Звучни запис разговора

Понекад ми људи поставе питање: ,,Како треба започети са читањем Добротољубља? Од ког писца треба почети?“ Обично је мој одговор следећи: ,,Започни Словом о трезвеноумљу Светог Исихија.“ На моје велико задовољство, сада могу да дам потпунији и сврсисходнији одговор: ,,Читај Светог Исихија“ рекао бих ,,али док читаш, имај пред собом на столу његово Тумачење од Архимандрита Емилијана.“ Као штo се и очекује од личности која ужива тако велико поштовање због своје духовне мудрости, не само на Светој Гори него и много даље, отац Емилијан нам управо помаже у ономе што нам је потребно да бисмо разумели овај кључни текст Добротољубља.

Издавач Добротољубља Свети Никодим Светогорац, поистовећује аутора Слова о трезвеноумљу са Исихијем, презвитером јерусалимским, писцем многобројних библијских тумачења, који је живео у првој половини 5. века. Међутим, како је то отац Емилијан прокоментарисао у свом тумачењу, постоје добри разлози због којих сматрамо да је Слово о трезвеноумљу доста познији текст. Судећи према већини рукописа, писац је заиста Исихије, игуман Богородичиног манастира Ватоса, касније познатијег као Манастир Свете Катарине на Синајској гори. Пошто у 100. глави цитира Светог Јована Лествичника († око 649) а од 67. до 75. главе додаје одломке из списâ Светог Максима Исповедника († 662), по свему судећи Исихије из Ватоса живео је крајем 7. или у 8. веку.

Савремени тумач, Архимандрит Емилијан, правилно описује Светог Исихија као ,,анатома душе и свега Божанског“. Слово о трезвеноумљу се на свеобухватан начин бави готово свим главним темама подвижништва и мистичног богословља, и на тај начин представља сигуран и поуздан водич за живот унутрашње молитве. Истовремено, Свети Исихије пише једноставним и привлачним стилом који обилује живим сликама. Посебно ми је остало у сећању поређење које прави између делфина, који искачу и порињују у светлоплаво море, и мисли (νοήματα), које спонтано ,,искачу“ из чистог срца (глава 156). Као што отац Емилијан исправно примећује: ,,Свети Исихије својом речју ствара динамичну атмосферу. Ватра и барут!“ Исто то чини и тумач у својим схолијама. Следећи верно Исихијев текст и анализирајући сваки израз појединачно, он говори са одушевљењем, јасношћу и изузетном дубокоумношћу. Као и Свети Исихије, он говори убедљиво, као онај ко има у себи силу, што је резултат искључиво његовог личног искуства.

Свети Исихије је писао за монахе, а усмене поуке оца Емилијана на Слово о трезвеноумљуисто тако су упућене слушаоцима – монасима. Међутим, и они који живе ,,у свету“, пошто тумач сам на томе настоји, могу се поучити од Светог Исихија јер су његове речи упућене ,,свакој души… а Бог је све нас људе позвао на царску свадбу“. Читалац не треба да се разочара ако, на први поглед, Слово о трезвеноумљу садржи нека понављања. У ствари, као што то наглашава тумач, Светитељ се просто не понавља него нас једном префињеном педагогијом води све дубље у скривене тајне трезвеноумља (νῆψις).

Свети Исихије сматра да је трезвеноумље делање које обухвата сваку врлину и сваку Господњу заповест. Буквално значење ове речи је трезвеност (νηφαλιότις), али њено дубље значење је будност (ἐγρήγορσις), стање будне пажње (ἐπαγρύπνησις), унутрашња јасност и разговетност. Сагласно речима оца Емилијана, трезвеноумље треба схватити као ,,стражење над срцем и умом… стражење над самим собом“, а њен плод су заједница са Христом и Духом Светим јер, као што то тумач и бележи: ,,Имаш ли трезвење, имаш Христа!“.

Врлина трезвеноумља јесте прво слово подвижничке азбуке, највећа врлина, ,,тајна духовног живота“. Када је Христос говорио да је ,,само једно потребно“ (Лк. 10, 42), говорио је о трезвеноумљу. Отац Емилијан пише: ,,Немам духовни живот нити духовно делање ако у борби нисам задобио трезвеноумље.“ Имајући на уму велику вредност коју трезвеноумље има, лако можемо да закључимо због чега су Свети Макарије Коринтски и Свети Никодим Светогорац својој антологији дали посебан наслов Добротољубље Светих трезвеноумних Отаца.

У трезвеноумној духовности Светог Исихија постоје четири главна момента о којима он детаљно говори у свом делу: пажња (προσοχή), тиховање (ἡσυχία), Исусова молитва и сећање на смрт. Исусова молитва, између осталог, од посебног је значаја. Она за нас треба да буде, по његовим речима, ,,као дисање“ (170. глава); она треба да нам постане тако природна, у великој мери део нашег бића, као што удишемо и издишемо ваздух. ,,Највећи успех који човек може да постигне на земљи“, према оцу Емилијану, ,,јесте да непрестано и са потпуном пажњом срца изговара Исусову молитву.“

И Свети Исихије, као и отац Емилијан, уче да Исусову молитву не би требало да, колико год је то могуће, прате маштања и помисли. Међутим, њу треба, истовремено, да одликује осећање топлине и ватрене љубави према личности Спаситеља јер, према оцу Емилијану, Исусова молитва значи ,,да се налазиш у наручју, у загрљају са нашим Христом… да заједничариш и шеташ у Рају са Исусом Христом.“

У вези са сећањем на смрт, ово сећање нипошто није, према Светом Исихију,  мрачно и тужно, већ је напротив преиспуњено светлошћу и радошћу. Као што то потврђује отац Емилијан, смрт треба да сагледавамо као дар Божији, чиме се ограничава, поставља граница власти греха; смрћу нам је дата могућност да дођемо у Христову близину. Сваки пут када размишљамо о смрти – било о Христовој смрти, било о својој – њу увек треба посматрати у вези са Васкрсењем. Ова заповест ,,сећања на смрт“ не значи ништа друго него да треба да останете васцелим својим бићем у садашњем тренутку, у оном ,,сад“. Нека далеко од ње буде сив и безбојан живот, а сећање на смрт нека даје свакој активности, сваком личном сусрету, потпуни смисао.

Постоје многа друга питања о којима отац Емилијан проницљиво говори у свом тумачењу: о срцу (καρδία), о односу разума (διάνοια) и ума (νοῦς), помислима (λογισμοί) и мислима (νόημα), о посту и сузама, о служењу (ὑπούργημα) Старца и духовног оца. Посебно се у овој књизи много говори о природи искушењâ. И Свети Исихије, као и савремени тумач, отац Емилијан, овде следе учење Светог Марка Подвижника (крај 4. или почетак 5. века), чији се одломци налазе у тексту О трезвеноумљу, главе 54–60, 79–82.

Свети Исихије пише оригинално уз стваралачко надахнуће, које је јасно његово, али је такође под утицајем старијег монашког предања, посебно Евагрија Понтијског († 399) и Светог Јована Лествичника. Он је извршио пресудан утицај на каснији духовни живот у Византији, посебно на писце исихастичког покрета из 14. века, на Светог Григорија Синаитског, Светог Калиста и Игњатија Ксантопула. Треба забележити да, предлажући један водич исихазма, Свети Григорије наводи Исихија заједно са Јованом Лествичником, Исаком Сирином, Максимом Исповедником и Симеоном Новим Богословом. То јасно показује како је велики значај Свети Григорије придавао Слову о трезвеноумљу. У словенској традицији Исихијево дело је постало предмет великог дивљења за Светог Нила Сорског (уснуо 1508) и Светог Пајсија Величковског (1722–1794).

Оно чиме се Свети Исихије посебно одликује, као што то појашњава у свом тумачењу отац Емилијан, јесте дух радости и наде. Исихије не пренебрегава потребу за напором, упорношћу и постојаним трудом – у унутрашњем мучеништву. Али, он нас охрабрује да хришћански позив не доживимо као тешко бреме, већ као дијалог љубави са милостивим и свесажаљивим Богом. На пример, када говори о Исусовој молитви, он каже да Његово Свето име ,,весели и орадошћује наша срца“ (глава 14); особине молитве јесу чежња, духовна сладост и мир (глава 91). Према тумачењу оца Емилијана, учење Светог Исихија подиже из смрти у нови живот: ,,Уз мало речи, кратким изразима, понављањем појмова, радошћу коју ти даје да осетиш, веселошћу и надом које ти пружа, и да си мртав он би те васкрсао.“ Излажући сажето поруку Светог Исихија, отац Емилијан објашњава: ,,Бог не жели плач и јадиковке; жели радост, мир и славословље у радости и љубави.“

Желео бих да у име свих оних који ће прочитати ово дело, изразим своју захвалност сестрама Свештеноблаговештењског општежића које су веома марљиво припремиле и редиговале ово издање усмених поука њиховог поштованог и вољеног Старца – Слово о трезвеноумљу Исихија Презвитера. Молим се Господу да многи православни хришћани преко ове књиге изобилно осете наду и радост, о чему нам Свети Исихије и отац Емилијан пружају тако живо сведочанство.

Митрополит диоклијски Калист Вер

Ево речи које сам ја једном чуо и сетио их се недавно. „Ко се моли само онда кад се моли, тај се никад и не моли“. То није зен, нити „флоскула“ које се приказују као мудрост. То је жива истина, иако источни мудраци воле сличан начин изражавања мисли и формална сличност постоји. „Срамота је знати само оно што је познато“ – рекао је, на пример, један од њих. Корисност сличних дубоких и парадоксалних изјава је у томе што се у први мах стресеш када их чујеш, а након тога можеш да размислиш о ономе што си чуо. Ум ће бити заузет и свет ће са досад непознате стране почети ако не сасвим, онда барем мало да се отвара. Дакле, срамота је знати само оно што је познато; и ако се ми молимо само онда кад се молимо, онда се уопште и не молимо. 

Да илуструјемо. Ево ја се молим. Рецимо, палим кандило, отварам молитвеник и стајем пред икону. Изговарам свете речи. Затим завршавам и одлазим за својим обавезама којих код сваког, чак и код лењиваца, има много. Усред посла неко ме зове и саопштава ми вест која ме уопште не радује. И редовно се у таквим случајевима губим, говорим непотребне речи у слушалицу, штошта још бескорисног кажем сам за себе кад прекинем везу, и тако у недоглед. Ситуација је свима позната. А у духу горенаведеног, било би лепо када бих са стрпљењем и призивањем Божијег имена, тј. молитвено примио вест или непријатну информацију. То је тешко, али то и јесте хришћанство. А помолити се пред иконом да би убрзо затим дали слободу незнабожачком инстинкту, то је сувише обично и сувише далеко и од истине. То управо и значи: молио си се док си се молио, а чим си престао да се молиш понашаш се немолитвено. 

Још један пример: молитва у храму. Где другде приближити се Богу, ако не у Дому Оца, који је истовремено и Дом молитве. Хор пева, горе свеће, људи (сваки у мери личне вере и духовног искуства) прате службу или упражњавају личну тајну молитву. То је умни Рај. Исто то, само много пута јаче и ослобођено свега смртног и непреображеног, чека нас и у Царству Бога Оца. Рај Божији и Царство будуће је Царство молитве и умног стајања пред Богом. Тамо ће то бити вечно, а само време неће више постојати. Али овде – у месту изгнања – догађаји смењују једни друге. Долази и крај молитве. Човек се удаљио од храмовне молитве, и са собом однео (надамо се) нешто у тајним трезорима душе.

Али, ето, рецимо, срео је на улици не непријатеља, већ тако... неког не баш пријатног човека. Сусрет је потпуно природан, чак и за светог човека. Само је свети човек зато и свет, што ће погледати другог човека у очи и духом молитве уздржати срце у оквирима Божијих заповести, а обичан човек (намерно не правим антитезу „свет – грешан“ него „свет – обичан“) шта ће учинити? Обичан човек ће сусрет доживети без радости, и неће још ни стићи да се сети молитве а већ ће у срце пустити нешто сувишно. Он – обичан човек – такође се молио док је стајао у храму, а чим је изашао напоље примио је спољне утиске на световни начин а не по Духу. То такође значи: молио се само док се молио. 

И тако је у свему. Док се један и за време обичних послова сећа Бога, други се Бога сети тек кад види крст на цркви, а трећи једва да Га се сети и на Васкрс. Ту је и четврти, и пети, али прича о таквима изискује посебну беседу. И испоставља се да молитвених људи у глобалу и нема баш много. Тек оних који се труде да дух молитве учине водећим принципом у животу и оних који желе да саму молитву учине неодвојивом од живота, њих је врло мало. Али и то врло мало није ништавно. „Капљица море освештава“, при чему су и прецизније, свеобухватније процене у таквим питањима немогуће. 

Због тога ми треба срцем да схватимо да је једно молитва, а друго – молитвословље по књизи и у познато време. Једно је обраћати се Богу с времена на време, а друго увежбавати ум да се стално сећа свога Творца, да ходи пред Њим, као што је било речено Аврааму. У том духу разликовања доброг и најбољег, већег и мањег, неко и јесте рекао да „ко се моли само када се моли, тај се никад и не моли“.

Реч „никад“ овде оштро звучи и може понеког да уплаши. Али то је корисно застрашивање. Из њега се не може породити очајање, а поука – може. И ако ми те смирујуће и поучне речи учинимо лако (јер су кратке) делом свог сећања, можемо којекаква питања нашег унутрашњег живота помаћи с мртве тачке. Помози, Господе. 

Протојереј Андреј Ткачов

Извор: pravoslavie.ru 

Интервју са јерејем Владимиром Марковићем, старешином Храма Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру и секретаром Верског добротворног старатељства АБК

ПН: „Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета. Јер огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме; Наг бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и посјетисте ме; у тамници бијах, и дођосте ми.“ (Мт 25, 34–37)

Небојиша: Оче Владимире, да ли можете на почетку нашег разговора да кажете нешто о изазовима који стоје пред Црквом на плану социјалне подршке појединцима и породицама, а који су у нашем народу дошли као последица ратних дешавања на просторима бивше Југославије 90-тих година, Светске економске кризе од почетка 2008. г. и овим најновијим ратним збивањима на Блиском истоку и мигрантском кризом проистеклом из тих ратних збивања? Да ли Црква има снаге и могућности да одговори овим изазовима?

О. Владимир:

Веома ми се допада питање које сте ми поставили јер сте у њему поменули три кључна, историјска тренутка на која ми као народ и Црква нисмо били спремни. Ни ја лично, наравно. То су ситуације из којих морамо да се научимо зарад будућности. Када се ради о деведесетим годинама сећам се свог одрастања у богословији Св. Саве и почетног волонтирања у Верском добротворном старатељству. Неколико година касније када сам био на Богословском факултету десило ми се нешто што је определило моју жељу за активнијим учешћем у несрећама које су нас сналазиле. На неком испиту ме је владика Атанасије (Ракита) питао: А шта си ти радио тада? (мислећи на време рата у Босни)…Ја сам био збуњен питањем. Међутим он је инсистирао да одговорим: Шта си ти радио? Шта си радио? Ја сам онако лакомислено и без довољно поштовања одговорио да сам ја тада био дете, мислећи да владика није знао добро да срачуна године. А онда ми је он рекао да и дете може у данима рата много да учини, може да се моли Богу, да рат престане, да нема жртава итд. Изашао сам са испита са одличном оценом али постиђен потпуно. Стидео сам се јер сам знао да је владика сасвим био у праву. Тада сам научио једну од најбитнијих лекција на факултету. Схватио сам да ми православни хришћани не смемо бежати од своје одговорности за активно и исправно сведочења наше вере и од Бога нам дароване љубави од ситуација у друштву у коме живимо јер ћемо можда на тај начин учинити највише, можда померимо и коју гору својом вером, можда спречимо рат, или просто обришемо коју сузу, определимо нечији живот кроз благу реч и осмех.

Тако сматрам да ни наша Црква није била спремна за све несреће које су сналазиле наш народ. Црква је тих година доживљавала својеврсну унутрашњу катарзу. Стидљиво је грабила слободу коју је осетила али није имала организацију која је тај дах слободе могла адекватно да дели са народом који је очекивао одговоре, поуке, утехе и изнад свега пример. Не добијених одговора, лоше схваћених поука многи су се тада саблазнили у Цркви. Велика прилика је пропуштена и бојим се да данас још увек у нашем црквеном животу осећамо последице те пропуштене шансе. Број наших верника се смањује брже него што као народ нестајемо, а нестајемо као народ биолошки јер смо заборавили да смо и духовна бића. Док се боримо за присутност у медијском простору друштва бригу о духовном животу свог народа смо олако препустили телевизијским и медијским магнатима и проповедницима новог доба и разним учитељима јоге и фитнеса. Ово говорим јер ме ситуација неодољиво подсећа на те деведесете.

Да ли смо поред овога спремни да помажемо мигрантима који долазе са Истока? Требало би али сматрам нереалним тако нешто очекивати од нас када нисмо у стању да о нашим људима бринемо адекватно. Када немамо нити један старачки дом, вртић, немамо један кревет у Београду где би могли да кажемо човеку путнику, намернику да се окупа и одмори од пута. Као што сматрам да немамо право да говоримо ни о абортусу, да је лицемерно некоме говорити о томе а не понудити му алтернативу, то држава може да ради јер има сиротишта. Ми требамо свој добар однос са државом да користимо у заједничким пројектима и заједничким интересима а то је свакако здрава нација, и духовно и физички, то је социјална брига и старање где држава не може сама. Пример је манастир Ковиљ, Земља живих и њихова брига за болесне од зависности. Други пример је присутност нашег братства манастира Високи Дечани на Косову и Метохији који представља стожер опстанка нашег многобројног народа тамо. Братија манастира обавља посао Владе и свих министарстава у малом, а са друге стране чини духовну тврђаву чију снагу и ми одавде дођемо да доживимо јер је исцелитељска.

О. Владимир:

Наша Црква има у свом уставу и у његовом 178. члану, установу која је основана: „За ширење верске црквене свести и хришћанског милосрђа, као и за друге послове унутрашње црквене мисије, постоји у свакој црквеној општини Верско добротворно старатељство“. Патријарх Варнава је био велики визионар и он је на време схватио значај и снагу организоване Цркве и у том смислу је уредио многе области рада наше Цркве које и данас постоје. Ипак ВДС је заживео тек у време патријарха Германа 1967. године и то у форми различитих секција, више налик на неко културно уметничко друштво него на институцију каква ће касније да се развије и каква је замишљена.

Тек је благословом Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Господина Павла 1996. године обновљен рад Верског добротворног старатељства са протојереј-ставрофором Љубодрагом Петровићем на челу који је мало по мало постао средишња установа духовног и социјалног старања у Архиепископији београдско-карловачкој.

А наша Црква треба једну своју кровну организацију, која ће помагати све епархијске и о којој ће Црква да се стара и да финансира њен рад. Пример за то налазимо у добро организованим црквама: Руској православној Цркви и Гркој Цркви.

Битно је истаћи да многе епархије наше цркве имају различите фондове у оквиру својих граница назване по различитим светитељима. Делокруг и начин рада је мање више сличан, црквен, под контолом Епархијских управних одбора и у многоме налик нашем ВДС-у у Београду. Једино сматрам да је штета што не носе исти назив јер би се тако свеукупно ангажовање цркве у овој области лакше препознало и легитимисало у друштву.

Треба бити искрен и признати да у овој области као Црква заиста јако споро напредујемо а ово је по мом мишљењу кључна област мисије Цркве и уколико се присетимо речи из Матејевог јеванђеља са почетка овог разговора, управо ћемо о томе бити испитани на Страшном суду.

Небојиша: Поменули сте Верско добротворно старатељство у којем сте као Генерални секретар задужени, између осталог, за координацију свих ресора. Уз Његову Светост Патријарха српског Г. Иринеја предводите ову установу целу деценију. Шта нам можете рећи о мисији и циљевима ВДС-а?

О. Владимир:

Наша мисија је одувек иста. Трудимо се да сведочимо своју хришћанску љубав кроз дела милосрђа према свима који су у некој потреби, који страдају или пате. Покушавамо да свима улијемо наду да кроз веру и трпљење следи награда духовног мира и спокоја у овоме свету и место за свакога у Царству Божијем. Како се време мења тако и наш начин и прилаз човеку али је увек искрен и реалан. Слабо верујемо у виртуелну ставрност, виртуелно мисионарење, пре смо за сусрет у реалности и поглед очи у очи.

Сведоци смо разних препуцавања на интернету, новинама, медијима сваке врсте где сви нешто једни другима доказују, започињу разне акције и иницијативе а у стварности не знају ни ком храму припадају, беже од своје парохије, од своје заједнице. А ми у ту живу заједницу верујемо.  Верујемо и да је циљ нашег рада (ово сам рекао када сам прима дужност секретара 2008. године) да сами себе укинемо. Да сви наши храмови један по један препознају лепоту давања и да преузимају бригу о установама социјалне заштите које се налазе на њиховој парохији. Да те живе заједнице посведоче своју живост. И заиста у овом нашем делу велика подршка и најближи сарадници су нам неколико београдских живих заједница и све их је више, Богу хвала.

Небојиша: У Београду је приметан све већи број социјалних случајева. Да ли Црква има људства  и средстава да помогне тим људима и њиховим породицама? (волонтери, добротвори, потреба за новим пунктовима…)

О. Владимир:

Београд је престоница, велики град и у њему многи покушавају да пронађу егзистенцију. Када не успеју тешко се враћају у своју средину да признају пораз и радије остају у Београду по цену да буду социјални случајеви. Ми и о њима бринемо, комуницирамо са околним епархијама, надлежним свештеницима, трудимо се да помогнемо. И ту врло често нису проблем ни средства ни добри људи. Проблем је обично у човеку који,  како наш народ каже, не жели сам себи да помогне. Човек уроњен у блато материјалног света и потрошачке свакодневнице губи из вида да га Бог и даље воли и да га васпитава понекад мало суровијим методама, јер му је спасење човеково крајњи циљ. Па у немаштини почиње да завиди онима који имају више. Много смо таквих људи до сада упознали. Мањи је број, али не занемарљив, оних људи од којих успемо да доживимо искрену повратну захвалност и осетимо људскост. Онда знамо да смо на правом путу чињења добра.

Управо тај доживљај пружамо и онима који дођу код нас да учине добро, да буду добротвори. Подсетимо их на блаженост давања и искреног доживљаја љубави када је давање лично. Обилазимо са њима потребите и различите установе и зато се наша породица добротвора стално шири. Не прослеђујемо жиро рачун него кажемо дођите, видите, стварне људе и њихова лица. Као што рекох стварно а не виртуелно.

Небојиша: Како је организован рад Верског добротворног старатељства?

О. Владимир:

Укратко то је један велики систем са 10 свакодневно присутних, запослених људи и преко 300 волонтера који пружају помоћ на недељном нивоу. Наш рад је подељен у седам области-ресора. Просветни обухвата различиту бесплатну наставу, најзаступљенијих светских језика, додатну и припремну наставу за студенте и средњошколце. Милосрдни обухвата посете свим установама социјалне заштите града Београда (домови за децу без родитељског старања, домови за старе, деције болнице, стационари за децу са сметњама у развоју…). Правно саветовалиште обезбеђује бесплатну правну помоћ у најразличитијим ситуацијама. Здравствено саветовалиште кроз нашу Амбуланту и нашу Апотеку обезбеђује бесплатну здравствену заштиту из скоро свих медицинских специјалности. Породица, брак и васпитање је ресор где многе породице добијају различите врсте помоћи, материјалне и саветодавне. Посебно преко стотину вишедетних породице подржавамо кроз финансијску помоћ, породичне пакете и помоћ за огрев и школски прибор. Црквена кухиња пружа подршку сиромашним суграђанима у храни и прехрамбеним намирницама. Са две потпуно професионалне кухиње, једном трпезаријом и још четири пункта свакодневно хранимо 2.000 људи. Кординација и мисија је ресор у оквиру кога редовно штампамо мисионарску литературу и биоетичку која се бави духовно-социјалном подршком коју користиму у Милосрдном ресору.

Небојиша: Да ли постоји сарадња међу помесним Црквама и у чему се она огледа?

О. Владимир:

Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и Митрополита китруског Г. Георгија већ пету годину за редом наставља се сарадња Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке са Митрополијом Китруса, Катаринија и Платамона у Грчкој. И ове године плод те сарадње је бесплатно летовање у Катеринију испод планине Олимп.

Митрополија китруска поседује интернат за живот ученика у насељу Зворонос, делу Катеринија, где су богословци били смештени. Поред зграде интерната на поседу се налази прелепа црква посвећена Св. Мученици Софији и њеним ћеркама Вери, Нади и Љубави, старачки дом са преко 30 корисника и ресторан-кухиња где су се хранила деца из Србије. Све ово нам је било на располагању месец дана за три групе деце: за ученике српских богословија, вишедетне породице и студенте.

Летовање је осмишљено тако да ученицима буде и одмор и прилика за учење. Сваки слободни тренутак се користи да се ученици опусте, оду до мора, на плажу, да се баве спортовима у води, на песку и да се лепо упознају и здруже укидајући разлике које постоје међу њима, да осете да су део једне Саборне Цркве и једне породице.

Гајимо одличну сарадњу и са о. Игњатијем Шестаковим, са којим смо неколико догађаја заједнички организовали, турнир Цара Николаја у шаху и изложбе посвећене Руском Цару у београдским домовима за старе. Велику част нам је учинила издавачка кућа Бернар са којом смо објавили књигу: Анђео у олтару, и узели учешћа у дочеку оца Андреја Ткачова који је одржао врло запажено предавање у храму Св.Саве.

У децембру 2017. године смо посетили и Сретењски манастир и видели начина на који Руска православна црква брине о потребитима а имали смо прилике 2015. године да упознамо и рад организације Апостоли у Грчкој под руководством Г. Константина Димцаса, садашњег Гувернера Св. Горе. Тамо смо обишли црквене кухиње, вртиће, домове за старе и видели на који начин црквене радио станице извештавају о свему томе.

Небојиша: Која би била Ваша порука за крај овог интервјуа?

О. Владимир:

Волео бих да ове године када славимо 800 година од аутокефалности наше Свете Цркве помислимо пре свега на свога духовног оца Св. Саву. Он је поставио здрав однос старања о људима тиме што је Христа ставио у центар живота тадашње Србије. Где је данас Христос у српском друштву, у друштву које не може да оздрави без Христа, он треба да је главни носилац јавног оздрављења. То старање је Свети Сава имао када је оснивао прву школу и прву болницу. Имао је свест не да гради државу него да извршава јеванђелску заповест Христову. Тако ни ми данас не смемо да пристанемо и да одустанемо од те свете обавезе и дужности да нам други васпитавају нашу децу у Просвети без Христа и да нас туђинци трују својим отровима у Здравству без Истинског Лекара. Као да се игра утакмица а ми седимо на клупи. Ако не оздравимо свој народ наш лек бесмртности остаће негде у запећку неће имати ко да га прими.

Интервју водио Небојиша Мишевић

Православни мисионар