Празник Благовести оштро је поделио земаљски живот Преблагословене Дјеве на два потпуно различита периода. До тог судбоносног дана, Она је била готово потпуно непозната свету; живела је тихо и једноставно, као свака друга побожна јудејска девојка тог времена. Међутим, оног тренутка када је пред Њу ступио архангел Гаврил, Њена будућа небеска слава заблистала је несагледивом силином.

Чувши благовест да ће се Њен Син назвати Сином Вишњега и да „Царству Његовом неће бити краја“, Она хита ка праведној Јелисавети. Тамо први пут слуша пророчке речи будуће хвале: „Откуда мени ово, да дође Мати Господа мога мени?“ У том тренутку, пред духовним очима Дјеве открива се читава вечност, те Она и Сама изговара оне потресне речи које одјекују вековима: „Од сада ће Ме звати блаженом сви нараштаји.“

Смирена послушница: Скривена слава земаљског живота

Иако је постала Мајка Бога, Марија је изабрала пут најдубљег смирења. Занимљиво је да се у Јеванђељима Њено име помиње релативно ретко, док се у Делима апостолским Њено присуство осећа као тиха, али непоколебљива снага ране Цркве. Верује се да су апостоли, поштујући Њену изричиту жељу и скромност, писали веома мало о Њој док је била међу њима.

О Њеној чудесној природи сведочи и древно предање о Светом Игњатију Богоносцу. Као дечак, он је имао част да га Господ Исус Христос постави пред апостоле и каже: „Ако не будете као ово дете, нећете ући у Царство Небеско.“ Када је касније Игњатије одрастао и примио хришћанство, слушајући од апостола Јована о узвишености Дјеве Марије, одлучио је да Јој напише писмо.

Као младић пун страхопоштовања, питао је да ли би Га удостојила личног сусрета. Дирљиво је замислити тај призор: Царица Неба и Земље седа за сто, пажљиво намешта своју скромну одећу, узима перо и пише одговор младићу. Своје писмо Она није почела титулама, већ најједноставнијим потписом: „Смирена послушница Исуса Христа.“ У тој једној реченици сажета је сва Њена величина.

Од земаљског уснућа до Небеске Царице

Дошао је и дан када Јој се поново јавио архангел Гаврил, али овог пута са другачијом благовешћу – да се ускоро сели код свога Сина. Иако су апостоли горко плакали, Њено Успење није било смрт, већ тријумфални прелазак у вечну славу.

Апостоли су имали један диван обичај: након Вазнесења, увек би за трпезом остављали празно централно место, чврсто верујући у Христове речи: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ Једном приликом, док су завршавали обед речима: „Господе Исусе Христе, помози нам!“, обасјала их је неземаљска светлост. У том сјају видели су Богородицу – али не више у скромном, смиреном виду, већ као Царицу окружену анђеоским војскама. Она им је предала мир Свога Сина и поновила оне утешне речи свог Божанског Сина, рекавши: „Ја сам с вама до свршетка века“. И од тада су апостоли, након призивања Господа, почели да додају: ‘Пресвета Богородице, помажи нам!’“

Мајчински бол: Када ћемо престати да Јој задајемо ране?

Богородица је усвојила читав људски род под Крстом Свога Сина. Она је заиста Мајка која воли сву своју децу – и послушну и залуталу. Ипак, наше грешке остављају траг на Њеном пречистом лику. Постоји сведочанство о човеку коме се Дјева Марија јавила у слави, али Њено лице је било измучено и прекривено сузама.

Рекла му је: „Врати се на земљу и питај људе – када ће Ме напокон пожалити? Они Ме муче својим гресима!“ Она се непрестано моли за нас, али наши греси су често као зид који не дозвољава тој молитви да прође до престола Божијег.

Зато, док славимо ове Благовести, сетимо се да је највећи дар који Јој можемо принети право истинско покајање и исправљање срца. Нека наш хришћански живот буде такав да Њене сузе претворимо у радост, живећи у добрим делима и љубави према ближњима.

Митрополит Филарет Вознесенски
превод:: Петар Волков
Преузето са: Фондација „Пријатељ Божији“

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од Рођења – када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађења за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у еветлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26-38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

Реч на Благовести Пресвете Богородице

Кад се навршише године и приближи време избављења рода људског, које се имало обавити очовечењем Бога, требало је на сваки начин пронаћи тако чисту, беспрекорну и свету девојку, која би била достојна да оваплоти бесплотног Бога и послужи тајни нашег спасења. И нађе се таква девојка: чистија од сваке чистоте, беспрекорнија од сваког духовног створења, светија од сваке светиње – пречиста и преблагословена Дјева Марија, изданак из бесплодног корена светих праведних богородитеља Јоакима и Ане, плод родитељских молитава и постова, кћи царска и првосвештеничка. И то наће се на месту светом у Соломоновом храму она која је имала постати одуховљени храм Божји; нађе се у унутрашњости храма, у Светињи над светињама, она која је имала родити светију од свих светих Реч. Јер тамо погледа Господ са висине славе царства свог на смирење слушкиње своје, и изабра њу, унапред изабрану од свих родова, изабра је за мајку предвечној Речи својој, о чијем оваплоћењу од ње беше је на тајанствен начин обавестио пре Архангелове благовести, као што нам то тврде веродостојна казивања светих.

Живећи у храму дванаест година, она провођаше време не само у богоразмишљању, непрестаној молитви и ручном раду, него и у читању Божанствених Књига, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ. О њој пишу свети Епифаније и свети Амвросије, да је била врло бистра, волела поуке, и ревносно читала Свето Писмо. А црквени истроричар Георгије Кедрин пише, како је она још за живота својих светих родитеља добро изучила јеврејске књиге. Читајући често пророштво Исаијино: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), што значи: с нама Бог, света Дјева пламтијаше љубављу не само према очекиваном Месији него и према оној девојци која је имала затруднети и родити Месију. И она размишљаше, како је то велика част постати родитељка Емануила Сина Божјег, и како је неисказана тајна да девојка буде мајка. Знајући пак из пророштава да се приближило време Месијина доласка, јер палица владалачка већ беше узета од Јуде и завршаваху се Данилове седмине, она држаше да се та девојка свакако већ родила на свет. И уздишући често из дубине срца, она се мољаше у себи да је Бог удостоји видети ту девојку, и бити јој, ако је могуће последњом слушкињом њеном. И једном приликом, када она по обичају свом стајаше на поноћној молитви и врло усрдно се о томе мољаше Богу, изненада сину с неба велика светлост и обасја је, и из те светлости чу глас који јој говораше: Ти ћеш родити Сина мог.

Какве се тада радости испуни Пречиста Дјева, и какву благодарност узношаше Богу Творцу своме, немогуће је исказати. Тако погледа Господ на смирење слушкиње Своје. Јер она која жељаше из љубави према Богу да служи чистој родитељки Месијиној, сама се удостоји да постане његова Мајка и Госпођа сваког створења. Ово откривење њој би у дванаестој години, на две године пре њеног обручења. И она никоме не каза ту тајну све до вазнесења Христова. Од дана тог откривења она беше убеђена, да ће се у њеној девичанској утроби збити тајанствено зачеће, и она очекиваше да се збуде та тајна.

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања при храму Соломоновом, и четрнаест година од Рођења, саопштише јој првосвештеници и свештеници, да по закону она, као и остале вршњакиње њене, не може више остати при храму, него треба да ступи у брак. Но она им одговори: да су је родитељи од повоја њеног посветили Богу; да је она обећала остати девојком до смрти; да се она не може удати за смртног човека, и да ништа не може приморати на брак њу, девојку бесмртнога Бога.

Ова новина изненади првосвештенике, и они се саветоваху међу собом шта да раде. Јер они нису могли више да је држе при храму, нити су смели да обруче за мужа девојку Божју. И беху у недоумици, како да збрину безмужну девојку, да не би ма чим прогневили Бога. Јер су знали да је то обоје велики грех: приморавати на брак девојку која је обећала Богу вечно девичанство, и држати у Светињи над светињама женскиње после навршеног пунолетства. Овако о томе говори свети Григорије Ниски: Док је девојчица била мала, свештеници је чуваху у храму Господњем, као некада Самуила. Но кад она постаде пунолетна, они се саветоваше међу собом шта да даље чине с њом, да не би у чему прогневили Бога. А црквени историчар Никифор каже о томе ово: Када Света Дјева одрасте, свештеници начинише веће, како да је збрину, да не би скривили светом телу њеном, јер су сматрали да ће оскврнавити светињу, ако би је удали, и потчинили брачном закону њу која је себе посветила једино Богу. И они говораху да закон не допушта, нити је достојно светиње, да девојка тих година пребива у Светињи над светињама. Стога они приступише ковчегу завета и усрдно се помолише Богу. И, као што казује Јероним, добише од Господа одговор, да потраже достојног човека, коме би Дјева била поверена под видом супружанства на очување девичанства. Начин пак, на који би таквог човека пронашли, би указан од Господа овакав: да се саберу безжени људи из дома и племена Давидова, и да своје жезле положе у олтару, па чији жезал процвета, њему да се повери Дјева.

Уто настаде празник освећења храма Јерусалимског, установљен од Макавеја. Празник је почињао двадесет и петог новембра, а оданије му је било трећег децембра. И сабра се код храма мноштво народа из околних градова. На празник дођоше и људи из племена Давидова, сродници и рођаци Дјеве Марије. Тада првосвештеник Захарија, отац Претечев, одабра дванаест безжених људи из племена Давидова, међу којима беше и свети Јосиф, човек праведан и стар, покупи њихове жезле, и положи их у олтару да преноће, говорећи: Покажи, Господе, човека достојна, за кога треба обручити Дјеву. – И кад свану, уђоше у храм свештеници са оних дванаест људи, и нађоше да је жезал Јосифов процветао, и видеше како слете с неба голубица и стаде на тај жезал. И познаше да је Богу жеља да Дева буде поверена Јосифу на чување. А неки мисле да је Пречиста Дева одлучно одбијала обручење, бојећи се за чистоту свога девичанства, и била веома тужна. Стога јој би од Бога посебно откривење и савет: да не двоуми ићи к Јосифу, сроднику и заручнику своме, човеку праведном, богоугодном и светом, не на телесни брачни живот, него на чување њеног девичанства. – И пошто би обављено обручење, свети Јосиф узе Пречисту Дјеву из руку првосвештеника Захарије и одведе је из храма Господњег у свој дом, на чист и непорочан живот. И би свети Јосиф, њен привидни муж, у самој ствари целомудрени чувар њеног девичанства, и служитељ девственичком животу, испуњеном велике светости.

У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светога Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. И беше јој дом Јосифов као храм молитвени, из кога никуда не излажаше. Стално је унутра седела, и ретко с ким говорила, сем са двема кћерима Јосифовим. Јер нам о томе Георгије Кедрин казује овако: У дому мужа свог Марија је живела са двема Јосифовим кћерима, постећи се и не излазећи међу људе. И са њима двема разговарала је, никад без нарочите потребе, и то кратко.

Док је Пресвета Дева тако живела, у четврти месец, по сведочанству светога Евода, наступи час оваплоћења Бога Речи, час од памтивека жељени, час у који је имало почети наше спасење. И посла Бог једнога од најпрвих небеских духова, архангела Гаврила, са тајном од века сакривеном и Анђелима непознатом, да благовести Пречистој Дјеви необично зачеће Сина Божја, које превазилази природу људску и сваки ум. О томе свети благовесник Лука пише овако: У шести месец посла Бог анђела Гаврила (Лк. 1, 26). То беше шести месец од зачећа светог Јована Претече. И анђео који је Захарији благовестио Јованово зачеће, он исти би послат да благовести Пречистој Дјеви зачеће Христово. То би у шести месец зато, да би шестомесечни Претеча у утроби мајке своје могао заиграти од радости при доласку Мајке Господње. Послан би анђео у град Галилејски по имену Назарет (Лк. 1, 26). Галилеја беше земља незнабожачка, иако је делимично била насељена Јеврејима, јер је већина у њој била незнабожачка, због чега се и назива у Светом Писму: Галилеја незнабожачка (Мт. 4, 15). Ту земљу Јевреји су сматрали за најпоследњу и презирали је, као насељену од људи грешних и неверних и туђих, због чега су они са прекором говорили: Зар ће Христос доћи из Галилеје? Разгледај и види да пророк не долази из Галилеје (Јн. 7, 41, 52). Исто тако они ни у шта нису рачунали и град Галилејски Назарет; за њих он је био мален и најпоследњи, те се међу њима говорило: Из Назарета може ли бити што добро? (Јн. 1, 47).

Али погледајмо где Бог зажеле да има себи мајку, не у Јудеји, ни у светом великом граду Јерусалиму, него у грешној Галилеји и у малом Назарету. И то зато, да би показао да је ради грешника дошао на земљу, јер рече: Нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање (Мк. 2, 17), и да од неверних незнабожаца начиним себи верну Цркву. И још зато, да би показао да Он милостиво гледа на смирене, одбачене и понижене, а не на горде и чувене. Јер када Бог Реч хтеде да савије небеса и сиђе грешницима, Он разгледаше са висине славе своје где се нарочито налази насеље грешника. И виде да у Јудеји Јерусалимљани сматрају себе за праведне, и праве се праведни пред људима (Лк. 16, 15); а исто тако виде да Галилејце сви презиру и ниподаштавају, и да су већи грешници од свију. Стога мину Јудеју, сматрану светом, и дође у Галилеју, сматрану грешном; мину и велики, угледни и славни град Јерусалим, и оде у мали и неугледни град Назарет, бирајући себи у овом свету најпоследње место и смиравајући себе до обличја слуге и грешника. Назарет беше мали град, али се удостоји тако велике благодати, какве се не удостојише сви остали велики градови израиљски, који су се до небеса узносили. У малом Назарету налази се узвишенија од свих светих Анђела Дјева, чија је утроба пространија од небеса. Тамо се шаље Гаврил, тамо Дух Свети осењује, тамо се Бог Реч оваплоћује. Јер где је смирење, тамо слава Божја сија. Горди градови непријатељи су Христу, а смирени – пријатељи су Њему. Неславни Назарет Христа Господа нашег заче, а славни Јерусалим Га разапе. Мали Витлејем Га роди, велики Јерусалим Га на смрт осуди. Бог се настањује међу смиренима, а горди Га прогоне. К презреној земљи и убогом Назарету, и у њему к смиреној Дјеви би послан Анђео од Бога.

О томе свети Андреј Критски овако говори: Једноме од врховних Анђела Бог наређује да саопшти тајну. И то чини, како ми изгледа, на овакав начин: Чуј Гаврило, иди у Галилејски град Назарет, у коме живи Дјева Марија, обручена за човека коме је име Јосиф. Иди, да љупку лепоту девства Свемогући прими као миомирисну ружу из земље трња. Иди у Назарет, да се испуни пророштво које каже да ће се Назарећанин назвати. А ко ће се назвати Назарећанин? Онај кога ће потом Натанаило назвати Сином Божјим и Царем Израиљевим. Шаље се Гаврил, који је обично весник божанских тајни, као што се то види из књиге пророка Данила (Дан. 8, 16). Иди у Галилејски град Назарет, говори Бог Гаврилу, и када дођеш тамо, објави Дјеви благовест радости, коју некада Ева упропасти. Но пази, да је не смутиш, јер је ово знак радости а не жалости, вест утехе а не смућености. Јер роду људском која радост може бити већа од ове: да људска природа постане учесник у Божјој природи, и да се сједини с Богом у једном лицу. И шта може бити чудније од овога: видети где се Бог толико понизио, да Га носи утроба жене. Заиста ствар необична! Бог, коме је небо престо а земља подножје ногама његовим, кога небеса сместити не могу, који са Оцем има један престо вечности, смешта се у утроби Деве. Шта је достојно већег дивљења, него у обличју човека ви^ети Бога који се није одвојио од свога Божанства, и гледати људску природу тако сједињену са својим Творцем да Бог постаје потпун човек?

Чувши ово Божје наређење, које превазилази његове силе, Гаврил беше између запрепашћености и радости у недоумици. Али, извршујући Божје наређење, он одлете к Дјеви, и дошавши у Назарет, он застаде пред домом. Размишљајући и двоумећи, он овако у себи расуђиваше, вели свети Андреј: Како да почнем оно што ми Бог нареди да извршим? Да ли да нагло у одају уђем? Али, збунићу Дјевину душу. Или да полако уђем? Али Дјева, осетивши мој долазак, зажелеће да се сакрије. Или да у врата закуцам? Али зашто, када то није својствено Анђелима, јер им ништа што је затворено не може спречити улазак. Или да Дјеву зовнем по имену? Али, уплашићу је. Ево шта ћу урадити: По вољи Онога који ме посла, ући ћу кротко. А како ћу почети говорити Дјеви? Да ли ћу јој прво радост објавити, или рећи да ће у њој Господ бити? Или ћу јој објавити да ће на њу Свети Дух сићи и сила Највишега осенити је? Дакле, најпре ћу јој објавити радост, затим ћу јој казати чудесну тајну, приступити јој, поздравити је: Радуј се! весели се! теши се! Треба почети са радосним поздравом. То ће бити згодан увод у разговор. Јер је то неће уплашити нимало, него ће напротив умирити њену душу. Ово је дело радости, време весеља, царство спокојства, савет спасења, почетак утехе. Тако у себи говораше Архангел.

Погледај са коликим страхопоштовањем Архангел приступа к Богодевици! са коликим страхом и поштовањем он се припрема да приђе Господарици целога света! и како се спрема да јој говори благовесне, пуне радости речи! Но треба се још и томе дивити, што је не нађе ван дома и одаје њене, ни заузету световним бригама, него у молитви и читању Светих Књига. Као што нам то показује икона Благовести: пред њом лежи отворена књига, знак да се она непрестано бавила богомислијем и читањем. А постоји побожна претпоставка Богомислених људи, да је Пресвета Дјева, у време када јој се јавио Небески Благовесник, размишљала о речима светог пророка Исаије: Ето, девојка ће затруднети (Ис. 7, 14). Размишљала је, како ће се и када збити то за девичанску природу необично зачеће и рођење. А пошто је откривењем од Бога била обавештена да ће та девојка бити она сама, и родити жељеног Месију, она гораше серафимском љубављу према Богу Творцу свом, и мољаше његову доброту, да што скорије испуни и своје божанско обећање и Исаијино пророштво. И са чежњом говораше у себи: Када ће наступити то жељено време, да Саздатељ мој, савивши небеса, сиђе и усели се у мене, са жељом да тело добије од мене? Када ће настати то благословено блаженство, да постанем мајка Богу моме? А док се то не збуде, сузе су ми хлеб дан и ноћ. У очекивању милих догаћаја и кратко време, о како изгледа дуго!

Док је она тако размишљала, и у срцу се с пламеном љубављу Господу Саваоту молила, Небески Благовесник, архангел Гаврил, изненада кротко улазећи стаде пред њу. О томе свети Андреј Критски пише ово: Затим Архангел уђе у дом, и приступивши одаји у којој Дева обитаваше, полако приђе вратима, и када ступи унутра, кротким гласом рече к Деви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом (Лк. 1, 28), који је пре тебе; сада је с тобом, и мало касније родиће се из тебе;Он који је пре сваке вечности, сада је под временом. О неизмерног човекољубља! о неизразивог милосрђа! Није доста радост посведочити, него објавити и Творца радости који у Дјеви обитава. Јер речи: Господ је с тобом! очигледно показују присуство Цара, који од ње прими тело на такав начин, да ни најмање не одступи од своје божанске славе. Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Радуј се, ваистину благословена! Радуј се, Дево најузвишенија! Радуј се, прекрасни храме небеске славе! Радуј се, освећена палато Цара! Радуј се, дворче у коме Христос обручи себи човечанску природу као невесту и присаједини! Благословена си ти међу женама (Лк. 1, 28). Тебе Исаија пророчким очима угледа из далека, и назва те пророчицом и девом и књигом тајанствено запечаћеном. Ваистину си благословена ти, коју Језекиљ означи као затворена врата кроз која само Бог прође. Ваистину си благословена ти, коју Данило као гору виде, и Авакум је прозва гором сеновитом. И тебе, гору Божју, гору високу, гору на којој Бог благоволи живети, твој прародитељ и цар опева пророчки. Благословена си међу женама ти, коју видилац божанских тајни Захарија, виде као изванредни светњак златни, украшен са седам кандила, тојест са седам дара Духа Светога. Ваистину си благословена ти, која као рај имаш у себи едемски врт – Христа, који ће по својој неисказаној свемоћи, произашавши из утробе твоје као река воде живе, напојити својим еванђелским водама лице целе земље.

Чувши овакав поздрав од Анђела, Пресвета Дјева се збуни, и помисли: какав би ово био поздрав? (Лк. 1, 29). Збуни се, али се не уплаши много. Јер није имала рашта да се плаши од појаве Анђела, пошто је у Светињи над светињама била навикла на друговање с Анђелима, пошто је, по сведочанству светог Германа, свакодневно добијала храну из руку анђелских. Она се збуни и зачуди, што јој раније Анђео никада није дошао у тако великој слави небеској, и тако радосна лица, и са тако радосним поздравом. Збуни је и зачуди новина поздрава, што њу девојку ставља међу жене, говорећи: Благословена си ти међу женама. Збуни се као целомудрена, а не уплаши се као храбра. И она, благоразумна и паметна, помишљаше у себи: какав би ово био поздрав? Шта ли ће ми даље, после овог поздрава, Анђео рећи? Да ме неће поново вратити у храм Господњи? Или ми је донео с неба неку необичну храну? Или ће ми што ново јавити од Бога, и расветлити ми мисао*и недоумицу, како ће девојка зачети и родити сина? Шта значи поздрав?

И рече јој Анђео: Не бој се, Марија! не сумњај у пророштво пророка Исаије о девојци: ти си та девојка, јер си нашла милост у Бога, да зачнеш Емануила бесемено, и да Га родиш неисказано, како Он то једини зна. Нашла си благодат у Бога помоћу премногих врлина твојих, нарочито помоћу ових трију најизврснијих: помоћу твог дубоког смирења, јер Бог смиренима даје своју благодат, по речи својој: на кога ћу погледати, сем на кротког и смиреног? помоћу твоје девственичке чистоте, јер пречисти по природи Бог тражи да се роди од пречисте целомудрене девојке; и помоћу твоје пламене љубави к Богу, јер Он каже: Ја љубим оне који мене љубе, и они који ме траже наћи ће милост. – А пошто си Га ти заволела и тражила свим срцем, то си и нашла милост у Њега, и родићеш Сина, али не Сина обичног него обоженог, Сина вишњег, Бога од Бога, рођеног пре векова од Оца без матере, а који ће на крају векова произаћи од тебе девствене матере без оца. Његово је име чудно и неизрециво; ти ћеш Му наденути име Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти сав свет, и зацариће се несравњено славније од праоца Давида и свих осталих царева из дома Јаковљева. И царство његово неће бити привремено него вечно, неће имати краја.

А Марија рече Анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? (Лк. 1, 34). Ово не значи да Пресвета Дјева није веровала речима Анђеловим, јер је она, испуњена благодати Божје, тачно знала да ће родити Благовештеног, пошто је то била дознала од самог Бога у храму; него она само није знала како ће, на који начин родити, када је девојка која није познала мужа. Зато је и питала Анђела: Како ће то бити? Размишљајући о томе, свети Григорије Ниски вели као да она говори Анћелу: Кажи ми начин Рођења, о Анђеле! и наћи ћеш срце моје готово за Божју намеру. Јер ја желим себи такав плод, али без повреде девичанства. – А свети Амвросије о томе говори овако: Она добро упита Анђела, како ће то бити. Јер је она раније читала, Да ће девојка зачети, али није читала на који ће начин девојка зачети. Она је читала пророштво: Ето, девојка ће зачети (Ис. 7, 14). Но како ће зачети, то јој Анђео сада у благовести објављује. – Анђео јој казује начин зачећа: оно неће бити на природан и човечански начин, него на надприродан начин, јер где Бог хоће тамо се побеђује природни поредак; зачеће ће бити по дејству Светога Духа: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Највишега осениће те (Лк. 1, 35). Од Њега ћеш зачети у утроби; Он ће извршити у теби недомисливо зачеће. Јер Онај који је из мртвог блата саздао живог Адама, зар не може утолико пре од живе девојке произвести живо дете? Кад је Богу било лако од Адамове кости уобличити жену, зар да Му не буде лако у утроби девојачкој уобличити човека? Дух Свети који све чини, учиниће то у теби, о Пресвета Дево, да ће у пречистој утроби твојој бесемено устројити од тела твог тело бестелесном Богу Речи. Јер ће кроз тебе, врата чистотом запечаћена и девственошћу чувана, Господ проћи као што сунчани зрак пролази кроз стакло и кристал, освећујући и просветљујући те својом божанском славом, да би ти постала истинска Мати Божја, родивши савршеног Бога и савршеног човека, и оставши и при порођају и по порођају чедна девојка као што си била и пре порођаја. То ће у теби учинити сила Највишега доласком Светога Духа. А да је ово истина, сигуран ти је доказ то што твоја тетка Јелисавета, иако нероткиња од младости и већ стара, заче сина, пошто тако хоће Бог који и немогуће чини могућим. Да, у људи је немогуће да зачне и роди безмужна чедна девојка, као и остарела жена нероткиња. Али у свемогућег Творца све је могуће што рече: и нероткиња старица заче, и ти девојка зачећеш.

Слушајући од Анђела овакву благовест, Пречиста се покори вољи Господа свог, и са најдубљим смирењем одговори из богољубивог срца: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38). И одмах у светој утроби њеној, дејством Светога Духа, изврши се зачеће на неисказан начин, без телесне насладе, али не и без духовне насладе. Јер тада нарочито растапаше се од божанствене жудње срце Дјевино, и пламеном серафимске љубави гораше дух њен, и сав ум њен, као ван себе, удубљиваше се у Богу и наслађиваше се љубављу његовом на неизразив начин; и у том њеном духовном наслађивању слатким богољубљем и умним боговиђењем заче се Син Божји, и Слово постаде тело, и усели се у нас очовечењем.

Пошто Анђео, по наређењу Божјем, обави благовест, и пошто побожно и са страхопоштовањем одаде поклоњењем дужно поштовање оваплотившем се у утроби Дјеве Богу, као и самој оваплотитељки Дјеви, он отиде од ње, да предстане престолу Господа Саваота, славећи тајну Божјег очовечења са свима небеским Силама у неисказаној радости вавек. амин.

https://svetigora.com/blagovesti/

Пише: Петрос Д. Дамијанос, доктор философије

Период Великог поста представља посебно време унутрашњег сабирања, у коме је човек позван да преиспита не само своја дела, већ и дубље побуде које их рађају. То није само време спољашњег уздржања или формалног испуњавања правила, већ позив на искреност према самоме себи. У тишини, у лишавању и у свесном успоравању свакодневице, јављају се питања која често остају скривена у буци уобичајеног живота: зашто чиним добро? Шта тиме тражим? И колико је постојана моја моралност када престане да буде лака?

У том оквиру, Велики пост постаје огледало које не одражава само дела, него и намере. Он разобличава извесности, открива илузије самодовољности и доводи човека пред истину о његовој зависности од других и од Бога. Његов циљ није да потврди врлину, већ да је испита. Управо кроз то испитивање отвара се пут ка истинитијем разумевању доброте — не као достигнућа, већ као начина живота који се рађа из смирења и свести о сопственим границама.

Постоји један облик доброте који делује снажно, непоколебиво и чисто, али се у стварности ослања на танку и често невидљиву илузију. То је доброта која ниче из егоизма, не у грубом смислу користољубља, већ из дубоке човекове потребе да сам себи потврди своју вредност, довољност и надмоћ. Такав човек не чини неправду, не вара и не искоришћава. Напротив, он дарује, саосећа и стоји морално исправно. Али у њему се постепено обликује тиха увереност да све то исходи из његове сопствене снаге, из његове самодовољности, из уверења да му нико није потребан.

Осећај самодовољности прва је тачка коју треба преиспитати. Нико није заиста самодовољан. Човек који верује да стоји сам, занемарује своје корене, околности које су му ишле наруку, оквире у којима се развијао и односе који су га подржавали. Оно што сматра својим, у великој мери јесте наслеђе, стицај прилика или плод заједничког труда. Када се то избрише из свести, успех се претвара у доказ сопствене надмоћи, а морални став у потврду личне величине.

У таквој перспективи, доброта постаје готово саморазумљива, али и без напора. Лако је бити праведан када ниси у опасности, бити дарежљив када ни у чему не оскудеваш, бити честит када ниси под притиском. Та доброта не долази у сукоб са интересом, не тражи жртву, не испитује границе човека. Тако се ствара утисак постојаног моралног идентитета, који, међутим, још није прошао кроз пресудно испитивање цене.

Питање које се овде јавља једноставно је, али дубоко: шта бива када се околности промене? Када добро престане да буде лако и почне да кошта? Када праведност захтева губитак, истина доноси сукоб, а саосећање подразумева жртву? Тада доброта престаје да буде представа и постаје одлука. И управо се тада открива да ли почива на дубоким вредностима или на причи коју човек о себи гради.

Човек који делује из егоцентричне самопредставе није нужно постојан. Не зато што је по природи зао, него зато што његова моралност није утемељена независно од околности. Она је стање које му је било наклоњено, а не свесно изабран и испитан став. Његова несигурност пред могућим губитком открива крхку основу његове врлине.

Насупрот томе, дубљи морални приступ не полази од идеје снаге, већ од свести о људској слабости. Он се не темељи на самодовољности, него на признању да је човек везан за друге и да од њих зависи. У таквој перспективи, доброта није средство самопотврде, већ одговор на унутрашње разумевање онога што је праведно и истинито — чак и када то има своју цену.

Хришћанска етика, како се открива у учењу Господа Исуса Христа, креће се управо у том правцу. Она не узвисује човека који себе сматра безгрешним, већ онога који познаје своје границе и бира добро не користећи га као средство да се уздигне изнад других. Вредност дела не лежи у његовој лакоћи, већ у намери и жртви коју може да носи.

На крају, доброта која извире из егоизма може бити стварна по својим последицама, али остаје нестабилна у својој основи. Она траје док није испитана. Насупрот томе, доброта утемељена у дубљим вредностима не зависи од околности и не мора ништа да доказује. Она постоји и онда када није видљива, и онда када кошта, и онда када не уздиже човекову слику о себи.

Стога, суштинско питање није да ли је неко добар, већ одакле извире та доброта и да ли ће опстати када престане да буде лака. Ту се не мери само дело, већ и истина о самом човеку.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Постоје људи који те изненаде! Они који до скоро нису познавали — или, тачније, нису живели Православље — ипак показују изузетну духовну будност, озбиљност и унутрашњу сабраност; док код многих других, за које се сматрало да су унутар Цркве, наилазиш на запањујућу површност, презир и равнодушност према вери. Да ли је то питање знања и обавештености? Чини се да није! Постоје они који дубоко осећају Божије присуство, и они који га не осећају. То није повезано са тим да ли си православан кроз поколења, већ са тим да ли имаш праву и чисту савест — чак и ако си одрастао ван Православне Цркве.

Твој Господ дела на начине који су ти непознати, било у ономе што цениш, било унутар Цркве или ван ње. Твој Господ не поступа са називима и титулама као људи. Сви су, и не знајући то, од Њега, у Њему и ка Њему! Његове мере нису твоје мере, нити су Његова мерила твоја мерила. У сопственим очима, можда ти се чини да долазиш из непознатог и да идеш у непознато, чак и онда када си навикао да се заклањаш именом Господњим. У стварности, често поступаш по својој природној нарави, као да немаш удела у сили Божијој. У свету у коме је Господ потиснут, као да нема никакве везе са појединостима твога живота, и у коме си тако одрастао, затичеш себе као да си слободан да Га узмеш у обзир или да Га занемариш, без много размишљања. Све се, наизглед, своди на твоје расположење и личну склоност.

Но, за твога Господа, твоје стање је другачије.

Постоји једна нужност по којој се ти крећеш око Њега, чак и не знајући то. И свака влас на глави твојој избројана је! Свака мисао, сваки покрет срца, сваки подстицај, сваки дах, сваки труд — ништа од тога не би било могуће да ниси у средишту плана Господњег за твоје спасење! Како, уосталом, објаснити оно што ти се догађа? То не значи да си у свему што чиниш у праву. Не — али твој Господ јесте Истина, и Он је пут ка Истини. Нема ничег лакшег него ходити путем који не познајеш: мислиш да је једно, а показује се да је друго; мислиш да си достигао неку тачку и ревносно јој тежиш, а онда ти постаје јасно да си се обрео у сасвим другом пространству. У сваком случају, не заборави: ти си под старањем свога Господа.

Све што се догодило и што се догађа у служби је спасења. Не говорим само о твоме личном спасењу, већ о спасењу читавог човечанства. Али то не значи свакога понаособ, јер док не живимо једни за друге, немамо користи. Другим речима, свако је одговоран за своју браћу, за све људе. Динамика спасења свакога од нас оживљава кроз ревност за спасење других. Она се не зауставља на границама личног подвизавања. Постити, молити се и пребивати у унутрашњој вези са Господом — свакако је важно; али човек не гори у Духу ако не гори љубављу! Топлина срца рађа се из састрадавања са браћом. Што искреније прихваташ оно што припада другима, то више узрасташ, и Дух Божији се у теби све снажније распламсава.

У том духу, повратак непријатеља, странца, сиромаха, далекога, угњетача, онога који је погружен у грех — постаје за тебе утолико значајнији уколико га прихватиш са дубоком, срчаном ревношћу! „Брат мој је живот мој“, по речима Светог Силуана Атонског. Љубав се утолико више излива на грешника, на странца, на болесника, на онога који је застранио… и то највише користи ономе који је излива, не мерећи и не рачунајући.

Пред тобом је човек који је застранио. Не суди му и не осуђуј га! Не знаш из каквог пакла долази. Срце — ко га може познати осим његовог Творца? Већина људи су синови бола. „Милост хоћу, а не жртву!“ Ако правда твоја не превазиђе правду злих и неправедних, нећеш ући у Царство небеско!

Човек греха обележен је лажју и обманом. У том стању, човек постаје велики тужилац. Он измишља слике о себи како би се заштитио и одбранио. За њега су и истина и неистина подједнако прихватљиве — он бира оно што му одговара. Ништа му није лакше него да се служи истином ради обмане. Претеривање му је природно стање. Ништа га не спречава да лаже, чак и онда када преноси истините речи које му иду у прилог. Његово лако усвојено начело јесте — измишљање.

А што се тиче обмане, по речима оца Илије Моркоса, нека му Бог подари покој: „Човек је варљиво биће.“ Обмана је повезана са жељом, са лукавством, са двосмисленошћу, са човековом представом о самоме себи. И, наравно, са маштом, са уобразиљом, са сновима. Тако, уопштено говорећи, машта извире из таме душе. Свет уобразиље јесте, у извесном смислу, свет греха у његовом најчистијем облику. Да Адам није допустио да се његова машта разузда, не би му ни пало на ум да је бог, те не би ни отпао од послушности своме Богу! Покрет ка уобразиљи, који је змија удахнула у њега, сурвао га је у бездан лажи. Прихвативши слику о себи другачију од оне коју му је Бог открио у заповести, човек је постао лажљив.

Ипак, постоје људи који су стекли извесне врлине, не лишене доброте и честитости, иако нису у окриљу Цркве. Ко је кроз чији живот прошао и шта је у њему оставио — то за многе остаје тајна. У души постоје стварности које пребивају у скривености, унутар догађаја који усмеравају ток живота њихових носилаца. На том путу, човек бива прогутан буком, из које може изаћи једино кроз неки потрес. Тада се буди за тајне за које никада није ни слутио да постоје — овде и тамо, у скривеним одајама своје савести. Оно што се тада открива може довести не само до изненађења, него и до дубоког преокрета који мења читав правац човековог живота.

Грешник, по правилу, није у миру са својим стањем, нити је задовољан да у њему остаје. Ако бисмо једном речју описали његово унутрашње, егзистенцијално стање, рекли бисмо да је обузет немиром. Он, додуше, настоји да у себи успостави извесни привид мира, али то чини нарочито у тренуцима кризе, прибегавајући самообманама које га воде у још већи немир и пометњу, ма колико се ослањао на оно што привремено умирује његове живце. У крајњој линији, грешник страда од унутрашњег губитка, и изнова његове реакције не успевају да превазиђу границе бекства од стварности, које се увек окончава трагично. Уопштено говорећи, он је склон да прелази из пораза у пораз. На дуже стазе, грешник се неизбежно суочава са дубоком празнином. После површног живота, пред њим се на хоризонту назире и површна смрт. „Свака се посуда прелива оним што у себи носи.“

Тајна пребива у болу, а у њеном средишту налази се егзистенцијална празнина. На крају, човек не може поднети бесмисленост. Оно што се у њему покреће, након свега кроз шта је прошао у животу, подстиче га на дубоко егзистенцијално питање: „Куда?“ Постоји нешто што превазилази сваку људску моћ, и не постоји сила — ма каква била — осим Духа Господњег, која може човеку дати одговор на егзистенцијалном нивоу о смислу живота сина Адамовог. „Доћи ће са истока и запада и сести за трпезу са Авраамом, Исааком и Јаковом, а синови Царства биће избачени напоље!“

Како и када се душа преображава? То зна једино Господ, Познавалац срца. Но, оно што остаје неизмењиво јесте да Свевишњи жели да се сви спасу и дођу у познање истине. Како каже Свети Силуан Атонски: „Држи ум свој у аду и не очајавај!“ Најважније је — не очајавати.

Архимандрит Тома (Битар)
игуман манастира Светог Силуана Атонског — Дума, Либан

Извор: araborthodoxy.blogspot.com;  фото: holytrinityfamily.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

У јеванђелском читању Пете Недеље Великог поста (Мк. 10, 32–45), Христове ријечи упућене Његовим ученицима,  „Не знате шта иштете“ (Мк 10, 38), откривају једну непролазну истину: човјек често моли и тражи без истинског разумијевања и унутрашњег расуђивања, не увиђајући, дакле, последице сопствених жеља.

Синови Зеведејеви траже славу, првенство и власт. Но Христос их уводи у сасвим другачију перспективу: „Ко хоће да буде велики међу вама, нека вам буде слуга“ (Мк 10, 43), чиме у потпуности преокреће људско поимање успјеха и права. У свијету који вриједност човјека мјери титулама, утицајем и признањем, Христос поставља тихо и ненаметљиво мјерило смирења и служења. Истинска вриједност не налази се у томе “да захтевам”, него у томе „да приносим” и дарујем себе другима.

У савременом свијету, такозвани „менталитет права“ често се одваја од одговорности и самопознања. Човјек тражи и захтијева, сматрајући да се подразумијева да му све припада. Међутим, како нас опомиње свети апостол Јаков: „Иштете, и не примате, јер зло иштете, да на сластима својим трошите“ (Јак. 4, 3). Стога, проблем не лежи у самом тражењу, већ прије свега у побуди која га рађа и покреће.

Свети Оци Цркве продубљују ово питање. Свети Јован Златоусти наглашава да Бог често не испуњава наше молбе, не због немара или равнодушности, него из љубави, јер зна да оно што тражимо може бити на нашу штету. Слично томе, свети Максим Исповjедник истиче да незнање о нашим истинским потребама представља плод удаљавања од Бога.

Тако речи Христове, „Не знате шта иштете“, постају огледало савременом човjеку. Тражимо успjех без труда, признање без смирења, права без жртве. Но Христос нам показује други пут: „Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи и да живот Свој да као откуп за многе“ (Мк 10, 45).

Смисао живота састоји се у смирењу као путу односа са Богом и ближњима. Истинско иштење-као и права молитва- претпоставља управо то смирење, заједно са самопознањем и повjерењем у вољу Божију. Оно није захтjев, него дијалог; није присвајање, него предавање.

Можда, на крају, најсуштинскија молба није: „дај ми оно што желим“, него: „Научи ме да желим оно што ми је заиста потребно“, оно што у Цркви пjевамо: „…научи ме заповијестима Твојим“. Тада ријечи Христове  „не знате шта иштете“ не представљају укор, него постају почетак покајања и просвећења које долази одозго.

Превео са грчког: пр. Никола Гачевић

извор

Врбица - Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости.

До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри по порти и учествовала у опходу око цркве после подне. Увек се држала литија изван храма.  Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.  Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара?

Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог. 

Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божју љубав, Божју светлост и Божју радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осанна!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму. На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје! 

о. Александар Шмеман, Тајне празника

https://www.spc.rs/sr/news///13741.lazareva-subota-–-vrbica.html

Слава Богу! Какве моћне речи! Када нас обузму невоље, када срце опседну и опколе мисли сумње, малодушности, незадовољства и роптања, тада треба да приморамо себе на често, полагано и усредсређено понављање речи: слава Богу! Ако искрено поверујеш у овај савет, па га у придошлој невољи провериш на самом делу, угледаћеш чудесну силу славословљења Бога; обрадоваћеш се јер си нашао тако корисно и ново знање, обрадоваћеш се јер си добио тако моћно и погодно оружје против унутрашњих непријатеља.

Тријумф над силама таме и очајања

Од самог звучања тих речи, изговараних при навали мрачних мисли туге и чамотиње, од самог звучања тих речи, изговараних уз самоприморавање, готово само устима и струјањем ваздуха – стресају се и дају у бекство ваздушасти и ништавни кнезови таме. Све мрачне мисли се развејавају као прах на јаком ветру; од душе одступају тегоба и досада, а прилазе јој и у њој се настањују лакоћа, спокојство, мир, утеха и радост. Слава Богу!Слава Богу! О, речи тријумфа, речи проглашења победе, речи весеља за све верне слуге Божије, а страха и пораза за све Његове непријатеље, речи уништавања њиховог оружја! То оружје је грех, то оружје је телесни разум, пала човекова мудрост. Она је настала из пада, њен први узрок је грех, њу је Бог одбацио и она непрестано бесни на Бога.

Око онога кога је невоља ранила узалуд ће се сабрати сви људи овога света; безуспешно ће га лечити лековима речитости и философије. Бесплодан ће бити труд самог страдалника ако пожели да размрси замршену мрежу невоље напорима сопственог разума. Веома често, скоро увек, разум се потпуно губи у тој замршеној мрежи! Често види да је са свих страна опкољен и затворен; често му се чини да су и избављење и сама утеха већ немогући! И многи пропадају под неподношљивим притиском тешке туге, умиру од смртне и страдалничке ране, не нашавши на земљи никакво средство довољно моћно да ту рану излечи.

Победа вере над немоћи људског разума

Земаљска мудрост се показала свим својим средствима: сва су се показала као немоћна и ништавна. Занемари, највољенији брате, ону мудрост коју је одбацио Бог! Одложи у страну сва оружја свог разума и прими оружје које ти даје неустрашивост Христове проповеди. Заједљиво ће се подсмехнути људска мудрост кад види оружје које нуди вера; пали разум, због своје мржње према Богу, неће оклевати да изнесе најумније приговоре, пуне учењачког скептицизма и ироније. Не обраћај никакву пажњу на њих, на оне које је Бог одбацио, на непријатеље Божије.

У својој невољи почни да изговараш из душе и да понављаш – без икаквог размишљања – речи: слава Богу! Угледаћеш знамење, угледаћеш чудо: те речи прогоне жалост, призивају у срце утеху и чине оно што нису могли да учине ни разум разумних ни мудрост мудрих на земљи. Постидеће се тај разум и та мудрост, а ти, избављен и исцељен, верујући живом вером која ти је доказана у теби самом, узносићеш славу Богу!

Слава Богу! Многи угодници Божији волели су да често понављају ове речи: они су окусили у њима скривену силу. Када год је Свети Јован Златоусти разговарао са духовним пријатељима о неким приликама, нарочито о невољама, он је као камен темељац и основни догмат увек понављао речи По својој навици коју је црквена историја сачувала, он је, ударајући кажипрстом десне руке по длану леве, увек почињао своју беседу речима: За све слава Богу!

Браћо! Навикнимо се и ми да често славословимо Бога; прибегавајмо том оружју у нашим невољама. Непрестано славословимо Бога и тиме одбијмо и сатримо наше невидљиве непријатеље, нарочито оне који настоје да нас оборе тугом, малодушношћу, роптањем и очајањем. Очишћујмо себе сузама, молитвом, читањем Светог Писма и светоотачких дела, да бисмо постали они који виде Божији промисао – који све види, свиме влада, свиме управља и све усмерава по неистраживим судовима својим према циљевима познатим једино Њему.

Када постанемо сведоци Божијег управљања, бићемо у побожности, ненарушивом миру срца, у потпуној покорности и чврстој вери; дивићемо се величини несазнајног Бога и Њему ћемо узносити славу сада и у векове векова.

Достојно је и праведно да творевина непрестано славослови Тебе, Бога Творца, Који си нас по јединој, бескрајној и несазнајној Твојој благости извукао у живот из ништавила, украсио лепотом и славом Твога лика, те увео у бескрајно блаженство и насладу раја.

Свети Игњатије Брјанчанинов

https://mitropolija.com/2026/04/02/slava-bogu-nepobedivi-stit-protiv-zivotnih-nevolja/

У животу сваког младог човека постоје многа горућа питања. На свако од тих питања човек се труди да пронађе прави одговор, у оквиру оног времена које му је Бог подарио, јер време које свако од нас на овој земљи има није наше време, него је, пре свега, Божије време. А, то време нам је подарено да бисмо у њему учинили нешто и оправдали свој позив, који нам је Господ упутио. Када, с ким, на који начин, под којим условима – све су то питања, која се просто роје из тог централног питања: Шта је, заправо, брак?

Брак као подвиг и жртва

Желео бих да се осврнем на једну дефиницију брака, коју нећете пронаћи ни у једном уџбенику, нити из богословских предмета, нити из социологије или психологије, а то је дефиниција једног уваженог и мудрог Руса, од оних Руса који су своју другу отаџбину нашли у Србији, након Октобарске револуције, а то је професор Нил Малахов. Он би увек, на почетку сваке школске године – а предавао је етику – умео да постави једно исто питање својим новим ученицима: “Децо, шта мислите, шта је то брак?” Сви су били зачуђени како то да ниједна од важећих дефиниција не може код овог професора да прође. А, он је рекао: “Децо, све то што сте ми рекли, све је то тачно, али није битно, јер брак је, пре свега, подвиг”.

Реч подвиг је старог, словенског порекла и долази од речи двиг, а то значи: устати, кренути ка неком. И, подвиг заиста јесте корак ка неком. И, нема бољег подвига у животу него што је то брачни подвиг; онај живот који више није живот у мом егоцентризму, живот који је усмерен искључиво на оно што је мени потребно, него живот који постаје жртва, живот који постаје разумевање, живот који се претвара у праштање, а све љубави ради. Тек после тога може да нам буде јасно да је брак заиста, како вели Свети апостол Павле, велика света тајна. Не зато што је у броју светих тајни, него зато што, кроз благословени брачни живот, живот непрестаног давања, живот непрестане жртве, видимо слику оног односа који влада између Христа и Цркве. За тај однос је Свети апостол Павле рекао: А ово је велика Света Тајна.

Три стуба хришћанске заједнице

Човек треба да зна које је његово место у тој будућој заједници, заједници љубави, која треба да буде заједница благослова; које је место тог мог – не партнера – та реч јако грубо звучи, него онога који је поверен мојој љубави. Муж је поверен љубави жене и жена је поверена љубави мужа. Али, пре тога би требало видети шта је то љубав. Љубав која је основни мотив; сви кажу: Из љубави ступају у брак. Али, како је онда могуће да врло брзо, недопустиво пребрзо, многи бракови, многи парови дођу до оног степена – већ после две, три или пет година, а то је још премало за брачно искуство – када многи кажу: више љубави нема?

Ако дођу до тога, па кажу: више љубави нема, то им је онда мерило да љубави – праве љубави – никад није ни било, јер, љубав није еротска привлачност. Љубав није заљубљеност. Заљубљеност јесте онај први, почетни степен, који је и те како добродошао; без заљубљености и нема уласка у љубав. Али, љубав није романтика. Љубав је осећај одговорности, љубав је осећај за жртву, љубав је осећај за непрестано давање и, што је најважније, љубав је спремност на опраштање.

Данас су многе речи изгубиле своју важност, изгубиле и на вредности, некако су постале свакодневне. Једна од тих речи, тј. израза јесте и оно чувено волим те, које се чује на сваком кораку. Поготово млади људи, у заносу своје младости, у заносу заљубљености, врло су спремни да често кажу једно другом, и то је лепо рећи: то волим те. Међутим, речи „волим те“ треба рећи и после 5 година брака, и после 10 година, и после 15, и 30, и после 50 година. И, ако се неко пита шта за нас, православне хришћане, значе речи волим те, онда би једина православна дефиниција тих речи могла да буде:

“Рећи некоме: волим те, значи рећи му: Ти никада нећеш умрети”.

То је оно што се заснива на нашој вери, на вери у васкрсење, које је камен-темељац свега што ми јесмо, а да бисмо могли доћи до тога, ја обично младим паровима укажем на три снаге: да вазда имају снаге да једно другом кажу: волим те, да једно другом кажу: хвала ти и да једно другом кажу: опрости.Ако је човек у стању да свој брачни живот спроведе између те три граничне поставке, та три споменика брачног живота, та три показатеља пута, три најважнија крајпуташа брачног живота, онда ће заиста да види и доживи шта значи када је породица Црква у малом. Зато што у Цркви, у Телу Христовом, све што чинимо јесте одраз тог: волим те, хвала ти и опрости. То је оно што Богу свакодневно говоримо, кроз сва наша богослужења.

Наше славословље имена Божијег јесте, заправо, то наше: Волим Те, Боже! Она хвала коју узносимо Богу јесте непрестани хвалоспев и непрестано захваљивање на свим оним даровима којима нас је Бог тако штедро обасуо. И, она покајна нота, без које нема православља, то је оно непрестано: Опрости ми. И, када би било много више снаге за опраштање, да се опраштање да, али и да се за опраштање моли, можда би ситуација у нашем народу била много друкчија и можда би се многи млади човек сасвим другачије опходио, сасвим другачије размишљао о својој будућности и сасвим другачије посматрао биће супротног пола, доживевши га не као противника, као партнера у животном рингу, него заиста као некога ко ће бити поверен мојој љубави, некога ко ми је од Господа дат, неко са ким ћу ја да наставим велику тајну стварања.

протојереј-ставрофор др Милош Весин

Извор: saborna-crkva.com

Преузето са: Фондација „Пријатељ Божији“

ПИШЕ: Презвитер др Оливер Суботић

У првом делу овог кратког приручника за исповест укратко су објашњене суштинске ствари везане за покајање, припрему за исповест и разлике између правилне и неправилне исповести. У овом делу ћемо рећи нешто више о конкретним гресима које треба исповедити (уколико су почињени, наравно), њиховим варијацијама и међусобној вези и генези. Нећемо наводити конкретан метод искорењивања појединачних страсти (тј. грехова који су се усталили), осим у појединим случајевима укратко и успутно – тежиште текста је на исповести као таквој.*

Начелно гледано, поделу грехова можемо извести на више начина. Подела по пројави би била на грехе учињене делом, речју и мишљу; подела по уочљивости би била на видљиве, јасно уочљиве грехе, и на греховна стања која су унутрашња и самим тим теже видљива; подела по тежини би била на такозване смртне грехе и оне који то нису; подела по свесности за учињени преступ била би на свесне и несвесне грехе (при чему на исповести, разуме се, наводимо само оно за шта смо свесни да смо сагрешили  –  синтагми „можда сам ово или оно сагрешио“ на исповести нема места).

Из практичних разлога, грехе које треба да исповедимо ћемо поделити у две велике групе: оне који су спољашњи, видљиви, телесни и оне који су унутрашњи, невидљиви, мислени. Ова подела, разуме се, релативног је карактера јер неки греси имају обе димензије (спољашњу и унутрашњу) или их нераздвојно повезују, но за ову прилику усвајамо поменуту категоризацију зарад што једноставније систематизације. У оквиру ове поделе ћемо извршити још једну, додатну поделу, која се тиче градације грехова по тежини и специфичности.

Исповест видљивих, телесних грехова 

Кренимо од исповести спољашњих, видљивих, телесних, и самим тим лако уочљивих грехова. Неке од тешких грехова који спадају у ову групу, какви су убиство, прељуба, блуд и крађа, већ смо навели у првом делу и објаснили њихов ужи и шири контекст. Уколико су ови тешки греси почињени у буквалном, непосредном смислу, треба да буду исповеђени на посебној исповести везаној само за дело о коме је реч. Слична логика је, приметимо, присутна и код телесног здравља – уколико на телу постоји тешка примарна рана, она се увек прва санира, а тек потом обраћамо пажњу на ранице које нас у том тренутку не угрожавају животно. А у случају да у мањој или већој мери имамо посредно, индиректно учешће у поменутим гресима или су они код нас присутни тек на мисленом плану, онда их као такве треба навести заједно са осталим гресима који се исповедају, јер у том случају тежина сагрешења није иста као код класичног преступа у ужем смислу. 

Код горенаведених смртних грехова један се апсолутно издваја по учесталости у наше време, у мери да је постао својеврсна смрадна ознака наше епохе. У питању је блуд. То је разлог да од њега кренемо у набрајање свега греховног што треба исповедити. За почетак, приметимо да, под утицајем мас медија, блудна страст данас неупоредиво јаче него ранијих епоха напада све: и младе и старе, и брачне и ванбрачне, и образоване и неуке. Масмедијска сфера је учинила да су се људи свикли на блуд као на „нову нормалност“ (да искористимо чудну терминологију новоговора савремене цивилизације), због чега га један солидан број људи уопште не осећа као крупан грех, а у неким случајевима га чак сматра и оправданим. Примера ради, некада су ванбрачне заједнице, у којима су млади живели као у неком „пробном“ периоду пре брака, на овим просторима биле ретке и сматране не само за грех, већ и за саблазан, док су данас такве заједнице све чешће, а од стране шире околине се схватају као нешто уобичајено, па чак и препоручљиво, да би се млади тобоже што боље упознали пре брака (ако до њега уопште и дође). А реч је ни о чему друго до о греху конкубината, тј. специфичној врсти блуда коју треба исповедити уколико постоји, а стање решити тако што би младић и девојка (односно мушкарац и жена, ако је реч о људима у годинама) недвосмислено ишли ка брачним савезом озакоњеној вези. 

Када је реч о греху блуда, све креће од блудних маштарија. То је почетни степен који није толико тежак и спада у унутрашњи грех, који временом води ка спољашњем, телесном. Ово је класичан пример како неки грех има и унутрашње и спољашње дејство, које се све време преплићу и утичу једно на друго. Код блудних маштарија је важно нагласити да блудна помисао као таква не представља грех уколико се не задржава у глави – то је онда обичан предлог који једноставно треба одсећи и одбацити чим се појави. Но уколико се предлог прихвати и почне да се развија у својеврсни мислени „филм“, то је већ грешна фаза сједињења ума са помишљу, од које човека дели само корак до пристајања и остварења греха у пракси, на делу, телесно. Но чак и да човек на спољашњем делу не оствари своју грешну мислену жељу, учинио је грех у свом срцу и починио умни блуд који као такав треба исповедити. Блудне маштарије се исповедају концизно, без уласка у детаље, уз једноставно навођење степена интензитета и учесталости таквих мислених стања. 

На следећем нивоу тежине је грех гледања порнографских садржаја, који је у наше време ескалирао под утицајем интернета. То стање је доста теже од блудних маштарија и веома раслабљује карактер уколико се не пресече. Уколико се поменута два греха укорене у човеку, обично се на њих надовезује и рукоблуд (онанија), што већ представља стање извесне поробљености блудном страшћу које је знатно теже лечити него да је у самом почетку блудна помисао била сасечена. 

Како то примећује велики духовник наших времена, архимандрит Софроније Сахаров, сва ратна „клања“ која су приказана у Старом завету само су праслика умног сатирања грешних помисли, тако да не остане ни трага од њих – уколико човек задобије такво борбено настројење духа, блуд ће сасећи у корену и неће му дати да се развије у духовно опасне форме. Уколико то не учини, убрзо ће доћи до блуда у ужем смислу тј. ванбрачних односа са особама другог пола зарад задовољавања полног нагона. То је већ развијена фаза греха. У неким случајевима грех блуда се после ове фазе развија у разврат, кроз сталне промене „сексуалних партнера“, што већ представља изузетно озбиљну фазу духовне оболелости душе. 

Да не би било забуне, све претходно речено не значи да је грех блуда „резервисан“ само за ванбрачне везе. Напротив, блуд може да се деси и у браку уколико брачници немају довољно расуђивања. То се, примера ради, дешава када не постоји уздржање током празникâ или постова, што је, са друге стране, ипак по обостраном договору (ср. 1Кор. 7, 5), јер важи правило да се духовно јачи прилагођава слабијем (да би се избегла криза брака). Затим, дешава се када не постоје здраве навике у погледу привременог прекида сексуалног односа – конкретан пример је трудноћа жене, када је потребно очувати плод здравим, што подразумева прекид полног сједињења мужа и жене све време трајања трудноће. И на крају, у случају да се деси неприродан [противприродан] начин полног општења међу брачницима.

Најтежа врста блуда, која хришћанину не би смела ни да се приближи, везана је за противприродни блуд, који се креће од родоскрнављења (које је грех сам за себе, али би условно могло да се сврста у ову категорију) преко истополних сексуалних односа све до скотолоштва (општења са животињама, што је већ степен терминалног стања духовне болести). Код блуда начелно треба имати у виду јасна ограничења када је реч о примању Светог Причешћа односно чињенице да човек којим влада ова страст не може бити лакомислено приопштен Светој Чаши, о чему нас посебно упозорава Свети Апостол Павле (ср. 1Кор. 11, 27-30). О мери епитимије (покајне мере) расудљиву одлуку ће донети духовник, зависно од степена греха и принетог покајања, будући да циљ исповести није одбацивање грешника, већ лечење његове душе. У сваком случају, када је у питању тежина греха блуда и његових варијације, треба имати у виду јасну поруку поменутог Апостола, који каже: „Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници […] неће наследити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10).

Од блуда треба разликовати прељубу. Наиме, корен прељубе јесте у блуду (односно сладострашћу), али она представља далеко тежи преступ јер подразумева класичну издају кроз неверство и дубоку повреду друге особе, којој се задаје тежак духовни ударац. Ово је поготово озбиљан грех када је реч о брачном неверству, будући да је породица мала црква – особа која се дрзне да разори нечији брачни савез самим тим удара и на Цркву. Стога у случају овог греха, као и за сваки смртни грех, не може бити никаквог оправдања за његово даље чињење – недозвољену везу је после исповести неопходно моментално прекинути, са особом са којом постоји забрањен однос треба прекинути сваки контакт, а сразмерно преступу, свештеник ће донети расудљиву одлуку о покајној мери која треба да прати процес оздрављења духовне ране. Као у случају блуда, и грех прељубе се исповеда концизно, без улажења у детаље конкретног чина.

Код греха прељубе поготово треба обратити пажњу на суптилне појаве у понашању које дају до знања да прети опасност од пада. Поред постојања блудне страсти (односно сластољубља у ширем смислу), катализатор за ову врсту греха су лоше навике које се карактеришу заједничким термином флертовање (кокетирање), у шта посебно спадају похотно гледање и дрскост погледа и покрета. Те штетне навике треба исповедити, уколико постоје – сено и ватра не могу дуго опстати заједно и на време треба предупредити штету променом понашања. 

Поред блуда и прељубе, у првом делу је већ нешто речено и о тешком греху крађе (конкретно, било је речи о разним врстама крађе и разлици у тежини преступа). Овог пута додајмо на већ наведено и то да су у нашој цивилизацији, у којој влада примитивна верзија капитализма, набујали греси сродни крађи, приметни кроз нелојалан однос према радницима, запосленима и пословним партнерима. У ту врсту греха спадају, примера ради, непоштена зарада, закидање плате радницима, присвајање туђег иметка, неплаћање дугова, пословне преваре и несавесност у раду, а као прве „сроднике“ поменутих грехова треба поменути мешетарење и каматарство. Сви ови греси суштински извиру из страсти среброљубља, која ће бити обрађена у делу који третира унутрашња греховна стања. Уколико такви греси постоје, неизоставно треба да се и исповеде, а начин поправке ће одредити духовни отац. 

Постоји један изразито груб и тежак, а све присутнији видљиви грех нашег времена, на који је посебну пажњу указивао Старац Тадеј Витовнички. Реч је о непоштовању родитеља. Апостол Павле у посланици Тимотеју каже како ће у последња времена људи постати „самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непокорни родитељима…“ (2Тим. 3, 2). Нажалост, ми данас имамо проблем не само са непокорношћу родитељима, већ и са крајње неприхватљивим односом према њима, у мери да нека деца дозвољавају себи дрскост да прекидају сваки контакт са оцем и мајком, нека да подижу глас на родитеље и изговарају им непримерене речи, а нека чак и да дижу руку на оне кроз које им је Бог даровао живот. А пета Божја заповест сасвим је јасна: Поштуј оца свога и матер своју, да ти се продуже дани на земљи коју ти да Господ Бог твој (2Мој. 2, 12). Другим речима, ко не поштује своје родитеље, долази под удар праведног гнева Божјег већ у овом животу.

Треба имати у виду и то да поштовање родитеља подразумева не само уздржавање од ружног и неприличног понашања према њима, него и постојану навику пристојног, доличног и правилног односа и опхођења према њима, благодарност за све што су учинили за нас и делатно старање о њима у старости. Притом, како то богомудро поучава старац Тадеј, треба одбацити и сваку врсту мисленог рата који се води против родитеља, попут њиховог осуђивања у мислима. Summa summarum: oднос према родитељима треба чувати по сваку цену, а грех непоштовања родитеља, било да је учињен делом, речју или мишљу, што пре треба исповедити и за њега принети делатно покајање. 

Са друге стране, не заборавимо чињеницу да и родитељи имају пред Богом обавезе према својој деци и да морају пазити да се не огреше о своју родитељску дужност која им је поверена, с обзиром да су деца дар Божји и да је родитељску мисију потребно испунити како то и доликује православним хришћанима. Апостол Павле подсећа децу да поштују своје родитеље и, истовремено, родитеље упозорава да не раздражују своју децу (Еф. 6, 4). У том смислу, подразумева се да су родитељи дужни да дају прави пример својој деци, да их васпитавају, хране, чувају, да их не запостављају, а о било каквом малтретирању и злостављању деце не може бити ни говора. У смислу претходо реченог, сваку врсту огрешења о родитељску улогу треба исповедити, а понашање неизоставно што пре исправити.

Посредно повезан са грехом непоштовања родитеља је грех непоштовања старијих људи, учитељâ, добротворâ наше породице, а посебно непоштовање духовникâ и црквеног клира уопште. У наше време, под утицајем такозваних социјалних мрежа и поткултурног речника на њима, особито је ескалирао грех непоштовања црквене јерархије, у виду бруталних осуда и увреда упућених свештеним лицима разних чинова, а све под плаштом слободне мишљења и критичког осврта. Да се разумемо: нико не спори право да се искаже став у погледу неког питања везаног за црквене догађаје или да се изнесе неслагање са неким мишљењем, ставом или поступањем јерархије, но добро се зна на који начин се критичко мишљење износи и какав речник се користи. Свака врста увредљивих порука упућених црквеној јерархији је тежак грех, будући да су такве поруке усмерене према људима који су од Бога постављени на место на коме јесу, било да су светог живота или да имају типично људских слабости (успут, буди речено, ко то од нас слабости нема?).

И на овом месту ће нас опет најбоље поучити Свети Апостол Павле, и то на сопственом примеру. Наиме, у Делима апостолским је забележен догађај у коме првосвештеник Ананија заповеда да Апостола бију по устима непосредно пошто је он започео своју богонадахнуту проповед пред римским заповедником и Синедрионом. Павле, огорчен због неправедног поступања према њему, одговара првосвештенику реченицом коју почиње са речима: „Тебе ће Бог бити [тући], зиде окречени!“. Људи који су били присутни су се због такве оштре реакције обратили Апостолу Павлу речима: „Зар првосвештеника Божјег вређаш?“, на шта је његов одговор био: „Не знадох, браћо, да је првосвештеник јер је писано: Не говори зло старешини народа твога“ (ДАп. 23, 1-5). Ово је веома важно и поучно место за нашу тему и указује на то да имамо право да покренемо питање истине и правде када год и пред ким год је то потребно, али да црквену јерархију морамо поштовати и користити речи које су прикладне.  

На ово место се надовезује тема тешког грехаосуде. Наиме, било да је осуда човека (уместо конкретног дела) изречена пристојним или непристојним речником, она свеједно спада у грехе који пустоше душу и лишавају је благодати Божје. Овај грех је посебно тежак стога што ми човека углавном посматрамо само споља и гледамо (фигуративно говорећи) његово лице, заборављајући притом да Бог гледа изнутра, у човеково срце. Тако долазимо у сукоб са знањем Божјим о некој личности и подражавамо дух Антихриста, који ће желети да присвоји Суд који је Отац предао искључиво Сину (ср. Јн. 5, 22). Ми, дакле, споља видимо нечији грех, али не видимо његово унутрашње покајање (уколико постоји) које се дешава у срцу, које је духовни центар нашег бића. Осим тога, дешава се да некоме судимо за спољашња грешна дела за која знамо, а истовремено код њега постоје далеко већа дела милосрђа за која не знамо. На крају крајева, уколико смо искрени и самокритични, приметићемо да за већину ствари за које судимо другима ни сами нисмо потпуно слободни. Господ нас, с тим у вези, врло јасно упозорава и каже: Не судите да вам се не суди, подсећајући да прво извадимо брвно из ока свога, а потом да вадимо трун из ока брата свога (ср. Мт. 7, 1-6). Грех осуде обавезно треба исповедити, а пошто се исповеди, борити се против њега доследно и упорно, да би се искоренио.

Понекад је грех осуде спојен са клеветом, поготово уколико човек не зна све чињенице о неком догађају или човеку, а узима себи за право да о њима говори. У том смислу, треба правити јасно нијансирање о томе да ли се, поред осуде, јавља и клевета, те је као такву треба исповедити: клевета је лажно сведочење на другог човека, којим се директно нарушава девета Божја заповест која каже: Не сведочи лажно на ближњег свога (2Мој. 20, 16). Држање ове заповести није важно само на земаљским судовима, већ је треба применити на свакидашњи контекст нашег живота, попут професионалног окружења, где морамо водити рачуна на који начин сведочимо о својим колегама, чувајући не само њихов њихов морални лик, већ и професионални интегритет, који може бити доведен у питање зато што смо лажно посведочили. Клевета може бити и крајње малициозна лаж од самог почетка, када је човек заправо свестан да лаже, а то намерно и циљано чини – то је убедљиво најтежи степен овог греха за који је потребно принети горко покајање. У сваком случају, уколико смо свесни да смо неког оклеветали на било који начин (свесно или несвесно), дужни смо не само да се покајемо и да то исповедимо, већ и да клевету, колико је год могуће, склонимо са имена оног који је оштећен.

На овом месту долазимо и до целе једне групе грехова који се тичу бескарактерности, а тичу се лицемерја, дволичности и двоједушности. Слабост карактера је велика бољка и пројављује се на различите начине, но лицемерје је њен главни лик. Приметимо да у Новом Завету не можемо пронаћи ниједан пример да Христос изобличава неког грешника, какав год да је грех у питању, али да на више места директно изобличава лицемерје и дволичност јудејских старешина (уп. Мт. 23, 13-29). Довољно је да овом приликом наведемо само јеванђелску повест о жени ухваћеној у прељуби (ср. Јн. 8, 1-11). Жена је, дакле, била затечена у тешком греху, за који је у Старом завету била заповеђена најстрожија казна каменовањем. Но како може судити таквој особи неко који је сам везан сличним или, чак, тежим гресима? Управо то се десило јудејским старешинама. Када су Христа, кушајући га, питали шта да ураде са том женом, он је позвао да први од њих који је без греха баци камен на њу. Притом, све време је на земљи прстом писао нешто. Тумачи Светог Писма нам дају до знања шта је писао: ништа друго до грехе сваког од тужилаца појединачно. То је разлог због кога су се, укорени од своје савести, сви до једног повукли (ср. Јн. 8, 3-11). Узевши у обзир ову причу, упитајмо се: одакле нама право да судимо о другима када смо и сами у гресима? А та врста лицемерја нам се дешава редовно: тражимо од своје деце да буду пристојни, а сами се понашамо недолично; тражимо од колега да буду ревносни у раду, а сами смо лењиви; очекујемо од свештенства да буде светог живота, а огрезли смо у пороцима. Стога, уколико смо склони лицемерју и дволичности, а неретко јесмо, треба да смогнемо макар толико снаге да слабост свог карактера отворено и исповедимо и затражимо опроштај од Бога. 

У грехе слабости карактера спада и кукавичлук, чије су главне пројаве страшљивост и многобрижност. Кукавичлук је слабост карактера која је, такође, неспојива са хришћанским призвањем, због чега су у Светом Писму страшљивци стављени међу оне који су претрпели осуду у вечности (Отк. 21, 8). Уз овај грех посредно иде издаја, а уз њу понекад недобронамерност, притворност и подбуњивање.

Гнев је веома чест грех на листи спољашњих, уочљивих грехова. Занимљиво је да њега готово редовно прате осуда и блуд, и да су та три греха повезани неким чудним нитима, црпећи снагу један од другог. Додатно, иза гнева и осуде, као грубих спољашњих грехова, крије се страховито опасан унутрашњи грех гордости, о коме ће тек бити речи касније – за сада ћемо само навести да гнев и осуда заправо споља откривају постојање тог подмуклог непријатеља наше душе. 

Гневљивост има више својих пројавних облика, какви su раздражљивост,  свадљивост,  нетрпељивост,  јарост, грубост. Некада гнев прате и мање изражене страсти какве су  нестрпљивост,  гунђање,  роптање, зановетање, те приликом исповедања треба имати у виду све наведене нијансе. Уколико је гнев константно присутан и на мисленом плану, а не само на спољашњим пројавама, онда је духовни проблем тежи јер то стање обично прати злопамћење и осветољубивост, односно жеља да се узврати злом на зло. То су страсти које су теже за лечење од гнева јер он споља обично плане и угаси се брзо, док злопамћење и осветољубивост (као унутрашња стања) тињају данима, месецима, па чак и годинама. Ово разликовање је посебно важно направити и због уочавања духовне бољке – гнев је углавном лако уочљив већ на изразу лица, но некада се дешава да човек уопште не падне у ватру, али да изнутра гори, што је проблематика унутрашњих страсти о којој ће тек бити речи. 

У спољашње, грубе и очигледне грехе спадају и различити видови сластољубља, премда и оно може имати своје унутрашње пројаве, будући да постоје суптилни облици који се испостављају кроз унутрашњу насладу, што захтева расуђување у сваком конкретном случају. Као спољашња страст, сластољубље се обично повезује са блудом (који спада у његов оквир), а потом и са  стомакоугађањем,  прождрљивошћу  и опијањем. Грехе неумерености у јелу и пићу не треба потцењивати, колико год нам се чинили неважним – они су неретко први степеник ка тежим греховним стањима. Притом, човек може да овлада осталим грубим страстима тек пошто овлада језиком, грлом и желуцем, што је почетак изградње чврсте воље и карактера. 

Сви који потцењују грехе неумерености у јелу и пићу треба да се присете јеванђелске приче о неосетљивом богаташу, који је уживао у овоземаљским сластима, због чега му је срце отврдло у мери да испред свог дома није видео убогог Лазара који је био сав у гнојавим ранама које су лизали пси. После смрти, анонимни богаташ из пакла довикује патријарху Аврааму да му помогне, тако што би послао убогог Лазара да умочи свој прст у воду и расхлади му језик (ср. Лк. 16, 19-24). Зашто моли за помоћ на тако карактеристичан начин? Митрополит Јеротеј Влахос, ослањајући се на аскетско предање Цркве, објашњава да је то стога што је богаташ боловао од страсти прождрљивости (која је била спојена са неосетљивошћу за Лазареве патње), а језик је био орган на коме је била заснована погубна страст која у вечности није могла бити задовољена. На овом месту вреди још једном подсетити на императив очишћења душе од греха покајањем и исповешћу „док смо на путу“ (Мт. 5, 25), тј. у овоземаљском животу – када пређемо у вечност, то више неће бити могуће. 

Исповест грехова неумерности у јелу и пићу је, као што је наведено, неопходна и због превенције тежих грехова јер ова врста претеривања у природном потребама тела води ка духовној неосетљивости (ср. Лк. 21, 34), духовна неосетљивост ка разврату, а разврат ка најтежим гресима. Овде треба поменути и једну противприродну страст, а то је пушење. Ту ћемо поставити само једно питање: уколико човек греши када природне потребе за храном и пићем задовољава преко мере, колико тек греши уколико ствара противприродне потребе попут пушења цигарета, које озбиљно угрожавају телесно здравље? О коришћењу тежих дрога (пушење је вид „лаке“ дроге) нема потребе било шта коментарисати – тежина и последице греха наркоманије су сасвим јасне већ овде и сада, како на наркоманима, тако и на њиховим породицама. Посебно је код ове врсте грехова наопходна чврста воља за променом живота – без тога, човек ће уништити здравље и тела и душе. У наше време постоје и нови облици зависности (попут зависности од електронског садржаја), што, такође, треба навести на исповести ако је случај.

Уколико човек нема уздржања, онда вероватно не држи ни црквене постове, а то опет врло вероватно значи да не долази редовно (или уопште) на свету Литургију односно изостаје из целокупног црквеног ритма. То је стање духовне раслабљености, које се често пројављује кроз специфичне грехе попут телоугађања, лењости, доколице и излежавања. Та стања, која споља не делују опасно, неретко временом прелазе у тешку депресију. Не заборавимо, притом, да се лењост третира као смртни грех и да има погубан утицај на човеково спасење уколико се не лечи – јеванђелска прича о „злом и лењом слузи“ који је закопао свој таланат уместо да га умножи (ср. Мт. 25, 13-30) је сасвим довољан пример да нас побуди на покајање и ревност. 

Неко ће, можда, помислити да је ово претерано и да је ритам молитвеног живота резервисан само за свештенике. Но зар, заиста, сматрамо да нећемо бити испитани пред Богом због тога што смо допустили да се недељом излежавамо, уместо да смо на светој Литургији? Зар, заиста, мислимо да нећемо бити испитани на Страшном Суду због тога што знамо напамет безбројне кафанске песме, а не знамо Трисвето, Оче наш и Символ вере? Зар, заиста, сматрамо да ћемо се лако оправдати ако током целог свог живота нисмо макар једампут прочитали цео Нови Завет, а прочитали смо из доколице и празне радозналости ко зна колико хиљада страница безвредног штива? Грех немара у духовном животу неизоставно треба исповедити, а своје стање поправити.

Посебна група која се тиче спољашњих, лако уочљивих грехова, тиче се сагрешења речима. Устављај свој језик од зла и уста од преварне речи, саветује Псалмопевац Давид (Пс. 33, 13). У ову групу грехова речју спадају и неки тешки греси које смо до сада већ навели, попут осуде и лажног сведочења, но они се обично, због тежине, третирају одвојено. Сада ћемо поменути неке друге, који јесу мањи, али их не треба потцењивати. То су греси попут празнословља, смехотворства, оговарања, подсмевања, псовки и лажи. Прво што треба имати у виду код ових грехова, који се сматрају лаким, јесте да такозвани „лаки“ грех још лакше пређе у тежак ако се не решава на време, као што је то у првом делу објашњено на примеру лажи. Друга ствар коју треба имати на уму јесте степеновање зависно од последица које грех речју доноси по нашу околину – језик кости нема, али кости ломи, стара је пословица која довољно упозорава. Наиме, оно што нама делује сасвим безначајан исказ, некоме је можда сломило срце (а можда и кости, ако је реч довела до још тежег исхода) јер језик итекако уме да буде „бритва наоштрена“ (ср. Пс. 51, 2). У том смислу, треба добро промислити не само да ли смо згрешили језиком на неки од наведених начина – готово је сигурно да јесмо – већ и да ли смо тиме проузроковали неку озбиљну штету. Код ове групе грехова је веома важан и контекст сагрешења – није исто да ли смо језиком згрешили на некој фудбалској утакмици, у саобраћају или у својој кући, што је релациони контекст који, такође, треба навести током исповести. На крају, језиком човек може и да похули на Бога, што је тешко сагрешење које захтева посебну покајну дисциплину. Подразумева се да приликом исповедања неких грехова речју, какве су псовке, не треба дословце цитирати непристојне реченице које смо упућивали – довољно је укратко описати о чему је реч и циљати на суштину греха, без његовог понављања у дословном смислу.

На крају ове категоризације грубих спољашњих грехова поменимо још јавне саблазни, којима се уноси пометња у душе многих, кроз промовисање неморала или, пак, недолично понашање у јавности. У време када је све мање аутентичних медијских канала, а све више медијске „канализације“, такве ствари су озбиљно затровале наше ионако морално посрнуло друштво. У том смислу, поред актера који ту врсту грехова непосредно чине (попут несавесних глумаца, водитеља и томе слично), једнаку одговорност имају и власници медијских кућа, режисери, продуценти, уредници програма… и сви који су увезани у посао који даје прљаву зараду на основу масовне промоције греха и тровања људских душа. У ово спада и свака врста укључености у рекламирање греха, попут јавног промовисања коцкарско-кладионичарске страсти, која у наше време узима огроман данак пре свега међу младим људима (тешко је дати макар оквирну процену о броју зависника од кладионичарске пошасти у Србији). Посебан вид греха јавне саблазни је живот који није на нивоу који се очекује од човека који обавља одговорну јавну функцију, био он учитељ или свештенослужитељ, лекар или политичар. У том смислу важи једноставно правило: што је већа служба, већа је и одговорност.

Исповедање грехова који споља нису видљиви

Спољашњи, видљиви, телесни греси су најчешће пројава унутрашњих греховних стања или су, пак, директно повезани са њима. На примеру блуда, који је груб спољашњи грех, смо видели како све заправо полази од простих помисли, које временом прерасту у озбиљан духовни проблем уколико се не одбаце у зачетку. Сваком греху, дакле, обично претходни нека проста помисао, зависно од човекове слабости. Уколико не постоји навика да се помисли одсецају, оне постепено јачају и развијају се, да би временом поробиле човека. 

Грешне помисли се сажето исповедају током исповести, у мери која је довољна да свештеник уочи стање душе, тј. оно са чиме се човеков ум бори и меру (не)успеха у тој борби. Овде треба посебно нагласити да се такозване хулне помисли (речима неописиве помисли везане за Господа Исуса Христа, Богородицу, светитеље…) исповедају сасвим једноставно као хулне, без било каквог описивања, будући да оне и нису наше већ их непријатељ нашег спасења намеће да би нас бацио у очајање и безнађе. Уосталом, као што то трезвоумни оци примећују, чињеница да нам те помисли веома сметају и стварају нам непријатан осећај сама по себи говори да то је то предлог са стране, који једноставно треба да одбацимо и да га не прихватамо, да не би у једном тренутку постао наша својина.

Код проблематике унутрашњих греховних стања, основни проблем је расејаност и непажња са једне стране, а недостатак умне молитве са друге. Та класична комбинација духовне раслабљености омогућава греху да унутар нас расте и неприметно све више осваја унутрашње просторе нашег бића. Уколико уз то постоји и лакомисленост и недостатак расуђивања, онда грех задобија широко поље да делује. 

При свему наведеном, веома је занимљиво да своју унутрашњу пустош обично не уочавамо, али да неретко дајемо себи за право да процењујемо нечије унутрашње грешно настројење. Разлог: немарни смо у молитви, збрзани, расејани, и стога не видимо своје унутрашње стање како ваља. Овде постоји један привидни парадокс – што човек више напредује у очишћењу душе, он у себи види више грехова, и обратно. То, међутим, не треба да нас чуди – на чистом зиду чак се и мала мрља примећује сасвим јасно, те тако и свети људи код себе виде и најмање недостатке, док на зиду који је сав у графитима можемо набацати прљавштине колико год хоћемо и мало шта ће се посебно приметити. Дакле, наше сопствено унутрашње стање духовне раслабљености, очитовано пре свега у непажњи и расејаности, неретко нас уводи у мислене грехе. 

Када би наш ум што чешће призивао најмоћније Име, речима Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, онда бисмо на самом нивоу предложене помисли сатирали грех и он не би имао шансе да се даље развије, већ би се на нивоу предлога „топио као восак на домаку огња“. Нажалост, пошто углавном нисмо у пажљивом молитвеном стању, хронично патимо од терора помисли, које нам се у глави роје као у кошници, што је основни показатељ да ум не дејствује како треба. Такво стање свакако треба исповедити и потражити лека од духовника, који ће нас увести у метод умне молитве у покајном духу.

Пошто већ имамо проблем са молитвом, требало би да се упитамо да ли имамо и проблем са вером. За почетак, сваки од нас нека се упита да ли искрено и тврдо верује и исповеда онако како верује и исповеда Православна Црква или, пак, верује по неком свом личном нахођењу. Ово је важно јер од вере све почиње, па тако и наша животна етика, колико год да тога често нисмо свесни. Стога, уколико постоји маловерје (односно сумња у истине Православља, у силу Божју, у промисао Божји) или кривоверје (неправославно умовање), такво стање треба препознати и исповедити. Слично томе, уколико верујемо исправно, али смо неблагодарни Богу или на име Божје хулимо у тескобама, такође, чинимо грех који треба исповедити. 

Посебан проблем у овом домену представљају случајеви издаје Бога кроз прихватање или практиковање различитих сујеверја. Сијасет је сујеверних навика којима се издаје Бог: од гледања у шољу и читања хороскопа (што многима делује као потпуно бенигна доколица, а у ствари је примитивно сујеверје неспојиво са православљем) преко одласка код разних гуруа, екстрасенса, врачара, гатара, белих/црних магова… све до узимања такозваних „хоџиних записа“ (који су и код муслимана забрањена пракса). Све наведено је за хришћане апсолутно неприхватљиво и представља ништа друго до чин духовне издаје, који као такав треба горко оплакати, што пре исповедити и никада више не понављати. Нажалост, већина људи нема апсолутно никакву свест о дубини пада у тим случајевима и чињенице да се свим тим сујеверјима практично одричу истините вере. Издаја ове врсте је посебно тешка уколико човек живи литургијским животом – на који начин је уоште могуће замислити спој тих грехова са присуством на светој Литургији и причешћивањем светим Тајнама Христовим? 

Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Можда је једно од најтежих места у Твом Јеванђељу то што си допустио да пшеница расте заједно са кукољем до коначног суда. Тиме си нас научио да Твоја Црква на земљи није сабрање светих колико заједница оних који се подвизавају тражећи светост.

Неки је достижу; други је назиру издалека; а многи је уопште не виде.

Хтео си да Твоја Црква буде заједница тражитеља истине — а Истина си Ти, и у Теби се открива. Па ипак, питамо се зашто је Црква до краја времена гоњена и у непрестаним сукобима.

У нашим расправама и ревности — које погрешно приписујемо Теби — уображавамо да бранимо Тебе и Тело Твоје распрострањено по читавој земљи.

А истина је да више припадамо овоме или ономе од Твојих слугу, него што заиста припадамо Теби.

Ти си нас научио и томе да се светост не дарује никоме осим онима који је истински траже уским путем.

Тако смо схватили да треба да будемо строги према себи, а не према другима, и да од себе захтевамо истину и праведност пре свега.

Потом си принео Себе, да истина, чистота и саможртвовање заузму највише место у Твоме створењу. Твоја жртва постала је истинско остварење Твојих чистих речи.

И зато што си се смирио и учинио да Твој живот буде сагласан са Твојом речју, сав Твој живот био је силазак.

Узнео си се само два пута.

Први пут — да би мноштво чуло Твоју науку, када си се попео на гору да им даш нови закон.

Други пут — на Крсту. На Голготи си дозволио да будеш уздигнут као мученик, загрливши свет раширеним рукама.

Но и то уздизање било је врхунац Твога силаска, јер Те је одвело у гроб, у земаљску пећину.

И кроз тај крајњи силазак Ти си васкрсао и излио живот — онај живот о коме си говорио у Јеванђељу, рекавши да си дошао да нам га даш, и то у изобиљу.

А ми често поступамо супротно Теби.

Волимо показивање и самоузношење. Више нам прија да нас људи виде као вође него као слуге и оце.

Желимо следбенике, чак и ако их водимо у пропаст.

Јер смо изнутра мали, тражимо да постанемо велики — не кроз Тебе, него кроз њих — да бисмо се осећали делотворно, утицајно и важно.

Ако Твоја деца, из љубави према нама, виде само нашу спољашњост, какав изговор имамо ми, који знамо ко смо и свесни смо нискости, слабости и нечистоте у нама?

Научи нас, Господе, како да се снижавамо, да би нас Ти узвисио.

Упути нас да разумемо истинско уздизање које приличи Твом народу и Твојим слугама.

Зар нам није довољно да останемо код Твојих ногу?

Зар се пуноћа не налази у слушању Тебе, као што је Марија изабрала добри део који јој се неће одузети?

У опијености сопственом важношћу и егоизмом, често Те заборављамо, Господе, и замењујемо Те својим следбеницима.

Постајемо обузети ђаволом који у нама пребива, следујући његовим шапатима, па Те више нити видимо нити чујемо. Тако нас таштина наводи да чинимо оно што сматрамо исправним — а у ствари то су наши сопствени греси.

И тако, Господе, више не знамо да разликујемо своје страсти од ревности за Твој дом.

Не допусти, Господе, да нас немири наведу да поступамо противно Твом Јеванђељу.

Помилуј нас и наше окамењено срце. Излиј на нас још више Своје богате милости.

Поверио си нам страшну одговорност, јер си изабрао да положиш Свога Светога Духа у нас — у крхке сасуде који се лако разбијају.

Како да сачувамо те сасуде, када је пад лак, а варљива помисао да смо ми Твоји изабрани исправитељи Цркве и света тако привлачна?

Господе, колико смо пута били у искушењу да поступимо против Твог Јеванђеља, да бисмо „боље“ послужили Цркви?

Колико пута смо нарушили Твоје Јеванђеље оправдавајући средства циљем?

И колико пута смо Те издали, стављајући Те по страни и користећи Те као средство за своје интересе и жеље?

Научи нас, Господе, да нисмо већи од Тебе, јер слуга није већи од господара свога.

Помози нам да прихватимо Твој пример — пример Онога који страда, а не гони.

Управи кораке наше, да Ти будеш наша прва љубав.

Даруј нам да Те више слушамо него што о Теби говоримо, да бисмо могли разликовати Твоју вољу од својих страсти.

Господе мој, кроз историју си нас учио да допушташ и спољашња и унутрашња гоњења када скренемо са истине и напустимо прави пут.

Немој нас строго кажњавати, Господе, јер то једва можемо поднети.

Сачувај међу нама остатак који сведочи о Теби — о пуноћи живота коју си нам наменио и о радости коју су анђели објавили када си посетио нашу земљу.

Људи се умарају од Твоје Цркве због нас, Господе. Опрости нам и управи нас на прави пут.

Тебе желимо, Господе. Не допусти да нас од Тебе одвоји оно што припада Теби.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Преподобни Симеон Дајбабски је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића. На крштењу је добио име Саво.

Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској богословији, а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске лавре. У Кијеву је замонашен, рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острог, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан.

На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној дајбабској светињи.

Преподобни Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа.

Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године на засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије – предговор из књиге “Преподобни старац Симеон из Дајбаба”, протојереја Василија Ивошевића, Цетиње 1991.

Пророчка је ријеч: „Сјећање на праведника је с похвалама”. Она се, ево, остварује и у наше дане на праведном Старцу Симеону из Дајбаба, код Подгорице. Лик његов и дјела његова и њему сличних људи, заборав, очевидно, покрити неће, а и не може. У временима великих забуна и беспућа, о. Симеон Поповић је ходио стемено, вјечно — новим путем чистоте, цјеломудрија и светости. Зато се и на њему испунила истина из Књиге Премудрости Соломона: „Часна старост није у мноштву љета, нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст — живот неупрљан” (гл. 4, 8—9).

Некадашња земља Зета, садашња Црна Гора, обилује каменом и јадом, али и олтарима правим на камену крвавом — и свецима у њима. Темељ њене духовне грађевине и њене историјске природе је Св. мученик Јован Владимир. Придржавају је и њену архитектонику одржавају четири непоколебива стуба: Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, праведни Деспот Стефан Штиљановић и преподобни Стефан Пиперски. Мошти Св. Арсенија Сремца, које чува у својим њедрима, опипљиви су свједок њеног непрекинутог светсавског насљеђа. Наравно, не и једини. Милује је и на дјетињу чистоту призива чедна рука новомученика Острошког Чобанина Станка. Сестринско-материнска жртвена љубав и дјевичански стид Преподобне Стефаниде (Стевке Бурчевић) из Враке код Скадра (савременица Старца Симеона, упокојила се 1945. г. у Битољу), препорађа је вјековима и обнавља духом и дахом вјечне Љубави.

Драгоцјени камен нашег времена уграђен у ту неразориву грађевину управо је Старац Симеон из Дајбаба. Живећи у овом вијеку великих промјена и заблуда, често крваво плаћених, али и времену драгоцјених искустава и прозрења, о. Симеон није подлегао забунама и заблудама. Успио је да прозре у суштину збивања, али и саму њихову Христолику потку; уз то и да поживи вјерно своме прозрењу и животном опредјељењу. Савременицима је као такав, зрачио својим животним примјером и дјелом, па сија, ево, и сијаће и својим потомцима. Примио га је Бог, по пророку, себи “да не би зло измијенило разум његов” (Прем. Солом. 4, 10), и то зло огромно, које се пред крај његовог земног живота испртило на његов народ. „Похитао је из зле средине” (исто, стих. 14), у времену велике смутње и распамећености, да би се у ове дане нашег враћања себи и памети, поново вратио, и засијао Црној Гори и много шире од ње, новом свјетлошћу препородитељског путоказа.

Старац Симеон у духу својих духовних предака, надахнут, у току свога школовања, руском побожношћу подизао је Манастир Дајбабе, светињу у непосредној близини некадашње Зетске Свете Горе, тј. бројних манастира на Скадарском језеру, процвјеталих у вријеме Балшића, сачуваних у народном памћењу и повјеоници. Тако је он, уствари, обнављао замрли духовни живот на црногорским просторима, а и шире, и тиме враћао своју и народну душу чистоти, припремајући је за велика искушења ратног и поратног безумља. То нам, управо, потврђује, у овој књизи, скицирани животни пут Старца Симеона као и избор из његових списа, придодат житију.

Манастир Дајбабе – видео

https://mitropolija.com/2026/03/31/prepodobni-simeon-dajbabski-7/