проналазимо себе, проналазимо своје место порекла.

Јесте ли икада видели срећну особу? Она је скромна. И кротка. Кротост је повезана са смирењем. Без кротости, нема смирења. Ако постоји смирење, постоји и кротост. Али то се дешава постепено, не притиском на дугме. Али када особа једном уђе у овај процес, одмах почиње да се радује, не чекајући да се радује за десет година. Тада ће се, наравно, радовати још више, али се већ радује јер благодат скромног Христа иде испред нас, решава проблеме, даје нам стрпљење, помаже нам да превазиђемо тешкоће.

„Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.“ (Гал. 2:19-20).

То су застрашујуће речи. Напустио сам закон не зато што сам све испунио, већ зато што више нисам укључен у то и знам да не могу све испунити. То је понизност. И одмах затим:

„ Разапет сам са Христом, и више не живим ја, него Христос живи у мени.“

То су страшне речи. То је тријумф. Више не живим, зар сам довољно глуп да живим овако како живим? „Распети са Њим“ значи: као што је Он распет, пошто у овом тренутку распиње моју непослушност и глупост, тако сам и ја. И ја сам на крсту – крсту несамооправдања. И тако долази благодат, и Он живи у мени.

Живим овом вером и Оним који ме воли и оправдава када то не заслужујем. Тајна Цркве је тајна Божје љубави; то је љубавна прича.

Тајна Цркве је тајна Божје љубави, то је љубавна прича.

Заиста, Јеванђеље се не може другачије објаснити. Ако питате Бога:

- Боже, зашто ово радиш? - Он нема шта да ти одговори.

- Зато што те волим.

- Зашто ме волиш?

- Волим те зато што те волим.

Јер Он је сама Љубав. Он вечно бира да буде такав. Несумњиво, Он је огромно „да“ и вама и у вашем односу. Ово „да“ је крајње оправдање, које престаје када особа почне да оправдава себе. То је наша велика невоља, и од ове тачке почиње наше ишчекивање пакла.

Рећи ћу ти шта је пакао. Можда ће ти бити од користи. Пакао је ово апсолутно самооправдање. Толико колосално да не можеш оправдати никога другог осим себе.

Патерик говори како се један саосећајни монах светог живота упутио из своје пустињске келије у скит на црквену гозбу. Ђаво, одлучивши да га искуша, преруши се у монаха, седе на камен поред пута и поче да плаче и јеца. Светитељ, пролазећи, угледа другог „монаха“ како плаче и јеца. Упита га:

- Брате, зашто плачеш?

— Зато што сам починио велики грех, и Бог ми неће опростити!

— Гледај, Бог је љубав. Није то оно што мислиш! Бог опрашта.

- Неће ми опростити!

Монах је отишао у храм, литургија се завршила, и он је стално размишљао о томе шта се догодило, вратио се назад - и поново види како „монах“ плаче и јеца и говори:

- Бог је неправедан, Он ми не опрашта!

Монах се растужи, врати се у своју келију и одлучи: „Не могу га овако оставити!“ Поче да пости и моли се за странца – и док је постио, доби поруку одозго:

„Гледај, ово није монах, него ђаво, дошао је да те искуша. Него иди и реци му оно што ти кажем: 'Устани, окрени се ка истоку и три пута завапи: 'Ја сам древно зло. Боже, буди ми милостив и спаси ме!' — и добићеш опроштај.“

Монах оде код ђавола и рече му:

„Престани да плачеш, знам ко си. Али и за тебе има спасења. Устани, окрени се ка истоку и три пута викни: 'Ја сам древно зло. Боже, смилуј се на мене и спаси ме!'“

Ђаво је одмах скочио и викнуо:

„Ја сам древна доброта, и најбоља од свих! Нека се и Он покаје за све што ми је учинио!“

Зато сам ти рекао да је пакао пакао самооправдања.

Ко је, на крају крајева, други? Жан-Пол Сартр каже да је „пакао други“. За нас православне, други може постати наш пакао само ако то дозволимо — себи и њему.

Други је наш корак ка небу. Он је наш брат, наша породица и члан Тела Христовог. Стога, када му наносимо штету, било речју или делом, ми заправо повређујемо себе. То је као када узмемо нож и повредимо неки део свог тела. Дужни смо да у свакој особи видимо лик Христа Женика. Не рађамо се као људи, али такви постајемо. И у овом процесу постоји много параметара, али главни је наша лична људска слобода.

У простору царства Божијег — богочовечанске заједнице, која се назива Црква и у којој доминира „ум Христов“ — други је наш брат и слика Божија. „Видео си човека, па си видео свог Бога“, кажу свети оци. То значи видети у другом Самог Бога, јер је он Његова слика. А оно што ће одредити наш однос са њим, нека то буде љубав аналогна оној која је карактеристична за однос човека са Богом (Павлос Мутарудис).

Други није мој пакао, али може бити ако променим своје унутрашње расположење према њему и искључим га из простора свог срца. Само један корак ме дели од могућности да окрутност свог брата видим као болест и као духовно средство за своје лично освећење, како би моја молитва могла постати основа за његово покајање. Иако видимо да је други пун трња, када имамо љубав, из тог трња ће никнути цветови. Синаксар је пун прича о паклу које су завршиле као приче о рају.

Други да постане мој рај. Цвет у пустињи. Дијамант у блату. Бело наспрам црног. Излазак сунца у пустој ноћи.

Друга особа није лоша, она је болесна. Човек се не рађа лош, већ постаје такав и ја сам крив за то... Сви смо криви...

Злоба је болест и захтева лечење. Злоба се рађа тамо где љубави нема или ју је неко убио. Злоба је злоупотреба слободе и рађа се из болесног унутрашњег покрета, из инфекције. И то је тужно...

„Али он ми је учинио нешто неправедно! Повредио ме је! Шта да радим?“ Опрости му! Да би ти се отворило небо и да би му се надао. Опрости болеснику, и овај твој опроштај биће његово исцељење.

„Како могу ово да урадим! Тешко је! Ко је икада то урадио?“ Свети Дионисије Егински је то урадио, не зато што је био светац, већ зато што је постао светац када је опростио убици свог брата. А шта је убица постао? Из дубина пакла отишао је у небеске сфере. Зашто? Зато што је опроштај Светог Дионисија постао лек за њега, корак ка рају, исцељење и преображај његовог бића. Опраштам, не да бих се претварао да сам неко и да се хвалим... Опраштам да би моје срце постало лек за другог, а мој загрљај његово спасоносно пристаниште.

Реци једну ствар: „Опраштам ти!“ Ово је глас који отвара небо. Ово је звук трубе који анђели слушају. Немојмо се заваравати да можемо опростити људском снагом. Тек када осетимо да нам Господ опрашта, схватићемо да немамо другог избора него да учинимо исто. Како можемо тражити од Бога небо када Га одбацујемо због ближњег?

Ко је, на крају крајева, други? Он је члан Тела Христовог и често је повређен... Шта ћемо онда да урадимо? Хоћемо ли га пустити да крвари?

Запамти, брате, да није Светлост крива што је у соби тама... Неко је угасио светло и тама је наступила, иначе не би могла постојати. А шта ти одлучујеш? Шта ћеш учинити за друге? Хоћеш ли им раширити руке? Или ћеш остати у паклу одбацивања?

Закључимо речима нашег Господа: „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески; ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6, 14-15).

о. Спиридон Скутис

(приредила Ј.Г.- Поуке.орг)

извор

ПРЕПОДОБНА Теодора подвизавала се у обитељи свете Ане. Живела за царовања Лава Исавријанца и сина му Константина.[3] Била рода знатног и славног: отац јој Теофил био патриције; мајка јој се звала Теодора. Пошто много година није имала деце, мајка јој Теодора скрушено и усрдно молила се Богу, нарочито Пресветој Богородици, да јој подари чедо. И нероткиња Теодора заче и роди ову кћер - Теодору. Када кћер одрасте, мајка је одведе цркви свете Ане, као посвећену Богу од рођења, и предаде је манастиру свете Ане, званом Ригидион. Ту она стаде живети под мудрим руководством побожне игуманије, и изучи божанствене књиге. Међутим богобојажљив и богоугодан живот младе искушенице беше страшна мука за пакосног ђавола. Зато он убаци цару Лаву иконоборцу мисао у главу, да Теодору уда за једног од својих дворјана. И Теодора би силом отргнута од сестринства, и доведена у Цариград. Но на сам дан свадбе Скити ударише на престоницу; настаде страшна забуна; цар одмах упути војску да бране престоницу од варвара; упути и самог младожењу. V првом сукобу младожења погину. Осетивши се слободна, Теодора искористи свеопшту забуну, па неприметно од свадбених гостију извуче се, оде на морску обалу, седе на лађу и радосна отпутова у свој манастир, свесрдно благодарећи Богу на промишљању о њој. А када потом један царски великодостојник; пошто се беше чуло да је Теодора у манастиру, дође по њу у манастир, он је затече већ као монахињу, и не хте је дирати него је остави на миру.
Као монахиња, преподобна Теодора силно испости своје тело, да су јој се кости виделе кроз кожу. Храна јој беше парче хлеба, и то сваког другог или трећег дана, и ништа друго. Сва јој одећа беше једна сура власеница од козје длаке. Постеља јој беше: груба простирка од козје длаке, пребачена преко оштрог камења, те и кад је спавала, спавање јој је било кратко и мучно, а често је по читаве ноћи проводила у бдењу, без сна. Не задовољавајући се тим подвизима, преподобна мати Теодора ношаше на телу железне вериге. Од тих верига она доби ране по телу; из тих рана се шираше смрад.
Подвизавајући се тако много година, преподобна мати наша Теодора блисташе сваком врлином. И таква, она пређе у нестарив и блажени живот на небесима.