Ако се сви и саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити“ (Мт 26,33)

 

 

Овим речима је на смео и врло директан начин Свети апостол Петар желео Христу да стави до знања да неће никада одустати од Њега. Грчки глагол саблазнити – σκανδαλίζω означава заправо и активност човека који прима неку вест или учествује у неком моменту која га разочарава или обесхрабрује, али и активност онога који узрокује ту саблазан. Она значи дакле, разочарење, обесхрабрење, губљење поверења као и уништење неке вредности код друге особе. Зашто је Свети апостол Петар изрекао ове речи? Несумњиво из разлога што је желео да Христу, кога воли, покаже да не постоји појава или прилика која би га могла натерати да одступи од Њега. Његова љубав је била на провери и та провера је моменат његовог одрицања који су описала сва четворица јеванђелиста (Матеј, Марко, Лука и Јован) и сви су без изузетка са особитом намером то учинили. Јасно је да разлог томе није да би показали напросто Петрово одступништво, због, не дао Бог, љубоморе или зависти према њему, јер би иначе јеванђелски текст био у потпуности бесмислен, него пре чини се да прикажу управо супротно – Божанску љубав. Код Светог Јована Богослова још је описан и начин на који је Господ Христос поново призвао Петра у апостолство. Тако је показао да љубав према Њему не може никада бити узалудна или бесмислена. На љубав, Господ Христос је одговарао љубављу. Свети апостол Петар је на љубав, чини се у једном моменту одговорио страхом и одрицањем. Господ је и на страх и одрицање одговорио љубављу. Веза између љубави Божије и љубави људске је била и остала веза у покајању и чежњи за сусретом са Њим.

 

Уколико се загледамо у човека, у свој његовој сложености, осећањима, настројењима, слабостима и промашајима, можемо рећи да је човек заиста биће које има свој циљ и смисао и да није само акцидентална – случајна биолошка појава. До таквог закључка, морамо признати, и неће бити много тешко да дођемо, јер је за рађање другог човека потребна љубав и жеља. Овај став, наравно, биће разумљив само онима који верују у Бога, или се преиспитују, а можда и делом препознају љубав и жељу као два битна елемента људскога живота.

 

Да ли и зашто смемо то да кажемо? Уколико слушамо противнике, који се баве генетским и сваким другим видом инжењеринга, који броје радије мртве него живе, наши искази су тешко схватљиви. Ипак, после доласка Христовог у овај свет, откривена је истина да сваки човек, сваки појединац од 7,000,000,000.00 људи није случајна појава, него да је добио посебно назначење и правац будући да је рођен у једном одређеном простору и времену са одређеним људима и да као такав има посебан задатак и циљ. Ми који верујемо у Бога рећи ћемо да је циљ и задатак свакога од нас, свакако да учини овај свет бољим, или да кажемо, да учини овај свет бољим тако што ће свој живот живети са Богом истине, вере и љубави, са Оним који Једини може обрисати сваку сузу, сваки бесмисао преокренути, и најважније победити смрт.

 

Читајући синаксар, (краћи текст који даје опис празновања одређеног дана), за Велику Среду, среду Страсне седмице, чујемо следеће речи:

 

„…Исус рече: пре него што петао двапут запева, три пута ћеш ме се одрећи, као што је и било. А када Петра беше ухватио безграничан страх, показујући Богу немоћ природе, и уједно пошто њему уручи васељену, да од своје природе немоћ схвативши, милостив буде према онима који греше; јер трократно Петрово одрицање, представљало је Богу грех свих људи. Најпре, заповест коју погази Адам, друго, гажење писаног Закона, и треће, само оваплоћење Речи; које је на крају Спас трократним покајањем исцелио; јер га је трипут упитао: Петре, љубиш ли ме? А после свега овога говори ученицима (показујући по човечански, како је за све страшна смрт)…“

 

Овај кратак текст, врло јасно описује неколико појава које полако али сигурно преовладавају у срцима људи, па тако и код Светог апостола Петра, у мислима, у њиховом делању. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… Појава и осећање које човек доживљава када осећа суштинску угроженост, када примети да му је наметнута нужност, дакле када све око њега води у правцу смрти. Пре три дана сам чуо за несретни случај стоматолога из Новог Сада, сина свештеника, који је свој животни крст овенчао, можемо слободно рећи мученичком смрћу. Исти дан ми је стигла вест да је преминуо пријатељ мојих пријатеља од, тако кажу, корона вируса, оставивши иза себе жену и двоје мале деце. Очито да је свака вест усмерена ка томе да и мене подсети да сам и сам смртан. Шта се може породити у срцу човека који слуша о смрти својих ближњих и ближњих његових ближњих? Прво туга, а онда страх… И опет страх. Ипак на једноставан начин, горе цитирани синаксар, јасно нам открива да када је у питању страх, и то можда и безграничан, изазван је због немоћи природе. Зар није и сам Христос „показао по човечански, колико је за све страшна смрт“? Зар није и њему текла зној као капље крви? Они који траже у Светом Јеванђељу доказ о бесмислености Христа(!?) и Његове жртве, најчешће се „хватају“ за овај детаљ. Нажалост, слаба им је работа, а посао унапред осуђен на пропаст. Овде се наиме, види само још једном, да је Христос у свему сличан нама, осим у греху. Видимо дакле, да је природа суочена са смрћу, па и људска у лику Светог апостола Петра, доживела безгранични страх. Такав страх да је апостол „прогутао“ сопствене речи и одрекао се Христа, и то не једном него три пута. СТРАХ…. СТРАХ…. СТРАХ… Изгони веру и удаљује људе од смисла, од Бога. Јасно је дакле да је природи људској својствено да страхује, да тужи и да пати. Посебно када се суочи са смрћу.

 

Међутим да ли страх може бити добар? Може ако је потребно некога преплашеног спремити на нешто или за нешто. Намерно или не, дешавају се злоупотребе, које се морају избећи. Зашто то кажем? Разлог је јасан, инсистирајући на информацији да људи непрестано умиру и да овај вирус односи животе, у људе усељавамо исти онај безгранични страх, који је доживео и Свети апостол Петар, исти онај страх који изгони веру, изгони смисао, тера људе у кулоаре свести и савести. Неко наравно може рећи: „Побогу, па морамо рећи како ствари стоје“! Нико ту врсту добронамерности не може оспорити, али када нешто радимо морамо знати који ће бити крајњи циљ нашега дела. Христос рецимо, како о томе говори Свети Атанасије Велики, можда и није морао да умре на Крсту, али се то десило из особитог разлога, а и крај умирања на крсту није СМРТ већ ВАСКРСЕЊЕ. Нестаће и ове пандемије, или можда и неће, али једно је сигурно људи већ ослабљене воље и ослабљеног духа, биће још подложнији не само манипулацијама како неки тврде, него управо истим тим болестима против којих се боримо. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… ДОСТА!

 

Рецимо доста, окренимо се сви искуству Цркве, најпре ми који у њој представљамо свештенство (за неке „најзатуцанији део“ Цркве), и пробудимо се као оно када је Христос будио апостоле и осврнимо се на Његове речи: „Бдите и молите се да не паднете у искушење“! На нас ће тек бити повика… Хоћемо ли бити млаке вере или бити уз народ који страда, не више од КОВИД-а 19, него од СТРАХ-а верзија 2020, а онда и 2021 итд… Хоћемо ли бити напросто у ишчекивању времена када ћемо моћи мирно да обављамо обавезе на које смо навикнути, или ћемо данас више него икад обављати ону основну обавезу – молитвом јачати људе у вери и за веру. Овде се наравно не ради о жељи да ширимо веру прозелитизмом користећи се страхом. За то нас оптужују моћници овога света, па ваљда пошто им се чини да је „успешна“, покушавају и сами да користе ту методу! И велики и мали моћници света, па и онај из сенке, заборављају најважнију чињеницу, хришћанство тј. Црква никада није страхом ништа чинила него једино и искључиво ЉУБАВЉУ. Зато Цркви ни врата пакла не могу ништа. Зато тим истима не би било лоше да чују ону старозаветну: „чујте моћници и уразумите се, јер је с`нама Бог“ (песма из службе великог повечерја). Тај позив на уразумљење, али у љубави, упућен је свима. Свима, без изузетка. Имамо ли снаге? Имамо ли вере? Ако је до нас, тешко ће бити? Ако је до Бога све је већ речено.

 

И тако… У том чудесном 21. веку, двадесете године тог истог века, дешава се једна чудесна појава која чини се, незаустављиво мења слику света. И можда, поставићете питање себи на крају, какве везе има саблажњени Петар са корона вирусом КОВИД-19. Одговор је врло једноставан: хришћани су, чини се, пред овим вирусом осетили исти онај страх и спремни су да се одрекну Бога љубави како би избегли смрт, исто као и Петар пре и после Гетсиманије. Какве сличности има Петрово време са нашим? Само утолико што и једно и друго време траже човека – Петра после васкрсења – Петра пред Васкрслим Христом – који ће стамено, чврсто и непоколебљиво да сведочи своју веру, човека код ког ће љубав да изагна страх и стрепњу напоље, а да усели веру и наду! А Бог? Бог је васкрсао и ту је!

 

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

 

 

протојереј Јован Милановић,

ректор Карловачке богословије

 

Извор: Епархија сремска

 

Против вируса, који је Божија творевина и који је дошао до нас по Божијој вољи, боримо се молитвом, стрпљењем и поштовањем здравствених прописа. Бог је хтео да се све ово одвија баш у време поста у коме су нам, и иначе, задати, и уздржање и молитва. А што се тиче неистина које су лансиране на адресу Цркве, да не поштујемо ванредне мере, треба збиља показати хришћанско човекољубље, по оној Господњој “љубите и непријатеље”! “Благосиљајте и оне који вас прогоне”! Нека лажи остану саме на сунчевој светлости, истопиће се, пред налетом пролећа, пред истином Васкрсења.

 

 

Овако, за “Новости”, говори протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, члан експертског тима Митрополије црногорско-приморске у преговорима са представницима Владе Црне Горе око спорног Закона о слободи вероисповести. На питање како је доживео то што су на велики хришћански празник Васкрс храмови били празни, а испред њих полицијске патроле, одговара:

 

– Неко се нашао духовит и продуховљен, па је ту сцену упоредио са оном јеванђељском где празан Христов гроб чува ондашња полиција (Пилатова стража). Дакле, то је призор који сведочи Христово васкрсење. Узалудан труд људи да спрече наступ Божије силе… Е, тако некако је било и сада.

 

*Верници су, ипак, нашли начина да прославе Ускрс и испоштују обичаје.

 

– Људи су доносили мере како би забранили окупљање на Васкрс… Али, то је само појачало ангажман и свештеника и верујућих. И да буду стрпљиви, и да, поред свих мера, нађу начина да прославе Васкрс како треба. По мом мишљењу, Црква је показала виталност, незаустављивост… Иако, слажем се, те сцене празних цркава јесу биле тужне, нисмо на њих навикли. Али, ето, парадоксално, како то Бог често воли да нам приреди, празан храм је и овај пут, након две хиљаде година, посведочио Васкрсење. Посведочио, упркос људској стражи.

 

*Недавно је приведен митрополит Амфилохије, један број свештеника, верника. Како то коментаришете?

 

– Што у претераном страху од епидемије, што у недостатку добре (политичке) воље, одређени потези ове власти су показали злоупотребу здравствених мера и опреза. Опрез је разуман и природан. Поготово у оваквим неприликама, али ова злоупотреба ограничења, не само да није разумна, већ је и штетна. Изазива и шири панику међу грађанима. А грађани ове земље су, свидело се то коме или не, већином верници. Али, о томе ћемо причати кад све ово прође.

 

* Сматрате ли да је власт искористила епидемију као прилику да поново жестоко удари на Цркву?

 

– Нека власти раде свој посао, а лекари свој. Ми смо као Црква, и као одговорни људи, све мере поштовали, а неко је нашао за сходно, да усред свега и медијски и репресивно Цркву блати и прогони. Све смо евидентирали, и за све ћемо наћи начина да се разјаснимо: јесмо ли ми, као хришћани, равноправни грађани ове државе, или неки ванземаљци који хоће да је униште? Да видимо, има ли црногорска власт грађанског и демократског капацитета да цивилизовано одговори на ово питање.

 

ЛИТИЈЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ

 

*A Очекујете ли наставак преговора око спорног Закона о слободи вероисповести и хоће ли се наставити литије?

 

– Очекујемо наставак. Нису литије биле неки наш хир, или улична атракција. Оне су биле одговор народа на безакоње у најави. Пошто смо уочи епидемије стали “на пола пута” односно добили одговор из Владе да се седница експертских тимова одлаже до даљег – онда свакако настављамо где смо стали. Тим пре што је спровођење ванредних мера у току епидемије јасно показало да неко не жели, или не уме, да прихвати Цркву у друштву, па чак ни онда када она показује максималну кооперативност и нуди испружену руку сарадње.

 

 

Извор: Новости

 

Mens sana in corpore sano (У здравом телу, здрав дух) - изрека је старих Римљана. А можда је још тачније ако кажемо: У здравом духу, здраво је и тело. Све за душу, душу ни за што - увек нас подсећа Свети Николај (Велимировић).

 

Звучни запис емисије

 

Лекари, као и лаици, одувек су знали да многе болести потичу од разних психичких или духовних узрока, или су у тесној вези са њима. Када се особа нађе у ситуацији стреса, читав низ проблема погађа прво тело и оно реагује одређеним симптомима: проширењем зеница, повећањем крвног притиска, променама у раду срца, нивоу шећера... А, с друге стране, истовремено, осећају се промене у душевној области, где долази до поремећаја пажње, доминира ефекат страха, ток мишљења постаје успоренији или убрзанији, поље свести се сужава. И ево простора за психосоматику.

 

У данашњем издању Храма слушаћете протојереја ставрофора Милоша Весина, професора пастирске психологије и омилитике на Православном богословском факултету у Либертвилу (САД).

 

Говориће о томе шта Библија и свети оци имају да кажу о психосоматици. Чућемо шта је психосоматика и шта реч Божија и светоотачко учење (као два потпорна стуба хришћанства) имају и могу да нас упуте у нешто што се данас назива психосоматиком, тј. о узајамним односима човековог тела, духа и душе. Постоје ли неизлечиве болести или су то, у ствари неизлечиви болесници?

 

 

Аутор и водитељ: Душанка Зековић

 

 

Извор: РТС

 

„Ко ће наћи врсну жену јер вриједи више него бисер“, (ПрС. 31, 10) вели се у Светој књизи. И ко је нашао такву жену, „нашао је добро и добио љубав од Господа“. (ПрС. 18, 22) Добра жена је Божији дар. „Кућа и имање наслеђује се од отаца; а од Господа је разумна жена.“ (ПрС. 19, 14)

 

 

„Она је као лађа трговачка, издалека доноси храну своју. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао дјевојкама својим. Мисли о њиви, и узме је. Од рада руку својих сади виноград. Опасује снагом бедра своја и кријепи мишице своје. Види како јој је добра радња; не гаси јој се ноћу жижак. Рукама својима маша се преслице, и прстима својим држи вретено. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руку убогоме… Зна се муж њезин на вратима кад сједи са старјешинама земаљским… Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага. Пази на владање чељади своје, и хљеба у лијености не једе. Синови њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такође хвали је.“ (ПрС. 31, 14-18; 20; 23; 26-28)

 

Ово је старозавјетни идеал; приказ врсне жене. Наглашене су врлине: оданост, врједноћа, милосрђе, умност, достојанство. И на крају своје похвале врсној жени, као срж и кулминацију свега, Премудри Соломон узвикује: „Љупкост је преварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу“. (ПрС. 31, 30) Другим ријечима, без духовне компоненте, без личног жениног односа према Богу, све су њене врлине преварне и безвриједне. Таква, неокађена и неодуховљена, жена израња у мермерно хладном лику соц-реалистичких и нац-социјалистичких узора.

 

Старозавјетни мудрац не говори директно али се између свих редова уочава и чита жртвеност женина. Све њене врлине усмјерене су ка другима и служењу њима. Њеним врлинама награђени су муж и дјеца, и остали, а она од њих, у најбољем случају, има поштовање и хвалу.

 

Од те жртвене и мукотрпне судбине није се одвојила жена ниједног доба, па ни овог. Ако јесте, она је изневјерила себе и своје назначење. С ријечима о мукама, жена је изашла из раја. Не рече ли Бог Еви, пражени, а преко ње и свим женама: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар.“ (1. Мојс. 3, 16)

 

„Вриједна је жена вијенац мужу своме; а која га срамоти, она му је као трулеж у костима“, (ПрС. 12, 4) вели Премудри Соломон. И боље је живјети са лавом и аждајом него са злом женом. (Сир, 25, 18) Јер свака је злоба мала пред женином злобом. (Сир. 25, 21) На ово Премудри Соломон додаје још да је боље „сједити у углу од крова него са женом свадљивом у кући заједничкој.“ (ПрС. 25, 24) „Непрестано капање кад је велики дажд – вели он – и жена свадљива, једно су. Ко је уставља, уставља вјетар, и она се одаје као мирисаво уље у десници.“ (ПрС. 27, 15-16)

 

Новозавјетни узори су још преданији у жртву другима. Свети апостол Павле даје упутства вјерном свом ученику какав женски лик да клеше у својој пастви. Вели му да жене „буду разборите, чедне, кућанице, добре, покорне својим мужевима, да се не би хулило на ријеч Божију“. (Титу, 2, 4-5)

 

Апостол свети указује на то да жена, својим владањем, објављује и шири ријеч Божију. Она нема потребе да говори у Цркви; (1. Кор. 14, 34) то је и неприлично. (1. Кор. 14, 35) Њено понашање је најбоља проповјед. „Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима – вели свети апостол Петар – да ако неки не вјерују ријечи, онда понашањем жена и без ријечи буду придобијени, када виде чедно понашање ваше са страхом“. (1. Петр. 3, 1-2)

 

Старозавјетни мудрац свједочи да је љупкост преварна и љепота ташта; новозавјетни апостол Христов иде даље па тачно наглашава женама шта им је чинити. „Ваше украшавање – вели – да не буде споља; у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеном човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом скупоцјено.“ (1. Петр. 3, 3-4) Он указује на подстицајни примјер светих претходница. „Тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима. Као што Сара бјеше послушна Аврааму, називајући га господаром; њене кћери постадосте чинећи добро, и не бојећи се никаквог страха.“ (1. Петр. 3, 5-6)

 

На стварној и дјелотворној љепоти духа инсистира и свети апостол Павле. Пише свом ученику, епископу Тимотеју, да учи жене да „у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима, као што приличи женама које се привољеше богопоштовању“. (1. Тим. 2, 9-15)

Кроз преданост другима и жртвену муку жене се спасавају. У Светом писму речено је да ће се жене „спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“. (1. Тим. 3, 15)

 

У данашње вријеме, обилато изазовима и искушењима, „женско питање“ је актуализовано до усијања. Од потреса тим „питањем“ изазваним, ни Црква није остала поштеђена. Не можемо се отети утиску да су поједине протестантске црквене групације на то „питање“ одговориле на такав начин да су се тим одговором искључиле из круга Цркве Божије. Руковођене утилитарном логиком овога, вихорног, времена, увеле су праксу страну и далеку Цркви Христовој. Заборавило се на плејаде светих мученица и подвижница, преподобних мајки и дјевственица, свијетлих примјера Христових светитељки које су се удостојиле највеће славе небеске. Ниједна од Божјих угодница није носила неко јерархијско звање али су се попеле на такву духовну висину до које, највјероватније, неће досећи ниједна „свештеница“ ововремских и овоземаљских. Тако света Православна црква одговара на женско питање указујући на светитељске примјере жена, почевши од Саре, прародитељке, до јучерашњих и данашњих жена, страдалница и исповједница.

 

Жена не може бити свештеник у Православној цркви јер је тако одувијек било. Тако свето Предање учи и то традиција Цркве одрава. Господ наш, Првосвештеник велики, који је прошао небеса (Јевр. 4, 14) оваплотио се као мушкарац, и за своје насљеднике, свете апостоле, мушкарце изабрао.

 

И жене су Господа пратиле и његову науку у душе своје упијале; у Његове се пријатеље рачунале; оданије му биле и од самих апотола, али Господ ни једну од њих није у апостолско звање призвао.

 

Православни богослови нас уче да је за ”православне хришћане рукополоени свештеник ‘слика Христова’. Ми вјерујемо да има нешто у природи мушкарца, рукополоеног свештеника, што му омогућава да буде освештано присуство Боије, мистично отјеловљење женика Цркве и Господа”. (Филис Мишел Онест)

 

Шта је кључно питање сваког истински вјерујућег хришћанина: рукополоење и успињање јерархијским љествицама овдје, на Земљи, или спасење у окриљу Божијем, у Царству небеском? Ако нам је спасење циљ, онда смо, заиста, сви једнаки. Нема повлашћених; ”нема више Јудеца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског”, јер смо сви једно у Христу Исусу.

 

Православно памћење је богато и пребогато споменима светих жена, почевши од Пресвете и Пречисте, часније од херувима и неупоредиво славније од серафима, Богородице, Владичице наше, до светитељки нашег доба, чуварки и бранитељки свете вјере наше, православне.

 

Прошло је толико пуно времена откако су, којекуда, с праксом увођења жена у свештене чинове почели. Било би упутно сагледати докле су стигли; који су резултати. Да је у славу Божију све то било, не би се топили као лед артички и све тањи били. Све је мање и тање стадо којима ове ”пастирке” могу да слуе.

 

Колико пута ме сретну и питају неке наше, зашто, забога, не могу и оне у Хиландар. К’о за чудо, не могу да се ни једне једине од њих у њиховој цркви сјетим. Када би чиста срца у своју цркву чешће навраћале, било би им довољно да за Хиландаром не ”жуде”.

 

Жена има довољно простора за ангажман у Цркви. Прије свега, у домаћој својој Цркви, у којој, својом жртвом и одрицањем, изњедрава и подиже пород, нови народ Божији. Испит вјере и побожност полаже се, најприје, у својој кући. „Ако ли ко о својима, а посебно о домаћима, не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5, 8) „Ако ли неко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију“? (1. Тим. 3, 5) пита се свети апостол Павле. Уградити себе у једно честито и боголико биће, већа је ствар но било какав успјех у каријери и у формалним звањима.

 

Ликовима Христових сљедбеница, жена мироносица, а највише, у образу Његове Пречисте Мајке, женско јестаство уздигнуто је на дотад недосегнуту висину. Преко женске природе људском роду указана је највећа могућа част: Бог је удостојио жену да од ње буде рођен; да кроз жену сиђе међу нас, људе, и да од жене прими људско тијело и природу. Поколебани и устрашени апостоли разбјежаше се, а Петар се три пута Христа одрече, а оне, са Пресветом Богомајком на челу, успеше се до врха Голготе и, скрхане болом, стајаху код Крста Исусова. (Јн. 19, 25) Оне, а не апостоли, прате Јосифа у погребној поворци. (Лк. 33, 55) Њима је првим објављена радост свих радости – Христово Васкрсење. Од ове почасти не може бити веће. „Вративши се од гроба, јавише ово Једанаесторици и свима осталима… а овима се учинише њихове ријечи као бунцање, и не вјероваше им.“ (Лк. 24, 9) Петар, који је био очевидац небројених Христових чуда, који је толико пута, из уста свога Учитеља, чуо шта ће се збити, видјевши празан гроб, „отиде чудећи се у себи томе што се догоди“. (Лк. 24, 12)

 

Мироносице наших дана слиједе жртвене примјере својих претходница. Оне нечујно али предано послују у кошници Цркве и знатно доприносе расту и напретку њеном. И као што су жене мироносице исказале огромну храброст пратећи свога Учитеља и састрадавајући с Њим, тако су и наше сестре и мајке, у времена тешка и преломна, пратиле судбину Цркве Христове, састрадавајући с њом. Да није било њих и њихове одлучности, многа би црквена врата дуго чекала да буду отворена. Својом љубављу и оданошћу оне су их отварале. У црквене зидове оне су удахњивале дах животности. Нечујно али истрајно наше побожне мајке и баке пресађивале су у срца својих потомака вјеру у Бога и љубав за Цркву Његову и тако одговриле изазовима које је вријеме пред њих постављало.

 

Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

 

Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: „Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!“ Неосетљивост човека за Васкрслог Господа… 

 

 

Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христос заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђена и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе.

 

Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола – кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове.

Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част.

 

Христос Воскресе! Ваистину воскресе!

 

Свети Јустин Ћелијски, 

Беседа на Томину недељу 1965 .г

 

Извор: Епархија жичка

 

Човек је биће радости. Радост није жеља, већ conditio umano који носи божанске карактеристике: да траје вечно и да се никада не исцрпи. Радост се препознаје у вечности и зато губи својство ако је исцрпљена. Човек осећа позив да вечно буде радостан.

 

 

С. Ц. Луис говори да је радост неутољена жеља која је сама по себи пожељна више него било које задовољство (Surprised by Joy). Поред научних истраживања, многе цивилизације сведоче важност радосних тренутака још у раним периодима живота. Смех и осмех заједно са друштвеним играма, представљају такође неке одлике радости у многим културама. Радост ствара везу међу људима. Није ли довољно да посматрамо бебин осмех који мами обострано задовољство и тако подстиче везу и приврженост? Смех, осмех, раздраганост или задовољство су заиста подржавајући чиниоци односно очигледни исходи радости. Узимајући у обзир све изворе или стумулансе радости који допиру од музике, учења, спорта до добротољубља, радост показује важну улогу као одговор на тугу и у неким случајима одбојност према помену смрти. Крајњи човеков узвик пред неумољивости смрти је покренут жељом за животом. Иако је данашњи појам смрти често одбачен или романтизован, смрт у сваком случају не може да се релативизује. Потребан је начин да се смрт победи и обезбеди квалитетан живот у вечности.

 

Из уопштеног осврта на прилике у којима се радост доживљава, произилазе три везана правца који прожимају антрополошки феномен радости:

 

(a) први се бави питањем смисла живота угроженог смрћу, поривом према вечној стварности и (крајњем) смислу човековог лика (личности),

 

(б) други је (животни) покрет према заједница са Васкрслим Христом као већ дат одговор на питање људског смисла и циља,

 

(в) трећи описује радост као исход тог достигнућа.

 

Тешко је заиста говорити о појму живота који је инфициран смрћу. Какав је уосталом и најлепши живот ако се завршава смрћу? Човек се вреднује према највећем проблему. Тражећи решење за највећи проблем, увиђамо тежину човекове муке. Највећи проблем обично потпуно обузима човека. Све вредности и промашаји сливају се у тој највећој муци која нагриза читавог човека, видљиве и невидљиве факултете његовог бића. Сагледавајући напор који човек улаже да победи смрт, постаје очигледно колико је смрт највећи проблем. У тражењу одговора, проблем је пренет на богове као суштински проблем божанства. Условљавајући и вреднујући богове према овоме, човек увиђа пресудну одговорност да изабере правог бога. Само онај бог који надмудри смрт и претворити је у радост јесте прави бог.

 

Избор, пре свега слобода живљења за правог бога, тј. Христа и последично заједница са Христом, представља несакривени прогрес истинског живота. Прави прогрес открива се у ономе што побеђује смрт. Сваки други покрет, радња или стање које не гарантују бесмртност човеку није ништа друго до фатални регрес човека. Истинско мерило хришћанства је Богочовечанско општење или заједница које се доживљава у Причешћу. То је најприснија благовест човечанства. Без заједничења односно тајанственог јединства са Васкрслим Христом, људска одисеја ослобађања од смрти кроз фригидну науку може се описати као горковест. Избор за Христа је васпостављање истинског човека, онаквог какав је саздан — да живи вечно и да буде радостан у вечности. Тај избор је живи догађај у Евхаристији као доживљај покрета из небића ка Свебићу — ό έσχατος Αδάμ. Овај избор је онотолошког више него етичког својства истинског прогреса: човек превазилази своје не-биће кроз уподобљавање правом човеку Христу и у вечној заједници са Христом.

 

Радост је исход сусрета са Христом, јер Христос јесте радост. Тај сусрет догађа се у Евхаристији, где на светотајински начин у облику хлеба и вина човек прима и улази у Радост. Ипак, исход заједнице са Христом није само победа смрти и вечни живот. То је само квантитативно антрополошко својство. Заједница са Радошћу повлачи један вечно занимљиви живот са Богом у категорији квалитета. Какав је живот вечни ако је без живота са Христом, без Радости?

 

У ове дане поста, Црква позива све верне и читаву васељену да препозна истински прогрес у Богочовеку Христу. Радост је оличена у Оваплоћењу, односно у Васкрсењу Христовом. Радост се открива као догађај, тј. покрет ка Христу, и као стање, тј. доживљај тог сусрета у Евхаристији. Радост је увек жива прилика да се човек са-оваплоти у Христу кроз Причешће да би са-васкрсао са Христом у вечности.

 

Ђакон др Ђорђе Петровић,

Жички благовесник, април-јун 2020.

 

Извор: Епархија жичка

 

Нове генерације новинара и политичара у ствари не знају тачан број деце убијене у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Такође нису свесни да је Хрватска била и остала једина држава на свету која је имала концентрационе логоре за истребљење мале деце Срба, Јевреја и Рома. Често се манипулише са цифром од 20 000 деце коју су Хрвати убили. Тај број није тачан. Ради се само о оној деци чије је податке успео да пронађе Драгоје Лукић назван „родитељ изгубљене генерације“. Имао сам прилику да разговарам са Драгојем Лукићем, који ми је посветио своју књигу „били су само деца“. Том приликом ми је рекао да је успео само да направи попис оне деце чије је податке успео да прикупи, као и да је тај попис, објављен у књизи, сасвим непотпун.

 

 

Пописана су углавном српска деца коју су Хрвати покупили из села са Козаре, као и нешто мало друге деце. Многи новинари, па чак и неки историчари мисле да су Хрвати убили само 20.000 деце, јер о њима постоје веродостојни подаци које је објавио Драгоје Лукић. Немају појма да је у Јасеновачким логорима у Хрватској страдало далеко више деце. Када је комисија судских антрополога, чији сам ја био члан ископавала масовне гробнице жртава хрватског геноцида у Јасеновцу на Хрватској страни реке Саве и у Доњој Градини, стратишту на босанској страни реке, тада су у масовним гробницама нађени остаци мале деце, од одојчади до пубертета. Наравно, Драгоје Лукић није могао да попише ту децу, јер о њима није нашао никакве податке.

 

Познато је да су Хрвати, у Независној држави Хрватској убили све Јевреје, и да су се тиме хвалили у својој штампи. Јевреја је било нешто преко 33 000, а у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома убијено је око 23 000 Јевреја. Нису поштедели ни малу децу. О страдању Јевреја и њихове деце ја сам сазнао више у Јад Вашему и у Аки у Израелу него у тадашњој Југославији под комунистичком диктатуром.

 

Слично је било и са Ромима. Исувише је добро познато да су сви убијали Роме, а да их нико није бројао. То је била „прокажена“ раса људи. Хрвати су за време Другог светског рата само бележили колико су вагона Рома послали у смрт, али нико није бележио колико је Рома било у сваком вагону за депортацију. Зато нико не може да каже колико је у ствари Рома побијено у Независној држави Хрватској, али се зна на основу пописа извршеног по завршетку Другог светског рата да је у Хрватској остало само 457 Рома, а у Босни и Херцеговини, која је била део Независне државе Хрватске, остало их је свега 450. Значи, Ромске жртве су бројане по вагонима за депортацију и убијање, а не поименично. Познато је да је само у једном периоду пребачено преко Саве из Јасеновца у Доњу Градину 40 000 Рома. То су биле целе породице са децом. Сви су побијени. Највеће гробље Рома је у Уштици, али су садашње власти уклониле све спомен плоче и све трагове масовних гробова Рома. Нажалост, на стратишту у Доној Градини и сада стоји плоча да је убијено 20 000 деце. Нико не каже да су то она деца које је пописао Драгоје Лукић, већ многи мисле да су Хрвати убили само толико деце.

 

Тешко је рећи колико је српске деце страдало у хрватским логорима. Сведоци говоре о страшним мукама, изгладњавању, клању, убијању маљевима и полугама итд. те деце, о распореним мајкама из чијих су трбуха вадили нерођену децу и убијали, о бацању деце у гротло Паћилијевог крематоријума итд. О свему томе ми је причала и Професор др. Зора Радујков, која је била 27 лекар по реду у хрватском логору за истребљење мале деце.

 

Међународна комисија за истину о Јасеновцу, у којој није било ни Срба ни Хрвата, нити било кога са територије бивше Југославије је утврдила да су Хрвати, само у Јасеновачком систему логора смрти убили нешто преко 110 000 деце од одојчета до 14 година старости. У тај број нису урачуната нерођена деца извађена из трбуха гравидних мајки. Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу је био тада амерички професор др. Бернард Клајн.

 

Република Хрватска је недавно упутила протестну ноту Републици Србији поводом одржавање изложбе о хрватском геноциду у Јасеновцу. Тим поводом је Министар иностраних послова Републике Србије, у једном емотивном и саркастичном тону, поред осталог рекао, да ће послати Хрватској имена 20 000 деце коју су побили у Јасеновцу. Разна медија у Србији као и РТС навели су ту цифру у својим извештајима, као да је то стварни број побијене деце. Чињеница је да су Хрвати у своме логору смрти у Јасеновачком систему концентрационих логора убили преко 110.000 деце до 14 година старости.

 

Професор др Србољуб Живановић,

Међународна комисија за истину о Јасеновцу,

Лондон Велика Британија

 

 

Извор: Епархија жичка

 

Човеков живот је кратак. Краткотрајне радости напорног живота су као паучина, а спољашњи блесак живота заправо сан. Међутим, покој праведних је веома блажен и починак на небесима нема краја. Они су заиста дарови бесмртног Штедрољупца. Јер, Онај ко има неизмењиву природу свакако даје и бескрајне дарове. Стога је овдашња борба праведних привремена, док су победа и тамошње награде вечни.

 

 

Ми се у животу, као у некој школи ратних вештина, учимо борби са невољама. Наша природа има много противника. Задовољства одузимају чврстину, сладост ослабљује храброст, униније стањује снагу, клевете наносе увреде, лаж прикрива подлост, страх чини да падамо у очајање. У сличним бурама се непрестано налази наша природа. Нису несносне само горчине живота, већ и оно што изгледа пријатно жалости својом превртљивошћу. Ми, дакле, проводимо живот који је пун скорби и суза. И уколико желиш да сазнаш, послушај опис горчине живота.

 

Човек је посејан у мајчиној утроби. Том сејању је, међутим, претходила скорб. Семе је бачено у бразде природе. Уколико, пак, размислимо о реченоме, постидећемо се зачетака рођења. Бачено семе се променило у крв, која се задебљала у тело, које је, опет, временом на себе узело облик. Оно што се уобличило је на несхватљив начин примило душу, хранећи се природним средствима. Притешњен заметак се трза, негодујући због природних уза. Чим је наступило време рађања, распада се затвор утробе и отварају се врата природе: матерња утроба испушта плод који је дотле задржавала. Исклизава у живот жалосни борац и уста твари удахњују у себе ваздух. И шта потом? Први његов звук јесте плач. Већ по самом почетку може се закључити о животу. Младенац се коснуо земље и не смеје се. Чим је се дотакнуо, он се обремењује болом и плаче. Он већ зна да је буром бачен у море жалости. Он се храни сузама и сиса млеко са принудом. Он постепено узраста и почиње да се боји родитеља или домаћих слугу. Поставши одрастао дечак, њега предају учитељима на изучавање науке. Ето и страха који не зна за одмор. Уколико се олењи, он прима ударце, те проводи ноћи без сна. Потом стиче знање, успева у потпуности, далеко продире у науке, стиче добру славу, просвећује се свим врстама познања и стиче искуство у сазнању закона. Са временом стиже у мушки узраст и посвећује се војној служби. Међутим, опет почињу велике невоље. Он се боји старешина, подозрева подвале, везује се за корист и свагде је иште, силазећи са ума у тражењу добитка. Без сна он проводи време у тужбама. Рачунајући са зарадом, он оставља отаџбину иако га нико не присиљава. Он служи принудно, труди се изнад своји сила, у бригама проводи ноћи, неуморно ради дању као роб. Нужда је продала његову слободу. Најзад, после свега, након многих трудова и угађања, њега удостојавају почасти, тј. узводе у висок чин: он управља народима, наређује војскама, велича се као први племић у држави. Он је сакупио гомиле богатства. Међутим, са напорима је заједно текло и време, а са чиновима је дошла и старост. И пре него што се насладио богатством, он одлази будући однесен из живота. Он у самом пристаништу трпи бродолом. Јер, иза сујетних нада долази смрт, подсмевајући се смртницима.

 

Такав је живот људски: непостојано море, зимљив ваздух, неуловљиво сновиђење, брзи поток, дим који ишчезава, нестајућа сенка, гомила воде коју колебају таласи. И премда је бура страшна и пловљење опасно, ми морепловци ипак безбрижно спавамо. Страшно је и свирепо море живота, док су наде испразне, премда се подижу слично бури. Скорби се уздижу као таласи, замке се скривају као подводне стене, непријатељи лају као пси, отимачи нас окружују као морски разбојници, старост долази као зима и смрт предстоји као бродолом. Уколико видиш буру, управљај опрезније. Гледај како пловиш да не би потопио своју лађу, натоваривши је или богатством стеченим неправдом или бременом страсти.

 

Стога је веома благовремено призивао блажени Павле: Побожност јесте велики добитак (1.Тим.6,6), небеско богатство, скривница тајни, море мудрости, познање истине, поклоњење несазданој Тројици, огледало девственог тајинства, нељубопитљива вера, исповедање које избегава испитивање, преподобна проповед која се изговара устима и која прониче кроз слух, укорењујући се у души и пружајући озарење Тројице.

 

А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Јер, богатије од свега јесте задовољство, живот без сувишка, безбрижни спокој, богатство које не увлачи у замке, потреба која даје и одушак, тешкоћа без скорби, посед без лишавања, наслађивање које не посрамљује. Они који се привикавају на довољство избегавају колебљивост богатства, будући да се богати боји свега: боји се дана као времена за суђење, боји се вечери које одговарају лоповима, боји се ноћи којима се мучи због брига, боји се јутра због лажљиваца који му долазе, боји се и времена и места. Њега доводе до ужаса напади разбојника, подвале лопова, клевете напасника, отимачине силника, злочини домаћих, љубопитљивост потказивача, неосетљивост потраживача, расуђивања суседа, трошност зидова, падање кућа, напади варвара, лукавство грађана, пресуде судија, губитак имовине, отимање поседа. О човече, кад је таква зима поседовања, какво ће бити пролеће наслађивања? А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Она не престаје заједно са садашњим животом, говори апостол. Она је бесмртни добитак, који се не губи са губитком богатства.

 

Реци Павле: Ништа не донесмо на свет (1.Тим.6,7). Равноправност при уласку у свет јесте довољна да се изагна неравноправност надмености из друштвеног живота. Ништа не донесмо на свет, Користољупче, ти си ушао у свет без ичега. Ти ниси имао ни злата које се скрива у земљи, ни сребра које сам ниси сејао, ни одеће коју су измислили ткачи, ни поседе које су стекли богатство и умешност руку, ни достојанство (изузев једног – образа Божијег), ни власти коју нагриза време и одузима смрт. Наг си ушао у свет. О кад би само из овог света изашао и обнажен од грехова.

 

Ништа не донесмо у живот. Ништа не можемо ни однети (1.Тим.6,7). Зар, Павле, баш ништа од онога што припада животу не односимо? Ништа осим врлине, уколико смо се упражњавали у њој. Ми односимо целомудреност уколико смо у њој процветали. Ми износимо и милостињу, уколико смо се њоме обогатили. Они су помоћници душе и удови за ловљење живота. Богатство остаје овде, злато се разграбљује, сребро се дели, имања се продају, слава се заборавља, власт престаје и страх се гаси. Са позорницом живота се руши и покућство. И шта? А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1.Тим.6,8). Ја бежим од излишног као од некорисног и иштем неопходно с обзиром да не подлеже осуди. Богаташ ће се тамо показати наг. А ако има врлине, и тамо ће бити богат. Уколико је, пак, обнажен од њих, он је вечни сиромах.

 

Ништа није богатије од врлинског сиромаштва. Петар је сиромашан, али је стекао добит од смрти, [умревши за Христа]. Јован је сиромашан, али је исправио ноге хромог. Филип је сиромашан, али је у Сину видео Оца (Јн.14,9). Матеј је сиромашан стога што је оставио богатство заједно са отимањем (Лк.5,2728). Тома је сиромашан, али је открио неукрадиво богатство – ребро Владике. Павле је сиромашан, али је постао наследник раја. Владика је сиромашан по телу, али је безмерно богат по Божанству.

Он је, ето, и данас излио богатство исцелења, ослободивши од болести Петрову ташту, додиром отеравши грозницу. Он није после многих посета подигао страдалницу и исцељујуће лекарство није било видно. Излечење се десило околишно. Она је утрошила много труда, али је нико није могао помиловати. Међутим, тек што је предстао Лекар природе, телесна зима се завршила.

 

Обрати пажњу на оно што је најчудније. Он је троје исцелио од једног истог, два човека и једну жену, тј. Лазара, сина удовице и кћи Јаирову. Због чега? Слушај, јер је узрок реченог тајанствен. Он је хтео да покаже да је Владика и Закона и Благодати [тј. и Старог и Новог Завета]. Стога у другима чува сличан образ. И тамо је поставио три управитеља народу – Мојсија, Аарона и Маријам. Почуј шта Он сам кличе код пророка: Људи моји, шта сам вам учинио? Или, чиме сам вас ожалостио? Одговорите ми, јер послах пред вама Мојсија, Аарона и Маријам (Мих.6,34), Мојсија у име Закона, Аарона у име пророка, и Маријам у име Цркве, коју је ослепила нечистота идола и исцелило човекољубље Онога ко се оваплотио.

 

Ослободивши се од мисленог фараона, тј. ђавола и од власти демона, те видећи да је стари човек, слично Египту, потопљен у мору купељи [тј. крштењу], Црква, као и Маријам, узима бубањ благодарења и, доводећи га у сагласност са дрветом Крста, удара у жице врлина са клицањем: Господу певајмо, јер се славно прослави (Изл.15,21). Он је сишао са неба не одвојивши се од Оца, родио се у пећини не сишавши са престола и легао у јасле не оставивши Очева недра. Он се родио оваплотивши се од Дјеве и као Бог остао без оца. Он је сишао не одвојивши се од горњих и узишао не додајући ништа у Тројицу. Он се јавио у обличју слуге не изгубивши равночасност са Оцем. Он је Слово и Образ и Обличје и Сијање: Слово – јер никада није одвојен од ума, Образ – будући да није од воска изливени круг, него равнообразни печат, Сијање јер је светлост савечна сунцу и Обличје – с обзиром да онај ко види Сина види и Оца (уп. Јн.14,9), коме слава и сила са јединородним Његовим Сином и животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

1. Намера ми је да вам кажем неку реч о најсавршенијој међу врлинама, па вас молим да ми отворите уши, ви који желите да достигнете њену меру и који се припремате да напредовањем и уздизањем у осталим врлинама досегнете њену висину, односно молим вас да саберете ум и обратите пажњу на оно о чему ћу вам говорити, како бисте, поучивши се из ове беседе томе у чему се састоји делање тиховања, похитали, стремећи његовим достојности и богатству, да се покажете достојнима да га примите и чините. А сада ћу започети са беседом и ради оних који воле тај подвиг увод ћу оставити сасвим кратким.

 

 

2. Нека, дакле, онај ко тихује и седи сам у келији постане налик првомученици Текли, јер она је седела пред вратима и пажљиво слушала учење Павлово, оставивши светске ствари и телесне потребе (и није се мицала,записано је, него се попут паука приљубила вратима и није устајала ни да једе ни да пије, него је слушала Павла). А када је он пошао, појурила је за њим, побегавши сама и оставивши и родитеље, и заручника и све друго, па је једино њега са чежњом тражила, не желећи ни да се сети некога другог осим Павла. Јер толика је чежња за Павлом беше обузела, да је, ваљајући се на месту где је Павле седео и учио, целивала тле на ком су стајале његове стопе. Нека ти се не чини да сам нешто од овога испричао без разлога, него ако ниси нашао, потражи и наћи ћеш.

 

3. Нека буде, ако је угодно, и као блудница, која умно грли, целива и сузама кваси стопе Господње и која не гледа ни у кога другог осим у Онога Који може да јој опрости грехе. Нека буде и као робињица чије су очи уперене у руке господарице њене, и нека и он нетремице гледа у руке Господа и Бога свог. Нека буде и као невеста која заједно са жеником Христом заједно леже у сједињењу и заједно са Њим устаје у вечни живот или, радије, свагда у њему пребива и он у њој. Нека, ако може, буде и као један од великаша који предстоје земном цару у његовој одаји и са њим пријатељски и тајно разговарају, лицем у лице говорећи са својим Владиком.

 

4. Нека тиховатељ буде као они који су се успели на Таворску гору заједно са Исусом и угледали блиставо сијање, светлост Његовога лика икако су Му се измениле хаљине, па су се, видевши светли облак и чувши глас Очев који каже: Ово је Син Мој љубљени, задивили и пали ничице,како би и он могао да каже као Петар: Господе, добро нам је овде бити. Ако хоћеш да учинимо три сенице, једну за Тебе и Оца Твога и Светога Твог Духа, једно царство, да учинимо вечним обиталиштем душу и тело и ум, обнављајући их очишћењем, и да их помоћу разноврсних врлина изградимо у висину. Или нека буде попут оних који су ономад седели у јерусалимској горњици [горњици], и сам, попут њих, очекујући силу са висине и примајући Утешитеља Који је дошао, сматран од плотских пијаним и хвалисавцем који се узноси изнад своје природе, тиме што ће излагати ново и тумачити стара учења, говорити језике и оповргавати речи оних који се противе учењу Духа.

 

5. Нека буде и као Мојсеј на врху горе, нека се туда попне сам и нека уђе у облак и сакрије се од туђих очију. И, ако постане такав, он неће видети само позадину Божију, него ће свесно стати пред лице Његово и,гледајући само Бога и од Њега посматран и слушајући Његов глас, најпре ће бити посвећен у тајне Царства Небеског, а затим ће их и за друге узаконити. Просветлиће се и друге ће просветлити светлошћу знања. Биће помилован, а затим ће помиловати. Он тражи и прима и, примивши, предаје онима који га траже, ослобађа себе самога од окова зла, а затим сам ослобађа и друге.

 

6. Нека онај ко правилно тихује буде као они који су седели унутра,иза врата затворених из страха јудејског. И када угледа Исуса да улази,Исуса Који је, тачније, свугде и присутан је у њему, нека затражи и прими мир који ће му Он дати, али нека са страхом и трепетом прими и Духа Светога Кога Он удахњује. Нека добро гледа и нека умним рукама ума и чулима душе добро опипа да ли је то лично Бог над свима. Јер Он неће узнегодовати због његовога занимања, него ће одобрити његову похвалну бојазан и рећи му некако овако: „Зашто си узнемирен и зашто ти помисли улазе у срце? Мир теби. Ја сам, не бој се! Ево славе Мога божанства. Дотакни Ме и знај да сам Ја. Окуси и види да онај који је тама и који се привидно, а не истински обликује у ангела светлости доброту, сладост, радост, умно чуло и просветљење душе нити има, нити ће ти их пренети, као што видиш да ти Ја чиним“.

 

7. Дакле, тиховатељ је дужан да о свему што смо рекли не само мисли,него је обавезан да све то свакога дана чини и гледа на делу. А ако не поступа тако док седи и проводи време у својој келији, каква му је корист од тога што затвара своје тело међу зидове? Ум је невештаствен и бестелесан и не држе га зидови, него божански Дух, и он стоји у свом природном поретку и беседи са Богом. Дакле, ако онај ко седи сам у келији не зна добро ово што смо рекли и не држи то као непрестано духовно делање, шта друго он има да ради? Наиме, ко је одступио од заповести и телесно починуо од дела, ако не зна да дела духовно, свакако је беспослен и у једном, и у другом. А ако је беспосличење зло, заиста греши онај ко то чини, јер ономе ко зна духовно делање не смета да обавља и дела заповести Божијих која се телесно испуњавају, него им, штавише, и те како помаже и лакше их испуњава, док онај ко показује вештину само у ономе што се дешава споља, односно бави се само подвигом, ако престане њиме да се бави, више не може да обавља ни духовна дела. Како то? Зато што у рукама држи алатке и грађу, али, будући да нема искуства у вештини, он не уме ни да припреми, нити да заврши неко дело, него му се посао испоставља као непостојан и јалов. А да би разумео смисао овога о чему је реч, то ћу ти разјаснити на другим примерима.

 

8. Колико је, можеш ли да кажеш, оних који су се трудили да плачу попут блуднице, а нису примили опроштај грехова као она? Колико их је који су се успели на Таворску гору и који то све до данас чине, а да никако нису видели Господа Који се тамо преобразио – свакако не због тога што Исус Христос тамо није присутан, јер јесте присутан, него зато што нису достојни да угледају Његово Божанство? Колико је Јудеја било у дому где су седели апостоли, а нико од њих није примио Утешитеља? Колико је оних који тумаче Писма, а да нису познали Онога Ко у Писмима говори?Колико их је који су помрли по пештерама и планинама, а да нису постали достојнији од света, тако да свет не буде достојан њих, него су се свету – о,судова Твојих, Господе – и они прибројали? Колико их је који су тиховали и сада тихују, а да не знају ни значење саме те речи, а да не кажем тајну у тиховању сакривену? Јер не даје се знање Бога од спољашњег тиховања, како неки погрешну схватају речи отпочините и видите да сам Ја Бог, него се радије тиховање рађа од знања Бога у ономе ко се законито и правилно бори и подвизава. Наиме, ако починком назовемо уздржавање од дела, а тиховањем беспосличење и томе дамо предност у односу на делање врлина, како ћемо испунити Христов закон и апостолску заповест, када Он каже: Што хоћете да вама чине људи, тако чините и ви њима, и опет: Кад вам, дакле, опрах ноге Ја, Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге, и опет: Ко хоће да буде први, нека буде последњи од свију и свима слуга, и: Ко не ради нека ни не једе, и на другом месту: Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима и: Руке ове послужиле су Мени и онима који су са Мном.

 

9. Јер нико од апостола и њихових прејемника, богоносних отаца,нипошто није претпоставио тиховање богоугодним делима, него су се,испуњавањем заповести доказавши веру, свесно удостојили љубави Божије и, као они који су се законито подвизавали, пошто су као знамен победепримили знање Бога у љубави и свом снагом пожелели да пребивају са Њим, нашли су се ван попришта и метежа духовнога рата. И они који се законито подвизавају још увек се налазе ван тога, кушајући плодове свога труда без брига и везаности за земно и жалосно. А када се ненасито насладе тим добром и увере се да, сагласно божанском Апостолу, страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити и да ће свако примити своју плату према своме труду, неће се задовољити претходним подвизима, него ће од тога починка и насладе поново кренути у подвиге, сагласно ономе што је рекао Богослов, од тиховања ка речи, не ради себе самих, премда и ради себе, него ради Бога за Којим чезну и Који чезне за њима. Они више нити наносе, нити примају ударе, нити се као пре хватају у коштац са непријатељима, него су им страшни и самом појавом. Јер како се појаве, њихови непријатељи дају се у бег, а они рањене одмах исцељују, повијају и помазују, па их уче како треба да воде борбу, са каквим оружјем и каквим направама.

 

10. Ако онај ко тихује и предстоји другима и ко је узео на себе да друге поучава не зна све ово, нити је онај ко мисли да тихује тиховатељ, него седи у незнању, затворен само у своје тело, нити је предстојатељ онај ко мисли да предстоји, а не зна пут којим иде, него, напротив, ходи ван пута, а оне који га прате заједно са собом баца у понор вечног огња, нити је учитељ других онај ко мисли да поучава, него је лажљивац и варалица, јер истинску мудрост, Господа нашега Исуса Христа, нема у себи. И чему говорити о везивању и разрешавању који таквима припадају, када и они који у себи имају Утешитеља Који им отпушта грехе дрхте у страху да не учине нешто мимо воље Онога Који је у њима и кроз њих говори? И ко је тако луд и толико дрзак да, пре него што прими Утешитеља, говори и чини дела Духа и без воље Божије чини оно што је Божије? Авај онима који се на то усуђују у страшни дан суда, када ће непоткупљиви и неумољиви судија Господ седети на престолу и страшном судилишту, дајући свакоме по делима и мислима и речима његовим, а Коме доликује свака слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом, сада и свагда и у бесконачне векове векова. Амин.

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Централна тачка хришћанске проповеди од првих дана хришћанства па све до дана данашњег јесте то да је Христос васкрсао из мртвих. То је темељ наше вере, оно на чему почива целокупно хришћанство. Апостоли су ову веру до те мере ревносно проповедали да су на крају сви до једног мученички пострадали, осим Јована Богослова који је умро у дубукој старости, али исповеднички, у прогонству, на острву Патмос. Дакле, пострадали су за Христа исти они који су се сви до једног разбежали пред Христово распеће. Поставља се питање: откуда таква коренита промена? Одговор је веома једноставан – отуда што су видели васкрслога Христа и примили Духа Светога да га неустрашиво сведоче.

 

 

Оно што треба приметити јесте да би апостолима било далеко лакше да су Јелинима проповедали искључиво бесмрност душе, некакав разоваплоћени „спиритуализам“, с обзиром да је то било прилично слично ономе што је већ постојало у грчкој философији и да притом хришћанима није спорно да је душа бесмртна по благодати Божијој. Апостоли су, међутим, отворено проповедали ва­скрсење човека телом, у целокупном, поново сједињеном и обновљеном саставу, управо због искуства Васкрслог Христа који нам је показао какво ће бити стање будућега века. Основа апостолске проповеди незнабожцима је била: како да вам не сведочимо оно што су очи наше виделе и руке наше опипале (уп. 1Јн 1,1)?

 

Погледајмо мало детаљније данашње Јеванђеље у том погледу. Приметимо да су апостоли сабрани у једној соби, закључани, уплашени и вероватно збуње­ни: Петар и Јован су били на гробу, видели су да је празан, а потом је Марија Магдалина јавила да је видела васкрслог Господа (ср. Јн 20, 2–18). Но ко ће веровати женама, да ли је то заиста тако? И у једном тренутку међу њих стаје Христос док врата беху затворена, показујући тиме да тела по Васкрсењу неће познавати баријере времена и простора (в. Јн 20, 19). Те баријере се премошћују и на свакој Светој Литургији, на којој Духом Светим Христос долази међу нас, бива заједно са нама и даје нам се кроз Свето Причешће.

 

Шта је још важно уочити у данашњем зачалу? То да апостоли сведоче Томи који није био са њима да су видели Христа, али да им он не верује и тражи крајње опипљиву потврду (в. Јн 20, 24–25). Блаженопочивши митрополит су­рошки Антоније (Блум), с тим у вези је говорио да им Тома није поверовао јер на њиховим лицима и у њиховим животима није видео суштинску промену. Заиста, човек не може бити исти после сусрета са Васкрслим Христом, а Тома тај преображај није приметио код апостола и можда управо зато није примио њихово сведочанство (подсетимо се, притом, да Дух Свети још није био сишао на апостоле, што је био тренутак крајње и корените промене у њиховом бићу (в. ДАп 2, 1-47)). Ово је веома важно нагласити: Христа најбоље може посведочи­ти само онај човек који је на одређеном степену боговиђења и који се удостојио додира нестворене славе Божије. Када, примера ради, читамо дела отаца попут Симеона Новог Богослова и Григорија Паламе, ми у једном тренутку схватамо да они све време излажу лични опит, оно што су видели и проживели, то се осећа у свакој њиховој речи. Због тог опита су Светитељи једнако као апостоли били спремни да посведоче своју веру, ако је било потребно и до крви. И зато Светитељи јесу једини достојни да им поверујемо, због њиховог начина живота и њиховог духовног опита. Једном боговидцу су сасвим непотребни било какви логички докази да Бог постоји: шта ће му то ако је опитовао славу Божију и дошао у жив додир са Господом? Тако је и у обичним, међуљудским односима – када некога упознамо, онда нам сваки његов опис из друге руке постаје си­ромашан јер директан контакт и искуство не може ништа надоместити. Но оно што је такође важно нагласити јесте да лични доживљај Христа увек мора да прође и кроз потврду саборног искуства Цркве јер једино у заједници Цркве ми можемо имати целовит опит боговиђења.

 

У осми дан по првом јављању Христос на исти начин чудесно долази међу сабране Апостоле међу којима је овог пута био и Тома (в. Јн 20, 26). Христос га позива да се лично увери да пред њим стоји управо Он, и то телом које (иако преображено) носи ране од клинова, после чега следи чувено Томино испове­дање: „Господ мој и Бог мој“ (в. Јн 20, 27–28). Неко ће рећи: Христос се јавио Томи који је био сумњалица, зашто се онда не јави и данашњим скептицима, и, уопште, сумњалицама свих времена? На првом месту, приметимо да се Христос јављајући се Томи испунио своје обећање дато Апостолима, да ће им се јавити у слави свога Васкрсења (в. Мк 16, 7). Друго, није тачно да се Христос после тога не јавља никоме, но потребно је имати здраве духовне очи које би омогућиле боговиђење. „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“ (Мт 5, 8), поручује нам Господ у Јеванђељу, и указује да онај који жели да се удостоји виђења нестворе­не славе Божије мора пре свега да очисти своје срце које је главни орган бого­познања. Као што мишић атрофира ако га не користимо дуго времена, па онда није ни функционалан, тако и срце и ум који су нечисти и острашћени не могу видети славу Божију. Но и нама који смо још увек на путу очишћења срца је мо­гуће да се удостојимо Христовог благослова, уколико са поверењем приступамо сведочанству Апостолâ и Светитељâ и трудимо се да живимо смирено и верно у литургијском окриљу Цркве јер је такође казано: „Блажени који не видеше, а вероваше“ (Јн 20, 29), амин.

 

Презвитер др Оливер Суботић

 

(* Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене у Томину недељу, 22. априла 2012. године у храму Вазнесења Господњег у Жаркову)

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Пред нама је Томина недјеља. Зашто је она битна у циклусу празновања Васкрса, Христовог васкрсења?

 

 

– Сви су чули за израз невјерни Тома, којим се карактерише не само један тип човјека, већ и означава једна страна свечовјечанска којој је потребна потврда вјере, данас би рекли увјерења која можемо живјети као изразе сопствене воље само ако их освједочимо. Црква прославља прву недељу послије Васкрса као недељу апостола Томе или потврду Васкрса, који се увјерио у оно што је вјеровао, али и више од тога. Апостол Тома није само искушавао своју вјеру већ и ишчекивао да се његова љубав у Христоса обнови, која је устрептала у данима од Његове смрти до Васкрсења, па кад се увјерио у ране Христове узвикује као заљубљени човјек из цијелога свога бића који је пронашао поново смисао свога живота:“Господ мој и Бог мој „ а заправо оне значе Љубав моја, Христос мој. Невјерни Тома је увијек за мене значио и заљубљени Тома, друга страна свакога човјека да воли без обзира на све и да је човјек биће које зна да воли.

 

Колико се о питању вјере може причати из свјетовне визуре, па тако и научне – медицинске? Јер, питање причешћа и његовог значаја за вјерујућег, а притом и питања слободне воље, слободне одлуке вјерујућег да се причести, на тај начин се, чини се, измјештају из контекста и вјере и религије као праксе? 

 

– Питања вјере су и медицинска питања јер је у основи живот који требамо да бисмо оздравили а не обољели у сваком смислу, посебно у оном у којем наука нема ни један одговор а то су питања смрти и живота. Овај Васкрс је посебан за нас у Црној Гори, јер је он заправо и потврда наших Литија, једно Томино овјеравање Литија. У Опроштајној вечери Христоса са својим ученицима пред страдање, Он каже њима односно Томи:“ И куда ја идем знате, и пут знате“. На то му апостол Тома одговара питањем: „Господе не знамо куда идеш; и како можемо знати пут?“. Али ако свети Тома није знао тајну која се пред њим одвијала, ми знамо из искуства Цркве да је пут Литија заправо Via Dolorosa (пут суза), односно стаза сваког хришћанина којом мора проћи свако ко се пропутио. И пандемија вируса је прилика да види сваки хришћанин какав би живот био уколико смо дуже и трајније одвојени од Онога кога волимо и Који даје смисао нашем животу. Причешће није само органски чин узимања вина и хљеба и симболике коју му дајемо, већ потврда Томине љубави „Господ мој и Бог мој“. Али то не може разумјети ни медицина, ни наука већ само човјек који воли а он може бити и епидемиолог, и вирусолог и политичар било који човјек који трага.

 

Када говоримо о слободи, слободном избору који је дат човјеку, колико је ово вријеме пандемије вријеме да човјек уопште, не само вјерујући, избори – докаже могућност постојања слободе – мисли, воље, дјелања… етц? (Да ли смо у „практиковању” вјере заиста слободни данас, или се све своди на демагогију?)

 

–   Ја мислим, да је прави одговор већ дјелимично садржан у Вашем питању, да слобода није дата већ се она увијек мора освојити и нико Вам је неће поклонити, а то смо видјели из наших Литија. Видимо из искуства ових дана и рада нашег Национално кординационог тима да сваки облик слободе за њих је из њихове идеологизоване визуре непожељан под изговором бриге за добро човјека. Само који је то човјек за кога је то добро и који има право на такву слободу то је право питање и чини ми се да грађевински радник у Црној Гори може бити слободан а вјерник не може. И овдје није у питању тај радник, јер он и нема избора и није слободан већ се бори да прехрани своју породицу, и заслужује свако поштовање већ је идеја једне наметнуте и неслободне заједнице коју промовише политика која има све облике богоборства и братомржње. Ми немамо избора, стављени смо пред мојсијевску дилему изласка кроз Црвено море, само што је овога пута оно идеолошки црвено и црно.

 

Не тако давно, најавио си да би требало да изађе твоја збирка прича. Докле је стигла та „прича”? О каквим причама је ријеч, које су најчешће теме? Да ли ће се наћи и неки „опис” не тако нам давних литија? 

 

– Читав сам скоро живот записивао оно што сам искушавао, а најчешће су те приче о људима које сам сретао и који су мој пут одређивали на различите начине. Неке сам приче већ објавио као приче о владици Атанасију, митрополиту Амфилохију, оцу Јустину Тасићу, мајци, брату а сада сам додао и Литијске приче, саме су се избориле и наметнуле. Такав ће и наслов књиге бити Литијске приче.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

 

У житију светог Петра Александријског забиљежена је епизода с лажним покајањем јересијарха Арија, гдје му се у сну јавља  Христос као младић који покушава да сакрије своју нагост јер му је бијела хаљина поцијепана од врха до дна. На упит Светитеља: „Ко ти, Спасе, ризу раздра?“, Сâм Христос одговара: „Раздра ми је безумни Арије јер одваја људе моје од мене.“ Ова сцена је ушла у црквену иконографију, па се Арије приказује управо као онај који цијепа хаљину Христову, док је истовремено у химнографији Арије увијек означен као безумник. Наравно, Арије је био помрачен и безуман из перспективе вјечности и Цркве, док је многим својим савременицима био несумњиво драг и симпатичан, будући талентован, просвећен и елоквентан, велики мудрац, а имао је и групу од седамсто обожаватељки које су ишле Александријом и пјевале популарне пјесме које је он писао.

 

 

На сличан начин, данас, 1700 година послије аријанске кризе, нагост црквеног тијела и цијепање Христове ризе поново постаје актуелно. Наиме, свједоци смо агресивне медијске кампање против Српске Цркве у цјелини, а особито против Патријарха и Синода, у којој је Црква приказана као једини и намјерни ширитељ заразе коронавируса, а вјерници као самоубице. Без обзира на то што Патријарх и синодски старци сами већ недјељама молитвено тихују и живе у потпуној изолацији, како и налаже државни закон и њихова лична монашка вокација, без обзира на то што вјерници не учествују у богослужењима, сви заједно се свакодневно оптужују, вријеђају и блате. Кривице, наравно, нема, те она није исказана, осим уопштене, сад већ и уобичајене, оптужбе за мрачњаштво, затуцаност, прогон и инквизицију.

 

У доба када сама Свјетска здравствена организација и неприкосновена неопаганска лажна богиња Наука збуњено и свакодневно дају опречне информације и упутства, данас потирући оно у шта су се јуче заклињали, појединци од Српске Православне Цркве, првенствено од Синода и Патријарха, очекују да двомиленијумску црквену праксу прилагођавају на дневној бази у складу „са здравим разумом и научним резултатима“. Наравно, ти заговорници разума и науке прећуткују чињеницу да сама богиња Наука није рекла јасно да ли је, на примјер, добро градити такозвани колективни имунитет крда или се залагати за потпуни lock down.  Да ли маске штите од вируса или га, заправо, шире, као и рукавице? Да ли су бројеви који се објављују заиста тачни и истинити?  Но, то није ни битно, корона је само привремени изговор и средство, тема је много старија и већа, могло би се рећи чак „прежде вјеков и от свјета“, а то је цијепање ризе и нагост Цркве.

 

Управо због тога што корона уопште није тема, великобрижници за јавно здравље од државе не очекују да она не мијења своју политику и стратегију преко ноћи, иако Наука сваки дан има неко ново упутство. Међутим, они истовремено очекују и бескомпромисно захтијевају да Црква редовно и преко ноћи мијења не само своју праксу него и живу вјеру, а све с циљем не би ли била модерна и прогресивна. Мало је позната чињеница да се, на примјер, грчка држава одлучила за потпуну забрану богослужења, након сазнања да у самом Синоду Грчке Цркве постоје значајна неслагања око приступа и праксе у вези с проблематиком која је настала појавом и ширењем вируса. С друге стране, Синод Српске Православне Цркве једногласно је подржао и учинио све што је свака од државâ у којима странствује Српска Православна Црква затражила од вјерских заједница. Свештенству су дате јасне инструкције, а вјерни народ је на вријеме обавијештен. Управо због овог благоразумног става Синода, државе нису биле присиљене да намећу посебне забране. Стога у већини епархијâ Српске Православне Цркве богослужења нису прекинута, иако, у складу са државним прописима, нису масовна. Вјерном народу који је под великим притиском и стресом због саме изолације, којој се не види крај, и због економског цунамија, који је на видику, значајну утјеху и подршку представља управо чињеница да се његови предстојатељи, епископи, свештеници и монаси непрестано моле за све људе и сав свијет, у својим капелама, домовима и манастирима, те да сама Литургија није престала да се служи, будући да огромна већина није у могућности да на њој лично и физички учествује и тиме оприсутњује Тијело Христово.

 

Иако сви имамо тенденцију да мислимо да су свијет и памет настали тек од нас, Црква нас непрестано подсјећа да то није тако. Црква је, као Савез Бога и људи, опстала још од Старога Завјета управо јер се није свакодневно мијењала. Ово није први пут и није прва епидемија с којом се Црква срела и потпуно је сулудо мислити да Црква нема историјско искуство и начине како да се носи с епидемијом. Црква није несигурна и неодлучна; Српска Црква је потпуно свјесна свога Тијела, народа, и зна ко се причешћује, колико пута се причешћује, како се причешћује и, посебно, како је народ схватио упозорења везана за Причешће. Свети Синод је имао веома тежак задатак да пронађе баланс између јавног здравља, које је императив, и духовних опасности и саблазни, које могу да настану. Брзоплето позивање на праксу и искуства неких других помјесних Православних Цркава, које су у доба короне увеле извјесне обичаје и праксе које подсјећају на унијатске, попут кропљења, или умакања евхаристијског Хљеба, или сепаратне пластичне кашичице и тако даље, не одговарају духовним потребама и ритму Српске Цркве. Ти други народи, можда, нису имали у толикој мјери болна историјска искуства с римокатолицима и унијатством и немају толико велики психолошки отклон и духовни отпор латинствујућим обичајима као Срби.  У том смислу, сви нетражени савјети и хистерисања по овом питању која су дошла и споља и изнутра била су крајње контрапродуктивна, а представљала су дио једне антицрквене кампање.

 

Нажалост, у ту кампању укључили су се и неки угледни чланови Цркве, поједини свештеници и професори Богословског факултета и други, неки свјесно, а неки несвјесно. У пометњи која је настала појединци су покушали да реализују и своје приватне агенде и обрачуне. Шта је прави мотив свега, сазнаћемо онда кад нам то не буде битно. Ипак, црквено памћење нас подсјећа на то да је Арије желио да буде епископ послије свога епископа Петра или, како то наш народ каже, да буде везир послије везира. То је та аријанска логика, која је схватљива, разумска и људска, практична и питка, али која представља „умовања и мудровања изнад саборног ума Цркве“, како је лијепо недавно примјећено у једном документу.

 

С једне стране, по људској слабости, ови посљедњи унутарцрквени сукоби у доба короне многима дају ситно и подсмјешљиво задовољство. У принципу, међутим, ипак остаје несумњива чињеница да се Христова риза неповратно цијепа и да се саблазна нагост црквеног тијела открива пред свијетом, који у злу лежи.

 

Да ли се ико од актера посљедње кампање упитао како вјерни народ гледа на све ово? На квазитеолошка препирања око кашичица и цјеливања иконâ, на могућност заразе преко самог уласка у храм и тако даље? Да ли ће се нека наша слабија у вјери браћа икад више хтјети причестити? Да ли ће народ хтјети да цјелива и дарива свете иконе, да долази у храмове једном када све ово прође? Да ли ће ово сумануто разоткривање нагости Цркве и докона схоластичка препирања о природи евхаристијских дарова имати не само духовне и практичне него, рецимо, и економске посљедице по Цркву? Хоће ли, на крају свега, они који иду у храмове бити перципирани као лудаци и фанатици, мрачњаци и затуцани? Ко ће на крају ићи у цркву?

 

Осим тога, лично ми је потпуно блиско и разумљиво разочарење у крутост и хладноћу црквене администрације, неприлагођеност процедурâ правилима 21. вијека, те силу људског елемента и неријетко неправедност људског фактора у Цркви. Вјерујем да је то сваки вјерник искусио и с тим проблемом свако може лако да се идентификује. Међутим, потпуно ми је несхватљиво да је неком требало двадесет година да то увиди. Има ли ту лицемјерја, кога су иначе пуна уста и новине ових дана?

 

Уосталом, да ли је могуће Цркву посматрати само као систем, као несторијанску реалност, или нас халкидонски догмат обавезује да гледамо мало даље и дубље и да увиђамо несливено и нераздјељиво, непромјењиво и неразлучиво дејство Духа Светога у „систему“? Да ли је лицемјерно нападати „систем“ који ти је омогућио, управо зато што је такав какав је, напредак и каријеру какву никад и нигдје другдје не би могао да имаш? Какав је систем, како функционише, које су му предности и мане, обично схвате сви до прве Светосавске академије у богословији, а не у зрелом добу. Изузев ако су све знали, само су ћутали јер им је доносило корист? Оно што знамо јесте да се систем мијења изнутра, а не споља, и зато, ако волимо Цркву, мијењаћемо неке ствари у њој изнутра, прво мијењајући себе.

 

С друге стране, неоспорна је чињеница да је у Цркви увијек било прогона потпуно невиних и праведних људи. То је слабост и неминовност људског елемента унутар Цркве. Многи праведници који су прогоњени неријетко су бивали још за живота враћани на црквена звања и почаствовани. Многи су прослављени и као светитељи управо јер су стрпљиво и без роптања подносили људске прогоне. То је испуњење Божије правде и несумњиви дах Духа Светога у Цркви. Насупрот њима, већина оних који су одлазили уз попму и буку неријетко су завршавали као расколници и јеретици, па макар по некој логици наизглед били и у праву, али никада се нису враћали у јединство Цркве. Ово су основни постулати хришћанског живота и понашања. Они представљају сами темељ наше вјере, наше историјско памћење и хришћански етос. Ако нисмо у стању то да прихватимо, не можемо се звати хришћанима.

 

На концу свега, наше личне историје нису битне никоме осим нама самима. Чврсто вјерујемо да нас Бог наш неће оставити и да нико од нас пропасти неће. Осим тога, како Бог воли да се шали, кад нас људи одбаце, неријетко нам бива далеко и много боље него што смо сами себи мислили и жељели. Сваког чуда – три дана доста. Све ће проћи и све ће се заборавити и потпуно је небитно да ли нас је неко опањкао, осрамотио или понизио. Ако смо хришћани, ми ћемо опростити и надаћемо се да ће се наши непријатељи покајати.

 

Међутим, нагост Христова неће се заборавити, ни на овом ни на оном свијету, јер она изазива саблазан, неспокој и невјеру међу оним најмањима у Цркви. Нагост Христова, која је ових дана многе саблазнила, камен је воденични који неке вуче у амбис. Управо зато, Промислом и допуштењем Божијим, од злосретног аријанства нам је остао само један мозаик у Равени, који приказује нагога Христа, на нашу трајну саблазан и на вјечно упозорење да не раздиремо ризу Христову!

 

Дејан Мачковић

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.

 

 

Царство Христово није од овога света. Господ није дошао на свет као светски моћник да ослободи јеврејски народ од римске власти нити да ствара овоземаљско царство. Царство Божије је унутра у вама, каже Господ и они који живе по заповестима Божијим, воле Бога и ближње своје, жртвују се за друге и духовно већ живе у Царству небеском које ће у својој пуноћи доћи тек након краја овога света и века и на начин који је нама ограниченим људским бићима тешко да разумемо.

 

То Царство небеско доживљавамо и на свакој Св. Литургији, а чврсто верујемо да ћемо га наследити и у вечности ако останемо верни Христу Богу нашем. Ми верујемо да је једино Бог пут, истина и живот и да је овоземаљско постојање у овом времену и простору само сенка будућег вечног живота у Христу који је постао човек да би сјединио створено са вечним. Зато је и постао човек родивши се од Деве, а истовремено остајући предвечни Бог. Зато је и страдао на крсту али је као Бог васкрсао победивши силу смрти. Иако је телесна смрт туга за све људе јер се привремено раздвајамо од оних које волимо, она за нас није крај већ наставак живота у Христу па се молимо за наше покојнике и чекамо дан када ћемо се опет заједно видети у Царству Божијем.

 

Ми хришћани верујемо да физичка смрт није крај нашег живота јер живот није само биолошка категорија. Након физичке смрти долази до раздвајања душе и тела и душа наставља да постоји до свеопштег васкрсења када ће се поново сјединити са телом. Човек је створен као психофизичка целина и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. Светитељи нас уче да је душа без тела сенка од човека, а тело без душе леш. Тек након васкрсења из мртвих, након краја овог света и века, заживећемо пуноћом живота у Христу. За оне који су живели у љубави Божијој то ће бити вечна радост, а за оне који су живели у неправди и мржњи, вечна мука и патња. То су реалности раја и пакла. Господ ће својом љубављу све загрлити, али они који га не желе и својим делима га се одричу та љубав ће за њих бити вечно мучење.

 

Божија љубав никога не жели да мучи али као што је светлост за онога који живи у светлости радост, тако је за онога чије су очи навикле на мрак бол. Рај и пакао нису различити простори, већ различита стања у којима ће се наћи сви људи и васцела твар када Бог васцелу творевину преобрази и сједини у Христу Господу. Зато у овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности.

 

Морамо да увек будемо свесни да све неправде и жалости са којима се суочавамо у овоземаљском животу привремено трају, а ми хришћани, верујемо да нас очекује вечни живот у Христу. Када знате да привремено треба да претрпите неки бол или операцију, да би после тога били здрави и живели нормално, нисте толико у страху. Проблем је што ми често гледамо само живот у оквиру овоземаљских граница и онда нас бриге и проблеми овога света толико обузму да нисмо у могућности да живот гледамо шире. Наша вера нас управо учи да је за малена ово земаљско царство, док је небеско довека. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост.

 

Најважнија мисија Цркве у свету јесте да стално сведочи реалност Царства небеског које долази, али већ овде и сада почиње и да позива на промену живота. Покајте се, јер се приближи Царство небеско била је прва и основна проповед Цркве од почетка. Људске слободе у овоме свету су важне и треба их подржавати, али је слобода много комплекснији феномен. Истински слободан човек није увек онај који ради шта хоће, већ онај који је у стању да савлада своје слабости и успе да остане кормилар своје душе до краја. Разни грехови, пороци и друга зла овога света чине нас зависнима од пролазних уживања и када су нам она ускраћена тражимо кривицу у другима, свађамо се и гневимо. Отуда толико неслоге, ратова, сукоба у овоме свету. Христос нас учи да иако живимо на овој земљи, ми смо пре свега путници ка Царству небеском и зато хришћанин и своју слободу и смисао живота увек пројектује у перспективи Царства Божијег. То је потпуно други начин живота од онога који је данас уобичајен у овоме свету. Бог нас учи и да у свакој биљци и животињи, свакој природној лепоти видимо лепоту премудрости Божије и да природу не оштећујемо већ користимо колико је потребно али као мудри домаћини.

 

Хришћанска вера није приватна ствар и Црква нас стално окупља у заједницу и повезује светим тајнама, молитвама, богослужењима. Наша вера нас учи да човек индивидуалац, који живи себично и за своје интересе није права и потпуна личност. Праву личност остварујемо тек ако у љубави живимо са другима и друге не гледамо као своју конкуренцију, сметњу или непријатеље, већ као оне који су позвани такође у Христу да буду наша вечна сабраћа у Царству Божијем. Зато чинећи добро другима не губимо, већ добијамо. Свођење вере на приватну или националну ствар и на обичаје сужава пуноћу Христове истине и може да претвори нашу веру у идеологију која се више ослања на политику него на вечне истине које нам је Бог открио.

 

У Христово време многи Јевреји су очекивали ослободиоца од римске власти, а Христос је дошао да им донесе вечни живот и слободу, не од Римљана, већ од греха и смрти. То је суштинска разлика. Многи млади људи мисле да је слобода у гажењу свих друштвених конвенција и правила, у дроги, алкохолу и неморалу. Али када већ зађу у те мрачне просторе тек онда осете колико су неслободни и заробљени, али тада је већ много тешко оздравити. Зато нас Црква учи да чувамо и своју душу и своје тело од греха, не зато што то смета Цркви, већ смета нама да живимо са Богом и осетимо пуноћу слободе која нам је дата у Христу Исусу.

 

Грех је неприродни начин постојања јер живећи у греху своје природне снаге користимо у погрешном смеру што води ка даљем губитку наше слободе, већој зависности од материјалних ствари овога света и неслози са другима. Човек у греху је духовно болестан и покајање је не само промена начина размишљања већ пре свега промена потпуног начина живота. Пост и молитва су два крила покајања јер постом показујемо да не зависимо само од биологије и хемије која регулише наше тело, а молитва уздиже нашу душу ка духовним вредностима и човека повезује са Богом. Као што је човек састављен од тела и душе ни покајања нема без поста и молитве. Наш Бог је Бог љубави и опростиће нам сваки грех, али проблем је у томе што грех затвара човеково срце и чини га неосетљивим и према Богу и према ближњима. Покајањем отварамо срце и онда оно може да прими топлину Божије љубави и опроштаја. Зато не можемо очекивати да нам Бог опрости наше грехове ако нисмо спремни да и сами опростимо својим ближњим.

 

Хришћански живот не сме да буде формалност и Црква није само овоземљаска институција или невладина организација. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Наша истинска отаxбина је на небесима иако живимо привремено на земљи. Наше истинско благо је у Богу и нашој души која живи по Богу, а не у пролазним стварима овога света. Ако тако будемо живели наш живот ће бити пун смисла и радости без обзира на све тешкоће. Међутим, онај који граби земаљско благо и плаши се оних који могу да убију тело или му отму то благо, живи у сталној бризи и нема мира. 

 

Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. У ранохришћанској посланици Диогнету из 2. века налазе се можда и најлепше речи шта хришћане разликује од осталих људи. Иако све то звучи парадоксално за нас хришћане ово су истине које нас воде ка вечном животу: „Хришћани живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина....Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе. Воле све (људе), а сви их прогоне…. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују….

 

 

Архимандрит Сава (Јањић)

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Са званичне интернет странице Епархије крушевачке доносимо Васкршњи интервју са Његовим Преосвештенством Епископом крушевачким Г. Давидом. 

 

Разговор /PDF/

 

 

*Ваше Преосвештенство, коју поруку нам је донела прослава овогодишњег Васкрса?

 

Ону исту коју су нам доносиле и све претходне:

 

Празнична пасхална ноћ спасења најавила је светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог  свима је засијала из гроба и уклонила нам границу између живота и смрти.

 

Ту је и прегршт црквених, химнолошких порука Празника над празницима:

 

Сав свет, и видљив и невидљив празнује Пасху, и небо и земља и дубина Ада испуњени су светлошћу.

 

Жива и нежртвена жртва Христос – Себе је принео Оцу на жртву.

 

Печате девства и печате гроба Христос није нарушио, него је из обоја иззрачио као Нови Адам, саваскрситељ старог Адама.

 

Празнична ноћ спасења најављује светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог  из гроба свима нам  је засјала.

 

Побожно весеље влада у пасхалној заједници Царства Христовога.

 

Једна божанска најсветија природа уствари  је надбожанска, надсвета и натприродна.

 

Најчистија Дјева је уклонила преграду смрти када је родила Христа – вечни Живот, и тиме она још, узрок наше надрадости постала. Добротом ПрисноДјевиног БогоЧеда ми смо ушли у вечни живот.

 

У Дјеви се зачео Саздатељ Адама – Дјевиног Праоца – Који, рађајући се, није као Саздатељ отворио двери девства као што ни при Своме Васкрсењу Он – Саздатељ није сломио печате на гробу.

 

Васкрсењем Христовим све се просветлило, и Рај се опет отворио.

 

*Чини се да је епидемија COVID-19 показала да је јача и од силних модерних достигнућа 21. века, али и од вере. Цркве никада нису биле празније. Да ли се слажете са таквом оценом?

 

Чинило се многима да јесте тако, али тако није, хвала Богу! Ова пандемија поготово није јача од наше вере! Битно је да овајпут храмови у већини нису били ни празни, ни безгласни, нити без Свете Литургије (!), и да смо се ми смиравали пред Господом, опет Га славословећи! Али, нису се сви искрено смиравали, међу којима и они од којих се управо то очекивало, с обзиром да припадају Цркви, као и да заузимају важне црквене службе!

 

*Који наук сви морамо да извучемо из ове пандемије?

 

Она нас није снашла само да би поморила свет, него да свако од нас покаже свој траг. У добру се не понети, у злу се не понизити, молитву Богу не прекидати, Цркви прибегавати, Светим Причешћем се бранити и преисподња искушења побеђивати, наше лекаре не игнорисати, наше доброжелатеље и заштитнике не огорчавати, него са свима њима сарађивати! И опет, за све људе Лекару душа и тела наших се молити!

 

Треба имати још једну чињеницу на уму – чињеницу која нам иначе до овог момента измиче: да овај вирус раслабљује наш имунитет, и да тиме убрзава нашу старост, чиме нас и смрти чини подложнијима!

 

Зато треба већма поштовати наше лекаре! Иначе, и они су, подједнако са нама, на клацкалици живота и смрти. Отуда и наше подсећање да сви стојимо пред живим Господом, Судијом живих и мртвих, коме треба да се молимо да нас не узме у половини наших дана. То јест, да нам дарује покајање и велику милост. За то Му се ми хришћани опет и опет, и безброј пута помолимо: Господе Исусе Христе, помилуј ме грешнога/грешну!

 

Дакле, будимо у јединству и будимо једно са Господом.

 

*Пре монашења имали сте занимљив живот: студирали сте књижевност, а затим се учили филмској, радио, позоришној и телевизијској режији на Академији у Београду. Због чега сте се коначно определили за Православни богословски факултет СПЦ?

 

У то време (1972) био сам неутешни боготражитељ који је у боготражитељству стизао до левитације: желео сам Живога Христа, а не једино оног из књижевности, историје религија и философије, са филма и из сликарства, фолклора, обичајне вере и иконографије. Када сам Га преко светог старца Софронија Сахарова доживео у Хиландару, а затим Га путем хаџилука и у Јерусалиму (1976/7) доживео у благодати, баш онако како сам желео – као Живог (дакле и изван Светих Тајни и Светога Причешћа, а не само и искључиво у њима, како нам неки богослови реформисти намећу начин христофаније)!

 

Зар Дух не дише где Он хоће и зар Му глас не чујеш: но не знаш откуда долази, и камо иде … (в.: Јн 3, 8)? Зар се васкрсли Христос током 40 дана, све до сопственог вазнесења није јављао Богоматери Марији, Марији Магдалини и Мироносицама, Апостолима и Томи, двојици на путу за Емаус, и опет Апостолима … )?

 

Овај доживљај Живога Христа уследио је у мојој 23. години, и са њим наше коначно опредељење за студије теологије и за монаштво, истовремено, чиме смо и позвани на покајничко ревновање.

 

*У том периоду боготражитељства дакле, живели сте годину дана (1972/3) “класичним дијаспорским животом”, радећи у једној фабрици намештаја у Сент Етјену у Француској. Јавност углавном има предубеђење да наша Дијаспора живи лагодно. Да ли је то тако?

 

Сви наши тамошњи (укључујући и мене тадашњег) стицали су свој насушни хлеб у зноју лица свога! (Тако и они који су тамо радили и оперисали као удбаши!) Сви опет налик старозаветном Израиљу, који је зидао пирамиде по Египту, односно изграђивао Француску и футуристички Париз, по много чему налик Египатској цивилизацији.

 

*Мање је познато да у Француској живи и знатај број православних хришћана Француза. То је умногоме и Ваша заслуга, јер за време Ваших постдипломских студија у Паризу и Ви сте учествовали у црквеној мисији за пријем православних старокалендараца Француза. Колико их има, и где их је највише?

 

Њих, православних Француза данас има неколико милиона, организованих Мисијом светог Јована Касијана, на чијем челу је пер Антуан. Они живе у Окситанији, на простору од дванаест Италофонских, односно Франкофонских долина, као и с обе стране Пиринеја, заједно са православним Каталонцима.

 

*Рођени сте на Косову и Метохији. Претпостављамо да Вас за Јужну Српску покрајину везују не само оне духовне, већ и породичне везе?

 

Сви наши преци су тамо на гробној стражи. Моје биће је испреплетено историјом и стварним животом на Метохији до тог степена да је он до данас стопљен са мојом свакодневицом. Радујем се што сам кроз текстове разних жанрова, везане за Косово и Метохију силом прилика остварио првобитну намеру да постанем завичајни хроничар и писац. Једна од таквих спомен-књига је на прагу изласка у читалачку јавност.

 

*Са благословом Патријарха Павла, од средине 1999. године Ви сте боравили у Пећкој Патријаршији са циљем да се омогући опстанак православном Српском живљу на Косову и Метохији. Почев са том 1999. годином започео је најтежи период за Србе. Како га можете сажето описати, и шта је на Вас оставило најтужнији утисак?

 

Дошли су западни крсташи на страшно косовско-метохијско судилиште да одиграју своју ратничко-колонијалистичку фарсу; притом ће се и сами тамо добрано озрачити. Док су они као хуманитарци радили што су радили, све су урадили маскирано, и да буде на штету Срба. Наравно да постоје појединачни случајеви и ставови неких земаља који окрњују овај наш утисак и наша комплетна сазнања, искуства и увиде у нашу трагедију. А то зато што свако правило има свој изузетак. Међутим, чињенице говоре да тамо тада нико није био поштеђен смртних опасности, па тако и овај који разговара са вама: озрачивање, покушаји отмица, покушаји стрељања, уласци у минска поља, излагање атентатима, уласци у осиња гнезда, трагање за несталима, за лешевима убијених, контаминације, инфекције од трулежи и спаљених ствари и нагорелих предмета и пепела … непријатно ми је да говорим о томе. Такође не желим да прећутим јуначка дела наше куме и „генерала у сукњи“ Добриле Ерат родом из Ђаковице, која је, покој јој души, у Пећкој Патријаршији заблистала у борби за опстанак и Патријаршије, и Срба широм Косова и Метохије.

 

Молим Уредништво ваше новинске агенције да се сетимо неких страдалника Срба и Српкиња, који су пострадали од најновијег шиптарског зулума:

 

Педесетшесторо Срба Источкога Подгора је киднаповано и нестало.

 

Знамо да су неки од њих масакрирани у Истоку и у Љугу (Љубомирка Милосављевић и јеромонах Стефан, … и да је о томе посведочила аустријска солдатина. Ми опет, о свему што се збивало на Косову и Метохији у овом периоду српског страдања сведочили смо два пута на Суду за ратне злочине у Београду).

 

Крсту Миловановића из Опрашака на Метохији пронашли смо измасакрираног, и у повртњаку његове куће га сахранили.

 

Костур Мићка Кораћа из Жача нашли смо спаљеног, и у дворишту га сахранили.

 

Младићу Славку из Пећи извађени су органи на домаку Пећке Патријаршије, а пронађене су му само преостале кости.

 

Тело старице из куће Станковића на Пећкој Бистрици било је угљенисано када смо га преузели, и у Пећком гробљу га затим сахранили.

 

Тело старице из Пиштана код Гораждевца пронашли смо јеромонах Јован Ћулибрк и ја, распаднуто и са глином помешано, каквога смо и сахранили, на лицу места формиравши гроб …

 

Детаљне извештаје о свим тадашњим и тамошњим збивањима ми смо слали Светом Архијерејском Синоду СПЦ.

 

*Како данас живи српски живаљ на Косову и Метохији, и можемо ли уопште питати, где им је теже: на северу или “јужно од Ибра”?

 

Наши Срби данас живе тако што незнатно користе начине суживота са комшијама. Да су и један и други народ питани да ли би радије да ратују један против другог, или би да живе заједно на Косову и Метохији, они би верујем, изабрали ово друго: данас би живели заједно, и били би у много већем суживоту, односно међусобној трпељивости.

 

*Када сте последњи пут били у родном крају, и са каквим осећањима сте се вратили?

 

Протекле године, и као опљачкан човек коме ће оданде увек претити опасност од прогонства! Иначе смо намеравали да са благословом епископа рашкопризренског господина Теодосија током те године одслужимо Свету Литургију на албанском језику на темељима Богородице Хвостанске, али нас је благовремено упозорио на опасност неко наш из Истока, и још, како то не би било безбедно по нас. То јест, не ићи грлом у јагоде. То упозорење се показало расудним после каменовања два аутобуса у Врелу, селу лидера Ибрахима Ругове (који је окончао свој живот као римокатолик, крштен у Ватикану), смештеног подно темеља овог манастира, центра некадашње Хвостанске епархије.

 

*Која је Ваша порука Србима на Косову?

 

Иста она која је била и Патријарха Павла: Ништа није готово док не буде готово!

 

 

*Међу реткима сте који су имали могућност да буду уз блаженопочившег Паријарха Павла до последњих дана? Како га укратко можете описати?

 

Он није имитирао хришћанина него је био хришћанин; стицао је богопознање и блаженство познавањем Јеванђеља и живљењем по Јеванђељу! Равнао се према Христу, и свима је био слуга! Познавали смо га од 1977. године, и за то време ниједанпут нисмо чули да је он икога осудио!

 

*Сигурно је у тим дружењима са Патријархом Павлом било и мноштво анегдота. До сада се о њима углавном слушало посредно? Можете ли нам препричати неке?

 

Он је практиковао шаљивост у општењу: „да би се озбиљне ствари лакше усвајале и да не би биле опоре услед превелике озбиљности.“

 

Митрополит Амфилохије: Ваша Свјетости, да ли вас слуша овај Давид?

 

Патријарх Павле: Чује само оно што му се свиђа.

 

Архимандрит Јован Радосављевић: Ваша Светости, изволите у нашу келију.

 

Патријарх Павле: Оче Јоване, када будеш одлазио у Рај, како ћеш пренети тамо оволике књиге.

 

 

Државни Секретар Стејт Департмента Инглбергер: Ваша Светости, како бисмо могли да вам помогнемо?

 

Патријарх Павле: Највише бисте нам помогли ако нам не бисте одмагали.

 

*Незахвално је питати, али какви су били ти последњи Патријархови дани. Шта је оно што можете рећи?

 

Он се већ био преобразио у обоженог младенца који сија као углачани мермер. Преобразио се у сасуд миомира Духа Светога – миомира који смо осетили на дан његовог погребења у манастиру Раковици при целивању крста. Верујемо да је он ушао у небеску житницу Светих. Његовој прозорљивости и срцезналаштву нико није остао недоступан! Односно, од оних душа које су му прилазиле, ниједна није остала непрочитана, укључујући и моју.

 

*Ви сте као професор на Богословском факултету СПЦ предавали два предмета: Хришћанску етику и Аскетско богословље. Какав је значај ових предмета за образовање теолога и будућих свештеника?

 

Значај је пресудан! Ко живи по Јеванђељу, по њему и богословствује, и Бога славослови. Тај живот у Цркви дакле тражи од нас испуњавање Божјих заповести, и ход ка стицању врлина. А те врлине су докази да стичући блаженства-сведочанства, ми заиста волимо Христа. Христа ми, као и Оца и Светога Духа – поштујемо и прослављамо као Пресвету Тројицу. Њој се клањамо и Њу исповедамо у срцу и у стварности. Док без ових блаженстава-сведочанстава ми немамо суштинског доказе о љубави према Христу. То и тако чинимо као ревнитељи и чувари Светога Предања Православне Цркве. Предања које је наш стожер или стуб од светлости! Према томе, наш стожер или светли стуб не огледа се у млаком ревновању, као ни у моралном и теолошком расулу. Наш стожер од благодатне светлости тек се не огледа у неразумној медијској френезији, плаћеништву и модернизму, либерализму и реформизму, епархијском магнатству и власништву црквених добара као корпорација;  на самом крају тунела – Црквено Свето Прадање се не огледа у – апостасији! Све у свему, несмирени клирици и узурпатори црквених служби – зборишта су и сабори сујете, и  неминовно – апостасије!

 

Свим читаоцима вашега гласила за Дијаспору ми најсрдачније честитамо Празник над празницима, Васкрс, и желимо им изобилну пасхалну радост.

 

Христос васкрсе! – Ваистину васкрсе!

 

 

Вашој пажњи препоручујемо и Васкршњи интервју Епископа крушевалког Давида дат "Победи" и новинару Сандри Савић.