Свети Кирил се родио од благочестивих родитеља 315. године у Јерусалиму, у време Константина Великог. Васпитан у Православљу. Замонашио се за царовања Константина Великог. Године 343 посвећен за свештеника од архиепископа јерусалимског Максима. А када блажени архиепископ јерусалимски Максим пређе из овог у бесмртни живот, свети Кирил га наследи на престолу јерусалимском 348 године. И показа се најревноснији заштитник апостолских догмата, сузбијајући јереси: Аријеву, Македонијеву и Манесову. Зато су га мрзели јеретички архијереји, као архиепископ Кесарије Палестинске Акакије, који га касније и у прогонство посла.

У време овог свјатјејшег архиепископа Кирила би чудесно знамење на небу: на дан Педесетнице појави се знамење крста, светлије од сунца, које се простирало изнад Јерусалима и Горе Јелеонске, и трајало неколико часова почев од деветога часа изјутра. О тој чудесној појави, која је била вићена од свих житеља Јерусалима, гшсао је свети Кирил и цару Констанцију, саветујући му да приђе Православљу, јер овај цар беше скренуо с правог пута вере и залутао у аријанско зловерје, и злостављаше православне.

Споменути Акакије, познаник царев и имајући подршку његову, устаде против светог Кирила са два разлога: прво, што га је свети Кирил изобличавао за јерес, и друго, што му се свети Кирил није хтео потчинити. Јер пошто Јерусалим беше опустошен и омаловажен од безбожних царева римских, то и престо архиепископије јерусалимске беше веома потцењен, и стављен под власт митрополита Кесарије Палестинске. Свјатјејши Кирил не хте да се потчини Акакију зато што је јеретик, кога је као таквог Сардикијски помесни сабор светих Отаца (343 г.) још раније збацио с престола. Сада се Акакије држао митрополитског престола, не на основу црквених канона, него на основу царске силе. Свети Кирил га изобличаваше, јер је Акакије седео на престолу насилнички а не пастирски. Одвојивши се од кесаријске митрополије, свети Кирил је сасвим умесно тврдио да је јерусалимски престо првији и старији од кесаријског, пошто је Јерусалимска Црква мати свима Црквама. А осим тога, Сардикијски сабор, који је збацио Акакија, предао је старешинство јерусалимском архиепископу блаженом Максиму, претходнику светог Кирила.

Акакије, испуњен злобне јарости, изнесе против светог Кирила овакву оптужбу: Једне године догоди се глад у Јерусалиму; у својој великој невољи од глади, сви житељи прибегоше свом свјатјејшем архиепископу блаженом Кирилу, молећи га да их прехрани за време глади. А он, милостива срца, потроши све што имађаше хранећи гладне. Али пошто се глад продужи, и он више није имао чиме да храни гладне људе, он стаде продавати златне и сребрне утвари црквене, и скупоцене покриваче и завесе, и од тог новца куповати жито и делити народу. И тада се пронесе глас, како је тобож нека жена комедијашица била вићена у граду где јавно иде обучена у неко црквено свештено одјејање, и по свом обичају игра; а упитана, одакле јој то одјејање, она је одговорила: Купих га на пијаци од тог и тог трговца. Трговац опет, упитан поводом тога, рече да му архиепископ даде одјејање на продају. Да ли је то тачно или не, нема података, али глас о томе дође до митрополита Акакија. Он то узе као оправдан разлог, те сазва свој сабор, на коме збаци светог Кирила зато што продаје светиње на срамоту и поругу. Помогнут од јеретика моћника, јеретик збаци православнога, неканонски архијереј отера са престола канонског архијереја светог Кирила, и насилно га прогна из Јерусалима (357 године).

Прогнан, свети Кирил оде у Антиохију, затим у Тарс к блаженом епископу Силвану, и живљаше код њега. И видевши да овај у неким догматима вере по мало греши, исправи га и потпуно упути у правоверје. Сазнавши да је свети Кирил кол епископа Силвана, Акакије писа Силвану извештавајући га о свргнућу Кириловом и тражећи да га отера од себе, или да му не допусти да чинодејствује. Али Силван не послуша Акакија, јер је знао да је свети Кирил невино прогнан из злобе и зависти, човек побожан и свет и мудар, чијег се учења чврсто држе сви православни.

Потом би Сабор у Селевкији (359 г.), на коме беху сто педесет епископа. На томе Сабору Акакије настојаваше да Сабор не отпочиње са радом док се са Сабора не отера свети Кирил као одлучени. Пошто већина епископа не пристаде на то, Акакије напусти Сабор и отпутова у Цариград к Евдоксију, патријарху аријанском, и к цару Констанцију. И пред њима клеветаше епископе сабране у Селевкији, називајући тај Помесни сабор збориштем опасних људи, који су се састали не на корист него на штету Цркве. Но нарочито разгневи цара против светог Кирила причајући му како је Кирил продао на тржишту ону скупоцену златоткану ризу, коју блажене успомене Константин Велики подари архиепископу јерусалимском Макарију, да се облачи у њу при вршењу тајне крштења, и како та риза би виђена на једној комедијашици која је играла скаредне игре на позорници. Разгневљен цар осуди светог Кирила на заточење (360. године).

Кад после неког времена умре цар Констанције, престо заузе законопреступни Јулијан. Он се у почетку притворно показиваше побожан и добар, те поништи све Констанцијеве одлуке, и врати из заточења све православне епископе које Констанције беше прогнао. Тада се и свети Кирил врати из заточења, и поново заузе свој престо. Но кад се Јулијан утврди на власти, он се јавно одрече Христа, и даде Јеврејима велику слободу. Он им допусти да у Јерусалиму обнове храм Соломонов, при чему их је помагао народним данком који је даван цару. И кад се поче то богомрско дело, свети Кирило пророчки говораше својима да ће се Христове речи несумњиво испунити: Ни камен на камену неће остати (Лк. 21, 6). Још се свети Кирил и мољаше Господу Христу да не допусти непријатељима својим да доврше започето дело, него да ускоро обустави њихов подухват и осујети њихову намеру.

И Господ услиши молитву слуге Свога, и његове пророчке речи оствари. Јер једне ноћи би страшан земљотрес, који не само поруши све што беше изнова сазидано, него извали и растури старо камење, које се још држало под земљом. Све то би невидљивом силом Божјом развејано као прах са тог места. А кад свану, многи се свет слеже тамо, дивећи се томе чуду. И кад Јевреји помишљаху да се понова подухвате истога посла, изненада спаде огањ с неба и сагоре сав алат. И све Јевреје спопаде велики страх. А идуће ноћи појавише се на јеврејским хаљинама знамења светога крста нацртана, која се никако не могаху избрисати ни опрати.

После тога свети Кирил би опет прогнан, а његов престо држаше његов заменик свети Киријак, који се најпре у јеврејству зваше Јуда. То је онај Јеврејин који проказа светој царици Јелени место где беше сакривен Часни Крст. На светом крштењу он доби име Киријак. После изгнанства светог Кирила, он кратко време држаше јерусалимски престо, јер пострада за Христа од Јулијана Одступника, као што о њему пише под двадесет и осмим октобром.

А кад погибе безакони Јулијан, свети Кирил се поново врати на свој престо. Али после неколико година, када се аријанци за царовања Валентова (364-378 г.) опет ојачаше, свети Кирил би трећи пут прогнан за веру (367 г.) јер се веома противио јеретицима борећи се за веру.

А кад злочестиви цар Валент погибе злом смрћу (378 године), и после њега дође на царски престо Теодосије Велики, свети Кирил би чесно враћен на свој престо. И остаде на њему осам година непрекидно. Узео је учешћа на Другом Васељенском Сабору у Цариграду 381. године заједно са осталим православним Оцима Цркве. И пошто је мудро пасао Цркву Христову, и оставио Цркви корисне књиге, он се упокоји у Господу око 387. године. Од његових књига најпознатије су му 23 “Катихезе” (=Оглашења, Поуке о вери), у којима он тумачи свете догмате и свете тајне Провославне Цркве.

https://svetigora.com/sveti-kiril-jerusalimski/

Карактеристике «света овог» у устима Исуса Христа су сажете и кратке. «Ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, њега ће се постидети и Син Човечији… (Мк. 8: 38)

Две речи: «прељуботворни и грешни». Иако је прељуба такође грех, очигледно се не може рећи само «грешни». Прељубу ипак треба издвојити у засебну категорију зато што је то грех који преовладава. И Господ не каже: «у роду овом, лоповском, лицемерном, користољубивом, претворним и окрутном», и тако даље и томе слично. Све то не треба набрајати, а прељубу треба. «У роду овом прељуботворном и грешном».
 
За Лота и за Содом је речено да се он «док живљаше међу њима (Содомљанима) гледајући и слушајући безакона дела из дана у дан, мучаше праведну душу своју» (2 Петр. 2: 8). Притом је још назван «праведним» онај ко је после бекства из града који је уништен постао отац сопствених унука пошто је док је био пијан спавао са кћеркама. Речено је да је Господ «избавио праведног Лота намученог развратним владањем безаконика» (2 Петр. 2: 7).
 
Дакле, ако се не сасвим свет човек мучи живећи међу љубитељима сваког безакоња, колико се мучио Господ Исус живећи међу људима! Нашим болесним очима садашње стање човечанства изгледа као нешто уобичајено и природно. А погледу чистих очију Богочовека овај призор можда изгледа као нешто што личи на колонију за губавце.
 
Постаје јасан горки Исусов повик: «О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети» (Мт. 17: 17). Опет две речи: «неверни и покварени». Неверност означава и склоност ка варању и несталност у добру, и мешање лажи и истине. А поквареност (разврат) је јасна и без објашњења. «Неверни и покварени», «прељуботворни и грешни», такав је наш свет у складу с кратким Христовим карактеристикама. А то значи да смо такви и ми у њему, зато што се не може једном кончићу у тепиху рећи да су «у овом тепиху сви кончићи грешни осим мене». Не. Ако још увек живимо у складу с појмовима и обичајима света овог (обичаји су увек јачи од закона), све карактеристике света се односе директно на нас.
 
Унутрашњи човек треба да изађе из уобичајеног круга мртвих појмова; да изађе као Јевреји из Египта. Тада ће се испунити Христове речи из Његове последње молитве: «Не молим да их узмеш са света, него да их сачуваш од злога. Од света нису, као ни Ја што нисам од света» (Јн. 17: 15-16).
 
Благо ономе ко разуме о чему се ради, и ко не само да разуме, већ и дела. Он постаје син Богу, као што је речено: «Изиђите из њихове средине и одвојите се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и Ја ћу вас примити, и бићу вам Отац, и ви ћете бити Моји синови и кћери» (2 Кор. 6: 17-18).
 
Свет не воли такве. «Такве» се односи на оне који живе «овде», али не «овдашње». Они који сматрају да је срећа у греху «чуде се што не учествујете с њима у разврату и хуле на вас» (1 Петр. 4: 4). Прво се само чуде и отровно хуле. А касније…
 
Али неко ће рећи: «Потпуно сам се оскрнавио, сав сам прљав. Шта да радим? Како да се осветим?» Исто што треба да чине сви хришћани. И онај ко је свет од пелена, и онај ко је грешан до седе косе треба да буду ватреног духа и да служе Господу. Јеванђеље је објављено грешницима. Само треба ушима срца да чујемо глас Доброг Пастира и да се не правимо да ништа нисмо чули. «Јер сте доста протеклог времена живота провели чинећи вољу незнабожаца док сте се одавали разврату, похотама, опијању, ждерању и богомрском идолопоклонству» (1 Петр. 4: 3).
 
Ево коме су упућене речи спасења: и скотоложницима, и содомитима, и пијаницама, и идолопоклоницима. А пошто савест стално мучи људе и пошто су примери најутешнији, односно, предсатвљају посебну радост за све људе чије је сећање као архив пуно успомена, које сведоче против самог човека. Ова радост је живот Марије Египћанке.
 
Веселите се, блудници и блуднице које је намучила савест! Радујте се, развратници, чије се срце уморило од разврата! Пакосници, излазите на светлост Божију и престаните да се бојите дневне светлости! Сви који сте оскрнавили свој ум и обешчастили тело, реците Богу: «Слава Твом милосрђу!» Дошло је време сећања на великог човека који је успео да се окрене од грехова ка Господу не за 45 степени, не само напола, као већина, него потпуно. У степенима је то 180. И тело се бунило као зао дух, и сатана се љутио, и свет је издалека шкргутао зубима на плен који му је измакао (прочитајте Житије). А она је знала само за једно дело – плач, и за једну Заступницу – Мајку Распетог и Васкрслог. Сад сабеседница анђела, имењакиња Богомајке, светица има моћ да помаже грешницима. Такав је закон Духа: «Пошто је и Сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани» (Јевр. 2: 18).
 
Овај закон важи, како за Оваплоћеног Јединородног, тако и за оне који Га воле.
 
О, Марија, ти која си дубоко пала, а затим достигла велике висине, моли се за нас, који живимо у свету, који нисмо победили плот и који стално примамо «ужарене стреле лукавог» (в. Ев. 6: 16).
 
Заједнички грех се одразио у теби и постао је видљив за цео свет. И заједничко спасење се показало на теби и не смемо да не знамо за то.
 
Твоје је данас да се радујеш, а наше је да се трудимо и да се кајемо. Помажи нам, молимо те. Помажи, Марија. И не само на дан твог спомена.
 
 
Извор: Православије.ру

Постоји нешто необично тихо у делу спасења. Тешко је наћи ишта тише од разговора између архангела Гаврила и Пресвете Дјеве Марије. Читав космос пролазио је кроз радикалну промену (Бог постаје човек), а читав тај догађај могао је бити изговорен шапатом. Нико није ни приметио да се нешто збива.

Исто тако, најсуштинскији чин спасења у свакодневном животу налази се у чину једења и пијења – у примању Свете Евхаристије. То је чин толико једноставан да у Православној Цркви у њему учествује чак и одојче.

Ово су знаци вере на њеним најдубљим нивоима. Васељена се преображава, а свет тога није ни свестан. К. С. Луис описује своје обраћење у веру у Бога. Иако су му претходили разговори, сам тренутак био је сасвим обичан. Рекао је да је ушао у аутобус као неверник, а изашао као верујући. Недуго потом клекнуо је насамо и помолио се Христу — „најневољнији обраћеник у целој Енглеској“.

Постоје и јуначки тренуци у историји вере — мученици који подносе страшна страдања и слично. Али прича о вери није налик историји народа. Ова потоња говори о војсковођама и великим биткама, о генијалним документима и устанцима на улицама. А народи су долазили и пролазили, док тихо дело спасења траје. Наша култура има тенденцију да потцењује обично. Славимо личности „веће од живота“ и нудимо као идеал живот који је „узбудљив“. Жудимо за узбуђењем.

Међутим, у овом разумевању Божјег спасоносног дела у нашем животу крије се важна поука. Човеков живот се углавном састоји од тихих дела. Трећину сваког дана проводимо у сну (у просеку). Највреднија ствар у нашем животу је љубав — а она не мора да буде гласна.

Испред моје куће пролази пут са приличним саобраћајем. Иако је то двосмерна улица са неколико оштрих кривина, ипак је испуњена непотребном буком: аутомобили и камиони са музиком која тресе прозоре, подове и намештај, као и са данас веома популарним „пригушивачима без пригушивања“. Запањујуће је да толики осећају потребу да возе тако „гласно“. У свој тој буци, нико се не спасава.

Дело спасења јесте тихо опраштање које треба да одговори на таква нарушавања мира.

Негде, невољни обраћеници клече, а родитељи настоје да утишају бучну децу. У миру, ми примамо Тело и Крв Божију, чија је победа над смрћу и адом извршена изван нашег вида и слуха. Како тихо љубав пребива, дочекујући нас благом речју, умирујући наш гнев и позивајући нас да исто узвратимо свима.

Мир вам.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Шеста, и последња недеља Великог поста зове се “Врбица (недеља палми). Током шест дана који претходе Лазаревој суботи и Врбици, кроз литургију Цркве, следимо за Христом од оног момента када је објавио смрт свога пријатеља и затим кренуо на пут за Витанију и Јерусалим. У недељу увече, на вечерњи, дата је тема и тон за целу седмицу:

“Отпочињући са ревношћу шесту недељу поста и објављујући празник палми принећемо химне Господу који долази у Јерусалим у божанској слави и сили да би смрћу усмртио смрт”.

Центар пажње је Лазар – његова болест, његова смрт, туга рођака и Христово реаговање на све ово.

Тако, у понедељак ми слушамо: “Данас је болест Лазарева саопштена Христу док је ходао с друге стране Јордана …”

У уторак: “Јуче и данас је Лазар болестан”.

У среду: “Данас је мртви Лазар сахрањен и његови ро ђаци плачу …”

У четвртак: “Лазар је мртав већ два дана…”

Најзад, у петак: “Изјутра дође Христос … да васкрсне мртвог брата (Марте и Марије).”

Цела седмица је прошла у духовном медитирању о предстојећем сусрету Христа и смрти – најпре у лицу његовог пријатеља Лазара, а затим Христовој сопственој смрти. Она представља приближавање онога “Христовог часа” о коме је Он тако често говорио и према коме је било усредсређено целокупно Његово земаљско служење. Морамо да се запитамо: које место и значење има ово размишљање у посној литургији? У каквом су они односу према нашем посном труду?

Ова питања представљају још једно питање које треба да укратко расправимо. У прослављању догађаја из Христова живота, Црква веома често – ако не и увек – транспонује прошлост у садашњост. Та ко на Божић ми певамо: “Данас Дјева натприродно рађа…” На Велики Петак: “данас стоји пред Пилатом”… На Врбицу: “Он данас долази у Јерусалим”. Поставља се питање: Какво значење има ово прено шење догађаја, какав је значај овог литургичког да нас?

Вероватно, већина посетилаца цркве разуме то као реторичку метафору као поетску “фигуру говора”. Наш модерни приступ богослужењу је или РАЦИОНАЛАН или СЕНТИМЕНТАЛАН. РАЦИОНАЛНИ се прилаз састоји од свођења литургичке прославе на ИДЕЈУ. То има свој корен у “западњачкој” теологији, која се развијала на православном истоку после патристичке ере, за коју је литургија у најбољем случају сировина за лепе интелектуалне дефиниције и предпоставке. Оно што у богослужењу не може да буде сведено на интелектуалну истину, етикетирано је као “поезија” тј. нешто што не треба сувише озбиљно узимати у обзир. А пошто је очигледно да догађаји које прославља Црква припадају прошлости, литургичком ДАНАС, није давано ни какво озбиљно значење. Што се тиче СЕНТИМЕНТАЛНОГ прилаза, он се појавио као резултат инди видуалистичке и егоцентричне побожности, и у многим случајевима, представља супротност интелектуалној теорији. За ову врсту побожности, богослу жење је, изнад свега, корисни оквир за личну молитву, надахњујућа позадина, која има за циљ да “подгреје” наше срце и да га управи према Богу. Овде је садржина и значење служби, литургичких текстова, обреда и радњи секундарне важности. Оне су корисне и од значаја само док сам на молитви. На тај начин литургичко ДАНАС, као и сви други литургички текстови, сведено је на некакву неодре ђену предану и одушевљену “молитву”.

Због тога што је у црквеном менталитету у односу на ова два става дошло до оштре поларизације, веома је тешко доказати да литургија НЕ МОЖЕ да буде сведена ни на “идеју” ни на “молитву”. Идеје се не светкују и свечано не служе. Што се тиче личне молитве, у Еванђељу није речено да се ради молитве закључамо у своју собу и тамо успоставимо лични контакт са Богом (Мт. 6,6)! Суштина неког славља је у томе да оно обухвата и догађај и социјалну или колективну реакцију на тај Догађај. Прослављање је могуће једино онда када људи скупивши се превазилазе природну одељеност и изолацију једног од дру гог, заједно реагују као “тело”, као да су заиста једно у односу на неки догађај (напр. свадба, погреб, по беда, слава.. .). Природно чудо свих прослава се са стоји баш у томе што превазилази, па нека то буде и за извесно време, ниво идеја и оног што се зове индивидуализам. Јединка се у прославама заиста губи и на јединствен начин проналази друге. Али какво је значење литургичког ДАНАС, којим Црква започиње свако своје славље? И какав смисао имају про шли догађаји прослављани ДАНАС?

Може се без преувеличавања рећи да је цело купан живот Цркве непрекидно СПОМИЊАЊЕ и СЕЋАЊЕ. На крају сваке службе обраћамо се светима “чију успомену прослављамо”, али изнад свих сећањ а, Црква је СЕЋАЊЕ НА ХРИСТА. Са чисто при родне тачке гледишта, сећање је компликована способност. Тако, сећати се некога кога волимо и кога смо изгубили, означава две ствари. С једне стране сећање на прошлост је нешто више него просто знање о прошлости. Када се сећам свог покојног оца, ја га видим, он је присутан у мом сећању не као збир свега што ја о њему знам, већ је присутан у целокуп ној својој живој реалности. А с друге стране та при сутност чини да изразито осећам да он више није овде, да у овом свету и у овом животу више никад нећу додирнути руку коју у сећању тако живо видим. На тај начин, сећање је: најчудеснија, а у исто време најтрагичнија људска способност, јер ништа боље не открива нарушену природу у нашем живо ту, човекову немогућност да било шта одржи и истинито поседује у овом свету. Сећање нам открива да “на земљи владају време и смрт”. Али то је само због ове јединствене људске функције сећања на коју је и хришћанство уредсређено, јер се и оно састоји од сећања на једног Човека, на један Догађај, на једну ноћ у чијој дубини и тами нам је речено: “…чи ните ово у мој спомен”. И, гле, десило се чудо! Ми Га се сећамо и Он је овде – не као носталгична слика прошлости, не као тужно “никада више”, него са таквом интензивном садашњошћу да Црква може вечито да понавља оно што су апостоли рекли после Емауса: “…Зар није у нама горело срце?” (Лк. 24:32).

Природно сећање је, пре свега, “присуство одсутног”, тако што је год више присутан онај кога се сећамо, бол због његовог одсуствовања је оштрији. Али у Христу, сећање је поново постало сила која испуњава време поремећено грехом и смрћу, мржњом и заборавношћу. Ово ново сећање, које превазилази време и његову поремећеност, представља срж литургичког прослављања, литургичког ДАНАС. Но, буди мо сигурни, Дјева не рађа ДАНАС, нико “фактички” не стоји пред Пилатом, и, ако чињенице, ови дога ђаји припадају прошлости. Али ДАНАС ми можемо да се сећамо ових чињеница. Прва је првенствено дар и сила тога сећања које преображава чињенице прошлости у ДОГАЂАЈЕ који вечито имају значај. Литургичка прослава је поновни улазак Цркве у одређени догађај, а то не означава само њену “идеју” већ њену радост или тугу, њен живот и конкретно постојање. Треба знати једно: узвиком “Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио”, разапети Христос је показао Свој “кеносис” и Своју понизност. Празнујући ово сваке године оног јединственог Петка, ми, без умовања о догађају, поуздано знамо да ће ове речи, једном изговорене, остати вечито реалне, да их никада не може избрисати никаква победа, ни каква слава или “синтеза”. Потребно је да се објасни једна ствар: Лазарево васкрсење је било потребно да би се “потврдило свеопште васкрсење” (тропар дана). Славље овог дана је уочи једне седмице која представља лагано приближавање сусрета живота и смрти, у коме ћемо и ми постати његов саставни део и властитим очима видети и целим бићем осетити оно што је Јован изразио речима: “Исус… узбуди се веома у души, узруја се и – заплака” (Јн. 11:33-35). За нас се све ово дешава ДАНАС. Ми нисмо били са уплаканим сестрама код гроба у Витанији. Ми о томе знамо само из Еванђеља. Али у црквеној прослави, ДАНАС та чињеница постаје и за нас ДОГАЂАЈ, а за мене сила мога живота, сећање и радост. Теоло гија не може бити изнад “идеја”. И са становишта идеје, да ли нам је потребно ових пет дугих дана, када је једноставније исказати речима, потврдити свеопште васкрсење? Али суштина је да реченица сама по Себи ништа не потврђује. Истинита ПОТВРДА долази од славља, од ових пет дана у којим смо сведоци борбе између живота и смрти, када по чињемо не толико да разумемо колико да сведочимо да ће Христос победити смрт смрћу. Лазарево васкрсење, дивна прослава те једин ствене суботе, је изнад поста. У петак, који јој прет ходи, певамо “…пошто се испунило назидавајућих четрдесет дана…”, а изражено литургичким терми нима Лазарева субота и Цветна недеља су “почетак Крста”. Међутим последња седмица Великог поста – непрестано предславље – ових дана је последње откровење значења Великог поста. Рекли смо на по четку овог поглавља да је Велики пост припрема за Васкрс. Међутим, у стварности, у општем доживљају који је постао традиционалан, ова припрема је апстрактна и номинална. Велики пост и Васкрс су стављени један поред другог, али без стварног разумева ња њихове узајамне везе и независности.

Чак и онда када се о посту не мисли као о времену у коме се једном у години треба исповедити и причестити, он се обично схвата у терминима личног труда и напора и тако остаје егоцентричан. Другим речима, оно што стварно недостаје у духовном до живљају јесте онај физички и духовни напор усмерен на наше учествовање у ДАНАС Христовог вас крсења, не на апстрактну моралност, не на морално побољшање, не на већу контролу над страстима, чак не ни на лично усавршавање, него на учествовање у крајњем и свеобухватном Христовом ДАНАС.

Хришћанска духовност, која није на ово усмерена, у опасности је да постане лажно – хришћанска, јер је на крају крајева мотивисана с а “его”, а не са Христом. Опасност је овде и у томе да срце, очишћено и ослобођено од демона који су га насе љавали, остаје пусто и празно и демон се у њега враћа, “узимајући са собом седам других духова, још горих од себе, па уђу и бораве онде, и последње стање тога човека бива горе од првога” (Лк. 11:26). Све у овом свету, па и “духовно” – може да буде демонско: стога је важно да се поново открије зна чај и ритам Великог поста као исконске припреме за велико ДАНАС Васкрсења. До сада смо видели да Велики пост има два дела. Прве недеље Крста, Црква нас позива да се усредсредимо на себе, да се боримо против тела и страсти, зла и свих осталих грехова. И док ово чинимо стално смо позивани да гледамо на пред, да меримо и мотивишемо наше напоре “нечим бољим” што је за нас припремљено. Од недеље Крста центар посног богослужења постаје мистерија Хри стовог страдања, Његовог Крста и смрти. Оно постаје “ход горе у Јерусалим”.

Најзад, за време ове последње седмице припрема, почиње славље мистерије. Напор поста нас је учинио способним да оставимо по страни што је упорно по мрачивало централни предмет наше вере, наде и радости. Ма како било и само се време приближава своме крају. И оно се сада више не мери нашим преокупацијама и бригама, већ оним што се дешава на путу за Витанију, и даље, за Јерусалим. И још јед ном, све ово није теоретисање. За свакога који је оку сио истинити литургички живот – макар једном па и непотпуно – готово да је очигледно да од овог мо мента ми чујемо “Радуј се, Витанијо, кућо Лазарева”, па онда, “… сутра долази Христос”, спољашњи свет постаје помало нереалан и човек скоро доживљава бол када долази са њим у неопходни свакодневни контакт. То што се дешава у цркви, у службама кроз које из дана у дан, схватамо шта значи очекивати и зашто је Хришћанство, изнад свега другог, очекива ње и припрема, па када дође петак увече када певамо “пошто се завршило четрдесет дана душевног уса вршавања…” ми, не само да смо испунили годишњу хришћанску “обавезу него смо спремни да узмемо као своје речи које ћемо певати следећег дана: “О, смрти, Христос те је већ у Лазару уништио! Аде, где је твоја победа…?”.

Текст преузет из књиге протојереја Александра Шмемана ВЕЛИКИ ПОСТ, Каленић, Крагујевац, 2002

https://svetigora.com/sesta-nedelja-posta-cvetna/

ШЕСТА НЕДЕЉА (ЦВЕТНА)
Јов. зач. 41, гл. 12. ст. 1-19.

Данашње Јеванђеље говори: о вечери у Витанији и о свечаном уласку Спаситељевом у Јерусалим.

Шест дана пре Пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре и кога он подиже из мртвих. И ту му зготовише вечеру и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом.

Кад је Спаситељ васкрснуо Лазара у Витанији, кренуо је на пут и дошао у варош, која се звала Ефраим,¹ а шест дана пре Јудејске Пасхе дошао је опет у Витанију, где је био и Лазар кога је из мртвих васкрсао и ту су му у кући Симона губавог спремили вечеру² при којој је Марта служила а и Лазар између осталих био. Пасха Јудејска почињала се у Петак увече и по томе долазак Христов у Витанију, а на шест дана пре Пасхе, пада у Суботу пре поменуте Пасхе.

А Марија узевши литру правога нардова н скупоценог мира помаза ноге Исусове и отре косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.

Нард је дрво које расте у источној Индији. Из његовог корена добија се особито мирисави сок а, тако, исто и из коре и плода. Чист нардов мирис особито је скуп па за то јеванђелист и вели да је многоцени – скупоцен. Марија је убрисала Спаситељеве ноге не убрсом већ косом и тиме је показала особиту и изванредну почаст и величину вере према Спаситељу.

Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га после издаде, зашто ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? Но ово (Јуда) не рече за то, што је се бринуо за сиромахе, него што беше лупеж и имаше ковчежић и ношаше што се меташе у њ.

Матеј каже: А кад видеше то ученици његови расрдише се. (26, 8). а Марко вели: А неки се срђаху… и викаху на њу – Марију – (14, 4-5). Међутим Јован изрично каже: да је Јуда негодовао због скупоценог мира, за које се могле узети лепе паре. Ова привидна несугласица између Јеванђелиста изравњава се тиме, што сви тројица имају право; јер кад су ученици чули пре од Исуса Христа, да му је милостиња милија од жртве³ сад су се срдили на Марију мислећи, да она пошто је излила миро није Спаситељу учинила по вољи. Из истог узрока и неки од присутних негодовали су против овога Маријиног поступка говорећи, да је се миро могло продати за 300 динара, и да је се та сума могла раздати сиротињи. Но Јуда је опет негодовао не зато, што је се старао за сиромахе, већ што је био лупеж – лопов – па би поменута сума дошла у касу коју је он носио и чувао, те би и са тим новцем могао поступити по својој злој навици.

Јевавђелист Јован назива Јуду Искариотским зато, што је био из града Кариота, који се налазио у племену Јудином.⁴ Лука назива Јуду Зилошом (грч, зидотис = ревнитељ) = ревнишељем за то што је пређе припадао малој Јудејској секти ревнитеља, која је веома била одана Мојсеовом закону. Јуда се још назива и кананитом али не зато, што је као што неки мисле, био из Кане Галилејске, већ што је био особити ревнитељ Мојсеовог закона, почем и јеврејска реч канани значи ревниоц.

Но овде морамо обратити пажњу и на велику разлику, која постоји између благодарне Марије и незадовољног Јуде; јер докле она купује особитог мира за 300 динара да тиме Спаситељу и особиту част укаже, Јуда издаје свога учитеља за 30 сребрника! Докле је Марија носила суд скупоценог мира он је носио сандучић од новаца – касу – у коме је и његово амишно срце било затворено и на послетку докле је Маријин поступак целу кућу мирисом напунио, Јудин издајнички поступак целу је васељену испунио негодовањем и одвратношћу.

А Исус рече: остави је, она је то сачувала за дан мога погреба, јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда.

Јеванђелист Јован упућује овде Спаситељев одговор само на Јуду а прећутао је о осталима, јер су о њима Матеј и Марко оп ширно говорили.⁵ Својим одговором Господ Исус посведочава, да је Маријин поступак био по вољи Божијој а због његове скоре смрти. И овде је смисао Спаситељевих речи, онај исти, који је у речима што је при другом помазивању казао другој жени рекавши: да је она унапред помазала његово тело на укоп.⁶ И тако, Богочовек оправдавши Маријин поступак и посведочивши њену врлину као и то, да је она то учинила по Божијем упутству – благодати- у исто време открива и награду којом ће Марија за ово своје дело бити награђена јер каже: Заиста вам кажем: где се год успроповеда Јеванђеље ово, по свему свету казаће се и то за спомен њезин⁷ а истину ових Христових речи и ми сви можемо посведочити. Последње Спаситељеве речи у одговору Јуди прикривено показује и његову скору смрт. Јер Господ ће истина свагда бити са својим верним, но како се помазивање миром односи на тело, а Спаситељ са телом неће још дуго на земљи бити, то је и почаст коју му је жена указала, умесна. После овога, јеванђелист Јован, прелази на: други предмет, јер вели:

Разуме пак народ из Јудеје, да је онде (у Витанији), а дођоше не само ради Исуса него и да виде Лазара, кога подиже васкрсну из мртвих. А главари свештенички договараше се да и Лазара убију, јер многи због њега иђаху из Јудеје (да га виде) а вероваху Исуса.

Васкрсење Лазарево свуда је било тако разглашено, да су Јудеји, долазећи к’ Јерусалимском храму, врло радо пролазили кроз Витанију, истина да чују Спаситељеву науку али особито да виде и Лазара. Но, Архијереји и фарисеји намеравали су да и Лазара убију. Истина они су то исто одавно намеравали и са Исусом Христом, јер веле, нарушава Суботу, прави се раван Богу и многи га верују и признају за Месију и Бога. Али зашто и Лазара да убију? Зато што је васкрсао из мртвих? Но то није никакав преступ. Дакле јасно се види, да су Архијереји и Фарисеји за своје зле намере увек имали за узрок само: злобу, завист и пакост. Због тога су пакостили не само добротвору, него и онима, којима је он добро чи-нио, па зато су и Слепога од рођења, коме је Христос дао вид, истерали на поље а за то и Лазара намеравају да убију па с тога баш и пророк за ове пакоснике вели: да су руке њихове пуне крви.⁹

А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник, кад су чули да Исус иде у Јерусалим, узеше гране од финика и изиђоше му на сусрет, и викаху говорећи: Осана, нека је благословен који иде у име Господње, цар Израиљев.

Финик је пурпурни, црвени, цвет; а по Омиру, Пиндару, Еврипиду и Иродоту Палма. Код нас гранчице од Врбе, врбица. Осана значи: спаси нас Господе, или као што ми певамо: Господи помилуј. Осана говорили су Јудеји само Богу, као једином који може спасти. И тако, народ поздрављајући Спаситеља са Осана тиме је дао јасан доказ којим га признаје за Месију, Спаситеља, који може спасти, јер оне остале речи значе: нека је благословен (Исус) који иде од Господа, у слави Господњој, у реду царева. Све ово било је због тога, што се многи народ беше скупио у Јерусалиму да ту проведе Пасху, почем је закон наређивао, да се тај празник само у Јерусалиму обавља¹⁰ а како Витанија није била далеко од Јеруса-лима, а сви су чули да је Исус и Лазара васкрснуо, па су у томе одушевљењу, а мислећи да он долази у Јерусалим да седне на Давидов престо и царује над Израиљским народом, и изашли му на сусрет са онаквим поздравом. Но њихов поздрав, и дела и речи, био је по Божијем упутству и јесте сведочанство о божанству Спаситељевом. Јер су палмове гранчице означавале победу а и Христос је победилац демона и смрти, па и јеврејско Осана значи спаси ме, међутим само Бог може спасавати и спасти.

А Исус нашавши магаре уседа на њ, као што је писано: Не бој се кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету.

Спаситељ је послао двојицу од ученика да му доведу магаре из Витфагије (значи: дом смокава, зато, што су тамо многе смокве рађале.) Кад су ученици довели магаре прострли су по њему своје хаљине и онда је Спаситељ усео на њ. Но све ово, јеванђелист Јован прећутао је, почем су то други Јеванђелисти опширно описали. Исто тако и оно Захарино пророштво Јован је скратио узевши из њега само смисао а цело пророштво овако је: Радуј се много, кћери Сионска, ликуј кћери Јерусалимска; ево цар твој иде к’теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарету.¹¹ На место радуј се Јован вели не бој се, јер кад је нови цар долазио на престо народ је се бојао сећајући се зала пређашњих царева који су обично бивали несправедљиви и користољубљиви а цар о коме пророк предсказује биће кротак и смирен, који спасава. Магаре на коме је Спаситељ јахао представља нов хришћански свет од идолопоклоника. Јер, као што ждребе, на коме је Спаситељ јахао није дотле знало ни за какав терет, тако и идолопоклоници до ступања у хришћанство нису знали ни за какав терет правог божанског закона. Међутим, магарица која је са својим ждребетом ишла претстављала је Јудејски народ, који је већ био под теретом закона, као што је и магарица знала за самар и терет, Магарица идући за ждребетом предсказивала је, да ће и Јудеји у хришћанској вери ићи за идолопоклоницима што и Ап. Павле сведочи го-ворећи: Нећу вам браћо затајати тајне ове: тј. да слепоћа Израиљу паде у део јер кад уђе (у хришћанство) незнабожаца колико треба онда ће се спасти (покрстити) и сав Израиљ.¹²

Али ово ученици његови не разумеше пре, него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано па му за то ово и учинише.

Тј. ово пророштво Захарино ученици су разумели да се на Христа односи тек кад је он васкрсао из мртвих и кад им отвори ум да разуму Свето писмо 2 и кад им је после вазнесења на небо послао Св. Духа.

А народ сведочаше који беше пре са њим, кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих, па зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово чудо.

Народ који је са Спаситељем био у Витанији видео Лазара и тако се уверио да га је Христос заиста васкрснуо из мртвих сведочио је о овоме и Јерусалиму, куда су и дошли многи пратећи Исус а други су опет, кад су чули за ово чудо, изашли му на сусрет са палмовим гранчицама.

1. Јов.11,54
2. Мат. 26,6. Мар.14,3
3. Мат. 9.13
4. Ис. Нав. 15,20
5. Мар. 14,6.3
6. Мар. 14,8
7. Мар. 14,9
8. Ис. 1,15
9. Втор. 16,5-6
10. Зах. 9,9
11. Рим. 11,25-26
12. Лук. 34,25

https://www.spc-linz.at/propovedi/nedelja-svetog-velikog-posta-sesta-nedelja-cvetna/

Прича о животу Преподобне Марије Египћанке хришћанима служи као подсетник да нема тог нереда који могу направити у свом животу, а који им Исус неће решити, ако се искрено покају.
Марија Египћанка рођена је средином 4. века у Египту. Када је имала само 12 година, побегла је од куће и отишла у Александрију где је постала проститутка.
Тим је животом живела пуних 17 година, не водећи се (према сопственим речима) нужно новцем, већ „неутаживом жељом и неукротивом страшћу“.
Када је имала 29 година, кренула је бродом ка Јерусалиму. Њене побуде нису биле верске већ да међу ходочасницима пронађе нове љубавнике који ће задовољити њену пожуду.
Дошавши у Јерусалим, наставила је да тако живи, све док на празник Воздвижења часног Крста (Крстовдан – који се по новом календару слави данас, а по старом, јулијанском, 27. септембра) није покушала да из радозналости уђе у цркву.
Међутим, нека невидљива сила није јој давала да пређе праг. Марија је покушала да се умеша у гомилу верника, надајући се да ће је маса „унети“ у цркву, али је опет нека снага само њу држала вани.
„У великом страху погледа она у икону Пресвете Богородице у притвору и мољаше се Њој, да јој допусти ући и целивати Часни Крст, исповедајући грешност и нечистоћу своју, и обећавајући да ће после поћи тамо камо је Света Пречиста буде упутила. Тада јој би допуштено ући у цркву. Пошто је целивала Крст, изађе поново у притвор пред икону и захвали се Богородици, но у том чу глас: ‘Ако пређеш Јордан, наћи ћеш добар мир!'“, пише владика Николај Велимировић у Прологу.
Марија је тако и учинила. Након што се причестила у манастиру Светог Јована, кренула је ка Јордану, прешла реку и стигла у пустињу.
Ту је провела наредних 47 година свог живота у борби са искушењима, агонији, великим мукама и страху – и покајању.
Хранила се дивљим растињем, а одећа коју је носила је временом иструлила.
Старац ког је анђео послао у пустињу
У то време, у једном манастиру у Палестини живео је монах по имену Зосима, који је био толико познат по свом духовном животу да су многи долазили к њему, наводи се на сајту посвећеном Светој Марији Египћанки.
Док је размишљао постоји ли неки вид аскетизма који није достигао, јавио му се анђео и наложио му да оде у манастир поред реке Јордан.
Учинивши како му је речено, Зосима се у јорданском манастиру упознао са још строжим монашким животом, са старцима који су увек имали посао у рукама и псалме на уснама.
Ту је постојао обичај да на почетку Васкршњег поста скоро сви монаси напусте манастир и пост проведу сами у пустињи, враћајући се тек на Цвети.
Зосима је урадио као остала браћа. Отишао је дубоко, дубоко у пустињу са тајном надом да ће наћи неког старца који је тамо живео и код кога би могао да утоли своју жеђ.
Већ је ходао двадесет дана, када је, усред молитве, у пустињи угледао људску фигуру, кратке косе и црне коже, спаљене од сунца.
Зосима се прекрстио, а када фигура није ишчезла, кренуо је ка њој. Међутим, биће је почело да бежи од њега. Викнуо му је да стане.
„Опрости ми ради Бога, али не могу да ти се окренем и покажем ти лице, ава Зосиме. Јер сам жена и нага као што видиш, са телом непрекривеним стидом. Али ако би хтео да испуниш једну жељу грешне жене, баци ми своју плашт да бих могла да покријем тело своје и да ти се окренем и замолим благослов“, рекла је чудна жена.
Зосиму је обузео страх када је чуо своје име, али је знао да без духовног надахнућа ова жена га не би познала, па јој је дао свој плашт.
Молећи једно друго за благослов, Зосима јој је затражио да се помоли за цео свет и њега, да његово лутање по пустињи не буде узалудно. Жена га је послушала.
Када му се учинило да је њена молитва веома дуга, Зосима је подигао очи са земље и видео је како лебди док се моли.
Жена му је потом, у великој срамоти, исповедила свој живот, описујући себе као „ватру јавне раскалашности“, пре него што је, по заповести Богородице, стигла у пустињу.
„Веруј ми, ава, 17 година сам провела у овој пустињи борећи се са дивљим зверима — лудим жељама и страшним страстима. Кад би било да узмем храну, почела бих да жалим месо и рибу којих бејаше у Египту. Жалила бих и вино, које ми бејаше веома драго док сам била у свету. Горела бих и трпела жеђ. Излуђивала ме је жеља за раскалашним песмама које сам некад чула, и многе су ме збуњивале, навлачиле ме да певам песме греха којих се сећам. Али када би ме такве жеље снашле, ударах се у груди и сећах се завета који сам дала кад уђох у пустињу. У мислима бих се враћала икони Пресвете Богородице која ме прими, и њој вапих у молитви. Молих је да отклони мисли у које грешна душа моја подлеже. И после дуго плакања и ударања се у груди (покајања) видех напокон светлост, која ми се чинила да ме обасјава од свуда. И после жестоке олује, настаде спокој“, испричала је она.
Искушења су долазила и одлазила, а жена је духовним очима гледала ка својој Заштитници.
Говорила је о глади, жеђи, зими и врелини, као и да је он прво биће које је видела откако је прешла Јордан. Знала је ствари које није могла да зна – Свето писмо, које никада није читала, или обичаје његовог манастира.
Када га је испратила, замолила га је да никоме не говори шта је чуо, док је Бог не узме са земље.
Прорекавши му да идуће године неће моћи да напусти манастир на почетку Великог поста, замолила га је да на Велику среду сачека на обали Јордана са причешћем и да се моли за њу.
Како ће она прећи реку?
Целе године Зосима је ћутао, не усуђујући се да икоме исприча шта је видео. У срцу се непрестано молио Богу да му још једном покаже лице које је тако силно желео да види.
И када је дошла прва недеља Великог поста, само је Зосима остао у манастиру — разболео се и лежао у грозници. Тада се сетио речи жене из пустиње: „Чак и ако будеш желео да изађеш, нећеш моћи.“
Када је најзад оздравио и када је дошао дан Тајне вечере, учини као што му је света рекла: узео је део причешћа, отишао до обале Јордана и сео да чека свету жену.
Дуго је чекао. А онда почео да сумња: „А шта ако она и дође? Нема чамца. Како ће прећи Јордан да дође до мене, грешног?“
Док је тако размишљао, подиже очи и угледа свету како стоји на супротној обали. Зосима скочи, радујући се и славећи Бога. Али опет помисли: „Како ће она прећи реку?“
Тада виде како она начини знак крста над водом, и одмах закорачи на површину реке и поче да хода по води према њему. Ноћ је била месечава — тако је после посведочио Зосима.
Заједно су се молили, а жена га је замолила да јој испуни још једну жељу – да наредне године дође на исто месту на ком су се први пут срели.
Када је прошла година, он опет пође у пустињу и дође на исто место, али не затече никога. Тада, подигавши очи ка небу, рече:
„Покажи ми, Господе, Твоје чисто благо које си сакрио у пустињи. Покажи ми, молим Те, овог анђела у телу, који није достојан овога света.“
Тада на супротној обали реке угледа свету жену како лежи мртва, лицем окренута ка истоку, руку прекрштених по обичају.
Зосима дотрча и са сузама јој целива стопала, не усуђујући се да дотакне остатак њеног тела. Дуго је плакао. Онда изговори одређене псалме и молитве за упокојене и помисли:
„Да ли да је сахраним, као што је желела? Или ће то бити против њене воље?“
У том тренутку угледа речи написане у песку поред њене главе:
„Оче Зосиме, сахрани на овом месту тело смирене Марије. Врати земљи оно што је од земље. Моли Господа за мене, која сам преминула месеца фермутина египатског (то је април код Римљана), на први дан, у самој ноћи страдања Господа, пошто сам се причестила Божанским тајнама.“
Зосима се обрадова што је коначно сазнао њено име – Марија.
Према предању, док је старац с муком копао земљу, један лав се појавио и шапама му помогао да ископа довољно дубоку раку.
Старац је још једном опрао њена стопала својим сузама, и закопао тело, покривено само исцепаним огртачем који му је она својевремено узела.
Кад се вратио у манастир, све је испричао братији. Са страхом и љубављу почели су да чувају спомен на свету Марију.
Братија је дуго чувала ово предање усменим путем, док га патријарх Софроније Јерусалимски (634-644) није записао.
Света Марија Египћанка се у Православној цркви слави 1. априла, а спомиње се и пете недеље Часног поста. Капела посвећена Марији Египатској се налази у Цркви Светог гроба у Јерусалиму.

извор

У пету недељу Великог поста Света црква прославља успомену на Преподобну Марију Египћанку, свету подвижницу, која је слика дубоког, искреног покајања.

Пета недеља Великог поста назива се и Глувна. У дневном рачунању времена на селу, "глуво доба" – кад се све напољу смири и утиша, трајало је отприлике од десет увече до првих петлова. Крај дана, период пре новог почетка. Тако је и ово глуво доба поста, а већ следеће недеље настаће жамор Врбице и Цветне недеље. Васкрсење Лазарево као најава великог страдања после кога долази радост Васкрса – Први петлови.

У служби ове недеље, верни се позивају да своје подвиге удвоструче како би препловили велику пучину поста која стоји пред њима, истовремено их тешећи и храбрећи чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми "који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу." Црква и у петој недељи наставља да нас подсећа како смо ми, који падосмо у грех, слични онима које заробише, те нам заповеда уздање у Господњу милост:

"Завапи Христу Богу који је распет за тебе", каже Црква, "и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме."

Химне служби ове недеље написали су: Софроније Јерусалимски, Андреј Критски, Јосиф и Теодор Студит. "Да људи не би били лењиви према духовним подвизима", Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у недељу, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа.

У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поје цео Велики канон Св. Андрије Критског и житије Свете Марије Египћанке.

У поодмаклом посту опет се подсећамо на смисао поста као подвига. Зато је ова недеља посвећена великој подвижници и покајници Светој Марији Египћанки. Кад прочитамо житије наслутимо величину ове светитељке која је у младости живела развратно да би у Јерусалиму доживела потпуно обраћење кад јој је непозната сила затворила улаз у храм. Живот поосле тога је провела тражећи чистоћу и близину Божију у Јорданској пустињи. Провиђењем Божијим није се упокојила док је у пустињи није пронашао старац свештеник Зосима и причестио је. Лако је тако далеке догађаје претворити у причицу. Само за тренутак маштом пробајмо да се нађемо у кожи усамљене жене која године и године проводи сама у пустињи у времену опаснијем од овог данас… На иконама се инсистира на испошћености тела некадашње развратнице. Не зато што се телесност презире, већ што тело које већ за живота личи на свете мошти, указује на веће достојанство материје. Тело светитеља постаје подручје трајног додира овог и оног света. Отуда и исцелитељска моћ многих моштију.

“Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој.”

“Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше.”

извор

Свети апостол Аристовул, један од Седамдесет апостола. Беше брат апостола Варнаве, и рођен на Кипру.
Последоваше апостолу Павлу, који га и помиње у посланици Римљанима (Рм 16, 10).

Када велики апостол Павле постављаше многе епископе за разне крајеве света, тада постави и овога Аристовула за епископа британскога (енглеског).
У Британији беху народи дивљи, неверни и опаки, и Аристовул претрпе међу њима неописане муке, беде и пакости.

Удараху га без милости, вукући по улицама, ругаху му се и подсмеваху.
Но на крају овај свети муж дође до успеха силом благодати Божје.

Просвети народе, крсти их у име Христа Господа, цркве погради, свештенике и ђаконе посвети, и најзад, тамо у миру сконча и оде у царство Господа, коме је верно послужио.
 

Тропар
Свети апостол Аристовул
(глас 3): Апостоле Свети Аристовуле, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

Мисирац из града Хермопоља, и старешина томе граду. У време једног гоњења хришћана он се удаљи у неку планину са многим другим хришћанима, и затвори се у једну колибу где провођаше време у посту и молитви. Но проказа га неки просјак, који му је храну доносио и коме је Савин велика добра учинио. Као Јуда Христа, тако и овај бедник за новац (за два златника) издаде свога добротвора. Савин, са још шесторицом, би ухваћен од војника, везан и на суд отеран. После големих мука би бачен у реку Нил где предаде дух свој Богу 287. године.

*

СВЕТОМ мученику Савину отаџбина беше Египат, а родно место град Хермопољ. Као угледан човек, он беше старешина своме граду. У време Диоклецијановог гоњења цео се Египат узнемири, многи хришћани беху мучени и убијани. Тада свети Савин остави свој дом, имање и ближње, и са многим другим хришћанима удаљи се у једно забачено село. И тамо се затвори у једну колибу, где провођаше време у посту и молитви. Идолопоклоници су много трагали за старешином хермопољским Савином, да би га ставили на муке, али га дуго не могоше пронаћи, што им падаше врло тешко. Но проказа га неки просјак, кога је блажени Савин хранио и велика му добра чинио. Као Јуда издајник тако и овај бедник оде к идолопоклоницима, и рече им: Шта ћете ми дати да вам покажем где се налази Савин кога тражите? Они му дадоше два златника. И он их одведе у село, показа им колибу Савинову, они је опколише и закуцаше на врата. У колиби са светим Савином беху још шест хришћана. Мислећи да им неко од браће хришћана долази неким послом, они отворише колибу. Идолопоклоници одмах улетеше унутра, ухватише их све и везаше. Светог Савина везаше посебно двема тешким веригама, и одведоше га пред судију Аријана. Истјазаван на безбожничком суду, и дуго примораван да идолима принесе жртву, он се не одрече Христа. Због тога би жестоко мучен, ноктима гвозденим струган, огњем паљен, и најзад у реку Нил бачен, где оконча свој мученички подвиг 287 године, и оде к подвигоположнику Христу да прими венац, победе. Тако исто и они шест хришћана, с њиме ухваћени, бише мучени, и у мукама скончаше, и исту славу од Господа на небу добише.

Многи мисле да вера помаже тако што учини да све буде лако.
Да проблема буде мање.
Да бол нестане.
Да одговори стигну брзо.
Али није баш тако. Истина је дубља од тога.
Вера не помаже тако што склони све олује,
него тако што нам да снаге и храбрости да кроз њих прођемо.
Психолошки гледано, човек без вере лако остане сам са својим страховима, својим мислима, својим границама.
И онда све постане тезе него сто јесте, јер мислимо да смо сами. Уздамо се у своју снагу и моћ...
И врло брзо схватимо да тако не иде.
Јер човек није направљен да сам буде себи и ослонац и смисао и утеха.
Ту вера почиње да помаже.
Не као бекство од стварности, већ као начин да кроз стварност прођеш другачије.
Да не полудиш када не разумеш.
Да се не распаднеш када изгубиш.
Да не отврднеш када те повреде.
Да не очајаваш када ствари крену супротно од онога како си се надао.
Духовно гледано, вера враћа човека на право место.
Подсећа га да није сам.
Да није случајно бачен у свет.
Да његов живот има смисао и онда када га он тренутно не види.
Вера те не учи да игноришеш зло
Учи те да зло нема последњу реч.
Не учи те да никада не заплачеш.
Учи те да и у сузама можеш да стојиш пред Богом.
Не даје ти увек објашњење.
Али ти даје присуство.
И то је огромна помоћ.
Јер некад човеку није најпотребније да зна зашто му се нешто десило.
Некад му је најпотребније да зна да није сам док то носи.
Зато вера помаже и кад си слаб,
и кад си збуњен,
и кад си уплашен,
и кад си уморан од свега.
Помаже тако што те враћа молитви када би најрадије одустао.
Помаже тако што ти не дозвољава да се потпуно идентификујеш са својим падом.
„Све могу у Христу који ми моћ даје.“
То не значи да можеш све што замислиш.
То значи да можеш да издржиш, да останеш, да не одустанеш, да се не сломиш до краја — јер ниси сам.
И можда је баш ту највећа помоћ вере:
што човек, и када је на дну, зна да дно није крај.

Душан Благојевић

Постоји разлика између онога ко се назива хришћанином и онога ко заиста живи по Христу. Није довољно имати исправна дела ако у срцу нема живог огња љубави и ревности. Тај тихи унутрашњи пламен мења читав живот из корена. Тек тада почиње прави духовни пут – не споља, него изнутра.

Постоји тренутак који из корена мења све. То је онај преломни моменат у протицању нашег живота када неко почиње заиста да живи по Христу, када се у човеку јасно и недвосмислено почињу испољавати суштинске одлике хришћанског живљења.

То што се неко назива хришћанином и што је члан Цркве, само по себи, још није поуздан знак истинског живота у Христу. Можемо се убрајати у вернике, а да суштински нисмо ни близу Господа. То је истина која је свима позната, али је често заборавављамо: „Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско“ (Мт. 7, 21). Може се човек по спољашњости сматрати хришћанином, а у дубини бића то не бити.

Огањ ревности

Истински хришћански живот је ревност. То је она неугасива унутрашња снага и жар делатног пребивања у заједници са Богом – кроз веру у Господа нашега Исуса Христа, помоћу благодати Божије и кроз непоколебиво испуњавање Његове свете воље. Суштина хришћанског живота састоји се у живом богоопштењу, које је у почетку скривено не само од очију околине, него често и од самога човека.

Видљиво сведочанство тог новог живота јесте жар делатне ревности за богоугађање, праћен потпуним самопрегором и одлучношћу да се одбаци све што је противно Божијој вољи. Када се у души запали овај пламен ревности – тада се поставља темељ хришћанског живљења.

„Дођох да бацим огањ на земљу,“ – говори Спаситељ – „и како бих желео да се већ запалио!“ (Лк. 12, 49). Као што огањ сагорева сваку твар у којој се заметне, тако и истинска ревност за живот по Христу захвата и преображава душу. Као што у великом пожару пламен брзо захвати читаву кућу, тако разбуктали огањ духовне ревности обузима и прожима читаво биће човеково, не остављајући ни један део наше личности нетакнутим.

Зато нам Апостол заповеда: „Духа не гасите“ (1. Сол. 5, 19); „У ревности не будите лењи; будите духом ватрени“ (Римљ. 12, 11). А за себе говори речи које треба да буду правило свакоме од нас: „Што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, и трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу“ (Филипљ. 3, 13–14).

Није довољно само поштовати правила

Морамо бити искрени према себи: пуко поштовање црквених правила, исправност у делима, доличност и грађанска честитост – још увек нису сигурни докази да у нама куца срце истинског хришћанског живота. Све је то добро, али ако у тим делима нема живог духа и пламене љубави према Христу, она пред Богом немају вечну вредност. Таква дела можемо упоредити са прелепим киповима у којима нема живота.

Исправан часовник ради добро, његови зупчаници се окрећу беспрекорно – али зар ћемо икада казати да у њему има живота? Тако и људи често пред светом „имају име да су живи, а заправо су мртви“ (Откр. 3, 1) у суштини ствари. Истинска вредност хришћанског живота не мери се спољашњом формом, већ унутрашњим приношењем срца.

Само истинска ревност тежи чињењу добра у свој његовој пуноти и чистоти. За добрим делима она жуди као за хлебом насушним, док грех сматра својим смртним непријатељем. Када некога заиста мрзимо, нама постају одбојни не само он, већ и његови познаници, ствари које користи, па чак и боја коју воли – све што нас на њега подсећа. Тако и истинска ревност за Бога мрзи грех чак и у најмањим траговима и помислима.

Може ли се очекивати икакав духовни успех ако у нама нема те силне, полетне ревности? Ако нешто не захтева напор, ми ћемо то можда и испунити. Али чим се појави потреба за жртвом или већим трудом – одмах одустајемо. Мученици су, напротив, радосно ишли у смрт, грејани управо тим унутрашњим огњем који је био јачи од страха и бола.

Погледајте разлику у природи: тешка дереглија се креће споро и мучно, док је лаконогој срни или хитрој веверици трчање и скакање чиста радост. Тако је и са нама: ревносно богоугађање је радосно уздизање ка Богу које човеку даје крила. Без те радости, сви наши напори постају сувопарно бреме које једва носимо.

Зашто сами себи не можемо веровати

Неретко падамо у обману мислећи да смо сами, сопственим снагама, способни да водимо хришћански живот. Такве помисли нас обично посећују у тренуцима затишја – када нас ништа не смућује и када нема искушења. Тада маштамо како смо спремни на највеће подвиге и најчистији живот.

Али чим се усковитлају страсти или наиђе прва саблазан – где нестају сва она узвишена обећања?

Лако је расуђивати о смирењу и трпљењу увреда док све иде по нашој вољи. Тада нам се чак чини чудним што се други људи вређају или љуте. Али када се ми нађемо у тој кожи, када нас забоде само једна реч или прек поглед – одједном планемо и губимо контролу. У тим тренуцима, када грешне мисли и жеље подигну прашину у нашој души, свако заборави на своју „силу“ и нехотице завапи са Пророком: „Пропадам у дубоком блату, где нема дна; тонем у дубине, и таласи ме затрпавају“ (Пс. 69, 2).

„Дух је срчан, али је тело слабо“ (Мт. 26, 41). Човек својим умом види шта је добро, али ипак често чини зло: „Када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно“ (Римљ. 7, 21). Ово је реалност наше пале природе – ми смо суштински поробљени сопственим слабостима.

Зар је мало било покушаја у историји да човек „сам од себе“ отпочне нови живот? Сви такви покушаји засновани на самовољи завршавали су се неуспехом. Човек издржи неко време, а онда га таласи живота и страсти поново одвуку на дно. Једино вечна сила Божија може одржати наше унутрашње настројење стабилним усред свих бура које наилазе.

Где наћи снагу?

Ревност о којој говоримо покреће се дејством благодати Божије, али не без учешћа наше слободне воље. Као што се у семену живот буди тек када до заспалог изданка продру влага и топлота, тако се и у нама божански живот буди када у срце продре Дух Свети – чистећи и обнављајући у нама потамнели образ Божији.

Нека нико не умишља да може сам у себи да створи ту силу. За њу се ваља усрдно молити и припремати срце да је прими. Огањ ревности јесте благодат Господња.

Стицање те благодати и освећење наше целокупне природе савршава се у Светим Тајнама. Господу је било угодно да, насупрот нашој људској гордости, силу Своју сакрије под окриље једноставних видљивих ствари. Како се то тачно догађа – наш разум не може докучити, али целокупно искуство Цркве сведочи да другог пута нема.

Две су Свете Тајне које су кључне за почетак хришћанског живота: Крштење и Покајање. У њима ми полажемо своју немоћ пред Бога, а Он нас подиже својом силом.

Дакле, ако заиста желиш да отпочнеш хришћански живот – тражи благодат Божију. Онај тренутак када те та благодат осени и када се сједини са твојом вољом, биће тренутак твог истинског рођења – почетак живота који је снажан, постојан и духовно плодотворан.

Свети Теофан Затворник

Извор: Фондација Пријатељ Божији

Спомен Светих мученика Агапија, Плисија, Тимолаја, Ромила, два Александра и два Дионисија

Ови свети многострадални мученици пострадаше у време цара Диоклецијана[1]. Агапије беше из града Газе, Тимолај из Понта Евксинског, два Дионисија из Трипола Финикијског, Ромил беше ипођакон диосполске цркве у Палестини, Публије и два Александра беху из Египта.

Они страдаше у Кесарији Палестинској од царског намесника Урбана, пошто би свуда објављена безбожна заповест царева да се хришћани морају поклонити идолима поганим и принети им жртве. О једном идолопоклоничком празнику у граду Кесарији бише приређене велике свечаности, за време којих су имали бити мучени хришћани. Зато се и из околних села слеже у град силан незнабожачки свет. Тада први би мучен Свети мученик Тимотеј (види 19. август), и после многих мука у огњу спаљен; затим Свети мученици Агапије и Текла бише бачени зверовима (види 19. август). Гледајући овај крвави призор, шест храбрих хришћанских младића: Публије, Тимолај, Ромил, два Александра и један Дионисије, распалише се ревношћу за Христа, везаше сами себи руке наопако у знак тога, да неустрашиво желе страдати за Христа, и да су готови да их за љубав Христову баце у огањ или пред зверове. И тако везани изађоше усред гледалишта пред Урбана, громко изјављујући: И ми смо хришћани!

Намесник Урбан, видећи их младе, не хте да их одмах погуби, него их дуго ласкаво наговараше да се поклоне идолима и не погубе сами себе у цвету своје младости. Затим нареди те их у тамницу вргоше.

После неколико дана овим сужњима Христовим би придружен Свети Агапије, човек угледан међу хришћанима и славан због свог страдалачког подвига, јер је и раније у разна времена показивао велику храброст у исповедању имена Христова и разне муке већ поднео. И сада он би са слугом својим Дионисијем Египћанином ухваћен, и бачен у тамницу међу шест светих младића, И тако их постаде осам. Дуго су они у оковима тамновали, и много пута испитивани, и на разне муке стављани, али они све јуначки претрпеше и Христа се не одрекоше. Најзад бише осуђени на посечење мачем. И сви они у овај дан, петнаестог марта 303. године, положише главе своје за главу Цркве – Господа Христа, коме свете душе своје у руке предадоше и победничке венце од Њега добише у Цркви на небу.

Житија Светих –  Архимандрит Јустин Поповић

Многи критичари Светог Писма покушавају да пољуљају чињеницу богонадахнутости Светог Писма указивањем на неке разлике које се заиста налазе у тексту одређених књига које говоре о истом догађају. Шта је у питању? Јел то знак да смо наивни, да ‘слепо верујемо’ или је у присуству ових разлика управо доказ богонадахнутости?

Ево објашњења које даје свети Јован Златоуст: „Али, питајмо се, зашто при толико великом броју ученика пишу само двојица апостола и двојица од ученика, јер, осим Јована и Матеја Јеванђеља су написали и Павлов ученик (Лука) и Петров ученик (Марко)? Зато што они ништа нису радили из љубави према људској почасти, већ су све радили на корист других. Шта, зар један Јеванђелиста није могао да напише све? Наравно да је могао. Међутим, када пишу четворица, када то не раде у једно и исто време и у једном и истом месту, без додира и међусобног договора, а написали су тако као да је све изговорено једним устима, онда то и служи као највећи доказ истине. Али, рећи ћеш ти, догодило се супротно, јер се они често изобличавају у разликама. Међутим, то и јесте најсигурнији знак истине. У реалности, ако би до танчине били сагласни у свему – и у вези времена, и у вези места и самих речи, нико од противника не би поверовао да су они писали Јеванђеља без међусобног сусрета и договора и да је такав договор био последица њихове искрености. Сада, управо их те разлике у ситницама и ослобађају од сваке сумње и блиставо говоре у корист Јеванђелиста. Ако су у вези са местом и временом нешто и написали различито, то нимало не штети истини њихове повести што ћемо уз Божију помоћ и доказати.

Сада вас молимо да приметите да се они у главном, оном што представља темеље нашег живота и суштину проповеди уопште и нигде међусобно не разликују. У чему? У томе да је Бог постао човек, чинио чуда, био распет, погребен, васкрсао, вазнео се на небо и да ће доћи да суди; да је дао спасавајуће заповести, увео закон који се није противио старозаветном; да је Он – Син, јединородни, истинити, једне природе са Оцем и томе слично. У свему овом код Јеванђелиста налазимо потпуну сагласност. Ако у вези са чудима сви нису све рекли, већ је један писао једно, а други друго, нека те ово не збуњује. Када би један Јеванђелиста рекао све, то би остали били сувишни. Ако би свако од њих написао различито и ново у односу на друге, онда не би било очигледног доказа да се слажу. Ето зашто су они писали о многом и свако од њих је изабрао нешто посебно да се не би, са једне стране показало сувишним и бесциљним његово писање, а са друге да би нам представио верни доказ истине својих речи“[1].

[1] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_51/1

извор

Нормално је бити лошег расположења.

Не можемо бити срећни 24/7. Људи смо, имамо нервни систем и интерагујемо са светом око нас. Догађаји нам доносе различите емоције, искуства и мисли. Можемо искусити анксиозност, радост, тугу и бес – то је нормално.

Ако сте тужни или анксиозни, нема потребе да то поправљате. У реду је. Све емоције су неопходне и важне. Оне су наше реакције на одређене стимулусе и помажу нам да научимо како да комуницирамо са спољним светом. На пример, приметили сте да се у последње време осећате лоше, мало једете, лоше спавате и превише радите. Можда треба да проведете мало више времена спавајући и једући или да пронађете јасније алате за управљање временом како бисте смањили стрес и осећали се боље. Висока раздражљивост, стално незадовољство и туга могу бити узроковани неодрживим распоредом.

Понекад ми клијенти долазе и кажу: „Мислим да сам депресиван.“ Ја одговарам: „Хајде да схватимо како је ваш живот уопште структуриран. Колико спавате?“ Испоставља се да је то 3-4 сата. „Питам се зашто је то тако? Не можете да заспите? Или се рано будите?“ „Легао сам у кревет у 1 ујутру и наместио аларм на 5 ујутру.“ „Шта једете?“ Испоставља се да једете само грицкалице. Исто је и са водом – видим чашу воде и сетим се да сам заправо жедан. „Какву активност имате у животу?“ Нема вежбања. Кућа, посао, кућа – и ништа друго. И испоставља се да у таквим условима особа не може бити срећна или задовољна. 

Како разликовати депресију од лошег расположења?

Лоше расположење је нормално. Али депресија је клиничко стање. Штавише, депресију можемо видети чак и на магнетној резонанцији јер она депресира одређене делове нашег мозга.

Када говоримо о лошем расположењу, оно је увек нечим узроковано. Постоји окидач. На пример, посвађао сам се са колегом и зато се осећам лоше. Или, реновирање куће никако да се заврши и то ме нервира. Нисам довољно спавао последњих неколико недеља и тако даље. 

Депресија често нема окидач, нема јасан узрок. Живот изненада постаје безбојан. Ствари које сте некада волели више не доносе радост. Ствари које су вас некада плениле више не изазивају иста осећања. Многе ствари престају да изазивају емоције. Многи људи са депресијом кажу да свет као да је изгубио боју, све делује бесмислено. 

Знаци депресије за које нисте знали

Постоји уврежено веровање да је депресија само туга. Али често је депресија само осећај потпуне вантелесности. На пример, храна нема укус, па је заборавите. 

Депресију често прате проблеми са спавањем или поремећаји спавања. То може укључивати несаницу, испрекидан сан или сталну жељу за спавањем. Постоји израз у енглеском језику који се зове „депресивна дремка“. Уобичајена је међу људима са депресијом. Дођете кући с посла и прво што желите је да спавате. Управо то радите кад год можете. А ова врста сна није освежавајућа нити пружа осећај одмора.

Када смо лоше расположени, имамо прилику да се опоравимо. Ја сам лоше расположен, али знам сигурно да ћу сада јести, мало одспавати и сутра се осећати добро. Постоје начини да се подржите, да пронађете алат који ће вам помоћи да се осећате боље - има их много.

Ствари су лоше на послу, лоше код куће, лоше у личним односима, лоше у школи. Све области почињу да пате. 

Људи почињу да занемарују хигијену — не само свог тела, већ и својих домова. Могу имати прљаве подове, планину посуђа у судопери и могу изгледати неуредно, неспособни да пронађу снагу да оперу зубе или се истуширају. Постоји чак и Јутјуб канал са групом волонтера који чисте станове људи са депресијом. Можете видети како изгледа депресиван стан. А понекад су снимци застрашујући. […]

Важно је пратити колико дуго се тако осећате. Лоше расположење може трајати дан, два дана или чак недељу дана. Депресија је нешто што траје веома дуго. Може трајати недељу, две недеље, месец или дуже.

Важно је да пажљиво пратите своје стање. Ако се не осећате добро, размислите да ли постоје изузеци. Да ли постоје тренуци када се осећате боље и под којим околностима? На пример, тужан сам јер су ми се планови за викенд променили и време се погоршало, или ми се дешава нешто што не могу да објасним. 

Ако се осећате апатично, ништа вам не доноси радост, свет је изгубио боју, немате жељу ни за чим и имате проблема у интеракцији са другима, време је да потражите помоћ. Ако осећате да нешто није у реду, верујте себи и потражите стручну помоћ.

Психолог Албина Сара Борисенко

извор