Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протонамесник Бранко Чолић:Трудимо се да будемо у равни Божје воље!

Fri, 03 Jul 2020 17:42:28 +0000

Народ који буде био Божји, имао владаре и свештенике Божје, имаће и Царство небеско и царство земаљско. Чињеница да за своје претке имамо Светог Саву и многе велике људе нас обавезује, а не ослобађа. Наша вера би требало да буде у складу са Божјом вољом баш каква је била вера капетана из Светог јеванђеља по Матеју, зачало 25, рекао је тумачећи овај одломак у емисији „Сведочења“ протонамесник Бранко Чолић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и главни и одговорни уредник часописа „Покровски благовесник“.

Наша вера треба да буде таква да од Бога тражимо истину, Царства небеског и да се трудимо да будемо у равни Његове воље, истакао је о. Бранко Чолић. Хришћанство није вера конформизма. Христос је рекао да ћемо водити велике борбе најпре сами са собом, а потом и светом. Кад будемо имали веру капетана, бићемо благодарни Богу. То је јако висок ниво узрастања до ког се стиже великим одрицањима, закључио је он.

Извор: Радио Источник

Азбучник хришћанског подвига

Wed, 01 Jul 2020 12:35:00 +0000

Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на сва кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија, него откривена реч Божија коју смо ми позвани да сведочимо, и то не као систем одређених учења или истина, већ својим животом и односом према свету око нас. Зато су проблеми атеизма или „смрти Бога“ или секуларизације актуелни у православним друштвима само у оној мери у којој не живимо православним предањем и не опитујемо истину коју Дух Свети стално сведочи и коју ми потврђујемо на сваком евхаристијском сабрању. Сваки покушај да се православље „осавремени“ извуче из „ригидних, петрифицираних форми“ и отвори за менталитет савременог човека који уместо аутентичне слободе жели слободу као анархију, није ништа него идеологизација хришћанства и неизбежно ће завршити на отпаду сличних покушаја да се спасе вера у Бога разним компромисима са духом овога света у западном свету. Отуда је понирање у дубину православног предања, не само нашег веровања, већ ортопраксије главни начин како да останемо сведоци истине коју проживљавамо у Богу кроз заједницу у Христу Исусу (Његовом Телу – Цркви) Духом Светим. Суштина оног што желим да кажем јесте да се против „атеизма“ боримо не доказивањем тога да Бог постоји, јер то већ може да значи многе ствари за разне људе, већ сведочењем оног Бога кога нам је Христос јавио.

Архимандрит Сава (Јањић)

Уколико си хришћанин, читај ову азбуку:

Кад се пробудиш у кревету пре свега се сети Бога и прекрсти.
Без молитвеног правила не започињи дан.
У току целог дана, свуда, било шта да радиш, моли се кратким молитвама.
Молитва представља крила душе, она душу чини престолом Божјим, сва сила духовног човека је у његовој молитви.
Да би Бог услишио молитву човек не треба да се моли крајем језика, већ срцем.
Нико од људи из твоје околине нека не остане без твог искреног поздрава.
Не остављај молитву кад те непријатељ напада безосећајношћу. Онај ко приморава себе на молитву онда кад му је душа безосећајна већи је од онога ко се моли са сузама.
Нови Завет треба да познајеш разумом и срцем, стално га изучавај. Оно што ти није јасно немој сам да тумачиш, већ питај свете оце.
Свету воду пиј жедно на освећење душе и тела. Не заборављај да је пијеш.
Благодарни поздрав Царици Небеској „Богородице Дјево, радујсја“ изговарај што чешће, макар сваких сат времена. У слободно време читај дела светих отаца и учитеља духовног живота.
У искушењима и напастима понављај Псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици „Многими содержим напастми…“ Она је наша заступница.
Кад те демони гађају својим стрелама и кад ти се грех приближава певај песме Страсне Седмице и Свете Пасхе, читај канон с акатистом Исусу Сладчајшем.
Ако не можеш да певаш и да читаш у тренуцима борбе помињи име Исусово: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Стој испред крста и радуј се у свом плачу.
За време поста пости, али знај да Богу није угодан само пост тела, тј. уздржавање од греха, већ пре свега уздржавање ушију, очију и језика, као и уздржавање срца од служења страстима.
Човек који приступа духовном животу не сме заборавити да је болестан, да је његов ум у заблуди, да је воља више склона ка злу него ка добру, и срце ка нечистоти због страсти које у њему врију, због тога је почетак духовног живота – стицање духовног здравља.
Духовни живот је стална непрекидна борба с непријатељем спасења душе: никада душевно не спавај; твој дух увек треба да буде будан. Увек зови у помоћ свог Спаситеља.
Чувај се да се не сјединиш с грешним помислима које ти долазе; онај ко се сагласи с оваквим помислима већ је починио грех на који је помислио.
Не заборави, да не би погинуо треба да имаш искрено покајање пред Богом: „Господе, опрости и помози, не одузим од мене Духа Твог Светог.“
Стално моли: „Страх Твој, Господе, усели у срце моје.“ Благо ономе ко стално осећа трепет пред Богом!
Цело срце без остатка дај Богу и осетићеш рај на земљи.
Никад немој бити беспослен, у нераду; црквене и празничне дане поштуј по заповести Божијој.
Твоја вера треба да јача услед честог прибегавања покајању и молитви, а такође услед општења с људима дубоке вере.
Направи себи поменик, запиши у њега све живе и мртве, све оне који те мрзе и који су те увредили, све.
Тражи обавезно дела милосрђа и састрадалне љубави, јер се без дела Богу не може угодити. Буди сунашце свима. Милост је изнад сваке жртве.
Без преке потребе никуда немој да идеш, говори што је мање могуће, не смеј се (мисли се на бахатост и распуштено смејање – в. Духовничка духовитост, прим. прир.), немој бити радознао празном радозналошћу (љубопитљив, прим. прир.).
Воли свето осамљивање.
Све увреде трпи прво ћутећи, затим прекоревајући себе, а онда молећи се за оне који су те увредили.
За нас је главно да се научимо трпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, демоне, а трпљењем страсти које се боре против душе и тела.
Не показуј на молитви никоме осим Богу, своје сузе умиљења, ревности за спасење.
Православног свештеника поштуј као анђела, благовесника, који је послан да те обрадује и да ти донесе избављење.
С људима се понашај исто онако пажљиво као и с изасланицима из великог царства и исто онако опрезно као с ватром.
Свима све опраштај и са свима саосећај у њиховим патњама.
Не бави се само собом као кокошка јајима, заборављајући на ближње.
У ономе ко овде (у свету, прим. прир.) тражи спокој не може да пребива Дух Божји.
Туга и смућење човека нападају због недостатка молитве.
Увек и свуда зови у помоћ свог Анђела.
Увак чувај плач срца због својих грехова, а кад их исповедаш да би се причестио Светим Христовим Тајнама тихо се радуј због свог ослобођења.
Знај само своју ругобу и мане, и строго се чувај да не размишљаш и не расуђујеш о туђим гресима да не би себе погубио осуђивањем других људи.
Не веруј никаквим, чак ни добрим, својим жељама пре него што их одобри твој духовник.
Сваке вечери исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли настале у току дана.
Пре сна се помири са свима правећи метаније или се клањајући до појаса.
С Богом нас зближава патња, оскудица, болест, рад: не ропћи на њих и не бој их се.
Што је могуће чешће причешћуј се Светим Христовим Тајнама – живиш само њима.
Никада не заборави да је Он – Господ наш Исус Христос – близу, на вратима; не заборављај да ће ускоро бити Суд и давање сваком по заслугама, а ког дана и часа – нико не зна.
Не заборави ни оно што је Господ припремио онима који Га воле и који творе Његове заповести.
Ако си хришћанин ову азбуку читај најмање једном недељно и то ће те укрепити на духовном путу. Амин.
Ваш духовни отац који је молитвено с вама
схиигуман Сава (Псково-Печерски)

Из књиге: "Покушај грађења хришћанског погледа на свет"

Фото: http://texni-zoi.blogspot.com/2016/11/blog-post_28.html

О. Петар (Драгојловић)- Косово и Метохија су наш Синај и наш Сион (Видовданска беседа 2020.)

Tue, 30 Jun 2020 08:36:35 +0000

Хиљаде упаљених кандила - заједничарење у доба пандемије

Sun, 28 Jun 2020 15:44:50 +0000

У нашој земљи, због пандемије вируса „ковид19“, у времену од 15. марта до 7. маја 2020. године трајало је ванредно стање. Уз остале мере, забрањена су сва окупљања, дакле и на богослужењима у црквама. Нешто непознато и смртоносно надвило се над читавом Планетом, требало је прихватити, снаћи се и владати се по упутствима свакодневно емитованим преко медија.

Овом неприликом схватисмо благодети нових технологија. Наиме, свештеник цркве Свете Тројице у Мудраковцу, приградском насељу Крушевца, протојереј Иван Цветковић дошао је на идеју да преко Интернета, на јутјуб каналу, уживо емитује Акатист Блаженој Ксенији петроградској, који је служио у својој кући. Почев од 21. марта, равно 40 дана, у 20,30 сати чуо би се његов глас: „Спремите у својим кућама кадионицу, тамјан, брикет, икону свете Ксеније, Господа и Пресвете Богородице, или славску икону... упалите кандило или свећу...“ И тако је почело чудесно заједничарење у доба пандемије, са благословом нашег Владике Давида. Појац је била попадија Драгана. Појци смо били и ми поред својих комјутера, у својим домовима. За пар дана, после одслуженог акатиста имали смо онлајн госта-домаћина, са којим је прота разговарао о животу и вери, о ономе што нас је снашло, о свему што би могло да утеши и порадује.

Дух ових разговора отсликава се у поруци једног свештеника: „Немојмо сада тражити кривце, тражимо Бога“. Тако је и било, без осуда, лоших речи и упирања прста било у кога, а добронамерно и честито, са вером и надом, да се ободре „присутни“.

Те хиљаде упаљених кандила, која светле у кућама учесника виртуелног собранија, није било тешко замислити. И радује то сазнање душе наше! Па ми смо заједно!

Гости-домаћини били су епископи: крушевачки Господин Давид Перовић, брегалнички Господин Марко Кимев, аустријско-швајцарски Андреј Ћилерџиђ, стобијски Давид Нинов, охридски Јован Вранишковски, митрополит загребачки Г. Порфирије Перић. Гостовали су и речи укрепљујуће упућивали народу и монаси: игуман манастира Пиносава јеромонах Петар, протосинђел Јован из манастира Лешје, архим. Алексеј бошњански, отац Серафим, настојатељ манастира Бјеле Воде код Љубовије, отац Порфирије из манастира Нимник... На позив одазивали су се и крушевачки свештеници: протојереј ставрофор Драги Вешковац, о. Ненад Драгичевић и о. Јован Вуковић. Посебно су били драгоцени свештеници који су боловали од „ковида19“ и излечени, своја искуства изнели су као своји својима: о. Бранко Чолић и о. Ненад Андрић из Ваљева. Из Америке јавио се отац Милош Весин и говорио о проблемима са којима се сада срећу православни у Америци. Драгоцено је било гостовање лекара, који су као побожни људи сведочили своју веру и покоји савет дали: примаријус др Славица Кулишић из Крушевца, неуропсихијатар др Драгана Мраковић (Београд), анестезиолог др Јелена Јанковић из Штутгарта, проф др Влајко Пановић, клинички психолог са ВМА.

Сви одговори и обраћања обиловали су душекорисним поукама, сведочењима, живим примерима из светоотачке литературе, као и из свештеничке и монашке праксе, просто је тешко све теме побројати.
Поручује неко од гостију: „Неће Господ поништити народ док има молитвеника. Наставите тако, јер ми свакако и пре свега чекамо Христа, не само неко боље време!“

Највише је служен Акатист Блаженој Ксенији петроградској а на посебне датуме и други: Четвородневном Лазару, на Лазареву суботу; Благовештенски на Благовести, следећег дана Архангелу Гаврилу; Акатист Уласку Христовом у Јерусалим – на Цвети; Акатист страдањима Христовим у Страсну седмицу; у Светлу седмицу читан је Акатист Васкрсењу Господњем, на Побусани понедељак Акатист за упокојене; 2. маја, Св Нектарију егинском, 3. маја Николају жичким, Св. Георгију на Ђурђевдан. Само се на Велики Петак ћутало. Служи се и помен, од овог вируса упокојеном, Епископу ваљевском Господину Милутину.

Чујемо госта из „наше емисије“: „Будите јаки, не одустајте од молитве, поста... сад је време да једни другима покажемо шта нам значе, да ми не можемо без њих...“

Електронски медији, за чије могућности сада благодаримо Богу, допуштају да се прати и број учесника и каснијих прегледи нашег молитвеног саборовања. Присутно на акатисту: пар стотина чека укључење, потом број расте до хиљаду и по – толико је укључених станица, људи је свакако више; коментара - хиљаде; дељења десетине, неких и хиљаде; прегледа по више хиљада. Мисионарење, ето то је! И ти подаци додају на снази ове дивне заједнице, радују.

Би нам посебан трепет на Велику суботу (18.априла). Са 3300 електронских уређаја (на комјутеру аутора текста) ишчекује се појава Благодатног огња у Јерусалиму, погледи су нам нетремице усмерени, заједно са постављеном камером - на Христов гроб. Секунде споро пролазе, и узвик: Догодио се најсветији тренутак силаска Благодатног огња! - по први пут без присуства верника, због пандемије. Сузе нам у очима, појавио се, слава Богу! У 12,50 према нашем времену.

Васкрсу смо се заједно радовали, тако раштркани, по Србији и иностранству. Стизале поруке захвалнице.„Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчих во гробјех живот даровав!“.

Васкршњу Литургију пратимо преко медија. Телевизија је преносила служење патријарха Кирила московског у храму Васкрсења у Москви (временска разлика од 2 сата). Наша телевизија преносила је Литругију из храма Светог Саве у Београду, коју је служио наш патријарх Иринеј, па Кијево-печерска лавра...

На сам дан Васкрса на нашем собрању емитују се поруке: неко речима, неко стиховима, па псалмима или појањем, успешнијим или мање успешно изведеним, али од срца, сви захвални, поздрављали су оца Ивана и његову породицу, своје рођаке и пријатеље, саучеснике ових „скупова“, госте... Из разних градова Србије, Хрватске, Републике српске, из Америке, Швајцарске, Немачке, деца су певала, више њих ни не зна добро да говори – „Људи ликујте, народи чујте/Христос воскресе, радост донесе!“ Пуно љубави је упућено ближњима.

И 3. маја чујемо из наших „е-апарата“: „Ето, са овом вечери завршили смо ово наше чудесно саборовање. Надам се да смо се сви бар мало утешили, у вери утврдили, нешто ново научили..., захваљујем се свима вама који сте, у хиљадама, уживо учествовали у овим нашим молитвеним диванима! Хвала вам на свему! Причинили сте ми велику радост, неописиву. Кажу, највећа радост јесте да друге чиниш радосним...“

Благодаримо на новим технологијама, благодарино оцу Ивану ...јер Црква дође у наше домове, када је такво време да ми не можемо у Цркву: „Нека буде, Господе милост Твоја на нама, као што се уздасмо у тебе!“ (Пс.33)

Љубица Петковић

Извор: Православна вера и живот

Презвитер др Оливер Суботић гост емисије "Врлинослов"

Wed, 24 Jun 2020 20:33:47 +0000

Презвитер др Оливер Суботић, парох при храму Светог Александра Невског у Београду и главни и одговорни уредник "Православног мисионара" био је гост емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм. Отац Оливер је говорио на тему "Православље и / или Јога".

Епископ новосадски и бачки др Иринеј: О преподобном Јустину ћелијском

Sat, 20 Jun 2020 19:52:49 +0000

-Ава Јустин, апостол свога времена-

Ако је постојао човек у нашем роду и у нашем времену ван граница наше земље и Цркве, који је читавог свог живота будно слушао зов Христов и одазвао му се свим својим бићем то је био Свети Ава Јустин Ћелијски и Врањски, изданак породице која је седам колена уназад давала свештенике, одрастао у дому молитве у близини манастира Светог Прохора Пчињског. Поред школовања у Београду и иностранству, главни извор његовог духовног бића је благодат Божја, истакао је бачки архијереј Г. Иринеј на литургијском сабрању 23. Септембра 2020. Лета Господњег у свештеној обитељи манастира Ћелије.

Сви који су имали прилике, а и ја недостојни сам био тога удостојен, сећају се како је богослужио. Не овде, у овом храму, који је толико желео, толико за њим чезнуо и оставио га као свој аманет својим духовним потомцима и своме манастиру Ћелијама. Сећамо се са каквим је сузама и молитвеним уздасима богослужио, са каквом душом која гори пред Господом као неугасива светиљка. Исто тако сви се сећамо његових беседа, омилија, његових литургијских проповеди. Проповедао је у скромном ћелијском Светоархангелском храму, најчешће пред релативно малим бројем монахиња и свега неколико људи из оближњих села тако надахнуто, истинољубиво, очаравајуће за душе слушалаца. Да је служио у Светој Софији у Цариграду, Исакијевском саборном храму у Петрограду или у Храму Христа Спаса у Москви, не би говорио другачије. Старац Јустин је знао да сведочити љубав, правду и истину Христову јесте његов вечни задатак – поделио је своја сећања на духовног му оца Владика Иринеј.

У личности Аве Јустина остварује се оно што је он говорио за Светог Јована Претечу Господњег и друге светитеље, а то је да су у њима спојени дарови Духа Светога и све врсте подвига, које се своде на подвиг вере и љубави према Господу Христу, према Светој Тројици, али и према творевини Божјој и ближњима. Био је носилац Божје благодати, али и свих облика подвижништва. Ава Јустин је био апостол свога времена, ходајуће – живо јеванђеље, онај који га сведочи свим својим бићем и шири га по свету. Ако је до неустрашивог исповедања вере, он је ту. Ако је до страдања за веру Христову, он је опет ту. Али, највише је у свету познат као теолог, велики отац и учитељ Цркве нашег времена. Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник, истакао је Епископ бачки Г. Иринеј. Како је реч Оца Јустина надахњивала боготражитеље за његовог живота, тако данас чине његове књиге, а још више његове свете мошти.

*Прилог сачињен из архиве наше интернет странице, а оригинални прилог у целости прочитајте ОВДЕ

Протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић: Крст као Спас

Sat, 20 Jun 2020 19:50:00 +0000

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, био је протопрезвитер-ставрофор Вајо Јовић, настојатељ београдског храма Светог Александра Невског. У оквиру наведене емисије прота Вајо је говорио о значају Крста Христовог у животу православних хришћана.

Прота Далибор Милаковић: Народ није застрашен, животима ћемо бранити светиње!

Sat, 20 Jun 2020 19:47:12 +0000

Након три месеца паузе, литије у Црној Гори, за одбрану светиња Српске православне цркве настављене су прошле недеље.

Верујући народ опет је с иконама и свећама потврдио да неће одустати, те да ће са својом Црквом наставити борбу против Закона о слободи вероисповести, који је донео и изгласао црногорски режим на челу са Демократском партијом социјалиста.

Након првих литија после паузе, режимске институције су наставиле да се обрачунавају са Црквом и неистомишљеницима хапшењима и привођењем свештених лица. Коментаришући актуелна дешавања у Црној Гори, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, директор радија „Светигора“ МЦП, каже за радио „Источник“ да народ није застрашен, него да се у њему вера пробудила и да ће сви својим животима, ако треба, бранити светиње.

Отац Далибор подсећа како су и кад почеле литије, колико је људи учествовало у истим, како је Митрополит Амфилохије од неверујуће земље и народа направио бастион православља и истиче да је једини компромис повући срамни Закон или избацити три спорна члана истог.

Извор: Радио Источник

Мати Ирина: Јесмо Црква ако смо свесни да смо Црква!

Sat, 20 Jun 2020 19:45:45 +0000

Мати Ирина, докторанд на Богословском факултету Универзитета у Атини, за радио „Источник“ говори о грчком народу, сличностима и разликама у богослужењима Српске и Грчке цркве, али о односу тамошњих верника према јерархији.

„Грци су непосреднији на први поглед и експресивнији су у изражавању својих осећања“, каже мати за једини народ и земљу где су држава и црква једно. Потврђује да је празник Успења Пресвете Богородице за Грке скоро једнако важан као Васкрс, а нарочито поштовање Богородице тамошњи народ повезује са њеним заступништвом и заштитом у најтежим историјским тренуцима.

Говорећи о новопросијавшим грчким светитељима, мати прича како је старац Порфирије светио водицу у јавној кући и како се није либио да сваком приђе и свакога да погледа у очи. „Јесмо Црква ако смо свесни да смо Црква“, подвлачи мати.

Извор: Радио Источник

О свиленој бројаници Митрополита Јоаникија

Sat, 20 Jun 2020 19:44:14 +0000

Протојереј-ставрофор Милојко Топаловић годинама је на празник Светог Јоникија служио Литургију у цркви Светог Петра Цетињског на Прчању због своје велике љубави и личне везаности за Светог Јоаникија (Липовца).

Звучни запис разговора

Наиме, када је Свети Јоаникије 1945. године са свештенством кренуо да емигрира, због тешке болести, задржао се у Рудом, управо у кући оца Милојка (његовог оца). Када се опоравио и ријешио да крене, препознавши у својим домаћинима добре хришћане, оставио им је на поклон бројаницу и оцу поручио: „Ми ћемо сви изгинути! Молим те пошаљи бар једног сина у богословију.“

Отац Милојко, који је тад имао четири године, био је управо први син којег је његов отац уписао на богословију. Али не и једини. Сада у том крају има толико свештеника и један владика, колико их је тада уз Светог свештеномученика Јоаникија погинуло.

Породица оца Милојка још увијек чува бројаницу, коју је Свети Јоаникије поклонио његовом оцу.

Овим поводом из архиве нашег Радија емитујемо разговор који смо прије неколико година снимили са оцем Милојком Топаловићем о свиленој бројаници Митрополита Јоаникија, као и његов текст “Свилена бројаница“.

Извор: Радио Светигора

Презвитер Слободан Лукић: Да дâ Бог да, молитвама Светог аве Јустина превазиђемо сва искушења!

Sat, 20 Jun 2020 19:38:59 +0000

Отац Слободан: “Да да Бог да, молитвама Светог аве Јустина превазиђемо сва искушења”. Емисија “Питајте свештеника“ у којој је, на прву недјељу по Педесетници, празник преподобног аве Јустина ћелијског и врањског био свештеник Слободан Лукић парох црмнички.

Звучни запис емисије

Извор: Радио Светигора

РТС: Храм - Разговори за душу

Sat, 20 Jun 2020 19:37:11 +0000

У новом издању емисије Храм слушаћете архимандрита Стефана Вучковића, игумана фрушкогорског манастира Велика Ремета, протосинђела др Клеопу (Стефановића), професора Богословије "Светог Арсенија Сремца" у Сремским Карловцима и свештеника Душка Масларића, секретара Eпархије сремске.

Звучни запис емисије

У првом делу емисије, о моралу, култури, Светој тајни брака и Светој тајни свештенства, монаштву, о непрестаним чежњама човековим, говори отац Стефан.

У наставку емисије, кроз Богословију у Сремским Крловцима провешће нас протосинђел др Клеопа (Стефановић). Иначе, Богословија у Сремским Крловцима једна је од најстаријих и најважнијих образовних и културних установа код Срба. Прву српску православну богословију основао је митрополит Стефан Стратимировић 1794. године. Зграду у којој је данас смештена Богословија подигао је патријарх Георгијре Бранковић 1900. године.

У наредном делу емисије, о хришћанским врлинама, посту, молитви и, пре свега, Oптинској пустињи у Русији и чувеним оптинским старцима, њиховом аскетском наслеђу, говори свештеник Душко Масларић, секретар Епархије сремске, иначе, бивши студент руског богословског факултета.

Аутор и водитељ: Душанка Зековић

Извор: РТС

Владика Иринеј: Црква – непрестана Педесетница

Sat, 20 Jun 2020 19:34:31 +0000

Поводом празника Силаска Светога Духа на апостоле подсећамо на предавање Његовог Прeoсвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на тему „Црква – непрестана Педесетницаˮ. Владика Иринеј је ово предавање одржао 16. јуна 2002. године, у Позоришту младих у Новом Саду.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свето писмо у време настанка Новога завета

Sat, 20 Jun 2020 19:32:11 +0000

У „новозаветном добу“ постојао је Стари завет, док је Нови завет био у процесау настанка. Уколико се вратимо у старозаветно време, нашли бисмо се без Библије у правом смислу речи, те бисмо имали књигу у процесу развоја, која није у стању да изврши утицај на било шта ван ње.

У познијим временима Библија је постала заокружена и потпуна јединица, вршећи утицај као завршено дело ауторитативне књижевности. Међутим, у новозаветном добу можемо, с једне стране, пратити почетке новозаветних књига у неписаним традицијама које су им претходиле, а с друге, пратити утицај већ заокруженог Старога завета. Из тог разлога морамо објединити ове две теме и проучавати начин на који је Стари завет утицао на развој новозаветне традиције и књижевности.

Сви хришћани се слажу у томе да је новозаветно доба у време Библије вршило креативан утицај на живот људи и жена, и на живот Цркве, пуштајући из себе свеже залихе енергије и схватања, слично вулкану који повремено избија изливајући ватрене реке лаве. Данас смо у прилици да проучавамо теолошке процесе којима је тај вулкан настао. Можда ћемо проучити настанак стена које су одредиле гејзер који видимо пред собом, и уз то сазнамо нешто о томе како се спољни изглед односио према невидљивом извору топлоте и енергије. Овиме желим рећи да наше проучавање утицаја заокружене старозаветне традиције може помоћи при објашњењу ове друге, и тај однос обеју према Богу и његовим чиновима у којима се садржи њихов ауторитет и животворна сила.

Стари завет није само у хришћанским круговима извршио формирајући и креативан утицај у новозаветном добу. На првом месту, Црква је сачињавала само једну међу неколико група у јудејству, од којих је свака гледала на Стари завет као на своју свештену и ауторитативну књижевност. Све су оне биле свесно зависне од њега и све су узимале на себе задатак да га тумаче у светлу својих сопствених схватања и околности. Темељито проучавање Библије у новозаветном времену морало би обрадити сва ова тумачења као и хришћанско тумачење, и премда нам време не допушта да изложимо шири поглед, наше разматрање почетака Новога завета у светлу утицаја Старога завета на њега било би осиромашено уколико не бисмо га ипак изложили.

Можда је најједноставније поље, а најбоље је да се с њиме отпочне, поље александријског јудејства. Не у смислу да у њему нема високопарности и темељитости, на пример, у Филоновом тумачењу Старога завета; напротив. Међутим, метод с којим овај философ ради, и његов мотив, оба су релативно јасни. Човек чији је скоро сав књижевни опус посвећен тумачењу Старога завета, може се без даљег узети да се бавио првенствено смислом и утицајем Старога завета. Филон се може сматрати лошим и непредвидивим егзегетом, али то не мења ствар. Филоново тумачење је имало за циљ да свом народу препоручи оно што је сматрао да је библијска вера, а његов метод је био излагање извора ове вере, самог Светога писма.

Ово тумачење и овај метод били су скоро неизбежни код човека васпитаног у александријском јудејству. Немогуће је порећи да је јеврејска заједница у Александрији била изложена моћним утицајима јелинистичког света, али је ова истина била понекад пренаглашавана на штету оног другог, исто тако важног – истине да су александријски Јевреји били толико добри познаваоци Библије као било који њихови земљаци. На ову истину подсећа Септуагинта, први велики превод који је александријска традиција веома ценила.

Сам Филон је био одани Јеврејин, што из његових списа не треба доказивати, јер је потврђено очигледно његовом готовошћу да у име своје сабраће Јевреја метне главу у лављу чељуст кад је био на челу депутације пред царем Гајом. Готовост на мучеништво није доказ правоверности, али је савим добар знак лојалности и искрености. Као доброг Јеврејина Филона су плашиле паганске религије, те је желео да проповеда религију свога народа. Излажући је, одлучно се држао библијског обрасца, и велике делове Петокњижја тумачио је стих по стих.

Оваквим радом Филон нам се представља као Јеврејин и као проучавалац и тумач Старога завета. Нема потребе порицати да је био истовремено грађанин јелинистичког света, у потпуности упознат са суштином и начином изражавања мисли тога света. Добро је познато да му је пошло за руком да у Старом завету пронађе платонизам, стоицизам и новопитагорејство, за које Мојсије и пророци сигурно нису знали, што је постигао алегоријском методом, чија примена се понекад чини потпуно неодговорном: из текста ишчитава мисли које је претходно усадио у њега. Међутим, његов мотив никад није био свесно исфалсификован, већ је био мисионарске природе. Будући уверен да је јудејство истинска и апсолутно важећа религија, а и да има много истине у ономе што је прочитао у грчкој философији, било је неизбежно да ће препоручивати своју религију приказујући је средствима која су задовољавала његово убеђење и интелигенцију – било да задовољавају или не наша убеђења – да је та религија антиципирала и превазилазила све друге изворе мудрости.

Филон је хтео да реинтерпретира Стари завет у светлу јелинистичког миљеа у којем је живео, и из овог разлога биће од значаја за проучаваоце Новога завета, јер су се новозаветни писци такође трудили да старозаветну веру препоруче том јелинистичком свету. Но много важнији за нашу сврху је податак да мада су Филон, с једне стране, и апостоли Павле и Јован и други новозаветни писци, с друге, сви заједно реинтерпретирали Стари завет, Филон није дао оно што зовемо Нови завет који би био на равни са Старим заветом, док су апостоли то учинили. Разлог је јасан. Филон може само депотенцирати Стари завет, он може уклонити тешкоће (какве су очигледни антропоморфизми) и изнети на светло дана скривену истину и скривену лепоту; али не може да поново захвати онај креативни живот који је произнео Закон и Пророке. У најбољем случају, може да традира Стари завет као да је из друге руке; можда углађеније, не може животније и делотворније. Недостаје му динамика новозаветног божанског чина какав су новозаветни писци веровали да поседују и о њему сведоче.

За Филона се може рећи (можда погрешно) да је био више јелиниста неголи библиста; рабини се никако не би могли тако окарактерисати. Мишна, Талмуд и Мидраши били су прожети Старим заветом и без њега не би могли постојати. Тачно је да и у њима срећемо егзегезу која се слабо позива на текст, али се не може довести у питање рабинска искрена намера да Старим заветом определе не само своје списе, него и своје животе.

Традиционално учење којим је јудејство очувало, развило и надаље предавало Стари завет може се поделити у два дела. Халака је представљала подробну примену старозаветног Закона на променљиве околности у којима су живели читаоци Старога завета. Ове околности су биле делимично спољне, а старозаветни Закон је неизбежно постао далеко сложенији кад су његове уредбе и установе, које су имале порекло у релативно једноставном и неразвијеном економском, сеоском друштву, биле примењене на животне услове у урбаном друштву, где је живот и његово уређење био много сложенији и напреднији. Ове променљиве околности биле су и унутарње природе, јер су људи почели да гледају на многе ствари у новом светлу; на пример, закон освете, lex talionis, знатно је модификован, па су се уместо „око за око“ људи задовољавали новчаном накнадом. У многим прописима Халаке рабини су провели ову прогресивну примену и прилагођавање записаног Закона животним околностима.

Другим начином тумачења Старога завета бави се Хагада. За ову реч тешко је наћи дефиницију. Хагада није производ стручног тумачења Старога завета, већ је у суштини популарни наратив, популарна проповед. Старозаветне библијске приповести се причају и препричавају и за све то време улепшавају се приповедањем, њима се додају нове приче, неке истинске, неке легендарне, неке делимично истините и делимично легендарне. Све ово чини се како би се наглашавало морално понашање људи – верско, етичко, а понекад политичко и националистичко.

Данас се све више прихвата мишљење да рабини уопште нису били ван додира с грчком светом, но ван питања је да је укупни учинак обе халачке и хагадске традиције био да створе оно што би се могло скоро окарактерисати као имагинарни свет у којем је Стари завет и даље живео, свет који наставља да постоји са Старим заветом.

Постоји блиска сличност између рабинског коришћења Старога завета и његовог коришћења у Новом завету. Наиме, налазе се заједничке формуле цитирања, заједнички егзегетски методи и заједнички егзегетски резултати. Ове сличности се виде на први погледи, и сваки компетентан истраживач може их открити. Исто тако лако је открити фундаменталну разлику између рабинâ и апостолâ, а она је у убеђењу ових других да је Месија дошао у лицу Исуса Христа Назарећанина. Но, наш задатак је да копамо дубље, ако можемо, и опажамо разлике између оне врсте књижевности коју је изнедрио рабински покрет и књижевности коју су створили хришћански кругови.

На рабинској страни, нови материјал који је пратио и тумачио Стари завет, одн. Халака и Хагада, добио је вид предања, које је, како је истицано, довођено у везу са самим Мојсијем. Класични став о овом предању је у Аботу 1,1: Мојсије је примио Закон на Синају и предао га Исусу Навину, а он старешинама, а старешине Пророцима, да би га Пророци предали људима Велике синагоге. Овде се под „Законом“ мисли на Усмени закон – предање. На гори Синају Мојсије је примио два закона: писани и усмени. Овај други закон је хиљадама година важио заједно с оним првим, пошто има исто порекло и исти ауторитет. Ово није веровање које историја може прихватити, мада је важно разумети значај овога. Сам Стари завет је био ауторитативан, али његов ауторитет почива у његовом пореклу, а не у готовој примени на садашње време. Обожаван, поштован и вољен, ипак није био довољан сам за себе и могао је бити делотворан једино путем тумачења предањем. Но, ово предање се могло користити у ову сврху једино ако би било ауторитативно; а једини начин на који би му рабини могли дати ауторитет био је да се оно сведе на исто порекло као и писаног Закона који је оно тумачило и примењивало у животу. Гора Синај је била један и исти извор истине и ауторитета.

Мало касније дознаћемо да се и садржина Новога завета може описати у смислу предања, предања које не само што износи скривену истину Старога завета, него и своје порекло узима из садашњости. Није само гора Синај креативан моменат у историји. „Примио сам, каже св. Павле, од Господа“ (1 Кор 11,23). Рабини би могли говорити о повлачењу Светога Духа и престанку пророштва; међутим, апостоли не би тако рекли. Наспрам онога што им је било речено у старо време, сада одзвања нешто ново: „Али ја вам кажем“ – нешто што уопште не потире, него испуњава старо. Новозаветно предање није тек сенка записаног старозаветног предања, него је нова творевина.

Ако бисмо употребили трећи пример по питању места Старога завета у нехришћанском јудејству, можемо се окренути Кумрану и свицима с Мртвог мора. И док се много шта може доводити у питање, не може се довести у питање да је Кумранска заједница своја правила заснивала на Светом писму. Међу рукописима пронађеним у пећинама, рукописи с књигама Старога завета имају првенствено место. Без сумње, те књиге су биле од суштинског значаја за живот ове Заједнице. Поред старозаветних рукописа пронађени су и богослужбени списи (од којих истичемо Псалтир); апокалиптички материјал; законски зборници (одн. нарочита Халака, која има пред собом рабинско схватање старозаветног Закона; тумачења старозаветних књига, од којих је најзапаженији коментар на Авакумову књигу.

Сасвим је умесно упоредити кумранску егзегезу с Филоновом. И једна и друга полазе од очигледног високог уважавања текста Старога завета, но њихови методи и резултати умногоме су се разилазили. За Филона је својствено да генералише по оном прочитаном. Неки историјски исказ њему постаје полазиште за морална и аналошка извођења закључака о универзалној примени. Тако, то што је Аврам примио три анђела подстиче Филона да хвалише врлину гостољубља, а затим да покаже да је гостољубље тек узгредни плод веће врлине, побожности. Не упуштајући се у буквално тумачење (та тис ритис аподосеос), он жели да алегорише ту Тројицу (анђела), и да у њима види Бога у његовом јединственом самопостојању, окруженог пратећим Силама, владалачким и стваралачким, по којима је познат. И тако даље – јер Филон има много чега да каже.

Коментар или Пешер на књигу пророка Авакума иде у супротном смеру. Занемаривши оно што је генерално, он иде према појединостима, и испуњење Аврамових речи налази у недавним догађајима. На пример, овакво је тумачење Авакума 2,4-6:

„’Али праведник ће од вере живети.’ Ово значи, сви извршиоци Закона у Јудином дому, које ће Бог избавити од предстојеће осуде због њиховог залагања и вере у Учитеља праведности. Штавише, богатство је варљиво, надмени човек, и неће остати. Његова грамзивост је пространа као Шеол; и он као смрт никад нема довољно. Њему су страни сви народи (незнабожачки) и к њему су окупљена сва племена. Неће ли сви они бити узети у причу и у загонетке, и рећи: ‘Тешко оном ко умножава што није његово! Колико дуго ће трпати на се густо блато?’ Ово значи да је то зли свештеник који је добио име према истини кад је први пут преузео дужност; али кад је почео да влада у Израиљу, његово срце се надимало, и он је заборавио Бога и издао уредбе ради богаћења. Он је опљачкао и прикупио богатство људи насиља који су се бунили против Бога. Узео је богатство људи, прибравши самог себе безакоњу и кривици: и путеве одвратности чинио је, у свој нечистоти прљавштине.“

У кумранским рукописима, за разлику од Филона, значај старозаветних речи налази се у њиховом испуњењу у недавним догађајима. Ово значи да у својој егзегези кумрански рукописи стоје многе ближе Новом завету од Филона, јер су и новозаветни писци веровали да су посведочавали испуњење Старога завета, а да је процес стваралачког испуњења такав да Нови завет изводи из Старог. Отуда је неопходно упоредити сва схватања испуњења, новозавено схватање и кумранско схватање. Ова два круга имају заједничку везу у томе да су се у њихово време испунила извесна пороштва која су мање-више неодређено предсказана; односно, извесни садржаји које су пророци предсказали мање-више прикривеним језиком, сада су и остварени. Међутим, испуњења нађена код кумранског писца, без обзира на значај такве личности какав је Учитељ праведности, немају тачку фокуса која би им дала јединство и кохерентност. Ова тачка фокуса се чека да дође; главни сукоб између „синова светлости и синова таме“ још увек је, у време писања, у будућности. Нови завет такође гледа у будућност да би се потпуно испунило оно што су пророци предсказали; но, сав процес испуњења уредсређен је на јединствену личност већ познату у историји, на Иуса Христа. Оно што је испуњено, испуњено је у Њему (или бар у вези с Њим); а оно што тек треба да буде испуњено, биће испуњено у Њему (или бар у вези с Њим). Штавише, у његовом животу, смрти и васкрсењу већ се збио догађај толико огроман да се остатак историје може сматрати њеним продужетком и разрадом.

До сада смо разматрали три поља јудејства, где је у сваком Стари завет играо централну и формативну улогу. Свако од њих представља паралеле у поређењу с Новим заветом, но ниједно од њих није потпуно. Код Филона и александријског јудејства можемо запазити мисионарско настојање да се нејеврејском свету изложи јеврејска вера укорењена у Старом завету, а истовремено да се Стари завет реинтерпретира у светлу нових образаца мишљења и опита. Оно што је недостајало јесте позитиван и креативан подстрек да се јединственост и животворност подаре том мисионарском настојању и реинтерпретацији. У циљу тумачења и примењивања Старог завета рабини су црпели из предања које је, како су веровали, упоредо пратило Стари завет и тумачило га из истог извора, црпећи свој ауторитет не из садашњег надахнућа, него из древне прошлости у којој је ауторитет једино почивао. Међутим, новозавети писци су били свесни садашњег ауторитета као извора њихове проповеди и учења. Кумрански писци су на неки начин били ближи Новоме завету неголи Филон и рабини, али и ту се могу разоткрити разлике. Тамо где су кумрански писци још увек на ивици ишчекивања и надања, новозаветни су у стању да завире у оно што им је Бог већ учинио кад је у потпуности испунио своје обећање.

И сличности и разлике које смо опазили, терају нас да се запитамо: какав је био однос Новога завета према Старом? У начелу се не упуштамо у почетке новозавених књига; занима нас она посебна улога Старога завета при њиховом писању. Једноставно, не прикупљамо и не алазирамо старозаветне цитате који се јављају у Новом завету и не реконструишемо оно што се зове „Библија ране Цркве“ (овај израз је први употребио C.A. Dodd, According to the Scriptures, 1952, што је изванредно дело о употреби Старога завета у Новом); нас занима креативни међуоднос пророка и апостола који је породио нови књижевни опус, који би могао заузети место поред старог, не једнак тек по светости и ауторитету, него једнак по снази и животворности.

Веома важан задатак за проучаваоца Новога завета јесте како да продре кроз књижевне облике списа које изучава до божанског догађаја који их је произвео; да преко људских речи ослушне Реч Божју, да испита (ако смем употребити метафору коју сам употребио на почетку овог рада) катаклизмичку плиму коју је изазвао вулкан ерупцијом коју називамо Нови завет. Уовој плими је Стари завет несумњиво играо своју улогу; на нама је да изнађемо која је та његова улога.

Није то била старозаветна првенствена улога; не смемо придати претерани значај овом питању. Има делова Новога завета који скоро у потпуности не садрже указања на Стари завет (на пример, Јованове посланице садрже само једну дискретну алузију на Стари завет). Тачно је да је у питању нешто више до директно цитирање; па и кад не цитирају, новозаветни писци често користе језик који су дали преводиоци Старога завета на грчки језик. Па ипак, Стари завет није никад првенствени чинилац у Новоме, који стално гледа уназад у њега, и указује, али не у Стари завет, него на личност и догађај Исуса Христа. Он посматра како Стари завет пружа руку и притом указује на исти циљ, али то је центар, Исус Христос, распети и васкрсли, који једини има првенствени значај. По овом питању Нови завет говори једним гласом. „Јудејци ишту знаке и Јелини траже мудрост, а ми проповедамо Христа распетога“ (1 Кор 1,22-23). „Бога нико није видео никад; јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави“ (Јн 1,18). „Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина“ (Јев 1,1-2).

Како се онда сведочење Старога завета односи према сведочењу Новога завета? Метафора из последњег цитата може пружити неке путоказе који упућују у исто село, један са севера, други с југа; и била би истина у метафори, јер Стари завет из прошлости указује на будући догађај, а Нови завет гледа уназад на исти догађај као да је он сам у прошлости. Но, Стари и Нови завет су много блискији него што је ово; можда би било боље занемарити њихов хронолошки однос и представити их као путоказе како стоје на истој страни села на које указују, од којих је један ближи селу и, такорећи, онај удаљенији путоказ преузима у себе. Међутим, немогуће је разматрати однос Старога и Новога завета даље овим општим исказима. Теорије и метафоре су без вредности уколико се не осврћемо на чињенице.

Део Новога завета који стоји у најјаснијем односу са историјским делом Исуса Христа јесте онај који зовемо синоптичка јевађеља. Књиге које носе имена Матеја, Марка и Луке желе да изложе приповест о речима и делима Исусовим и из овог разлога имају посебан значај за нашу сврху.

Не може се рећи да синоптичка јевађеља занемарују Стари завет. Она се често позивају на старозаветне приповести и лица, и често цитирају старозаветне књиге; па и кад их не цитирају, јеванђелисти често користе језик Старога завета. Како је онда Стари завет утицао на сведочење синоптичких јеванђеља о Исусу Христу?

Читалац (нарочито ако почиње с Матејом) вероватно ће најпре бити импресиониран употребом кратких навода, цитата из њега, који су (како новозаветни писац тврди) пророчанствакоја су испуњена тиме шта је Исус Христос учинио или казао. Овде је потребна дужа илустрација; биће довољно Матеј 4,13-16: „(Исус) оставивши Назарет, дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим; да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору, с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“.

Другим речима, Христос је започео своју службу у Капернауму пошто је Исаија 9,1-2 наговестио да ће тако бити. Јеванђелисти Марко и Лука су више суздржани од Матеја у коришћењу цитата, предложака, но разлика је једино у степену. Нема сумње да су такви текстови играли важну улогу у хришћанској аргументацији, апологетској, и у наративу, и код Јевреја и у паганским круговима.

Данас, нажалост, има неких хришћанских кругова у којима немају исту тежину. Чине им се као да су извештачени, или су погрешно донети или су насумице настали. Било је могуће да се цитирани материјал сачини намерним довођењем у везу било тиме што би се пророкове речи тако протумачиле, као што се код Мт 2,18 позива на Јеремијино виђење Рахиле како нариче (Јер 31,15) због Иродовог погубљења деце; било преписивањем историјског наратива, као кад Матеј, једини од синоптичара, цитира Зах 9,9: „Твој цар иде к теби ... и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричином“; тиме Матеј мења Марков извештај о Христовом свечаном уласку у Јерусалим кад вели да је Христос имао две животиње (Мат 21,2.7). Значи, савремени читалац не може а да се не пита да ли постоји нека подударност између текста наведеног код Захарије 13,7: „удари пастира и овце ће се разбећи“, и текста наведеног код Марка 14,27: „ударићу пастира и овце ће се разбећи“.

Међутим, кад се износе ова критичка запажања, не значи да се уклања однос између Старога завета и синоптичких јеванђеља. Повезивањем пророчанства и догађаја да би се учинило да се они подударају, претпоставља дубоко убеђење да су пророчанство и догађај стварно подударају и да једно и друго налазе своје испуњење у оном другом; а подударност се може збити на широком дијапазону пошто постоји стварна подударност и хомогеност између Старога завета и јеванђеља. Ову хомогеност није потребно ни доказивати и она се може опазити у језику и у начелном гледању на живот и његов смисао; пре свега, може се опазити у појимању Бога које је заједничко и Старом завету и јеванђељима. У њима обома је несазнативи Бог чије дејство у прошлости има одраза у садашњости, и чије дејство у будућности никад није толико удаљено да се и оно не одражава у садашњости.

Синоптички писци су састављали своје књиге како би на основу постојећег предања приказали да је овај Бог- Бог који је из прошлости и будућности, а увек инсистира на садашњости, испунио своја обећања и возглавио своје дело у Исусу Христу, који је дошао не да укине Закон и Пророке, него да их испуни. Ова реченица, мада се налази само код Матеја 5,17 и била је предмет велике расправе, указује које место Стари завет има у синоптичком предању. Како га је Матеј схватио, јасно је из осталог дела те главе, где су разни искази Старога завета сучељени с Христовим: „А ја вам кажем“; старозаветни прописи су добри, али су нови бољи. Заиста, они нису само просто „бољи“, него износе на светло дана и оно што је Стари завет стварно хтео рећи.

Синоптичка јеванђеља садрже слободну критику Старога завета и његових уредби, но та критика је свагда изречена у убеђењу да Господ Христос боље објашњава шта је Стари завет желео казати него што је он то сам могао изразити. Довођењем у везу појединих ранијих исказа са новозаветним види се шта они стварно значе.

Богослови Новога завета истичу исто што и историчари. Христос је био крај, телос, Старога завета у смислу да га је испунио; Он га је укинуо не тиме што је показао да је био недовољан, него тиме што га је укорпорирао у себе и његову истину довео до савршенства. Све оно на шта је Стари завет указивао, био је Он. „Колико је обећања Божјих, у Њему су да, и у Њему су Амин“ (2 Кор 1,20). Новозаветни писци, богослови изражавају ову истину на карактеристичан начин. За апостола Павла „Христос је завршетак Закона за оправдање свакоме који верује“ (Рим 10,4). Закони су упућивали на праведност и инсистирали на томе да је праведност потребна, али да се она никад не може постићи преко законских прописа (Гал 2,21).

Господ Христос није порицао да Закон указује у правом смеру, нити је чинио нешто посебно што је захтевала праведност; једноставно, чинио је оно што Закон није могао (Рим 8,3). У посланици Јеврејима налазимо изложено старозаветно богослужење. Писац не доводи у питање то да је била Божја воља да постоји храмовни култ. Он је стално држао на уму истину да се човек мора приближити Богу, а да би то учинио, мора бити свети. Уз то је такође држао грех пред собом у свежем сећању (10,3), али тај култ није могао да очисти савест (9,9). Оно што старозаветни култ није могао учинити Христос је учинио, Његовим саможртвовањем освећени смо за свагда и приступамо Богу с пуном слободом (10,10.19-22). Приступ апостола Јована Старом завету умногоме је суптилнији и не да се лако изложити. Па ипак, слика Аврама, који се у својем виђењу будућега радује да види Дан Христов (18,56), карактеристична је, и апостолу Јовану дугујемо за јасан исказ (5,39-40) да старозаветни списи, књиге, мада по себи не могу задовољити трагача за животом, указују на Христа који даје оно што оне не могу понудити.

Од свих ових богослова апостол Павле је лично нама боље познат него ико други. Управо у Христу схватио је истински смисао Старога завета, који је раније погрешно тумачио. Нови начин његовог схватања Старога завета може се запазити, на пример, у Рим 10,5-8, где излаже не само старозаветни одељак који описује праведност по Закону, него и одељак који говори о праведности од вере. Само кад Старом завету приступа у Христу, апостол Павле може сагледати да и он сведочи о оправдању вером. Сасвим је погрешно претпоставити да је ап. Павле своје схватање Старога завета везивао за Христа; управо Христос му је дао ново схватање Старога завета, а сам Стари завет је задобио нову животну силу и релевантност тиме што је био испуњен.

Једном речју, новозаветни писци су веровали да је у догађајима који су се збили у њихово сопствено време, и по њиховом личном запажању, Стари завет био испуњен. Ово значи, донекле, да се старозаветно тумачење односило на историјске догађаје; ниједан новозаветни писац не доводи у питање да је старозаветно схватање месијанства такво да се у њему значај Исуса Христа мора најпре изразити. Но у много већем обиму новозаветни догађаји су утиснули свој смисао на Стари завет, који се од тада никад не може схватити без указивања на Христа.

Управо ово јединствено међудејство пророчанстава и догађаја чини да је Стари завет темељ Новога завета. Стари завет је испуњен у животу, смрти и васкрсењу Христовом; али то испуњење је одређено тиме шта испуњава, а не тиме шта је испуњено. Управо на овој основици и са оваквим схватањем њега Стари завет улази у Нови.

Сада се окрећемо другом делу овога рада. Библија у новозаветном добу упућује нас најпре на онај њен део који је до тада био закључен, и ми смо испитивали утицај Старога завета на новозаветне писце, и остало; друго, она нас упуђује на онај део Библије који је тад био у процесу настанка, на Нови завет у његовом зачетку.

Пре него што је Стари завет досегао облик у којем су га познавали Христос и ученици, барем његови делови су били дотле вековима преношени усменим предањем. Предкњижевна, традиционална етапа настанка Новога завета била је много краћа, но био је то период од великог значаја.

Кад говоримо о предању које се односи на Нови завет, мислимо на онај корпус усменог материјала који је требало да се најзад искристалише у књижевни облик у самом Новом завету. Но, ова уопштена одредба захтева даљу анализу.

Прво, постоји историјско предање које пружа обавештење о томе шта се догађало у служби Исуса Христа. Оно би се могло даље делити у традирање његовог учења и усмено традирање о његовим делима, мада је немогуће њих двоје одвојити једно од другога. Нема потребе да се овде разматра историјска вредност ових предања; кад год и где год су настала, она су свакако постојала пре него су јеванђеља записана.

До тада је предање пружало материјал за незваничну биографију Исусову; но биографија није била од пресудног занимања за рану Цркву, која није живела подсећањем на историјски догађај колико проповедањем Јеванђеља. Па и у овом проповедању постојало је предање. Један од најзначајнијих резултата библијског истраживања последње четврти 20. века било је сазнање да је првобитна проповед, како се то може увидети изучавањем Дела апостолских, посланица апостола Павла и других списа, држала уобичајеног обрасца. Било је оно што би се могло назвати керигматско предање, које је у ствари било првобитно богословље, као и биографско предање.

Најзад, постојало је црквено и литургијско предање. Под овим подразумевамо предање које је одређивало начин живота, нарочито морални живот Цркве и поступање Цркве у свакодневном животу. Ово предање је, на пример, садржавало правила која се у сличном виду јављају у неколико посланица (нпр. Кол 3,18 – 4,1) и у извештају ап. Павла – једном од најпредањскијих делова Новога завета – о томе шта је Господ казао и учинио оне ноћи кад је био предан, а које предање апостол наводи да би средио немире и злоупотребе у Коринтској цркви (1 Кор 11,17-34).

Тако, постојало је биографско предање, керигматско, и црквено и литургијско предање.

Ова три вида предања могу се разлучити између себе, но немогуће је сматрати да су независна једно од другог. Историјско предање не може се одвојити од других видова предања каквих је било у оптицају у раној Цркви. Претпостављало се да је засебно; да је Исус Христос учинио да Његови ученици науче Његово учење напамет и да, уз Његово учење, упознају Његово тумачење главних догађаја из Његовог живота. Ово гледиште тешко се може одржати. Указања на Христово учење налазе се, мада не често, у посланицама, но кад се појаве, углавном су анонимна и уклопљена су у главни ток излагања. На пример, можемо навести Павлово изложење у Рим гл. 13 најважнијег закона љубави у којем се садрже све друге заповести. Немогуће је да он овде казује нешто независно од Христовог учења (Мк 12,29-31 и односна места) које је изложено скоро идентичним изразима; али он не покушава да овај материјал, ово предање о Исусовим исказима, учини издвојеним из свог личног учења и поуке.

Као други пример начина како су различити токови предања испреплетани у новозаветном периоду, можемо навести учесталост појаве тзв. „прописа о заједници“ у синоптичком периоду. Овде не доносимо суд о њиховој историчности. Свеједно је засад да ли су то аутентична памћења речи које је Христос изговорио и потом оне биле примењене за потребе хришћанске заједнице, или су састав самих заједница које су их сачиниле за своју сопствену употребу. Добро је познато да су се по овом питању умногоме разилазила мишљења. Све што треба да уочимо јесте стециште „црквеног“ предања, садржаног у правилима Цркве, и историјског предања, које пружа биографски материјал о Исусу Христу.

Међутим, најважније питање, како за наше садашње изучавање развоја Новога завета у његовом предматеријалном стадијуму, тако и за схватање почетака хришћанства на ширем плану, јесте однос између историјског предања и керигматског предања, између приповедања о Исусу и првобитног богословског мишљења и проповедања ране Цркве. Ово могу илустровати освртом на два различита гледишта.

Рудолф Бултман је започео своју новозаветну теологију речима: „Исусова проповед спада у претпоставке теологије Новога завета, а сама по себи није“ (Theologie des Neuen Testaments, 1948 – 53, стр. 1). Исто гледиште он изражава кад у својој књизи Primitive Christianity in its Contemporary Setting одељак „Есхатолошко учење Исусово“доноси у поглављу под насловом „Јудејство“, а не под насловом „Рано хришћанство“. Керигма која је излагала Исуса Христа, распетог и васкрслог, настала је после, а не пре Његове смрти, пише Бултман, мада је учитана уназад у историјско предање, па се с времена на време јавља у јеванђељима. Једном речју, „Исус је проповедао поруку, учење. Црква је проповедала Њега“ (Primitive Chistinaity, English translation 1956, стр. 93). Овим судом се жели повући јасна разлика између историјског проповедања Исуса и историјског проповедања Цркве. Током времена почело је да једно утиче на друго,