Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протојереј Андреј Ткачов: Христово смирење

Sun, 03 May 2020 14:40:31 +0000

Једном је у храм дошао мој познаник и замолио за неку књигу о Матрони Московској. Књиге није било, али смо с узајамном радошћу и одушевљењем попричали о овој светици, похвалили смо је, гануто уздисали и изразили одушевљење.

Највише нас је зачудило то што је она, са световне тачке гледишта, била апсолутно немоћна и бескорисна особа. У њој није било ничега што свет воли и поштује. Ни образовања, ни власти, ни богатства, ни лепоте. Ни-че-га. Уместо свих пожељних особина она је у изобиљу имала немоћ. Тачније – слепило и непокретност.

Само замисли себе на месту непокретне и слепе старице, само замисли беспомоћност и зависност од туђе бриге и осетићеш као да те ударила струја. О каквој светости овде може бити говора? Наши старачки домови су препуни сличних несрећних стараца. И шта, да ли сте тамо видели много светости? Али чудо и јесте то што је кроз човека који је наизглед беспомоћан, али који се моли и не очајава, Христос у овом случају показао Своју велику силу.

„Сила се Моја у немоћи остварује,“ – сећам се док ово размишљам. И још: „И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте. Да се не похвали ниједно тело пред Богом“ (1 Кор. 1: 28-29).

Разговор о Матрони се завршио оставивши у души мешавину радости и чуђења, познаник и ја смо се опростили, а мој ум је некако сам наставио тему. „Христос је много пута показао и наставља да показује Своју силу, – говорила је мисао идући својим током, – кроз немоћне људе, који ништа не значе, на којима је световно око лењо да задржи свој поглед. Богаљи, јуродиви, туђиноватељи јесу проводници силе Господње. И то је због тога што је ‘унизио Себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту’“ (Фил. 2: 7-8).

„Узео је на Себе наше немоћи и понео болести.“

Ове истине вере, које су формално одавно и многима познате, у стању су да, уколико дубоко размишљамо о њима, растопе срце и одведу човека на такву мисаону дубину у којој сати лете као минути. Обузет многобројним мислима размишљао сам и о следећем.

Христос није желео да прима славу од људи, ни да делује у оном духу и стилу који су од Њега очекивали и који би им се сигурно свидео.

Ево, замислимо за тренутак да не иде пешке, већ да јаше коња или да га робови носе на раменима у носиљки.

У принципу, покушајмо да замислимо слику стилистички супротну јеванђељском опису Месијиног понашања.

Окружен је гомилом народа и то Му се свиђа. Храни гладне и исцељује болесне с таквим изразом с којим римски патрициј баца просјацима ситне новчиће.

У Његовој свити нема ниједног рибара, већ су само познаваоци закона и највиши клир храма.

Исто тако дарује вид слепима и чисти губавце додиром, само им не забрањује да говоре о томе. Напротив, каже: „Иди и свима испричај шта ти је Месија учинио.“

Носи лепу и богату одећу. Кожа Му је увек беспрекорно чиста, од Њега се увек шири танани и префињени миомирис. Благонаклоно дозвољава да Му људи целивају руке и трагове стопа на песку.

Његова трпеза је раскошна. Највећи богаташи се утркују да Га угосте и он пристаје по реду. Цареви и најплеменитије велможе желе да се сретну с Њим. Он се повлачи с њима у тајне одаје како би водио сложене разговоре о политичкој судбини Израиља. Ови разговори нису намењени свачијим ушима.

„То није мој Господ! – уздрхтаће хришћанско срце. – Нећу се поклонити таквом Месији,“ „Христос не би могао тако да се понаша.“ Да, не би. Да, Он није такав. Али Израиљци су очекивали управо оваквог Месију. Такав вођа, који спаја у себи особине зналца Светог Писма и верске традиције, особине моћног политичког лидера, а притом чудотворца, паметног, снажног и неустрашивог човека, који се поноси собом, својом мисијом и својим народом – такав вођа би испунио њихова очекивања. Испунио би, али тај човек не би био Христос.

Прави Христос је све урадио другачије.

Оквири људских представа о Њему су Му или превелики као што је сину превелик очев сако, или су ништавно мали. Само што Му ови оквири никад не одговарају.

Ми желимо величину, а Он је занемарује.

Ми жудимо за упадљивошћу и ефектношћу, а Он је толико једноставан да без дејства Светог Духа нико Исуса неће назвати Господом.

Ми смо уверени у то да Он треба да руководи масама и да буде свима видљив као вођа. А Он одлази на пуста места и дуго се моли.

Ми желимо да Он да одговоре на глобална питања, да се умеша у светску политику и да можда стане на њено чело. А Он стално и непрестано говори о срцу. И још – о покајању, о милости, о духовном сиромаштву.

Не, истински Месија остаје загонетка за данашњег човека, исто као што је био неодгонетнута загонетка за човека из ранијих епоха. Ми – о, тешко нама! – свако мало не желимо Христа, већ антихриста; тражимо светског политичког лидера, а не кротког Исцелитеља срца. Баш као у Јеванђељу: „Желимо да дођемо, да Га неочекивано узмемо и начинимо царем, али се Он удаљио“ (В.: Јн. 6: 15).

***

Сам јеврејски народ се не би обрадовао да је Месија деловао у духу земаљских властодржаца. И без тога вечито спреман да подигне устанак јеврејски народ би се с таквим вођом као што је Исус као један човек подигао у борбу против Рима. Првосвештеници су одлично схватали шта би се после десило. Рим је владао светом, а Римом је владао, по мишљењу Римљана, божански император. Двојица вођа с божанским достојанством не могу заједно живети у једној земљи. Римско царство би кренуло у рат, неизбежан и немилосрдан, против Месијанског царства Израиља на челу с Исусом.

„Доћи ће Римљани и завладаће и нашим местом и нашим народом,“ – говориле су уплашене верске вође. Односно, одушевљење народа и масовно идење за Христом неизбежно ће довести до бунта, а бунт ће довести легионе у Свету земљу и онда ће сви имати невоље. Кајафа је управо у одговор на основане страхове изговорио своје злослутно пророчанство: „Боље је за нас да један човек умре за народ, него да сав народ пропадне“ (Јн. 11: 50).

„Један Човек“ и јесте умро на Крсту од руку Римљана, не дозволивши да римски мачеви буду исукани против целог народа.

***

А како бисмо ми, бивши пагани, могли да поверујемо у Бога Живог, како бисмо могли да се окренемо ка Њему, да није било Христовог смирења? Да није дошао ради свих, као Друг сваког човека, већ искључиво као Месија јеврејског народа, зар би нам Јевреји дозволили да приђемо „њиховом“ Месији?

Због свог националног егоизма и крајње гордости они никоме не би дозволили да приђе ни на пушкомет Свецу Израиљевом.

Правде ради рећи ћемо да би на месту Јевреја тако поступио сваки народ, пошто сви људи једнако болују од гордости.

Значи, Христос, овај живи Пут ка дому Оца, могао је постати Господ свих и Слава свих само у случају да Га Јевреји одбаце, у случају њиховог презривог неразумевања и слепог одбијања. Али и то је милост пошто су „они (Јевреји) сад непослушни како бисмо ми (некадашњи пагани) били помиловани“ (Рим. 11: 31).

Одбачен од Јевреја Он је постао Спаситељ свих, не престајући да испуњава пророчанства и да буде истински Месија јеврејског народа. А одбачен није могао бити осим кроз такав начин живота и проповеди који људи од Њега нису очекивали.

Сада је прави час да цитирамо надахнути усклик апостола: „О, дубино богатства и премудрости и разума Божјега! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови. Јер ко познаје ум Господњи? Или ко Му би саветник?“ (Рим. 11: 33-34).

***

Он је и милостив и силан; и јак и смирен. Његова кротост нас повремено спречава да у Њему видимо Судију. Његова једноставност у први мах разоружава, а касније веома плаши. Он не воли да спознају о Себи шири кроз спољашње ефекте налик на земаљску славу и величину, већ кроз снагу речи и дела, која чине Његове слуге: апостоли, јеванђелисти и праведници.

Ови Христови пријатељи у сва времена делују исто. Иако су простодушни, ипак су снажни силом Божјом.

Као Христос, избегавају буку и величину да сви виде; као Христос, не траже славу за себе; често су, као Христос, понижени и одбачени – поседују оружје, „силног Бога за рушење утврђења “. Овим оружјем они „руше замисли и сваку охолост, која устаје против познања Божјега, и покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (В.: 2 Кор. 10: 3-5).

Они нас не воде ка вери у Спаситеља по спољашњем изгледу, већ унутрашњом снагом.

У њима препознајемо угоднике Божје, не по лишћу, већ по плодовима.

Захваљујући њима јачамо у спасоносној вери.

Захваљујући њима с времена на време се као деца радујемо чистом радошћу која је ретка у овом свету. Ето, тако смо се мој познаник и ја обрадовали у оно време због Матронине светости и због силе која се у немоћи остварује.

Извор: Православие.ру

Протојереј Александар Шаргунов: Видимо зато што Бог нас види!

Sun, 03 May 2020 14:35:38 +0000

Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости.

Да ли схватамо шта значи бити слеп од рођења, увек живети у непрозирној тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама, након које следи вечита тама после смрти. Матронушка није била просто слепа, она уопште није имала очи. Чврсто затворени капци су заклањали очне дупље, као код оне беле птице коју је њена мајка сањала пре њеног рођења.

У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Ко је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама.

Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Како каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега.

Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога.

Кад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак.

У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти.

Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Кад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење.

Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека.

Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Каже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Кад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба.

У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“

Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили.

Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Крста, а то значи – до светлости Његовог Крста и Васкрсења.

Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Кад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице!

Извор: Православие.ру

Свети Серафим Саровски: Не стиди се хришћанине да се прекрстиш!

Sat, 02 May 2020 22:55:56 +0000

Не стиди се хришћанине да се прекрстиш са десном руком и три спојена прста пред Црквом када пролазиш, пред светињом, пред иконом на коју наиђеш у дому пријатеља свог, пред оброк да би заблагодарио Господу, пред почетак посла, након завршетка рада, када крећеш негде и када стижеш, када се молиш у цркви или код куће. Нигде се и никада не стиди да се прекрстиш десном руком у славу Божију, јер како ти њега познаш међу људима, тако ће и он тебе познати на небу јер га се ниси постидео!

Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Грех је тако крстити се! Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем. Кажеш – нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе, и то велике, када се крстиш како треба – са вером и страхопоштовањем, и мислећи о томе шта заправо чиниш.

Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“

Ако, пак, мислиш, човече, да у крсту нема силе, зашто се онда уопште и крстиш? Или никако не стављај на себе крста, и онда ће сви знати да ниси Хришћанин, или га стављај онако како треба: не брзајући, са страхопоштовањем и пажњом, удубљујући се у то што чиниш!Значи, ми се осењујемо крсним знамењем да бисмо привукли на себе благодат Божију.

И још се крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ – ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог – Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против – непријатеља…

Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази.Најзад, ми се крстимо и ради тога да бисмо пред другима исповедали Исуса Христа, Који је распет на Крсту – да, нека људи виде Кога ми то исповедамо, у Кога верујемо, у Кога се надамо, Кога волимо, Кога поштујемо! А тебе је, међутим, понекад стид да се прекрстиш! Знаш ли ти какав грех тиме чиниш? То значи да се стидиш што си Хришћанин – стидиш се што припадаш Христу, што у Христа верујеш, у Христа се надаш, Христа поштујеш и волиш!…

Не, немој се стидети да признаш да си Хришћанин, да си Христов, иначе ће се Исус Христос постидети да те призна Својим на Страшном суду Своме и неће хтети да те прими у Царство Небеско. Према томе, ми се крстимо ради тога да бисмо показали да смо Хришћани, да би то видео Бог, да би видео Анђео-Чувар наш, да би видео лукави и да би људи видели да смо Хришћани.

По томе како се човек крсти, може се одредити и какав је Хришћанин. Чак се може и овако рећи: „Како се ко крсти, тако и верује“! У духовном животу у свему се почиње од малог. Ко испуни мало, утврђује се у већем. Из мајушног семена страхопоштовања израста велико стабло хришћанске побожности.

Свети Серафим Саровски

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Свети Николај Охридски и Жички

Sat, 02 May 2020 13:38:31 +0000

Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези.

Пренос моштију Светог Николаја Жичког

Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим мно-гобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале."

Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом. „Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.

Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.

Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'"

Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.

Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ."

Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.

Тропар глас 8.

Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.

Кондак глас 3.

Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У спомен на блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића

Sat, 02 May 2020 13:25:00 +0000

У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића доносимо прилог посвећен дивном проти који је неуморно служио Господу и своме роду, храбро и громогласно проповедајући реч љубави Божије.

Вечан ти покој, достојан блаженства и вечног сећања, драги наш прото!

Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић (1945-2020)

Oтац Момо је носио страдање свог народа као свој крст!

Отац Момо одиграо велику улогу у избору Митрополита Амфилохија за епископа!

Прота Момчило је цео свој живот посветио Богу, његова свештеничка служба никад није била просечна!

С тугом смо примили вијест да се упокојио велики пријатељ руског народа отац Момчило Кривокапић

Братство Кривокапић је остало без свог поноса и дике

Отац Момо нам је био примјер!

Радио Светигора: Поводом упокојења светионика наше Цркве - оца Момчила Кривокапића

Прота Момо се придружио вјечној литији!

Прота Момо Кривокапић (1945-2020) – свештеник каквим смо хтјели да постанемо

Помјани оче Момо

Момчило

Емисије у којима је гостовао блаженопочивши прота Момчило Кривокапић:

Поводом упокојења проте Момчила Кровокапића - емисија “Хришћани говоре о Богу и животу”

Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Прославићемо Васкрс у храму свога срца у својим црквама или домовима!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Отворимо своје срце за ближње!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Народ се ослободио страха, штаб за литије је на небу!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Чувам православну традицију у Котору!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић гост емисије "У Жижи"

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Ко издржи до краја спасиће се!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјештина хришћанског живота је да будемо мудри као змије а безазлени као голубови!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Депресија је болест која се лечи молитвом

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Свједочећи вјеру ми смо на путу спасења!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Косовски завјет је душа душе Србинове!

Одабрана предавања и беседе блаженопочившег проте Момчила Кривокапића:

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјеронаука највећа и најљепша наука о љубави међу људима!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Велики пост – путовање ка Васкрсу

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О Светим Тајнама

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље!

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О дубљем смислу рушења Његошеве капеле на Ловћену

Из живота блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића:

Литургијски обиљежено полувјековно свештенослужење протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића

Пола вијека свештеничке службе протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић пола века у служби Богу и народу

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Митрополит Амфилохије: Данашњи свједоци Христа васкрслога су гласовитији од првих свједока!

Sat, 02 May 2020 13:23:53 +0000

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, служио је данас, 2. маја, на празник Преподобног Јована Ветхопештерника и Блажене Матроне Московске, Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу.

Звучни запис беседе

Високопреосвећени Митрополит у литургијској бесједи је казао да су Свети апостоли, Свете жене мироносице, Богородица били живи свједоци Христовога васкрсења и зато је Свети Јован записао Оно што видјесмо, чусмо, што рукама својима опипасмо – то свједочимо.

У историји Цркве Божије постоје двије врсте оних који свједоче Христа: ови који су видјели, чули и опипали и посвједочили и они који не видјеше а повјероваше, који су, по ријечи Господњој, блаженији од оних који видјеше и зато повјероваше:

“Такви су дакле сви хришћани послије оних првих ученика Христових и апостола, који су живи свједоци живога Господа кроз сву историју до наших времена. Међу њима посебно мјесто заузимају свети Божији људи који су у своме срцу, души, уму, својим преображајем дотакли самога Господа и којих се дотакао Господ и сила Његовог васкрсење се уселила у њих”, истакао је Митрополит и додао да је један од таквих живих Христових свједока Свети Василије Острошки, чије мошти вјековима свједоче живога и васкрслога Господа.

Подсјетивши да ни Свети Василије Острошки није Господа видио тјелесним очима већ својим срцем, душом и умом, владика је казао да је сила васкрслога Господа освештала његове свете мошти и оне су кроз вјекове живи и опипљиви свједок Христовог васкрсења.

Осврнувши се на блаженог спомена оца Мома Кривокапића, Митрополит црногорско-приморски је рекао да је он својим животом и дјелом, ријечима, проповјешћу, вјерношћу Христу, био један од савремних свједока васкрслога Господа.

У најтежа времена безбожничке власти, када је Црква на овим просторима посебно страдала, послије распећа Цркве Божије, убиства једног митрополита, свештеномученика Јоникија (Липовца) и стотине свештеника, суђења другом митрополиту, Светом Арсенију (Брадваревићу), у времену када је спремано рушење цркве на Ловћену од истих безбожника, отац Момчило Кривокапић, син свештеника, такође протјераног из Црне Горе, свједочио је Господа.

“Међу првима послије Другога свјетскога рата усудио се, требало се онда усудити да се дође у Црну Гору, Котор, да буде свештеник, гдје је 50 година вјерно служио Господу. Гоњен и прогоњен, али неустрашиво је остао живи свједок живога Господа. Он је и упокојеног лика свога, чудесним осмјехом, посвједочио васкрслога Господа и радост што је био Његов живи свједок кроз читав свој живот”, бесједио је владика Амфилохије, истичући да је послије њега било и других свештеника, дивних свједока васкрслога Господа, међу којима је и отац Момчило Раичевић, који се, такође, ових дана упокојио.

По његовим ријечима, благодарећи тим свједочењима митрополита Јоникија и Арсенија и стотине убијених свештеника, као и младих свештеника који су у та распета времена дошли у Црну Гору, догодило се оно што се у наша времена догађа, да се народ, који се био отуђио од Цркве Божије под тим насиљем страха јудејскога, пробудио, васкрсао.

“Оне чудесне литије су плод управо тог васкрсења народне душе, његове обнове. Народ који се осјетио угроженим у сржи свога бића пропустио је много шта и претрпио, али није могао да претрпи тај злочин, то насиље отимања светиња Божијих од стране савремних безбожника који данас владају Црном Гором а који су донијели усташоидни закон у односу на Цркву Христову овдје”, нагласио је Митрополит.

Коментаришући одлуку предсједника Хрватске Зорана Милановића да напусти обиљежавање годишњице војне акције „Бљесак“ због истицања знака „за дом спремни“, Митрополит је оцијенио да је тиме г. Милановић посвједочио часно достојанство оних часних људи у хрватском народу, којих је увијек било и данас их има.

“Својим гестом је заиста посвједочио истинску и праву вјерност не само своме изворном народу хришћанском, него и вјерност Христу Господу распетом управо до тих несрећних усташа, који су убијали и убили стотине свештеника, четири епископа Православне цркве… Јадовно, Јасеновац, гдје је само 20.000 дјеце заклано.”

Говорећи о томе да је у наше вријеме и Хрватска признала Српску православну цркву под тим називом, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је нагласио да се власт Црне Горе Св. Василија, Св. Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополита Јоаникија свештеномученика, одриче дјела Петровића, одриче и жртвује Метохију и Косово.

Даље је појаснио да је црногорска власт признала шиптарске терористе, који су стид и срам честитога албанскога народа и да оно дјело које су у Европи започели Хитлер и Мусолини, данас настављају савремени нацифашисти под видом НАТО пакта.

“Црна Гора прихвата да буде дио оних који су побили и нашу дјецу у Мурино и стотине друге дјеце и народа. Срушено је 150 храмова, срушене су болнице, мостови, фабрике, разорени путеви… То је оно што ови на власти признају као добро, као спасење Црне Горе и неће да донесу нормалан закон као што доносе сви у Европи у односу на Цркву и вјерске заједнице.”

Владика је нагласио да на усташоидном закону “о слободи вјероспивјести” црногорска власт хоће да гради будућност Црне Горе, али да је упркос страдањима Црква присутнија у свијету више него икада у својој историји.

“Свједоци Христа васкрслога су данас гласовитији од првих свједока који су га видјели. Иако савремни свједоци тјелесним очима нијесу видјели Христа, они Га гледају и исповједају вјером у Њега, срцем својим, умом, живјећи по Његовим заповјестима, кршатавјући се у име Оца и Сина и Духа Светога, тиме се сараспињући Христу и саваскрсавајући Њему, задобијајући вјечни и непролазани живот”, поручио је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит Амфилохије: Милановићев гест је одлика часног хрватског народа

Sat, 02 May 2020 13:21:15 +0000

Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије честитао је предсједнику Хрватске Зорану Милановићу на одлуци да напусти обиљежавање годишњице војне акције „Бљесак“ због истицања знака „за дом спремни“, оцјењујући да тај гест Милановића заслужује поштовање.

„То што је урадио одлика је часног хрватског народа, ког ми сви поштујемо“, рекао је владика Вијестима.

Милановић је раније данас казао да да одговорност због инцидента у Окучанима треба да сноси организатор – Министарство бранитеља.

Митрополит Амфилохије казао је и да је чуо да је Милановић раније, приликом посјете Јасеновцу, наредио да се са тог спомен обиљежја уклони табла са натписом „за дом спремни“.

„То је гест који је за поштовање, као што је за поштовање и то што је Хрватска раније, и поред свега што се у тој држави дешавало између Хрвата и Срба, склопила уговор са Српском православном црквом. То би могло да послужи за примјер овима нашима који доносе усташоидне законе против Митрополије црногорско-приморске“, казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, преносе Вијести.

Власт би хтјела да клекнем пред њима

Митрополит Амфилохије је казао и да су позиви да даје изјаве у полицији и тужилаштву учестали јер би власт хтјела да клекне пред њима.

„И да служим њиховим безаконим партијским интересима, што би била срамота за насљедника трона Светог Петра Цетињског.“

Поручио је да га ни то, ни вирус нису уплашили.

„Бог је љекар свих вируса, па и овог. Надам се да ће и њих Бог уразумити да се ослободе овог усташоидног закона, ради образа Црне Горе. Они имају право да угрожавају свој, али не и образ Црне Горе и да се тако односе према Цркви која је створила ову државу“, рекао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије за Вијести.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Андреј Ткачов: Немој да очајаваш, радости моја - Одакле црпети снагу?

Sat, 02 May 2020 13:18:46 +0000

Уочи прве недеље после Васкрса (недеља Антипасхе или Томина), протојереј Андреј Ткачов у својој ауторској емисији Света истина подсећа нас да Црква слави Васкрс 52 пута годишње, и да је Васкрсење Христово непресушни темељ и извор живота свих хришћана, илуструјући то речима Св. Серафима Саровског, којима је он стално бодрио људе и подстицао их на васкршње расположење, које нам даје снагу увек и у свему. Емисија је емитована 24. априла 2020. на руској ТВ Цариград.

Извор: Православие.ру

Презвитер Арсеније Арсенијевић: Вера носи човека!

Sat, 02 May 2020 13:16:10 +0000

У овом ванредном издању наше емисије, на питања слушалаца одговарао је јереј Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењског храма у центру Београда и Главни и одговорни уредник радија "Слово љубве".

Звучни запис емисије

Отац говори најпре о сусретима Господа Христа са апостолима после Васкрсења и напомиње да у овим данима треба подсећати на то да је "Христос у потпуности примио људску природу, али са њом и тело, са свим особинама људског бића" - дакле и слабостима, али да је и као такав исцељивао људе, односно све оне који су Му са вером и прилазили.

"Црква од оних који прилазе да се причесте не тражи здравствену књижицу, Ђакони не оболевају иако се причешћују после свих који приђу а који могу имати и неку заразну болест" каже о. Арсеније, додајући да "када се ми причешћујемо телом и крвљу Христовим, имамо тај повратни, преображајни елемент". Стога треба избацити страх који се ових дана пројављује и схватити да, по вери нашој, светим причешћем заиста постајемо непролазни. Треба и да преиспитамо наш однос према вери, без осуде никога, да се духовно лечимо.

Велики део верног народа био је повређен непримереним односом појединих медија према свештенослужитељима наше Цркве који су оболели од вируса Ковид-19, што је тумачено као неки "доказ" против светог причешћа. Отац Арсеније примећује да је очигледно да се овде врши једна психолошка манипулација и да се људи одвраћају од одласка у цркву и на причест, те да смо у проблему и расцепу намерне парцелизације нашег друштва. "Зато је је наша улога као православних хришћана велика – трудимо се да нашом молитвом преобразимо време које нам је дато за наше и спасење наших ближњих и да кроз молитву дејствујемо" напомиње о. Арсеније.

Слушаоце је интересовало и питање обавезне вакцинације и потенцијалних наночипова у вакцинама, на шта је наш гост рекао да не може да говори о ономе за шта није стручан, те упућује да неко од наших православних хришћана, који се баве професијама везаним за ове области, дају своје мишљење. "Слобода човекова, па и у лечењу, треба да буде загарантована", сматра о. Арсеније и додаје да је "реална наука када се нешто испита и докаже, а политика када се нешто намеће".

Наши слушаоци су питали и о психичким обољењима, смрти старца Зосиме у роману "Браћа Карамазови", женама мироносицама, Христовима речима Марији "да га се не дотиче", прослави Ђурђевдана и другим темама из живота православних хришћана.

Извор: Радио Слово љубве

Свештеник увек спада у ризичну групу

Sat, 02 May 2020 13:14:45 +0000

У вези с епидемијом корона вируса у Синодалном одељењу за црквено доброчинство и социјално служење формирана је група свештеника који су специјално обучени за духовно руковођење оболелих од COVID-19. О специфичностима службе у условима епидемије за „Журнал Московске патријаршије“ говорио је заменик председника Комисије за служење у болници при Епархијском савету града Москве, старешина храма иконе Мајке Божје „Отрада и Утјешеније“ на Ходинском пољу протојереј Јован Кудрјавцев.

„Извините због мог изгледа“

— Ваше преподобије, да ли у условима епидемије људи чешће позивају свештенике да их обиђу код куће или у болници?

— Напротив, ређе. Ако је пре епидемије наш храм добијао око пет телефонских позива с молбом да посетимо болеснике код куће, сад добија два-три позива. Ја сам такође старешина храма Светих Козме и Дамјана у Боткинској болници. И ако је пре епидемије било око 25 позива недељно у болницу (у храму има шест свештеника), сад је то 10-12. Мислим да за то постоје два узрока: сами људи се плаше да позову свештеника због потенцијалне могућности да се заразе. Такође, у неким одељењима наше болнице је уведен карантин и свештеници немају дозвољен приступ.

— Колико често посећујете оболеле од корона вируса? На који начин сте ви заштићени? Како општите с болесницима?

— То су један-два позива дневно. Изгледам врло необично за свештеника. Више личим на лекара, имам потпуно иста заштитна средства: комбинезон, рукавице, наочари, респиратор и капу. Зато кад уђем у стан обично кажем: „Извините због мог изгледа, такви су захтеви лекара.“ Али сви све разумеју. Тајна исповести и причешћа се одвија као обично, само што не вадим крст и епитрахиљ. Они се налазе испод заштитног одела. Честица Светих Дарова се увија у лист папира или се налази специјалној посуди која се затим утилизује. Има још једна специфична ствар: по лекарској препоруци сва средства за индивидуалну заштиту се облаче и скидају напољу. Зато је тешко правилно скинути заштитно одело, човек може махинално да уради нешто погрешно, а то значи да постоји ризик да се зарази. Због тога са мном увек долази помоћник који ми помаже да обучем и да скинем одело.

— Зар се не плашите да ћете се заразити, јер обољевају чак и лекари који поштују све заштитне мере?

— Такав ризик увек постоји, али неко мора да обилази болеснике. Уздамо се у вољу Божју. Наши свештеници су питали лекаре: „Ако идем код пацијената оболелих од корона вируса, а затим одлазим у храм где служим или идем кући, зар не излажем опасности парохијане или родбину?“ Лекари кажу: ако поштујете све превентивне мере и редовно дајете узорке за тест на корона вирус, можете мирно да живите. Они препоручују да се тестирање врши једном недељно. Трудим се да се придржавам ових препорука. Такође препоручују превентивне мере. Између осталог, конкретне медицинске препарате.

— Како поступате ако човек моли свештеника да га причести код куће, али се не зна да ли је болестан или није, кад нема уочљивих симптома болести?

— Ако човек жели да се причести нека свакако позове свештеника. По препоруци свештеник треба да користи маску, капу, рукавице и можда мантил за једнократну употребу. Осим тога, треба да обрише руке антисептиком или алкохолом после обиласка болесника. Треба да ограничи време боравка у датој просторији на 20-25 минута.

Друга је ствар што због опасности од вероватне заразе не смемо одлагати причешће. Иначе човек врло брзо губи тежњу ка молитви, ка општењу с Богом, ка учествовању у богослужбеном животу, ка тајнама. У томе се крије велика опасност карантина – људи се могу раслабити и охладити према Богу, према молитви. После тога могу изаћи из карантина и рећи себи: у принципу, храм ми није потребан.

— Које су се слабе тачке откриле у нашем црквеном животу за време епидемије?

— У Москви још увек немамо тако много свештеника (свега двадесеторица) који су обучени за обилажење оболелих од корона вируса у болници или код куће. Можда ће се број позива повећати и биће потребно да повећамо број свештеника. Друго питање је обука свештеника у регионима. Одржавамо специјалне вебинаре за њихову обуку, али они све то у потпуности треба да остваре у пракси нешто касније због специфике ширења болести.

Има случајева кад се неки свештеници плаше да обилазе куће чак и својих парохијана. И желео бих да замолим свештенике који имају такву могућност да не напуштају своје парохијане који им се обраћају с молбом да их причесте код куће.

Епидемија је такође показала актуелност следећег проблема: потребни су нам болнички свештеници чија ће служба бити посвећена само болницама, као на пример, војни капелани који воде духовну бригу само о војницима. Да, данас свака болница има свог свештеника, али је то мало. Због тога што је главно место његове службе храм у којем има још масу других послушања и има буквално посла преко главе.

Одговорност и озбиљност

— Да ли се ваш молитвени живот на неки начин променио због епидемије?

— Мислим да се променио код многих, постао је озбиљнији и одговорнији. Нико не зна кад ће ова епидемија престати. И, природно, човек се према свом служењу односи с већом пажњом, одговорношћу и страхом Божјим. Трудим се да што чешће служим Свету литургију, то ме духовно крепи и помаже ми.

Осим тога, редовно служимо молебан у храму, постоји чин „против помора“. У томе ми помажу запослени у нашем храму и милосрдне сестре које и даље обилазе обичне болеснике у Боткинској болници. За болеснике се узносе молитве у болничком храму. Извесна окосница људи који помажу храму је остала како би се наставиле службе у храму, како се молитва не би прекинула.

— Како се одвијају посете болесника у стационарној болници? Како се понашају болесници и њихова родбина?

— Још увек немамо дозволу за улазак у стационарне болнице. Људи које обилазимо су обично људи оболели од средњег или лаког облика корона вируса и који се налазе код својих кућа. Немају тешке симптоме, не гуше се. Ако имају температуру, није висока. Да, забринути су и напети, можда су уплашени, али се то не види. Међутим, човек који зна каква му је дијагноза у сваком случају, наравно, опрезан је и напет. То је и брига због себе и због својих ближњих. Већина живи с родбином која се такође налази у карантину, али без симптома болести. Брине их неизвесност – шта ће бити даље, како ће се болест развијати?

Понекад ми болесници постављају врло озбиљна питања. На пример, једна жена оболела од корона вируса је била трудна. Поред тога, лекар је и схвата колико је озбиљна ситуација у којој се налази. Ова жена је питала: „Шта да радим, како да се молим? Како да нађем тачку ослонца у ситуацији која је за мене потпуно нова?“ И отворено говорећи, овде човек заиста врло лако може да се збуни, да почне да паничи. Многи се жале – жеља за молитвом је нестала због страха, због несигурности, због немира. А то је већ први симптом чамотиње. Вероватно је ово сад најопаснија ствар у духовном животу.

Зато је задатак свештеника да подржи сваког човека, да га подсети да постоји промисао Божја. И оно што се сад дешава јесте Божје допуштење. Али то се не дешава да бисмо били кажњени или да бисмо имали нове муке, већ да бисмо се нечему научили. Да би нам помогло да постанемо прави хришћани, да научимо да се одговорно односимо према свом животу, према храму, према молитви, према својим ближњима, да се замислимо над својим духовним животом.

— Како пацијенти у стационарним болницама реагују на долазак свештеника на одељење?

— Оболеле од корона вируса посећујем однедавно. Засад, нажалост, немамо дозвољен приступ болницама с пацијентима од корона вируса. Али, на пример, тешки болесници који нису оболели од вируса корона се у Боткинској болници различито односе према свештенику. Мушкарци углавном скептично прихватају разговоре о вери и спасењу. Кажу, шта ће нам све то? Дешава се и да се шале. Али ако се свештеник не увреди и настави разговор (није важно на коју тему), човек схвата да сте свеједно спремни да поделите с њим тугу и радост и да поразговарате о ономе што га занима. Тако се полако одвија разговор и човек постепено почиње да поставља главна питања: о својој болести, о смислу живота, пита шта да ради како би стекао спокој и мир у души. Десило ми се да је један младић (имао је 25 година) прво врло скептички доживљавао разговор са мном. Касније, након два-три месеца општења, постао је отворенији. Испоставило се да је његов највећи сан да оде на ходочашће у Дивејевски манастир. Боловао је од леукозе, био је врло слаб, али је ипак смогао снаге да отпутује. У току својих последњих дана задивљујуће храбро и стамено је подносио болест трпећи патњу са хришћанским смирењем. Више уопште није био стању да говори и само се тихо-тихо молио. И тако се упокојио у Господу с молитвом на уснама.

Десио се још један случај кад су ми се обратили родитељи младића који је такође боловао од леукозе: „Јасно нам је да наш син умире и веома нам је тешко што се неће причестити.“ А он се никад у животу није исповедио и причестио. Дошао сам код њега у болничку собу и мало смо поразговарали. И он одједном каже: „Знате, не плашим се да умрем, али се плашим за своје родитеље који ће много патити кад одем.“ Сећам се да ме је запањило његово спокојство и храброст, заиста се није плашио смрти и веома се бринуо за своје родитеље. Имао је 21 годину. Исповедио се, причестио и неколико дана касније се упокојио у Господу.

— Шта мислите, шта верници могу да науче у условима пандемије? Какве духовне поуке могу да добију?

— Могу да се науче озбиљнијем и пажљивијем односу према свом духовном животу, према тајнама исповести и причешћа. Имам у виду болеснике и оне који раде у храмовима, и наше милосрдне сестре. Сви схватају да је нешто опасно по живот, нико не зна шта нас очекује. Нестали су раслабљеност и лакомисленост. Опасност приморава човека да се више усредсреди на молитвени живот, да се одговорније понаша према себи и према другим људима. Дај Боже да се овај осећај сачува и касније.

— Данас је по званичним подацима у Москви корона вирусом заражено већ 24 свештеника. Да ли се може рећи да свештеници, као и лекари, спадају у ризичну групу?

— Сваки свештеник увек спада у ризичну групу. Он никад не може бити потпуно безбедан, јер стално општи с људима (наравно, ако не носи специјално одело). Никад не знаш тачно какав је човек пред тобом, да ли је болестан или здрав. Чак и ако има маску и поштује дистанцу, јер инфекција се шири врло брзо и лако.

— У вашем храму раде милосрдне сестре. На који начин оне сад пружају помоћ својим штићеницима? Како поштују правила безбедности?

— Оне и даље обилазе нека одељења Боткинске болнице, на пример, палијативно. Сестре носе заштитне мантиле и капе, поштују све потребне санитарне норме. Њихов задатак је да обилазе болеснике и да им помажу: ако треба, да их нахране, да им промене гуску, да им помогну да се окрену и тако даље. Али главно је – да их припреме за причешће и да позову свештеника.

—Шта вам кажу лекари?

— Кажу да имају посла преко главе, веома су уморни, немају довољно заштитних одела. Многи од њих су прави подвижници. Наши лекари су изванредни, они искрено и несебично врше своју службу. Нека би им Господ помогао у њиховој служби!

Извор: Православие.ру

И здрав је увек помало болестан

Sat, 02 May 2020 13:13:35 +0000

Вероватно је да нема ближег појмовног пара од „здравља-болести“ пару „живот-смрт“. Овај први пар често указује на директну корелацију при којој болест бива узрочник смрти, а здравље наставак или продужетак живота. Ово или циља на суптилну разлику која се може уочити у оним контекстима који би циљали на живот који је можда био неизвестан, па затим настављен (нпр. стање коме или борбе са тешком болешћу) или чак прекинут па враћен, где су најдиректнији предањски примери тога васкрсење Лазара и Јаирове кћери. То су уједно и први чинови васкрсења који се експлицитно дешавају у Новом Завету, хронолошки претходећи сâмом Христовом васкрсењу.

Разлог испитивања односа ова два пара је многострук и утврђен у свом важењу кроз векове, а у контексту хришћанства може се крунисати метафором Христа Лекара. Овом приликом, дошла бих до ње из једног места у Шестодневу Св. Василија Великог.

Наиме, свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље. Према томе, добро су неки описали здравље, рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио. Отуда душа, иако је томе нико није учио, тежи за оним што јој припада и што јој је природно. Због тога свако хвали целомудреност и прихвата праведност, и диви се јунаштву, и настоји да стекне благоразумност. Јер, сродније су ове врлине са душом, него здравље са телом.

Овај цитат налази се у деветој беседи која се гради око стиха из Књиге Постања: Нека земља пусти из себе душу живу, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама својим. И би тако. (Пост. 1, 24) да би била крунисана стварањем човека. Потом рече Бог: да начинимо човека. (Пс. 139, 6) Око цитата за ове потребе извученог као централног дешава се говор о ономе што је природно уткано у животиње и људе, чему теже и једни и други по некој врсти урођене, или баш давно стечене навике. (пример јагњета које распознаје глас своје мајке, пса који памти ако је какву милост уживао, човека кога ниједна беседа не учи томе да мрзи болест, већ по природи има одбојност према свему што му је на штету)

Ако бисмо ближе фокусирали место здравља и болести у овим примерима, уочили бисмо најпре две важне ствари: (1) врлина је исто што и здравље, зло исто што и болест душе; и (2) врлина је сроднија са душом него здравље са телом. С обзиром на дате поставке, чини се неизбежним дотицање имплицитног или експлицитног дуализма духовног и материјалног, односно душе и тела. Овај дуализам у антици је експлицитан и уз њега иду, такође поларне, етикете „доброг“ и „лошег“. Вечно, непроменљиво и духовно су пожељни, и телесним, овоземаљским и светским су ограничени, а како често сусрећемо у оригиналним списима тога доба: „утамничени“. Један од познатијих примера је Сократова последња реченица пред испијање отрова у тамници, забележена у дијалогу Федон: „Критоне, Асклепију дугујемо петла! Принесите ту жртву, немојте заборавити!“

У контексту компарације античког схватања душе и тела спрам хришћанског, често се може наћи ова реченица поменута у прилог хришћанском тумачењу, које за разлику од антике, подједнако слави духовни и телесни аспект. Тада се та и сличне реченице тумаче у складу са поменутом античком дихотомијом, где је овај живот схватан као патња и болест, док је у вечности оздрављење и прави живот. Вероватно је да је ово прихватљиво тумачење. Али, ако погледамо шта би то најпре било заједничко античким Грцима и хришћанима у овом контексту, онда би минимум подједнако вероватно било и неко другачије тумачење. Усуд недовршености овога живота, који са собом носи сву променљивост и пропадљивост, „долина суза“ која је већ постала опште место у хришћанском поимању овог света, заједнички су овим различитим учењима. У том контексту, ако Асклепије и није пандан Христу, њих двојица су у резонантном дослуху.

У том смислу се и хришћанин може надати довршењу једино кроз вечни живот, најконкретније кроз обнову која се аутентично у хришћанству доноси управо васкрсењем (где се оно односи и на душу и на тело). Чак и тада, не би требало заборавити да су о вечитом усавршавању говорили и свети оци попут Григорија Ниског и других, познатијим кроз грчки термин epektasis, који стоји за вечито „стремљење, напредовање, узрастање“. У посланици Филипљанима, налази се ова реч у облику партиципа epektinomenos: Браћо, ја за себе не мислим да сам то [васкрсење] достигао. Што је за мном, заборављам, а стремим за оним што је преда мном. (Фил. 3, 13–14) У овом смислу, овде се може приметити и најјача веза између Христа и лекара, као онога који у фундаменталном смислу исцељује оно што никада само из себе не може бити исцељено. У том смислу могу се тумачити и речи Василија Великог. Врлина и зло су заиста души ближи него ма шта друго, из корена мењајући човека, чији је подвиг у рвању са њима целоживотан.

Али како стоје ствари уколико се вратимо сродности здравља и тела? Да је телу у хришћанству посвећен заиста несмањен аспект у односу на душу, сувисло је у сувише детаља наводити. Кроз све главне молитвене праксе постоји окретање Лекару душе и тела. Тајна јелеосвећења, симболично пред крај поста који и сâм треба да буде благородан и души и телу, можда је најексплицитнији врхунац жеље за обновом целог устројства човека. О причести као круни обнове и душе и тела нема потребе додатно причати овде.

Ипак, без обзира на све ово, мора да постоји макар тренутна нелагода при помисли да здравље није баш тако присно телу, као врлина души, можда чак и помисао да је Василије Велики контрадикторан када говори да би се човек по природи клонио болести и тежио здрављу. Да ли би то радио да му нешто у ономе бити здрав није прирођено у тежњи? Вероватно да би, али и да због сопствене палости не би. У сржи, човек хришћанских тенденција проводи цео живот у усклађивању своје са божанском вољом. Здравље у својој примарној асоцијацији као „здравља тела“ говори нешто директно о истој оној променљивости која је својствена овом свету.

Овим се ништа не ради на штету психо-физичком балансу човека, нити се може приговорити из перспективе било које превазиђене или савремене теорије о здрављу као психо-физичком балансу. Схватити рањивост телесног здравља треба овде најпре у свом најосновнијем виду, који је искуствено појмљив сваком човеку. Уколико се најпре тако приступи, онда се лако може вршити и анализа и синтеза тумачења здравља, у овом примарном и ужем смислу, и здравља као свеопштег врлинског живота (по Богу), у ширем смислу. Жан-Клод Ларше подсећа на разлоге које још Св. Јован Златоусти наводи као оне због којих Бог допушта болести и праведницима [Теологија болести, Београд 2006, стр. 40–41]:

Да се не би погордили.

Да не би било, макар и наизглед, више почасти за њих него за остале људе

Да би се сам Бог у својој сили још јасније показао.

Да би они Богу служили што више из љубави, а што мање из користи и тиме се појачало њихово стрпљење.

Да бисмо се сећали значења васкрсења, са појачаним осећањем за праведност која чека оног трудољубивог праведника који је доживео многа тешка искушења.

Да би се умирили људи видевши да су и најсветији пролазили иста, слична или и гора искушења.

Да остали не би поверовали да је природа светитеља другачија од природе било ког другог човека.

Да би се показало у чему су праве срећа и несрећа – бити сједињен са Богом и растављен од њега.

Чини се да је прави тренутак у времену сетити се ових тачака. Болест као много видљивији фактор протеклих неколико месеци језди кроз свет и он на њу различито одговара. Кроз то пролазе и Цркве као институције овог света. Наш највећи Лекар душе и тела чека у путиру и без престанка призива достојног. Ипак, чини се да је обичном човеку тешко да се носи са унутрашњим појмом достојности у комбинацији са екстерним појмом забране. Ових дана се могло чути доста на ту тему у нас и можемо да се сложимо макар око једног: да, памтимо и радосније дочекане Васкрсе.

Ипак, размимоилажење чека одмах иза угла (није ли одувек тако међу људима?) и не можемо, а да не кажемо да се помешала у верујућем појединцу насушна чежња за причести са могућношћу да се са њом сачека. Због тога и ово чекање у путиру вероватно буди осећај нестрпљивости и неспокојства као жеља да се угаси јутарњи аларм, али и да се и не закасни на састанак. Ово се додатно може огледати у томе како би неко тумачио тачку 8. Јер и онај који није болестан бива позван да успори и извуче најбоље из те (само)наметнуте пасивности, гледајући шта све значи „сјединити се са Богом“. Овакве реченице многима звуче као тешко светогрђе. Али такав приступ им омогућава или не омогућава контекст. Ако је контекст као у тачкама 4. и 5. онда је питање за сваку озбиљнију особу, нарочито ако је верујућа, како је најмудрије поступити. То је питање спасоносно најпре за мене сâмог, а сада више него у неким другим ситуацијама, директно и за оног мог „другог“. Овим редовима немам никакве претензије да распирујем беспотребне ватре и сејем лоше семе. Ипак, ако се неко лако срди читајући овако нешто, треба да провери где је то ватра заложена у њему.

Оно на шта циљам је један детаљ, једна финеса, која заслужује да буде виђена. Дубоко, хришћанство је тај савршени парадокс, те ће стога свакоме оно бити и тешко и лако читавог живота. Јер, како је то лак задатак да свако појединачно спозна како се то узима Христово бреме које је лак јарам? У том смислу, треба изнова и изнова разлучивати између тога да ли и када сам истински слаб у својој вери, а када сам намерно слаб, како је о томе говорио апостол Павле (уп. 1Кор. 9, 22–23). Не морамо да будемо његове величине и од себе у тој размери очекујемо спасење других, али ако препознајемо људско у нама које је у оваквим ситуацијама растрзано да ли и како да присуствује литургији, не треба ни нужно да се осудимо или будемо осуђени да је то због „млакости“ наше вере или којих других мотива слабости.

Често нас духовни оци уче да литургија није само одлазак недељом на службу, иако то никоме не треба да послужи као евентуални изговор. И они су у праву. А сада је, вероватно више него икад у скорије време, моменат да истовремено већи број нас то може и да посведочи. То ћемо моћи ако се окренемо тако широкој лепези доброчинства којој нас учи хришћанско предање. Истина, и у било којем редовном стању ми смо позвани на њих, али се чини да се упорно поткрада мисао да ако се у позива на привремену промену начина причешћа или одрицање од њега, онда се тим позивањем на бригу за другог некако манипулише да би се вера дугорочно поткопала у верујућима. А шта ако није тако? Ако је то само још једно у низу искушења које нема ничег са одрицањем од самог Господа?

Ако је макар само на моменат то заиста истина, онда се превише плашимо било које спољне рестрикције за оне који толико граде за унутрашње и онострано. Како је утврђена, а опет како „мека“ природа Јеванђеља, чини се да се види када Апостол има ту меру говорећи о саблазни оног брата слабијег у вери, у осмој глави Прве посланице Коринћанима: „Јер ако тебе, који имаш знање, види неко где седиш за трпезом у идолском храму, неће ли се савест његова, зато што је слаб, охрабрити да једе идолске жртве?“ (1 Кор.8:10) У овом контексту он упозорава Коринћане који су приступили хришћанству те стога не виде ништа више у паганским обредима, слободно улазећи у те храмове и једући од принешених жртава, да то не чине, да неко не би погрешно схватио њихову веру и тиме осетио легитимитет да исто чини. Ако бисмо се у садашњој ситуацији водили потпуном аналогијом, чини се да би овај стих ишао у прилог управо несмањеном упражњавању стандардног литургијског сабрања и живота верника у том смислу. Али ко је онда ту саблажњен? Истина, мој брат или сестра у вери могу то протумачити као моје лако одрицање од Господа, али и не морају. Не морају ако им се објасни да се ни од чега од Апостолових речи не одступа тиме што се у ситуацији неизвесности тока неке изненадне заразне болести у којој смо се сви нашли не конформира вера световним вредностима, већ се она, заправо, несмањено исповеда разним подвизима који почивају на разумевању мене и другог, управо кроз хришћански поглед на свет.

Ако је Господ у путиру од кога тренутно одступамо (или чак не ни то у неком сценарију, те га само не вкушамо на литургији како смо навикли, већ у дому, доласком свештеника) и даље ту и чека спасоносно и животодавно, сетимо се да се и Он, па макар била то и само три дана, одрекао живота, што је њему као Богочовеку сигурно још странији концепт од нас. Јер, како на то често бивамо подсећани: Он је Бог рођењем, ми смо богови по благодати.

Друго питање је да ли су мој брат и сестра само они који су већ у вери? Да ли ће се више саблазнити они него међусобно хришћани наспрам свих других, верујућих и неверујућих, где ће се сигурно још неко време, можда не ни тако кратко, проносити од уста до уста израз „лизачи кашичица“, што уме да буде заразније и од вируса. Хришћанин ће увек бити омрзнут од света, али зашто би то био када не мора?

У том смислу, на коју смо то „слободу“ позвани, опет у истој посланици (1Кор. 8, 9 и 11–12)? И како смо то опет показали да не умемо да је носимо? „Ми“, у жељи хришћани, са тешкоћом слободни као и сви остали. Ако би се вршило некакво рашчлањивање проблема до најпростије основе, чини се да се прећутни раскол међу свештенством и верним народом заједно, десио управо на темељу схватања слободе. Чије је тумачење предања исправно, ко ће више нагнути стих на жрвањ своје воденице. А можда, само можда, и није тако тешко наћи заједничко тле и баш сада осветлети позитивно значење „догме“, тако омражене речи, показавши је сопственим примером у раскоши живе пријемчивости њеном контра-пандану: „флексибилности“. И то оној која не крши Јевађеље. Жртвом у којој овог пута није хришћанин који посећује „нехришћанска“ места, већ хришћанин који се привремено одриче нечег свога, добија се неразвијање подељености међу верницима и недавање повода неверујућима, којима би ионако увек нешто црквено сметало, да напредују у датим негативностима. Спајају се хришћанско и хуманистичко, скоро па савршено конвергирајући. Тако би и врлина остала сродна са душом и не би се преко мере искушавала она мања сродност здравља са телом.

„И чим то рече, примаче пехар устима па сасвим лако и пријатно испи отров. […] Шта то радите, чудновати људи? Ја сам жене баш зато и уклонио одавде да не греше тако [да не плачу], јер сам чуо да треба умирати у побожној тишини. Зато ћутите и будите храбри!“

Рече Сократ. И оде да се гости с боговима. Ми који остајемо, можемо повремено и живети у побожној тишини – данас у нашим становима и нашим срцима и умовима. Амин.

Анђелија Милић

Извор: Теологија.нет

Протопрезвитер Владан Симић: Епископ Платон (Атанацковић)

Sat, 02 May 2020 13:05:00 +0000

Из наше архиве доносимо надахнуто и поучно предавање, које је у недељу, 02. децембра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДАН СИМИЋ одржаo у Гимназији Јован Јовановић Змај. Тема предавања: ЕПИСКОП ПЛАТОН АТАНАЦКОВИЋ.

Извор: Радио Беседа

Епископ Сергије: Црква и корона, истине и лажи

Thu, 30 Apr 2020 20:11:11 +0000

Откако је Христос утемељио Цркву, она је на мети напада. Нападали су је они који су вјеровали у мноштво богова, распињали је они за које је Христос само један од пророка, прогонили они који су човјека прогласили Богом…

Историја се понавља. У времену које ће остати забиљежено као „Доба короне“ Цркви се спочитава друштвена неодговорност, иако смо овај Васкрс прославили скромније него икад, дајући тиме свој допринос у борби против вируса који је паралисао читаву планету.

Ипак, ни то није било довољно да се Црква, њена мисија и њено свештенство оставе на миру. Прозивају нас лажни душебрижници, којима би, чини се, једино одговарало да Црква затвори врата свих храмова, да свештеници поскидају мантије и да коначно ово друштво, у духу старих парола, „раскрсти са религијом“.

Схватајући уплашеност и неких наших вјерника, који страхују од већих окупљања, не схватамо оне који извориште ширења корона вируса смјештају у Путир, и који крајње злонамјерно дистрибуирају фотографије и видео снимке са Светих Литургија, желећи да гњев јавности запљусне Цркву, њене епископе и остало свештенство.

Епископ Милутин се упокојио од посљедица корона вируса, један млади вјероучитељ такође; епископ Стефан је на болничком лијечењу, као и још неколико свештеника. То је доказ да смо и ми, свештеници, дио овог друштва, али нико није нити може доказати да је вирус пренешен баш на Светој Литургији, баш из Светог Путира. То ће заувијек остати тајна, коју су наши душебрижници већ „открили“, откривајући своју површност и злонамјерност, раскривајући себе пред свијетом. Смета им Црква, а не сметају тржни центри, трговине, банке, пуне улице…

Они који нас нападају, споља или изнутра, суштински не разумију улогу Цркве у историји. Да појасним, крајње добронамјерно: Научници ће ускоро, вјерујем, направити вакцину која ће уклонити овај вирус из наших живота. Упркос тој чињеници, коју ће човјечанство дочекати са одушевљењем и олакшањем, човјек ће и даље остати смртно биће. Са короном или без ње, нама је умирати. У томе је суштина, а управо због те суштине ми не можемо, ни на трен, заборавити Онога чија смрт на Крсту и Васкрсење представљају темељ наше вјере, која је „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 1, 11).

Због тога Црква Христова мора, може и хоће наставити литургијски и светотајински живот, јер нам је узалуд и хиљаду година живјети на Земљи ако не окусимо радост Невечерњег Дана. То ће разумјети само они који су допустили да им Христос, Својом љубављу, раздани тмину у којој живимо.

Посрћући из гријеха у гријех, из понора у понор, из ништавила у ништавило, ставили смо човјека изнад Бога, похлепу изнад природе, грамзивост изнад љубави. Зато се немојмо чудити онима који би да посвјетовњаче Цркву Христову, да је лимитирају сопственим безумљем, остављајући уплашеног човјека на мети овосвјетских вјетрова лажи.

Збуњени, уплашени и изманипулисани човјек нашег времена, треба да стане пред духовно огледало, да потражи у срцу изгубљеног Христа, да Му се поклони, да Га пригрили, молећи опроштај за сва лутања, падове и посрнућа, те да се сјети давно изречених ријечи Светог Павла: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак“ (Фил. 1, 21).

Христос Васкрсе!

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

О хришћанском смирењу

Thu, 30 Apr 2020 19:23:16 +0000