“Митрополија црногорско-приморска је непосредно пред инцидент у Никшићу, славу града (Св. Василија Острошког), прошле недеље поднела Влади Црне Горе иницијативу за наставак преговора о спорном Закону о слободи вероисповести. Онда су настале ове непријатности и инциденти, хапшење владике Јоаникија и свештенства. Мислим да је сада управо у данима пред нама време да Влада одговори на нашу иницијативу”, изјавио је за Радио Београд ректор Цетињске богословије и један од преговарача МПЦ са Владом, о. Гојко Перовић.

 

Звучни запис разговора

 

“Они се већ дуже време састају и држе седнице под појачаним надзором. Никаквог значи разлога нема да се под истим околностима преговори експертских тимова не наставе. Ми стрпљиво и смирено чекамо њихов одговор да се преговори наставе, да почну нормални разговори, који ће Црној Гори донети нормалне законе и нормалне односе”, казао је прота.

 

Само нека дижу оптужнице, ми смо пред законом чисти

 

Ректор Цетињске богословије оценио је тродневно задржавање у притвору владике Јоаникија и свештенства у Никшићу као тешке и потресне догађаје.

 

“За нама је потресна и непријатна недеља, осећала се та непријатност у ваздуху. Превладао је разум код људи који су доносили одлуке и то је сад најважније. Толико неразумевање је било и логично, јер су у последње време овде одлуке доношене крајње једнострано, без икаквих консултација са Црквом. Онда долазимо у ситуацију да до поноћи чекамо да пусте из притвора владику и свештенике, а да никаквог основа нема да они у притвору буду”, истакао је о. Гојко.

 

 

Оценио је да је “тешко у Црној Гори разумети шта је здравствена мера, а шта злоупотреба, шта је сукоб државе и Цркве, а шта борба за квалитетан, цивилизацијски закон, који треба да има свака уређена држава”.

 

Упитан да прокоментарише оптужницу која је подигнута притив свештенства МПЦ, отац Гојко је одговорио да је Црква чиста.

 

“Ма само нека подижу оптужнице, ми верујемо да смо пред сваким судом чисти и без греха. Што се тиче позитивних прописа, ми смо потпуно мирни. Правна опасност у том смислу је ништавна, нема основа за правну осуду”.

 

Наглашава да ово није моменат за зле слутње, већ за наду да ће судови почети да се понашају у складу са принципима. “Јер, ако ћемо по прописима, пола власти и сви ми онда треба да будемо осуђени”.

 

Литије ускоро

 

О. Гојко Перовић каже да ће се литије свакако наставити са првом могућношћу јавног окупљања, а то би, по свему судећи, сматра, требало да буде ускоро, “уколико опет неко не нађе за сходно да ту тему злоупотреби.

 

“Сад се и последњи заражени короном не сећа кад се заразио. Значи, наш проблем није корона (круна), него неправда, круна те неправде је антиуставни покушај да се створи државна црква, а то је намера овог Закона о слободи вероисповести. И то више не треба увијати у обланде”, рекао је свештеник Гојко Перовић за Радио Београд.

 

 

Додао је да то више није питање само имовине или положаја свештеника, већ питање новог духа који хоће насилно да убаци државу у цркву. Док се не стекну услови за литије, организоваћемо саборне молитве.

 

Отац Гојко закључује да у Црној Гори нема међуетничких сукоба:

 

“Они су између браће и кумова, то су несугласице унутар једног народа и то је Божија истина. Црква ће наћи начин да да благослов свакоме – и повређеном полицајцу и повређеном грађанину”. Он не очекује даље заоштравање, “већ смо видели куда оно води”.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

 

Звучни запис емисије

 

Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.

 

Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.

 

Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.

 

Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.

 

Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.

 

У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.

 

Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.

 

 

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Од увођења ванредног стања у Србији, 15. марта 2020. године, школе су затворене, а верска настава је свој пут ка ђацима нашла на интернету и у црквеним медијима - како у Архиепископији београдско-карловачкој, тако и у другим епархијама СПЦ. 

 

Звучни запис емисије

 

О овом искуству у новонасталој ситуацији, значају одржавања континуитета верске наставе када школе не раде и будућности мисионарења међу децом на овај нови начин, за Радио Слово љубве говоре протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо председник Катихетског одбора АЕМ и теолог Лазар Павловић, координатор верске наставе у Епархији нишкој.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Четврта недеља по Васкрсу посвећена је жени Самарјанки, чији сусрет са Господом Христом крај извора Јаковљевог, описан у Светом јеванђељу по Јовану (4, 5- 42), ствара од ње, како писац јеванђеља каже, прву жену јеванђелиста.

 

 

Самарјане данас можемо видети у боготражитељима који своје духовне потребе задовољавају комбиновањем више религијских учења, рекао је свештеник Далибор Чкојић у емисији „Сведочења“ тумечећи овај јеванђељски одељак. Отац Далибор Чкојић пружио је и низ  сазнања из библијске историје важних како за разумевање ове приче, тако старозаветних и новозаветних догађаја уопште.

 

 

Извор: Радио Источник

 

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

 

Звучни запис емисије

 

Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.

 

Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.

 

Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.

 

Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.

 

Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.

 

У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.

 

Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.

 

 

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Правни заступник Митрополије црногорско-примосрске протојереј-ставрофор др Велибор Џомић у ексклузивној изјави уочи конференције за новинаре у Никшићу истиче да је све "изашло из домена права и ушло у домен политике", уз очигледну медијску пресију и притисак државе на институције права.

 

Звучни запис разговора

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан, духовни син блаженопочившег Епископа ваљевског г. Милутина, каже за свог духовног родитеља да је у потпуности владао собом, што је приметно код веома малог броја људи. 

 

 

„Имао је меру, контролу над собом и над својим прохтевима“, истакао је Владика Силуан, приметивши да почивши Епископ Милутин није имао у себи лукавства, ни злобе. 

 

„Имао је ведрину у најтежим тренуцима, зрачио је Васкршњом радошћу“, додаје архијереј са Петог континента који се слаже да је уснуће Епископа Милутина ненадокнадиво за Епархију ваљевску. 

 

„Одлазак Владике Милутина је тектонски потрес за све нас. Велика туга и велико бреме. Али његов одлазак је и отрежњење. Позив да дубље сагледамо свој живот. 

 

Да се запитамо где смо“, истакао је Владика Силуан, те закључио да Епископа Милутина нисмо изгубили, него смо га добили на другачији, приснији начин – у Небеској Србији.

 

 

Извор: Радио Источник

 

Протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије и некадашњи парох Епархије шабачко-ваљевске и намесник ваљевски, каже да се блаженопочивши Владика Милутин није дао лако упознати. 

 

„Био је опрезан, било је у њему неке мистичности“, каже прота кога са Епископом Милутином везује вишедеценијска сарадња на стварању бројних медијских служби: Информативне службе Епархије ваљевске, радија „Источник“, ТВ „Храм“… 

 

„Знао је шта значе медији и колико је важна комуникација са верујућима путем средстава јавног информисања“, рекао је отац Стојадин, закључивши да је цела СПЦ губитком Владике Милутина изгубила домаћина народног.

 

 

Извор: Радио Источник

 

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

 

Звучни запис емисије

 

Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.

 

Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.

 

Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.

 

Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.

 

Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.

 

У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.

 

Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.

 

 

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Са званичног портала Митрополије црногорско-приморске доносимо текст наше Оливере Балабан, вероучитељице са Цетиња. Наша сестра Оља учинила је каратак осврт на актуелна дешавања са којима је суочена Црква Божја у Црној Гори. 

 

 

Кад сретнете мајку са дјететом на улици па док покушава да од њега измами жељено понашање, она се послужи реченицом: – Брзо, брзо, ево полицајца, сад ће доћи да те ухапси. Све се у мени борило против те често чујане реченице.   Мислила сам, забога милога, зашто мало дијете плаши полицијом па оно треба да научи да су полицајци ту да му помогну, ако се некада нађе само у невољи. Они су школовани и плаћени да брину о безбједности тога дјетета, а не да се њиховом униформом сије страх у маленој дјечијој души. Таман кад заборавим на ту необичну појаву у друштву, опет сретнем неку маму у парку која још усрдније објашњава дјетету да ако не крене истог часа, доћи ће полицајац да га одведе. Оно што је још чудније, дјеца су реаговала на тог невидљивог страхосијача. Чак ми се чини да је имао далеко већи утицај него ли просјечна бабарога током одрастања нас нешто мало старије дјеце.

 

Као неко кога прилично интересују необични феномени у друштву, размишљала сам често о томе зашто је то тако. Више теорија ми се мотало по глави. Једна је била да можда људи немају довољно развијену свијест о томе да полиција и војска нису никакве институције мимо народа. Напротив, постоје да би му служиле. Не постоје да би играли улогу некакве власти, већ да би свој народ и земљу чували од оних који хоће да: покраду, убију, преваре, служе се лажима и слично. Одрасла сам у породици у којој се његовала љубав према тим племенитим позивима и научила да су они једнако важни за народ колико и добар љекар или учитељ. Сјећам се чак и да сам једном као дијете прочитавши десет Божијих заповијести у малом црквеном календару помислила да су полицајци и војници они људи који помажу Богу да се његове заповијести не крше. У дјечијој глави је све једноставно па тако ако Господ каже: не кради, не убиј, не лажи, не свједочи лажно на ближњега свога, логично је да овај што би требао да хапси оне који то раде, на извјестан начин помаже Богу, а и људима, разумије се.  У мојој породици се говорило да не може свако да буде војник или полицајац. Он мора да има посебне врлине. Када би баба као човјек од народне пословице у нашој кући изговарала чувене ријечи Марка Миљанова о томе шта је чојство, а шта јунаштво, ја сам мислила: Боже, како је тешко бити војник или полицајац. Он мора да буде човјек мимо свих. Сву ту моју слику идеалног чувара реда употпунила су каснија сазнања из историје о великим јунацима наше прошлости, који су у својству војника или полицајца стајали на бранику отаџбине и врло често голим животом бранили све оно што је нашем народу било драгоцјено: нејач, жене, цркву, гробље, њиву, ливаду, болницу, школу, мост. О, како су то у мојим очима били велики људи. Можда је то био највећи разлог мог чуђења над поступком мајки које човјеком у униформи, било полицајцем или војником плаше дјецу.

 

Али, као што ми ја баба често говорила: – Немој сине ништа у животу да те зачуди или да помрзиш. Све што те зачуди и што помрзиш, откриће ти се на ружан начин.

 

И збиља бјеше тако, те и ово моје чуђење, дође на наплату и објашњење.

 

Не знам шта ме није забољело када сам одгледала снимке на којима се види како седморица полицајаца бјесомучно туку једног младића или када сам чула малољетну дјевојчицу која каже да је док је покушавала да помогне брату добила шаку и палицу по ребрима. Колега новинар који са пуним професионалним правом и улогом од важности у друштву покушава да извјести са лица мјеста добија бибер спреј у очи, ваљда да би му се његов објективни новинарски поглед на догађај „разбистрио”. Мајка којој полиција са кућног прага одводи мужа и два сина, од којих је један малољетан. Старију жену која је претучена док је стајала испред апотеке, у намјери да подигне лијек. И напослетку, о грдна истино, полиција одводи владику и свештенике у глуво доба ноћи, као најљуће злочинце и криминалце и задржава их у притвору. Све се то дешава у данима огромне бруке Црне Горе пред свијетом, који на нашем државном броду открива и заплењује пола тоне кокаина.

 

Не знам на кога бих прије да се љутим. На полицију која каља образ свему живом и разумном што хода по овој Богом даној љепоти званој Црна Гора? На родитеље који су ме учили да је бити полицајац један частан и одговоран позив, пун жртве и бриге за свој народ? Или на оне мајке што плаше дјецу полицијом јер су унаточ свим мојим наизглед реалним аргументима против тога, оне изгледа ипак биле у праву?

 

Вратићу се ипак мојој баби и њеном сјајном народно-пословичном духу који је говорио да риба смрди од главе и да ако хоћеш добар ручак риби мораш погледати у очи. Ако су мутне, риба је  поодавно уловљена и није више за јело.

 

Постоји једна категорија које ми је у овом тренутку можда за мрву жалије од ових неправедно пострадалих у демонстрацији полицијске силе. Жао ми је жена и дјеце полицајаца. Дубоко вјерујем да пролазе голготу стида и очаја због учешћа својих мужева и очева у оваквој незапамћеној срамоти. Жене и дјеца нису криви. Жене су бирале по срцу и по увјерењу да су част, образ и етика оно што води полицијске службенике на њихове задатке, те су тако и вјеровале да ће њихови мужеви сачувати неокаљано породично име. А дјеца? Шта да раде дјеца? Да цио живот буду они чијим очевима мајке плаше дјецу у парку?

 

Будимо људи, увијек и на сваком мјесту!

 

Не дајмо оно што је у прошлости, садашњости и што ће ако Бог да у будућности, за све поштене и паметне људе бити светиња.

 

Свештеник кога су полицајци привели на дан Светог Василија, 12. маја 2020, у Тивту, парох горњогрбаљски Миајло Бацковић сведочи о тим немилим догађајима за Слово љубве, говори о тренутној ситуацији, а питали смо га има ли информација о ухапшенима, Епископу Јоаникију и никшићким свештеницима: "Владика Јоаникије је физички и духовни горостас којег није лако сломити, а поготово не његову молитву... 

 

Звучни запис разговора

 

Њему се храна, како сам чуо, доноси посна, он је на посту - он једноставно и тамо сведочи и мисионари и показује како слуга Божји треба да се држи када је нападнут, тако мислим да су и остали свештеници јер им је са својим Епископом "радосно пострадати за свога Христа...".

 

Још нам каже: "Ми смо сада у једном логору, можда највећем тренутно логору, у којем је потпуно обесправљена већина Црне Горе. Духовно смо много јачи што нас више стискају и што већи Крст на нас стављају, и знамо да ако изађемо достојанствено са Господом на Голготу и изнесемо тај Крст, да ћемо на крају са Господом и васкрснути". 

 

Подсећа да је Црква Христова увек била гоњена, али и да сада тај прогон и институционални и да први пут у историји једна странка кроз свој програм жели да оснује "цркву": "Нажалост, дошли смо у ситуацију буквално предратног стања. Бојим се да ако не буду имали слуха и добре воље да пусте Владику и да се са црквом разговара, да ће верни народ реаговати као што је реаговао синоћ и у току ноћи и да ће изаћи на улице, а онда нико неће имати од тога доброг, нити ће ико ту бити победник, једноставно сви ћемо изгубити...а зашто? Због привремених мера?..."

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

 

Звучни запис емисије

 

Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.

 

Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.

 

Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.

 

Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.

 

Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.

 

У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.

 

Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.

 

 

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

 

Звучни запис емисије

 

Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.

 

Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.

 

Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.

 

Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.

 

Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.

 

У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.

 

Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.

 

 

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Синаксар у среду Недеље о раслабљеном

 

 

Данас усред празника стоји Месија

Христос и међу књижевницима учи.

 

Празник Преполовљења Педесетнице празнујемо у среду седмице раслабљенога у част два празника – Пасхе и Педесетнице – пошто се овај дан налази тачно између њих и тако их сједињује.

 

А догађај беше овај: након што је Христос савршио натприродно чудо над раслабљеним, а Јудеји се саблазнили пошто је чудо било учињено било у суботу – тражаху Га они да Га убију. Стога Он одлази у Јудеју и док борави на тамошњим горама чини чудо са пет хлебова и две рибе, нахранивши пет хиљада људи, не рачунајући жене и децу. Потом, кад започе празник Сеница (јер то беше велики јудејски празник), оде у Јерусалим и борављаше у њему тајно. Кад беше половина празновања овог празника Христос уђе у храм и стаде учити, и сви се дивљаху Његовом учењу. [Храм је обиталиште Бога, где царује љубав, мир, вера и целомудрије. Стога и онај који служи Богу треба да је миран, не крадљивац, не ласкавац, не среброљубив. Да пре свега усели Бога у душу своју, а потом и људе које на путу своме сусреће. Може се рећи да је и нечија верна душа преочишћено светилиште: Уселићу се у вас и бићу с вама, каже Господ]. И сви се дивљаху Његовом учењу и завидећи му, говораху: „Како Он зна Писма, кад се није учио” (Јн. 7, 15).

 

Познато је да су Јудеји имали три велика празника. Први – Пасха која се празновала у првом месецу као успомена на прелазак преко Црвеног мора. Други – Педесетница, празник који је напомињао на боравак у пустињи све док не примише закон Мојсијев. Савршавао се овај празник и због броја „седам” којега су они нарочито поштовали. Трећи њихов празник – Постављање сеница – јесте сећање на скинију коју је Мојсије, видевши је најпре на облаку на гори – направио и поставио позвавши дрводељу Веселеила да то уради. Овај празник славио се седам дана, у спомен на сакупљање плодова и одмор у пустињи (Лев. 23, 39 – 43). Пред завршетак празновања овог празника стаде Исус и гласно рече: „Ко је жедан нека дође Мени и пије!” Пошто оваквим учењем Христос објави Себе Месијом, поставши наш заступник и помиритељ с превечним Оцем Његовим – то и ми, савршавајући празновање и именујући овај празник Преполовљењем Педесетнице, славимо Месију Христа и оба велика празника поштујемо. Сматра се да је и празновање Самарјанке установљено одмах по Преполовљењу стога што и оно, попут данашњег празника, говори много о Христу – Месији, о води и жеђи. А код јеванђелиста Јована прича о слепоме тесно је повезана с повешћу о Самарјанки.

 

Несагледивом милошћу Твојом, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

 

ПРИЛОГ РАДИО-БЕСЕДЕ: Емисија "Богослужбене особености Великих празника" - О Преполовљењу Педесетцице. 

 

 

Извор: Православље