У средишту нашег литугијскога живота, у самом средишту онога времена које рачунамо као [црквену] годину, налазимо празник Христовог Васкрсења. Шта је то Васкрсење? 

 

 

Васкрсење је пројава бескрајнога Живота у свету којим потпуно господари време, а стога и смрт. Онај који васкрсне из мртвих више не умире. У овом нашем свету, а не негде другде, не у неком свету који ми уопште не познајемо, већ управо у нашем свету, једнога јутра појављује се Неко Ко је изнад смрти, а Ко ипак јесте у нашем времену. Овај смисао Христовога Васкрсења, ова велика радост јесте средишња тема Хришћанства и сачувана је у свој својој чистоти у Православној Цркви. Истину говоре они који кажу да стварна средишња тема Православља, средиште свеколиког православног искуства, одређујући оквир свега осталог [у Православљу] јесте – Васкрсење Христово.

 

То Средиште, тај Дан који осмишљава све дане и, стога, свеколико време јесте ово годишње празновање Христовога Васкрсења на дан Васкрса. Васкрс је увек крај и увек почетак. Ми свагда живимо после Васкрса и ми се свагда крећемо ка Васкрсу. Васкрс је хришћански празник који је почео да се празнује најраније. Читав тон и смисао литургијскога живота у Цркви садржи се у Васкрсу, заједно са периодом од идућих педесет дана, који врхуни у празнику Педесетнице, празнику Силаска Духа Светога на Апостоле. Ово јединствено празновање Васкрса зрцали сваке недеље у хришћанској Недељи, коју ми на руском и називамо “воскресенье” [дан Васкрсења]. Ако само накратко прочитате текстове недељног јутрења, схватићете, ма колико вам то изгледало чудно, да ми сваке недеље имамо уствари “мали Васкрс”. Кажем “мали Васкрс”, али то је заправо “Велики Васкрс”. Сваке недеље Црква изнова долази до истог средишњег искуства: “Васкрсење Христово видевши…”. Сваке суботње вечери, када свештеник, пошто је прочитао васкрсно Евангелије, изнесе Евангелије из олтара на средину храма [на налоњ, ради цвеливања], објављује се иста основна чињеница наше хришћанске вере: “Христос васкрсе!”. Св. ап. Павле каже: “Ако Христос није васкрсао, узадлуд је вера наша” (1Кор 15, 17), јер онда више немамо у шта да верујемо. Васкрс је стварно средиште и ми можемо да појмимо читаву литургијску годину једино у односу на Васкрс као крај сваког природног времена и почетак “новога времена” у коме треба да живимо као Хришћани. Ако отворите црквени календар, наћи ћете да се све наше недеље називају “недељама по Педесетници”, а да је сама Педесетница педесет дана после Васкрса. Педесетница је испуњење Васкрса. Христос се вазнео на Небеса и ниспослао Духа Светога на земљу. Ниспослањем Свога Духа Светога, Он је установио нову заједницу, нови сабор људи чији живот, иако и даље јесте у овоме свету и премда људи настављају да живе животом света, задобија нови смисао.

 

Овај нови смисао долази непосредно од Христовога Васкрсења. Више нисмо људи који живе у времену као у некаквом бесмисленом процесу, у коме најпре остаримо а који се, потом, завршава нашим нестанком. Нама није дарован само нови смисао живота, већ за нас и сама смрт задобија нови смисао. У васкршњем тропару певамо: “Смрћу смрт уништи”. Ми не кажемо да је Он смрт уништио Васкрсењем, већ – смрћу. Хришћанин се и даље суочава са смрћу као са распадањем тела и са крајем. Па, ипак, у Христу, у Цркви, због Васкрса, због Педесетнице, смрт више није само крај, већ, такође, и почетак. Смрт више није бесмислени догађај који, онда, обесмишљава читав живот. Смрт сада значи учазак у Васкрс Господњи.

 

Ово је основни тон, основна мелодија литургијске године Хришћанске Цркве. Хришћанство је, пре свега, објављење Христовога Васкрсења у овоме свету. Православна духовност је, по свом унутарњем садржају, пасхална духовност. Стварни садржај црквенога живота је – радост. Говоримо о празницима: празник је израз радости Хришћанства.

 

Једина стварна ствар, нарочито у дечијем свету, коју дете лако прихвата, јесте управо радост. Претворили смо наше Хришћанство у нешто тако “одрасло”, тако озбиљно, тако тужно, тако свечано да смо га готово у потпуности испразнили од те радости. А Сам Христос је рекао: “Ако не постанете као деца, нећете ући у Царство Божије” (Мт 18, 3). Постати као дете у смислу у коме је то Христос мислио значи: бити кадар за ону духовну радост за коју су “одрасли” готово у потпуности некадри; и још значи: ући у заједничење са стварима, са природом, са другим људима, без сумње страха или фрустрације.

 

Често користимо појам “благодат”. Али, шта је то благодат? Charisma на јелинском значи не само “добри дар” (благодат) већ и – радост. “И даћу вам радост коју нико неће узети од вас…” (Јн 16, 22). Ово наглашавам управо због тога што сам сигуран да, ако постоји порука коју треба да пренесемо нашем народу, онда то јесте порука порука васкршње радости која врхуни у васкршњој ноћи. Када стојимо пред дверима храма и када свештеник каже – “Христос васкрсе!”, ноћ, по речима Св. Григорија из Нисе, постаје “светлија од дана”. То је тајанствена сила и стварни корен хришћанског искуства. И ми једино у светлу ове Радости можемо да појмимо све остало (у Хришћанству).

 

(Из књиге протојереја Александра Шмемана “Наш живот у Христу, Христов живот у нама”, Образ светачки, Београд, 2007, стр. 106-108)

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Васкрсење Христово за нас хришћане јесте смисао живота и постојања. О Христовом Васкрсењу као темељу и самој суштини хришћанске вере свети апостол Павле је посведочио следеће: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша” (1. Кор. 15, 14). 

 

Звучни запис беседе

 

Полазећи од наведених истина вере, у разговору у протојерејима Владаном Симићем и Миодрагом Андрићем осврнули смо се на актуелне догађаје у вези са пандемијом вируса корона, као и на све учесталије медијске нападе на Српску Православну Цркву.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Овај опис лажних патриота, које је за сва времена прозрео велики Владислав Петковић Дис, актуелизован је у ове наше дане. И док епидемија COVID-19 у Србији јењава и сви се надамо што скоријој нормализацији живота, мрачне душе медијски поробљене Србије све више разјапљују своје чељусти и крвожедно насрћу на Цркву Божју, њене епископе, свештенство и народ. Ова епидемија им је добродошла као одскочна даска за напад и коначни обрачун са својим највећим противником – српским народом, што је немогуће извести док се год чује црквено звоно и глас Српске Православне Цркве.

 

 

У тој борби, лишеној сваке етике, па и оне назовиновинарске, не бирају се средства. Исмевају се најсветије Тајне Цркве, православна вера и хришћански етос који су дубоко укорењени у сваком православном Србину. Принцип двоструких аршина и унапред написаних вести и режираних догађаја су постали наша свакодневица. Док се са једне стране неколицина лекара – као да осим њих на планети нема других лекара и другачијих мишљења – проглашава ,,струком” и затим јој се додају прерогативи врховне власти, са друге стране Црква Божја и верни народ се путем медијâ проглашавају назадним друштвеним фактором који шири заразу, а истовремено привилегованим слојем друштва. Свештеници се додатно оптужују да раде за проценат од сваке сахране, како залаја један политички циркусант сорошевског типа и титоистички конвертит. Оно што су медији радили у процесу обмањивања јавности у такозваним случајевима Маркале и Рачак сада је достигло свој врхунац у свакодневном клеветању Српске Православне Цркве. Најпре су је нападали јер је тобоже у превише добрим односима са државом (властима), а сада је нападају јер тобоже не поштује одлуке те исте државе (власти) пошто се, гле чуда, служба Божја непрекидно врши, храмови су отворени и народ долази да се моли Богу. У јавности је са разних страна већ доста тога речено и изнето је мноштво аргумената који јасно показују да за ,,струку” ниједан затворени простор (мега-маркети, апотеке, продавнице, хале производних погона и слично) није потенцијални узрок ширења заразе, осим светих храмова. Али, вероватно им ни свети храмови не би били проблем да није у питању православна вера јер је за Православну Цркву централни и суштински догађај сједињење са Самим Христом Господом кроз свето Причешће. Е, ту за ,,струку” настаје проблем! Зато народ бива онемогућен да долази на Литургију. Не због затвореног простора, јер ми можемо служити и ван храмова, са прописаним размаком између верника и свим осталим превентивним мерама, али не можемо се одрећи светог Причешћа, које за ,,струку” није ништа више од ритуалне употребе обичног хлеба и вина из једне чаше и једног есцајга! То је истина и то се мора рећи ради Истине.

 

Али да људи из ,,струке” и свега што иде са њом и уз њу не би били исувише уплетени у проблем са Црквом – јер то, на њихову жалост, још увек није препоручљив метод, а и политички је веома клизав и рискантан терен пошто  у Србији има 95% верника – ту су медији да одраде свој прљави посао. Мрачне душе су ту на домаћем терену, што се види из њиховог нескривеног задовољства и елана са којим насрћу на све што је свето. Све се окреће наглавачке, па Црква, која проповеда Живот и победу Живота над смрћу, бива оптужена да угрожава животе људи и здравље читаве нације. Зато све насловне странице безмало свих портала и штампаних медија преплављују лудачки наслови: Skandalozni snimak: u doba epidemije korona virusa u Novom Sadu se pričešćuju istom kašikom; Kašičica bezumlja; Bajka o pravoslavnim lizačima kašika; Kad SPC organizuje korona partije; Pa vi ližite istu kašičicu! Vladika Stefan dobio koronu; и тако даље, и томе слично, све са вулгарним поднасловима и оптуживањeм Српске Православне Цркве за кршење закона, подривање државе и чињење акта биолошког тероризма! Али ту, нажалост, није крај. За сада је врхунац иживљавања медијâ над Црквом оркестрирана кампања против два епископа и неколико свештеника. Не водећи рачуна о било каквом поштовању људског достојанства и основних људских права, посебно права на заштиту личних података и приватности, и без трунке емпатије према онима који су, као и толико других грађана Србије, заражени вирусом корона, медијски жреци епископе и свештенство медијски разапињу и развлаче пред јавношћу као узрочнике свега лошег што нам се дешава. Да ствар буде немилосрднија, све храмове по већим градовима Србије непрестано опседају новинари-репортери да као хијене и лешинари уграбе свој плен и зараде своје сребрнике неком фотографијом верног народа и свештеника и лажним громопуцатељним насловом изнад ње. Телевизија N1 (CNN) и њена сестра близнакиња Nova, у свом удруженом злочиначком подухвату против Српске Православне Цркве и српског народа, емитовале су у свом дневнику прилог у којем су се на потпуно необјективан, неистинит и најтенденциознији могући начин (све супротно новинарској етици правих новинара) обрушиле на блаженопочившег епископа ваљевског Милутина, срамно га оптужујући да је позивао народ да поступа противно мерама Владе у борби против епидемије, тобоже тврдећи да вирус не може заразити онога ко верује и Богу се моли. Свој прљави посао су завршили констатацијом да је епископ Милутин петнаест дана после тога преминуо у КБЦ-у у Београду од вируса корона, додајући, онако успут, непотпун податак о времену његовог служења свете Литургије у ваљевском храму Васкрсења Господњег. Наиме, он је служио свету Литиргију 15. марта у јутарњим часовима, а одлука о проглашењу ванредног стања је објављена истога дана у вечерњим часовима. Како је могао позивати на непоштовање мерâ Владе Србије које још нису ни биле донете? Већ 17. марта, владика Милутин је донео одлуку о обустављању освештавања васкршњих водица и примени свих превентивних мера. Али пошто се истина не уклапа у унапред смишљени пројекат телевизије N1 и уређивачку политику, како већ лепо рече Зоран Ћирјаковић, сатника Натослава Ћосића и његових интернет-постројби на челу са Динком (Сабахудином) Грухоњићем, није објављена ни вест да је Епархија ваљевска по хоспитализацији владике Милутина издала званично Саопштење са свим потребним информацијама и демантовала медијске нападе овог типа. Исто тако, ниједан од медијâ није ни поменуо реакцију ваљевског свештенства на челу са архијерејским замеником владике Милутина оцем Филипом Јаковљевићем који је на Велики Петак одржао беседу и на прикладан начин одговорио на овај напад са телевизијских екрана и портала N(DH)1 иNova (NDH2) (З. Ћирјаковић). Ништа од тога се у Србији и у њеном медијском мраку, који треба да осветле ове ,,независне” телевизије и остали самопрокламовани ,,самостални” медији, није могло чути.

 

Незаситим медијским хијенама и њиховим богоборним газдама ни то није било довољно да утоле жеђ и нахране звер у себи него су, још агресивније, насрнули на епископа ремезијанског г. Стефана, викара Светејшег Патријарха српског г. Иринеја, и на његове сараднике, јер је и он позитиван на вирус корона. Зарежали су и залајали са скоро свих телевизијских екрана и интренет-портала, као и преко штампаних медија, плазећи своје погане језике на свету Литургију коју је владика Стефан служио у Храму Светог Саве на Врачару. Засиктале су аспиде и на верни народ који се причешћивао на Васкрс и на Онога Којим су се причестили и са Којим су се сјединили. И данас ликују и радују се што се епископ разболео и хитају да све своје клевете спакују и сервирају целој Србији као тобожњи доказ својих лажи. Радују се ,,истинољупци” и ,,душебрижници”, а читава Србија ћути. Неми су државни повереници за информације од јавног значаја, за заштиту података о личности, за равноправност и за заштиту права пацијената, као и други надлежни органи попут заштитника грађана. Гробна тишина захватила је невладин сектор и јавне личности, а владика Стефан је остављен да се из болесничке постеље брани сâм. А он ћути, не брани се, јер хришћанин се не брани када га лажно оптужују и не тражи милост од оних који га гоне. Његово је да ћути и трпи, а наше је да као његова сабраћа кажемо истину. Нигде у Србији се не може пронаћи вест да је владика Стефан, као викар Патријарха и настојатељ Спомен-храма Светог Саве на Врачару, од првог дана епидемије у Србији, неуморно и са љубављу био активан на пословима хуманитарне помоћи онима којима је највише потребна. Не штедећи себе, по читав дан је, заједно са браћом која долазе у овај заветни свесрпски храм, утоварао и разносио пакете са основним животним намирницама, средствима за дезинфекцију и личну хигијену. Нигде у Србији се не може чути нити ће нам такозвани јавни сервис и (не)зависни медији јавити да је посећивао старе и болесне, оне који живе сами, оне које нема ко да упита за здравље и да ли им је шта потребно. Нико неће објавити ни да је владика Стефан од почетка епидемије помагао свима, за разлику од већине људи у Србији која седи и чека да све ово прође. Седео би можда и потписник ових редака да у одбрану на делу показане љубави владике Стефана према Богу и роду није пошао један наш брат на свом Facebook профилу, чиме је пробудио многе верујуће људе и указао на страдање владике Стефана и читаве Цркве.

 

И поред свакодневног добротоворног рада и помагања свима којима је помоћ потребна, владика Стефан је налазио времена да свуда и на сваком месту и јавно преко телевизије Храм и других медија, свакоме препоручи да се поштују све мере ,,струке”, па чак и оне најтеже које се тичу доласка верникâ у свете храмове, због чега су га неки осуђивали као исувише сервилног према држави. И не само то! Када је осетио прве симптоме, желећи да заштити друге, одмах се јавио лекарима и сада се бори са овом опаком болешћу. Показао је човекољубље. Показао је богољубље. Показао је лојалност држави. Једном речју: био је максимално одговоран према Богу и према ближњима. А како му се Србија захвалила? Добио је срамне насловне странице, мржњу, клевете, увреде, гажење људског достојанства и основних људских права. И не само то! Добио је и громогласно ћутање свих оних који су – ако не по савести, онда по закону – дужни да одбране његова права.

 

 Када се вирусом заразе лекари који су на првој линији одбране, а неки, нажалост, положе и свој живот лечећи друге, ,,струка” одмах изговара чаробне речи да су се заразили у приватном контакту ван здравственог система. Разуме се да они то не чине због лекарâ него због себе и своје евентуалне одговорности. За сваки случај, лицемерно се ограђују од колегâ и сервирају их медијима за дневну дозу линча, без потпуних информација и свих података, а неки су и претили људима  кривичним пријавама у тренутку док су се ови борили за живот и, нажалост, потом изгубили битку. Али када је Црква у питању и када се зарази епископ или свештеници, који су такође вршили своје дужности, нема ,,струке” да макар каже основну истину да је неопходно најпре испитати ствар и да је вероватно оболели заражен приликом пружања помоћи својим ближњима и других приватних контаката ван храма и свете Литургије. Не, тада се примењује други аршин и на конференцијама за медије се појављују маскоте ,,струке” које своје изјаве почињу већ излизаном поштапалицом: Нисам теолог, али… Као да је потребно да наглашавају да нису теолози када се и на први поглед види да са Црквом немају никакве додирне тачке јер, као што сам навео, за њих је свето Причешће обична закуска са истим „есцајгом” за све. Али такви свезнајући нетеолози не презају од држања лекције из веронауке Патријарху, Светом Синоду и епископима да је љубав према ближњем императив за сваког хришћанина, а притом не знају да се љубав и брига за ближње највише пројављује у светој Литургији, без које Црква не постоји. Због тога неки од њих имају дрскости и да кажу да их је дубоко погодила молба Светог Синода да се верницима дозволи долазак у храмове на Васкрс јер се струка бори за живот, а народ би требало сâм да закључи да, следствено томе, Црква сеје смрт по Србији. Како би другачије и могло бити за оне који не виде разлику између Васкрса и, на пример, Првог маја? За њих је непразновање овог првог само избегавање једног колективног кркања, како се благоизволело изразити једно од заштитних лица ,,струке”. До Првог маја има још неколико дана, мада је већ најављена забрана кретања и за тај дан, али нам ипак остаје да видимо како ће се ствар даље развијати јер смо навикли да нам ,,струка” прво препоручи путовање ван земље, а кроз неколико дана затвори границе, или да дозволи шетњу кућних љубимаца у време Литургије, а верницима забрани одлазак у храмове. Не треба се чудити ако се дозволи предстојећи првомајски крканлук у ограниченим количинама и са одређеним мерама опреза, као својеврсни бал под маскама, пошто ,,струка” још од младости ране много боље познаје првомајске благодети него васкршњу радост. Зато је могуће очекивати убрзано смањење броја позитивних на COVID-19, али ни то ,,струка” не може рећи са сигурношћу, пошто се у Кини празник рада слави другачије него код нас, па се чекају додатна упутства. Са друге стране, ако је ,,кинески вирус” мутирао и прилагодио се нашим приликама и ако прати ,,истинољубиве” НАТО-медије, могуће је да ће и сâм схватити да за Први мај треба мало да се одмори како би сакупио довољно снаге да се огласи још барем за Ђурђевдан и тако Србе спасе од још једног незаситог конзумирања славских ђаконија. Сасвим је сигурно да ће ,,струка”, ако све буде по плану, за „маршалов” рођендан дозволити окупљање поклоникâ лика и дела ,,највећег сина наших народа”, ако не баш традиционално на стадиону ЈНА, онда бар у „Кући цвећа”, али без обавезне социјалне (!) дистанце јер би то сасвим онемогућило поклонике да развију козарачко коло, што би била бласфемија своје врсте.

 

Било како било, нашу васкршњу радост није нам дао свет, па је тако свет не може ни одузети, чак ни уз помоћ ,,струке”. А што се тиче медијâ, односно мрачних душа са почетка овог текста, које као звери насрћу на наш народ и Цркву, позајмићу мисао дивног архимандрита Михаила из манастира Јовања код мог родног Ваљева: ,,Гледају да нам сасеку корење, да нас сатру! Али они греше мислећи да је нама корење у земљи. Ми смо наопако насађени, нама је корење на небу!”

 

У Новом Саду,

23. априла 2020.

 

Протојереј Владан Симић

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, рођени Ваљевац, емотивно и топло говори о блаженопочившем eпископу ваљевском Милутину, којем је посветио и песму „Човек насмејане душеˮ. У Васкршњем разговору открива да је почившег владику Милутина упознао пошто је Преосвећени дошао на трон Епархије ваљевске и да га памти као човека који је волео и дивио се целокупној Божјој творевини.

 

 

Извор: Радио Источник

 

Прослављање Васкрса треба сматрати успелим чак и онда ако га славимо у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Позвао бих вернике да Васкрс прославе с Христом – то је најбитније. Будимо свесни Христове победе, будимо радосни због ње, а то можемо на било ком месту! Ово је у васкршњем интервјуу за Курир поручио владика милешевски Атанасије Ракита, саветујући вернике како да обележе највећи хришћански празник, с обзиром на то да због полицијског часа неће имати могућност да оду на Васкршњу Литургију.

 

 

Како црква гледа на то што верници неће моћи да посете храмове и причесте се за Васкрс? Да ли се то може сматрати грехом?

 

– Није њихов грех ако су спречени да одлазе у храм. Позвао бих оне који не могу да посете храм да нарочито искористе време читајући Свето писмо и молитве, посебно Васкршње тропаре. Примећено је да чак и хришћани недовољно познају Јеванђеље Христово и друге књиге Светог писма, па ето праве прилике да употпуне своје знање.

 

Шта бисте поручили онима који кажу да им је досадно у изолацији и онима који крше препоруке и мере Владе, свесно ризикујући своје и туђе здравље, али и живот?

 

– Треба да ценимо здравље као дар Божји и пројаву љубави Божје, и да чувамо зато у благодарности и своје властито здравље и здравље других људи. Тако бисмо поступали разумно и не бисмо доводили у ризичне ситуације ни себе ни друге. Ако бисмо себе запослили духовним радом и другим позитивним кућним пословима, онда би нам то време било осмишљено и не би нам било досадно. Зато црква препоручује да себе конструктивно упослимо.

 

Да ли подржавате мере које су донеле струка и држава, шта још може помоћи у борби против овог вируса?

 

– Сада је време када човечанство нарочито треба да искористи сва позитивна знања и искуства и из науке и технике и искуство Цркве. Водећи црквени јерарси у целоме свету потрудили су се да дају свој допринос и пружили су мудро пастирско искуство, које је доступно јавности. Свака струка може дати свој допринос. Православна Црква, поред тих људских мера, нарочито упућује на Бога, да се њему обраћамо и да од њега помоћ тражимо у мудрости, храбрости, истрајности, љубави…

 

Да ли ћемо се изборити са овим искушењем?

 

– Црква верује да ће човечанство изаћи ојачано из овог страдања. Да би се то догодило, потребно је задржати и појачати веру у васкрслог Христа, који је надмоћао све оно што угрожава човека и што нарушава његов живот: грех, смрт и ђавола. Треба да увидимо да грех човеку шкоди, а да му је Бог потребан. Грех је изворни непријатељ људског живота. Ако човечанство то схвати приликом прослављања овог Васкрса, то прослављање треба сматрати успелим чак и онда ако Васкрс будемо славили у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Рецимо зато са апостолом Павлом: Ништа нас неће раставити од љубави Христове: ни жалост, ни болест, ни тескоба.. – Помолимо се Богу да изгна смртоносни вирус корону и да обрадује цело човечанство дајући му живот и здравље! Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 

ВАСКРШЊА ПОРУКА ВЕРНИЦИМА

 

Сагледајмо шта је то што наш живот угрожава

 

Шта поручујете верницима за овај Васкрс, који дочекујемо у јеку епидемије коронавируса?

 

– Епидемија коронавируса позива нас да дубље сагледамо смисао празника. Тема празника Васкрсења јесте живот човеков, а овом епидемијом управо живот је нападнут. Најдостојније и најпотпуније ћемо прославити овај Васкрс ако успемо да препознамо шта је то што наш живот угрожава и онда према тим чиниоцима заузмемо прави однос. По Светом писму и молитвама које читамо у нашим православним храмовима, оно што угрожава људски живот јесу греси, и грех је најсмртоноснији вирус. Тако је задатак овогодишњег празновања пре свега да препознамо шта нас угрожава, од чега страдамо, од чега је потребно избављати човечанство.

 

Приредила: Мина Бранковић

 

Извор: Епархија милешевска

 

Верујем да, на жалост, тек десет одсто нас зна шта празнујемо а то је због површности и оплићалости у коју смо запали. И ово што нам се догађа са овом болешћу могуће је да је по Божијој промисли пуштено да бисмо поново открили и у пуном смислу обновили Васкрс, каже за Нову.рс владика милешевски Атанасије Ракита.

 

 

Памтите ли овакав или сличан Васкрс, је ли их још било сличних у нашој историји? Рецимо онај кад су нас савезници бомбардовали 1944?

 

– Може се то повезати, добро сте се сетили. Међутим, то питање нас води у наша најранија размишљања на тему Васкрса, шта је Васкрс и о чему је. Васкрс који празнује Црква Христова је најкрупнији најсудбоноснији и најефектнији и најделотворнији догађај у историји човечанства. То није обичан празник, то је догађај који се празнује. Празнујемо и ефектујемо оно што је Син Божији учинио за људски род, то активирамо у нашим животима и према томе се управљамо, тако да Васкрс имамо на два нивоа: оно изворно што је Господ учинио и примена тога у нашем животу и његова активација сваке године. Верујем да, на жалост, тек десет одсто нас зна шта празнујемо а то је због те површности и оплићалости у коју смо запали. И ово што нам се догађа са овом болешћу могуће је да је по Божијој промисли пуштено да бисмо поново открили и обновили Васкрс.

 

На који начин?

 

– Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија.

 

Које су то аномалије?

 

– Видите, ми сад говоримо о неком вирусу корона али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Кад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили а да није било ефекта?

 

Зашто?

 

– Зато што нисмо ишли у дубину и нисмо пожелели ослобођење. Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети.

 

Ако стоји она да у сваком злу има нечег доброг, шта би се као добро могло издвојити из овог зла?

 

– Да схватимо у којој смо кожи, да схватимо себе, да разумемо своје здравље и своје болести и да учимо лекције живота. Неки су се научили солидарности, невоља нас обједињује. Има код Шолохова у Тихом Дону како несрећа сроди људе. И ми знамо како смо успевали да се окупимо у заједничким искушењима.

 

Шта овакве ситуације још буде у људима, јачају ли веру или буде сумњу?

 

– Могуће је да неки и губе веру али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик Ништа вас не може раставити од љубави Христове. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Као и Христа васкрслога који је нама пропртио пут а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светог писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да ће управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса бити садржајније од оних раскошних и да ћемо из њега изаћи јачи.

 

Шта вас ових дана питају верници, које су им дилеме и како их храбрите?

 

– Има дилема, неки су збуњени а мени се чини да та збуњеност долази из контрадикторних порука. Било би добро да се сви оркестрирамо и окупимо око добрих намера, да не ловимо у мутноме и не збрајамо личне поене. Погледах и неке који чине хуманитарна дела па им се омакне да мало више нагласе значај те своје организације и онога што су урадили. Важно је учинити добро дело, не мора се агитовати за своју групу. На путу смо да научимо лекцију али нисмо дошли до краја. Такве ствари доводе до тога да људима понешто није јасно. Многима је нејасно и тешко прихватају што им се каже да не иду на заједничка масовна богослужења и молитве. Наравно то није пријатно и велика је ускраћеност али некад морамо да свесно апстинирамо од добрих и пријатних ствари да бисмо избегли неко зло. Знам, било би дивно да нас је на хиљаде у храмовима за Васкрс али Христос каже Ја хоћу да имају живот и да га имају у изобиљу а живот је сад угрожен.

 

Неке владике су позивале да се, без обзира на прописане мере, одлази у цркве и присуствује литургијама, други су били уздржани, патријарх је позвао да се поштују препоруке државе. Шта сте ви поручили верницима у својој епархији?

 

– Отворено говорим да је Бог дао много талената и дарова људима и да их све треба искористити. То су таленти из области историје, уметности, војних наука, права, духовности, медија, медицине.., не може један човек поседовати сва та знања и таленте. Може имати више талената али не може све. Бог није ни дао да сви имамо све баш управо да би били упућени једни на друге и да бисмо осетили да једни без других не можемо. Из тог јеванђеоског размишљања ја позивам да уважимо лекарско знање и вештину. и Господ у јеванђељу каже да му не требају болесни већ здрави, то су његове речи. Уважавам што говоре стручњаци и лекари. Према томе, мислим да треба, а на то и позивам, да лекаре треба консултовати и саслушати и послушати. Слушају и они нас.

 

Јесу ли вас верници послушали?

 

– Јесу, нигде нисам имао никаквих тензија. До тога долази кад људима ствари нису јасно саопштене, па им се сад каже ово, сад оно. Ако им све време говорите артикулисано разумеће и послушаће.

 

Која би била Ваша васкршња порука?

 

– Да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да саберемо сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање Васкрса, један мали Васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем.

 

Покајмо се и биће у реду?

 

– Јесте, то је смисао. Потребно је да се поправимо и исцелимо а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у ком смо, међуљудских односа и односа са Богом и природом. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом Христос васкрсе.

 

 

Извор: Епархија милешевска

 

Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на "власт нам брани", али то је наша власт, јер "даћу вам владара по срцима вашим", каже Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "А Бог као Бог", који је уочи Празника над празницима објављен на порталу Ин4с, а који ми преносимо у целости:

 

 

Сјутра је Васкрс и вољела бих да вам кажем нешто о Причешћу. Не као теолог, јер свака теологија која се сведе на ријечи, без праксе, је бесмислена, већ као једна из народа, са доста лошом праксом и тренутним осјећајем неснађености у ситуацији у којој се налазимо.

 

Питање Причешћа се свело на нападање од стране оних који о томе не знају баш ништа – љевичари су и веома острашћени. Масовна одбрана долази од стране оних који, такође, о томе не знају ништа, десничари су, и веома острашћени. Ситуација је таква да страсти морају ка нечему да се усмјере, а пошто у висине не идемо, налазимо тачке око себе. Политика је пала у запећак, мора нешто, осим вируса да се актуелизује, нешто конкретније и познатије.

 

Сада, вољела бих да могу објаснити Причешће некоме ко то види само као „једење из једне кашичице“ и Литургију као „скуп у организацији свештених лица“. Немогуће је, јер то није ствар дебате и различитих мишљења, то су просто различити нивои знања. А нивои се не сусрећу ни у једном свијету, ни у једном универзуму. Јасно ми је да нецрквени Цркву посматрају кроз призму људи који долазе у њу, и да јој на основу тога приписују све оне мане и несавршености које ми, као хришћани, носимо са собом.

 

Али то што смо ми несавршени, не значи да је и Црква. При томе, наравно, не мислим на Цркву као институцију, то је нека посебна прича, мислим на Цркву као живи организам, који не престаје толико година и који је слика вјечности.

 

Питање простора и времена је у православљу посебна тема, али желим да вам кажем, да Васкрс није празник који славимо из године у годину, историјски јесте, већ је оно што је увијек. То је оно чеми се надамо, али нажалост, често за њега везујемо слике страшног мучилишта, па из страха и долазимо у Цркву, а „страх каља образ често“.

Васкрс је побједа над смрћу, тајна који можете само вјером доказати, а вјера није доказ ни у једном систему. Или је имате или је немате. Васкрс и Причешће су жеља да будемо бољи.

Молим вас немојте ми одузимати право на жељу да будем боља.

 

С друге стране, ово је први Васкрс који проводимо у изолацији, „социјалној дистанци“, глобални термин са којим се свијет први пут сусреће, живот са којим се хришћанство први пут сусреће. Вјерујем да ће наш одговор да ли знамо шта је заједница, бити пресудан за будући вијек.

Дан пред празник, сједим сама у кући у којој сам провела дјетињство и размишљам колико смо ми срећан народ. Кад кажем „народ“ мислим на Хришћане. Добили смо могућност да се преиспитамо. Добили смо вријеме. Можда смо све радили погрешно.

Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на „власт нам брани“, али то је наша власт, јер „даћу вам владара по срцима вашим“, „виђи овај народ с тоалет папиром“, али ми смо тај народ, то су ближњи наши, а ако не могу да волим ближњега свога, као себе, заслужујем ли ја Васкрсење? „А будала ми честита Велики Петак, а тој најтужнији дан у хришћанству“, па онда будимо тужни, а не зли, јер до скоро смо сви у Црној Гори Велики Петак славили и дочекивали као Нову Годину.

 

У Цркви смо сви једно у Христу, и то је оно у шта заиста, најискреније вјерујем. У томе је суштина православног хришћанства. Нема мушког и женског, богатог и сиромаха, старог и младог, Србина и Црногорца. То је оно због чега ја бирам да будем хришћанка. Али то није демократија и моје право на ово или оно, то је Причешће из једне чаше, гдје приступам после моје Циганке из храма, без гађења и страха, и гдје смо ми апсолутно једнаке. То чак нису ни литије. Дивне јесу, али нису суштина хришћанског живота.

Превише смо јаки на ријечима, а никакви у срцима нашим.

И онда како да побиједимо смрт, ако не можемо да побиједимо ни на изборима?

 

Радујем вам се свима, и десничарима и љевичарима, са жељом да не мрзите и себе и мене – то сам схватила.

 

 

Христос Васкрсе!

 

 

Ина Пламенац

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Пасха, Господња Пасха! Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу. И гле, ово Васкрсење анђели певају на небесима, видевши у лицу Господа Искупитеља светлост уготовљене славе обожене људске природе, у коју ће се, силом Његовог Васкрсења, обући сви они који истински верују у Њега и који му се из све душе прилепљују. 

 

 

Слава, Господе, преславном Васкрсењу Твоме! Анђели певају и радују се са нама, предвиђајући испуњење свога хора. И нас Господе удостој да Те васкрслог славимо чистим срцем, видећи у Твоме Васкрсењу прекид трулежности која нас је изједала, сејање новог пресветлог живота и зрак будуће вечне славе, у коју си Ти као претеча већ ушао Васкрсењем нас ради. Не само људски, него ни анђелски језик није у стању да објасни неизрециву милост Твоју према нама, преславно васкрсли Господе!

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Протопрезвитер-ставрофор Милош Весин: Против вируса страха, панике и маловерја.

 

 

У циклусу својих Великопосних и Пасхалних проповеди, сада, у години вируса короне – COVID 19, један од наших свештеника из Српске Православне Цркве из Северне, Средње и Јужне Америке, протојереј-ставрофор др Милош М. Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, Новосађанин иначе, одржао је Васкршњу проповед на Пасхалном вечерњу, првога дана Васкрса. Надовезујући се на крај своје проповеди о Великом петку, прота Милош је позвао своје парохијане, али и све оне који су ову проповед могли да чују на друштвеним мрежама, да му се придруже и да посете једну баку. Ни измишљену, ни замишљену, већ свакако могућу. Једну од многих усамљених старица које су можда једини житељи безбројних српских засеока. Желећи да радост Васкрса подели са том баком, са свима нама, али и са онима који се управо сада – без имало суптилности и стила – обрушавају против Цркве, прота је у другом делу своје беседе казао и ово:

 

Бака се припремила и отпочела своје великопосно путовање, које завршава обасјана радошћу. Зашто нам је данас добро бити у тој кућици, са том милом и честитом старицом? Рећи ћу вам зашто је мени толико и драго и мило, али и неопходно да будем уз њу. Кренуо сам ка тој кућици да бих са баком поделио васкршњу радост, јер она не зна ни за пандемију, не зна ни за забране, и добро је што не зна. Она је само испуњена љубављу и оним што је научила током првих седам година живота. О, учила је наша бака од живота, од звездâ, од шумâ, од птицâ, од мудрости коју Господ даје човеку и од страха Божјег који је почетак сваке мудрости. Од тога се бака учила и научила, и зато у њој вечито пребива радост, зато желим да одем до ње, па позивам све вас, али, ево, ја ћу први закуцати на та врата. Бака ће љубазно отворити, а ја ћу је замолити: „Бако, да ли смем да узмем неколико јаја васкршњих, које сте тако чаробно лепо украсили и да однесем нашој браћи и сестрама?ˮ Она ће свакако рећи: „Узми сине, узми чедоˮ. И ја ћу тада узети једно јаје и однети га моме брату, који је Цркву упоредио са нарко-картелом, а онда отишао чак и корак даље па рекао, пре неки дан, да Црква заправо врши биолошки тероризам и да би је због тога требало судити, тужити. Не знам како ће се понашати када му принесем једно црвено јаје. Можда ће мислити да је и то покушај тероризма, али, у сваком случају, ми и њему желимо благословен, радостан и срећан овај Празник.

 

Онда бако, смем ли да узмем још једно јаје па да однесем оној сестри која је онако, непримерено, како никад Србин говорио није, говорила о причесној кашичици? Баш због тога што ми никога не проклињемо, али преклињемо, коленопреклоно преклињемо, свакога, па тако и њу, да се призове к себи и једноставно да дође у недра ове радости која једноставно јесте. Дакле, једно јаје је намењено и за ту нашу сестру.

 

А бако, смем ли бако да замолим за још једно јаје па да га однесем оном брату који има намеру да укине часове верског образовања у нашим школама? То је тако озбиљно и строго рекао, ја мислим, да ће се можда, макар мало, упитати, ако не и замислити над овим јајетом и шта све ово јаје може да му каже и чему све може да га научи.

 

Али, бако, ево, последња молба. Молим те бако, могу ли још само једно, још само једно јаје? Оно је намењено оној сестри која се брине за нашу равноправност, да смо сви равноправни. Да, она је ипак у нечему у праву када каже да смо привилеговани ми, верници Српске Православне Цркве, и уопште верници. Да, сестро драга, привилеговани јесмо, али само у погледу једнога – а то је у погледу радости, у погледу радости коју овај свет нити може да нам дâ, на било који начин да нам пружи, нити ту радост може да одузме од нас. То је наша једина привилегија коју имамо. И због тога, бако, хвала ти од срца, јер ја знам да све то што су они и написали и рекли није ништа друго него да су то све искрице оне обесне немоћи. Обесне, с једне стране свакако, али ипак немоћи. Немоћи! Зато што су неми пред Тајном и онда могу само кроз агресију да испољавају оно што су, и како су, исказали последњих дана у јавним медијима у Србији. А ми – ми им не замерамо. Ми их позивамо на васкршњу трпезу. Ми их даривамо црвеним ускршњим јајима. Ми желимо и са њима да поделимо радост не само данас него и сутра, и прекосутра, и када пандемија прође, јер ми смо сви упућени једни на друге. Сви смо делови једнога тела, и они колико год да имају право, као и свако од нас, да мисле оно што мисле, да верују у оно што верују или да не верују онако како осећају да не верују, у њима ипак постоји оно што се зове духовни код и оно што нас повезује, и они од тога побећи не могу.

 

На самом крају, драги моји, једна цртица која ме је толико обрадовала данас, а стигла је из Србије, ево, прешла преко океана, дошла до овог, још увек хладног града, јер ми смо на Велики петак овде, у Чикагу, имали снег. Све је било завејано, у неким деловима града чак и до четрдесет сантиметара снега. А онда, јуче је отоплило, на Велику суботу. Данас је још топлије и сунчано, скоро сав снег се истопио и око нас заиста природа почиње да казује своје. А цртица коју сам примио из Србије десила се у једном нашем граду у Србији, јутрос, током Васкршњег јутрења, тачније за време опхода око светог храма. Наиме, у том граду, није важно ком, у једном граду у Србији, око једне цркве, група од тридесетак, највише четрдесет људи, заједно са својим свештеницима ишла је стопу у стопу за женама мироносицама. Држали су свеће у рукама. На крају првог круга три пута се иде око храма. Те ноћи, тог јутра заправо, то је било рано јутрос, на први дан Васкрса, тој групи се придружио и један куца, један пас. Не, не, не један од оних финих, углађених паса, један од оних што своје власнике изводе свакога дана, имају право на то. Ја заправо и не знам ко кога изводи сад у тој ситуацији. Дакле, не један од оних паса који одлазе и код свог фризера, који имају и свог зубара, и свог посебног ветеринара, и на крају крајева и треба тако да буде. Треба водити рачуна о њима. Не треба их, руку на срце, претварати баш да буду као наша деца, али љубав врло често не зна границе и ко смо ми да одређујемо ко ће своју љубав у ком правцу и како да усмерава?! Тек, овај куца није био од тих паса. То је био један од оних, како се то у граду из кога сам ја потекао, из кога долазим и у који се увек радо враћам, како се то у нашем граду каже: један од авлијанера. Онај обични, улични пас, који је и свачији и ничији. Да ли сте икада приметили поглед неког од тих авлијанера, поглед који је некако најпитомији, најмилији? Управо зато што није негован, управо зато што свако може да га шутне, зато што га ни нико не храни и свако му по нешто баци. Тај, такав један пас се придружио овој групи верника и уз њих полако ишао и он, други круг, трећи круг и, када је поворка стала испред западних врата храма, у том моменту дођоше и полицијска кола пред храм и двојица млађих милиционера спремише се да изиђу из кола. И баш тада, баш у том моменту пас, који је био окренут према истоку, окренуо се према западу, према њима, и куца који је, све време до тада, био миран одједном је почео да лаје на њих. Полицајци се погледаше, осмехнуше један другом, одмахнуше руком, затворише врата и одоше. Како Господ проналази чудесне начине да нам шаље Своје поруке преко природе, преко биља, преко животиња, јер не заборавимо – Васкрсење Христово обнавља сву твар.

 

Можда ће неком ово изгледати и неозбиљно и недорасло величини овог Празника, али заправо све се данас радује Васкрсломе Христу! Радујмо се и ми, јер –  Христос воскресе!

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Протонамесник Александар Вучај, парох обреновачки, говорећи о празнику Васкрсења Христовог, каже да нам је данас више него икад потребно смирење да бисмо прихватили новонасталу ситуацију изазвану пандемијом корона вируса и ванредним стањем које је из тога произашло. 

 

 

„Са Христом у себи прихватимо наметнуте околности!“, поручује отац Александар који саветује вернике да, упркос нормалним људским осећањима страха и бриге, потраже себе, али не да се самоокују безумним страхом, него да се окрену себи, Богу, људима поред, молитви која ће се претворити љубав, а само љубав може развејати све бриге и страхове. Са оцем Александром разговарала Јадранка Јанковић.

 

 

Извор: Радио Источник

 

Свештеник Ненад Андрић из Ваљевске Епархије исцијелио се од корона вируса. Њему су доктори, управо на празник Васкрсења Христовог, сапштили да је после више од мјесец дана борбе, побиједио вирус. Отац Ненад је са нама подијелио тешке тренутке своје борбе, нагласивши да му је највише помогао Господ Бог, Свети Василије Отрошки и молитве нашег Митрополит Амфилохија, свештенства, монаштва и вјерног народа.

 

Звучни запис разговора

 

,,Завјетовао сам се да ћу кад оздравим доћи код Светог Василија Острошког да му се захвалим што ме је, својим молитвама, исцијелио“- каже отац Ненад и додаје да љекари лијече а само Бог исцјељује.

 

Он је осврнуо и на витешку борбу љекара и медицинског особља у борби са овом пошасти и њихово одрицање и несебичну жртву за ближње своје. Отац Ненад каже да га је укријепио и дух наших литија у Црној Гори.

 

,,Поносни смо овдје на ваше литије које су и нама унијеле дух, који нам је много помогао да се изборимо са свим што нас је снашло“.

 

Он је говорио и о својим сјећањима на блаженог спомена Владику ваљевског Милутина, који се упокојио од последица вируса корона.

 

,,Васкрс ми донесе радост. Христос воскресе! Негативни су тестови, Богу хвала. Изашао сам кући. Христос мили је победио у мени.

 

,,Велика је борба била са вирусом који ми је жестоко напао плућа. Најприје Богу хвала, Пресветој Богородици и свима Светима. Ништа без Божје помоћи.

 

Хвала онима који су показали љубав ближњих и жртву докторима из Ваљева, као и КБЦ “Драгиша Мишовић”, свим сестрама и хигијеничаркама. Људи, они раде нон- стоп. То је борба под маскама. Такав труд и жртву нисам никада видио. Емпатија се осјећа на сваком кораку. Њихова љубав према пацијентима је огромна. Док се ми боримо да дишемо, они све чине за нас као за најрођеније да нам олакшају. Кад нам је боље, орадосте се и пуни су среће. Ми Срби смо златан народ.

 

Доктор на интезивној нас је бодрио ријечима: ,,Браћо, сви смо ми слична генерација (ја сам 1974. годиште). Има сви да изађете здрави одавде. Мора да буде добро. Мора!!! „

Проф. Ђукић и др Пеђа обилазе редовно све нас заражене као и други љекари иако смо сви били заражени.

 

Кад неко умре бол се осећа по лекарима и медицинским сестрама. Ћутимо. Сви смо постали фамилија. Кад неко оздрави, радујемо се! Сви се радујемо. Многи медицински радници су се такође. Каже ми медицинска сестра да није видјела дуго своју дјецу јер је у самоизолацији, па се боји да ако се она зарази, не зарази и њих. То је жртва као код првих хришћана. Честитали су нам и Васкрси и донијели офарбана васкршња јаја… Срби су заиста Христов народ“- каже отац Ненад.

 

Свештеник Ненад наглашава да су мјере мере опреза заиста потребне.

 

 

Он је од срца захвалио манастиру Острогу на челу са Митрополитом Амфилохијем, манастирима Тумане, Хиландар, Ћелије ваљевске и мати Гликерији за молитве Ави Јустину, Лелић са Светим владиком Николајем, свештенству и монаштву Епархије ваљевске, са вјером да се уснули у Христу владика Милутин моли за своју духовну децу.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Васкрсење Христово, Пасха Господња, „празник над празницима и славље над слављима“, извор је и темељ хришћанске вере и живота. О. Андреј Ткачов објашњава зашто се Васкрсли Спаситељ није јавио свима, и зашто Васкрс „не дотиче срца свих људи“. Емисија је емитована на Васкрс, 19. априла 2020.

 

 

Извор: Православие.ру

 

Постоји велика опасност од статичког разумевања догађаја Васкрсења. Уколико се оно посматра само као један од догађаја који су обележили историју везану за личност Господа Исуса Христа, оно постаје предмет сећања и успомена вредна поштовања. 

 

 

Наиме, често се дешава да се такав однос према празницима у стварности успоставља. Одређеног датума сабере се група људи да испоштује велики празник. Најчешће је и формално историјско знање о суштини одређеног празника веома оскудно, а шире разумевање важности празника за нас и наше спасење остаје у измаглици. Понека проповед ревносног свештеника, неки текст у штампаном или електронском формату учине да могућност разумевања буде већа. Ипак, разумевање и даље није довољно. Наше очи остају и даље неспособне да угледају светлост коју доноси тајна празника. Неопходно је учествовање.

 

Учествовање (ή μετοχή) је веома важан богословски појам. Свети Григорије Богослов и Свети Максим Исповедник нам дарују важне увиде који тумаче место учествовања у животу Цркве. А, оно је свуда. Од крштења па све до упокојења. Зато су ушима и срцу потписника ових редова посебно одјекнуле речи једне учене православне хришћанке српског рода која је признала да је била одушевљена васкршњом Литургијом. На даље питање, где је то присуствовала богослужењу, одговорила је да је путем тв преноса пратила Литургију из свог стана уз топле напитке и грицкалице. Ово је пример неучествовања и позив на промишљање многих тема из живота Цркве и друштва.

 

Заједница Свете Тројице носи изворну снагу која се кроз Цркву као Тело Христово даје нама на заједничење. Само у заједници човек добија своје назначење. Оно је биолошки поткрепљено, јер сами не долазимо до свог биолошког почетка. Добијамо га на дар и залог. Најтрагичнији проневере овај дар подижући руку на себе и одузимајући оно што нису себи дали. Живот је тада изневерен. Најбољи међу нама га проживе кроз тајну смирења и служења Богу и ближњима. По речима Борислава Бекића: они не гледају своју корист, већ да буду корисни другима. Они се уче од Онога Који је приклонио небеса и сишао на земљу, отворивши нам двери тајне потпуног смирења, јер „Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт 20, 27–28). Од тада ми смо позвани на последовање овом начину живљења. По речима једног од мотивима и дубином израза најправославнијих српских песника модерног доба, великог и исказима у камен исклесаног Момчила Настасијевића: Благо ономе ко има коме да послужи.

 

Суноврат савременог света се састоји у томе што људи нису несрећни јер немају коме да послуже, већ што не желе другима да послуже. То је обрнута логика од оне којом је Богочовек живео не земљи. Стога, није ни чудно што је поље безблагодатног живљења тако широко и тако безмиомирисно у савременом друштву. Загађеност ваздуха, настала коруптивним шкртостима оних најбогатијих који не улажу у филтере за пречишћавање у производњи, свима нам смета. И све више. Осећамо честице нечег прљавог, које нам сметају да дишемо. Ово је хипербола земље, а само бледа сенка и покушај метафоре небеске истине, по речима истанчаног и често мистичног певања код Бродског. Зар сви не бисмо могли да будемо мање штетни за околину и да састрадавамо са целом творевином која „ишчекивањем тугује да се јаве синови Божији“ (Рим 8, 19)?

 

 

Духом Светим ми постајемо усиновљени Богу, а међу собом браћа и сестре. Тајна Свете Тројице почиње да живи у нама. Тачније, ми постајемо учесници (удеоничари) исте. Тада постајемо истински слободни. Ослобађамо се од гнева, од порива за владањем другима, од најразличитијих страсти. У светлости Васкрсења слобода бива јача од могућности избора. Она постаје истрајавање у добру, а одолевање злу. Не због тога што желимо да будемо горди морални чистунци, већ што не желимо да својим грехом ожалостимо Бога и ближње.

 

Савремени човек слободу види у ропству. Поједини мислиоци, са предзнаком хуманости, човеку поручују да није ништа друго него роб – спуштајући га на ниво онога који се предаје уживањима која му најчешће одузимају физичко, психичко и духовно здравље. Само што му то не кажу у очи, него га уверљиво лажу да он поверује у исто. Болести зависности се могу разумети само ако имамо на уму мисао О. Вајнингера који поручује: Свака вид зависности је израз метафизичке жеђи човека. Недостатак смисла, или најпрецизније Бога у човековом животу, чини отвореном могућност зависности од нечега што је изван тмурне свакодневнице. Саглашавамо се са мислиоцем који је приметио да се у Светом Писму реч смисао не помиње, изузев као име за Сина Божијег – Логос. Такође, примећујемо да се недостатак смисла најчешче надокнађује неким видом зависности. Тако, када се алкохоличар или наркоман одвикну, популарно „скину“, са опијата, они скоро по правилу постају депресивни. То показује да су опијати били само средство којим су безуспешно покушавали да реше егзистенцијална питања.

 

 

Патријарх Павле овакве проблеме тумачи у светлу драгоцености слободе којом нас је Бог даривао, као и свих заплета који уз ово иду. Поучава нас: „Зато, да би остали усправни пред злом и да се не повијемо пред њим као робови, треба стално да се опомињемо речи Светог Јована Златоуста да се ђаво ни око чега толико не труди колико око тога да човека лиши вере у то да га је Бог одликовао и уздигао слободом воље да изабере добро и да чини добро. И још да нам је: Бог зато даровао слободу и у природу савести положио познање добра и зла, и допустио да ђаво постоји и паклом прети, не само да не уђемо у пакао, него да задобијемо Царство небеско.“

 

Ми болујемо јер смо смртни, а тек потом умиремо од неке болести. Смрт је извор патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо животом. Без повезивања, живот и смрт остају подједнако непротумачени. Зато је неопходно сведочење Цркве о јединству свих у Христу, као и о победи коју је Својим Васкрсењем донео целокупној твари. Ова победа се нуди као могућност у којој се слободно учествује. Стога, уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, уместо апокалиптичарске панике, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. По речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“

 

Апостол Павле нас поучава да Васкрсење Христово отвара пут у васкрсење наше (1 Кор 15, 15-17). Зато нас и храбри: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи“ (Гал 5, 1). Та слобода нам не гарантује срећу, као уживање у повољним овоземаљским околностима. Истраживачи су приметили да се реч „срећа“ не користи у Светом Писму, а са гледишта психијатрије дуготрајно стање интензивне среће би могло да се тумачи као вид душевног обољења и да изазове оштећења мозга. Ваљда је наш народ зато и измислио изреку: Смеје се к’о луд на брашно. Радост је нешто друго. То је на првом месту благодарност Богу, али и поверење у Њега као Васкрслога и Васкрситеља. Васкрсење је као зора коју облаци наткриљују, али само да би једног тренутка сунце било још драже и још већим сјајом нас обасјало када поново изађе.

 

 

Протонамесник Александар Р. Јевтић

 

Извор: Епархија жичка

 

Христос Воскресе драга браћо и сестре!

 

 

Радост Васкрсења је вечна и траје сваки моменат нашег живота и ту радост нико нам не може одузети. Живети пуноћом васкршње радости можемо само ако исповедамо веру православну и учествујемо у Светим тајнама Цркве.

 

Нема веће радости од те него бити православни хришћанин и радовати се Васкрсењу Христовом као залогу свеопштег људског васкрсења. Господ наш Исус Христос својим славним Васкрсењем победио је троструког непријатеља рода људског грех, смрт и ђавола.

 

Пакао је опустошио силаском у њега Васкрслог из мртвих Господа нашег Исуса Христа и душе праведника су узнесене у Царство небеско почевши од прародитеља Адама и Еве.

 

Православна црква већ две хиљаде година прославља Васкрсење Христово као централни догађај наше вере око чега се заснива сав домострој спасења рода људског, јер ако Христос није васкрсао узалуд вера наша, узалуд проповед наша,каже Свети апостол Павле у Посланици Коринћанима и затим додаје :“ Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде превенац оних који су умрли, јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети.“

 

Сва лепота празника Васкрсења најелепше се доживљава на Васкршњој служби где кроз богонадахнуте црквене химне наша душа већ полако васкрсава да би се на Божанственој литургији сједнила са Васкрслим Господом Исусом Христом причешћујући се Његовим пречистим Телом и Крвљу.

 

Од Васкршње вечери па све до празника Вазнесења сва богослужења почињу васкршњим тропаром (химном) „Христос воскресе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова“. Тај најлепши од свих тропара певамо пуним плућима четрдесет дана колико је Васкрсли Господ Исус Христос ходао по земљи пре него се у слави узнео на Небеса.

 

Такође, од Ускрса па се до Томине недеље у Цркви, али и у нашим домовима читамо посебно Молитвено правило о Ускрсу. Сва богослужења у Цркви почињу тим кратким, али дубоко садржајним Молитвеним правилом. Дакле Полуноћница, Часови и Мало повечерје почињу тим молитвеним Васкршњим правилом док у нашим домовима то исто Васкршње молитвено правило читамо уместо јутарњих и вечерњих молитава пред спавање.

 

Наравно, кад смо кући у току Светле недеље, како се назива период од Васкрса па до Томине недеље, можемо кад год нам је срцу драго да читамо то предивно Молитвено правило и кроз њега да се наслађујемо сладошћу Васкрсења Христовог.

 

У томе кратком Молитвеном васкршњем правилу налазе се предивне црквене химне које освежавају нашу душу радошћу Вечног живота. Не желећи их тренутно појединачно тумачити много је лепше да сви заједно у њима молитвено учествујемо ових дана до Томине Недеље поздрављајући једни друге : “Христос Воскресе – Воистину Воскресе!“

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска