Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута.

*

Свети апостол Архип, један од Седамдесеторице, беше после светог Епафраса епископ у Фригијском граду Колосима, по сведочанству светог Амвросија. Зато га у својој посланици Филимону свети апостол Павле назива својим другаром у војевању. А свети Филимон беше угледан грађанин у Колосима. За свету пак Апфију свети Златоуст каже да је била Филимонова супруга. Овај свети Филимон када верова у Христа, дом свој начини црквом, јер се ту сабираху сви хришћани из Колоса, и у дому његовом као у цркви вршаху богослужења. Потом свети Филимон би од апостола рукоположен за епископа ради апостолства. Јер у то време свети апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место а неке као мисионаре путујуће по разним местима. Ови путујући епископи називали су се апостолствујући епископи, јер су били слати на апостолску проповед. И свети Филимон је био један од таквих епископа, увршћен у лик свете Седамдесеторице апостола. Путовао је по фригијским и другим градовима, проповедајући реч Божју. А пише за њега да је био и у Гази епископ.Света Апфија стројаше домашњу цркву у Колосима, дан и ноћ служећи Богу у посту и молитви, и одмараше свете који су се трудили у проповедању Еванђеља Христова. Хранила је сиромахе, просјаке и странце, тако да је њен дом био не само црква, него и гостопримница, и болница, и склониште свима који нису имали где главе склонити. У време пак неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосима беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Свети Архип и свети Филимон, који су у то време били ту, служаху свету службу. Незнабошци, пуни мржње на хришћане, сазнавши за овај скуп, нападоше их изненада, и разјурише Христово стадо, једне бијући а друге убијајући. Свете пак апостоле, Архипа и Филимона са светом Апфијом ухватише, и одведоше градоначелнику ефеском Артоклису. И он нареди да их све подједнако муче. Најпре их повалише на земљу и немилосрдно моткама тукоше, па их по земљи вукоше. Затим их сваког посебно у земљу до појаса закопаше, па камењем тукоше. И тако светог Филимона и свету Апфију убише, а светог Архипа једва жива из рупе извадише, и оставише деци на забаву. Деца се скупише, и светитеља ножевима избодоше. И тако апостолска тројица светих мученика претстаде на небу престолу пресвете животворне, божанске и нераздељиве Тројице.

Преподобни Јован Дамаскин je рекао: „Икона je такође Божанско Откривење, само што оно није написано словима, већ насликано бојама.“ Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално – духовно; да ce човек укључи у други – благодатни живот, који стоји изван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству.

Како je настајала икона? По чему ce она разликује од слике? Слика je уметничко приказивање; она je миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази стварност – што je већа сличност, сматра ce да je слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак – да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека.

Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном прволик (архетип), a несличност истиче: прволик не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога je икона увек условна: икона није портрет, икона je симбол небеског.

Господ je примио људско тело, Он je био видљив и опипљив. Светитељи су људи који су живели на земљи, али су постали носиоци Духа Светог; у њима су ce преобразиле људска природа и суштина, преобразили су ce кроз сједињење с Божанском Светлошћу, због тога, како смо већ раније говорили, у икони треба да постоји и сличност и несличност. Несличност, условност иконе je законита: човек који je на њој приказан налази ce у духовном свету, он нас гледа из вечности, области других димензија; због тога су духовно искуство и мистичко виђење Цркве створили канон иконе. Када би она била обичан портрет, не би ce радило о преображеном човеку, већ о његовом душевном, земаљском стању. Међутим, икона je прозор у вечност.

Код католика ce икона претворила у слику на религијску тему, на којој су приказани исти онакви људи какве видимо на улици. Због тога римокатоличка икона не узноси ум, не даје човеку могућност унутрашњег општења с оним ко je на њој приказан. „Портрет“ Неба не може да постоји, али симболи духовног присуствују у земаљском; иначе би човек био потпуно лишен сваке информације о небеском.

Постојећи канон иконописања je неопходан, православни иконописац мора строго да га ce придржава; ако ce овај канон нарушава, обавезно ce нарушава и наш унутрашњи однос према икони. Када ce икона претвара у слику, чак и ако je то и предивна слика, у подсвести почиње да делује пробуђено емоционално осећање, оно гута, отупљује и заглушује духовно осећање. Пред предивно насликаном („предивно“ у световном значењу ове речи, као уметничко дело) „иконом“ човек може да осећа, чак, и извесно молитвено узбуђење, али ће то бити узбуђење земаљском лепотом, при чему ce човек неће одлепити од земље, већ ћe напротив, бити прикован за њу.

Aко икона није насликана пo канонима Цркве она ce претвара или у апстракцију или у слику која одражава земаљску реалност и земаљске категорије лепоте. Таква „приземљена“ слика није кадра да у човекову душу унесе мир и спокој, није у стању да му открије светлост Вечности. Она може да изазове естетско осећање и естетско задовољство, које je у ствари фалсификат духовног осећања, истанчана страст непросвећене душе.

Карактеристично je да су највећи скулптори Ренесансе често приказивали обнажено људско тело, чак и ако je пред њима био задатак да прикажу ликове Анђела или Мученика; самим тим су они свесно или несвесно подвлачили своју генетску везу са паганским вајарима Грчке и Рима. Али, икона je истовремено управо симбол, она не може бити апстракција. Апстракционизам, пак, ствара знакове које сваки човек подвргава својој личној, унутрашњој интерпретацији, због тога он не може да сједини вернике који ce налазе у храму.

Дакле, православна икона не сме да ce изроди ни у натурализам Ренесансе, ни у апстракцију потпуно одвојену од објективне реалности. И у једном и у другом случају она престаје да буде икона. Апстрактни знаци нису икона; они понекад могу да пробуде неко мистичко осећање, осећање неке тајне, али не могу добро да усмере ово осећање, да га испуне садржајем; a оно што je главно – они су потпуно неспособни да сједине човекову душу са оним кога приказују. Што ce тиче натурализма ренесансе он само још више приземљује и оземљује човека.

Икона мора да узвисује човека, да га узноси ка духовном свету, a натурализам Ренесансе je сам духовни свет срозао до нивоа земље. Икона je за нас сложен лик у којем нема огледалског приказа, али постоји препознавање онога коме ce молимо; препознавање – зато што ce онај кога препознајемо налази у другом свету, у другим димензијама, a притом остаје иста личност. Отуда већ помињана сличност и несличност иконе. Отуда симболика у детаљима иконе: условно приказивање крупних очију, високог чела, уских усана. Овде je истакнуто: очи су способност за духовно виђење, усмереност људске душе ка Небу, способност за мистичко созерцавање, усмереност ка Богу; очи одражавају унутрашње виђење људског срца. Широке усне су симбол чулности, уске – знак аскетизма. Отуда икона за нас није апстрактни знак или портрет него свештени приказ.

Иконописац обавезно мора бити укључен у црквени живот, a ако није тако, он ћe у најбољем случају бити савестан кописта, a у најгорем – фантазер који ће верницима наметати своје сопствене фантазије, снове и представе о духовном свету са којим он сам нема ништа заједничко. Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су ce иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су ce сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен je молебан Светитељу на чијем лику je иконописац радио. Затим, за време сликања иконе ce читао Псалтир. Тако je икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што je више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве. И ако уметник занемарује иконописни канон то значи да он искуство Цркве хоће да замени својим сопственим индивидуалним искуством.

До процвата западног, римокатоличког сликарства и уметности долази у доба Ренесансе. Ренесанса значи „препород“. О каквом препороду ce овде ради? О препороду античке уметности, о препороду паганства. Многобошцима je нарочито било својствено да приказују богове са Олимпа, да израђују њихове статуе од метала и камена. Статуе паганских богова су са људске тачке гледишта биле тако предивно урађене да су до нас дошла предања о томе како су ce неки људи безумно и страсно у њих заљубљивали. Тако су и сликари епохе Ренесансе тежили ка томе да на платно пренесу живе и пластичне облике. У фигурама „светитеља“ које су са људске тачке гледишта приказивали генијални, али духовно слепи уметници Ренесансе, осећамо присуство не духа, већ тела и крви. Ha њима постоје пластичност, лепота, и заједно са тим – тешка материјалност, затвореност у вештаство људског тела, његова тежина, масивност, страсност, „приземљеност“.

Икона je мистична, a слика психологична. Слика код човека изазива одређена емоционална осећања, икона – духовна, мистичка осећања. У икони епохе Ренесансе, овом врхунцу миметичке религијске слике обоготворен je сам човек, апсолутизоване су његове земаљске страсти, његово земаљско постојање.

Друга крајност je карактеристична управо за наш век: то je апстрактна уметност. У њој je језик иконе такође изгубљен. Апстрактна уметност je увек дубоко индивидуална и субјективна. Уместо симбола она користи лик, али лик деформисан, изврнут, као да je преврнут наопако, који често личи на неке кошмарне сижее, на неки привид, наглашену илузорност.

Уметник – апстракциониста ce бави мрачним дубинама подсвести, он из ових дубина изводи путем асоцијација мрачне, нејасне снове, као што чаробњак изводи авети из ноћне таме. „Апстракција“ je апстраховање, одвајање од конкретности, од реалности, то je бекство у ништа, то je поезија мрака и хаоса безумља, поезија катастрофе. Због тога апстрактна уметност никада не може да постане уметност храмова, она никада неће моћи да носи и одражава у себи симболику храма.

Сама Црква значи јединство, заједништво, усредсређеност. Црква je заједништво молитве, богослужења, заједништво симбола. Црквена уметност приказује преображену човекову личност просвећену Таворском Светлошћу. Светитељ гледа у овај свет из вечности. У црквеној уметности није приказана просто људска личност, већ ологосена личност, односно личност у којој je пробуђен унутрашњи логос, личност преображена Духом Светим.

A у апстрактној уметности je приказан други свет: распад личности, њена деформација. Апстрактна уметност je унутрашњи раскид, предосећај будућих катаклизми и потреса.

У црквеној уметности oceћa ce надање на вечни живот и васкрсење; у апстрактној уметности ce oceћa дах смрти и задах труљења.

У црквеној уметности вечна, невидљива светлост прониче и излива ce као изнутра из ликова који су приказани на икони. У апстрактној уметности осећамо мрак који извире из „дубина“ слике.

У црквеној уметности je позадина Вечност; у аптрактној уметности je позадина Васељена која ce распада у агонији.

Црквена уметност je налазила свој израз и надахнуће у манастирима, у пустињама, у молитвеним созерцањима. Апстрактна уметност – у психијатријским болницама, у опијености наркотицима.

У црквеној уметности ce не само човекова личност него и цео свет виде преображени у Божанској Светлости, овде ce открива завеса над тајном вечности. Апстрактна уметност je стање очаја или хладног демонског презира према свету.

Црквена уметност носи у себи огроман потенцијал духовних вредности, лепоту врлине. У апстрактној уметности свет je најчешће приказан са изразитим натурализмом и цинизмом, у стању експлозије и распада; он ce овде види кроз призму демонског мистицизма, преживљавања ужаса будуће глобалне катастрофе.

Апстракционизам je мрачна поезија смрти, реквијем неизбежног краја, у којем одјекују звуци страшне безизлазности. Узлетање апстракционизма je пад у провалију. Апстракционизам не може да прикаже људску личност, он приказује само фрагменте људског тела или од њих направљену конструкцију као мртав модел човека. У апстракционизму ce уместо љубави потура ужас; где нема љубави нема ни јединства, тамо je све у распаду, сукобу и непријатељству. Тамо je бунт ствари против човека и бунт човека против Бога. Тамо ce човек, који треба да служи као карика измећу духовног и физичког света, сам налази у стању распада. Због тога апстрактна уметност представља трзаје и грчење болесног света.

Свет који je изгубио Бога грчи ce у агонији и уметник-апстракциониста стоји очаран овом мрачном сликом. Апстракционизам je уништавање облика, због чега ce слике апстракциониста доживљавају субјективно. У апстрактној уметности царује дух опијености, сведозвољености, оне привидне слободе која прелази у плес смрти.

Слично ce сличним познаје. Човек познаје икону кроз усавршавање, преображавање душе и икона сама помаже овом преображају; традиционална слика ce доживљава посредством културе емоција, естетизма, под којима ce често крије култ истанчаних страсти. A апстракционизам ce сазнаје кроз утицај најмрачнијих инстинката и склоности пале људске личности.

Архимандрит Рафаил Карелин

Преузето из књиге „Са Христом ка висотама обожења – о подвижничком животу у Цркви“

извор

Објављујем једно ново чудо Светог Калиника, митрополита Едесе, које се догодило једном малом детету коме је дијагностикован изузетно агресиван карцином на мозгу.

Опис је од његове баке, која је радила у здравственом систему на угледном положају.

Не објављујем имена, али изјављујем да су у питању моја духовна чеда.

***

„На Ваш подстицај забележила сам и шаљем Вам историју болести и ток обољења нашег унука (Н). Мали (Н) рођен је 30. марта 2021. године, а у узрасту од девет месеци дијагностикован му је изузетно агресиван карцином на мозгу. Тип тумора био је AT/RT, са смртношћу од 73%. Обавештени смо да је у свету било пријављено 700 случајева, а у нашој земљи три.

Све се одвијало веома брзо: прегледи, резултати, лекарске одлуке у вези са начином лечења. Дете се погоршавало из часа у час. Хитно је оперисано јер је дошло до израженог неуролошког погоршања.

Интервенција је требало да траје више часова, јер је тумор био велики (8 цм). Пре уласка у операциону салу предали смо особљу икону Светог Калиника и дрвену кутијицу са веома малим делићем његових светих моштију. Сви лекари били су обесхрабрени и нимало оптимистични. Припремали су нас за најгоре...

Наш мали је издржао, тумор је у потпуности одстрањен и пребачен је у јединицу интензивне неге. У интензивној нези остао је десет дана, а родитељима је због ковида било дозвољено да га виде тек петог дана. Тога дана почео је да се буди и да успоставља контакт са околином.

Лекарка интензивне неге рекла им је да је невиђено да се тако добро пробуди после тако тешке операције и додала да дете „има Светитеља". И заиста, имао је. Поред његовог јастука, у стерилној кесици, налазили су се икона и мошти Светог Калиника. Толико дана Светитељ је био уз нашег малог и чувао га.

У наредном периоду уследиле су бројне операције, три циклуса тешке хемотерапије, три мегатерапије, једна септичка епизода и два епилептичка напада. Током једне године дешавало се све наведено, али дете је изгледало као да није болесно... Сваке вечери мајка га је осењивала знаком крста освећеним уљем светих и моштима Светог Калиника и покривала га шалoм герондисе Галактије.

Болница је читаву годину дана била дом детета и његових родитеља. У мозгу су постојала још два мања жаришта: једно је нестало, али друго, које се налазило у близини можданог стабла, остало је непромењено. То је забрињавало лекаре, али нова операција била је искључена због опасности саме локализације.

Једино што је преостало била је радиотерапија, али она је могла да се спроведе тек након треће године живота. Тако смо чекали да порасте, а у међувремену је примао блажи облик хемотерапије оралним путем.

Када смо у марту 2024. године започели процедуре за одлазак у Италију, где је требало да прими посебну врсту радиотерапије (протонску терапију), лекари су ради бољег исхода предложили нову операцију, са циљем да се уклони што већи део тумора или, ако је могуће, цео. Неурохирург који је извео прву операцију одбио је да је поново изведе због високог ризика.

У нашој муци затражили смо мишљење и специјалиста из Америке (Boston Children's Hospital), који су били сагласни да се покуша уклањање дела или целине тумора.

Нови неурохирург дао нам је следећу статистику: 50% да достигне тумор без оштећења (парализе нерава и сл.), 25% да уклони део без последица, 20% да не успе да му приступи и 5% да све пође наопако...

Упозорио нас је да ће операција бити изузетно тешка и дуга. Николакију смо рекли да ће доктор уклонити „лоптицу" коју је болест оставила у његовој главици. Анестезиолог нас је, ради утехе, обавестио да су по нашем захтеву током читаве операције поред њега постављени икона и мошти Светог Калиника.

На наше изненађење, већ после два и по сата лекар нас је обавестио да је операција завршена, да је све прошло добро и да је узет материјал за биопсију. Анестезиолог нас је упозорио да се не уплашимо ако дете буде дуго спавало.

Међутим, када је мајка ушла у салу за опоравак, затекла га је како прича, пева и радује се. И тада је рекао: „Мама, да ли је отишла лоптица?" Присутне сестре и анестезиолог питале су: „Која лоптица?" А он је одговорио: „Лоптица што је била у мојој глави. Узела ју је Пресвета Богородица и Свети Калиник и бацили су је у море!" И то је поновио два пута.

Медицински, и према светској литератури, када у мозгу постоји више жаришта, готово је немогуће да су различите природе, па су сва од почетка сматрана AT/RT (атипични тератоидни рабдоидни тумор).

Дан пре куповине авионских карата за Италију обавештени смо да је патохистолошка лабораторија Медицинског факултета у Атини, после бројних анализа, закључила да није реч о малигном, већ о бенигном тумору! То је заиста било чудо! Теоријски, дете је било чисто.

Лекари су нас обавестили да је у свету то био тек трећи случај AT/RT са другом врстом лезије у мозгу.

Тако је избегнута радиотерапија, страшне компликације друге операције, а свака терапија је обустављена.

Лекари не могу да поверују не само да је жив, већ да је и веома добро. Код ове врсте ембрионалног тумора 87% деце не доживи више од две до три године.

Наш мали за неколико месеци пуни пет година и редовно похађа предшколско. На крају да Вам кажем да су нам 7. овог месеца лекари саопштили да је на последњој магнетној резонанци (4.11.2025) бенигни тумор некротизовао!

Хвала Вам. Опростите што сам опширна, али желела сам да Вам изложим читав ток болести нашег малог.

Благодарна сам и хвала Вам за све. Прослављам Бога, Пресвету Богородицу и Светог Калиника и герондису Галактију, који су од првог тренутка уз нас, укрепљују нас и теше.

Иштем Ваш благослов.

- - - -

P.S. Ваше Преосвештенство, наша породица удостојила се чуда. Читав ток болести био је невероватан. Сви лекари и медицинска заједница су га били отписали. Живо смо осећали присуство Пресвете Богородице и Светог Калиника, што нам је давало наду и снагу.

Запањујуће је да дете није имало ниједно повраћање нити компликацију услед хемотерапије и да је поднело тако токсичну и опасну терапију као да се то њега не тиче. Од самог почетка била је очигледна милост Божија над њим.

Наш мали веома воли Светог Калиника, целива га, пева му. Нека нам Бог буде милостив. И Вас молим да се молите да издржимо све што Његова љубав допусти за нас. Ваш благослов."

Извор и фото: Νέο θαύμα του Αγίου Καλλινίκου, Μητροπολίτου Εδέσσης - romfea.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Рођен у Италији од родитеља благочестивих. Би најпре архиђакон код папе Сикста III, а по смрти овога узведен, и преко своје воље, на престо папе римскога. Кад је Атила са Хунима дошао близу Рима и спремао се већ да разори и сагори овај град, Лав изађе пред њега у архијерејском одјејању, укроти гнев хунског вође и отклони пропаст Рима. Колико се Атила дао усаветовати од светога човека, толико се морао устрашити од визије апостола Петра и Павла, који стајаху поред Лава, и пламеним мачевима прећаху Атили. И не само да је Лав спасао Рим, него је он помогао много спасењу Православља од јереси Евтихијеве и Диоскорове. Јерес ова састојала се у сливању божанске и човечанске природе Христове у једну и, следствено, у одрицању две воље у личности Господа Спаситеља. Због тога би сазван IV васељенски сабор у Халкидону, на коме се прочита посланица Лава, коју Лав беше написао и положио на гроб светог Петра, а свети Петар исправио. Пред смрт провео је четрдесет дана у посту и молитви на гробу апостола Петра, молећи овога да му јави да ли су му греси опроштени. Апостол му се јави и рече да су му сви греси опроштени, осим грехова у рукополагању свештеника (из чега се види колико је тежак грех недостојног рукополагати). Светитељ поново припадне на молитву док није био извештен да су му и ти греси изглађени. Тад мирно преда душу Господу. Свети Лав упокојио се 461. године.

Тропар (глас 8):Наставниче православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче васељене, богонадахнути украсу архијереја, Лаве премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Поштована браћо и сестре, искусни лекари који лече људске болести, често људима тешко оболелим упућују следећу поуку и савет – да се врате у свој родни крај, у своју кућу и тамо где су рођени да удишу тај ваздух, да их то завичајно сунце сија, да се хране оном храном којом их је мајка у почетку хранила. Пример показује да су многи болесници послушавши лекаре, излечили се од тешких болести повраћајем у свој родни крај, у свој завичај, свом сунцу, својим потоцима и својим ливадама, својој храни и свему ономе у чему су одрaстали као мали.

Велики духовници, браћо и сестре, људи који бдију над душама многих, поготово они, који имају своју духовну децу, такође, када се разболи човек душом, духовно, исто тако упућују сличну поуку својој духовној деци, да се врате Вери својој, да пију са чистих извора воду бистру и да се хране храном коју им је Црква оставила кроз векове. Браћо и сестре, видите како је то слично материјално, односно телесно и духовно.

Данас је црква одредила нама свима, који се православни зовемо, да извршимо смотру над собом. Да ли сте то учинили данас? Ако нисте, учините то вечерас, док времена има. И ако нисте то учинили, знајте, да идуће године, ако Бог да, да дочекамо у здрављу и животу, да то учинимо, браћо и сестре, да извршимо и ми, српске владике, и српски свештеници и монаси, и ви, браћо и сестре, духовну смотру над собом – каква нам је вера. Па ако није добра, да се што пре вратимо тамо где ћемо је стећи онакву, како су нас учили у почетку наши родитељи, а ми заборавили њихову поуку, њихову науку и отпадили се од те вере, Свете Вере Христове и апостолске, да се брзо тамо враћамо. Учините то вечерас, није касно. Пропитајте себе вечерас, пре спавања, или кад кренете да спавате – где сте, где смо и шта смо.

Недеља Православља – браћо и сестре, данашњи дан је сличан великој и највећој духовној планини која постоји. Црква нас позива да се попнемо духом на ту планину. Шта ћете видети, браћо и сестре, са те и такве висине? Видећете прошлих двадесет векова. Видећете самога Христа, апостоле, оце, мученике, исповеднике, све до наших дана велике ревнитеље Цркве Божије. То ћете видети са те планине. А на њу је се лако попети, ако хоћете. Учините то сада и сагледајте то – док времена има, браћо и сестре.

Ту ћете видети каква је вера наша. Са те планине видећете шта је Христос говорио. Чућете сваку реч Његову. Све што је говорио Господ – јесте живот. Ниједна једина празна реч није била. Ништа мање него што треба није казао и ништа више него што је потребно. После Њега, свети апостоли Његови, продужили су и наставили баш онако како је Он говорио, никако другачије. А свети оци Цркве Божије, озарени Духом Светим, понирали су у Веру Христову, односно у науку Христову, веру апостолску, а поготову, исповедници који су говорили и писали, као што су Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Јован Златоусти и многи други, држали су се тачно како је Господ Исус Христос рекао, и нека се постиде највећим срамом и стидом, они који говоре, да је црква наша окамeњена, конзервативна – јер није модерна. Не дао Бог да будемо модерни, као што су неке тзв. цркве модерне, па видимо како то изгледа богослужење њихово и учење, сваки дан се мења нешто ново. И позивају нас да изађемо из тог “конзерватизма“, зато што знају да стојимо чврсто у Вери Православној, коју данашња недеља сведочи, и боре се да од нашег блага и богатства духовног отму, односно завидећи, да нам узму оно што је најдрагоценије, што управо они нису кроз историју сачували. То је Вера Православна – Христова, апостолска и отачка вера. Она је вечно савремена, вечно модерна. Проповеда са на модеран начин, језиком овог времена, али истине њене су такве, да се не сме нипошто, ни по цену живота одрећи таквих истина.

После светих апостола, браћо и сестре, кога ми имамо за учитеље вере наше? То не смемо заборавити! Имамо Кирила и Методија, дивне учитеље наше, имамо Светог Саву – сунце Србије и сунце србске цркве, оца Владику Николаја и оца Јустина Поповића и многе друге, браћо и сестре. Они су проверени – не проверавајте ви њих! Него себе проверавајмо вером њиховом.

И када нас позивају, Европа или не знам ко, да притекнемо тамо, јер отуда тече мед и млеко, знајте да отуда теку све јереси, и сва мука овога света, и неправде, отуда лете бомбе, отуда лети дипломатија, која укида оно што се не сме укинути – срце у једној држави, срце и вера у човеку. Зато нам шаљу изасланике из Рима. Екуменизам, шта је то – отров живи! Светски Савет Цркава – отров живи! Нећемо тамо, остајемо ту где јесмо, зашто су се борили наши оци и ми ћемо њиховим путем, јер нема два живота, па да се буде у другом овде на земљи, да се исправимо и да кажемо – грешили смо пре, е сада нећемо. Један је живот овде на зeмљи. Зато, имајмо мудрост и корачајмо путем отаца наших.

Наша вера, браћо и сестре, није вера гитаре и музике, вера празних прича и свега што не ваља. Вера Православна се купала и купа у крви. Чијој? Христовој, најдрагоценијој крви. Окупана у крви најбољих следбеника Христових. Замислите само Св. Георгија, коме су ексерима месо откидали парче по парче и који Га се није одрекао. Скупа је та крв, браћо и сестре! Скупа је крв многих који су је пролили за Веру Православну и зато данас, читајући анатеме које је црква прописала, упозоравамо да постоје многи који то руже и који обезвређују крв Христову. И зато ако се не покају, сигурно је то анатема, како каже света Црква.

Браћо и сестре, крв Господа Исуса Христа, не заборавите то никада и зато не клоните у вери, попрскала је почетак и крај вере наше. Немојте да газимо по крви Христовој, браћо и сестре! Не причајте са онима који криво уче! Не дружите се са њима! Останите чврсти на темељима вере Христове, јер је вера наша окупана крвљу Христовом. Скупо је то, браћо и сестре! Зато и јесмо вечерас, овако читали, овако се молили, овако се дивили ономе што смо прочитали, сви, и ја као епископ Цркве Божије, и ви као верни народ Цркве Божије, деца Цркве Божије.

У чему је снага Православља, браћо? Снага Православља је увек, и остаће, у томе, што је давала своју крв, а никада туђу није проливала. Један од великих архијереја србске цркве, блажене успомене сада, овако тумачи на данашњи дан, па каже: Три најгоре авети, три седмоглаве аждаје, устајале су кроз историју против светог православља. Прва јесте, Нерон – Нерони, Диоклецијан – Диоклецијани и сви императори римске империје. Чинили су нешто тако страшно да је Пертулијан рекао, да поток крви тече градовима, градом Рима, али да је крв хришћанска – семе за нове хришћане. На крвљу је вера наша саграђена, браћо и сестре! Зато и јесте скупа и нема коцкања са њом. И нема преговора и разговора. Друга седмоглава аждаја јесте, Ана и Кајафа, Ирод, Понтије Пилат, књижевници и фарисеји, они који су Господа Христа убили на Голготи. Трећа седмоглава аждаја, можда и најстрашнија, јер је ове две било лако победити, али ову је тешко победити, данас је моћна, а то су – јереси. Све јереси у Цркви Христовој од почетка па до данас, које су поражене, све скоро, на седмом васељенском Сабору, чију успомену данас славимо, као дан победе православних над иконоборцима и тријумф светих икона. То је Недеља Православља! То данас, ми православни празнујемо.

Јереси, та седмоглава аждаја је унутрашњи непријатељ, који разара Цркву Божију, Тело Христово – изнутра. То је болест која се не види, која изнутра дејствује, и њу лекари увек теже лече, него ону болест што се споља види. И узвикује велики архијереј: Све три аждаје са седам глава, а ова задња са милион глава, су побеђене и пале су. Где је фараон из Кеопсове пирамиде и остали? Мумија – бог Египта. Мумија – нема га. Где је Господ Христос, браћо, живи Бог наш. И чули сте како је дивно хор певао, кога посебно похваљујем вечерас, кад је певао Ко је Бог велики као Бог наш. Ти си Бог који твориш чудеса. Који Бог твори чудеса, браћо и сестре? Ни један – сем Христа Бога Живога.

Поред многих јереси, нећемо заборавити римску јерес – римског папу, који је највећу јерес прогласио на овоме свету, када је рекао, да је он намесник Сина Божијег, vicarius filii dei. Како то, папо римски, како ти, смртан човек, можеш бити наследник, намесник Сина Божијег? – Није истина, ма колико то било тешко да разумеју и да схвате. Он је родио Мартина Лутера, а Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом, које често пута крв људску пију, децу убијају да би крв пили, разне секте ужасне, које су плод, рекао сам чији. Да би те секте покушавале да се шире и по Ваљеву, али  православни ваљевци, снажни, очлврсли у вери, људи Николајеви и људи Јустинови, и свих других светих отаца, то одбијају, јер би било срамота да слушамо, поред Владике Николаја и Јустина, такве гадости које се говоре и такве секте, које ничему не воде, него само најгорем. Чуј, брате Србине и сестро Србкињо, и остај чврст у Вери Православној, учи Веру Православну, моли Бога да ти просвети разум да разумеш и да знаш, шта је свето Православље, окупано у крви Христовој.

Данас, браћо и сестре, ислам надире у свету и он је претња Вери Православној. Ислам који каже овако: Ми верујемо у силу Цркве Православне, јер многи долазе Светом Василију Острошком, а поједини муслимани су и излечени у Острогу, али не верујемо у књигу њихову. И добро.

Шта каже запад? Шта каже Рим? Они кажу: Ми верујемо у књигу једну, у који и православни верују, то је Свето Писмо, али не верујемо у силу њихову. Зато су празни и немају силе. Где је Божански Огањ на дан Велике Суботе – ко то може произвести? Сам Христос! А ко кад моли? Не папа или бискуп, него само јерусалимски патријарх. Онда избија Огањ Божански, пламен, на који можете ставити руку своју, а да вас не опече. И сам сам се у то уверио. Шта је то – Света Вера Православна!

Каже наш Св. Владика Николај, пита се: Што Бог кажњава, односно не кажњава, него упозорава, православни свет разним недаћама, као што је ова на Косову и Метохији, од светских моћника форсирана и наметнута, од “браће хришћана” из Вашингтона и Рима. А шта је рекао један “велики“ римски свештеник: Да се можда бомбама могу православни опаметити. Знате ви то сви. А Николај каже овако: Бог кога воли онога и упозорава, онога и кажњава, односно опомиње онога кога воли.

Зашто? Зашто је Православље на великом искушењу данас? Да не будеш земља, да знаш да си небо! Да се не привежеш за земаљско, него да знаш да си небески човек. Да вреднујеш небеске вредности изнад земаљских вредности. Зато те Бог упозорава и није прошло сто година да ево, наша вера Православна код србског народа, није пропуштена кроз најстрашнији огањ рата и пакла. Ти си, брате и сестро, злато! Ниси земља, ниси руда злата. Цео свет је вредан пред Богом, и сваки човек је вредан, и сваког човека поштујемо, без обзира што греши, и што су овакви и онакви. Бог зна, ко је какав. Али такви остају земља – а ти, православни човече, да не би остао руда злата, да не би остао земља, мораш бити бачен у усијане пећи, да усијана пећ прочисти и одбаци у теби што је земља и да засијаш као злато. То си ти, брате Србине и сестро Србкињо! То је руски велики народ, грчки, румунски, бугарски и остали правослани народи света, су руда злата бачена у огањ, и изшавши из огња засијала је као сунце.

Данас, учинимо смотру над собом пред Богом. Немојте заспати, а да то не учините. Колико смо православни? Владика Николај каже: Кад вршите смотру над собом, најпре питајте себе – да ли некога не мрзиш. Ако то имаш, не иди даље. За све се можеш исповедити и за све се можеш покајати, али ако ово прво не учиниш, немој даље ићи, јер ти неће ништа вредети. Како је то дивно, али то није лако. Али баш због тога што није лако, драгоцено је да опростима свима све.

Шта ћемо, браћо, ако има празнине у нама, ако наша вера, није баш како треба, ако негде затаји? Ако не постимо пост, кршимо га. Сутра мрсимо – неко каже: Може. Како може? Јес’ ти борац? Јес’ ти војник Христов? Како смеш? Како смеш то чинити сутра? Нећу! Хоћу да постим седам недеља – слава Ти Боже, што си нам тако дао! Да ојачам, да будем духом јак. А како би наши лекари, односно медицина казала: Што поснија храна – то здравије тело! Чујте медицину савремену. Нека чују они који цркву неће да чују. А ви који слушате глас цркве, знајте да је црква старија од медицине, много старија и ово је њена мудрост: Четири поста у току године, да се тело прочисти, ум разбистри и да Веру Православну држимо и чувамо. Јер како ћемо другачије знати ако нисмо просвећени и ако наш ум није бистар. А бистар је итекако, ако се одричемо меса и мрсних производа и постимо. Тада се чисти људски ум. Тада Бог долива Духа Светога у тебе дајући ти просвећење. И онда много боље, много више и јаче знаш, верујеш и живиш.

Зато, ако има празнине, браћо и сестре – покајмо се! Дивно покајање примиће благи Бог, опростиће све. Нема греха који неће опростити. Покајмо се и узвикнимо Њему: Оче, сагреших Теби, Небу и Теби, опрости Оче. Како ће нас Господ једва дочекати, како ће се радовати, како ће нас волети. Нема греха, брате и сестро, који Господ неће опростити! Зато, покајмо се, ако смо грешили према вери својој и нисмо је довољно имали, колико треба, док има дана – то је најважније.

Дани се броје, браћо и сестре! Дани су свима избројани, само ми не знамо, колико ће то бити дана. Зато – кајмо се, док времена има, како песник наш рече.

Данас је победа икона над иконоборцима. Сада ће наша два свештеника изнети икону Христа и Богородице, и поставити ту поред те иконе, па вас молим – поклоните се душом и телом пред светим иконама, јер су свете иконе, браћо и сестре, ликови Господа Христа и Богородице.

Па саветује један велики светитељ: О, ти, који црташ, фарбаш икону лика Христа, Богородице и светитеља – ти си чудотворац, твој живот мора бити свети живот! Ви који радите иконе, чујте то. Па каже тај светитељ: Ја вас молим, оно што ја у својим мислима, недовољним и оскудним, нисам могао узвеличати Цара Господа, Мајку Богородицу и Његове свете, учините то ви, са четкицом у руци и бојама, насликајте и осликајте моћније Христа Бога нашега, јер то што је на икони јесте сам Бог коме се треба поклонити.

И ми, браћо и сестре, поклонимо се Недељи Православља, што значи, поклонимо се Господу Христу, Богородици, светим иконама и свим светим. До земље се поклонимо, из све дубине срца свога.

А на све вас, браћо и сестре, који држите Веру Православну, и који тако чврсто стојите у Вери Православној, призивам благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и благодат Духа Светога, нека буде са свима вама, овде и у све векове, и у сву вечност. Амин

извор

Отац Стивен Фримен је православни свештеник у Сједињеним Америчким Државама и један од најчитанијих савремених православних духовних писаца на енглеском говорном подручју. Након дужег богословског и пастирског искуства у англиканској заједници, прешао је у Православну Цркву и примио је свештенички чин у Православној Цркви у Америци. Ширу публику стекао је посредством свога блога „Glory to God for All Things", на којем на приступачан, али богословски утемељен начин тумачи теме из области православне духовности, светоотачке мисли и односа између вере и савремене културе. У свом богословском приступу посебно наглашава светотајински поглед на свет, значај исихастичке традиције и искуствено познање Бога. Његови текстови и књиге допринели су ширем представљању православне духовности западној, превасходно протестантској и секуларној публици.

           Мало је ствари у савременом свету које су тако тешке као пост. Није проблем само у промени начина исхране — проблем је у самом појму поста и у ономе што он заиста подразумева. Он припада другом свету.

           Разумемо дијету — промену начина исхране ради побољшања изгледа или здравља. Али променити начин исхране ради богопознања или ради правилног празновања црквеног празника — то нам је страно. Прво питање које постављамо обично гласи: „Како то функционише?" Живимо у култури утилитаризма — желимо да знамо чему нешто служи. А иза тог питања крије се захтев да нешто има смисла по нашим мерилима, да њиме можемо управљати, употребити га како желимо и обликовати по сопственим потребама. Можда би се и пост могао „унапредити"?

           Савремено схватање човека види личност пре свега као индивидуални центар избора и одлуке. Човек се посматра као производ својих одлука — наш живот се потврђује кроз сопствени избор. У том смислу, ми смо управитељи.

           Са становишта класичног хришћанства, овакво виђење има бројне недостатке. Иако смо слободни да доносимо одлуке, наша слобода није неограничена. Највећи део нашег живота није резултат самосталног избора. Савремена реторика најчешће је усмерена ка онима који имају богатство и моћ, велича њихове приче, док слабост оних без моћи прикрива обећањима која се ретко, ако икада, остваре.

           Наш живот је дар Божији, а не дело сопственог стварања. Класични хришћански духовни живот није обележен самовољом и самодетерминацијом, већ самоиспражњењем (кеносисом) и путем Крста.

           Када се савремени хришћанин суочи са временом Великог поста, питање често гласи: „Чега желим да се одрекнем у посту?" Намера је добра, али је питање погрешно постављено. Велики пост тако брзо постаје још један животни избор, потрошачки пост.

           Практиковање традиционалног поста знатно је умањено током последњих векова. Римокатоличка црква изменила је своје прописе и поједноставила Велики пост (данас он подразумева само уздржање од меса петком током Великог поста, што га чини сличним осталим петцима у години). Протестантске заједнице које обележавају период Великог поста не нуде формална правила поста. Појединац је препуштен самоме себи.

           Православље и даље чува пуни традиционални поредак поста, иако се у пракси често врше извесна прилагођавања (сама „правила" првенствено су настала у монашком контексту). Пост се у основи састоји од уздржања од меса, рибе, вина и млечних производа, односно подразумева начин исхране сличан веганском. Неки уз то ограничавају број оброка и начин припреме хране. Наравно, једно је имати установљен пост, а друго заиста га држати. Није ми познато да постоји истраживање о томе како православни хришћани у савременом свету заиста посте. Моје пастирско искуство показује да се људи, углавном, труде да уложе озбиљан напор.

           Да ли све то уопште има значаја? Зашто би се хришћани савременог доба бавили једном традиционалном праксом?

           Оно што је у савременом свету доведено у питање јесте наша човечност. Представа да смо самопотврђујуће индивидуе које саме себи дају идентитет — једноставно није тачна. Ми очигледно не доводимо себе у постојање — живот нам је дарован. И највећи део онога што чини наш живот такође је датост — дар. Тај дар не доживљавамо увек као нешто са чим смо задовољни — често бисмо желели да будемо другачији него што јесмо. Али мит савременог света гласи да ми сами стварамо себе и сопствени живот, да је наш идентитет производ наше воље и избора. Ми смо, наводно, само оно што одлучимо да будемо. Тај мит је изузетно погодан као темељ културе засноване на потрошњи. Идентитет се може „купити". Богати имају далеко већи избор могућих идентитета; сиромашни су углавном приморани да остану оно што заиста јесу.

           Међутим, једини истински аутентичан људски живот јесте онај који примамо као дар од Бога. Духовност избора и потрошње, која се представља као слобода, у суштини је празнина. Идентитет који сами конструишемо пролазан је и несталан, плод маште и тржишта. Навике тржишта поробљавају човека — Велики пост је позив на слободу.

^{Савремени Велики пост}

           Почетак истинског Великог поста у савременом добу јесте одрицање од духа овога света. Под тим подразумевам одрицање од идеје да сте самостворена и самопотврђујућа индивидуa. Ви нисте одређени својим изборима и одлукама, а још мање својом каријером и потрошачким навикама. Полазиште је у признању да је једино Бог Господ, а не човек. Ваш живот има смисао и циљ само у односу према Богу. Најосновнији израз таквог богоусредсређеног живота јесте благодарење.

• Одбаците настојање да „побољшате себе" и постанете нешто друго. Ви нисте пројекат у настајању. Ако сте „дело", онда сте дело Божије. „Јер смо Његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо" (Еф 2,10).
• Не планирајте да имате „добар пост" нити унапред замишљајте шта би то значило. Одреците се осуђивања — нарочито осуђивања самих себе. Изађите из средишта сопственог света. Велики пост није усмерен на нас, него на Христа и Његову Пасху.
• Постите према Предању, а не према сопственим замислима. Ово може бити тешко онима који нису део традиционалне Цркве и немају предањско правило поста. Многи римокатолици имају другачија правила поста од православних. Ако сте католик, постите као католик; не дивите се туђем начину поста.

           Ако сте протестант и желите да живите традиционалније, размислите о приступању Православној Цркви. У међувремену, договорите се са другима (породицом, пријатељима) да заједнички држите традиционални пост. Не будите ни престроги ни превише попустљиви, и ако је могуће, држите пост у складу са заједничким договором, а не по приватно осмишљеном правилу. Будите одговорни, али не живите у осећању кривице.

• Молите се. Пост без молитве назива се „пост демона", јер демони не једу, али се и не моле. Ми постимо да бисмо се приближили Богу. Ваш пост и ваша молитва треба да буду уравнотежени. Ако постите строго, продужите време молитве; ако је пост умеренији, и молитвено правило може бити скромније. Смисао је у јединству — да молитва и пост буду једно.
• Посту и молитви треба придодати милосрђе (делатну љубав, давање — нарочито материјалне помоћи). У милосрђу не може бити претераности. Нека ваше милосрђе буде што неприметније другима, осим по доброти коју показујете свима. Трошите мање, а дајте више.

           Једење, пијење, молитва и милосрђе веома су природне делатности. Погледајте свој живот. Колико је природан ваш начин исхране? Да ли се ваша исхрана заснива на индустријски произведеној и прерађеној храни (нарочито оној која се служи у ресторанима и објектима брзе хране)? Такав начин исхране може бити дубоко неприродан и обесчовечујући. Јело захтева време. Није губљење времена провести и до шест сати у току дана у припремању хране, заједничком обедовању и поспремању. Чак и животиње узимају време да једу.

• Идите у цркву много чешће (ако ваша црква има додатна великопосна богослужења, присуствујте им). Ово може бити изазов за протестанте, будући да је већина протестантских богослужења у савременом облику — усмерена на појединца, а не на Бога; добронамерна, али суштински различита од богослужења у предањском смислу. Ако вам богослужење није „досадно", вероватно је савремено. То не значи да је класично хришћанство по својој природи досадно, већ да тако може изгледати онима који су навикнути да буду потрошачи. Класично хришћанство богослужи у складу са Предањем и усредсређује пажњу на Бога. Оно није ту да бисте из њега „нешто извукли".
• Мање се забављајте. У традиционалним православним земљама забаве се често одлажу током Великог поста. Савременом човеку то може бити веома тешко, јер живимо у култури потрошње и ухваћени смо у круг бола и задовољства. Нормална телесна кретања, као што су вежбање или шетња, нису оно на шта се овде мисли — мада је карактеристично за савремено доба да постоје читаве индустрије посвећене помагању људима да раде нешто што је природно (попут ходања или вежбања), тако да и најобичније активности постају роба за конзумирање.
• Постите од гледања и читања вести, као и од непрестаног изношења мишљења. Вести се не приказују првенствено ради истинитог информисања. Често су нетачне и служе политичкој пропаганди и подстицању потрошачке грознице — а ни једно ни друго није здраво за душу. Мишљења могу бити веома штетна по духовно здравље. Већина мишљења нису пажљиво размотрена, неопходна уверења; она су страсти које се представљају као мисли или ставови. Потреба да их стално изражавамо открива њихову страствену природу. Иако су мишљења саставни део живота, лако могу овладати нама. Смањивање потребе да непрестано изражавамо своја осећања о свему што нам долази у сусрет (уместо да ћутке промишљамо, разборито разматрамо и стрпљиво говоримо оно за шта знамо да је истинито) важан је део подвига и самодисциплине.

           Сасвим је разумљиво да савремен човек, читајући овакву листу, осети преоптерећеност и запита се шта уопште остаје. Остаје — бити човек. То што толики део нашег живота није истински човечан, већ пролазна расејаност, у великој мери објашњава нашу исцрпљеност и тескобу. У ономе што није човечно нема хране за нас.

           И зато на ум долазе речи пророка Исаије:

„О, сви који сте жедни, ходите на воду;
и који немате новца, ходите, купите и једите;
ходите, купите без новца и без цене вина и млека.
Зашто трошите новац на оно што није хлеб,
и труд свој на оно што не засићује?
Послушајте ме пажљиво, и једите што је добро,
и душа ваша нека ужива у изобиљу" (Ис 55,1–2).

           „И душа ваша нека ужива у изобиљу..."— ето ироније Великог поста.

Извор: A Modern Lent - Glory to God For All Things

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"

Светих дванаест мученика, што пострадаше у време цара Диоклецијана. Први из њих, Памфил, презвитер цркве у Кесарији Палестинској, човек учен и благочестив, исправи текст Новог Завета од грешака разних преписивача; сам преписиваше ову спасоносну књигу и даваше онима који то жељаху. Други би ђакон Валент, стар годинама и сед мудрошћу. Он би одличан познавалац Светог Писма, и знађаше ово готово наизуст. Трећи би Павле, муж честан и угледан, који једном пре тога би бацан у огањ за Христа. Уз то, још пет браће, по телу и духу, родом из Мисира, враћаху се са осуде из рудника Киликијских у своју отаџбину, но на капији града Кесарије рекоше да су хришћани, због чега дођоше пред суд. На питање како им је име, рекоше: „Незнабожачка имена која нам је мајка дала, одбацили смо и назвали смо се Илија, Исаија, Јеремија, Самуил и Данило“. На питање, одакле су, рекоше: „Из Горњег Јерусалима“. Сви ови бише посечени, а с њима пострада и младић Порфирије, који потражи тела њихова да сахрани. Овај у огњу изгори. Још и Селевкије, који приђе и пољуби мученике пре него мач паде на главу њихову. Селевкије пре тога би официр. Још и старац Теодул, слуга римског судије, који при спроводу пољуби једнога мученика. Најзад и Јулијан, који мртва тела мученичка целиваше и хваљаше их. И тако дадоше мало за велико, и јевтино за драгоцено, и смртно за бесмртно, и преселише се ка Господу 308. године.

Охридски Пролог

Велики пост је вежба у преласку из временског постојања у вечно. Замислите да је свет и све у њему остављено иза вас. Умрли сте и ушли у одређени простор, међупростор који повезује свет привремене сујете и свет вечног мира. Све чега смо се плашили, због чега смо бринули, за шта смо живели и што смо неговали, остало је иза нас.

У овом ходнику нема ничега и никога осим тебе. А ти ниси онај кога си видео у огледалу света, већ онај који заиста јеси. Без друштвених улога, без спољашњих украса, без маски које смо навикли да носимо како би нас други поштовали или бар не мислили лоше о нама.

Овај ходник је празан и тих. Звонка тишина које се већина људи плаши. Чак и када оду у своју викендицу, у природу или негде на одмор, покушавају да је заглуше музиком, разговором, забавом - било чиме само да избегну да буду у тој тишини. Јер она подсећа наш его на његову скору смрт.

Бука света је ваздух за наш егоизам. Его дише скролујући кроз буку вести, забаву и радозналост. Емоционалне реакције на све ово су живот нашег ега. Једемо своје страхове, тражећи уточиште у сећањима на прошлост. Када је живот у садашњости болан, повлачимо се не у тишину, већ у добре старе филмове, књиге и сећања.

Велики пост је покушај да се уђе у ходник „смртоносне“ тишине пре него што наша душа напусти тело.

Усред опште панике, рата, буке и страха, ово је веома тешко учинити. Али запитајмо се: шта је све ово у поређењу са вечношћу? Све у шта смо тренутно уроњени, све због чега се мучимо и патимо, све чега се плашимо и бринемо, све ово може престати да буде важно у врло блиској будућности. Године наших живота су само микро-тренутак у поређењу са вечношћу.

Искуство вечне муке

Покушајмо да уђемо у ову тишину — кад год, како год и колико год можемо. Да бисмо то урадили, морамо створити информациони вакуум у себи. Блокирати све спољашње комуникационе канале. Онима којима недостаје и кап Божанске тишине, ово искуство ће бити искуство вечне муке. Откриће да могу удобно да постоје само усред паклене буке.

Јер без паметног телефона, без осуђивања политичара и комшија, без мржње према свему што су њихови умови означили као зло, неће се осећати као субјекти постојања. Такви људи могу осетити своје „ја“ само спајањем са спољашњим објектом: својим страховима, задовољствима, емоцијама. За њих је њихов идентитет само одјек туђих гласова. Никада нису постојали сами по себи.

Ко сам ја без украса?

Поставите себи питања и покушајте да на њих искрено одговорите. Ко сам ја без других? Ако је моје „ја“ моја професија, моја друштвена или породична улога, моје емоције, моји унутрашњи дијалози, шта онда остаје од мене ако се све то уклони, ако уклонимо породицу, статус, чланство у групи (нацији, држављанству, полу)? Да ли је ико икада размишљао о томе? Шта остаје без свих украса које смо створили око себе, називајући то животом?

Сусрет са својим правим ја је веома озбиљан и страшан тест кроз који ће свако морати да прође.

Чак и у земаљском животу, не могу сви да се одлуче да доживе овај сусрет. У монашкој традицији, само они који су већ били испуњени Богом, могли су да се повуку у изолацију. Без овог испуњења, потпуна изолација од света довела би до лудила. Чак и једна зима проведена у потпуној самоћи на Кавкаским планинама показала се као страшно искушење. Само у машти, усамљенички живот изгледа као небеско блаженство. У пракси је супротно.

Сусрет са чудовиштима

Када се особа изолује од спољашње буке, чудовишта која смо хранили целог живота почињу да израњају из дубина наших душа. То су демонска чудовишта која се хране енергијом наших страхова, блуда, прождрљивости, беса и гордости. За њих је наш его само велики стомак.

Наравно, нећемо моћи да се потпуно повучемо током Великог поста, али ако је могуће, можемо покушати да се спустимо у дубине нашег бића. Ако цео живот проведемо плутајући на површини егоистичне буке, формално поштујући правила, наш сан о спасењу остаће само то - сан.

Само из унутрашње тишине можемо почети да откривамо чудовишта која вребају у скривеним дубинама .

Ако почнемо да распетљавамо своју гордост, видећемо да је то прерасли унутрашњи орган који нас спречава да удишемо чист ваздух. Лишимо особу њене уобичајене удобности, признања и моћи — и остаје само јадна сенка. Колико је људи блистало, уживајући у својој величини, да би били заборављени када би се пензионисали. Онај ко је себе видео као хероја у огледалу света, може видети само ситног човека у огледалу вечности. Горда особа је увек будала, без обзира на своју интелигенцију.

Огледало истине

Свет нас стално обмањује. Једног дана ћемо схватити да смо цео живот потрошили на сценографију, и то ће бити веома болно. Права скромност није само врлина, то је основни увид, сагледавање себе онаквим какви заиста јесте. То је апсолутна искреност према себи.

Не треба да се плашимо да ћемо бити лоши у очима других, треба да се плашимо да ћемо изгубити контакт са Истином.

Из собе тишине, свет делује потпуно другачије. Живот постаје „пренос уживо“ од Бога. Сваки проблем се претвара у хијероглиф, прожет значењем. „Хоћу ли моћи да останем човек?“ „Хоћу ли моћи да издржим ударац?“ У свакој ситуацији, Бог није судија на трибинама, већ тренер у рингу, који не осуђује, већ охрабрује. Ситуације су нам дате да би нам користиле. Иза сваког тужног искушења крије се скривени благослов.

Вертикала значења

Ако је Бог Љубав и Логос (Смисао), онда је Велики пост покушај подешавања свог пријемника управо на ову фреквенцију. То је померање са хоризонталне равни „рођен, јео, спавао, патио и умро“ на вертикалну раван значења. А то захтева, пре свега, поверење. Прихватање догађаја не као судбине, већ као материјала за рад. Трансформација овде лежи у преласку са питања „Зашто ми се ово дешава?“ на питање „Зашто је ово важно за мене?“ То је задатак проналажења Бога у динамици сопственог живота. Он од нас очекује не свеће и тамјан, већ промену квалитета нашег бића.

Друго, Велики пост је покушај стварања унутрашње тишине, која нам омогућава да чујемо Бога како говори „тихим, благим гласом“. Само убијањем егоизма у себи можемо се испунити светлошћу и открити да смрт не постоји. У пост улазимо као људи функције и позвани смо да из њега изађемо као људи светлости. И не ради се о томе да треба да постанемо „добри“, већ о васкрсењу нашег мртвог ја, да постанемо живи и ослобођени диктатуре страха.

протојереј Сергеј Успенски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Јеромонаха Теодора Турци су, приликом свога осветничког наступања против аустријске војске, у којој се налазио и знатан број Срба, живог спалили недалеко од Манастира Моштанице 1788. године. Његове мошти су се најпре чувале у Манастиру Моштаници, а онда су пренете у Комоговину.

Свети Теодор Комоговински спада у ону веома малену групу светих Срба о којима нема превише позитивних и наративних историјских података. С друге стране, кроз документа се може пратити изузетно поштовање које је народ северозападне Босне и суседне Баније испољавао према овом светом човеку и Божијем угоднику. Више се зна о историјским приликама у којима је Теодор живео, док се тек донекле, на основу карактеристика општих збивања, осликава суштина и смисао његовог житија. Култ Св. Теодора Комоговинског се усталио у манастиру по коме је свети добио име и из кога је ушао у свето предање Српске Православне Цркве, иконографију и химнографију.

МАНАСТИР КОМОГОВИНА

Манастир Комоговина се налази поред истоименог места у Банији, у крају који је, традиционално, био део Војне Крајине, на територији на којој су Хабзбуршке војне власти могле да мобилишу тзв. Банску регименту, састављену од Срба, а која је у хабзбуршким ратовима против Турака и на другим европским бојиштима била изузетно ефикасна.

Манастир Комоговина има своју историју која је попут осталих српско-православних светиња на западу Балканског полуострва уткана у сеобе и кретања становништва. Комоговина је била од 1482. г. посед српског деспота Вука Бранковића-Гргуревића (Змај Огњеног Вука), а манастир су 1693. г. основали монаси пребегли из Манастира Моштаница у Босни, Јово Свилокос и Силвестар Продановић.

У манастиру је једно време било седиште Епархије костајничко-зринопољске, када се у Комоговини настанио Епископ Алексије Андрејевић (1741–1749). Манастир је био центар побуне против војничке стеге, финансијских намета и ометања верског живота православних Срба. Буну је предводио Теодор (Теша) Кијук, а сарадник му је био локални свештеник Филип Трбојевић. Од историјских старина манастира најзанимљивији је комад текстила, заправо остатак епитрахиља на коме су извезена три двоглава орла који на својим прсима носе грб Хрватске. Сматра се да је манастирској цркви те епитрахиље поклонила грофовска породица Ердеди.

ИСТОРИЈСКА СТРАНА ЖИТИЈА

Теодор је био јеромонах који је живео, молио се Богу и испуњавао своје монашке завете у Манастиру Моштаница у Поткозарју. Било је то време турске владавине у југоисточној Европи, пред крај XVIII века када је широм Балканског полуострва међу хришћанским народима долазило до страдања и до појаве новомучеништва.

Савременици Св. Теодора су новомученица Св. Злата Мегленска и Св. Анастасије Радовишки. Наш светитељ је пострадао управо у оном времену када су Христа исповедили и за Њега страдали новомученици: Св. Анастасије Мученик из Радовиша код Струмице – кога су Турци уморили 29. августа 1794. г. – и Злата (Хрисија) Мегленска која је убијена 13. или 18. октобра 1795. године.

Теодор је рођен је месту Курузари подно планине Козаре и презивао се Сладић. Турци су га, приликом свога осветничког наступања против аустријске војске, у којој се налазио и знатан број Срба, живог спалили недалеко од Манастира Моштанице 1788. године.

Његове мошти су се најпре чувале у Манастиру Моштаници, а онда су пренете у Комоговину, коју су и основали пребегли моштанички калуђери. Тим моштима је народ долазио на поклоњење нарочито о празнику Теодорове суботе.

ЦРКВЕНИ КУЛТ И НАРОДНО ПОШТОВАЊЕ

Сигуран помен моштију светога у новије време, доказ њиховог поштовања, налазимо у беседи свештеника из места Слабиње (код Дубице), одржаној на Преображење 1867. године у Манастиру Комоговина, где се рука светитеља чува у поменутој монашкој обитељи.

Пре избијања Другог светског рата овај део моштију се чувао у парохијској цркви у Комоговини. Након рата пренете су у епископску цркву у Карловцу, одакле су 1957. г. враћене у Костајницу јер у Комоговини није било свештеника, а чувале су се у никленој кутији са стакленим поклопцем.

Култ Св. Теодора Комоговинског се у простодушној народној побожности, која је временом еклисиолошки утврђивана и хијерархијски усмеравана, често поистовећивао са местом у календару резервисаним за Св. Теодора Тирона, ранохришћанског мученика чије се мошти управо чувају у Српској Православној Цркви, у фрушкогорском Манастиру Хопово. Народно празновање Теодорове суботе, прве суботе у Часном Васкршњем посту, са свим пратећим веровањима и обичајима, повезивало се са мученичком смрћу Св. Теодора Комоговинског. Ово поистовећивање је личност новомученика додатно смештало у сферу предањског, јер је Теодор био страдалник за православље који је скончао у крају где народ, врло често, историјске чињенице амалгамише са романтичарско-упрошћавајућим поимањем стварности.

На редовном заседању Св. Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве донета је следећа одлука:

„Свети архијерејски сабор у својој седници од 20. маја 1966. под АСбр 28/зап 44, донео је ову одлуку: Унети у списак светих Срба мученика за веру и Св. Теодора Сладића мученика из Комоговине, с тим што ће се помињати на дан Теодорове суботе“. (Гласник СПЦ (1966), стр. 207).

https://pouke.org/forums/topic/21471-св-теодор-комоговински-–-између-историје-и-предања/

Прва субота Часног поста посвећена је сјећању на чудо Светог Теодора Тирона, које се догодило у у Цариграду  – његово објављивање архиепископу Евдоксију, и зове се Теодорова субота. У спомен на то чудо у правосланим домовима тог дана се кува и једе пшеница. 

Светог великомученика Теодора Тирона наша Црква слави 2. марта (17. фебруара), а Теодорову суботу увек прве суботе Васкршњег поста.

О чуду Светог Теодора Тирона

После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.

Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, Светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави, а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.

Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.

Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен Светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ Светог великомученика Теодора.

Свети великомученик Теодор Тирон

Незнабожни цареви Максимијан и Максимин слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време Свети Теодор Тирон, који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати Светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве.

Светитељ одговори: Сваки зна за кога ратује. Ја ратујем за мога Господара и Цара небеског Бога, и за једнородног Сина његовог. Присутни капетан Посидоније упита: И сина ли има бог твој, Теодоре? Свети Теодор одговори: Заиста има сина, Реч истине, којим све створи. Командант га упита: Можемо ли га познати? Свети Теодор одговори: Желео бих да вам Бог да такво разумевање, да Га познате. Упита га Посидоније: Ако Њега познамо, онда можемо ми оставити цареве наше и приступити Њему? Одговори Свети Теодор: Ништа вам сметати неће да оставите таму и кратковремене цареве земаљске, па да приступите Богу живом, Цару и Господару вечном, и да ратујете за Њега као и ја. Тада командант Вринка рече капетану: Оставимо Теодора неколико дана да о свему размисли, и изабере оно што је корисно по њега.

Добивши неколико дана за размишљање, Свети Теодор се непрестано мољаше и слављаше Господа. А незнабошци дисаху јарошћу на неке друге хришћане, које беху ухватили, и вођаху их у тамницу. Свети Теодор пак, идући за њима, викаше поучавајући их путу спасења и трпљења, да се не одрекну Христа Цара. Пошто ове затворише у тамницу, Свети Теодор улучи прилику те запали идолиште мајке богова. Но неки га видеше и оптужише. Градоначелник Кронид се уплаши због тога, ухвати Теодора и изведе га пред намесника Публија, говорећи: Господару мој, овај проклети човек, новоизабрани регрут, на несрећу је дошао у наш град, јер спали храм мајке богова наших, и осрамоти богове. Ја га ухватих и ево доведох твоме величанству, да по божанском наређењу царском господара васељене искуси заслужену казну за дрско дело своје. Намесник зовну команданта Вринку, и упита га: Јеси ли ти дао овоме власт да спали храм мајке богова наших? Он одговори: Ја сам га често саветовао. И дао сам му време да размисли, и принесе жртву боговима. А ако је то учинио, он је доиста унизио богове, и презрео царска наређења. Ти си судија, чини што цареви наредише.

Тада намесник седе на судијску столицу. Изведоше преда њега блаженог Теодора, и он га упита: Требало је да принесеш богињи жртву и кад, а ти си јој донео огањ, зашто? Свети Теодор одговори: Нe поричем да сам то учинио. Запалих дрва, да би се камен опалио. Јер је ваша богиња и сила њена таква, да је огањ захвата и опаљује. Разљутивши се на то, судија нареди да га бију, говорећи овако: Моје кротке речи начинише те дрским. Немој ми одговарати са много речи, јер те најстрашније муке очекују, ако се не покориш царским наредбама. Одговори му Свети Теодор: Нe бојим се ни тебе, ни твојих мучења, макар била и најљућа. Чини дакле што желиш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца сплетеног ми од Бога. Рече му судија: Принеси боговима жртву, Теодоре, па ћеш се ослободити мука које те чекају, јер ћеш страшном и горком смрћу умрети. Одговори Свети Теодор: Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је поред мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Га не видиш, пошто су ти очи ума слепе.

На ове речи судија просто побесне од гнева и, рикнувши као лав, нареди да га вргну у тамницу, па врата закључају и запечате, и тако оставе да тамо умре од глади. Вргнут у тамницу, блажени Теодор би храњен Духом Светим. И прве ноћи јави му се Господ, и рече: Нe бој се, Теодоре, јер сам ја с тобом. Нe узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, самном на небесима. – Рекавши то, Господ отиде од њега. А Свети Теодор стаде певати и веселити се; придружи му се велико мноштво Светих анђела. Када стражари тамнички чуше дивно певање, потрчаше к вратима тамничким, видеше да су закључана и да су печати читави. Тада погледаше кроз прозорче, и видеше многе људе у белим хаљинама где заједно са Светим Теодором певају. Уплашени, они известише намесника Публија. Овај одмах устаде и хитно дође тамници. И виде да су врата закључана и печати читави. А кад чу где унутра певају неки са Светим Теодором, он нареди да наоружани војници опколе тамницу. Мислио је да се унутра са Светим Теодором налазе неки хришћани. Но кад уђе унутра, он никог не нађе осим слугу Христовог Теодора, окованог у вериге и кладе. И спопаде страх и трепет намесника и оне што беху с њим. И изишавши из тамнице, опет закључаше врата и отидоше. Судија нареди да се Светом Теодору сваки дан даје по парченце хлеба и мало воде. Но велики верни мученик Христов, – као што је написано: Праведник ће од вере живети (Авак. 2, 4; Рим. 1, 17), – никако није хтео примати од њих ни хлеба ни воде, говорећи им: Мене храни Господ мој и Цар Исус Христос.

Сутрадан нареди судија да Светог Теодора изведу преда њега на суд. Када му претстаде, он му рече: Послушај ме без мучења и казне, те принеси боговима жртву. И ја ћу одмах писати за тебе господарима васељене, и бићеш велики жрец богова, и добићеш велика одликовања, и заједно са нама седећеш на овоме престолу. А Свети Теодор, погледавши у небо и прекрстивши се рече мучитељу: Нећу се одрећи имена Христа мог све док је душа моја у мени, па макар ми тело огњем спалио, и разноврсним ме мукама мучио, мачевима секао, зверовима бацао.

Мучитељ, пошто се посаветова са командантом, нареди да светитеља обесе о дрво и да му тело стружу гвозденим гребенима. И толико стругоше мученика, да му месо попада са костију. А блажени Теодор појаше, говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 1).

Удиви се мучитељ толиком трпљењу и јунаштву блаженог Теодора, па му рече: Зар се не стидиш, о најбеднији међу људима, што се уздаш у човека, званог Христос, који би убијен насилном смрћу, и што због њега тако неразумно трпиш толике муке и казне? А Свети Христов мученик одговори: Нека ова срамота буде мени и свима који призивају име Господа мог Исуса Христа.

А кад народ повика да се учини крај с Теодором, намесник упита Теодора преко бирова: Хоћеш ли боговима принети жртву, или да те још више мучим? А Свети мученик Теодор, одговарајући смело рече мучитељу: Безбожниче, и сваке гадости и обмане испуњени, сине ђавољи, зар се не бојиш Бога који ти је дао толику власт и моћ? Јер Њиме цареви царују и владаоци држе земљу (Прич. 8, 15.16). Примораваш ме да оставим Бога живог, а да се поклоним камену бездушном.

Судија дуго размишљаше, па опет упита Светог Теодора: Шта желиш, да будеш с нама или са твојим Христом? Свегатељ му одговори с великом радошћу: Са Христом мојим бејах и јесам, и бићу. А ти чини што ти је драго.

Бидећи да мучења ништа не могу против Теодоровог трпљења, намесник изрече овакву смртну пресуду: Нapeђујем да се у огњу спали Теодор, зато што се није покорио власти славних царева и великих богова, и што верује у Исуса Христа, распетог у време Пилата Понтијског, као што Јевреји казују.

Чим судија изрече овакву пресуду, одмах се приступи њеном извршењу. Cлуге ce одмах растрчаше и из оближњих кућа дрва довукоше на одређено место. Тада направише ломачу, и на њу поставише блаженог Теодора. И када светитељ прекрсти своје чело, и цело своје тело, огањ велики потпалише около њега. И сиђе Дух Свети, и расхлади мученика. И тако Свети Теодор, хвалећи и славећи Бога, мирно предаде дух свој Господу. И видесмо, пише очевидац, где се његова чесна и света душа као муња вину у небеса.

А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли тело Светог славног мученика Теодора, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту, који је под митрополијом амасијском. И сваке године празноваше његов чесни и свети спомен.

Пострада свети мученик Христов Теодор седамнаестог фебруара 306. године, у време цара Максимијана мучитеља, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

https://mitropolija.com/2026/02/27/teodorova-subota-prva-subota-casnog-posta-5/

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/27februar-sveti-kiril-slovenski27

Почео је Велики пост. Неко му приступа по први пут, а неко иза себе има дугогодишње искуство. Кад је у питању ношење великопосног подвига, ни у првом ни у другом случају човек није заштићен од грешака. О најуобичајенијим грешкама, и о томе како их избећи, говори старешина Петропавловског храма у Саратову игуман Нектарије (Морозов).

Да ли треба посту приступати строже или либералније?

Суштина поста, било да се ради о Божићном, Петровском или Великом посту, састоји се у томе да себи задамо одређени подвиг, и да макар у минималној мери уздржимо своје тело од његових уобичајених потреба и захтева, а истовремено да стекнемо и одређено ослобођење духа. Пост доприноси већој прибраности, смирава нас и тера да се сретнемо очи у очи са својим унутрашњим човеком и да видимо шта се дешава у срцу и у души.

Гастрономска компонента је само спољашњи фактор који помаже да човек, такорећи, утиче на самога себе. Јер борба са било којом страшћу почиње од човековог уздржавања од задовољства, привидног или стварног, које му задовољење те страсти обично доноси. А храна – то је најпримитивније задовољство, којем на овај или онај начин сви људи теже. Изузеци су веома ретки. И када се човек уздржава од одређених намирница или почне да једе мање, онда он, сходно томе, стиче навику ограничавања себе у још нечем поред тога. Тад се појављује „основа“ на којој ће моћи да се изгради борба са свим осталим страстима.

Човек, за којег црквени живот тек почиње, често покушава да што строже или, боље рећи, што буквалније испуњава оно што се односи на телесну компоненту поста; а за човека који дубље разуме црквени живот ипак је карактеристично да више размишља о оним унутрашњим променама, које за време поста треба да му се десе и којим он, уздржавањем од хране, само помаже.

У решавању питања да ли треба постити строже или, обрнуто, либералније, све се усклађује према могућностима и здрављу конкретног човека. Има људи који поседују неопходно здравље за пост на води, па чак и за сухоједеније; неко може да једе само једном дневно, неко – једном у два дана, али то је реткост. Савремени човек је најчешће толико физички и психички слаб, да ако се буквално буде придржавао Типика вероватно неће моћи да испости цео пост. Или неће моћи да иде на богослужења, или неће разумети оно што се тамо чита и пева из простог разлога што ће његов мозак, не примајући адекватну храну, бити измучен. Због тога се свако од нас мора ослањати не на то иде ли дуго у цркву и познаје ли добро црквени живот, већ на то шта би конкретно за њега у оквиру посних правила могао бити не прекомерни, и не сувише мали, већ управо реалан подвиг.

Наравно, ако човек пости по први пут, он не може знати шта је у складу са његовим могућностима, а шта није. Због тога би се, по мом мишљењу, пре приступања подвигу поста, требало посаветовати о свим питањима која су с тим у вези са свештеником код којег се човек обично исповеда и који је самим тим упознат са његовим здравственим стањем, начином живота и искуством црквеног живота. Са истим тим свештеником човек може и кориговати своју меру поста, уколико након одређеног времена осети да је узео на себе подвиг који није у складу са његовим могућностима, или, обрнуто, ако му је подвиг толико лаган да га чак и не осећа.

Штавише, потпуно је природно саветовати се по овом питању са свештеником, јер је постити а бити ван Цркве практично бесмислено. Пост је црквена установа и служи томе да човек дубље уђе у црквени живот. То је као нека врста присаједињења са животом Цркве, и ако се то не деси, онда је то само дијета, и ништа више од тога.

Понекад се човеку који је дуго у Цркви дешава да се у почетку, рецимо, трудио строго да пости, да је можда чак тиме и нашкодио свом здрављу, и затим због тога у њему долази до некаквог заокрета и јављања страха од поста. Мора да постоји разуман приступ. На пример, код многих светитеља, па самим тим и код аве Доротеја, можете срести овакво упутство за пост: одреди себи колико ћеш хране узети дневно, одузми мало од тога, и ето твог поста.

Која су правила поста за мирјане?

Међу црквеним људима влада мишљење да треба саставити друга, засебна правила поста за мирјане, због тога што су постојећа правила била писана за монахе. Али ствар је у томе што код нас заиста постоји једно исто црквено правило за све, утемељено на Типику, које се на природан начин формирало у монашком окружењу. Да ли је потребан посебан правилник поста за мирјане, као и поредак парохијског богослужења, ја не знам. Питање је прилично сложено и вишестрано. С једне стране, у томе има смисла и неко зрно разума. С друге стране, ми у Типику видимо неку врсту иконе подвижничког живота и идеалну слику којој човек треба да тежи. То намеће такав један степен подвига, који се за нас у великој мери испоставља као недостижан, али којем ми ипак и поред тога тежимо.

Заповести Христове, по речима Спаситеља, нису ни тешке ни једноставне, али када човек покушава да их испуњава, испоставља се да је то практично ван његових домашаја. Ми морамо настојати током целог свог живота да испуњавамо те заповести, ма колико то било тешко за нас. А то је теже, него поштовати правила поста или богослужења. Међутим, уколико одбијамо да се придржавамо постојећег Типика због његове сложености тражећи неки мало једноставнији правилник за себе, онда би требало саставити неке заповести за мирјане. Али то је апсурдно. Постоји једно Јеванђеље и оно је исто за све.

Онда можда и не треба ништа нењати, већ само тежити ономе што смо дужни чинити, имајући притом основу да говоримо: „Ми смо залудне слуге“ (Лк. 17, 10). Тај осећај сопствене „ништавности“ заправо и јесте оно што човек треба да постигне захваљујући посту. Јер физички јаког човека, који може да узима јако мало хране и да се радује томе, вреба друга опасност – а то је гордост. Он се може погордити као фарисеј, о којем ми слушамо у богослужбеним песмама у Недељи о митару и фарисеју. Када се пак испостави да неко покушава, али физички нешто не може да издржи, онда се он смирава. Мени се чини да је то нека врста идеалног модела.

Симбол или подвиг?

Честа грешка наших парохијана јесте то што они углавном сву своју пажњу удељују гастрономском аспекту поста, заборављајући на његову духовну компоненту. И та грешка нема толико везе са питањем „Како постити?“, колико са проблемом неправилног схватања хришћанског живота као таквог. Хришћански живот – то је скидање са себе старог човека и облачење у новог, односно константан рад над својим срцем. И хришћанин мора прво да постане добар човек, а тек затим добар хришћанин, што је повезано управо са оним променама које се дешавају у срцу. Све остало има само спољашњи карактер. Ми смо састављени од душе и тела, и обе те компоненте треба да буду подједнако укључене у овај подвиг, али на различите начине. И на првом месту је ипак оно што је изнутра.

Међутим, ту као да се јавља некакво искушење да се каже како пост уопште није важан и како се он може свести на неку симболику. Не. У свему што човек ради мора бити присутан подвиг који се приближава граници његових могућности, јер Господ истински почиње да помаже тек онда када човек чини све што је у његовој моћи: било да се ради о испуњавању заповести Христових, неким тешким животним ситуацијама, или о поменутим данима поста. И тада тај подвиг по благодати Божијој доноси плодове. Уколико човек пак сам себи поставља границу издржљивости, у смислу – ја могу толико и толико, и то је довољно, јер то и није важно – од тога нема користи. Ми морамо да покажемо чврстину своје воље, а остало ће испунити Господ. Место за врдање, свакако, остаје у свему што радимо, и само од нас зависи да ли ћемо ми у себи примећивати то врдање, борити се с њим, бити мало захтевнији, па чак можда и окрутнији, према себи или нећемо.

Један од најефикаснијих начина да се не изгуби из вида духовна компонента великопосног подвига јесте да се направи лични план, макар он био и на папиру, са јасним ставкама шта би то ја у току овог поста требало да покушам урадити. Сигуран сам да ће код сваког разумног православног хришћанина кључна тачка у том плану бити не подаци о минималном узимању хране, већ духовни захтеви према себи: требало би да за то време променимо нешто у свом животу и у својим односима са људима, па чак и у свом послу. Примећено је да када човек себе ограничава у храни, он има мању потребу да разговара и осуђује. Истина, он постаје и много раздражљивији, али знајући ту појединост, само треба бити опрезан и исправно се према томе односити.

Ни људи који су дуго у Цркви, који самим тим приступају посту мало сигурније, нису заштићени од низа грешака. Постоји популарни израз „посвећен црквеном животу“, и управо тај осећај личне посвећености представља највећу грешку. Није наш задатак да се посветимо нечему – црквеном животу, читању светих отаца или Јеванђељу. Наш је задатак да постанемо добри људи и добри хришћани и да се приближимо Богу. Сав наш хришћански живот огледа се у томе какви су његови плодови.

У Патерику има једна прича о томе како је неки брат свуда ишао и хвалио свог духовног учитеља као великог старца. И неко га је напослетку упитао: „Како са тако доброг дрвета као што је он, да никне такав један кисео плод као што си ти?“. Човек може много да чита, да буде често на службама, строго да пости, много да се моли, а да притом не стекне ни смирење, ни кротост, ни трпљење свега оног што Господ у животу шаље, ни спремност да прихвата и испуњава вољу Божију, у чему год се она састојала. И управо је то оно у шта човек треба да се удуби и чему да се посвети, а то је преданост вољи Божијој.

https://mitropolija.com/2015/02/23/iguman-nektarije-morozov-kako-izbjeci-greske-u-postu/

У молитви Светог Јефрема Сирина, коју читамо у току овога Светога поста и која садржи најдубље истине о нашем хришћанском животу, налазимо и оне ријечи у трећем дијелу молитве, које гласе: „Да, Господе, Царе, даруј ми да будем свјестан грјехова својих и да не осуђујем брата свога. Јер си благословен у вјекове вјекова. Амин.”

Ништа није теже, драга браћо и сестре, од тога да постанемо свјесни самих себе. И да постанемо свјесни, како свога несавршенства, које је уграђено у нашу несавршену људску природу, тако и наше огрјеховљености, дакле онога што је још опасније за човјека од несавршенства, јер је несавршенство својствено људској природи.

Наравно, несавршенство је и призив нама људима да се усавршавамо. То је на свој начин и дар Божији. Да смо савршени, наш труд, наш папор, наш подвиг, наш људски живот не би имао неког посебног смисла. Међутим, Бог је тако створио човјека да га је учинио несавршеним, али му је дао могућност усавршавања, могућност раста не само тјелеснога већ и духовнога. Када сагледамо тјелесни живот онда нам то бива јасно, јер знамо како од оне сјеменке, од сјемена, како се полако и постепено развија човјек, и расте. Од малога дјетета узраста у човјека одраслога, и то видимо. То се догађа пред нашим очима. А то што се догађа са тјелесним човјеком, догађа се, такође, и са духовним човјеком.

Као што из сјеменке узраста зрели човјек, тако и од онога квасца духовнога и духовнога сјемена које је Бог посијао Својом божанском руком у човјека, човјек је призван да узраста, да умножава те Божије дарове. То нам потврђује и она дивна јеванђељска прича о талантима: о пет таланата, о два таланта, о једном таланту, о даровима којима је Бог обдарио човјека, а човјек призван да умножава те своје дарове, не да их закопава. Према томе, расте и тјелесно и духовно човјек, а расте зато што је Бог улио у човјека ту моћ и тај дар и ту снагу да може да расте, да узраста и да се усавршава.

Међутим, има нешто што омета тај духовни раст човјеков, омета и његов тјелесни раст. Шта је друго болест тјелесна, било које природе, него нешто што угрожава тјелесна здравље, тјелесну снагу и тјелесни раст човјеков? А као што постоје тјелесне, постоје и духовне болести. То је управо оно што називамо гријехом. То је када човјек те богодане силе, намјесто да их усмјерава онако како је то Бог одредио Својом бесконачном божанском вољом, човјек усмјерава те силе духовне и тјелесне у погрешном правцу. То и значи гријех – погрешно усмјерити богодане силе. И намјесто да оне граде човјека, да га изграђују, оне разграђују човјека.

То и јесте трагедија људскога гријеха. Он разграђује човјека. Постати свјестан те разградилачке силе гријеха од огромног је значаја за човјека, као што је за човјека значајно да постане свјестан самога себе, свога савршенства и свога несавршенства, оних дарова које му је Бог подарио, и које је призван да умножава.

Гријех је погрешно усмјерење људске воље, људске жеље, људскога срца, људскога ума, и тиме злоупотреба богоданих сила човјекових. И човјек намјесто да расте, да узраста умножава своје дарове како је то Бог рекао, Бог одредио, човјек разара себе самога, опустошује своје биће, одлази од Лица Божијега, од Божије силе која укрјепљује човјека, која му даје снагу, и могућност да узраста у мјеру раста божанскога. На то је човјек призван. Дакле, постати свјестан свога несавршенства и постати свјестан своје огрјеховљености, то је најдубља мудрост човјекова! То је почетак мудрости, то је почетак сваког човјековог усавршавања, и духовног и тјелесног и умног и вољног.

Није случајно велики хеленски философ Сократ говорио да је почетак мудрости и почетак сваке праве философије познање себе самога: Познај себе самога! То је непрестано говорио својим ученицима велики философ Сократ. И оно његово знање да сад „знам да ништа не знам“. Познати себе значи познати своју ограниченост, своје несавршенство, јер кад то познамо, онда се у нама буди жеља да стекнемо знање. Онај који мисли да све зна, тај никад ништа научити неће!

Најмудрији су били они људи који су увијек, изнова започињали стицање свога знања, непрекидно се усавршавајући. То Сократово: „Познај себе самога“, и бити свјестан своје ограничености, да би истински могао да напредујеш и да се усавршаваш, оно је утемељено, уграђено је у Христово Јеванђеље. Шта је друго оно прво блаженство, од девет Блаженстава које је Господ изговорио на Гори, него управо то што је Сократ предосјетио, а што је Христос много дубље и савршеније знао од Сократа, као Бог и Син Божији.

Прво Блаженство, као што знамо, гласи: Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Често су се изругивали хришћанима нехришћани, незналице овога свијета, који мисле да све знају – како то Хришћанство проповиједа незнање!? Сиромаштво духом? Тачно, Хришћанство почиње од тога: бити сиромашан духом значи бити скроман, бити смјеран. Значи – знати да ништа не знаш.

Значи да треба да положиш темељ свога знања, свога усавршавања, духовног и тјелесног – то значи бити сиромашан духом! Значи посједовати свијест о своме несавршенству, а још више посједовати свијест о својој огрјеховљености. Јер, само за онога који посједује ту и такву свијест има наде да ће се поправити, и да ће се непрекидно поправљати.

Зато и Свети Јефрем Сирин почиње са таквом философијом живота, васпитан на Јеванђељу. Све што је написао и што је оставио провео је кроз свој духовни опит, и познао себе, и познао своје несавршенство, и схватио да нема ничега значајнијег за човјека, него да буде свјестан грјехова својих! Обично ми људи, по своме сљепилу, по својој огрјеховљености, као што каже опет Свето Јеванђење, видимо трун у оку брата свога а брвно не видимо у оку своме (Лк. 6, 41). Гутамо камилу, а циједимо комарца, опет дубока ријеч Светог Јеванђеља.

Увијек је грешан неко други, ван нас. Увијек је крив неко други, а ми смо они који смо прави. То је негдје уграђено у огрјеховљену људску природу од прародитеља наших, Адама и Еве. Није ли Адам оптужио жену зато што се огријешио о заповијест Божију? Није ли жена пренијела свој гријех и своју кривицу на змију: змија ме преварила? Другим ријечима, Ти, Боже, јеси Онај који си змију створио, па је она мене преварила – Ти си онај који је кривац!?

Као што савремени човјек, и човјек кроз сву историју, за сва зла овога свијета, окривљује Бога – Бог је тај који је кривац за зло које се овдје на земљи догађа. Увијек се гријех свој преноси на другога, и тако се вртимо у слијепом кругу и никад не можемо да се избавимо од гријеха. Слијепци остајемо духовни.

А Пророк Божији, који је обасјан мудрошћу Божијом, каже: Гријех свој имам увијек пред собом! Не гледам гријех ближњега свога, него гледам себе: гдје сам ја, гдје је моја душа. Јер, неће ме Бог питати за гријехе ближњих мојих, него ће ме питати за гријехе моје, кад изиђем пред Страшни Суд Његов, кад се открију све тајне неба и земље. Питаће ме шта сам ја радио, шта сам ја мислио, како сам се ја понашао, неће тражити од мене да судим слугу туђега господара, као што каже Свети апостол Павле.

Ето, дакле, зашто нас Свети Јефрем Сирин непрекидно подсјећа да се васпитавамо у страху Божијем и да непрекидно проучавамо, да постајемо свјесни себе и свога понашања, свога несавршенства и своје сопствене огрјеховљености. И у исто вријеме да не осуђујемо брата свога и сестру своју.

Што је човјек свјеснији себе и свога несавршенства и своје огрјеховљености, то мање види гријехе око себе. Гријехе других. Што је човјек духовно засљепљенији, то непрекидно види око себе море грјехова у другим људима, а самога себе уздиже и проглашава за некога ко је безгрешан. И зато нас и овај свети пост, који је и дат од Цркве Божије да нас пробуди духовно, подсјећа на ту велику и свету истину кроз ријечи Светог Јефрема Сирина да будемо свјесни грјехова својих, да видимо гријехе своје и да не осуђујемо брата свога. „Јер, каквом мјером мјеримо, таквом ће нам се мјером мјерити. Не судите да вам се не суди!“ (Мт. 7, 1-2). Велике, свете ријечи из Светога Јеванђеља и света порука.

Из књиге Митрополита Амфилохија ”Пост и молитва – повратак у Очев дом” 

https://mitropolija.com/2026/02/24/mitropolit-amfilohije-budimo-svjesni-grjehova-svojih/