Живе речи утехе: Живе речи утехе

Синаксар у Свету и Велику недељу Пасхе

Tue, 21 Apr 2020 14:29:48 +0000

Христос Сâм сиђе да се бори с адом,

и изиђе с обилним пленом победе.

На свету и велику недељу Пасхе празнујемо најживоносније Васкрсење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

Овај празник називамо и Пасхом, што на јеврејском значи прелажење, јер то је дан у којем је Бог у почетку привео свет из непостојања (у постојање); тог истог дана превео је израиљски народ преко Црвеног мора и тако га истргао из фараонових руку; истог тог дана сишао је с неба, уселио се у утробу Дјеве. На данашњи дан је истргао сав људски род из ада, извео на небо и привео у првобитно достојанство непропадљивости. Но кад је сишао у ад, Господ, ипак, није васкрсао све, него само оне који су хтели да поверују у Њега. А душе светих, које је ад од века држао, Он је ослободио и свима отворио приступ небесима. Ето зашто, преиспуњени највећом радошћу, светло празнујемо Васкрсење и потврђујемо радост којом се обогатила наша природа богатим даровима Божијег милосрђа. Исто тако, исказујући и прекид непријатељства и сједињење с Богом и самим анђелима, поздрављамо (једни друте) уобичајеним целивањем.

Васкрсење Господа се десило овако: док су војници чували гроб, земља се око поноћи затресла јер је анђео сишао с неба и одвалио камен од гробних врата; запањени стражари су се разбежали, и тиме се, чим је минула субота, негде у освит првог дана седмице, отворио пут и женама. Пре свих Васкрсење постаје познато Мајци Божјој, која је, по казивању светог Матеја, седела према гробу с Магдалином. Али да не би било места за сумњу у Васкрсење због сродства са Мајком, јеванђелисти говоре: јави се најпре Марији Магдалини. Она је видела и анђела на камену, а кад је пришла ближе, видела је и у гробу анђеле, који и јављају Васкрсење Господа. Устаде, говоре они, није овде; ево места где га положише. Кад је чула ово, она је похитала према најватренијим ученицима, Петру и Јовану, и саопштила им радосну вест о Васкрсењу. А када се она враћала са другом Маријом, срео их је Христос, и рекао: Радујте се! Управо онај род, који је раније слушао: с мукама ћеш децу рађати, требало је први да чује ту радост. Ношене незадрживом љубављу, оне се приближавају Христу, и желећи да се стварно увере, додирују Његове ноге. Гробу прилазе и апостоли: Јован се само надвирио над гробом и отишао, а Петар је ушао унутра и веома брижно разгледао, додиривао плаштаницу и убрус који је био на Христовој глави.

Магдалина је рано ујутру поново дошла са другим женама да би се подробније уверила у виђено. Стајала је напољу код гроба и плакала, а кад се надвирила (над гроб), видела је два анђела, сва у светлости, који јој, као да је смирују, говоре; Жено, што плачеш? Koгa тражиш? Исуса тражите Назарећанина распетога? Није овде, јер устаде. Тог истог трена оне су устале јер су приметиле Господа. Она се окрену и угледа Христа како стоји, па, мислећи да је градинар, (јер је гроб био у врту), рече: Господине, ако си гa ти однео, кажи ми где си гa положио, и ја ћу га узети. А када се Магдалина још једном нагнула према анђелима, Спаситељ јој је рекао: Mapиja! Кад је чула Христов мили и познати глас, она је хтела да се приљуби уз Њега, но Он јој је рекао: Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему, као што сама признајеш, чим још сматраш да сам човек, него иди браћи мојој и кажи им све што си видела и чула. Магдалина је то учинила, а у зору поново је с осталима била крај гроба. Жене које су биле с Јованом и Саломијом дошле су кад је већ грануло сунце. Морамо рећи да су жене, међу којима је била и Богородица, долазиле на гроб у разно време; јер она и јесте Марија коју Јеванђеље назива Јосијевом мајком – тај Јосија је био Јосифов син. Није познато, дакле, у ком (тачно) часу Господ васкрсава: једни говоре: кад су петлови први пут запевали, други: кад се земља затресла, а трећи говоре још другачије.

Док се све ово дешавало, неки стражари су дошли првосвештеницима и јавили им све што се догодило. Ови су дали стражарима довољно новца и тако су их приморали да кажу да су Његови ученици дошли ноћу и украли га. А увече, истог дана, када су се ученици сакупили у страху од Јудеја и када су врата била чврсто затворена, ушао је Исус, будући у непропадљивом телу, и, по обичају, благовестио: Мир вам! Кад су видели Христа, они су се преизобилно обрадовали и кроз надахнуће (Васкрслог) у савршенијем степену примили су силу Свесветог Духа. Како је Васкрсење Господа тродневно? Ноћ између четвртка и петка и петак до заласка сунца је један дан (Јевреји тако рачунају дан); затим ноћ између петка и суботе и субота до заласка сунца је други дан, затим ноћ између суботе и недеље и недеља до заласка сунца (јер се део почетка узима као целина) је трећи дан. Или чак и овако: у трећем часу петка Христос је распет; затим је од шестог до деветог часа била тама – рачунај то као ноћ, и од трећег до деветог часа – то је један дан; затим после таме опет обданица и ноћ између петка и суботе – то су два дана; затим субота до заласка сунца и ноћ између суботе и недеље – то су три дана – по речима јеванђелисте: и субота освиташе. Кад Спаситељ, који је обећао да ће нам трећег дана указати милост, на најкраћи начин учини (то) добро дело, Њему слава и сила у векове векова. Амин.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу

Tue, 21 Apr 2020 14:20:52 +0000

“О преблаги, тихи учитељу,

Слатка ли је света бистра вода

С источника твога бесмртнога!

Од Твога су св’јетлога погледа

Уплашене мраке ишчезнуле,

Од твога су хода свештенога

Богохулни срушени олтари;

Воскресењем смрт си поразио,

Небо Твојом хвалом одјекује,

Земља слави свога Спаситеља!“

Наведени стихови којима се завршава чувена поема, настала у време Великог поста 1845, указују на Његошево православно разумевање тајне света. Упркос приговорима за неправилности у учењу о космологији, он је показао да Личност Васкрслог Богочовека јесте центар спасења за свеукупну твар. Концепција текста Луче Микрокозме није случајно нашла врхунац у овој Химни.

Презвитер Александар Р. Јевтић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама

Tue, 21 Apr 2020 14:18:16 +0000

Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света.

Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом.

Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење.

Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским.

Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере.

Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота.

Свети Николај Охридски и Жички,

Рехабилитација тела

Извор: Епархија жичка

Зашто се за Васкрс фарбају јаја?

Tue, 21 Apr 2020 14:17:09 +0000

Фарбање и украшавање васкршњих јаја један је од најстаријих хришћанских обичаја. Символично значење овог обичаја је представа васкрсења. Као што је Христос развалио врата смрти и васкрсао, тако и пиле разбија љуску јајета и излази у нови живот.

А зашто се фарбају јаја казује нам легенда о Марији Магдалини која је дошла у Рим да проповеда Јеванђеље Христово и стигла до цара Тиберија.

Цар Тиберије није веровао у Христово васкрсење и рекао је да би то било као кад би јаја у корпи, коју му је Марија Mагдалина донела на дар, променила боју. Марија Магдалина је на то рекла: „Христос васкрсе!” а сва јаја у корпи су постала црвена.

Друга легенда казује да су се становници Јерусалима подсмевали хришћанима, говорећи да Христос није васкрсао, јер је то толико немогуће као што је немогуће да кокошке носе шарена јаја. На дан Васкрса су све кокошке у Јерусалиму снеле црвена јаја.

Кажу и да је грлица свила гнездо испод крста на којем је Господ разапет. Крв Господња је капнула на грличина јаја у гнезду и она су постала црвена. Црвена боја представља невино проливену крв на Голготи, али то је и боја радости и васкрсења.

Извор: Епархија жичка

Отац Гојко Перовић: Треба да се поштују здравствене мјере, али не и непотребна репресија!

Tue, 21 Apr 2020 14:14:59 +0000

“Црква показује изузетну виталност у овој новонасталој ситуацији при чињеници да је изречена мјера да лаици не присуствују богослужењу а Васкрс је и најважније службе у току године. Вјерници показују изузетну сагласност, садејство са свештенством, и мислим да смо за сада положили тај испит и показали да нас никаква спољна уредба или било каква нова околност, а ово јесте потпуно нова околност макар за наше покољење, није спријечила да дочекамо крај поста и прославимо Васкрс како треба у свој пуноћи”, оцијенио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

Он је гостујући у синоћњем васкршњем подказу “Све по Списку” истакао да држава, за разлику од Цркве, показује једну конфузију што се огледа и у поступању полиције испред неких храмова ових дана и “што ће изгледа радити и сјутра”. Образлажући свој став он је нагласио да то поступање прије свега није исто у свим градовима (на Цетињу нема тих сцена које имамо испред храма у Подгорици) и да то што раде, с друге стране, не раде ни по каквом позитивном пропису, као и да једна објективна околност, свјетски проблем у Црној Гори поприма димензије злоупотребе ситуације.

“Брига за здравље је важна и то нико не пориче, па ни људи у Цркви, и треба да се поштују здравствене мјере. Али демократска друштва и правно уређени системи показују се демократским и правним а у тоталитарним режимима ова ситуација ће показати да су ти режими склони још већем тоталитаризму и долазимо до његовања једне културе страха и репресије и до ситуације као што је ова, коју је полиција радила јуче и данас испред црногорских храмова.”

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је истакао да је једно да вјерници не присуствују богослужењу, али забранити вјерницима да улазе током цијелог дана у храмове је нечувено и нема упориште ни у једном пропису и ни у једној мјери Националног координационог тијела те да се ради о непотребној репресији.

“Дакле није било разлога за ту реакцију, чак је било злоупотреба на појединим мјестима, гдје полиција не да грађанима да се приближе храму са образложењем да то ради у договору са свештенством. Онда је излазило свештенство испред храма и полемисало с полицијом па су на интервенцију свештеника неко вријеме пропуштали људе па послије опет забрањивали. Тако да се врши непотребна репресија. Мислим да је она комбинација нечије недобронамјерности и приличне несналажљивости људи на терену. С друге стране имате ситуацију да близу мјеста гдје полиција брани народу да приђе, педесет метара одатле, имате гужву пред пекаром или банкоматом и сл.”

Упоређујући опсаду храма са библијским сценама, отац Гојко је нагласио да је и стражарима код Христовог Гроба, када су видјели одваљен камен са Гроба и присуство анђела, прва емоција била паника (када су престрављени отрчали код фарисеја који су их посавјетовали шта да кажу – слажу) и касније комбинација лажи (што су зачеци антицрквене медијске пропаганде).

Ректор Цетињске богословије каже да постоје и у таквом опсадном стању полицајци који се причешћују као и они који кажу да морају да поступају по наређењима или они који се праве да не виде ако нешто виде, јер “полиција је овај народ и то смо видјели у току величанствених литија за одбрану светиња да се не могу спрјечити људи да буду људи”.

Кроз историју Цркве ово није први Васкрс на којем се Света служба Божија служила без присуства вјерника, што под утицајем ратова или безбожних идеологија или катастрофа, казао је прота Гојко и подсјетио да у Библији на једном мјесту код пророка Данила пише, а касније се у Новом завјету цитира неколико пута, да је најстрашније вријеме, нешто што је неки предзнак и задњих времена, тзв. гнусоба опустошења, што значи да на мјесту које је најсветије буде потпуно опустошење.

“И ово колико је, да тако кажем, вјежба за нашу вјеру и преиспитивање како доживљавамо вјеру, да ли све радимо по аутоматизму или то шта смо навикли и чему смо научени ових 30 година може да се примјени на неки други начин, да се покаже нешто стрпљење и тако даље, с друге стране може и да свједочи о најави неке нове епохе. А ми хришћани би требало да смо на све спремни”, казао је, између осталог, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Порфирије: Човек је односом према другима, природи и Богу постао родитељ и произвођач свих вируса!

Tue, 21 Apr 2020 08:45:51 +0000

Интервју са Митрополитом загребачко-љубљанским др Порфиријем: Човек је односом према другима, природи и Богу постао родитељ и произвођач свих вируса!

Литургијско време Васкрса и седмице која му претходи најбогатије је ритуалима и обредима који евоцирају Христову муку, смрт и васкрснуће. Kако сте се ове године припремали и како доживљавате те дане уз празне цркве, како католичке, тако и православне?

Сигуран сам да нема свештеника, па ни верника, коме у овим данима осећања нису помешана. Са једне стране свесни смо да хришћанство није тек једна од многих религија него је космичка и васељенска истина која почива на неразоривом сусрету Бога и човека у личности Богочовека Господа Исуса Христа. Та истина је, рекох неразорива, непроменљива, стална и трајна. Из те перспективе лакше се суочавамо са чињеницом да смо, ево тек пре који дан Цвети, раскошан празник сав у сусрету и прожимању Бога са људима, са децом, цвећем, животињама, свим живим бићима, са васцелом природом, која је исто као и човек створена за вечно постојање, да смо на такав празник, служили без учешћа верника, чак без хора.

Али, са друге стране, ми знамо да су се са нама молили не само наши верници, него да целокупна творевина слави Господа и учествује у ономе што је Свети Максим Исповедник назвао „космичком литургијом“. Целокупна творевина Божија тежи сусрету са својим Творцем, и не само Творцем, него и загрљајем Оца који грли својим рукама, по Светом Иринеју Лионском, творевину која је створена за бесмртност. Ове године, као и прошлих, уз редовна литургијска богослужења, пазили смо на време у нади да га искупљујемо Литургијом, истовремено свесни комплетне флуидности постмодерног света, јер по мом дубоком уверењу данас ситуација изгледа као кад слеп човек додирује сурлу слона и каже да је слон змијолик. Мислим да нам измиче стварност, догађаји смењују друге догађаје, треба нам много Соломонове мудрости у овој стварности. Тешко доживљавам празне цркве, како православне, тако и католичке. Молим се Богу да превазиђемо ову пандемију и да поново будемо еклисија, што значи сабор, скуп и радост.

Између осталог добар сте познаватељ црквене историје. Пада ли Вам на памет иједна ситуација из црквене прошлости слична овој данашњој?

Не треба дубоко ронити по дубоком кладенцу прошлости, како би то рекао Томас Ман у свом делу Јосиф и његова браћа. Сетимо се само да су време власти совјета, не само храмови били затворени и да није служена света Литургија, него су свештеници робијали у Сибиру, мучени, стрељани. Слично је страдала Српска Црква у појединим периодима и областима у време ропства под Турцима, затим за време тзв. НДХ и слично. Или дубље у историји, због куге је у време цара Јустинијана била затворена црква Христовог гроба, што се поновило и у XIV веку. У многим епидемијама, али и ратовима је било тако. Црква је распета током историје, а то је њен modus vivendi и modus cognoscendi. Свети Максим Исповедник каже: „Све видљиво везано је за крст“. Она је, како каже Блез Паскал, у агонији од краја света и века. Сам Христос је рекао: „А када дође Син Човечији, ко зна да ли ће наћи веру на земљи“? А опет у Еванђељу стоји и да „што је човеку немогуће, Богу је све могуће“, тако да нам остаје поуздање и жива вера у живога Бога.

У католичкој цркви су особито присутни и снажни обреди и обичаји везани уз Христов гроб, крсни пут, клањање крсту... У Новом завету сви су се његови најближи ученици, осим једног, разбежали и никога није било под крстом. Верници се овог пролећа нису разбежали, него им је саветовано, па и наређено од световних и црквених власти да остану у својим кућама. На какве Вас мисли потиче та симболика?

Не бих упоредио узвишене пасије Господње са ситуацијом која нас је задесила. Радије бих искористио прилику коју сте ми љубазно дали да изразим понос што се наше друштво или наша друштва, све оне државе у којима ја живим, радим, Богу се молим и која пламено волим, што смо се ми Срби, Хрвати, Словенци, браћа наша муслимани у Босни, и друга наша браћа и сестре са овог подручја, веома свесно, одговорно, човекољубиво, што значи и богољубиво суочили са овом пандемијом, коју ја и не само ја, доживљавам као прави рат са невидљивим, подмуклим и опасним непријатељем. И зато што смо имали такав приступ, зато што разумно извршавамо препоруке и наређења медицинске струке и политичких власти, сви заједно и свако посебно веома, веома добро пролазимо. Жртве су, у односу на друге земље, које углавном имају боље развијену медицинску инфрастркутуру, битно, битно мање. Мени, и свима нама у Српској Правосланој Цркви је тешко, зато што се упокојио веома нам драги владика ваљевски Милутин, скромни, љубазни монах, аскета али и врли и достојанствени организатор живота Цркве. Умро је и један вероучитељ из Ваљева, млад, снажан човек. Са друге стране са великом тугом примам вести о трагедији коју доживљајвају Италијани, Французи, Шпанци... Преминуо је и умировљени љубљански надбискуп. Наше државе су, упркос материјалним ограничењима и тешком наслеђу, ипак веома одговорно и спремно заштитиле своје становништво. То ме чини срећним и поносним. Иако је „лудост за овај свет“ који у злу лежи, хришћанство није само јуродство, него откривена Премудрост Божја. Није се узалуд Црква дистанцирала од, иначе, песника и паметног човека Аполинарија Лаодикијског, који нам је сервирао антрополошки минимализам и негацију ума и разума код човека у његовој историјској делатности. Саветујемо заиста мере опреза према коронавирусу. Свако време има своје бреме.

Зараза, потрес, хладноћа... па онда још и некаква пустињска прашина у ваздуху... има људи који су склони библијским асоцијацијама, виде у свему знакове апокалипсе која се ближи или је већ почела. Што кажете верницима који тако размишљају? Шаље ли Бог још увек - као у Старом завету када му то није било страно - од спржене Содоме и Гоморе и "египатских зала" до опшег потопа - пошасти на земљу као казне и опомене?

Познато је да се различита најсложенија општедруштвена и лична егзистенцијална питања у заоштреном виду јављају у доба великих криза, каква је садашња. У нашем поколењу се први пут сусрећемо са тако наглашено израженим феноменом, а томе је допринео више од другог карактер кризе – суочавање са непознатим, нечим што сеје смрт, а уз то невидљивим непријатељем. Страх човеков, као хајдегеровска онтичка категорија, страх од смрти, болести, немаштине, страх од понављања већ преживљених криза, страх за децу и младе нараштаје и многа друга питања и трауме које се у народу сасвим природно и законито пројављују, код оних духовно можда преосетљивих пројављују апокалиптична предвиђања краја света, и слично. Појединци пак, све што се дешава доживљавају као да су у узбуркано море бачени без појаса за спасавање. Пре бих рекао да је реч о опомени него о казни. Опомене су, пак, израз изричите бриге, љубави и старања Божијег о човеку. Међутим, Бог је после Потопа дао ону прелепу дугу као наду, симбол и завет. И сами знате да иза свега тога постоји егзодус, али ако се дотакнемо књиге пророка Исаије видећемо она дивна, продуховљена обећања Боија у 54. глави која говори о страдалном слузи Јахвеовом: „Весели се, нероткињо која не рађаш, запјевај и покликни ти, која не трпиш мука од порођаја, јер пуста има више ђеце него ли она која има мужа, вели Господ“. Бура великих и утопијских је било, и не можемо олако да говоримо о крају историје. Френсис Фукујама је олако, као што и видите, означио крај историје. Ако је ово крај историје или „задњег ђаво носи“, последњи стадијум историјског развоја, онда нисмо духовна цивилизација.

С друге стране, већина осталих Божјих створења и сама планета Земља као да је одахнула у тренутку када су се људи умирили, зауставили или барем успорили своје свакодневне, а често за читав еко-систем погубне интервенције и експлоатацију... Kолико је у православном свету присутна "еколошка теологија" какву особито од почетка свог понтификата афирмише папа Фрањо?

То што сте поменули да је пандемија помогла природи да одахне од људске експлоатације, заправо терора, је веома драгоцен путоказ људском роду за будућност. То говори да Ви јасно уочавате да у овим невољама треба да препознамо Божје допуштење и промисао који нас упућује на промену понашања, деловања, на преумљење. Вирус корона и сваки други вирус је у најмању руку и педагогија Божја. Опомена да смо изопачили своје достојанство. Kако? Мало би нам било страница да побројимо све. Једном речју, ми људи смо својим начином живота, својим међусобним односима као и односом према природи, суштински постали једини вирус у величанственој хармонији творевине Божје. Свима и свему наносимо неправду, све реметимо. Природи узимамо душу, отимамо јој елементарне састојке без којих она престаје бити предивно, мирољубиво наше станиште. Брани се, свети нам се, опомиње нас, позива на промену става, да се опаметимо. Међусобно смо, уместо браћа, људи, један другоме сметња, непријатељ, вук. Ми смо родитељи и произвођачи свих нама непријатељских вируса. Заборавили смо Бога, заборавили смо чак и да смо Га заборавили. Ево још једне прилике да се вратимо себи, једни другима и Богу. Бојим се да лекцију нећемо научити. Папа Фрања, али и Васељенски патријарх Вартоломеј и не само они, с правом упозоравају на страхоту еколошке катастрофе. Папа нам указује на борбу за социјалну правду, за очување творевине, која се води у Латинској Америци, која је под јаком стегом империјалистичког капитализма. Мало су познати они интелектуалци из језуитског реда који су уклоњени, па и страдали у Латинској Америци. И у томе, поред осталог, видим значај и допринос данашјег римског епископа.

Папа стоји сам на огромном и празном Тргу Светог Петра. Осим хршћанских, празне су муслиманске и једрејске богомоље. Али, нису суспендоване иране само све јавне манифестације религијског живота, него су затворене и све културне институције, дакле и сви "цивилни" облици духовног живота. Све се то сада одвија само на телевизији и у виртуалним "катакомбама". "Допуштено" је само оно што служи очувању голе људске физичке егзистенције. Је ли пандемија довела до тријумфа голог разума и науке? Игра ли "духовна надоградња" икакву улогу у борби за голи живот? Бојите ли се последица и закључивања како се, ето, очито може без свега што нам је сада ускраћено? Вреди ли уопште још увек она библијска изрека "не живи човек само о хлебу..."?

Привремена је празнина тргова и места где се људи окупљају. Све ће то поново оживети, јер Бог може и од камења „подићи децу Аврааму“. У овом тренутку, до даљег, разумно је састајати се у Виртуелној Агори, јер се и на интернет, друштвене мреже и сви облике општења односе оне речи из Постања, виде Бог да је добро. Наравно уколико их користимо на добро. Јасно је да ништа не може заменити поглед очи у очи, додир. Ништа не може заменити свету евхаристију. Литургија и свето причешће, не могу се доживети у виртуленој сфери. Још је један од старих пустињака из древноотачког Патерика рекао: „Видео си лице брата свог, видео си Бога свог“. Не видим да би нешто могло да замени живу интерперсоналну и међуљудску комуникацију. Али, морамо препознати мере Божје педагогије, како бисмо што пре могли да заборавимо на појмове као што је социјална дистанца који ми се узгред буди речено не допада. Физичка дистанца да, али и на тој дистанци срцем морамо остати близу једни другима, носити бремена једни другима, ако хоћете бити солидарни, што социјална дистанца нужно не подразумева.

Kатолици су добили на ХРТ-у свакодневни термин за телевизијско богослужење. Јесте ли размишљали или можда предлагали такву могућност барем недељом за православне вернике у Хрватској?

Настојимо да, за сада скромним техничким средствима преко интернета омогућимо верницима да свакодневно учествују у богослужењима. Сада, пошто је Саборна црква на Цвјетном тргу веома оштећена у земљотресу, богослужења обављамо у капелици у склопу црквене гимназије на Светом Духу. Са истог места, уз Божју помоћ, својим ограниченим снагама упућујемо и реч наде и утехе. Снимамо једном камером и емитујемо на интеренту. Задивљујуће је колико људи прати богослужења и нашу скромну реч. То сведочи да смо жедни Бога. Поготово у оваквим критичним и турбулентним периодима. Наравно, увек смо спремни за сарадњу са јавним медијима. ХРТ-ом и другим. Захваљујем Вам на овом питању.

С друге стране, некада су људске и верске заједнице у оваквим ситуацијама редовно тражиле и проналазиле кривце за колективне несреће у појединим мањинским групама. Због епидемија куге често су широм Еуропе страдали Јевреји. Kако је данас? Јесмо ли просвећенији, напреднији и хуманији?

То је питање које свако треба себи да постави. Надам се да смо напреднији и хуманији. Жао ми је због свих хришћанских погрешака, од убиства неоплатоничарке Хипатије, па на даље кроз већ поменути дубоки кладенац даље и ближе прошлости. Што се тиче колективне кривице мањина, увек постоји један мали тамни брат у нама, како каже Kарл Густав Јунг, који пројектује сопствене фрустрације и недостатке на друге. Антисемитизам постоји и тамо где нема Јевреја. По реплици из филма Брод лудака, уз бициклисте су негде кривци Јевреји, а негде други мањински народи или верске групе. Зиновјев је 1999. године, у свом чувеном интервјуу Фигароу приметио да у савремено доба по одлуци светских моћника читави народи и државе могу бити уништавани, па и уништени, уколико медији од њих направе такве дежурне кривце, какви су Јевреји били у време нацизма.

Чини ли вам се да ауторитарности склони политичари и политике без превише отпора, па чак и уз аплаузе, прелако успевају у суспензији многих основних људских права и грађанских слобода?

Питање има много, много слојева. Одговор зависи од друштвеног и историјског контекста који посматрамо. Одговор на Ваша два реда захтевао би не једну дисертацију. На многа питања би требало претходно одговорити. Да ли је, опет по Зиновјеву, пад комунизма означио и пад демократије? Следствено: да ли живимо у демократском или постдемократском друштву и где су ту људска права, која ја не занемарујем у пракси. Али, да не околишам, у односу на актуелну пандемију и мере државних власти ради заустављања заразе и мање жртава, бићу задовољан ако ме приметите у маси која аплаудира Пленковићу и Јанши и њиховим владама и свакоме ко одговорно настоји и успева да, у складу са медицинским препорукама, заштити народ. Са тим немам никакав проблем, иако још једанпут морам да нагласим да са великим духовним болом служим литургију без присуства народа. Јасно је да ограничавање кретања ограничава привремено и грађанске слободе. Али, реците ми које решење је боље. Можда нам у Ломбардији могу нешто препоручити.

Kако се ваша помесна Црква припрема за потпуно извесну економску кризу која следи? Припремате ли и ви неке социјалне мјере?

Социјалне и привредне последице пандемије тешко је предвидети. Наша Црква у Загребу је у земљотресу претрпела велику штету на храму и другим непокретностима од којих се издржавају све наше активности, гимназија итд. Дакле, за нас Загрепчане је double trouble, дупла невоља, као у оној старој блуз композицији коју Клептон сјајно изводи. Моји свештеници нису чекали процене штете, ко ће, а ко неће остати без посла. Само су наставили да већ четврту годину за редом онима који су најугроженији достављају помоћ. У тренутном контигенту распоређујемо десет тона хране и средстава за хигијену. Борићемо се и даље. И нама ће требати помоћ, пре свега да поправимо храм на Цвјетном тргу, друге непокретности. Полако. Ми често кажемо: Даће Бог! И тако буде!

Очекујете ли да ће се у свету уопште, па тако и у црквама променити однос према материјалном богатству и сиромаштву, солидарности, социјалној политици?

Ми морамо да постанемо бољи. Ми морамо да се вратимо неким вредностима које су незаменљиве, као што је састрадална љубав, или, ако хоћете, емпатија. Потребна нам је једна нормална социјална политика, о којој су говорили руски религиозни мислиоци, као што је Владимир Соловјов, отац Сергије Булгаков и други, посебно римска катедра која је у својој еванђелској експликацији увек обраћала посебну пажњу према социјалној политици и једнакости. Откровење и Црква су упућени на свет, и треба водити једну хришћанску политику, јер изворне хришћанске вредности су афирмација људске личности и његових економских и духовних права. Требало би да се чешће враћамо на Лукино Јеванђеље које се, више него остали новезаветни текстови, осврће на социјалне теме. Верујем да је у њему одговор на Ваше питање.

Вирус се понаша врло "екуменски" и не прави ама баш никакве разлике међу људима ни по једној основи, па ни националној и верској. Очекујете ли да ће пандемија помоћи да дуготрајније завлада осећај једнакости и солидарности међу људима и да ће се побољшати однос према мањинама, а Вас питам посебно за хрватске грађане српске националности?

Сматрам да нас невоље уједињују, како је рекао и Ернст Ренан. Притом је мислио на националну државу. Волео бих да је осећај једнакости и солидарности непрестано присутан свуда па и у нашој земљи и да нам није потребан некакав тамо вирус да бисмо то освестили. Такође бих волео да је осећај једнакости и солидарности непрестано присутан. Волео бих да хрватски грађани српске националности увек буду третирани као суграђани без икакве предрасуде и дискриминације. Све ране рата дају се зацелити уколико нам је будућност а не прошлост приоритет. Молим се да живот крене даље, тамо где небо и земљу спаја хоризонт, где се додирујемо, а знамо ипак да је нама потребна држава која ће бити сервис личних и индивидуалних слобода, а самим тим и среће појединца и заједнице.

Што мислите, је ли једна оваква (пан)демија могла угасити сву ону мржњу, страхове преточене у агресију и напослетку ратове деведесетих међу нашим народима и државама, кад већ хршћанска љубав није помогла?

Жао ми је због ратова 90-их година међу нашим народима и државама. Бојим се да смо тражили много пута основе у међусобним односима у ономе што је архајско и примитивно, а не у хришћанској љубави. Мислим да нам хришћанска љубав налаже ону доцта спес (учену наду) да превазиђемо националне, верске, па и друге поделе, и да узгајамо онај идеал јединства у различитости. Да нам Јеванђеље и љубав били основни животни покретач не бисмо се са болом освртали на 20. век и све оно што нам је донео и однео. Можда је и пандемија неки знак, путоказ, паримеј ка некој бољој будућности.

Kоје поуке извлачите из ове пандемијске непогоде, ви лично као човек и верник и као црквени пастир, епископ и митрополит?

Kао што Тојнби каже да је историја истовремено изазов, ову непогоду такође схватам као изазов за све људе, она изазива на видело све што у нама вреди или не вреди, да постане видљивије, јасније. Ако смо добри, да будемо још бољи, ако, пак, нисмо, да се покајнички суочимо са својим манама, ако смо верни, да додатно по љубави постанемо христолоики. Црква се често посматра као заједница која има пирамидалну структуру. Ја као верник и као црквени пастир, дакле, епископ и митрополит, волео бих да та пирамидална структура буде окренута, да ја служим, а да моји верници уместо мене дају одговоре у вашим гласилима. Волео бих да, као што се каже у Литургији, дамо добар одговор на величанственом Христовом Суду који ће бити коначна процена како нас појединачно тако и света у целини.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ новосадски и бачки Иринеј: Све Литургије које вршимо уствари су једна – огромна, свекосмичка – Литургија благодарења Господу за све Његове дарове!

Mon, 20 Apr 2020 20:55:24 +0000

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду.

У име Оца и Сина и Светога Духа, амин.

Драга браћо и сестре, данашњи дан, дан празновања спасоносног месијанског Уласка Господа Христа у свети град Јерусалим, назива се у свакодневном говору нашег народа празником Цвети. Питамо се: зашто Цвети? Какве везе има цвеће са догађајем о којем смо управо чули у светоме Јеванђељу и који се десио, историјски гледано, пре двадесет векова? Зато што при том свечаном Уласку Господа Христа атмосфера није била тужна овако као што је данас за нас, као и за мене који први пут после вишедеценијске свештеномонашке и епископске службе беседим пред практично празним храмом, који би иначе, у свакој другој прилици, без невоља у којима смо се нашли у ове наше дане, био препун и присуства и радости верујућег народа, а већ јучерашњи дан, Лазарева субота, са дечјим празником Врбице и литијом деце око храма, био би увод у радост данашњега празника. Наравно, ни чињеница да сада говорим пред веома малобројним присутним свештеницима и верницима не умањује радост овога светога дана и празника. Имамо, додуше, олакшавајућу околност да,благодарећи савременим технолошким средствима која је човек створио, такође просвећењем од Бога, од Духа Светога, пре свега захваљујући Радио-телевизији Војводине, нашем црквеном радију Беседа и другим техничким средствима данашњег времена, ипак, макар и са растојања, наши верници данас делимично учествују, заједно са нама, у овој светој Литургији. Камо среће да човек ствара све што ствара у славу Онога Који га је оспособио да врши проналаске, за побољшање начина и квалитета живота овде на Земљи, а не за ратовање, уништавање и самоуништење! Зашто наглашавам да верници, мада физички одсутни, заједно са нама, ипак делимично учествују у светој Литургији? Није ли било довољно рећи да је прате? Није, а ево и због чега није: грчка реч Литургија значи свенародно делање, богослужење читаве Цркве, свега Божјег народа, сабраног не само на једном месту, у једном храму, него по свој земљи и на свим небесима. Све Литургије које вршимо уствари су једна – огромна, свекосмичка – Литургија благодарења Господу за све Његове дарове, као и за сву историју спасења рода људскога и свеколике творевине. Спаситељ је дошао у свет управо да порази, да згази нечастиво тројство непријатељâ рода људскога – греха, смрти и ђавола.Он је то и извршио, и од тада, па до свршетка века, до Његовог другог доласка, Он то непрекидно врши кроз Цркву Своју,а у Цркви првенствено кроз свету Литургију, на којој нам даје Самога Себе на најприсније сједињење Њега и нас, а преко Њега и нас међусобно и са Божјом творевином. То је суштина свете Тајне причешћа која чини центар свете Литургије и центар свеукупног живота, мисије, искуства и смисла постојања Цркве овде на земљи. Пренос Литургије на радију и телевизији или на друге данас могуће начине не може, следствено, никада бити право или пуно учешће у Литургији, акамоли адекватна замена за то учешће, односно за служење, саслуживање и причешћивање сабраних на њој. Већина данас сматра да је то мање зло од потпуног онемогућавања редовног литургијског живота, што се и дешава у наше тужне дане. И сâм, мада нерадо, прибегнем таквом решењу када ме околности на то приморају (дужа болест понекад или принудна изолација сада). Зато, дакле, и поред туге коју ових дана осећамо због заразе, због свих неопходних мера које онемогућавају не само кретање људи него и нормално одвијање светих богослужења, као и свих других сегмената нашега друштвеног и личног живота, ми ипак не губимо унутрашњу радост коју нам нико, по речима Христовим, одузети не може. То је радост због искуства сусрета са Њим, јединства са Њим. Ко искрено верује у Христа и љуби Христа, тај у Њему пребива и Он у таквом човеку пребива (ср. Јеванђеље по Јовану, главе 14 – 17, и његову Прву посланицу у целини). На другом месту Христос каже: „… Где су двојица или тројица сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима” (Мат. 18, 20). Исто тако, Он после Свога Васкрсења из мртвих, а пре Узласка на небо, пре Вазнесења, све нас уверава:„… Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 20).То је наше искуство! То је наша вера! То је наш доживљај! То је за нас, православне хришћане, најнепобитнија истина нашега живота!

Овај дан је својеврсни мост између периода Часног и Великог Поста – званог и Четрдесетница јер траје шест недеља, односно неких четрдесет дана, а установљен је по угледу на четрдесетодневни пост Самога Спаситеља у Јудејској пустињи на почетку Његове јавне делатности – и периода када славимо страдања Христова, па је зато назван Недељом страдања или Страсном седмицом, на чијем се почетку управо налазимо. Али на крају те недеље опет нам долази неотуђива и неодузимљива радост, још већа него данашња, радост због сусрета са Васкрслим Господом, Који није само као појединац васкрсао из смрти него је и Васкрситељ свих људи, од првог до последњег, од Адама и Еве до краја људске и светске историје. Зато Он и јесте једини Победник смрти, тог последњег и коначног непријатеља човековог, јер нема тога човека који жели да умре и који, свесно или несвесно, не чезне за вечним животом, а он је могућ управо благодарећи Господу Христу, Његовом делу спасења, Његовој Цркви, Његовом трајном боравку и дејству међу нама и у нама, силом Духа Светога Његовог и благовољењем Небескога Оца, Његовог и нашег. Зато претходни период представља период покајања, смирења, молитве, поста, туговања због наше огреховљености и наше недостојности милости и љубави Божје, али са једним светлим изузетком: то је празник Благовести –у славу дана када је најављен долазак Христов у свет, због чега га и зовемо Благовести, што значи благу или радосну вест – и тај празник је просто припрема за данашњи празник, када славимо следеће: васкрсавши Лазара из мртвих после четири дана од његове смрти, Господ најављује Своје страдање, најављује га на шест дана пре Пасхе, како се говори у Јеванђељу, па зато светкујемо Страсну седмицу. Седми дан је Пасха, дан Васкрса, а дотле – припремамо се да празнујемо страдање Његово и све што је учинио за нас и за наш нови живот, живот вечни, живот у Њему, са Њим и за Њега, као што је Он дао себе у замену смрти за нас и на крају ту смрт смрћу Својом поразио, запечатио ту победу Својим Васкрсењем, а нама даровао да будемо учесници Његовог Васкрсења. Јер, Он је као Богочовек природу нашу, укаљану грехом и демонизовану пре Његове појаве, очистио,осветио, обожио и у Себи, у Својој богочовечанској Личности, занавек прославио и обдарио вечним, блаженим животом у Царству небескоме.

Тако, дакле, као мост, како рекох, између Четрдесетнице и Страсне седмице, као припрема за Васкрсење, као најава не само Христовог Васкрсења него и општег васкрсења на крају историје, при Другом доласку Христовом, данашњи празник је радостан празник, радостанупркос свој тузи и невољи наших дана. Јер, при уласку Христовом у Јерусалим, не неком обичном, свакодневном уласку (није он само једампут у животу улазио у Јерусалим) него при месијанском уласку кад улази као Спаситељ, Искупитељ, Избавитељ света и све творевине, био је препознат од народа као обећани и проречени Месија и зато му је одушевљено мноштво клицало: „Осана Сину Давидову! Благословен Који долази у име Господње!” (Мат. 21, 9; ср. Марк. 11, 9; Лук. 19, 38 и Јов. 12, 13). Деца су такође, заједно са одраслима, учествовала у дочеку Спаситеља, држећи у рукама, по тадашњим обичајима, палмове гранчице, простирући цвеће по стази којом ће Спаситељ проћи и понављајући поздраве и покличе старијих, чиме је била остварена древна библијска порука да је Господ „из уста деце и одојчади начинио Себи хвалу” (Мат. 21, 16). Зато, узгред буди речено, и ми имамо Врбицу као дечји празник, а врбове гранчице се благосиљају и деле из простог разлога што код нас нема палми.

Данас,сабрани овде, иако нисмо имали и немамо ни у рукама ни у храму цвећа и гранчица, можемо имати у себи цветове наше вере, наше наде, наше љубави према Христу, а у Његово име и у Његовој благодати једних према другима и према свима, без изузетка, жалећи што толико људи широм света страда и молећи се да Господ што пре уклони ово што је по попуштењу и допуштењу Његовом снашло данашњи свет. Јер,ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа ни без Њега. Црквеним језиком речено, нешто бива по благовољењу Божјем, а нешто по допуштењу Његовом. Разлога за то увек има, а то нису само наши појединачни греси и нагомилани преступи, који изазивају неку опомену Божју коју ми доживљавамо као казну, него је то погрешни пут и правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се духовно уздиже ка небу, ка Богу, данашњи светсе мање или више затворио у себе, бар некадашњи хришћански свет је то урадио. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће, својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу људску историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине и пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. По десетине и стотине милиона некада су односиле разне епидемије и пандемије – куга, колера и друге. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи о старању за своје здравље, које је дар љубави Божје, као и за здравље својих ближњих, поштујемо и примењујемо. Ако није нескромно, рећи ћу да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, понајвећма поштују упутства лекарâ и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање.

Али ја ипак изражавам наду и молим се Господу, а уједно и апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, – сва друга празнична богослужења ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време њиховог одржавања, – будемо у много већем броју сабрани, истовремено се држећи свих упутстава: довољног растојања, малог броја људи у храму, с тим да већина људи буду ван храма, на прописаној удаљености један од другога… На тај начин наши верници би могли директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да доживе свету Литургију. Понављам и наглашавам, браћо и сестре: Литургија не претпоставља само интелектуално праћење него, пре свега, живо, органско учешће у њој и баш зато се сабирамо у храму. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва – лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама – никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се, даље, да ће и сама епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности и зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо бар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега.

Ми се надамо да ће кроз нашу искрену веру и искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да за њу будемо вечно благодарни, и ово искушење проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него физичка – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. То важи најпре за нас хришћане, почевши од мене, али важи и за све људе. Нека Господ – Који је свечано, а опет тако скромно и смирено, без помпе, на обичном магарету, ушао у Јерусалим уочи Свога страдања и Васкрсења, у најважнијем тренутку, на врхунцу подвига спасења света и човека – и нама, који ћемо такође скромно и без икакве помпе славити Његово Васкрсење, буде живи личносни Наук, Узор, Извор неугасиве наде и радости за сав наш живот. Дакле, и из таквих околности какве су садашње можемо да извучемо поуку и поруку за програм свог животау времену, а самим тим, ако Бог дâ, и у вечности, у заједници са Њим, са Пресветом Богородицом, са светима из рода нашега, на челу са Светим Савом, и са свима светима, као и у заједници једних са другима.

Нека Господ дâ да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову! Њему слава и хвала увек и довека! Амин.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протосинђел др Клеопа (Стефановић): Акатист у животу православних хришћана

Mon, 20 Apr 2020 14:12:43 +0000

Шта је то Акатист, које место има у животу православних хришћана, када се служи, како се служи, коме је све посвећен, слушаоцима нашег радија за Васкршње празнике појашњава протосинђел др Клеопа (Стефановић), старешина Саборног храма св. Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима и професор Богословије Светога Арсенија Сремца у овом граду.

Звучни запис разговора

Замолили смо о. Клеопу да посебан акценат стави на Акатисте посвећене Господу и Спасу нашему Исусу Христу, Победитељу смрти.

Извор: Радио Слово љубве

Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић у емисији "Питајте свештеника": Без Васкрсења Христовог нема смисла постојања!

Mon, 20 Apr 2020 14:11:53 +0000

“Без Васкрсења Христовог нема смисла постојања. Нико и ништа не може побиједити вјеру Православну“- казао је, између осталог, у емисији ,,Питјте свештеника на таласима Радија ,,Светигора“ протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки.

Звучни запис емисије

С обзиром да смо ове године Васкрс дочекали и прославили у тешким условима, због пандемије која је изненада задесила читав свијет, отац Слободан каже да је њему, као свештенику, тешко да слави Васкрс у оваквим условима.

,,Ухвати ме туга кад станем на двери и кажем Мир свима а никога око мене нема. Славимо Васкрс у радосној тузи, као што су некад наши свештеници служили у празним црквама за вријеме комунизма. И ово ће проћи и опет ћемо славити славно Христово Васкрсење торжествено и саборно“-каже отац Слободан.

Архијерејски намјесник никшићки нас је поучио и о томе како да на најбољи начин, у кругу Мале цркве-своје породице, искористимо вријеме изолације изазване вирусом корона на духовну корист.

Извор: Радио Светигора

Младић у празном гробу (Мк 16, 5)

Mon, 20 Apr 2020 14:10:11 +0000

Васкршња прича у Еванђељу по Марку почиње доласком жена у рано недељно јутро на гроб у који је положен распети Исус (Мк 16, 1–2).

Њихову недоумицу у погледу тога ко ће им помоћи да одвале стену са улаза у гроб решава необични призор који затичу: велика стена је већ одваљена (Мк 16, 3–4). Када су ушле у отворени гроб затичу у њему младића обучена у белу хаљину који је седео са десне стране места на коме је био положен Исус (16, 5). Пошто су се уплашиле, у бело обучени младић обратио им се следећим речима: „Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овде; ево места где је био положен. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети, као што вам рече“ (Мк 16, 6–7). Чувши ове речи, жене се уплашише веома и ништа никоме не рекоше (16, 8).

Жене мироносице, дакле, које долазе да помажу Исусово тело наилазе на празан гроб. Међутим, истине ради, гроб није потпуно празан. Онај кога траже додуше није у њему, али гроб није празан утолико што се у њему налази загонетни младић који саопштава присутним женама васкршњу поруку (Мк 16, 5). Овде је важно нагласити да се у Еванђељу по Марку особа у празном гробу изричито назива „младић“, а не „анђео“. У Еванђељу по Матеју пак особа која је у празном гробу није младић, већ „анђео“ који је сишао са неба, одвалио камен од гроба и седео на њему (Мт 28, 2). У Еванђељу по Луки у празноме гробу нису ни један младић, нити један анђео, већ „два мушкарца“ (Лк 24, 4), док Јован говори да је Марија видела „два анђела“ (Јн 20, 12). Без обзира како су настале ове разлике у васкршњим извештајима, важно је да Еванђелист Марко изричито и намерно говори о младићу, пошто да је хтео да наведе анђела, то би и учинио, јер пет пута раније у свом Еванђељу говори о анђелима.

Овај моменат није пука случајност, већ сигнализује једну дубљу поруку коју је Еванђелист Марко уткао у своју приповест. Наиме, у својој еванђелској приповести Марко два пута приповеда догађај са једним непознатим „младићем“. У оба случаја „младић“ је загонетна личност. Први пут „младић“ се појављује у једној необичној сцени у Мк 14, 51–52. Приликом хватања Исуса дошло је до опште пометње међу ученицима: „И оставивши га, побегоше сви“ (Мк 14, 50). Потом следи: „А за њим је ишао неки младић огрнут платном по голом телу; и ухватише онога младића. А он оставивши платно, наг побеже од њих“ (Мк, 51–52). Овај моменат у приповести је јединствен у еванђелској традицији, тј. има га само у Еванђељу по Марку. Тачније проучавање овог текста и његово упоређивање са приповести о младићу у празном гробу (Мк 16, 5) показује значајне сличности у вокабулару и мотиву. Све то упућује на намеран и јединствен захват Еванђелисте Марка који је паралелним читањем ова два текста желео да проследи једну дубљу поруку од простог навођења следа догађаја.

Чини се да младић који следује Христу приликом хапшења и младић из празног гроба представљају једну тематску целину. Сличности су следеће: обојица су анонимни и за обојицу се користи реч „младић“. У оба случаја нарочити акценат се ставља на њихову одећу: први младић је био „огрнут“ платном по голом телу, док је други био „огрнут“ белом хаљином. У целокупном Еванђељу Марко само на ова два места користи глагол „огрнути“. Већ ови увиди показују да су приче о младићима повезане и подстичу на трагање за дубљим смислом ових текстова.

Одећа свакако има своју симболику: огрнут „платном“ по нагом телу и „бела хаљина“ свакако симболишу почетак страдања када младић бежи и радосну поруку Васкрсења коју саопштава женама. Ова два момента као да указују на стање у коме се налазе неофити, односно они који се крштавају у Цркви. Док први младић, огрнут у обично платно, покушава да следује Христу који страда и при томе бива осујећен од римских војника и присиљен да наг побегне, младић у празном гробу је уредно обучен у беле хаљине, није ужурбан, спокојно седи са десне стране места где је био положен Исус. Крштењска симболика је очигледна: „младић“ је тип новокрштених хришћана и представља њихов пут од почетака следовања Христу, саблазни његовог страдања, страха од спољашњих непријатеља, обитавања нагости несигурне, само „платном“, прекривене егзистенције до спокојне и непоколебљиве вере у Христово Васкрсење.

У ранохришћанској крштењској пракси Цркве кандидати за крштење најчешће су носили обичну одећу све до крстионице, а потом су наги погружавани у воду (= симболика смрти Исусове) да би по изласку из воде носили белу одећу (= симболика Васкрсења Исусовог). У приповести Еванђеља по Марку младић који бежи у моменту почетка страдања Христовог може дакле представљати агонију онога који одлучује да се крсти и његово суочавање са крсним путем на коме треба да следује Исусу, док младић који седи гробу, са десне стране, представља спознају величанственог дела Божијег, Васкрсења Христовог у коме је позван да учествује. У том смислу би порука коју младић упућује женама: „идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети као што вам рече“ (Мк 16, 7), била порука упућена сваком читаоцу, да се врати у Галилеју, дакле у свет Маркове еванђелске приповести и да се наново сусретне са Христом, ониме што је он чинио и учио, само овога пута у светлу догађаја његовог Васкрсења. Праћење Христа од почетка његовог деловања у Галилеји, преко његовог страдања на крсту до Васкрсења, пут је свакога који се одлучи да му следује, а то своје следовање пројавиће крштењем које је такође пут који води од страдања и несигурности овога века до славе и величанства Васкрсења Христовог.

Приче о младићима у Еванђељу по Марку (Мк 14, 51–52 и 16, 5) конципиране су, дакле, као ранохришћанска васкршња катихеза. Ова катихеза има двоструки циљ: први је да ослика пут неофита, од храброг следовања, преко колебања и бега до спокојног слављења Васкрслог Христа, од нагости егзистенције у страху до белих хаљина славе Господње (уп. Мк 9, 3). Други је да хришћане потакне да увек изнова читају целокупно Еванђеље по Марку, јер је то прича која их се суштински тиче, у којој ће увек наћи поуку за свој хришћански живот. То је дакле прича у којој ће увек изнова наћи Господа и бити сведоци његове крсне и васкршње славе.

Извор: Теологија.нет

Васкршњи разговор Eпископа Теодосија за „Јединство”: После страдања, долази радост живљења у Христу

Sun, 19 Apr 2020 20:22:36 +0000

Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти. Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима.

Хришћани широм света ове године дочекују највећи хришћански празник – Васкрсење Господње без одласка у храмове. Смртоносни вирус је погодио човечанство, а ни Србија није изостала. Да ли нас то Господ опомиње због помањкања вере и љубави према ближњима, порасту порока и мржње, да ли Срби на КиМ, навикнути на неправду, трпњу и живот у енклавама, лакше подносе мере изолације од остатка Европе и да ли, у овим невољама, смемо заборавити на радост Христовог Васкрсења за „Јединство” беседи, духовни пастир српског народа на КиМ, Његово Преосвештенство епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, Теодосије.

*Да ли су људи на нашој планети Земљи својим скрнављењем природе, породице, морала, животињског света и свега што је створио Господ, на неки начин допринели да се дешавају глобалне пошасти као што је коронавирус?

Све болести и несреће на свету су последица нарушеног односа човека и Бога, и самим тим, човека и богомстворене природе. Бог је човека обдарио својим ликом и подобијем и учинио га мудрим управитељем створеног света. Изгубивши свој однос са Богом, човек је уместо мудрог управитеља, који живи у хармонији са природом, кренуо да оно што је Бог створио грубо експлоатише и, тако, нарушава богомдани склад свега створеног. Отуда бројне несреће, али и вируси и друге епидемије. Сва створења Божија саздана су да познају у човеку свог господара и икону Творца. Али, човек када изгуби заједницу са Богом, у њему створена природа више не препознаје свога господара, и брани се од њега. Познато је да су се и дивље звери умиљавале светитељима, јер су у њима препознавале лик Божји. Они који су васпоставили лик Христов у себи, ако имају веру у Бога: ,,…ако и што смртно попију неће им наудити (Мк. 16,18). Губитком вере и љубави и осећаја заједнице са створеном природом, човек живи у сталном страху и покушава да укроти природу и потчини је себи на безобзиран и себичан начин. Човек, на тај начин, само жање плодове свога удаљавања од Бога и бива жртвом болести, старења и коначно телесне смрти. У Христу постајемо „нови човек” и тако преображени, васпостављамо аутентичан однос са природом. Иако старимо и умиремо у старом човеку, у Христу узрастамо и живимо новим животом, који се наставља и након телесне смрти.

*Можемо ли правити паралелу са десет библијских пошасти из Старог завета у земљи фараона са данашњим невољама?

Бог је кроз читаву историју спасења рода људскога на више начина опомињао човека да би га вратио аутентичном односу са Собом и створеним светом. Библијских десет пошасти само су један од примера божанске педагогије. Бог и овом епидемијом, као да нам показује да треба да мало застанемо у помамној трци за материјалним богатствима и уживањима, да се вратимо бризи једних за друге и ојачамо у вери да сва богатства овог света, моћ и знање нису у стању да нам помогну уколико се не променимо, не вратимо Богу, а то је управо значење речи покајање тј. преумљење.

*По хришћанском cxватању, поред Светог храма, дом и породица сачињавају основну област хришћанског живота и примену хришћанских принципа. Како објаснити учестале изјаве појединих људи да их, због новонастале ситуације, „гуши” боравак у свом дому и са својом породицом, а други се, пак, одају пороцима и траже помоћ код психолога, социолога или на психијатрији?

Живећи у егоизму, савремени човек губи потребу и способност да живи у заједници истинске љубави са другима. Иако је стално у неком дружењу, забавама, путовањима, савремени човек је у дубини срца веома усамљен и уплашен. Без тих помагала којима утишава осећај самоће и дубоке унутрашње патње, човек постаје анксиозан, а друге доживљава још више као претњу. Отуда је, рекао бих, од коронавируса много опаснији вирус човековог егоизма, страха и панике, неспособности да се суочи са неизвесношћу и смрћу, јер је навикао да све контролише и прилагођава себи. Зато мора да се смиримо и упознамо себе у Христу и кроз Христа, да упознамо ближње, не као своју претњу или конкуренцију, већ да разумемо да смо сви део једног великог био-организма и, штавише, Тела Христовог, у коме смо сви позвани да будемо једно у Христу.

*Ако је истински и искрено човеково срце испуњено вером у Господа створитеља, има ли разлога за панике и страхове?

Господ на више места у Еванђељима поручује ученицима да се не плаше, да се не брину. Онај који се предао вољи Божијој, све што се дешава око нас доживљава као израз воље или допуштења Божијег. Наравно, наше је да чинимо што до нас стоји да нешто поправимо или променимо, али не у грозничавом настојању да сопствени мир изградимо тако што ћемо друге прилагођавати себи. Мир који нам Христос даје није од овога света и задобија се смирењем, предавањем Богу у дубини срца. Тада можемо да живимо и у најтежим околностима, а имаћемо мир у срцу. Човек који нема мира са Богом, увек је у немиру и страху шта доноси следећи дан. У Беседи на гори Господ нас учи да су нам све власи на глави избројане, да се угледамо на љиљане у пољу, на природу око нас, која је у хармонији са вољом свога Творца. Чак и тешке ствари у животу, у таквој преданости Богу, не могу да нам унесу немир и страх.

*Да ли ова злокобна недаћа која је задесила човечанство, искушава нашу солидарност, трпељивост, јединство, поштење, односно нашу хришћанску веру, али и уопште светоназорска уверења?

Солидарност и истинска љубав пројављују се само када живимо у духовној свести да смо сви у Богу повезани као његова чудесна творевина и да кроз Христа, Бога Логоса који је постао човек нас ради, имамо отворене двери да живимо као један организам, једно Тело Христово, а то је Црква у ширем смислу речи, као богочовечанска радионица спасења и обожења васцеле творевине. Када један уд страда, цело тело осећа, и управо у тој међуповезаности пројављује се најдубљи осећај нашег јединства у Богу. Отуда нас Господ позива да живимо као једна велика породица, у бризи једни за друге, а не самољубиво и индивидуалистички. Једна криза као што је ова епидемија понајбоље пројављује колико смо заиста узрасли у тој свести заједништва у Богу, или, колико смо остали усамљени у својој самољубивој изолацији.

*У овој трагедији васцело српство враћа се из „белог света” мајци отаџбини. Није ли то показатељ да се и у добру и у злу вратимо својој земљи, својим коренима и својој вери?

Људи се враћају у отаџбину, већином зато, што су услови лечења приступачнији и јефтинији него у иностранству, посебно у случају да немају приступ бесплатним здравственим услугама. То показује да без обзира колико у неким нормалнијим условима живот у страним земљама може бити удобнији, у тренутку кризе показује се да свака земља води пре свега рачуна о својим грађанима и да је најсигурније бити у својој земљи. Надамо се да ће то допринети да се што више људи врате Богу и вери. Сетимо се само стихова великог песника Алексе Шантиће: Остајте овдје!…. Сунце туђег неба, Неће вас гријат ко што ово грије; Грки су тамо залогаји хљеба Гдје свога нема и гдје брата није.

*Српски народ је вековима изложен страдањима, а посебно наш народ на Косову и Метохији. У последњих двадесет година живе и у гетима и у недобронамерном окружењу, а при том је очувао ментално здравље, јединство и племенитост. Може ли послужити као пример у овим тешким данима и да ли је управо чврста вера очувала Србина да стоји усправно на својој заветној земљи?

Данас је велики део планете у изолацији и карантину, а Срби на Косову и Метохији, посебно у нашим изолованим селима и енклавама, у својеврсном су карантину већ двадесет година. Најтеже је било у послератним годинама када су невоље кулминирале Мартовским погромом 2004. године. Ипак и то смо проживели као и друге многе опасности, јер наш народ је овде навикао да у трпљењу и нади носи све тешкоће, с вером у Христа. Генерације наших људи одрасле су управо на том хришћанском етосу и дубокој свести да нема васкрсења без распећа и да после сваког страдања, које трпељиво подносимо Христа ради, долази радост и нова обнова. То је пример који треба да укрепи и наше сународнике широм Србије, јер сада се сви суочавамо са заједничким новим искушењем, који треба трпељиво изнети, са вером у Бога.

*Уколико нисмо у прилици да присуствујемо богослужењима у црквама, да ли ће Господ чути наше молитве из породичног дома, дворишта, њиве, ливаде…?

У разговору са женом Самарјанком, Господ нас подсећа да: „долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“ (Јн 4, 2324). Христос жели да нам каже да смо позвани сваки час и на сваком месту да се клањамо Богу и молимо му се. Наравно, најбоље је када то можемо да чинимо сви заједно у храмовима, али када то нисмо у могућности,молећи се Господу у „тајној одаји срца свога“ учествујемо у чудесном прослављању Бога коме се клањају хорови анђела и многе душе праведника. Бројни су светитељи наше Цркве који су живели по пустињама и нису могли редовно да учествују у богослужењима, а стално су били у заједници са Богом. Сетимо се само страдалника по бољшевичким гулазима, који су се молили и служили Богу како су знали и умели. Зато, и у овој ситуацији служимо Богу онако како околности тренутно дозвољавају, водећи рачуна да наша лична вера и слобода никада не буду камен спотицања или, не дао Бог, опасност за нашег ближњег. Вера без љубави према ближњем прелази у фанатизам и зато је важно да, и у овом тренутку, покажемо озбиљност и послушност Цркви која нас упућује како да се у овим околностима молимо Богу. Отуда је веома важна кућна молитва, јер наше породице су домаће цркве, а и где год да се налазимо молитвено, ми смо са Богом, и нећемо бити никада на губитку.

*Колико нас молитва и пост у ишчекивању Васкрсења Господњег спашава од страхова?

Страхови долазе увек од маловерја, или неверја, или самољубља, и зато молитвом и постом, као најважнијим оружјем хришћанског живота, побеђујемо све бриге и страхове, чинећи оно што до нас стоји, али препуштајући се увек и у свему, првенствено, вољи Божијој. Оно што од нас не зависи, не можемо ни да променимо, али можемо да променимо начин како ћемо се према томе односити, да ли са страхом, бригом, паником, или са чврстом вером, да све што бива, бива по неизрецивом промислу и суду Божијем. Бог жели да се сви спасу и онда је све што нам се дешава, ако то примимо са благодарношћу и трпљењем, нама само на корист и духовно узрастање.

*Да ли је пост делотворан без духовне основе нашег живота?

Телесни пост сам по себи нема смисла и значаја уколико није повезан са молитвом, милостињом и другим добрим делима. Данас постоје разне нутриционистичке методе које подразумевају неку врсту потпуног или делимичног поста. Савремена наука увиђа значај ограниченог уношења хране. Али за нас хришћане, пост није само метода за постизање бољег здравља тела или мршављење, већ, пре свега, подразумева уздржање од свега онога што нас удаљава од Бога и вечног живота. Треба постити и од сувишних информација, од празнословља, од сваке речи која може да повреди ближњега. Зато је хришћански пост неодвојив од молитве и љубави према ближњима.

*Можемо ли примити светлост Васкрсења у наша срца ако не опростимо, ако осуђујемо и ако не сагледамо сопствена сагрешења?

Опростити другима за њихова сагрешења, значи, отпустити их, заборавити. Отуда не смемо да дозволимо да се у нама укорени злопамћење, или, не дао Бог, мржња. Праштање је у суштини прихватање других, са свим њиховим слабостима, и засновано је на дубокој спознаји да сви носимо палу и слабу људску природу, и да ако један дан сагреши наш брат, други дан сагрешићемо и ми. Обично они који осуђују друге, осуђују управо оно што и сами имају у себи и што им толико смета. Зато треба дубоко узрастати у спознаји сопствених слабости, и кроз смирење, које та спознаја доноси, да задобијамо дар истинске љубави Божије, која отвара двери нашег срца да бисмо примили пуноћу радости Васкрслог Христа.

*Шта је за свет значио краткотрајни боравак Исуса Христа у гробу и његово васкрсење?

Господ је пострадао по својој човечанској природи, али као предвечног Бога Логоса, сила телесне смрти није могла да Га се дотакне. Управо у томе је Његова победа над смрћу, јер је Христос као Богочовек пострадао и васкрсао и отворио нам двери вечног живота. Од Христа, феномен телесне смрти више не подразумева одвојеност од Бога, већ смрт онога који верује у Христа, врата су за вечни живот. Управо је то Господ благовестио Марти након смрти њеног брата Лазара: „Ја сам васкрсење и живот: који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11.25). Након телесне смрти Христос је сишао у дубине ада, простора у коме су обитавале душе оних који су уснули. Они који су га чекали и препознали као свога Бога и Спаситеља, превео је у Земљу живих, и они сада обитавају у блаженој нади новога васкрсења.

*У овим тешким временима пуних неизвесности и трагедија, сме ли да изостане наше радовање Христовим Васкрсењем и новим животом?

Хришћанска вера без радости није наша вера. Хришћани су са радошћу подносили сва страдања, прогоне и невоље у овоме свету, знајући да су оне само за овога света и века и да после њих долази вечни живот у Христу. Зато и ми, чинимо док смо у овом свету оно што до нас стоји да служимо тајни Христовог Еванђеља и благовестимо ту радост свима, својим делима, својим речима и утехом. Све невоље ће пре или касније проћи, а оне који имају вере и у најтежим тренуцима блажиће радост Христовог васкрсења која је сада и овде међу нама и стално нас укрепљује.

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Васкршњи разговор Епископа милешевског Атанасија (Раките): Господ позива да имамо заједништво живота!

Sun, 19 Apr 2020 20:21:34 +0000

Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у посебном Васкршњем разговору слушаоцима радија "Слово љубве" поручује да се морамо непрестано подсећати смисла Васкрсења Христовог, јер је овај догађај донео највише плодова нама као народу, али плодоносан је и за свакога од нас понаособ, у нашем личном животу.

Звучни запис разговора

У светлу Васкршње посланице СПЦ, питамо Преосвећеног Владику како да ми као Христоносни народ, у светлости Христовог Васкрсења, сагледавамо себе и своју светлу, славну и христоносну историју? Владика Атанасије одговарајући напомиње да "ово питање подразумева и шири контекст, па и овог времена и страдања, јер - као да је Бог све ово дао да бисмо ишли у дубину прослављања овог празника". Преосвећени подсећа на прелазак изабраног народа преко Црвеног мора, који се по заповести Мојсијевој окренуо и видео како је Бог интервенисао и отклонио опасност од свог народа. "Народ је тако видео од каквих непријатеља је заштићен и ослобођен" каже Епископ милешевски и истиче да "Пасха подразумева ношење свести тога сазнања - од чега смо ослобођени и заштићени". Владика додаје да пошто смо очигледно до сада површно празновали Пасху, могуће је да је у Божијем плану да нас подсети да је грех права опасност човеку и животу човечанства. Стога нас Господ за овај Васкрс и подсећа на праве ствари - "од чега је то потребно нас ослобађати и ко је то ко нас може ослободити" рекао је између осталог Епископ Атанасије.

Питамо и зашто је човеку 21. века толико тешко да каже да је свет Божије дело, када наука свакодневно показује величину Божије промисли?Владика наглашава да празновање Васкрса има и спољашњу и унутрашњу страну, па смо ове године позвани да се више бавимо оним унутрашњим аспектом. "То је подвиг и велико делање" напомиње Владика и додаје да је обнова нашег унутрашњег бића "могућа уз Божије деловање - али нашим прихватањем тог подвига". "Ако то успемо – онда смо најдостојније прославили овај Васкрс" истиче Владика Атанасије и закључује да нас „Господ позива да имамо заједништво живота“. Зато Преосвећени позива да наше празновање ове године нарочито укључи ишчитавање књига Новога Завета, јер "слабо познајемо Свето Писмо са којим се по значају ништа не може изједначити".

Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, али многи га дочекују сами и усамљени? "Шта значи бити усамљен?" пита Преосвећени и каже да "ништа није онако као што изгледа". Подсећа да су "наши преци у најтежим тренуцима успевали да буду са најјачим - са Христом". „Нисмо усамљени када смо прикључени Христу! Ми са Њим можемо бити и када смо сами, али то је ствар разумевања срцем", подвлачи Владика Атанасије.

У овим тешким данима, многи тугују због растанка са својим најмилијима, те питамо како њих утешити? "Обуцимо се у свеоружије Божије" подсећа Владика на речи светог Апостола Павла, појашњавајући да је то позив "да се обучемо у јеванђељске врлине". "Потребно је да боље научимо како треба живети у свету у којем смо, очигледно је да смо у нечем грешили" поучава Епископ милешевски.

Замолили смо Преосвећеног Епископа Атанасија да каже коју реч и о јубилеју, 800 година милешевске светиње, која је током векова преживела све болести, ратове и недаће. Зар није чувени Бели анђео, чији приказ је отишао и у свемир и који ће и после нас руком показивати на покров у празном Христоовм гробу, довољан доказ онима који не верују, али и најбољи подсетник хришћанима да страха нема, већ живот вечни, живот у Христу?

Владика Атанасије каже да су околности страдања у којима се свет затекао сада мало одложиле саборну прославу 8 векова Милешеве. "Тај јубилеј дејствује, држи нас и даје нам снагу. И у овим страдањима се подсећамо на Божије присуство међу нама, на оно што су наши преци показали - Васкрсну силу, силу трајања, моћ истрајавања у искушењима и страдањима" истиче Владика и додаје: "Наша вера је таква да даје снагу, неуништивост, а само присуство Христа Васкрслога може објаснити то трајање на овом простору". "Нема јачег мотива у уметности од призора са гроба Христовог", каже између осталог Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у овом празничном разговору за Радио "Слово љубве".

Васкршњи интервју са Епископом мохачким г. Исихијем

Sat, 18 Apr 2020 19:59:40 +0000

Са званичног портала Инфо-службе Епархије бачке доносимо Васкршњи интервју са Његовим Преосвештенством Епископом мохачким г. Исихијем, викаром Епископа бачког.

Који је духовни значај Празника Христовог Васкрсења? На који начин се у Светоархангелском манастиру у Ковиљу дочекује овај најрадоснији Празник? Одјекује ли истина Васкрсења довољно снажно у нашем времену препуном патњи и страдања? Да ли је можда атмосфера изолације – узрокована пандемијом вируса корона – допринела да хришћани ове године Празник Христовог Васкрсења доживе на један другачији начин? Колико се у заједницама Земља живих свакодневно осећа радост Васкрсења? Могу ли поједини догађаји да поколебају Православну Цркву на путу спасења и да учине да утихне светлост Васкрсења?

О овим темама, о Васкрсу 2020. године, разговарали смо са Његовим Преосвештенством Епископом мохачким г. Исихијем, викаром Епископа бачког.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Васкршња порука Епископа бихаћко-петровачког Сергија, О Васкрсу 2020. Лета Господњег

Sat, 18 Apr 2020 18:13:05 +0000

Васкрсење Христово је тријумф живота, пораз смрти, доказ вјере, пламен наде, огањ љубави.

Васкрсење Христово је радост Земље и Неба, темељ живота вјечног, круна свих наших нада. Васкрсење Христово је смрт смрти и живот живота.

Радујмо се радошћу надрадосном, засијајмо срећом коју је човјеку даровао Богочовјек, Исус Христос, „јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети“ (1. Кор. 15, 22).

Васкршња свјетлост, којом нас је Господ обасјао за вјечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом јутру, на сваком бићу које срећемо на животним друмовима.

Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надваладају туга, очај и безнађе; да послушамо ријечи Светог Апостола Павла, који нам рече: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4).

Васкршњи смисао, којим нас је Господ привео к Себи – Смислу цјелокупне историје, нека обесмисли свако наше људско незадовољство, пороке, похлепу и омразу, јер је Господ Својом Крсном жртвом, Смрћу и Васксрењем осмислио сваку нашу патњу, бол и сузу, дарујући нашем постоајњу смисао у вјечности.

Нисмо узалуд створени. Свако од нас је само један каменчић у мозаику људског рода, а на нама је да тај дјелић времена, у којем живимо овдје на Земљи, обојимо љубављу према Богу и ближњима, јер ко у ближњем није познао брата ни у Христу неће видјети Исуса.

Васкрсење Христово нека изнова обнови порушене мостове међу људима и међу народима, да свуда и на сваком мјесту зацари мир, јер смо превише овоземаљског времена узалуд потрошили на ратове и сукобе, проливајући крв једни другима.

Васкрсење Христово нека удахне нови живот страдалној Крајини, која је обездомљена, опустошена и остављена на милост и немилост олујних балканских вјетрова. Заборављена и усамљена, далеко од својих прогнаних потомака, Крајина је небројено пута страдала са Христом, у вјери и нади да ће са Њим и васкрснути.

Остајући са свима вама у молитвеном заједништву, кољенопреклоно вапијем Васкрслом Христу да нас, све заједно, оснажи, подржи, благослови и дарује Својим небеским даровима, како бисмо поново постали Синови Неба, на шта смо од искона позвани.

Имајући свагда Васкрслог Господа у срцу и души, цјеливајмо једни друге поздравом Неба и Земље:

Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!

Извор: Епархија бихаћко-петровачка