Манастир Увац се налази у селу Стубло, на граници општина Чајетина и Прибој, у засеоку Увац. Данашња манастирска црква подигнута је на остацима средњовековног манастира, припада Епархији жичкој Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе.

У рушевинама је манастир затекао и описао јеромонах Дионисије Поповић 1856. године, док је прота Јевстатије Караматијевић у трећој деценији 20. века у Увцу затекао остатке величанствене цркве и других грађевина.

Између прибојског Црног врха и јужних златиборских камених обронака, лежи заселак Увац, на десној обали, у жупној долини истоимене реке. Амбијент, нетакнут и у нашем времену тешко да посетиоце оставља равнодушним. Сеоско насеље из XIX века грађено je "на подобије" много старијег, na je заселак Увац, као ретко где на другом месту, прототип позног средњовековног насеља. Без комуникација и путева, с козјим стазама, којима се пролазило и пре неколико векова, с полудрвеним и дрвеним кућама покривеним шиндром, Увац у потпуности дочарава средњовековни живот у овој старо-влашкој забити. И као што свака заосталост није последње зло; Увац је задуго остао редак пример културне и цивилизацијске затворености у протеклим временима.

Сурово нестајање манастирског комплекса Увац, последњих година XVII века, јесте аутентични пример умирања целог села и околине. За дужи низ година овај питоми крај у долини реке Увац био је потпуно пуст. Они који су се овде доселили, вероватно после више деценија, нису имали готово никаква или само делимична сазнања o претходном становништву o њиховим страдањима и исељавањима. Нови житељи затекли су манастир Увац у рушевинама, a у народу су временом створене различите приче o животу, успону и разарању овог светилишта. Манастирска имања вероватно су припада неком њима непознатом спахији, na су и становници Увца из прве половине XIX века no предању наводно били "чивчије" Јањиног манастира.Мала црква у средњем току реке Увца, испод златиборских падина, подигнута је вероватно у првим деценијама XV века. И мада нема никаквих писаних података o томе, no свему судећи, саградио ју је неки локални властелин (за сада непознат) за потребе околног сточарског насеља и његових житеља. Подигнута на граничном подручју, ова православна црква била је својеврсна брана надирања богумилске јереси, која се и тада ширила са територије босанских феудалаца. Сви досадашњи извори упућују да је река Увац у једном свом делу као и део слива реке Лим, у XV веку била гранично подручје између Деспотовине и босанских држава. Како су територије у том времену лако прелазиле из руке у руку a тешко се браниле, опстанак у овој жупној граничној области вероватно је често био угрожен.

Приликом археолошких и конзерваторских радова 1994. и 1995. године, констатована су знатна оштећења, фрагменти паљевина у слоју првобитне мале цркве, будућег манастирског комплекса Увац. O степену других оштећења, на пример конструктивних целина, било је тешко доносити суд. Коначно, црква манастира Увца доживела је у каснијим временима још две значајније обнове и проширења, али је исто толико пута била паљена и разарана. Последње рушење крајем XVII века значило је брисање манастира Увца са списка појућих светилишта пуних три стотине година. Манастир је живео у народу, у колективном сећању, као чудесан пример градитељске снаге нације у трагичном историјском раздобљу.
Истраживачки радови на манастирским објектима на Увцу у периоду 1994-1997. године, потврдили су велико проширење цркве посвећене Рођењу Богородичином, као и градњу помоћних просторија, конака и монашких ћелија. Све то одвијало се у периоду од 1572-73. до 1580. године. Доказано је да су тада извођени вишегодишњи радови на комплексу овог светилишта, чиме је и заокружена манастирска целина. Пре свега, мала једнобродна црква, која је све време од турских освајања ових крајева na до средине друге половине XVI века делила судбину српског народа који је живео у жупној долини реке Увац, у овом периоду значајно је променила изглед. Ктитори, као и братство манастира, одлучили су се на проширење цркве на тај начин што су делимично избијени северни и јужни зид, na су са једне и друге стране дозидане широке правоугаоне певнице. Да би се оствариле геометријске пропорције, али и због неких других, можда литургијских разлога, проширена је првобитна апсида, дозидан синтронос у унутрашњем делу олтарског простора, као и горње седиште, непосредно испод прозора на делу апсиде. Бели камен шкриљац, којим су извођени радови у олтарском простору, коришћен је и за подне плоче у простору певница, делу олтара и вероватно спољашњих целина, трема и других детаља у манастирском комплексу. Како су подне плоче из певничких простора сачуване и код следеће обнове, почетком XVII века, то је било могуће констатовати да су у овој фази обнове и проширења манастирске цркве као и свих других објеката били ангажовани веома добри мајстори који можда нису били из ових крајева. Начин сечења и слагања подних плоча у тек сазиданим певницама био је тако ефектан и прецизан да се сличан рад није могао поновити код великог проширења и реконструкције, извођене у следећем веку. Међутим, обнова манастира Увца у нашем времену тачније у последњим годинама XX века, у новим техничко-технолошким условима, није могла дати такве резултате у свим градитељским сегментима, посебно у сечењу и обради тешких камених плоча истог или сличног квалитета. To сведочи да су ктитори скраја XVI века ангажовали изванредне мајсторе који су претходно већ радили на сакралним објектима у непосредној близини или на неком већем манастирском центру који се тих година градио.

Може се рећи да готово и нема извора o великим градитељским радовима из тог периода на манастирима Увцу Бањи, Кратову, Мажићима и другим мање познатим црквама и манастирима. Ипак, из Поменика манастира Св. Тројице код Пљеваља, писаног (или преписиваног) у другој половини XVI века, уписана су имена две монахиње из манастира Вувца. Оне су непознате године, вероватно последњих деценија тога века, дале известан прилог за помињање својих имена приликом молитви и биле записане на страницама Поменика монаха и монахиња. To су Ана (Јања) и Марина. Ови важни подаци упућују на то да је у тим деценијама манастир Увац вероватно био женски манастир, али и на један други, можда много драгоценији траг. Наиме, како се у последњим вековима на просторима Старог Влаха и Полимља полако ширио мит o светитељки Јањи, заштитници слабих и нејаких, то се и више цркава из ових крајева називало Јањиним црквама. Разуме се да су предања често имала тежину реалних збивања, a митови у својој суштини снагу историје, коју није било могуће проверавати. Тако је и манастир Увац, између више других цркава Старог Влаха, постао познат у предању народа ових крајева као црква Јања.

Завршетак велике обнове и проширења манастира Увца у осмој деценији XVI века није забележен на црквеним књигама или литургијским предметима, које су тада вероватно прилагане манастиру као што је то био случај са већим делом бањске ризнице и сачуваним посветама високих црквених достојанственика. Разуме се, то се односи на доступне и познате књиге, предмете и записе са њих, од којих су многи вероватно нестали у вихорима несрећних збивања минулих времена. Али археолошки докази потврдили су завршетак великих радова у деценији која је претходила милешевској несрећи и околним српским светилиштима. Слојеви гара у делу припрате као и северозападног дела манастирске порте, управо у нивоу новоподигнутог комплекса на Увцу из XVI века; поуздано доказују да проширени манастир није био дугог века, односно да је спаљен у истој години када је страдала и Милешева и спаљене мошти св. Саве. Тешко да је овај удес задесио само светилишта у делу нахије Бањана, Старог Влаха и Полимља. Турска освета била je, као и у многим примерима раније и касније, систематична и припремљена. Коначно, то је време када на османском двору успостављају примат везири арбанашког порекла, a у сенку падају или нестају ренегати словенске крви. Мржња према већ мртвом, али још увек славном, везиру Мехмеду Соколовићу била је присутна и не треба је искључити када се анализира судбина Милешеве и овог подручја насељеног православним живљем.

Степен оштећења манастирског комплекса Увац из последње деценије XVI века, и поред слојева гара на појединим местима, ипак није био такав да се не би могао брзо поправити. Извесно је да су се монаси за кратко време вратили свакодневним обавезама, na je братство (или сестринство) манастира већ за годину-две успоставило нормалан живот. Већ у првим деценијама XVII века, у комплексу Увца започињу велики радови, који су no свом обиму готово истоветни онима из XVI века, односно из периода обновљене Пећке патријаршије. Срећна коинциденција приликом истраживачких радова јесте налаз новца са прецизним годинама ковања (1611-1614) у културном слоју последње велике обнове манастирског комплекса, који тачно потврђује да је братство манастира Увца започело радове на обнављању и проширењу између 1615-1618. године. Само делимичан осврт на општа збивања у окружењу упућује на значајне градитељске и уметничке активности, готово последње у том веку које у историјској науци ипак нису довољно осветљене.

Градитељски радови на манастирском комплексу Увац у првим деценијама XVII века нису no обиму били и највећи. Већ је речено, послови на проширењу манастира из друге половине XVI века били су велики. Међутим, радови v овој фази били су неупоредиво сложенији и захтевали су добре и проверене мајсторе. To се пре свега односило на зидање храма Рођења Богородичиног, које се разликовало у односу на претходно стање, дакле на оно из XVI века. Ктитори и манастирско братство захтевали су два сложена посла на овом проширењу. To je постављање стубова носача и кубета изнад централног дела храма, као и припрате на западној страни и њено засвођавање слепом калотом. Готово сав потребан материјал био је у околини, осим сиге коју су вероватно вадили у горњем току реке Увца и лако је низ реку транспортовали сплавовима. Ha тај начин допремана је и грађа, које je, истина, било и у непосредној близини. Мајстори су вероватно ове послове завршили за кратко време. Када су радови на храму били завршени, или можда у исто време, подигнута је на јужној страни велика трпезарија, са доњим подрумским делом, и горњим, у којој је за исти сто могао сести велики број монаха и гостију. Очигледно, то није било све, радови у манастирској порти и помоћним економским просторијама извођени су и у наредним годинама, вероватно све до средине XVII века, a можда и дуже. Ипак, већ у првим деценијама тога века, храм на Увцу са правоугаоним, обновљеним певницама у функцији хора, из XVI века, куполом на коцкастом постољу, дограђеном припратом на западној страни - био је врло брзо спреман за осликавање унутрашњих зидних површина.

Ha основу скромних остатака живописа који су на Увцу сачувани пуком случајношћу и пожртвовањем конзерватора, може се са извесном резервом рећи да су неки делови цркве на Увцу осликавани између 1620-1622. године, када бележимо и најстарији запис са једног штампаног псалтира, који je, неким непознатим поводом, приложен манастиру. Важније од тога јесте чињеница да су храм Рођења Богородичиног на Увцу у тим годинама осликавали зографи из круга хиландарског монаха Георгија Митрофановића. Мада је на основу сакупљених фрагмената зидног сликарства, извађеног из шута или са комада сиге, и упоређивањем са оним фрескама које је тих година сликао монах из Хиландара, незахвално доносити такав закључак. Мора се признати да је на неким ликовима светитеља и орнамената са Увца препознатљив утицај, или можда и лични рад, овог тада најпознатијег црквеног сликара из XVII века, односно, неког од његових даровитих настављача.
Последње рушење манастира Увца догодило се крајем 1697. или у пролеће 1698. године. Семе припремљено за сетву, чији су угљенисани остаци пронађени у манастирским подрумима, није било никада посејано. Рушење је било систематично и сурово. Они који су то радили имали су довољно искуства у том послу, a видело се да су то радили без журбе. Пре свега, сви вредни предмети, део црквеног мобилијара, покућство, делови вреднијег посуђа, намирнице, житарице, али и све што се могло натоварити на коњске самаре - било је опљачкано и однето. Можда је и велики број отпалих коњских потковица, пронађених у слоју паљења, као својеврсна потврда тешко натоварених коња. Исто тако, неколико заборављених дуванских лула у истом слоју могли би се тумачити као персонификовано стрпљење рушитеља Увца.

У остацима гара, уочено је одсуство бронзаних предмета као и оних од драгоцених метала, na се може рећи да је откривени материјал на манастирском комплексу Увац углавном употребног карактера, од гвожђа и керамике, a за рушитеље очигледно није имао никакав значај. После пљачкања манастир је запаљен. Како су конаци, келије, радионице, помоћне просторије и кровови били подигнути од борове и ређе од храстове грађе, може се претпоставити какав је пожар захватио читав комплекс. Знатно касније, после три стотине година, из рушевина вађен је необичан, наранџасти камен, каквог иначе у околини нема. Сивоцрни серпентин, од кога су грађени темељи и храм Рођења Богородичиног, у страховитом пожару, променио је структуру и постао црвено-наранџаст. Трагови гара и спаљених остатака били су у висини од 2 до 10 cm. Пећи са керамичким лончићима, које су загревале конаке и помоћне просторије, обрушиле су се у подрумске делове, na су неки комади, игром случаја, остали читави. Све што није било захваћено пожаром, остало је испод рушевина.

У којој мери је тада страдао храм Рођења Богородичиног, као и читав манастирски комплекс - може се само претпоставити. Свећњаци од белог студеничког мермера, без значаја за рушитеље, сурово су поломљени и разбацани. Али пре паљења храма, срушена је фино обликована чесма од сиге, на јужној страни, непосредно уз цркву. Комади камена и сиге са храма затрпали су остатке манастирске чесме, na je и то сведочанство да је црква посвећена Рођењу Богородичином на Увцу последњи објекат на коме су се рушитељи и најдуже задржали.

Тешко ће се ма када сазнати шта је све опљачкано и однето са манастирског комплекса Увац. Изненадни напад је затекао калуђере, који тешко да су нешто могли сакрити и спасити. Покрадене црквене књиге продаване су на базарима Босне, Херцеговине и Полимља, na су их неки други свештеници и монаси откупљивали и прилагали у манастире Херцеговачког санџака. Монаси су без сумње, били упознати са судбином манастира, чије је име стајало у записима и натписима црквених књига, али они су знали и за несрећу оних који су се у време удеса затекли у манастиру. Анатема, тако честа на рукописним и штампаним књигама, односила се на рушитеље који су књиге опљачкали, али не и на откупљиваче, који су их спасавали и прилагали на сигурнија места. Међутим, пијетет према свима који су пре њих књиге чували и користили, обавезивао их je.

У пожару храма Рођења Богородичиног на Увцу нестао је иконостас, делови мобилијара, црквеног намештаја, певнице, дрвени делови горњих конструкција, кров, кровни покривач од ситног боровог клиса. Цркву без кровне конструкције било је лако рушити, a то се, очигледно, и догодило. Тако је у северној певници, под гомилом камења, затрпан столарско-бачварски алат, који je, изгледа, као и његови власници, поделио судбину манастира. Како је у том времену алат имао велику вредност, пре свега као средство за рад, то се намеће и питање да ли је алат после рушења било немогуће спасавати или су власници већ били мртви.

Условна реконструкција рушења манастира Увца из последњих година XVII века била је могућа захваљујући релативно сачуваним манастирским остацима, на основу чега је било могуће успоставити приближну слику комплекса пре разарања, али и могући изглед овог духовног центра после несреће која га је задесила. Међутим, то се не може рећи за страдање других метоха манастира Бање, као и за паљење седишта Дабробосанске митрополије, која ће у рушевинама остати више од 150 година. Закопана и спашена бањска ризница, без икаквог писаног аманета, јесте и потресно сведочанство o збивању у Бањи тог пролећа 1698. године, када је испред сурових пљачкаша склоњен велики део бањских драгоцености.
Манастир Увац и готово сви бањски метоси - Кратово, Дубрава, манастир Дубница, црква Јања у селу Рутошима, Св. Георгије у Мажићима - остали су у рушевинама више од три века. Већи број више никада није обнављан. Старо седиште Дабробосанске митрополије, Бања код Прибоја, било је пусто до друге половине XIX века, када је уз помоћ народа читавог краја, и уз ангажовање свештеника и каснијег монаха Дионисија Поповића, манастир делимично обновљен. Стару славу као и духовну улогу више никада није повратио.

Првобитна црква била је мала грађевина коју је манастирско братство проширивало дограђујући припрату, бочне певнице и проширујући олтарску апсиду. Пронађено је велико богатство пластике: раскошна амвонска розета, фрагменти мермерног црквеног мобилијара, затим крстионица, чираци и друго. Живопис је скоро у целини уништен, али захваљујући упорним конзерваторима, из стотине фрагмената од фресака успела је делимична реконструкција ликова Светог Архангела Михаила и Светог Симеона.

Крајем марта 1994. године, екипа Народног музеја из Ужица с неколико стручњака службе Заштите споменика из Београда и Прибоја била је први пут на необичном локалитету манастира Увца. Уснула и зачарана околина засеока Увца, нетакнуто и напуштено насеље, камење и манастирске рушевине - били су пресудни да се почетком јула исте године нађемо на месту које је било изван комуникација, путева и веза. Опрема је транспортована војним хеликоптером, који се једини и могао спустити у тај предео. На Малу Госпојину 1995. године поново је оживео манастир, после два и по века. Истог дана обављено је мало освећење цркве и служена света архијерејска литургија. Литургију је служио Његово Преосвештенство епископ жички Господин Стефан, уз саслужење свештенства намесништва ужичког.

Крајем 1998. године, прецизније 21. септембра, на празник Рођења Богородице, манастир Увац предат је Српској православној цркви, с великим степеном завршених радова у односу на стање пре последњег разарања, тачно пре три стотине година. Kao no неписаном правилу морало је проћи много времена да се стекну неке непознате околности и да се поново обнови овај гранични духовни центар. Једини преживели сведок његовог успона, трајања и усуда била је стара винова лоза, давно посађена на источној страни манастирске цркве. Она је вековима опасивала читаву порту постајући временом дивља, падајући на земљу и хватајући врхове грана околног дрвећа. Винова лоза с Увца јесте и симбол свеколиког трајања, живота и неуништивости.<

Чланови тима који је радио на обнови и релативизацији чинили су и: архитекта Благота Пешић, археолог Саво Дерикоњић, етнолог Боса Росић, историчари: Јелена Ристановић, Радивоје Папић, Mapa Алексић, конзерватори: Милица Дабовић-Котур, Мира Ћуковић, Драган Томановић, Миодраг Марковић, Драган Јовичић, фотограф Зоран Домановић. Неки од њих, као што су археолог Саво Дерикоњић и архитекта Благота Пешић, аутори бриљантних остварења на Увцу остају дужни текстуални део истраживања и градитељске обнове.

Не може се мимоићи веома заслужна личност без чије материјалне као и друге помоћи манастир Увац не би био обновљен. To je господин Раде Бегенешић, помоћник министра за културу Републике Србије, који је у изузетно тешким околностима, својом наклоношћу и вером за ову врсту послова, подстицао и чинио све да се манастирски комплекс Увац приведе крају. И за настајање ове књиге, у великој мери дугујемо захвалност господину Бегенешићу. Градња локалног пута Стубло-Увац био је мукотрпан и пионирски рад захваљујући коме је манастир Увац могао бити завршен и доступан свима који га сада посећују. Заслуге припадају предузећу "Путеви" - Ужице, али и појединцима који се не могу заобићи, као што су: Србо Бајевић, Радован Јеремић и Станко Тејић.

Данас манастир Увац има жив монашки живот.

извор

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ХОЗЕВИТА

Овај славни отац наш Георгије беше пореклом из једног села на Кипру. Родитељи му беху благочестиви и богати. Старији брат његов, Ираклид, још за живота родитеља отиде у Свети Град да се поклони Светим Местима, и пошто се поклони и посети реку Јордан, отиде у Лавру звану Каламон и постаде монах. Благословени пак Георгије остаде уз родитеље, и растијаше васпитаван у свакој побожности и чистоти.
По смрти родитеља узе га к себи заједно са свим наслеђем његовим неки његов сродник, који имађаше јединицу кћер и зато реши да њоме ожени Георгија. Но пошто млади Георгије избегаваше светске ствари и не жељаше да се жени, одбеже неком другом свом сроднику који беше игуман у једном манастиру желећи да се посвети монашком животу, као што је то учинио и његов старији брат. Дознавши за то онај први сродник његов дође и поче да се препире са овим другим сродником, тражећи да му врати младића. На то му овај одговори: Нити сам га ја довео овамо, нити ћу га ја отерати. Он сам има узраст, нека изабере оно што му користи. Кад младић дознаде за свађу својих сродника око њега, напусти све и тајно побеже са острва. Дошавши у Свети Град Јерусалим и поклонивши се Светим Местима, сиђе на реку Јордан и помоливши се тамо отиде у Лавру Каламон код свога брата. Када га брат виде онако младог и голобрадог, не хтеде да га задржи у Лаври, по заповестима светих Отаца, него га одведе у манастир Пресвете Богородице, звани Хозева, и предавши га тамо игуману врати се натраг у своју келију.
Игуман, видећи непоколебивост и монашку побожност Георгијеву, убрзо га постриже и одену у монашку схиму, и предаде га једном напредном у подвижништву старцу монаху као помоћника у старчевом послушању. Старац је био родом из Месопотамије и беше врло строг. Једног дана посла старац овог светог младића на поток да донесе воде. Младић, отишавши и спустивши се у поток, врати се празан, јер пошто беше одевен не могаше да донесе воду због сплета трске и шипражја. Старац му тада нареди да скине са себе одећу и да се само препојаше спољном мантијом и тако да иде да донесе воде. Пошто младић задоцни са водом, старац сакри његово одело и отиде за трпезу. A младић, дошавши и не нашавши ни старца ни своје одело, отиде у манастир онако без одела. Када закуца на врата манастира вратар му отвори и видевши га нага запита га за узрок тога, па дознавши шта се десило отиде и донесе му одело, па га уведе у манастир. Враћајући се старац надзорник његов из трпезарије после јела, срете Георгија пред гробом светих пет Отаца који се ту налажаше, и видећи га, са пуно гњева и претње удари га руком, говорећи: Зашто си закаснио? На то се одмах осуши рука старцу, и он паде пред ноге младићу молећи га и говорећи: Чедо, немој ме обелоданити ни изобличити јавно; сагреших, опрости ми! Помоли се Господу за мене да ме исцели. Младић са смирењем и побожношћу одговори: Иди, оче, и направи метаније пред гробом светих Отаца и они ће те исцелити. Старац наваљиваше говорећи: Теби сагреших, ти се помоли за мене. Тада младић узе старца за руку, отиде заједно са њим до гроба Светих, направи метаније и помоливши се, старац би одмах исцељен. Од тада старац постаде кротак и снисходљив и врло смирен. Будући да се тај догађај разгласи међу братијом и сви се дивљаху и слављаху Бога због тог славног чуда које учини овај младић, и то још почетник, Георгије се побоја да не падне у замку гордости, зато напусти тајно манастир, сиђе у Лавру своме брату, и остаде са њим у такозваној старој Цркви. Овде они провођаху овакав начин живота: Никада не куваху за себе јело на ватри, осим када им долажаху посетиоци. Притом поручише чувару утврђења њихове Лавре да им од недеље до недеље чува покварена јела из тврђаве и оно што њему доносе манастирски оци. Тако су се они само тиме хранили, никада не перући нити испражњујући посуђе из кога су јели, због чега се у посуђу накотише многи црви, и смрђаше надалеко. Вина такође нису пили.
У Јерихону пак бејаше један земљорадник кога ова браћа много вољаху. Но догоди се да овоме земљораднику умре детенце - јединче. Ојађени отац стави мртво детенце у једну котарицу, метну преко њега као поклон њима нешто од плодова са своје земље коју обрађиваше, покри одозго лишћем од винограда, па тако отиде са котарицом у Лавру. Дошавши он закуца на врата њихове келије, из које изађе Георгије и уведе га унутра. Ожалошћени отац кога они љубљаху, направи пред њима метаније, и спустивши котарицу пред њих на земљу замоли их да благослове плодове његовог труда, па изађе напоље. Кад браћа извадише плодове из котарице нађоше у њој мртво детенце. Видевши то, старији брат Ираклид се узбуни и рече брату своме: Позови натраг тог човека; данас дође међу нас искушење, јер колико видим дођоше да кушају нас грешнике. Међутим Георгије, којему тада беше око четрдесет или нешто више година, направи пред њим метаније, па рече: Немој се љутити нити гњевити оче, него хајде да се са вером помолимо многомилостивом и многожалостивом Богу, па ако Бог не узме у обзир грехе наше и смилује се, и васкрсне ово дете, онда ће га отац његов по вери својој добити натраг жива, и отићи; ако пак Божја доброта то не учини, позваћемо оца и рећи му да ми грешници нисмо достигли до такве духовне висине да васкрсавамо мртве, нити имамо такву смелост пред Богом. Старац послуша и оба стадоше на молитву са сузама и срцем скрушеним. А свемилостиви и човекољубиви Бог, који чини вољу оних који Га се боје, услиши их и васкрсе детенце. Тада дозваше натраг оца његовог и рекоше му: Ево ти жива твог сина због великог милосрђа Божјег; гледај да то нипошто никоме не кажеш и не ставиш нас на муке и ожалостиш. Отац узе синчића и отиде славећи и благосиљајући милостивог Добротвора и Животодавца Бога.
Тако ова браћа провођаху свој живот са сваким миром и побожношћу; никада их нико не чу да се споречкају или да прогунђају нешто између себе, нити с неким другим, јер старац Ираклид имађаше велику смиреност и кротост, а Георгије велико послушање и смирење. У својој седамдесетој, отприлике години, ава Ираклид се престави из овог живота, а беше се прочуо у целој долини Јорданској као човек благ и пун вере, украшен сваком врлином, девственик, молчалник, сиромаштвољубљив, милостив, уздржљив више од свих других. Јер сво време живота свога он узимаше храну само онако како смо напред рекли, и то узимаше је једном у два или три дана, а понекад и једном недељно. Једино због великог наваљивања од стране отаца пристајао је понекад да једе за општом трпезом, која се каткад постављала љубави ради. Бивало је и да се разболи, јер је себе приморавао на велике подвиге. Притом он имађаше и мајку свих врлина смиреноумље, и зато никада није прихватао да стане у ред са светим оцима да пева, сматрајући себе недостојним да стоји с њима, него је увек стајао у дну Цркве, имајући на себи само једну стару расу и кукуљицу на глави. У храму је говорио псалме у себи до почетка богослужења, и то са много суза и усрђа, не разговарајући нити се расејавајући. Зато се говорило о многим чудима које Христос Спаситељ чињаше кроз њега. И тако овај ава Ираклид, просијавши чесним и богоугодним животом, оконча живот у доброј старости, и би погребен онде у гробу заједно са преподобним оцима; а на небу он се са хоровима Светих непрестано моли смело пред Богом за нас и за цео свет.
Ава пак Георгије, оставши сам у келији, туговаше и плакаше за братом својим, настављајући храбро свој начин живљења и подвига, и би вољен од свих. Често је служио другим оцима са миром и побожношћу, јер је био добио и част ђаконства, које је вршио са страхом и умиљењем, служећи увек и прислужујући свима.
Једнога дана указа се потреба да изађе ради некога посла. Отворивши врата келије он угледа лава где лежи пред вратима. Имајући срце без страха, он ћушну лава ногом говорећи му да се склони испред врата да би могао да изађе на свој хитни посао. Лав зарежа пријатељски и заврти репом, али не хтеде да устане. Ава Георгије га гурну два-три пута ногом тражећи да му направи пролаз, а када лав не послуша, свети рече: Добро; пошто ниси послушан, онда по Светом Писму: "Зубе лавове сакруши Господ". Благословен је Бог, отвори уста да видимо! Лав отвори широм уста и допусти светоме да му опипа зубе како хоће; а свети стави руку у уста звери и опипавши потврди, говорећи: Као када неко опипава равно дрво, тако су и зуби лавови. Тада лав устаде и удаљи се, а светитељ отиде и обави свој посао.
Када у то време умре игуман Лавре, настаде неред и неслога у Лаври; братија се подели у две групе око избора новог игумана, и поче да крши правила и обичаје својих отаца. Због тога је много туговао и жалостио се овај старац; и мољаше се усрдно Богу да му да знак где је Његова воља да се удаљи одавде. Тада му се јавише у виђењу две велике светле гope, од којих једна беше виша и светлија од друге. Тада му рече онај који му показиваше то виђење: Где желиш да одеш и настаниш се? Старац замоли да му да ону вишу гору. Рече му овај исти који му се јавио: Иди онда у твој манастир где си пострижен за монаха и настани се у келијама. Свети, отишавши одмах, замоли игумана Хозевитског манастира да му да обиталиште у келијама. Игуман пак овога манастира зваше се Леонтије, и беше муж благ и врло милостив и сиромахољубац. Он беше силно узнапредовао у врлини милостивости; и пошто се упокоји, један га од стараца виде где стоји пред жртвеником сав као огањ. Када старац Леонтије угледа свог бившег ученика где се вратио, обрадова му се веома и одмах му даде келију. Свети се сместа попe на гору и настани у келијама Хозевитским, због чега и доби име Хозевит. Нико није успео да дозна његов начин живота за све време проведено у тој келији, осим што се знало да није имао ни вина, ни масла, ни хлеба, ни одеће, осим једне кратке мантије коју је носио кад је бивао у Цркви. Ишао је тамо где се бацају отпатци и сакупљао бачене крпе од којих је сашивао себи одећу, и од истих крпа правио себи постељу. А молио је и неке келиоте да од недеље до недеље чувају за њега отпатке са трпезе отаца и гостију, па било да су то отпаци од поврћа, или осприја, или морских шкољки. Добивајући од њих те отпатке, туцао их је све заједно у каменој ступи и правио лоптице, које је затим сушио на сунцу и онда, квасећи их водом узимао од њих једном у два или три дана, ако му је уопште било потребно да једе у својој келији. Јер беше обичај да суботом увече долазе келиоти у општежиће и да учествују у богослужењима и у Литургији Пречистих Тајни, а затим и за трпезом са манастирским оцима. И верујте ми, часни оци и браћо (вели писац овог житија и ученик Светога - преподобни монах Антоније), да сам ја лично, после наиласка Персијанаца[1], дошавши у манастир отишао са неком братијом у келије и нашао тамо остатке оних лоптица, дивећи се са братијом како их је овај свети могао јести. Када су Персијанци стигли до Дамаска настао је велики неред у овој земљи. Једнога дана сеђаше овај преподобни на једном камену и грејаше се на сунцу (јер беше мршав од превеликог уздржавања), и горећи сав жељом духовне љубави за творење воље Божје, мољаше се са непрекидним сузама човекољупцу Богу да се смилује на људе своје. И дође му глас: Сиђи у Јерихон и видећеш дела људи. Тада сиђе у манастир и нашавши братију из општежића који иђаху у Јерихон, сиђе и он с њима. Када стигоше до вртова испред града, изненада чу у ваздуху велику вреву од мноштва људи, који ратоваху међусобно и викаху као у борби. Подигавши очи своје увис виде ваздух испуњен Индусима који се сукобљаваху као у рату, а земља се сва тресијаше и дрхташе под њиховим ногама. Братија рекоше преподобноме: Ајде, оче, да уђемо у град. Зашто стојиш толико дуго и гледаш у ваздух? Преподобни им одговори са сузама и тугом: Бежимо, браћо, и вратимо се. Зар ви не видите и не осећате да се земља тресе? И док он то говораше, гле, одједном изиђоше из града неки наоружани коњаници и други млађи петаци и деца, који имађаху мачеве и копља у рукама и трчаху тамо-амо. Братија тада схватише да то беше потрес земље о коме говораше старац, и вратише се у манастир са великим страхом, јер им свети исприча и виђење које виде у ваздуху. Попевши се у своју келију старац плакаше и ридаше због непобожности и злоћудности народа, или боље рећи због незнања и безбожности. Следећег дана, изишавши опет из келије, сеђаше на сунцу грејући се (као што је то често чинио због слабог тела), и мољаше се са усрђем Богу, говорећи: Владико, Боже доброте и Господе милости, који хоћеш да се сви спасу и дођу у познање истине; подигни жезал Твој и накажи народ овај, јер ходи у незнању. И одмах затим виде велики штап од огња, који се протезаше од Светог Града до Бостре, те тако провиде свети да ће народ бити тешко наказан, и због тога плакаше стално и туговаше.
Када пак стиже најезда Персијанаца и опколи Свети Град, тада изађоше и братија из општежића и келиоти, па братија отиде са игуманом у Арабију, а ови се сакрише по пећинама и по шипражју. Међу њима беше и овај преподобни старац, јер га много молише братија да се и он сакрије са њима. Сарацени пажљиво претресоше сву долину и испитиваху брђане о њиховој имовини, па пошто пронађоше старца и многе друге оце, похваташе их и преведоше у други поток. Међу њима беше и ава Стефан Сирац, старац преко сто година, свети и чувен отац, кога Сарацени убише онде, а друге оце одведоше у ропство. Светога пак Георгија, пошто га видеше сиромашног и врло слабог и побожног, поштоваху његов начин живота; боље рећи, будући покренути на то од Бога, дадоше му котарицу пуну хлебова и суд са водом, па га отпустише рекавши му: Иди, спасавај себе где хоћеш. Он сиђе ноћу до Јордана и бијаше тамо док Персијанци не прођоше кроз Јерихон, одлазећи за Дамаск и водећи са собом и заробљенике из Светог Града. Отуда старац отиде у Свети Град, где и остаде док не сиђе понова у Хозевитски манастир, где се поново настани, иако не оде поново горе у келије. У манастиру он свакодневно поучаваше и утврђиваше братију, која се била вратила, а такође учини и многа чуда, која су описана у опширнијем житију његовом.
Но пошто и он беше човек и требаше да се пресели ка жељеноме Господару, разболе се болешћу од које и умре. Оне вечери кад је преподобни скончао, вели ученик и писац житија његовог Антоније монах, да би се показало са каквим чврстим уверењем одлази овај свети ка Господу, дође по промислу Божјем у манастир мноштво гостију, те ја бејах много заузет у мом послу. Нека братија од оних који живљаху близу старца дођоше неколико пута и рекоше ми: Тражи те старац говорећи: где је Антоније? Позовите ми га, јер ја ћу сада скончати. Ја бејах у жалости, јер сам хтео и мој посао да свршим, и опет да дођем к старцу. Дознаде за то у духу старац па ми јави: Немој се жалостити нити узнемиравати, чедо, него заврши своје послушање, a ja ћу те чекати док не дођеш. Пошто једни гости устајаху иза трпеза а други долажаху, време мог служења се протеже скоро до поноћи, но старац ме чекаше. Завршивши на крају своје послушање и отпустивши госте, сиђох к старцу. Пошто ме виде, он ме загрли и целива и благослови, па се окрете ка истоку и рече: Изађи сада, душо моја, изађи у Господу! Пошто то рече три пута, предаде дух свој Господу, Који се у њему и с њим подвизавао тим добрим и честним подвигом. Тако се пресели ка Господу као кад неко кораком прелази са места на место, веома мирно и спокојно, предајући, очигледно, дух у руке Божје, као што је и написано: "Душе праведних у руци су Божјој, и неће их се дотаћи мука". И опет: "Честна је пред Господом смрт преподобних Његових". Ја пак, дознавши да преподобни предаде свој дух, падох на груди његове и плаках што се лишавам преподобног оца мог. И пошто га погребосмо са псалмима и појањима и песмама духовним, положисмо га у гробове Преподобних Отаца. А он сада налази се са хоровима Светих на небу и моли се с њима за нас и за цео свет. Амин.
 

Јулијан беше из египатског града Антиноја, од родитеља врло виђених и богатих. Од младости своје заволе девствену чистоту, и зажеле да је до краја свога живота очува. Поставивши њу као темељ другим врлинама, он живљаше у страху Божјем, марљиво се учаше и читаше књиге; изучаваше обе мудрости: јелинску и хришћанску; и тако упознаде и световну философију и цело Свето Писмо. А кад му би осамнасет година, родитељи га почеше приморавати да се жени, јер им беше јединац, а хтели су да имају потомство. Али он одлучно одбијаше.

И када му поводом тога родитељи и рођаци веома досадише, овај целомудрени младић измоли од њих недељу дана на размишљање. И целу ту седмицу проведе у посту, у молитвама и сузама, и дању и ноћу молећи Бога, да му Он на који било начин сачува девственост беспрекорном. А када седмога дана наступи ноћ, и он, изнемогао телом од поста и молитве, леже и заспа, јави му се Господ у виђењу, и тешећи га и крепећи га рече му: He бој се, послушај савет својих родитеља, јер ћеш узети жену која девственост твоју неће повредити, нити ће те од мене одвојити, него ће и она тебе ради сачувати своју девственост; и тако ћу и тебе и њу, девственике, примити на небо. Осим тога, ви ћете раширити чистоту, јер ће вашим учењем многи младићи и девојке постати житељи неба. А ја ћу свагда бити с тобом, обитавајући у теби и побеђујући све телесне пожуде и искушења. И учинићу да девојка, којом се будеш оженио, пристане на твој добри предлог. И у ложници својој ви ћете угледати мене са хоровима Анђела и безбројним девственицима оба пола, које природа раздели, а вера у мене уједини. И ти ћеш бити следбеник њихов. – Говорећи то, Господ га додирну и рече: Буди храбар! и нека се не плаши срце твоје!

Утешен и охрабрен овим божанским виђењем, дивни младић се прену и рече: Благодарим Ти, Господе Боже, који испитујеш срца и душе, што ћеш удаљити од мене сласти и утехе овога света, и што ми обећаваш да ћеш бити чувар и заштитник моје чистоте, јер се чврсто срцем надам у Тебе и уздам, да ћеш ми дати оно што око не виде, ухо не чу, и у срцу човеку не дође, а што си уготовио онима који Те љубе. А пошто ме удостојаваш да ходим путем твојим, молим Те: Ти сам буди добар пут и мени и свима љубитељима чистоте. Господе, Ти знаш да од свога рођења па све до овога часа, у који си благоволео да ме позовеш, ја ништа друго не волим и не желим осим Тебе. Стога завете што излазе из мојих уста, Ти утврди и Ти у дело спроведи.

Онда изађе из своје собе, и саопшти родитељима да пристаје на њихову жељу и не одбија брак. Родитељи се веома обрадоваше, и одмах се дадоше на ревносно тражење девојке која би му одговарала пореклом и богатством. И нађоше такву девојку, по имену Василису, јединицу кћер у својих родитеља, лепу, и благородну. Њу заручише своме сину. А када после уобичајеног свадбеног весеља уведоше женика и невесту у ложницу, и оставише их, осети невеста врло јак пријатан мирис, као у башти где је много кринова, ружа и другог мирисног цвећа. И она рече женику: Господару мој, шта је ово? Сад је зима, а диван мирис цвећа осећа се као у пролеће. И овај дивни мирис толико ме усхићује и наслађује, да је у мени потпуно угасла жеља за телесном везом. – Тада јој блажени Јулијан, женик, рече: Овај дивни мирис који осећаш, не долази од годишњег доба, него по дејству самога Христа, љубитеља чистоте, који вечни живот дарује онима који девственост своју чувају неповређеном. Ако дакле хоћеш да заједно држимо заповести Христове, и да My угодимо, онда заволимо Њега свом душом и сачувајмо My нашу девственост неповређеном. Начинимо од себе Његове изабране сасуде у овом свету, да бисмо с Њим царовали у оном. И тако се ја и ти никада нећемо растати.

На ове његове речи блажена невеста Василиса одговори: Зар је ишта потребније од спасења, сачувати девственост и добити живот вечни? Верујем твојим речима, и желим да заједно с тобом живим у девствености до краја живота, како бих могла добити вечно уздарје од Христа Господа мог.Када она то рече, блажени Јулијан врже себе на земљу, клањајући се Богу, и распрострт ничице вапијаше к Богу: Утврди, Господе, ово што се у нама збива по Твоме дејству! – А девственица Василиса, видећи женика свог на земљи где се моли, одмах и сама припаде на молитву.

И гле, изненада се затресоше темељи ложнице у којој беху, и неисказана светлост засија тако, да од небеског сјаја потамнеше свеће што гораху у ложници. И би велико божанствено виђење: с једне стране виђаше се цар славе Христос са безбројним мноштвом девственика у белим хаљинама, а с друге стране – царица Владарка, Пречиста Дјева Богородица са хоровима девственица. И са обе стране појаху се неисказано миле небеске песме, какве ухо земаљско не чу. И приступише два пресветла човека, опасани златним појасима, подигоше Јулијана и Василису са земље, и показаше им на постељи једну прекрасну и врло велику књигу. А око постеље стајаху нека милолика чесна четири старца, који држаху златне чаше пуне мириса, из којих се силно изливаше неизразиво диван миомир и испуњаваше ложницу. И рече им један од тих стараца: Ево, ове чаше приказују савршенство ваше, јер благо вама што победисте привремену насладу овога света и похитасте вечној, каква у срце човеку не дође. Прочитај, Јулијане, што је написано у овој књизи живота. – И Јулијан погледа и прочита њихова имена написана. А беше златом написано ово: Јулијан који се одрекао света из љубави према мени, биће међу онима који се не оскврнавише са женама; а Василиса, права срца и непорочне девствености, уврстиће се у лик девственица, које следују истинитој Дјеви Марији, Мајци мојој пречистој.

Када ово Јулијан прочита, затвори се књига, и са обе стране сви светлоносни девственици и девственице радујући се рекоше једногласно: Амин. – И опет рече старац Јулијану и Василиси: У овој књизи коју видите, записани су људи чисти, трезвени, истинољубиви, милосрдни, смирени, кротки, који имају љубав нелицемерну, који су све непријатности и суровости поднели, и који су невоље и муке претрпели, и најзад који су толико Христа волели, да ништа нису претпоставили тој љубави: ни оца, ни мајку, ни жену, ни децу, ни имање, ни богатство, нити ишта од овога света, па још и душе своје не поштедеше него их за Христа дадоше; међу њих се и ви сада уврстисте.

А блажени Јулијан и блажена Василиса, испуњени неисказане радости, остало време ноћи проведоше у псалмима и појању.Када дан освану, весељаху се родитељи, рођаци и све званице свадбене, сматрајући да је телесно сједињење између женика и невесте обављено, не знајући ништа о њиховом духовном супружништву. И живљаху Јулијан и Василиса међу собом у чистоти и целомудрију, чувајући цвет своје беспрекорне девствености чистим. А скриваху ову тајну од људи, да о њиховом девственом животу не би дознали ни родитељи, ни рођаци, нити ико од људи, док касније сам Господ не објави то на корист многих.После не много времена преставише се из краткотрајног живота овог родитељи и Јулијанови и Василисини, и оставише им веома велика имања.

А када добише слободу за свој духовни живот, њих обузе жеља не само да се старају о своме спасењу, него и о спасењу других. Стога подигоше два манастира, мушки и женски, па се раздвојише и постригоше, он у мушком а она у женском манастиру. И сабра он много монаха, а она много монахиња, и старешиноваху над њима. У светог Јулијана беху до десет хиљада братије који свесрдно служаху Богу. Јер му Бог даде толику благодат, да су се са свих страна стицали к њему они што желе спасења: остављали су своје домове, заручнице, родитеље, сроднике, имања, и све лепоте света, и предавали се у руке њему, да их води у царство небеско.

Тако и света Василиса у своме манастиру сабра и уневести Христу чисте девојке до хиљаду, па још и мноштво жена. И цветаше анђелска чистота у оба манастира као у две рајске баште. И девственост слављаше победу над сластољубивим демоном нечистоте. Али, већ је време да испричамо кончину ових светих, како са својом у Богу сабраном децом пређоше у небеске обитељи, говорећи Христу Богу: Ево нас и деце коју си нам дао.У то време цароваху два незнабожна цара, Диоклецијан и Максимијан. И устројише љуто гоњење хришћана на све стране. И смутња потресаше Цркву Христову. И приближаваше се гоњење границама оне покрајине, где свети Јулијан и Василиса живљаху. И многи хришћани беху у великој пометњи и страху.

Тада блажени Јулијан и Василиса у посту и молитвама са сузама молише Бога да учврсти верне своје и њихове монахе и монахиње, и да их сачува, да не би ниједан од њих отпао и пропао, него да се сви удостоје небеског блаженства. И јави се Господ Христос у виђењу светој Василиси, и обавести је да ће ускоро отићи у вечни покој. Али ће најпре послати испред себе све свете девственице; и ниједна неће остати после ње, да не би, која од њих, видевши страшно гоњење Цркве, пала духом, и отпала, и лишила се свога друштва. Стога ће Василиса проживети овде још пола године, док девственице њене све до једне не пређу к Богу. А њен духовни брат Јулијан, после ње поћи ће са многима на мученички подвиг. И храбро ће истрајати; и победиће непријатеља; и у победничком слављу отићи ће из овог света да прими двоструки венац: венац девствености и венац мучеништва у радости Господа свога.

И би тако. Јер у току пола године сав лик девственица, сабран светом Василисом, пређе кроз привремену смрт у небеске дворе свог бесмртног Женика. Само остаде света Василиса сама. И њој се у сну јавише у виђењу све те деве свете, обучене царски у светлост, говорећи: Ми тебе чекамо, мајко наша, да се заједно с тобом поклонимо Господу и Цару нашем. Хајде, дођи нам, и предај нас Христу, коме си нас уневестила.Пробудивши се преподобна Василиса се веома обрадова што је сав лик њених девица ушао у радост Господа свог, и што је и њој припремљен тамо живот вечни. И обавести о свему томе свога духовног брата, светога Јулијана. А после неколико дана, молећи се усрдно Господу, предаде дух свој у руке бесмртног Женика и Бога. Свето пак тело њено преподобни Јулијан сахрани на достојан начин.

Затим дође у те крајеве обласни намесник Маркијан, са својом женом и сином. Безумно разјарен на хришћане, он их је на страшне муке бацао, убијао и крв њихову проливао. А кад сазнаде за Јулијана да је високог порекла, а верује у Христа, и да са њим има много једноверне братије, он посла к њему угледне грађане да га усаветују да се покори царској наредби и принесе жртве идолима. У то време у обитељи тгреподобног Јулијана беше се сабрало из околних градова и крајева много свештеника, ђакона и других клирика са својим епископима, који љубљаху Господа свог и радо чекаху мученичку смрт за Њега. Сви они одговорише преко блаженог Јулијана посланицима обласног намесника да они имају једнога Цара који живи на небу, Господа Исуса Христа, и његове наредбе слушају, и клањају се Њему – јединоме истинитоме Богу, и готови су одмах да за Њега умру, али се неће поклонити идолима, и ђаволима што су у њима.

Посланици се вратише, и испричаше обласном намеснику што им би речено. И расрди се намесник, А посла војнике да доведу само Јулијана, желећи да га сам испита, а да се манастир са свима који су у њему огњем спали. Војници ухватише блаженог Јулијана, свезаше и у тамницу градску одведоше. А његова братија, њих до десет хиљада, са епископима и клирицима што се беху тамо скупили, оног часа постадоше миомирисне жртве Богу, јер са манастиром бише спаљени. И на том месту за дуго време чуле су се дивне песме, певане од мноштва певача, у оне часове када су вршене уобичајене црквене службе: у шест сати, у девет, у дванаест, у три пo подне, и увече, и у поноћи. И многи се болесници тамо исцељиваху. Јер који год би дошао, и чуо то небеско појање, исцељивао се, ма каква болест да је била на њему.

Сутрадан преподобни Јулијан би изведен пред намесника на суд. Намесник употреби много красноречивости, и ласкања, и претњи, и застрашивања, али све без успеха. Тада гвозденим штаповима душмански тукоше преподобног. При томе један се штап од силног ударања сломи, и парче удари једног службеника, који беше рођак намесников, и изби му око. To још више разјари и разбесни намесника. А свети мученик рече намеснику: Чуј ме, Маркијане: Скупи све ваше најчувеније жречеве, и нареди им да над овим ослепљеним оком призову имена својих богова и богиња, и умоле их да поврате вид поклонику њиховоме. Ако пак они то не буду могли учинити, ја ћу онда призвати име Гoспoда мог Исуса Христа, и не само повратићу му ово испало телесно око, него ћу му и очи срца просветити за познање истине.

Намесник пристаде. Сазва све жречеве и нареди им да у оближњем идолском храму умоле помоћу жртава богове и богиње и исцеле око ослепљеноме. Они отидоше и поступише по наређењу. И пошто принесоше многе жртве, чуше од својих богова ово: Идите од нас, јер смо ми предани вечном огњу, и држани у тами. Како можемо слепоме вид дати, када га и сами немамо? А Јулијанова молитва вишњем Богу толико је моћна, да од дана у који је узет на мучење, наше се муке у паклу устостручише. – Чим ово демони изрекоше у том идолском храму, одмах попадаше сви идоли, којих беше до педесет, и у прах се претворише.А намесник повика на светог Јулијана: О мађионичару, твоје враџбине су тако силне, да су и богове наше срушиле! Али да видимо, да ли ћеш исцелити око ослепљеноме, као што си обећао.

И нареди да мученика нага обливају мокраћом, да би, рече, отступила од њега мађијска и враџбинска сила. Али се смрад те мокраће изненада претвори у диван мирис, и замириса ваздух да су се сви чудили. Онда свети Јулијан, осенивши крсним знаком око ослепљенога, призва име Господње, и одмах се болесник исцели, и око његово прогледа, и виђаше јасно. А намесник, ослепљен злобом, приписиваше то мађијама а не сили Христовој, док исцељени громко викаше, говорећи: Ваистину је Исус Христос истинити Бог, и Њега једино треба почитовати, и Њему се клањати!

А намесник нареди да му одсеку главу. И тако исцељени, прогледавши и телесно и духовно, крсти се у својој властитој крви, н оде да види невидљивог Бога.Нечестиви Маркијан нареди да светог Јулијана вежу веригама по целом телу, и да га тако, исмевања ради, воде по целом граду, мучећи га по свима улицама на разне начине. Док тако вођаху светога, и исмеваху, и мучаху, око њега се разлегаше граја: Ово заслужују они који се не клањају боговима и презиру царске наредбе. А када са светим дођоше до школе у којој се намесников син Келсије учио, – он беше јединац у својих родитеља, – Келсије дечак погледа на светога, и рече својим вршњацима: Дивну ствар видим! – А кад га питаху шта види, он рече: Ено, оног осуђеног хришћанина, кога војници везаног веригама воде, видим окружена мноштвом светлих младића, од којих му једни служе, а други му мећу на главу венац тако светао, да сјај његов превазилази сунчеву светлост. И сматрам да треба веровати у таквог Бога и служити My, који своје служитеље тако чува и толиком славом обасипа. Верујте ми, браћо, и ја хоћу да будем такав, ако Бог његов буде хтео да буде Богом мојим.

Рекавши то, он баци књиге и дивно одело, светско остављајући свету, и потрча за светитељем. Када га стиже, он паде мученику пред ноге, вапијући и говорећи: Желим тебе да имам за оца свог другог рођења, а свог телесног безбожног родитеља Маркијана, мрзитеља и мучитеља праведних, одричем се, и презирем. Теби се приљубљујем, и желим да данас као и ти страдам за Христа Господа и Спаситеља мог, кога досада не знађах.Када то видеше војници мучитељи, беху као избезумљени од страшног изненађења. И стече се сав град на такав призор, и чуђаху се гледајући како се намесников син прилепио уз мученика, и целива му ране. И рече дечко народу: Знајте, ја сам намесников син. Досада сам са својим незнабожним оцем гонио невине свете људе. To сам чинио у незнању. Сада пак, када сам познао Бога, и Бог мене познао, ја се одричем лажних богова, a одричем се и оца и мајке, и на огромна богатства пљујем! Исповедам Христа, и верујем у Њега, и објављујем да сам следбеник блаженог Јулијана. Зашто оклевате, ви слуге и војници? Идите и известите моје родитеље, да сам познао истинитог Бога и приљубих се његовом верном служитељу.

О томе брзо известише оца и мајку. Као восак од огња, тако се њихово срце растапаше од бола. И одмах послаше да дечка узму од Јулијана и да га доведу дома. Али Бог који чува децу, учини то да га се нико није могао коснути. Јер сваки који га се коснуо, осећао је силан бол у руци и у рамену свом, и због тога се ниједан не усуди да га ухвати и одвоји од мученика. Обавештен о томе, намесник нареди да обојицу доведу к њему. И погледавши на блаженог Јулијана рече: Плод наде моје хоћеш да ми мађијском вештином својом на силу отмеш, и недоличним речима обмањујеш младо срце да се одрекне родитељске љубави.

Док ово намесник говораше, дотрча мајка Келсијева са многим рођацима, косе чупајући, груди раздирући, дојке обнажујући и до неба кукајући. Када то намесник виде, раздра хаљине своје, и лице своје изгреба, и рече мученику: Свирепи Јулијане, погледај бол оца и мајке, и осврни се на кукњаву толиких рођака, и ослободи невиног дечка твојих мађија. Врати нам сина јединца; врати нам наследника и господара дома, да се и ја за тебе заузмем код цара, да ти опрости кривицу и отпусти здрава.Свети Јулијан одговори: Помоћ ми твоја не треба, нити тражим да ме цар пусти. Једно молим Господа мог Исуса Христа: да ме заједно са овим јагњетом, које је рођено из вучје утробе, и са свима који буду хтели веровати, после претрпљеног мучеништва уврсти међу спаљене од њих. А ето, пред тобом стоји онај који је од тебе телесно рођен, а сада са мном верујући у Христа, духовно је одрођен од тебе. Он је одрастао, нека ти сам одговори, нека се сам обазре на мајчине сузе, и нека се сам сажали на груди које су га одојиле.

На то чесни и благоразумни дечко рече: Од трња се ружа рађа, али не губи мирис свој зато што је рођена од трња, нити трње које је родило ружу губи оштре бодље своје. Ви дакле, родитељи моји, као што навикосте, насилништвом својим као трњем бодите невине, а мене оставите да као ружа лијем из себе мирис верујућима. Вама нека се повињавају они који су готови да пропадну, а мени нека следују они који се труде да пређу из таме у светлост. Ја се ради Господа мог Исуса Христа одричем вас, својих родитеља; а ви, ради поштовања богова својих, ставите на муке сина свог, јер привременом смрћу тражим вечни живот. He могу да будем вама добар, а себи рђав; нити ћу љубав вашу претпоставити вечним радостима. Што оклеваш, оче, као неверујући и каменог срца родитељ, а не као прави Авраам? Узми мач и принеси на жртву Христу мене, сина твог? А ако те природна родитељска љубав савлађује, па не можеш да то урадиш, онда ме пошаљи најсвирепијим кнежевима и мучитељима, да и ја за Господа мог Исуса Христа пострадам. Узалуд су ваше сузе и ваше кукање, јер ме од вере моје не могу одвојити.

Када намесник то чу, нареди да обојицу одведу у смрдљиву и врло мрачну тамницу. А кад они ступише у њу, тама се претвори у светлост, и смрад у мирис. To видеше двадесет војника, и у Христа повероваше. Али пошто блажени Јулијан не беше презвитер, и немаше ко да крсти ове што повероваше, беше због тога жалостан. Али Бог који чини по вољи онима који Га се боје, посла им презвитера на овај начин:У граду том беше један човек, најчеститији и најугледнији у грађанству, кога цареви Диоклецијан и Максимијан много уважаваху и вољаху, јер беше од рода ранијег цара римског Карина. Тај човек беше хришћанин са женом својом и децом. А кад он и жена његова преминуше у хришћанској вери, остадоше иза њих седам синова, млади по годинама али стари по разуму. Због родитеља њихових цареви их веома вољаху, и наредише им да остану у својој вери и да без бојазни јавно славе Христа свога. A ова деца имађаху код себе презвитера, по имену Антонија, који им вршаше свете тајне. И би им откривење од Бога, да са презвитером својим иду и посете у тамници Јулијана и Келсија. А кад пођоше ноћу, пред њима иђаше анђео, који додирну тамничка врата, и она се одмах отворише. И уђоше, и целиваше свете сужње, и молише се заједно Богу. И крсти презвитер блаженог дечака Келсија, сина намесникова, и двадесет војника. А седморица браће, разговарајући са блаженим Јулијаном и Келсијем, распалише се ревношћу да за Христа заједно с њима страдају, и не хтедоше изићи из тамнице и вратити се дома.

Обавештен о томе, намесник се силно зачуди што они, којима су цареви допустили да слободно исповедају хришћанску веру, добровољно желе окове и муке. И дозва их к себи, и много их саветоваше да се врате своме дому, и да Христа свог поштују како хоће, јер ту милост имају од царева. Али они жељаху окове и тамницу више него слободу. И рекоше: Злато није достојно царске круне, ако најпре не буде у топионици прекаљено и очишћено. Тако и ми: нисмо достојни Христа нашег, ако наша вера у Њега не буде као злато прекаљена. Некорисно је дрво које се лишћем кити, а не доноси рода. Тако и ми: нећемо бити по вољи Христу нашем, ако My не поднесемо дивне плодове вере наше.

И намесник им остави на вољу док о томе извести цара. И вратише се од намесника ови блажени дечаци не дому свом него у тамницу светоме Јулијану и Келсију и двадесеторици војника. Са њима беше и презвитер њихов Антоније.И намесник посла царевима подробан извештај о Јулијану, о сину свом Келсију, о војницима, и о овој седморици браће. И убрзо доби одговор: да сви, ако остану непокорни, буду спаљени огњем; а ако им због њихових враџбина огањ не нашкоди, онда да их намесник умори каквим хоће мукама.

Пошто намесник од царева доби такву заповест, он нареди да се усред града спреми судиште. И севши пред народом, изведоше преда њ светог Јулијана са свом дружином његовом: са Келсијем и седморицом браће, са њиховим презвитером, и са двадесеторицом војника. И стаде их убеђивати речима да се поклоне идолима, казујући им да је царска наредба да их све погуби, ако се не покају. А они смело противречаху, и говораху да је Цар Небески припремио вечну погибао идолопоклоницима, ако се не покају. У току те дуге препирке наиђе крај судишта пратња; ношаху мртваца да сахране. Угледавши пратњу намесник нареди да мртваца донесу преда њ и ставе на средину. Посматрајући то, народ беше у недоумици шта то намесник намерава са мртвацем. И рече намесник светом Јулијану: Кажу за вашег учитеља Христа, да је пре свога распећа васкрсавао мртве. Ево дакле прилике да јавно покажете да ли је Он заиста Бог: васкрсните овог мртваца, као и учитељ ваш. – Одговори свети Јулијан: Шта користи говорити слепоме да се сунце рађа? – Намесник одврати: Остави сада своје скаске, него ако си моћан ти, или Бог твој, васкрсни овог мртваца, као што предложих.

Ha то свети Јулијан рече: Иако неверје ваше не заслужује такво чудо, ипак, пошто је време да се покаже божанска сила Његова, и да не мислите да је то немогуће Богу, одмах ћете видети. Јер се надам у Господа мог, да ће ми дати све што са вером молим од Њега, и да ме неће осрамотити пред вама. – Рекавши то, свети Јулијан подиже к небу очи и срце, и мољаше се гласно да сви чују, и лице његово засија у молитви. А молећи се говораше: Господе Исусе Христе, истинити Сине Божји, који си пре векова рођен од Оца а при крају света примио без семена тело од Пречисте Дјеве, погледај сада са небеских висина, да се постиде непријатељи Твоји а охрабре они што верују у Тебе: услиши ме у овај час са светог неба Твог, и васкрсни овог мртваца да, видећи превелику и свемоћну силу Твоју, не би умрли душом оништо живе у телу, и да би оживели они што имају мртву душу.Тако се мољаше око једног сата. Затим се обрати Мртвацу речима: Теби говорим, земљо сува, у име онога који васкрсе четверодневног Лазара, устани, и стани на ноге своје!

Како то светитељ рече, одмах се подиже мртвац и стаде, тако да се сав народ страшно запрепасти. А васкрсли повика громким гласом говорећи: О, благопријатних молитава слуге Божјег! О, непорочне девствености његове, шта све може! Јер куда бејах одведен, и откуда сам враћен?Све то пажљиво посматраше намесник Маркијан, и дивљаше се веома, али силу Христову не познаде, јер га ђаво беше заслепио. И он говораше да је то сила мађионичарске вештине. Онда, као потсмевајући се, упита васкрслога: Откуда си се вратио? – А овај стаде причати подробно, говорећи: Вођаху ме неки црни ђаволи, огромни као дивови, страшног ичгледа, очи им као усијана пећ, зуби као у лава, нокти као у орла; у њих не беше нимало милости; с радошћу ме вуцијаху у пакао, и када бејах на самој ивици понора, ђаволи стадоше, не бацајући ме, и чекаху док се тело моје не преда земљи, од које је узето. И гле, одједном се пакао ускомеша, и чу се глас одозго са престола Божјег: Због Јулијана мог љубљеног нека се та душа врати у тело своје! – И одмах дођоше два белоризца, и узеше ме из руку нечастивих и у свет вратише, да помоћу овога који ме васкрсе, после смрти познам Бога оног кога сам раније као жив одбацивао.

Чувши то, намесник се помете, и не знађаше шта да ради. И да не би у народу било буне и распре, он нареди да и њега са светим Јулијаном и осталим светима одведу у тамницу: и да тамничка врата његовим печатом запечате. У тамници нареди свети Јулијан блаженом Антонију призвитеру да крсти васкрслога. И доби на светом крштењу име Анастасије, које значи Васкрсли.Сутрадан нареди намесник Маркијан да се спреме тридесет и једно буре, према броју светих мученика, и да се до половине напуне смолом и сумпором, и да се наложи много дрва ради спаљења светих. И када све то би готово, доведоше свете из тамнице, сваког посебно везаног. А Јулијан и Келсије беху свезани једним веригама. И плакаху многи жалећи што тако млади дивни дечаци умиру невини. А свети Јулијан им говораше: не браните злату да прође кроз огањ, да би постало још блиставије.

Намесник пак не хтеде да гледа спаљивање свога сина, срце му се кидаше, већ одреди себи заменика који ће извршити царско наређење, а сам се удаљи тужан. И све свете, сваког посебно, ставише у спремљену бурад, оградише бурад дрвима, и потпалише. И дизаше се пламен у висину на дванаестак метара, а свети усред огња певаху и хваљаху Бога. Пошто изгореше дрва, и сав гориви материјал, угледаше све свете живе и читаве, и нимало неповређене, весела лица, што све страховито запрепасти. О томе известише намесника, и он одмах хитно дође да види да ли је истина. И кад виде, не знађаше шта да ради. Стога нареди да свете опет одведу у тамницу.

Жена намесникова, мајка Келсијева, када дознаде да јој се син сачувао од огња жив и читав, отиде у тамницу да га види. И видевши га, поверова у Христа; и би крштена у тамници од презвитера Антонија. Зваше се Марионила. А кад намесник убрзо сазнаде да је и његова жена примила хришћанско крштење, одмах и њу баци у тамницу. Затим изведе на суд, и донесе пресуду да се мачем посеку светих двадесет војника и седморо браће дечака. А Јулијана са Келсијем, презвитером Антонијем и Анастасијем, и жену своју Марионилу, остави да им касније суди, и држаше их у оковима.После неког времена изведоше свете на суд. И они се направише као да желе да се покоре царској вољи и намесниковом савету: да се поклоне идолима. Због тога их са великом радошћу поведоше у идолски храм. И када се приближише храму, свети Јулијан се помоли Богу, и храм се сруши, и затрпа све који у њему беху: жречеве, и до хиљаду других људи. И раседе се земља на том месту, и букну пламен из понора који прогута незнабошце који му се приближише.

И опет одведоше свете у тамницу. И кад се идуће ноћи мољаху, јави им се мноштво светих мученика, који су раније пострадали, у великој светлости, обучени у беле хаљине, и певаху небеске песме. Међу њима беху и двадесет војника и седморо браће, недавно посечени. А дође и света Василиса са целим ликом својих светих девојака, и обавести Јулијана да ће ускоро са својим дружином завршити подвиг, окончати борбу, и са слављем прећи у небеска насеља. Она рече: Теби се отвори царство небеско, и Господ наш Исус Христос узеће к себи тебе и оне што су са тобом. A y сусрет ће вам са славом изаћи Патријарси, Пророци, Апостоли и Мученици, и бићете уврштени међу њих занавек.

Рекавши то, она постаде невидљива, и сви свети што се беху јавили отидоше, оставивши сужњима Христовим неисказану радост и весеље духовно.Затим опет мучитељ изведе на суд свете. И мучаше их на разне начине. Најпре нареди да кудељу оквасе уљем, да им њоме омотају прсте на рукама и ногама, па да је потпале. И учинише тако. Али кудеља на рукама и ногама изгоре, а свети нимало не бише повређени. Онда светом Јулијану и светом Келсију одра кожу са главе; блаженом презвитеру и Анастасију очи кукицама извади, и ослепи их; а када свету Марионилу хтедоше да муче, руке се мучитељима укочише, и они се је не коснуше. Затим их све бацише зверовима да их поједу, али божанска сила затвори уста зверовима, и они остадоше читави.

Најзад нареди намесник да се из свих тамница и затвора доведу сви који су осуђени на смрт, те да са њима заједно буду убијени и свети мученици. И када доведоше све осуђенике, он нареди да се посеку сви, и мученици с њима, не штедећи ни сина свог, ни супругу. И тако свети скончаше, мачем посечени међу безаконицима издахнуше. А кад их посекоше, одмах се земља затресе, и из темеља се сруши трећина града, и не остаде у граду ниједно место читаво на коме у то време беше неки идол. А бише и муње и громови, и град, и погибе не мало незнабожног света. Намесник пак Маркијан једва остаде жив од страха; и разболе се, и после неколико дана, изеден од црва, издахну.

Идуће ноћи, по посечењу светих, дођоше свештеници са благочестивим људима да скупе тела мученика. Али пошто беху међу многобројним лешевима, не могаху их распознати. Стога, преклонивши колена, стадоше се молити. И гле, јавише им се душе светих у облику девојака, свака крај свога тела. И тако познавши њихова чесна тела, скупише их и сахранише у цркви под олтаром. А Бог који прославља своје светитеље учини те се појави извор воде живе и целебне на оном месту где тела светих мученика беху сахрањена. И исцељиваху се од свих болести том водом и молитвама светих, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

Синаксар – Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу.

Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Претече и Крститеља. А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији, где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети еванђелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу.

Празнујмо и ми с радошћу духовном сабор светог великог Јована, Претече и Крститеља, молећи га да се моли за нас Господу Христу, да се саберемо и у Цркви небеској, у храму нерукотвореном вечном на небу, и да тамо слушамо глас оних што празнују, и да с њима празнујемо вечно Богојављење, наслађујући ce c њима гледањем лица Божјег, који јасно показује себе светима Својим, и славећи са свима небеским хоровима Оца и Сина и Светога Духа, вавек, амин.

Повест о руци која је крстила Господа

Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.

Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.

„Спомен праведника слави се уз похвале,
а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо.
Јер, показао си се ваистину и од пророка часнијим
зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао.
Стога, за истину пострадав радујући се,
благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу,
Који узима грехе света и дарује нам велику милост!“.

https://mitropolija.com/2026/01/19/sabor-svetog-jovana-krstitelja-jovanjdan-6/

Када човек први пут дође у цркву, има много питања. Како се треба понашати током Литургије, којим речима се треба молити, како се треба припремити за Причешће? Али чак и касније, ако се трудимо да свесно водимо духовни живот, питања се настављају. Ко је и зашто установио правила која морамо понављати чак и без одговора у срцу? Како можемо разумети текстове на „интуитивном“ црквенословенском језику? О овим питањима разговарамо са игуманом Силуаном (Тумановим) , председником Издавачког савета Санктпетербуршке митрополије и аутором руских превода неколико богослужбених књига и кратког молитвеника за лаике.
Аспирин није лек за свакога.
— Оче Силуане, како је настала идеја о објављивању „мирског“ молитвеника на руском језику?
Ствар је у томе што је наш традиционални молитвеник састављен од молитава намењених монасима. За лаике, молитвеници једноставно не постоје. Како је могуће замислити да се молимо из молитвеника, на пример, у селу где је писменост била прилично ниска? Шта год су верници могли да се сете у цркви, попут „Оче наш“, они су понављали. Није случајно што је Свети Серафим Саровски саставио своје правило за лаике, које се састојало управо од понављања једноставних молитви изнова и изнова.
Потреба за молитвеником јавила се средином 20. века, када је огроман број образованих људи почео да се идентификује са Православном црквом. Тада су молитвеници почели да се преписују и умножавају у великим количинама. Штампани су у старом правопису по манастирима, и природно, скуп молитви је био монашки. Монашки идеали су, наравно, добри, али нису погодни за све хришћане, и наш задатак је да таквим људима приступимо са љубављу.
— Да ли је могуће створити молитвено правило за себе?
„Уверен сам да је то не само могуће, већ и неопходно. У одређеном тренутку, хришћанин има право да изабере за себе одређено молитвено правило, да га појача, скрати или замени другим. У томе нема ништа необично. Ви и ја не читамо често књиге које смо учили у школи. Када човек дође у Цркву, нуди му се збирка молитви које су саставили духовно искусни људи. Оне му нису дате да их рецитује целог живота. Баш као што је потребан и буквар да бисмо научили да читамо сами, а не да га понављамо целог живота. У неком тренутку, хришћанин почиње да осећа да се стандардно правило не поклапа са његовим искуством. То значи да је спреман да прилагоди своје молитвено правило у једном или другом правцу.“
Митрополит Антоније Сурошки говорио је о тихој, контемплативној молитви, предлажући седење пред иконама, одређивање одређеног времена и посвећивање тог времена покушају да се стане пред Бога. И ово делује као прилично смео и нов приступ.
Свети Оци су и раније давали сличне савете. Молитва може имати најразличитије облике. Као што је добро познато, тиха молитва је један од врхунаца исихастичке молитвене теологије; то је молитва као стање ума. Светогорски Оци, Пајсије Атонски , на пример, такође кажу да молитва не треба да буде ствар читања текста, већ евхаристијски живот захвалности Богу и другима. 
Верујем да је руско друштво зрело за молитву на руском језику још од 19. века. Чак су се и духовно ригорозне и искусне личности попут Светог Филарета (Дроздова) бавиле преводом Светог Писма на руски. Наравно, стално видимо да постоје хришћани којима је удобније и којима је корисније да се држе црквенословенских текстова, и то је добра ствар. Главно је да не терају друге на то. За неке је аспирин лек, а за друге је супротно. Молитве и Свето Писмо су духовни лек; морамо то запамтити. Важно је да ли делује у вашој души или не. Ако један облик не делује, покушајте са другим.
Молитве пишу грешници
— Постоји уобичајени аргумент: али древне молитве су писали свети људи...
Чак и сада се састављају текстови за новопрослављене свеце, али да ли је то модернизам, екуменизам или обновитељство? Не, ове текстове одобрава Синод и они постају део свакодневног живота парохијана. Не знамо да ли су људи који састављају молитве свеци или не. Људи се канонизују тек након смрти. Сви свеци су били грешници, само је Христос безгрешан. Стога би се могло рећи да молитве пишу грешници за грешнике. Морамо ово запамтити и разликовати шта је духовно корисно, а шта није. Ако осетите било какву забуну, можете оставити текст по страни - нема проблема. А ако се осећате збуњено док читате црквенословенски текст, онда и то оставите по страни - нема проблема.
Када неко дође у цркву да се моли, прекасно је да се схвати да ли је добио одговарајуће образовање или да ли је спреман. Он је већ овде, моли се са нама, и треба му пружити прилику да разуме шта се дешава у цркви.
Разумљив црквенословенски језик
„Често чујем људе како кажу: 'Зашто се мучити са преводима? Црквенословенски је тако јасан.' За Руса је све јасно, чак и интуитивно.“
— Да, али ако питате такве људе, не чак ни нешто сложено, можете чути тако „интуитивне“ преводе да сте запањени!
Али како да преведемо „Невидљивим чиновима ангела дориносима“ на Литургији? Људи су збуњени. Не знају сви да имамо прилично неспретно постављену паузу усред Херувимске химне, тачно усред реченице. „Који мистично представљамо Херувиме“ — то јест, ми, мистично имитирајући Херувиме и животворну Тројицу, певајући Трисвето („Свети, Свети, Свети“, што ћемо касније чути у евхаристијском канону), „сада оставимо по страни све светске бриге“ — и са којом сврхом? Да примимо и уздигнемо Цара свих, праћеног невидљивим ангелским силама. „Дориносима“ значи ношење копља, оружја. И тако, тачно усред фразе, постоји пауза, током које се врши помен на Херувимској химни. Јер још увек не разумемо о чему певамо. Али је логичније да се настави као што је сада у грчким богослужбеним књигама: зашто бисмо требали да оставимо по страни светске бриге? – да бисмо примили Цара свих.
За спасење душе, ово наравно није толико важно. Људи су се спасавали чак и без разумевања било чега у текстовима. Али, ако имамо образовање и могућност да нешто разумемо, а ништа по том питању не радимо, мислим да грешимо. Грешимо једноставно зато што не користимо разум који нам је Бог дао. А пљујемо и на сећање и наслеђе Светих Отаца, који су нам оставили лепе и логички проверене текстове испуњене богатим значењем, јер то доживљавамо као неку пријатну буку уз коју свако мисли своје мисли.
Стога је разумљивост црквенословенског језика дискутабилно питање.
Тешки терети које је тешко поднети
— Испоставља се да чак и пре самог присуствовања црквеној служби, верник мора прво да прође посебну припрему.
— У томе је поента! Састављање службе захтева целу библиотеку, а пре сваке службе улаже се прави научни напор да се координишу бројне књиге. Свештеник користи Служебник , чтец користи Псалтир и Часослов , чита каноне из Октоиха , Минеја и Триода , а хору је потребан Ирмологиј. То је седам књига одједном. Ту је и Типик — скуп прописаних правила (зборник), који садржи начин и редослед вршења црквених служби. Минеј, садржи променљиве молитве за сваки дан у години, по датумима сваког месеца, за непокретне празнике (то јест такве који долазе увек одређеног дана у одређеном месецу). Стога се месечни минеј, у складу са бројем месеци у години, састоји од дванаест књига. Плус два дела Триода, и друге књиге такође!
Набавка свих ових скупих и ретких књига је ван могућности неких парохија, а камоли сваког парохијанина. Требало би да узмете и црквенословенско-руски речник , речник црквенословенских паронима, а пожељно је и речник библијског грчког и хебрејског језика, јер се неки аспекти Старог завета могу разумети само кроз хебрејски.
Али ово захтева специјализовано образовање! Да ли имамо право да то захтевамо од свих хришћана? Можемо ли захтевати да пре сваке службе обављају посао који, извините, није сваки свештеник који је завршио богословију способан да обави? Управо на то мислимо када кажемо да људима стављамо тешке и неподношљиве терете.
Молитвена бука или ризница значења?
— Многи у цркви стоје са паметним телефонима, читајући паралелни превод службе. То је решење.
„Али то је као да посећујете маму и разговарате са њом на страном језику, преводећи све на свом паметном телефону. То је апсурдно.“
Многи, наравно, не осећају никакав проблем овде. Толико да је 1923. године Свети синод Грчке православне цркве, пошто је још једном усвојио резолуцију којом се захтевају службе на древној верзији грчког језика, написао да парохијане теши... молитвена бука у цркви!
Фраза „молитвени шум“ је незамислива комбинација. Па ипак, управо тако огроман број наших сународника доживљава богослужење. За то могу постојати сасвим објективни разлози: на пример, црква је пуна, тешко се чује са улаза, звучници или не раде или их нема, јер „нема смисла постављати те грешне микрофоне овде“. Људи ништа не чују. Додајте томе појање Светог писма посебним ђаконским гласом на црквенословенском, окренути леђима народу. Где је овде мисионарски, катихетски или поучни значај богослужења?
Људи проналазе олакшање молећи се својим речима. Читају неке псалме, молитве и чекају свој ред да се исповеду — тада имају праву везу са свештеником и постоји неко значење у свему што се дешава. Онда је њихов ред да приме причест. Тако убијају време.
— Али изгледа да људи треба да долазе у храм да траже виша значења?
„Наравно, ова значења нам се нуде не да би нас забавила елегантним фразама, већ да би нам дала нешто суштинско за спасење. Али, не желећи да разумемо, игноришемо их. Једно је када особа објективно не може да разуме, чује или схвати. Сасвим је друго када може, али каже: 'Не, урадићу како су наши оци поставили', а да се превише не упушта у то.“
Колико људи зна кондаке Светог Романа ? Знамо само један фрагмент, који се пева током Акатиста Пресветој Богородици. А он их је написао на десетине. Другим речима, хиљаде текстова је заборављено у Православној Цркви, а Црква се није распала нити урушила. Стога, чак ни данас, нема потребе за страхом да ће неки текстови бити замењени другима или реинтерпретирани. Главно је сачувати значење.
Руски језик за реноваторе?
— Чини ми се да је негативан траг који су оставили обновљеници од великог значаја.
„Да, постали су познати по својим осуђивањима. Али какве то везе има са руским преводима? То није оно што су радили историјски обновљенци.“
Када смо водили дискусију у нашој парохији, неки су говорили да је читање Апостола на руском, на пример, „обновљенство!“ Одржао сам целу презентацију парохијанима. Испоставило се да је било лажних сабора на којима су обновљенци одлучили да забране службе на руском језику. Протојереј Василије Адаменко је био обновљенац, али их је напустио јер му је било забрањено да се моли на руском. Дошао је код митрополита Сергија (Страгородског) и примљен је у канонско заједништво са Црквом. Затим је положио монашки завет под именом Теофан и био је благословен да служи службе у потпуности на руском. Окупио је заједницу од преко 1.000 људи. Штета је што ове историјске чињенице сада тако мало људи зна.
Погрешно је веровати да је русификација повезана са обновљенским покретом. Напротив, русификација литургијских служби била је директна препорука Помесног сабора из 1917–18. године.
— Шта је реновационизам?
Обновљенство је жеља неких свештеника да постигну одређени хијерархијски положај уз помоћ световне власти. Група свештеника, првобитно из Санкт Петербурга, одлучила је да сруши црквену власт уз помоћ совјетске световне власти. И делимично су успели. Истина, Богу се не може ругати; на крају се догодило супротно. Али циљ обновљенца био је политички — да сами преузму контролу. За трудбенике и подвижнике попут јеромонаха Теофана, циљ је био стран свакој политици; био је мисионарски, пастирски, и митрополит Сергије, касније патријарх, је то разумео.
Мислим да ће пре или касније нека парохија у већим градовима бити изабрана и званично ће јој бити дозвољено да обавља и руске службе и неке облике древних литургија. Оне су, иначе, нестале из употребе због оштре политике Цариграда, која је потискивала националне и покрајинске обреде и молитве.
Значење Светих Тајни 

Како се треба припремити за причешће? Да ли постоје нека прописана правила?
Некима је потребно потпуно правило, скуп устаљених традиција, док другима не — и то се такође мора прихватити са смирењем и љубављу. Правила припреме налазимо у Типикону, који је такође био намењен средњовековним монасима. Ниједно правило није прописано за лаике. Штавише, постојећа традиција се развила у доба када је причешће било изузетно ретко. Сходно томе, пре причешћа је била потребна одређена припрема, расположење за примање ове узвишене тајне.
Углавном, једино важно, неоспориво правило јесте сам текст Литургије. Он је довољно уравнотежен и прожет потребним значењима да припреми човека за тренутак Причешћа. Међутим, чак ни ово правило не „читају“ они који долазе у цркву са децом на само Причешће. Чак ни ово правило није за свакога.
Према црквеним историчарима, у стара времена, када су људи чекали у реду за причешће, да би се спречило да ћаскају, зевају, свађају се, нуђене су им молитве. Тако су настале молитве за причешће. Накнадно се све променило, постало је оно што је данас, а ове молитве су постале лично, приватно правило. 
— Причешће ће „успети“ и ако сте прочитали три канона и ако дођете са својом децом на саму Тајну, зар не?
„Имамо страшну ситуацију. Човек чита сва три канона, два акатиста, канон за причешће, молитве за причешће, али не разуме зашто се причешћује. Зашто? Да би добио благодат. За шта је то потребно? Да би одвратио уроке? Да би његова унука могла добро да учи? А шта је за нас Христос?“
Оно што Црквени Оци говоре о кретању духа и тела ка Христу, о сједињењу са Њим, о тражењу Бога, чији се наговештаји величанствено одражавају у делима руских писаца и песника — где је то? Тражење Бога... Ко си Ти? Зашто си нас позвао к Себи, како можемо бити занимљиви Теби? Ако то тражење изостане из живота особе, која је сврха читања свих ових правила? Можда је вредно прво сам схватити зашто се човек причешћује?
Често не знамо ко стоји поред нас у цркви. Чак и ако ту особу виђамо дан за даном, годину за годином. Не знамо њихове потребе и проблеме, и не желимо да знамо. А чак и ако знамо, не желимо или не можемо увек да помогнемо.
Уобичајено верујемо да је причешће чин личног освећења. То је свакако тачно, али поента је у томе да Нови завет није дат само за мене, већ за цео Нови Израел. За целу Цркву Христову. И у мери у којој сам у Цркви, у тој мери је мој лични завет са Христом релевантан за мене. Ако сам сам са Богом, али нисам ни на који начин повезан са својим ближњима, онда обмањујем самог себе. Апостол каже да је особа која мисли да воли Бога, а мрзи свог ближњег обмањена. Ово разумевање пружа предуслове за правилно разумевање причешћа Светим Христовим Тајнама.
Можда се питате: одакле ми све ово? Из молитви саме Литургије и молитви за Причешће, које сам превео и видео њихово значење, њихов значај. Можете учинити исто и сами се уверити да је Причешће много дубље, озбиљније и глобалније него једноставно „за срећу“. То је оно што нас преноси у вечни живот, оно што нам гарантује учешће у вечности чак и сада. А не само нека врста благодатне помоћи у нашим земаљским пословима. То може бити тачно, али то је споредни ефекат.
Сви очекују да Црква побољша морал, жетву сена, принос млека и образовање, али то није сврха Цркве. Ако у друштву превладају хришћански идеали искрености, саосећања, молитве и самопожртвовања, они благотворно утичу на морал, жетву сена, принос млека и образовање.
Да би се разумело значење, неопходно је превести и разумети текстове. Зато правим преводе и нудим их људима. Многи кажу „хвала“. Вредност је у томе што ти људи не напуштају Цркву нити се супротстављају „црквенословенској већини“. Напротив, моје књиге им помажу да остану смислено укључени у Цркву.

приредила: Ј.Г. (Поуке.орг)

извор

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Богојављења, 19. јануара 2016. љета Господњег, у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици

Бог се јави – Ваистину се јави!

Народ који сједи у великој тами видје свјетлост безмјерну и народ који сједи у сјенци смрти би обасјан свјетлошћу неизрецивом, већ древни пророк Божији (Исаија) је предвидио тај велики и страшни догађај рођења Христовог, Његовог крштења у Јордану и јављања те вјечне, неизрециве, Тројичне божанске свјетлости.

Када се крштавао Господ у Јордану Тројична свјетлост се јавила и открила, чуо се глас са небеса – глас Оца небескога: Ти си Син мој вољени и Дух у виду голуба је сишао на Њега и потврдио истинитост ријечи Оца небескога. Јавило се Свето тројично поклоњење – Света Тројица се јавила и открила неизрецива тајна, најдубља тајна, најдубља истина. Све истине и све тајне, и сва догађања и сва збивања од настанка свијета до данас, до краја свијета и вијека, обасјана су том свјетлошћу Свете Тројице: Оца и Сина и Духа Светога. Иначе без те свјетлости све би било погружено у таму, све би било погружено у сјенку смрти. Све би било подложно смрти, ништавилу, пролазности.

Тај догађај, то јављање Бога ми прослављамо празнујући долазак Христов у овај свијет и све оно што је везано за Њега и за Његов долазак у овом свијету. Све чежње људскога срца од искони, од кад човјек зна за себе, све су те чежње управо испуниле се, оствариле се у том јављању Божијем. За свим што је чезнуо човјек и што чезне је управо да му се Бог јави. Види човјек чудеса овога свијета у коме живи, човјек се диви љепоти божанске творевине, човјек се диви љепоти људскога лика и устројства људске природе, људскога бића, човјек је запањен свим оним што види у себи и око себе, оним што се догађало и што се догађа. Али иза свега тога његовог виђења, иза свих љепота и красота и тих чудеса која нам се јављају нашим рођењем, нашим постојањем, скрива се та најчудеснија љепота. Све те љепоте, истине и доброте, открива ова доброта и љепота и ова свјетлост која се јавила на ријеци Јордану – Господ Син Божији јединородни који се крштава.

Свети Јован Крститељ видјевши Га како долази, изговориће оне знамените ријечи: Гле, Јагње Божије које узима на себе гријехе свијета. Јагње Божје – Свети Јован је предвидио, као претеча Његов, не само Његово рођење, него је предвидио и шта ће бити са Њим докле буде био овдје на земљи. Видио га је као Јагње Божије које узима на себе гријехе свијета и Јагње Божије које је заклано за живот свијета. Ништа чудесније није могао открити Јован Крститељ од јагњета. Има ли ишта љепше од свих створења око нас од јагњета? Са тим најљепшим створењем упоредио је Јован Крститељ самога Господа, најљепшега између синова људских. Благодат тече са усана његових а Дух Свети потврдио је ријечи Бога Оца: Ово је Син мој вољени.

И тако се јавила та велика тајна и тако је човјек кроз ту тајну постао видовито биће и сва творевина се освештала, а нарочито воде ријеке Јордана – освештале се уласком Господњим у воде ријеке Јордана и Његовим крштењем, које ми понављамо кроз вјекове, благосиљајући на исти начин воду донијету у светињу храма Божијега, а кроз њу благосиљајући све воде. Јер кроз све воде открива се Његова тајна, све воде земаљске постају Јордан који открива и јавља ту велику и свету тајну.

Поклањамо се Оцу и Сину и Духу Светоме, примамо ту свету тајну, божанску тајну Свете Тројице и свјетлост која нас обасјава, и која обасјава сваког човјека који долази у овај свијет. И пијемо од јорданске воде, умивамо се, чистимо се том водом јорданском, умивамо своје лице и просвећујемо се и освећујемо се том свјетлошћу божанског лика.

Зато се и поздрављамо до данашњега дана поздравом: Христос се роди, а данас, ево поздрављамо се још дивнијем и чудеснијим поздравом:

Бог се јави – Ваистину се јави!

Бог се јави – Ваистину се јави!

Бог се јави – Ваистину се јави!

Поклањамо се Оцу и Сину и Духу Светоме, Богу нашем у вјекове вјекова, амин!

https://mitropolija.com/2026/01/18/mitropolit-amfilohije-sve-ceznje-ljudskoga-srca-od-iskoni-ostvarile-su-se-u-javljanju-bozijem/

ЖИТИЈЕ СВЕТЕ И БЛАЖЕНЕ МАТЕРЕ И УЧИТЕЉИЦЕ НАШЕ СИНКЛИТИКИЈЕ[4]

1. Требало би да сви људи буду упућени у оно што је добро, јер, увежбани у добрим стварима, они не би имали губитке у животу. Међутим, многа добра непозната су простима и неупућенима. To им се пак дешава због тога што им је ум постао туп од немарности. Јер често се дешавало да драго камење дође у руке сиромаха, и они не знајући о томе ништа, гледали су то камење као ништавно и непотребно. Тако и ми, имајући детињасту и неискусну душу, сретнемо ли се са овим драгоценим бисером, не сматрамо га низашта велико, јер гледамо само на његов спољашњи облик, док је познавање његове природе далеко од нас. Ако нас пак неко од наших ближњих поучи мало о његовој вредности, у нама се тада рађа божанствена жеља за њим, јер сама та ствар подстиче наш ум ка тој жељи.
2. Ја и себе убрајам у такве; зашто онда говорити о нама као да ми нешто знамо да кажемо о блаженој и славној овој Синклитикији? Сматрам да никакво људско биће није у стању да прикаже њена добра дела. А ако неко и покуша да каже нешто о њој, макар био и мудар и учен, бескрајно много ће изостати иза онога што је потребно рећи о њој. Јер као што они који хоће га гледају у сунце кваре своје очи, тако и оне који покушавају да се огледају на њеном житију хвата вртоглавица од величине њених подвига, и отступају или раслабљују себе због помућења мисли ума.
3. Ми пак, иследивши по својим моћима оно што се односи на личност блажене Синклитикије, и чувши донекле од њених вршњака оно што се тиче њеног првог живота, и просветивши се донекле од самих чињеница, решисмо да ово пишемо скупљајући себи спасоносну духовну храну. Но говорити достојно о њој, немогуће је не само нама, него је то неостварљиво и за многе друге.
4. Ова света имењакиња небеског савета[5] беше из Македонске земље. Њени преци, чувши за богољубље и христољубље Александринаца, одоше из Македоније у град Александра Македонца[6]. Дошавши у земљу Александријску и нашавши да је стварност изврснија него што се причало, са радошћу се настанише у њој. Но нису се они радовали многобројности људства, нити су се дивили величини граћевина, него су се радовали што су нашли чврсту и јединствену веру уз искрену љубав, и зато су своју нову отаџбину стављали испред старе.
5. Но блажена Синклитикија беше и пореклом знаменита, и притом украшена и другим, по светском схватању, раскошним стварима. Имала је она и једну истомислену сестру, и два брата, који су такође проводили честит живот. Један од њих умре још као дете, а други, када му би 25 година, хтедоше родитељи да га ожене. Када је већ све било готово за свадбу, и обављени сви народни обичаји, младић изненада одлете као птица са стене, заменивши земаљску невесту пречистим и слободним сабором Светих на небу.
6. Блажена пак Синклитикија, будући још у наручју родитељском, упражњаваше пре свега душу у богољубљу; и није толико водила бригу о телу, колико је бдила над природним нагонима.
7. Она беше и по телу изванредно лепа, тако да су јој многи просиоци долазили још од најранијег узраста, привлачени или њеним богатством, или угледом њених родитеља, или их је распаљивала лепота ове девице. Родитељи су је свесрдно пострекавали на брак, настојећи да им се од ње очува потомство. Но она, целомудрена и племенита душом, никако се није слагала са таквим саветима родитеља, већ је, слушајући о светском браку, замишљала у уму брак божански, и, презревши многе просиоце, тежила једино Небеском Женику.
8. У њој се могла видети достојна ученица блажене Текле, која је следовала једној и истој науци и поукама. Уосталом, обема беше један исти заручник - Христос, и један исти невестоукраситељ - Павле. Мислим такође да им се ни соба није разликовала, јер им обема брачна соба беше Црква, и један исти Давид обадвема певаше честне и божанске песме. Јер он благозвучним кимвалима весели душе посвећене Богу, и тимпанима и псалтирским лирама узноси најсавршенију песму. Маријам пак доводи играчице на ове свештене свадбе, говорећи: "Певајмо Господу, јер се славно прослави" (2 Мојс. 15, 1). И јестива су ове божанске вечере заједничка свима који једу: "Окусите и видите да је благ Господ" (Пс. 33, 9). Исто тако једна је и иста тканина њихових брачних одећа: "Јер који се у Христа крстише, у Христа се обукоше" (Гал. 3, 27). Истоветна је дакле у њима двема била љубав ка Господу, јер су се обе удостојиле истих дарова и истим су се подвизима подвизавале. Страдања блажене Текле, мислим да су сваком позната, како се она са огњем и дивљим зверовима борила; Синклитикијини врлински трудови и муке нису скривени од многих. Јер ако им је обема био један жељени и вољени Спаситељ, онда им је несумљиво био и један исти противник. Сматрам чак да су Теклине муке биле лакше, јер је злоба врага малаксавала од тога што је споља на њу нападао, док је овде силнију своју злобу показао нападајући изнутра кроз противне и пагубне своје помисли.
9. Синклитикијино око није очарала разноврсна тканина хаљина, нити разне боје драгог камења; њено ухо није обманула музика, нити је свирала могла раслабити њену душевну снагу. Њу такође није разнежила суза родитеља, нити неки други савет њених сродника. Имајући дијамантску мисао у себи, она се није поколебала умом, него је сва своја чула као врата затворила и насамо са својим Жеником разговарала, говорећи ону реч Светога Писма: "Као што ја припадам љубљеноме моме, тако и мој љубљени мени" (Пес. над Пес. 2, 16). Она је избегавала загонетне и помрачујуће душу разговоре повлачећи се у унутрашње одаје душе своје. А када би пак чула светле и корисне поуке, она је напрезала своју мисао да то схвати и прихвати.
10. Преподобна Синклитикија није пренебрегавала ни онај спасоносни лек за тело - пост, јер је тако волела пост да ништа од постојећега није сматрала равним њему. Она је сматрала пост за чувара и темељ свега другог. Ако би се некад десило да мора јести ван уобичајеног времена, тада се са њом збивало нешто супротно ономе што бива код других: лице јој је постајало жуто, а тело мршавије. Јер када покретач бива без задовољства, онда за њим следује и покретано. И како узрок буде постављен, тако за њим следује и све што зависи од њега. Јер онима којима xpaнa доноси уживање, њихово тело расте и дебља; којима пак бива супротно, тело им бива мршаво и танано. Ову моју реч потврђују болесници. Тако дакле блажена Синклитикија, настојећи да јој тело побољева, даваше души могућност да цвета. Радећи тако она поступаше по речима св. апостола: "Јер уколико се наш спољашњи човек распада, утолико се унутрашњи обнавља" (2 Кор. 4, 16). Тако се у тајности подвизаваше преподобна.
11. Када родитељи преп. Синклитикије скончаше, она још већма занета божанском мишљу, узе са собом и сестру, која беше лишена очњега вида, оде из родитељске куће и настани се у једном удаљеном од града гробу неког њеног сродника. Распродавши све своје наслеђено богатство и раздавши сиротињи, она позва једног свештеника те је он постриже. На тај начин она скиде са себе сваки украс, јер је у жена обичај да косу називају својим украсом. Овај њен поступак беше знак да јој је душа постала проста и чиста. Тек тада се по први пут она удостоји назвати се девственица (тј. монахиња).
12. Раздавши сво своје богатство сиромашнима, преподобна говораше: Великог сам се имена удостојила, али немам ништа вредностно чиме бих могла узвратити Дародавцу. Јер ако у спољашњим светским стварима људи напуштају сво своје богатство ради неког пролазног звања, колико сам већма ја, удостојена толике благодати, требала да заједно са пролазном имовином предам и тело своје? Али зашто и говорим о давању имања и тела, кад је и онако све Божје: "Јер је Господња земља и све што је на њој" (Пс. 23, 1). Тим речима упражњавајући се у смиреноумљу, преподобна Синклитикија молитвено подвижнички тиховаше.
13. Још у очевом дому преподобна беше прилично навикла на подвиге, те сада изишавши на само поприште подвига, она напредоваше у врлинама. Јер они који неприпремљени и неодлучни ступише у ову божанску тајну подвижништва, не достигоше циља, пошто не беху предвидели све њене појединости. Као што се они, који желе да пешаче на далеко, старају најпре да се снабдеју за пут, тако и она својим ранијим подвизима снабде себе и обезбеди за пут, те сада лако напредоваше путем који води на небо. Јер она, поставивши добре темеље за подизање куће, сагради себи веома јаку кулу. Али зграда куће прави се од спољашњег материјала, док ова блажена чињаше супротно: не скупљаше спољашњи материјал, него шта више раздаде сву своју унутрашњу сопственост. Јер раздавши имање своје сиромашнима, и напустивши гњев и злопамтљивост, и одбацивши уз то и завист и славољубље, она сагради своју кућу на камену, те јој кула би велелепна и кућа неразрушива (ср. Мат. 7, 24-25).
14. И чему много говорити? Преподобна Синклитикија још у самом почетку превазилажаше оне које су већ стекле навику монашког живота. Јер као што се природно обдарена деца, док још такорећи муцају, такмиче са одраслом децом која се већ дуже времена уче код учитеља, тако и она, горећи духом, претицаше друге.
15. Ми нисмо у стању да опишемо свакодневно подвижничко живљење преподобне Синклитикије, пошто она није допуштала никоме да види то њено живљење, нити је хтела да јој зналци тога буду разглашивачи њених добрих дела. Није се толико старала да добро чини, колико да то чува и скрива. To je пак чинила не обузета завишћу, него захваћена божанском благодаћу. У своме уму носила је ону Господњу реч која вели: "Ако што чини десница твоја, нека то не зна левица твоја" (Мат. 6, 3). И тако скривајући своје подвиге, она је вршила оно што доликује њеном позиву.
16. Од своје најраније младости па све до саме старости, преподобна је не само избегавала сусрет са било којим мушкарцем, него је већином избегавала и свој женски род. A то је чинила са два разлога: или да не буде слављена због великих подвига, или да се не лиши врлине због телесне потребе.
17. Тако је она будно мотрила на прве покрете душе своје, не дозвољавајући им да се поводе за телесним жељама. Као што се поткресава неко бујно дрво, тако је она одсецала младице бесплодних грана, јер је трновите израслине помисли одсецала постом и молитвом. Ако је пак неко од њих ускоро прорастало, онда им је она наносила разне казне, морећи тело разноврсним трудовима. Није се само задовољавала гладовањем без хлеба, нeгo и пијењем врло мало воде.
18. Када пак непријатељ подизаше рат против ње, она је најпре молитвом призивала Господа свога у помоћ, јер се лављи напад не може савладати голим подвигом. На усрдну молитву њену Господ долажаше и напад престајаше; но често непријатељ продужаваше дуго свој напад, а Господ не брањаше борца свог, да би тиме повећао искуство врлине душе. Но преподобна се и тада још јаче борила да победи нeпријатеља, као да је добила нове снаге. Она није себе умртвљивала само узимањем врло мало хране, него је избегавала јела која дају уживање. Хлеба је узимала само мало парченце, а воде често није ни пила, и спавала је на земљи кратко. Док је бивала у борби, она је употребљавала ово оружје: узимала је молитву уместо оружја и штита, а шлем око главе био јој је од вере, наде и љубави. Јер вера иде испред свега, уједињујући чврсто сва друга њена оружја. Присутна је била и милостиња, мада не на самом делу, него по расположењу преподобне.
19. Када је кроза све то непријатељ доживљавао пораз, онда је и она ублаживала суровост подвига, чинећи то да јој се удови тела не би раслабили, што би био знак пораза. Јер ако оружје пропадне, каква је нада војнику за борбу? Док неки други, изнуривши себе прекомерном и неразумном глађу, нанеше себи смртоносну рану, и предавши такорећи себе непријатељу, упропастише себе. Преподобна није поступала тако, него је све радила са расуђивањем: и са непријатељем се храбро борила молитвама и подвизима, и старала се о телу ради сигурности своје лађе. Јер и морнари, када их захвати невреме и бура, остају дуго гладни, јер мобилишу сву своју вештину против опасности која им прети; а када спасу животе своје, тек се онда постарају да задовоље ову другу потребу. He троше они сво своје време борећи се с морском буром, него имају и кратко спокојство као одмор од својих трудова, мада ни тада нису безбрижни, нити се предају дубоком сну, имајући искуство из прошлости и мислећи на будућност. Јер иако је ветар престао да дува, море се од тога није смањило; и ако је једно прошло, остало је друго. Да, догађај је већ прошао, али свагда остаје узрочник. Тако је и у овоме случају: мада се дух похоте удаљио, но није далеко онај који влада њоме. Стога се треба свагда молити због несигурности мора и због слане злобе непријатеља. Блажена Синклитикија, знајући добро ову садашњу буру живота и предвиђајући унапред многе олујне буре, пажљиво је побожношћу управљала своју лађу према Богу и довела је неповређену у спасоносно пристаниште, укотвивши се вером у Бога као неком најсигурнијом котвом.
20. Живот преподобне беше апостолски, вером и сиромаштвољубљем утврђен, и уз то просијаваше љубављу и смиреноумљем. Она у животу доживе спасоносност речи Божје: "Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије, и на сву силу вражију" (Пс. 90, 13; Лук. 10, 19). Она је с правом чула ону реч Божју: "Добро, слуго добри и верни; у маломе си био веран, над многим ћу те поставити" (Мат. 25, 21). Ту пак реч, мада се она односи на добра која се дају, ипак овде треба разумети овако: Јер си победила у телесној борби, и однећеш победу и у бестелесној борби, пошто ћу те и ја бранити. Нека познају величину вере она начала и власти које спомиње служитељ мој Павле. Јер победивши противне силе, присајединићеш се оним бољим силама - Анђелима.
21. Поставши на тај начин усамљена отшелница преподобна Синклитикија постаде творитељ добрих дела. А после извесног времена, када се расцветаше њене врлине, миомирис њених сјајних подвига допре до многих. Јер речено је: "Ништа нема сакривено што се неће објавити" (Мат. 10, 26). Сам Бог зна често да објављује оне који Га љубе, да би се поправили они који то чују. У то време долажаху к преподобној неке жене, желећи да са науче нечему узвишенијем, И посећиваху је ради духовне користи. Јер кроз њене речи добијаху корист од њеног таквог живота, и зато, желећи се већма користити, долажаху к њој све више. Као што је то већ уобичајено, питаху је говорећи: Како се спасти? А она, уздишући дубоко и лијући мноштво суза, повлачила се у себе, и као да је сузама одговор давала опет је поново ћутала. Посетитељке је међутим нагоњаху да им говори о великим делима Божјим. И дивећи се самом изгледу њеном опет је мољаху да им што каже. И пошто би блажену дуго салетале, она би, после дугог времена када се све утишају, рекла смиреним гласом ону реч Светога Писма: "Немој давити бедника, јер је сиромах" (Приче 22, 22). Посетитељке су с радошћу примале ту реч, као да су меда и саћа окусиле, па су још више тражиле од ње да им говори. Притом је самим изрекама Светог Писма салетаху, јер јој говораху: "Забадава си примила, забадава и даји" (Мат. 10, 8). Још јој говораху: Пази да не даш одговор због скривања таланта као онај слуга. А она им одговараше: Што тако мислите о мени грешној, као да ја нешто чиним или поучавам? Сви имамо заједничког учитеља - Господа; из једног истог извора црпемо духовне воде: из истих сиса млеком се хранимо, из Старог и Новог Завета. А посетитељке јој одговараху: Знамо и ми да нам је један васпитач - Свето Писмо, и један исти Учитељ, но ти си свесрдним старањем узнапредовала у врлинама. Оне које су стекле навику добрих дела треба, као јаче, да помогну малој деци, јер је то заповедио наш општи Учитељ. Слушајући све то, ова блажена плакаше као мало дете, а присутне, престајући са питањима, мољаху је да престане плакати. И када би она престала плакати, опет би настала тишина задуго. Потом би посетитељке опет навалиле са питањима. На крају блажена, сажаливши се, и схвативши да оно што говори не доноси њој похвалу, него присутнима пружа корист, поче им говорити овако:
22. Чеда, сви људи и све ми знамо како се треба спасти, али нашом сопственом немарношћу далеко смо од спасења. Треба нам прво држати оно што нам је кроз благодат Господњу објављено, a то je: "Љуби Господа Бога свога из све душе своје, и ближњега свога као себе самога" (Мат. 22, 37.39). О те две заповести држи се почетак Закона, и у њима пуноћа благодати почива. Малобројне су ове речи, али је велика и бескрајна сила у њима. Јер све оно што је корисно за душу, у зависности је од ове две заповести, као што сведочи и св. Павле говорећи да је љубав циљ закона (ср. 1 Тим. 1, 5). Све оно што људи по благодати Духа Светога кажу корисно, из љубави потиче и у љубав утиче. Ето, то је спасење - та двострука љубав.
23. А треба још и ово додати, што такође произилази из љубави, a то je да свака од нас треба да зна шта значи стремити за оним што је веће. Но посетитељке, не могући да схвате те речи, поново је питаху. А она им одговори: Зар не знате ону причу из Еванђеља: о стотини, и о шездесет, и о тридесет? Стотина означава наш позив (монашки-девственички), шездесет означава оне који се уздржавају, а тридесет означава оне који разумно живе. Прећи од тридесет на шездесет јесте ствар добра, јер је добро напредовати од мањега ка већему. Али је врло опасно срозати се са већега на мање. Јер ко једном крене ка горем не може се ни на оном мањем зауставити, него као да пада у бездну пропасти. Тако неке особе, давши завет девствености, попуштају помишљу својој слабој вољи, и на тај начин само траже изговор за грехе. Јер такве саме себи, или боље рећи ђаволу говоре, да ако разумно (боље рећи неразумно) поживимо, удостојићемо се макар оних тридесет. Јер и сав Стари Завет држао се рађања деце. Треба међутим знати да тако схватање потиче од ђавола. Јер онај ко се од већега спушта на мање бива нападан од противника. Као што војник који побегне бива суђен за то, и не добија опроштај што је отишао к мањој војсци, него добија казну што је уопште бежао. Стога, као што рекох, треба ићи од мањега ка већему. To и Апостол учи када каже: "Оно што је иза мене заборављам, а ономе што је испред нас томе треба стремити" (Фил. 3, 13). Треба дакле они који имају стотину да je y себи стално задржавају и да не дају крај томе броју, јер је речено: Ако и све што вам је заповеђено учините, реците: Слуге смо непотребне (Лук. 17, 10).
24. Ми које смо узеле на себе монашки позив треба да се држимо крајњег целомудрија и разумности. Јер и жене у свету изгледа да имају целомудреност и разумност, али оне имају истовремено и нецеломудрије и неразумност због тога што греше свим другим чулима. Јер и гледају очима непристојно, и смеју се раскалашно. Ми пак треба све то да оставимо иза себе и да се уздижемо врлинама, и од очију да одбацимо сујетно сањарење. Јер Свето Писмо вели: "Очи твоје нека гледају право" (Приче 4, 25). Језик такође треба да чувамо од таквих грехова, јер није добро да орган којим славимо Бога, изговара срамне речи. И не само да не треба говорити срамне речи, него их не треба ни слушати.
25. Све то ми не можемо сачувати ако будемо често излазиле у свет, јер кроз чула наша, макар и не хтели, улазе лопови. Јер како може да не поцрни кућа ако је око ње споља дим а прозори су јој отворени? Зато је дакле потребно одрећи се излажења на тргове. Јер ако нам је непристојно и непријатно гледати браћу или родитеља када су наги, далеко више нам наноси штету када на трговима видимо многе непристојно обнажене и слушамо њихове срамне речи? Од тога бива да произилазе гадна и заразна маштања у души.
26. Но када и у куће себе затворимо, ни тада не треба да смо безбрижне, него треба да стражимо, као што је и написано: "Стражите!" (Мат. 24, 42). Уколико већма себе обезбеђујемо у целомудрености, утолико нас више нападају рђаве помисли. Јер се каже: "Ко придодаје знање, придодаје муку" (Књ. Пропов. 1, 18). Тако исто и борци: што више напредују, то се сусрећу с већим противницима. Погледај колико си узлетела, па ти неће бити тешка садашња борба. Ако си победила телесни блуд на делу, непријатељ ће ти предложити блуд кроз чула. А када себе обезбедиш и од тога, онда се враг завлачи у сами ум, покрећући духовну борбу. Јер он тада и у нашој усамљености наводи нам на ум лепа лица и раније разговоре. Но не треба прихватати те маштарије, као што је написано: "Ако дух властодршца наиђе на те, ти немој напуштати своје место" (Књ. Проп. 10, 4). Јер пристајање на те маштарије равно је мирском блуду. Јер је написано: "Силни ће бити испитани силно" (Прем. Сол. 6, 6). Велика је дакле борба са духом блуда, јер је блуд основно ђаволово зло за упропашћење душе. To је имао у виду блажени Јов кад је говорио за ђавола да он "има силу у пупку стомака" (ср. Јов 40, 16).
27. На многе разне и лукаве начине покреће ђаво жалац блуда против христољубивих људи. Често је и братску љубав употребио овај зломислитељ за свој зли циљ. Јер је и девственице, које су избегле брак и сваку житејску маштарију, често спотакао помоћу братских односа; и монахе, који су на сваки начин избегли сваки вид блуда, успео је да рани и обмане кроз пријатељско дружење. Јер посао непријатеља се и састоји у томе да своје зло тајно протура под видом туђег добра. Он пружа некоме зрно пшенице, а иза тога поставља замку (као што бива са птицама). И ја мислим да је Господ о томе баш говорио када је рекао: Долазе вам у одећи овчијој, а унутра су вуци грабљивци" (Мат. 7, 15).
28. Шта ћемо онда при свему томе ми да радимо? "Будимо мудре као змије, а безазлене као голубови" (Мат. 10, 16), те покренимо против његове замке лукаво - разбориту мисао. To јест речи: "Будите мудри као змије", речене су у смислу да нам не буду непознати ђаволови напади, те тако слично (тј. наша лукава разборитост) брзо увиђа оно што му је слично (тј. ђавољу лукавост). А речи пак о безазлености голубијој показују да наши поступци треба да су беспрекорни. Свако добро дело бива у избегавању злога, а како ћемо избећи оно што незнамо? Треба дакле, имајући на уму лукаву способност непријатеља, чувати се његове злобне препредености, јер је речено да ђаво "ходи и тражи кога да прогута" (1 Петр. 5, 8) и: "његова су јела она изабрана" (Ав. 1, 16). Зато треба увек стражити, јер ђаво напада и кроз спољашње ствари, и кроз унутрашње помисли неда мира. И то већма кроз унутрашње, јер нас даноноћно невидљиво напада.
29. А шта нам је потребно за ову борбу? Очигледно: потребан је напоран подвиг и чиста молитва. Ова су средства несумњиво добра за уништење сваке рђаве помисли, али је потребно и неко посебно оштроумље да би се одагнала ова зараза од душе, те када срамна помисао дође извести против ње оно што јој је супротно. Ако нам, например, наиђе у машти слика неког лепог лица, онда треба мислено наружити ту слику: ископати јој очи, унаказити образе, расећи јој уста, и онда ће се видети ружно месо и кости, и схватићемо шта је у ствари оно за чим смо жудели. Тако ће дакле наша мисао моћи да заустави ову прелест, ову самообману. Јер оно што смо тобож волели није ништа друго него измешана крв и месо, због чега и животиње носе на себи руно да се оно под кожом не би видело. Тако ћемо дакле и таквом врстом помисли успети да одагнамо ту нечисту страст, јер као што се клин клином избија, тако треба одгонити демона. Уз то још треба замислити онога кога волимо како по целом телу има смрдљиве и гнојне чиреве; кратко речено: упоређивати га и изједначивати са мртвацем у нашим унутрашњим очима душе. Најбоље пак од свега је владати својим стомаком, јер ћемо само тако моћи да владамо и телесним страстима.
30. Овај разговор беше божанска гозба за присутне девственице, јер пијаху из чаше премудрости, а блажена им Синклитикија наливаше божанско вино и пиће. Свака је од њих узимала оно што је хтела; а једна од присутних запита је говорећи: Је ли сиромаштвољубље савршено добро? А она рече: Сасвим је савршено онима који то могу да издрже. Јер оне које упражњавају сиромаштвољубље имају невоље у телу, али у души лакоћу. Као што се тврда и груба одећа брзим провлачењем кроз воду и лупањем пракљачом пере и убељује, тако се и јака душа кроз добровољно сиромаштво још више учвршћује и оснажује, док оне које имају слабу одлучност доживљавају супротно овима првим. Јер оне, чим их мало снађе невоља, раслабљују се још више, као поцепане хаљине, не подносећи потребно прање ради веће врлине. И мада је исти онај ко их је направио, ипак хаљине имају различити свршетак: једне се цепају и пропадају, а друге се убељују и обнављају. Према томе, сиромаштвољубље се може назвати драгоценим благом храбре одлучности, јер је оно узда која спречава чињење греха на делу.
31. Прво је потребно увежбати се у трудовима, то јест у посту и лежању на земљи, и у другим појединачним подвизима, и тек онда стицати ову врлину. А они који не поступају тако, нeгo одједном одбаце од себе све ствари, бивају најчешће захваћени раскајањем (то јест враћају се понова на поседовање ствари).
32. Јер поседовање ствари бива средство за живот у задовољствима. Ти дакле прво уништи твоју страст, то јест угађање стомаку и уживање у лепим јелима, и тако ћеш после лако моћи да се одрекнеш од поседовања ствари. Иначе мислим да је тешко кад постоји страст да нема и средства за њу. И како ће онај ко се није одрекао страсти моћи да одбаци ово друго? Зато и Спаситељ, разговарајући са оним богатим младићем, није му одмах заповедио да се одрекне имања, него га прво пита да ли је испунио заповести Закона. Имајући улогу правог учитеља, Господ га пита: Ако си азбуку научио, ако си научио слогове да изговараш, и уопште ако си већ потпуно научио речи, ходи онда да научиш и савршено читање; то јест: "Иди и продај своје имање, и хајде за мном" (Мат. 19, 21). Мени се чини да младић није рекао како је већ извршио све што га је Спас питао, Господ не би га потстрекао на сиромаштвољубље. Јер како би могао почети да чита кад ни смисао слогова није знао?
33. Сиромаштвољубље је дакле добро онима који су стекли навику добра, јер одбадивши све сувишно стреме само ка Господу, певајући чисто ону божанску реч, која каже: "Очи се наше на тебе уздају, и ти дајеш кад треба храну онима који те љубе" (Пс. 144, 15).
34. С друге стране, они добијају велику корист; јер немајући ум привезан за земаљско благо, одевају се у царство небеско, и очигледно испуњавају ону реч псалмопевца Давида, који каже: "Постадох у тебе као живинче" (Пс. 72, 23). Јер као што се стока у јарму када врши свој посао, задовољава само основном храном за живот, тако и трудбеници сиромаштвољубља не сматрају употребу новца низашта, и једино за свакодневну храну раде телесни посао. Овакви поседују камен вере, и њима је речено од Господа да се не брину за сутра, као и оно: "Птице небеске не сеју нити жању, и Отац небески их храни" (Мат. 6, 26). Поуздавши се у те речи, јер су речи Божје, са смелошћу говоре ону реч Светог Писма, која каже: "Веровах, зато и говорих" (Пс. 115, 1).
35. Исто тако и враг бива лакше побеђен од ових сиромаштвољубаца, јер нема чиме да им нанесе штету. Јер већина штета и искушења бивају због лишавања ствари, док код сиромаштвољубаца нема шта да оштети. Да им запали села? Немају их. Да им помори стоку? Али, ни ње немају? Да им се дотакне до вољених ствари? Али су се и од њих веома удаљили. Са свих тих разлога сиромаштвољубље је заиста сјајно оружје против непријатеља и скупоцено благо души.
36. Но колико год је сиромаштвољубље дивно и корисно за врлину, толико исто је среброљубље зло и пагубно у стицању порока. И с правом је божански Павле за среброљубље рекао да је оно узрок свих зала (ср. 1 Тим. 6, 10). Јер је познато да је среброљубље узрок свих страсти: похлепности за богатством, кривоклетства, крађе, отмице, блуда, зависти, братомржње, свађе, идолопоклонства, грамзивости и њиховога порода: лицемерја, улизивања, подсмевања. Зато га с правом Апостол назва мајком свих порока. Јер среброљупце не само да Бог кажњава, него они и сами себе упропашћују. Јер имајући у себи ненаситу страст, они никада не достижу до циља, те зато имају неизлечиву рану у себи. Када среброљубац ништа нема он мало и жели, а када то мало добије онда жели нешто више. Има ли сто златника, он већ облизује усне; и када на њима заради, тада стреми ка бескрајном богатству. И среброљупци, не могући тако да достигну до једног циља, увек кукају да су сиромашни. Среброљубље такође увек доноси са собом и завист, а завист разједа прво свога имаоца. Као што змија отровница кад се рађа, прво своју мајку упропашћује пре но икога другог, тако и завист сатире прво свога имаоца, пре него што се распростре на суседе.
37. Велика би ствар била када бисмо ми, тражећи оно право сребро, могли поднети толико трудова колико узалудних напора подносе трговци у сујетном свету. Они подносе бродоломе, западају често међу морске разбојнике и разбојнике на суву, подносе затим буре и олује, и мада често зарађују, ипак због завидљиваца говоре да су сиромашни. Међутим ми се не усућујемо изложити се таквим опасностима ради истините добити. Ако некад и зарадимо нешто, одмах хвалимо себе и показујемо се људима. Међутим често не успевамо ни да испричамо то другима, а већ нам ђаво украде и ону малу варницу добра што мислимо да имамо. И још, трговци и кад зараде много, теже за још већим, и све што имају сматрају за ништа, него се пружају за оним што још немају. А ми, и немајући ништа од онога што иштемо, не тражимо опет ништа да стекнемо; болујући од крајње духовне беде ми себе проглашавамо за богате! Зато је добро да онај који чини добро, никоме то не објављује, јер особито такви претрпљују штету, будући да "оно што мисле да имају, и то ће им се одузети" (Лук. 8, 18).
38. Потребно је дакле старати се на сваки начин да се сакрије свака добит. Они пак који причају о својим достигнућима нека пробају да говоре истовремено и о својим манама и недостатцима; па ако ове скривају да не би их слушаоци критиковали, колико већма треба да чувају она прва, пошто отуђују од Бога. Они који стварно живе врлински, они чине обратно: казују и најмање своје грехе додајући и оне које нису учинили, одбацујући тако људску славу, а своја добра скривајући на обезбеђење душе. Јер као што се откривено благо умањује, тако и врлина, упозната и објављена, ишчезава. И као што се восак топи на домаку огња, тако се и душа раслабљује од похвале и губи своју духовну моћ.
39. И опет, супротно томе такође важи овде: ако топлота растапа восак, онда значи да га хладноћа стеже; ако похвала одузима духовну силу душе, онда увреда и понижење свакога узводе душу у већу врлину. Јер је речено: "Радујте се и веселите се када против вас људи реку сваку лаж" (Мат. 5, 12). И на другом месту вели се: "У невољи распротранио си ме" (Пс. 4, 2). И опет: "Увреди се надаше душа моја и невољи" (Пс. 68, 21). И још многа друга безбројна блага такве врсте могуће је наћи у Светом Писму за душу.
40. Постоји жалост корисна, и постоји жалост пагубна. Корисна жалост има то својство да уздише због сопствених грехова и због духовног незнања наших ближњих, и још да не отпадне од своје добре намере и да достигне до савршене доброте. To cy дакле врсте праве и добре жалости. Друга пак жалост, по подметању ђавољем, зна да се прикрада споменутим жалостима. Јер непријатељ зна да убаци у душу жалост пуну неразумности, коју неки називају унинијем, чамотињом. Овога духа треба одгонити особито молитвом и певањем псалама.
41. Бавећи се добрим бригама не треба да мислимо да има неко ко је у животу без брига. Јер Свето Писмо вели: "Свака глава је на бол и свако срце на тугу" (Ис. 1, 5). Једном речју је описао Дух Свети и монашки живот, и живот светски. Јер говорећи о "болу главе" указује на монашки начин живљења. Јер глава је оно што управља: "Мудрацу су, вели, очи у глави његовој" (Књ. Проп. 2, 14), и тиме, као што мислим, указује да се у глави налази прозорљивост. А што вели за "бол", то вели зато што свака младица врлине постиже се трудовима. Говорећи пак о "жалости у срцу" указује на колебљиви и лењиви начин живота. Јер срце су неки назвали обиталиштем воље и жалости, те кад такве људе не хвале, они се жалосте; кад нешто туђе желе, то их једе; када су у немаштини - не подносе то; кад се богате - разбешњују се, јер због бдења око богатства немају кад ни да спавају.
42. Немојте дакле да попуштамо у нашој одлуци, говорећи да они у свету живе безбрижно. Шта више, ако бисмо сравњивали, они се скоро више труде од нас. Посебно пак жене у свету имају још већу невољу, јер рађају са великим тешкоћама и под великим опасностима; и после се муче да доје, и разбољевају се сваки пут кад им деца болују, и све то трпећи нема краја њиховом труду. Јер или им се деца телесно разбољевају, или кад одрасту злоумљем убијају родитеље. Знајући то, не дозволимо да нас непријатељ заварава као да оне проводе лак и безбрижан живот. Јер оне ако рађају - тело им се боловима раслабљује; a ако не рађају - разједа их стид и увреде због тога што су нероткиње.
43. Ово говорим вама да би се осигурале против врага нашег. Ово што говорим не одговара свима, него само онима које желе монашки живот. Јер као што животињама није иста храна, тако ни људима није на корист једна и иста реч. "He треба, вели се вино ново левати у мехове старе" (Мат. 9, 17). Јер друкчије ће узимати храну они који су испуњени созерцањем и духовним познањем, друкчије пак они који се баве подвижничким и опитним начином, а друкчије они који у свету према моћи својој живе праведно. Као што међу животињама: неке су на суву, неке у води, а неке су птице; тако су и људи: неки се држе средњег живота, као жива бића на копну; неки су усмерили очи увис, као птице; а неки су пак покривени водама грехова, као рибе. Јер вели се: "Дођох у дубину морску, и бура ме потопи" (Пс. 68, 3). Таква је дакле природа живих бића. Ми пак, као орлови са развијеним крилима узлетимо на висине и "згазимо лава и змаја" (Пс. 90, 13) и завладајмо над некадашњим владатељем (ђаволом). To ћемо пак успети ако сав ум свој предамо Спаситељу.
44. Али уколико ми будемо дизали себе ка висини, утолико ће се и ђаво паштити да нас омета својим замкама. И шта је чудно ако ми, које смо кренуле ка добру, будемо имале противнике, кад они завиде и на безначајним стварима, па чак не допуштају људима да узму благо скривено у земљу. Па кад се они противе и обичној земаљској сујети, колико ли већма завиде на царству небеском?
45. Треба нам се против њих потпуно наоружати. Јер и споља нам придолазе, и ништа мање изнутра се крећу. И душа наша као лађа, некад се потапа од спољних валова, а некад због унутрашње воде потоњује. Тако исто и ми: некад пропадамо кроз спољашње делима почињене грехове, а некад нас упропашћују унутрашње помисли. Зато треба будно мотрити и на спољашње нападе нечистих духова и одстрањивати унутрашње нечистоте помисли; особито увек треба стражити над помислима, пошто оне непрестано нападају. Јер при спољашњој бури, ако морнари почну да вичу, дешава се да им спасење дође од суседних лађа; а при унутрашњој провали воде дешава се често да их смрт прогута док они спавају и док је море мирно.
46. Треба дакле ум све брижљивије наоружавати против помисли. Јер непријатељ, хотећи да душу сруши као неку кућу, успева да је потпуно сруши било да почне од темеља, или са крова; или пак ушавши кроз прозоре најпре везује домаћина, и онда све редом упропашћује. Темељ су душе добра дела, кров је вера, а прозори су чула; и непријатељ кроза све то напада. Отуда многоочит треба да је онај који жели да се спасе. Овде на земљи нисмо безбрижни, јер вели Св. Писмо: "Који стоји нека се чува да не падне" (1 Кор. 10, 12).
47. Ми пловимо по непознатоме мору, јер је живот наш назван морем устима свештеног псалмопевца Давида. Mope пак има нека места са подводним камењем, а нека пуна животиња, нека пак тиха и спокојна. Ми монаси изгледа пловимо по мирном делу мора, а људи у свету по оним опасним деловима; и ми пловимо по дану руковођени Сунцем правде, а они плове по ноћи ношени незнањем. Међутим често пута бива да мирјанин, будући у бури и у тами, завапи и почне да стражи, те спасе своју лађу, а ми у тишини бивамо потопљени због наше немарности и због напуштања крме правде.
 

Када Диоклецијан објави гоњење хришћана, епископ никомидијски Теопемт беше први који пострада за Христа. Он беше изведен пред цара, и цар му запрети смртном казном, ако се не одрече Христа. На ту претњу храбри епископ одговори цару: "Стоји написано: не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити. Ти, царе, имаш власт кад мојим телом, чини с њим што ти драго". Би много бијен, глађу мучен и истјазаван на разне начине. Најзад цар дозва неког мађионичара, Теону, да Божјем човеку некако мађијама доскочи. Теона раствори у води најјачи отров и даде Теопемту да испије. Теопемт прекрсти чашу и испи отров. Видев Теона, да његов отров ништа не нашкоди Теопемту, он се окрете к цару и узвикну: "И ја сам хришћанин, и клањам се Распетоме". Обојица бише на смрт осуђени: Теопемта мачем посекоше, а Теону жива у земљу затрпаше, 298 године. Чесно пострадаше и грађани Царства Христовога постадоше.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОПЕМПТА И ТЕОНЕ

Када цар Диоклецијан[1] објави прво своје гоњење хришћана, он дође из Рима у град Никомидију, начини ту многе идоле, и клањаше им се. А после неколико дана ухватише у предграђу човека Божјег, епископа никомидијског Теопемпта, који први пострада за Христа у овом гоњењу. Изведен пред цара, он рече цару: Идоли, сребрни или златни, дрвени или камени, којима се ти клањаш, нису богови, јер не могу ни дисати ни говорити, нити што добро или зло учинити. Само свемогући небески Бог створи небо, и земљу, и море, и све што је у њима.
Када светитељ говораше то и многе друге ствари о вери хришћанској, цар се разгневи и рече му: Нисам те звао да ми многе речи говориш, него да одмах умукнеш и да принесеш жртву богу Аполону. - Свети Теопемпт одговори: Таквим боговима ја никад нећу принети жртву, нити ћу се икада уплашити твојих мука. Јер стоји написано: He бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити (Мт. 10, 28). Ти имаш власт над мојим телом, чини с њим што ти драго.
Тада нареди цар да се ужеже пећ, и у њу баци свети епископ. И војници ложаху пећ од јутра до подне, и силно је ужегоше. А свети епископ им рече: Престаните мало, и ја ћу вам показати силу Господа Бога мог, за чије се свето име та пећ ужиже против мене.
Рекавшито, баци се у пећ која је силно горела и седе усред ње. А војници, мислећи да је одмах изгорео и скончао, отидоше. У поноћи пак свети човек изиђе из пећи, уђе у цареву ложницу, док су се сва врата пред њим сама отварала, пробуди цара и рече му: Ја сам епископ Теопемпт, човек Исуса Христа, јер нисам умро, као што ти нареди да ме уморе, него сам ево жив. - Рекавши то, врати се опет у пећ.
Видећи светитеља, и чувши његове речи, цар се препаде, и од великог страха просто занеме. А када свану, он дозва своје војнике, и упита их: Бацисте ли оног хришћанина у усијану пећ, као што вам наредих? - Војници одговорише: Да, господару, поступисмо по твоме наређењу: бацисмо га, и он је јуче изгорео и скончао.
Тада Диоклецијан пође са војницима. И кад дође пред пећ, чу светог епископа где пева и слави Бога усред усијане пећи, и зачуди се веома. Затим светитељ изиђе из пећи неповређен, а цар рече присутнима: Погледајте, какву силу имају хришћанске мађије. Јер сам чуо да у име неког Исуса чине своје мађије.
И тог часа нареди да ухвате једног пса и баце у пећ, да виде хоће ли и пас не изгорети, као што неким чудом није изгорео епископ. Али пас одмах изгоре. Видећи то, цар рече Божјем човеку: Вргнућу те као безбожника на најстрашније муке, јер видим да си опсенар и мађионичар.
И нареди цар да га затворе у тесној тамници, да му не даду ни хлеба ни воде све до дана када он буде хтео да му суди пред народом. И остаде човек Божји у тој тамници двадесет и два дана без јела и пића, Богом укрепљаван. A пo истеку тих дана, рече цар својим војницима: Хајдемо да видимо, је ли још жив онај хришћанин, или је већ умро. А кад га нађоше жива и лицем весела, као да се за царском трпезом гостио, разгневи се Диоклецијан и изведе из тамнице блаженог епископа. И раздеравши хаљине своје, пљесну рукама, говорећи: Ходите и видите, колико је хришћанско мађионичарство! - А блажени епископ рече: Докле ћеш, бедниче, бити слепа срца и не познавати истинитог Бога, у кога ја верујем? Јер он ми даде силу и снагу да ни у шта не сматрам све муке док не победим тебе и одолим твоме мучитељству.
А када цар чу то, нареди да му ишчупају десно око, да му га ставе у десну руку, и тако опет одведу у тамницу. Кад се светитељ у тамници мољаше, засија му велика светлост у тами, и одмах се отвори зеница његовог светог ишчупаног ока, и постаде цела и здрава као и друга.
Дознавши то и видевши, цар се веома разгневи, и рече: Тако ми царства римског и великог Аполона[2], нећу се смирити док не пронађем неког веома великог мађионичара, који ће бити у стању да све твоје вештине и мађије уништи! - Рекавши то, нареди да га опет одведу у тамницу. И посла гласе на све стране свога царства, обећавајући многе дарове и велике почасти ономе мађионичару који је у стању обеснажити хришћанске мађије. И дође цару неки маћионичар, по имену Теона, и рече му: По твоме царском нарећењу дођох да одмах обеснажим хришћанске мађије; и бићеш задовољан са мном.
Цар се обрадова томе, и рече: Имам у тамници једног хришћанског главешину. Ако његове мађије обеснажиш, велике ћеш почасти од мене доживети. - Теона му одговори: Нека тај хришћанин покаже неку силу преда мном, и ја ћу на твоје очи у прах развејати сва његова дела. - Обрадован таквим речима, цар му рече: Али ја бих хтео да најпре од тебе видим неко знамење.
- А Теона одговори: Нека ми се доведе овде најопакији во. - И кад доведоше таквога вола, Теона му прошапта неке речи у уши, и одмах се распаде во на два потпуно одвојена дела. Цар се удиви и рече: Ти си заиста у стању да уништиш хришћанске мађије.
- А мађионичар Теона рече цару: Причекај мало, и видећеш на како је чудесан начин учињено ово дело. - Рекавши то, нареди да му донесу теразије, метну на њих оба дела од вола, и показа се да су оба подједнако тешка.
Диоклецијан нареди да му одмах доведу епископа Теопемпта. Кад га доведоше, цар га постави према мађионичару, и рече му: Пошто знам да си опсенар и мађионичар, а дође и овај мађионичар из Мисира, ја хоћу да дознам ко је од вас јачи у мађијама. - Тада Теона рече епископу: Сада ћу опробати на теби две вештине свога мађионичарства. И ако те не повреде, ја ћу поверовати у твога Бога. - И начини две погаче од мађијског брашна, и даде епископу да их поједе. И овај их поједе, и беху му у устима слатке као мед. И нимало му не нашкодише. Видећи то, Теона се зачуди, и рече: Још ћу једно чудо мађионичарске вештине на теби учинити. И ако ти не нашкоди, повероваћу твога Бога. - И узевши чашу воде, метну у њу неко смртоносно биље, и призва имена најсилнијих демона, да би отров био што јачи. И даде светитељу да попије. Светитељ попи, и ништа му не би. Тада се Теона баци пред ноге светога епископа, и рече: Нема другог Бога осим Исуса на кога би се могли надати. - Затим рече цару: Хришћанин сам, и клањам се Распетоме.
Чувши то, цар се веома смути, и викну: Велика су чуда која бивају од хришћанских мађија. - И нареди да обојицу одведу у тамницу. У тамници свети епископ научи Теону вери, и даде му име Синесије, које значи: пун разума. Јер чистим срцем разумеде и познаде Христа, Бога и Господа. И крсти га у тамници.
Сутрадан нареди цар да изведу пред њега светог епископа, и ласкаво му рече: Здраво, учитељу мађионичара! - и наговараше га на разне начине да би га склонио на јелинску безбожност. А када светитељ не хтеде да принесе жртву боговима, цар нареди да га распростру по земљи лицем навише и привежу му руке и ноге за четири дрвета. Затим нареди, те један огроман камен, који осам људи једва донесоше, метнуше на стомак светитељу. Но када се свети епископ мољаше, одмах се камен што му беше на стомаку сам подиже и одбаци од њега пет-шест метара далеко.
-Тада нареди цар те га стрмоглавце за ноге обесише, и још му један други тежи камен о врат везаше, и тако висаше од јутра до три сата. Онда нареди цар да изненада пресеку конопац којим је био за ноге обешен, како би, нагло повучен каменовом тежином смрскао главу и сломио врат и тако бедно скончао. И када то учинише, свети епископ силом Божјом стаде право на ноге своје. После тога мучитељ изрече смртну пресуду светитељу, коју овај с радошћу прими, и громко рече: Благословен Бог и Отац Господа мог Исуса Христа што ме удостоји овога дана који сам непрестано желео. Молим Те, Господе, помени ме у овај час и свагда.
-Рекавши то, преклони колена, и отсекоше му главу. И тако сконча у миру, исповедајући веру у Пресвету Тројицу.
Затим нареди цар да изведу преда њ Теону мађионичара који је поверовао у Христа. А када га цар ни ласкама ни претњама не могаде склонити да принесе жртву идолима, нареди да га баце у дубок ров и затрпају земљом. А доведоше и бесне коње који гажаху земљу којом светитељ беше затрпан у рову. Тако свети Теона, затрпан земљом и дуго гажен копитама коњским, пређе ка Господу, године 303.
Тако извршише свој мученички подвиг свети мученици Теопемпт епископ и Теона, коме је име и Синесије у граду Никомидији[3]. Пострадаше од цара Диоклецијана, док у свима и над свима царује Господ Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.

Свештеник Јовица Вукасовић, службеник Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске, говорио је у Теми јутра Радија Светигоре о смислу и богослужбеним особеностима празника Крстовдана, указујући на његову нераскидиву повезаност са празницима Богојављења и Светог Јована Претече и Крститеља.
Отац Јовица је истакао да се Крстовдан, Богојављење и празник Светог Јована не могу посматрати одвојено, већ као једна празнична цјелина. Како је навео, у постбожићном периоду богослужбена тематика природно прелази са догађаја Христовог рођења на догађај Његовог крштења на Јордану.
„Празник Крстовдан нас уводи у догађај Христовог крштења и у потпуности је усмјерен ка Богојављењу, али истовремено нас подсјећа и на главне догађаје Христовог доласка – Крст и Васкрсење“, казао је Вукасовић, појашњавајући да управо из тог разлога Црква уочи Богојављења прославља Крстовдан.
Говорећи о богослужбеној пракси, он је објаснио да се на Крстовдан, по правилу типика, најчешће служи Литургија Светог Василија Великог, осим у случајевима када црквени поредак прописује другачије. Како је навео, када Божић или Богојављење падају у недјељу или понедјељак, тада се Литургија Светог Василија Великог служи на сам дан празника, док се уочи, на Бадњи дан или Крстовдан, служи Литургија Светог Јована Златоустог.
Посебну пажњу свештеник Вукасовић је посветио и царским часовима, који су карактеристични за празник Крстовдана. Појаснио је да је ријеч о богослужењу које обухвата читања из Старог и Новог завјета, Апостола и Јеванђеља. Назив „царски“, како је навео, потиче из византијског периода, јер је због значаја ових часова њима присуствовао и сам цар. Ове године, према типику, царски часови се служе раније, а не на сам дан празника.
Отац Јовица је подсјетио да је Крстовдан дан строгог поста, без обзира на то у који дан седмице пада. Како је нагласио, разлог за то је чињеница да је празник посвећен Крсту и страдању Господа Исуса Христа.
„Као што су сриједа и петак, од најстаријих дана, најстари пост који је забиљежен код хришћана – у сриједу зато што је Јуда издао Спаситеља, а у петак због Његовог Распећа – тако је и овај празник обавезан за пост, у који год дан падао“, казао је он.
У наставку разговора осврнуо се и на освећење воде на Крстовдан и Богојављење, истичући да између крстовданске и богојављенске водице нема суштинске разлике, јер се у оба случаја врши чин великог водоосвећења.
„Оно што је за нас важно јесте да се та вода освећује прије свега ради нашег освећења – коришћењем, како се каже у молитви, било помазивањем, пијењем или кропљењем. И у самом чину освећења наглашава се чему служи та вода и како се она користи“, истакао је Вукасовић, додајући да вјерници након великог водоосвећења у своје домове носе мању количину свете воде, која се може користити током цијеле године.
Говорећи о њеној употреби, појаснио је да богојављењска водица може бити утјеха вјерницима који, због болести или других разлога, нису у могућности да се причесте, али да она никада не може бити замјена за Свето Причешће. Такође је нагласио да свету водицу могу користити искључиво крштени вјерници који немају црквену забрану, те да се она може користити за помазивање болних мјеста и повремено кропљење дома, уколико свештеник није у могућности да дође у посјету.

https://mitropolija.com/2026/01/17/otac-jovica-vukasovic-krstovdan-bogojavljenje-i-jovanjdan-su-jedna-praznicna-cjelina/

Одрасли, који желе да поразговарају са младима о православљу, често сами нису спремни за проповед. Какве грешке они најчешће допуштају? Да ли критичко усмерење тинејџера представља препреку за разговор о вери? Које теме су интересантне младима? Шта можемо научити од светих исповедника следећи њихов пример? О томе нам прича свештеник Валериј Духањин.

Постоји један мисионарски принцип, који је успоставио Светитељ Николај (Касаткин), просветитељ Јапана: «На почетку заволи оне, којима хоћеш да проповедаш о Христу, затим поступи тако да би и они тебе заволели, а потом им говори о Христу». То се фактички односи и на младе. Не можемо их учити о Христу, ако се не односимо лепо према њима, ако их сматрамо за мале штеточине. С почетка треба да научимо да с њима нађемо заједнички језик, да разумемо њихове бриге и интересовања. Треба да будемо свој на своме са њима и да им помогнемо да нађу одговоре на њихова животна питања. И онда када млади почну да нас уважавају и да нас прихватају, тек ће тада наше речи о Христу ући у њихова срца.

Пада ми на ум пример из живота исповедника из 20. века, Светитеља Николаја (Могиљевског). Још пре револуције, био је учитељ у сеоској основној школи на југу Русије. Почео је да окупља децу, а затим и младе и водио их је на риболов, а после је кренуо да организује разне занимљиве догађаје и увек је користио прилику да им говори о православљу. Испрва их је учио народним песмама, а затим и црквеним. Прво су се деца окупљала у школи, или у нечијем дворишту, а потом су почела да певају у храму. На тај начин их је он постепено увео у црквени живот, а као резултат тога, сеоска деца су се мање тукла и зазирала су од алкохола. Ауторитет Светитеља Николаја је био толики, да су му се родитељи често обраћали, жалећи се на своје синове у нади да ће светац утицати на њих. Разуме се, он је уживао поштовање међу омладином и могао је смело да им прича о вери, и његове речи нису могле да буду одбачене.

Искуство је показало да младићи слободније говоре и слушају о вери, ако при храму постоји неки клуб, који они посећују. Тамо они осећају да их третирају као озбиљне људе и спремнији су да приме веру.

Понекад људи указују на чињеницу да се млади према свему односе превише критички. Међутим, то је заправо добра ствар. Горе је кад се све прихвата без размишљања, јер тада постоји опасност да ваше дете упадне у секту. Некритичко размишљање је јако опасно у савременом свету, испуњеном искушењима. Када разум утихне, наше срце може лако бити обмануто да прихвати лаж као истину. Због тога личност, која се развија, мора да прође и кроз период критицизма. За тинејџерски узраст је везано критичко разматрање разних погледа на свет, разних парадигми, јер тада се код човека развија сопствена мисао.

Имајући то у виду, морамо да будемо спремни да ће у разговору млада особа и сама износити своје ставове и размишљања. Не треба се плашити тога, јер њихови ставови, означавају могућност дијалога. Много је гора ситуација у којој тинејџер одише равнодушношћу и ћутећи, крадом гледа у свој мобилни телефон. Током разговора, родитељи треба да се труде да подстакну живу расправу, како би адолесцент могао да из другог, за њега новог, угла размотри хришћанство. На пример, млади изнад свега воле и цене слободу. Треба им показати, да Црква не спутава људе, већ да им пружа истинску слободу. Црква ослобађа човека од унутрашњих мука. Ако неко у својој души негује зле мисли, злобу, гнев, завист и сујету, како ту може бити слободе? Ако младић крене да пуши, следећи пример оних из виших разреда, има ли ту личне слободе? То је чист конформизам, менталитет стада. Црква нам помаже да разбијемо окове разних зависности, да се оснажимо као личности и да ослободимо душу од њеног терета.

За време пубертета, код тинејџера се јавља интересовање према супротном полу. Стога је важно с њима говорити о љубави и заљубљености, о мушко-женским односима, дотаћи оне теме, које су им најближе.

Управо у пубертету, млада особа трага за личним смислом. Понекад се младић несвесно ослања на било шта, само да би се његова душа испунила смислом. Он жели пуноћу живота и радост. То је узраст у којем родитељи, својим примером, могу да покажу како живот без вере нема смисла. Атеизам исповеда коначну смрт свега и једино вера у Бога нам говори да смо бесмртни, да имамо бесконачну перспективу савршенства, али да бисмо то достигли, морамо бити уз Бога.

Овде је, пре свега, важна лична искреност, јер се срце увек отвара пред искреношћу. Са тинејџерима можемо разговарати само од срца. И још један битан савет: избегавајте придиковање и моралисање. Ми не покушавамо да некога научимо како да се правилно понаша, већ делимо са својим дететом оно што нам је најдраже. Православна вера је благо, које може обогатити човека у било ком узрасту.

извор

Блажени Евстатије би рођен у Будимљанској жупи од богобојажљивих родитеља. Жарко волећи своје родитеље, он измалена развијаше у себи љубав к Богу: избегавао је таште забаве, неговао у себи врлине, ревносно посећивао цркву и с уживањем пратио божанствено појање и читање, старајући се да разуме смисао тога. Једном он дође к својим родитељима и рече им: „Ја силно желим да се учим; дајте ме да учим књигу“.
Чувши овакве речи, родитељи се обрадоваше, заблагодарише Богу што усади тако добру жељу у душу њиховог детета, па нађоше учитеља да њиховог сина учи књизи. И помоћју Божјом он за кратко време превазиђе у учењу све своје вршњаке. Посветивши се сав изучавању божанствених књига, он нимало није мислио ни о јелу, ни о пићу, ни о оделу, па је чак мало мислио и о родитељима, него је сву љубав своју и наду полагао на Господа. А када постаде пунолетан и озбиљно размисли о своме призвању, он одлучи да остави родитељски дом и пође путем Господњим као монах. Зато се упути у Зетску област, у манастир Светог архангела Михаила, где се налазило и седиште Зетске епископије. Ту га епископ Неофит постриже у монашки чин, и он стаде проводити врло строг подвижнички живот, дан и ноћ посвећујући молитви и не осврћући се натраг ка таштини света коју беше оставио. Одликујући се уздржањем и чистотом живота, изнуравајући себе постом и бдењем, он је непропустљиво хитао у цркву на дневна и ноћна богослужења, строго држао келејно молитвено правило, a y остало време предавао се богомислију и умној молитви. Немајући никакву сопственост, он се старао да од одређеног му манастиром удела за храну и одело уштеди ради раздавања ништима. Подвизавајући се у манастирској тишини са потпуним смирењем, он ипак брзо постаде познат у целом том крају као велики подвижник који подражава древне оце.

Не задовољавајући се монашким подвижништвом у свом манастиру, Евстатије гораше од жеље да посети свети град Јерусалим ради поклоњења Гробу Господњем и осталим светињама. Не откривајући ником ову тајну намеру своју, он са сузама мољаше Господа Христа да га удостоји да оствари пламену жељу своју: да срећно отпутује у Свети Град и поклони се месту где је Он пролио своју крв за спасење рода људског, и где је учинио велика чудеса.

Молитва угодника Божјег би услишена. Када он размишљаше о томе где би нашао богобојажљиве сапутнике, к њему дођоше два монаха, као од самог Господа послани, и они му у разговору рекоше да путују у Јерусалим да се поклоне Гробу Господњем. Заблагодаривши Господу Богу и поклонивши се пречистој икони Његовој и икони Светог архистратига Михаила, он радосна и весела срца крену са ова два монаха на давно жељени пут. Помоћу Божјом он лако и благополучно стиже у Јерусалим. Ту се он побожно поклони Гробу Господњем и свима светињама на месту страдања Господњих. Не журећи, он обиђе сва света места и наслађиваше се посматрајући их. Посети он и сву околину Јерусалима где живљаху преподобни и богобојажљиви мужеви – подвижници, учећи се од њих и усвајајући њихова правила живота и подвига.

Пошто проведе дуго време у Светој Земљи, он крену натраг, али не право у своју отаџбину већ у Свету Гору Атонску, желећи да види тамошњи монашки живот и да се наслади душекорисним разговорима о подвижништву и чистоти душевној и телесној. Допутовавши у Свету Гору, преподобни Евстатије се настани у српском манастиру Пресвете Богородице Хилендару. Ту се он са великим усрђем предаде монашким подвизима, са смирењем и покорношћу обављајући сваки посао, одређен му као послушање, неизоставно посећујући сва црквена богослужења и предајући се насамо ноћној молитви и богомислију. Тако проведе он много година и постаде познат међу свима атонским подвижницима. Многи седи старци, а не само млађи монаси, често долажаху к Евстатију, и с љубављу и духовном утехом вођаху душеспасоносне разговоре.

После неколико година таквог подвижничког живота, Евстатије би једнодушном одлуком сабора целе Свете Горе постављен за игумана манастира Хилендара. Поставши управитељем манастира, Евстатије се стаде још усрдније подвизивати, пружајући пример у сваком труду и врлини, учећи речју и делом. Водећи врлински живот на тако видном положају, преподобни Евстатије се веома прочу и стече свеопшту љубав не само код атонских подвижника него и код мирјана, и то не само код простих људи него и код великаша и царева. Сви су хитали да Евстатију укажу почаст и да га обаспу даровима. Али те дарове он није примао за себе, него их је дарежљивом руком раздавао беднима, удовама, сирочади, који нису имали хране и крова. Благочестиви краљеви српски, чувши за високе врлине преподобног Евстатија, прибегаваху к њему за савет, и његову обитељ обасипаху изобилним даровима. Блажени Евстатије ревноваше да у свему иде трагом великог Саве, оснивача Хилендарске обитељи.

Није чудновато онда што при таким преимућствима и врлинама преподобни Евстатије би, и против своје воље, изабран и рукоположен за епископа Зетске епархије, са седиштем у оном манастиру Светог архистратига Михаила у коме он као младић прими ангелски образ монашки. Искусан у духовном животу и у црквеним пословима, блажени Евстатије, поставши владика, са великим успехом обављаше своје пастирске дужности и постаде најистакнутији епископ српски. А када сконча архиепископ српски Јоаникије, благочестиви краљ српски Милутин сазва сабор епископа, игумана и бољара; и сабор једногласно изабра на српски архиепископски престо Светог Саве овог благочестивог епископа зетског Евстатија. По смирености својој епископ Евстатије покуша да се одрекне тако високог и одговорног положаја. Али му то не примише; и он ускоро би свечано од целокупног сабора узведен на архиепископски престо. Свети Евстатије се покори промислу Божјем, и пламеном молитвом заблагодари Господу Богу на великим милостима Његовим, којих он сматраше себе недостојним.
Истрајно се трудећи на спасењу своје душе, Свети Евстатије се пламено брињаше око добра поверене му Српске цркве. Архиепископски престо српски располагао је у то време великим богатствима, и Свети Евстатије уложи све старање на то, да ниједна црква не оскудева ни у чему потребном, и он штедро додељиваше сиромашним црквама оно што им је потребно.

Свети Евстатије није дуго управљао Српском црквом (1279-1286): седам година после свог ступања на високи престо он се тешко разболе и виде да му се приближава крај. Налазећи се у предсмртној болести, он није роптао него је с радошћу очекивао одлазак из овог земаљског света у небеске обитељи. Находећи се тада у својој архиепископији, у Жичи, он се усрдно спремао и молио Господа да му подари мирну кончину. Око болникове постеље беше се сабрао сав црквени Сабор српски: оближњи епископи, игумани и монаси, и сав клир црквени. Сви плакаху, видећи где се приближава крај њиховом учитељу и архипастиру. Но, болник, подигавши се с постеље, обрати се онима што плакаху: Оставите такву жалост; узвеличајте Господа са мном, и узвисимо име Његово заједно (Псал. 33, 4).

Сви присутни обратише се од плача к молитви и песнопјенију на исход душе. Затим се Свети Евстатије причести Светим Тајнама. И после малог одмора он се обрати присутнима: Ходите, возљубљени, да дамо један другоме последњи целив, јер се ја растајем с вама.

Ово праштање изазва много ридања код духовне деце Светог Евстатија. Напослетку, подигавши руке своје к небу, блажени изговори ове речи: „Ти знаш крај свачијег живота, Боже богова и Господе господа, у руке Твоје предајем дух мој!“ – Тако се дивно и славно престави Свети Евстатије. То би године 1286, јануара четвртог.

Духовна лица, која се беху сабрала крај одра, заједно са мирјанима сахранише са чешћу тело блаженог архиепископа у Жичи, у храму Спаситеља, положивши га у мермерну раку, коју раније беше припремио себи сам Свети Евстатије. Уcкopo после сахране, на гробу светог покојника стадоше се збивати знамења и чудеса. Понекад су на гробу виђали где горе свеће; понекад пак ноћу су се чуле код гроба неке речи, некакав разговор, као да се ту слегло много хиљада људи. Један човек, који служаше при храму Спаситеља, боловаше од носа. Много је средстава он пробао и много новаца на лечење истраћио, али помоћи није било. Изгубивши наду у земаљска средства, болесник се пламеном молитвом обрати ка Господу Богу и Пречистој Матери Његовој у храму Спаситеља, на сваком богослужењу стојећи неуморно крај раке преподобног Евстатија. Једне ноћи болесник виде у сну себе где стоји, као што имађаше обичај и на јави, крај раке преподобног Евстатија; к њему се јави благолики муж у архијерејском одјејању и упита га шта му треба. Болесник исприча све по реду. Тада му дошавши муж рече: „Мене је Господ послао да те исцелим; само не греши више, да не би још горе пострадао“. При овим речима он прекрсти болника и дотаче се ране његове. Болник га упита: Ко си ти, свети владико?“ Дошавши одговори: „Ја сам слуга Христов, монах, име ми је Евстатије, лежим на овом месту“.

Болник се пробуди и препаде, па са страхом похита к тадашњем архиепископу Јакову и обавести њега и цео сабор о овом чудесном виђењу. Тада пак болник се потпуно исцели, и сви прославише Господа и Његовог светитеља Евстатија.

Чудеса на гробу Светог Евстатија стадоше се умножавати. Једном нађоше три изванредно лепа цвета где беху израсла на мермерној раки његовој, иако је она била потпуно сув камен, и на њој није било ни земље нити икакве влаге. Ово чудесно знамење наведе све на мисао, да Бог прославља Свога угодника и обнавља тело његово нераспадљивошћу. Тада се пак једноме од монаха тога манастира, еклисиарху, у ноћном виђењу јави неки страшан младић са пламеним мачем у рукама, и са гневом рече: „Зашто сте нехатни видећи таква знамења или не разумете да телу преминулог није одређено да види труљење, већ треба да буде извађено из земље?“

Обавештен о свима овим чудесима, благочестиви краљ Милутин се посаветова са архиепископом Јаковом, па нареди да се рака свечано отвори. А кад рака би отворена, у њој се показа нетљено тело светитељево, као да је живо. Тада оно би са великом чешћу подигнуто из гробне раке, положено у кивот и постављено у храму. И би одређено да се празнује дан светитељевог престављања, четврти јануар.

После извесног времена, због опасности од непријатељских најезда, мошти Светог Евстатија, старањем архиепископа Јакова, бише пренесене из Жиче у Пећ, где и почиваху под спудом у храму Пећке Патријаршије до 1737. г. када бише однесене на неко друго место.

Житије Светих – Преподобни Јустин Ћелијски

Осим дванаест великих апостола, Господ је изабрао још и седамдесет других, малих апостола, и послао их на проповед Јеванђеља: И посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи… Идите; ево ја вас шаљем као јагањце међу вукове (Лк 10, 1 и 5). Но као што је један од Дванаесторице, Јуда, отпао од Господа, тако су неки од ових Седамдесет одустали од Господа не с намером издајства, него по немоћи људској и маловерности (Јов 6, 66). И као што је Јудино место било попуњено другим апостолом, тако су и места ових била попуњена другим изабраницима.

Ови апостоли трудили су се на истом послу као и дванаест великих апостола, били су помоћници Дванаесторици у ширењу и утврђивању Цркве Божје у свету. Многе муке и пакости претрпели су они од људи и демона, но њихова тврда вера и жарка љубав према васкрслом Господу учинила их је победиоцима света и наследницима Царства небескога.

Тропар (глас 3): Апостоли свети, молите Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.

**

САБОР СВЕТИХ СЕДАМДЕСЕТ АПОСТОЛА

Осим дванаест великих апостола Господ Христос изабра још и седамдесет других, малих, апостола и посла их на проповед Еванђеља. О томе свети еванђелист Лука пише ово: Потом изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим (Лк. 10, 1). Јер Дванаесторицу држаше поред себе, а Седамдесеторицу одашиљаше на проповед. Каква имена беху ове Седамдесеторице, није сасвим познато. Јер, као што пише свети еванђелист Јован: многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим. А Исус рече дванаесторици: Да нећете и ви отићи? (Јн. 6, 66-67). И би да се пред добровољно страдање Господа Христа веома смањи број ученика његових, и једва ко од Седамдесеторице остаде са Њим, па и један од Дванаесторице отпаде. A пo васкрсењу Господњем, лик светих дванаест апостола би попуњен Матијом. Лик пак Седамдесеторице попуњаваше се постепено из редова оних које Дванаесторица придобијаху за веру својом проповеђу Еванђеља, и свети апостол Павле, кога сам Господ позва у апостолство и придружи Дванаесторици као првоврховног са светим Петром.
О Седамдесеторици апостола постоји писана повест под именом светог свештеномученика Доротеја, епископа тирског. Та се повест спомиње и у почетку књиге Апостол, и у Прологу. Али тамо се пише и о некима који су испрва апостоловали, a затим од вере и апостолства отпали. Као што је Николај дошљак из Антиохије, један од седморице ђакона, који се са Симоном врачарем одврати од вере (Д.А. 6, 5). Такође Фигел, Ермоген и Димас, о којима пише свети Павле Тимотеју: Знаш ово да се одвратише од мене сви у Азији, међу којима је Фигел и Ермоген (2 Тм. 1, 15). И опет: Димас ме остави, омилевши му садашњи свет (2 Тм. 4, 10), и затим постаде идолски жрец у Солуну. О њима пише и свети Јован Богослов у својој Првој посланици: Од нас изиђоше, али не беху од нас; кад би били од нас, онда би остали с нама (1 Јн. 2, 19). И такве не треба убрајати у број свете Седамдесеторице. Јер какву заједницу има светлост са тамом? (2 Кор. 6, 14). У тој повести прешло се ћутке преко многих, које света Црква поштује као свете у месецослову убрајајући их у светих седамдесет апостола. To cy: Тимотеј, Тит, Епафрас, Архип, Ахил, Олимп, Кодрат, Ахаик. Осим тога, у томе спису под именом светога Доротеја има и много других сумњивих казивања. Због тога су овде са великом опрезношћу покупљени подаци о св. Седамдесеторици апостола из Светога Писма, и предања светих Отаца, и веродостојних древних црквених историчара и писаца.
1. Први од седамдесет апостола беше свети Јаков, брат Господњи, кога свети апостол Павле спомиње у посланици Галатима, говорећи: Изиђох у Јерусалим да видим Петра. Али другога од апостола не видех осим Јакова, брата Господњег (Гал. 1, 18-19). Он би од самог Господа постављен за првог епископа у Јерусалиму. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, рекоше му старешине јеврејске, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Свети Јаков се пoпe и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о његовом васкрсењу и његовој вечној слави на небесима. Разјарене старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још беше у животу. Тада га камењем и мотком дотукоше. И тако мученички оконча свој апостолски подвиг. - Празнује се 23 октобра.
2. Свети еванђелист Марко, који написа свето Еванђеље по казивању светог апостола Петра. Њега спомиње свети апостол Петар у својој Првој посланици, говорећи: Поздравља вас црква у Вавилону, и Марко син мој (1 Птр. 5, 13). Од светог апостола Петра он би постављен за епископа у Александрији. Ту су га идолопоклоници, због проповеди Еванђеља, везали, и чврсто везана вукли по калдрми, и свега изразбијали. И тако изранављена и искрвављена бацили у тамницу, где му се сам Господ јави и позва га у небеску славу. И он предаде дух свој Господу. - Празнује се 25 априла.
3. Свети еванђелист Лука. Написао свето Еванђеље на молбу хришћана. Свети апостол Павле га спомиње у посланици Колошанима: Поздравља вас Лука лекар љубљени (Кол. 4, 14). Написао је Дела Апостолска. И после многих трудова, своје апостолство оконча мученички у Тиви (Теби) Беотијској[1]. - Празнује се 18 октобра.
4. Свети Клеопа, најмлађи брат светог Јосифа Заручника. Ишао у Емаус са светим Луком, о чему свети Лука говори, прећуткујући своје име (Лк. 24, 35). По васкрсењу видео Господа. И у ломљењу хлеба познао васкрслог Господа Христа (Лк. 24, 30-31). За сведочанство Христово убијен од Јевреја. - Празнује се 30 октобра.
5. Свети Симеон, сродник Господњи. После светог Јакова био други епископ у Јерусалиму. И за распетог Христа распет окончао. - Празнује се 18 септембра и 27 априла.
6. Свети Варнава, назван тако од апостола, а раније се звао Јосија. Помиње се у Делима Апостолским (Д.А. 4, 36), и у посланици Галатима, где свети апостол Павле каже: Изиђох у Јерусалим са Варнавом (Гал. 2, 1). Са светим Павлом служио Еванђељу, и најпре проповедао Христа у Риму. Затим био постављен за епископа у Милану. У својој постојбини, на острву Кипру, камењем убијен од Јевреја и Јелина; и сахрањен са Еванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. - Празнује се 11 јуна.
7. Свети Јосија, или Јосиф, назван Варсава и Јуст. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника. Спомиње се у Делима Апостолским (Д.А. 1, 23). О њему свети апостол Павле у посланици Колошанима вели: И Исус названи Јуст (Кол. 4, 11). Сматра се да је овај Јосија син светог Јосифа Заручника, као Јаков и Симон и Јуда, не Искариотски. Био епископ у Елевтеропољу, где пострада за Еванђеље. - Празнује се 30 октобра.
8. Свети Тадеј, био најпре ученик светог Јована Претече, затим Христов. To није онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Крстио едеског кнеза Авгара и очистио га од губе. И после многих подвига у проповедању Христовог Еванђеља упокоји се у Господу у Финикијском граду Вириту[2]. - Празнује се 21 августа.
9. Свети Ананија. Крстио апостола Павла (Д.А. 9, 13-18). Био епископ у Дамаску[3]. У граду Елевтеропољу камењем убијен од обласног управитеља Лукијана. - Празнује се 1 октобра.
10. Свети првомученик Стефан архиђакон. Засут камењем од Јевреја, отиде Господу Исусу Христу, кога виде, када му се небеса отворише, где стоји с десне стране Богу (Д.А. 7, 55.56.59). Први пострадао мученички за Господа Христа, због чега и прозван "Првомученик". - Празнује се 27 децембра и 2 августа.
11. Свети Филип. Један од седморице ђакона. Крстио Симона Врачара у Самарији и евнуха царице арапске Кандакије. (Д.А. 8, 13.27). Био епископ у Тралији азијској, и многе вером просветио. Скончао мирно у дубокој старости и прешао у неостариви живот. - Празнује се 11 октобра.
12. Свети Прохор. Један од седморице ђакона (Д.А. 6, 5). Сапутник светог Јована Богослова, и заједничар у његовим трудовима. У граду Никомидији Витинијској био први епископ. Затим, проповедајући Христа у Антиохији[4], мученички пострада. - Празнује се 28 јула.
13. Свети Никанор. Један од седморице ђакона. У исти дан, у који свети првомученик Стефан би засут камењем, настаде велико гоњење на цркву Јерусалимску (Д.А. 8, 1). Тада би убијен свети Никанор са две хиљаде верних. - Празнује се 28. јула.
14. Свети Тимон. Један од седморице ђакона. Био епископ у граду Бостри у Арабији. Због проповеди Еванђеља много пострадао од Јевреја и Јелина. Био у усијану пећ бачен, али неповређен изашао. Затим за Христа на крсту издахнуо, и Господу отишао. - Празнује се 28 јула.
15. Свети Пармен. Један од седморице ђакона. Пун вере вршио поверену му од светих апостола елужбу. На очи светих апостола умро мученички. - Празнује се 28 јула.
16. Свети Тимотеј. Трудио се са светим Павлом у проповедању Еванђеља. Био епископ у Ефесу. Свети Павле му упутио две посланице. - Празнује се 22 јануара.
17. Свети Тит. Трудио се такође са светим Павлом у проповедању Еванђеља. Био епископ гортински на Криту. И њему свети Павле упутио Посланицу. Скончао у дубокој старости. - Празнује се 25 автуста.
18. Свети Филимон. Био епископ у Гази. Свети Павле упутио му посебну Посланицу. Скончао мученички за царовања Неронова. - Празнује се 19 фебруара и 22 новембра.
19. Свети Онисим. О њему свети Павле пише Филимону. Мучен од римског епарха Тертула скончао у Путеоли. - Празнује се 15 фебруара.
20. Свети Епафрас. Свети Павле га спомиње у посланици Филимону, говорећи: Поздравља те Епафрас који је са мном сужањ у Христу Исусу (ст. 20). Био епископ у Колоси, и уједно у Лаодикијској цркви и Јерапољској. Са светим Павлом био у узама у Риму, одакле пишући Колошанима Павле каже: Поздравља вас Епафрас, који је од вас, слуга Исуса Христа; он се једнако труди за вас у молитвама, да будете савршени и испуњени сваком вољом Божјом. Јер ја сведочим за њега да има велику ревност и бригу за вас и за оне који су у Лаодикији и у Јерапољу (Кол. 4, 12-13).
21. Свети Архип. Спомиње се у посланици Филимону. После светог Епафраса, држаног у узама у Риму, био епископ у Колоси. Пишући Колошанима, свети Павле вели: И кажите Архипу: гледај на службу коју си примио у Господу да је довршиш (Кол. 4, 17). - Празнује се 19 фебруара и 22 новембра.
22. Свети Сила. Са светим апостолом Павлом проповедао реч Божју. И с њим поднео многа страдања, и ране, и тамницу. О њему пише у Делима Апостолским: А Павле изабравши Силу, изиђе утврђујући цркве (Д.А. 15, 40-41; 16, 19; 17, 4). Био епископ у Коринту. Пошто се довољно потрудио у проповедању речи Божје и сатворио многа знамења и чудеса, мирно скончао и Господу отишао. - Празнује се 30 јула.
23. Свети Силуан. Свети Петар га у својој Првој посланици спомиње овако: По Силуану, вашем верном брату, као што мислим, пишем вам ово мало (1 Петр. 5, 12). Такође и свети Павле у Другој посланици Коринћанима пише: Син Божји Исус Христос, кога ми вама проповедасмо ја и Силуан (2 Кор. 1, 19). Он је са светим Павлом проповедао реч Божју. И био епископ у Солуну. Много се потрудио, много за веру страдао, док није Господу на небеса узишао. - Празнује се 30 јула.
24. Свети Крискент. Свети Павле га спомиње у својој Другој посланици Тимотеју говорећи: Крискент у Галатију (2 Тим. 4, 10), тојест послан од мене на проповед. Био епископ у Галатији. Затим проповедао Христа у Галији, где и ученика свога Захарију постави за епископа у граду Вијени. Опет се вратио у Галатију, где мученички сконча за Христа у време Трајаново. - Празнује се 30. јула.
25. Свети Крисп. Дела Апостолска га спомињу овако: A Крисп, старешина зборнички, верова Господу са свим домом својим (Д.А. 18, 8). О њему и свети Павле у Посланици Коринћанима каже да је Криспа крстио (1 Кор. 1, 14). Био епископ на пелопонеском острву Егини, између Јегејског и Јонског мора. Скончао у миру.
26. Свети Епенет. Свети Павле га спомиње у Посланици Римљанима, говорећи: Поздравите ми љубљеног Епенета, који је првина из Ахаје у Христу (Рм. 16, 5). Био епископ у Картагени. - Празнује се 30 јула.
27. Свети Андроник. Њега у истој Посланици спомиње свети Павле, говорећи: Поздравите Андроника, - и назива га својим рођаком и другаром у сужањству, који је још и по томе чувен што је пре апостола Павла поверовао у Христа (Рм. 16, 7). Био епископ у Панонији. - Празнује се 17 маја и 30 јула.
28. Свети Стахије. И њега свети Павле помиње у Посланици Римљанима: Поздравите, вели, и Стахија ми љубљеног (Рм. 16, 9). Свети апостол Андреј Првозвани поставио га за првог епископа у Византији у Аргиропољу. - Празнује се 31 октобра.
29. Свети Амплије. И њега свети Павле спомиње у истој Посланици, говорећи: Поздравите Амплија, мени љубљенога у Господу (Рм. 16, 8). Био епископ у Диоспољу; и убијен од Јелина, мученички скончао за Господа Христа. - Празнује се 31 октобра.
30. Свети Урбан. И њега спомиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите Урбана, помоћника нашег у Христу (Рим. 16, 9). Био епископ у Македонији, и мученички скончао за Господа. - Празнује се 31 октобра.
31. Свети Наркис. И њега спомиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите домаће Наркисове, који су у Господу (Рм. 16, 11). - Био епископ у Атини. - Празнује се 31 октобра.
32. Свети Апелије. И њега помиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите Апелија, окушанога у Христу (Рм. 16, 10). Био епископ у Ираклији. - Празнује се 31 октобра.
33. Свети Аристовул. И њега спомиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите домаће Аристовулове (Рм. 16, 10). Био епископ у Британији, и тамо после многих трудова и страдања мирно скончао. - Празнује се 31 октобра.
34. Свети Иродион. И њега помиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите Иродиона, рођака мога (Рм. 16, 11). Био епископ Неопатарски. - Празнује се 8 априла.
35. Свети Агав. Добио дар пророштва. Спомиње се у Делима Апостолским: И дође одозго из Јудеје један пророк, по имену Агав, и узе појас Павлов и свезавши своје руке и ноге рече: тако вели Дух Свети: човека чији је овај појас, овако ће свезати у Јерусалиму Јевреји, и предаће га у руке незнабожаца (Д.А. 21, 10.11; 11, 28). - Празнује се 8 априла.
36. Свети Руф. Свети Павле га помиње у Посланици Римљанима, говорећи: Поздравите Руфа, избранога у Господу (Рм. 16, 13). Био епископ у Тиви, у Грчкој. - Празнује се 8 априла.
37. Свети Асинкрит. Спомиње се у истој Посланици (Рм. 16, 14). Био епископ у Ирканији Азијској. - Празнује се 8 априла.
38. Свети Флегонт. Помиње се у истој Посланици (Рм. 16, 14). Био епископ у тракијском граду Маратону. - Празнује се 8 априла.
39. Свети Ерма. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 14). Био епископ у Филипопољу. - Празнује се 8 априла.
40. Свети Патров. Споменут на истом месту (Рм. 16, 14). Био епископ у Неапољу. - Празнује се 5 новембра.
41. Свети Ермије. Споменут на истом месту (Рм. 16, 14). Био епископ у Далмацији. - Празнује се 5 новембра.
42. Свети Лин. Свети Павле га спомиње у Другој посланици Тимотеју (2 Тм. 4, 21). Био први епископ у Риму. - Празнује се 5 новембра.
43. Свети Гај. Свети Павле га спомиње у Посланици Римљанима, говорећи: Поздравља вас Гај, домаћин мој и целе цркве (Рм. 16, 23). Био епископ у Ефесу после светог Тимотеја. - Празнује се 5 новембра.
44. Свети Филолог. Свети Павле га спомиње у истој Посланици говорећи: Поздравите Филолога (Рм. 16, 15). Свети Андреј га поставио за епископа у Синопи. - Празнује се 5 новембра.
45. Свети Лукије. Свети Павле га спомиње у истој Посланици (Рм. 16, 21). Био епископ у Лаодикији Сиријској.
46. Свети Јасон. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 21). Био епископ у Тарсу. - Празнује се 28 априла.
47. Свети Сосипатер. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 21). Био епископ у Иконији. - О овој последњој тројици свети Павле пише, говорећи: Поздравља вас и Лукије и Јасон и Сосипатер, рођаци моји (Рм. 16, 21). - Празнује се 28 априла и 10 новембра.
48. Свети Олимп. Свети Павле га спомиње у истој Посланици (Рм. 16, 15). Био следбеник светог апостола Петра, и када Петар пострада у Риму, по заповести Нероновој би посечен и он заједно са светим апостолом Иродионом. - Празнује се 10 новембра.
49. Свети Терције. Писао Посланицу Римљанима коју му је свети Павле диктирао. У њој сам спомиње себе овако: Поздрављам вас и ја Терције, који написах ову посланицу у Господу (Рм. 16, 22). Био епископ у Иконији после светог Сосипатра, где се и увенча мученичким венцем. Празнује се 30 октобра и 10 новембра.
50. Свети Ераст. Свети Павле га спомиње у истој Посланици (Рм. 16, 23). Био најпре економ цркве Јерусалимске, а потом епископ у Пенеади Палестинској. - Празнује се 10 новембра.
51. Свети Кварт. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 23). Био епископ у Бејруту. - О овој последњој двојици свети Павле пише: Поздравља вас Ераст, благајник градски и брат Кварт. - Празнује се 10 новембра.
52. Свети Евод. Био епископ у Антиохији после светог апостола Петра. У својој Посланици Антиохијанима спомиње га свети Игњатије Богоносац, говорећи: Сећајте се блаженог Евода, оца свог, који вам од апостола први би постављен за пастира. - Празнује се 7 септембра.
53. Свети Онисифор. Свети Павле га спомиње у Другој посланици Тимотеју, говорећи: А Господ да да милост Онисифорову дому, јер ме много пута утеши, и окова се мојих не постиде (2 Тм. 1, 16). Био епископ у Колофону и у Кирини. - Празнује се 7 септембра.
54. Свети Климент. Свети Павле га спомиње у Посланици Филибљанина, када вели: Који се у еванђељу трудише са мном, и Климентом (Флб. 4, 3). Био епископ у Риму после Лина и Клита. Протеран у Херсон. Скончао мученички: утопљен у море с каменом о врату. - Празнује се 25 новембра.
55. Свети Состен. После светог Криспа, као старешина зборнице јеврејске, обраћен у хришћанство светим Павлом. О њему пише у Делима Апостолским: Онда сви Грци ухватише Состена, старешину зборнице, и бише га пред судницом (Д.А. 18, 17). И сам свети Павле спомиње га у својој Посланици Коринћанима, која почиње овако: Павле, вољом Божјом позвани апостол Исуса Христа, и брат Состен (1 Кор. 1, 1). Био епископ у Колофону. - Празнује се 8 децембра.
56. Свети Аполос. Њега спомињу Дела Апостолска: Дође у Ефес један Јеврејин, по имену Аполос, родом из Александрије, човек речит и силан у књигама. Овај беше упућен на пут Господњи, и горећи духом, говораше и учаше право о Господу (Д.А. 18, 24-25). Спомиње га и свети Павле у Првој посланици Коринћанима, када каже: Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте (1 Кор. 3, 6). Био епископ у Смирни пре светог Поликарпа. - Празнује се 10 септембра и 8 децембра.
57. Свети Тихик. Спомиње се у Делима Апостолским и у посланицима: Ефесцима и Колошанима. Свети Павле вели: А како сам ја и шта радим, све ће вам казати Тихик, љубљени брат и верни слуга у Господу, кога послах к вама за то исто да знате како смо ми, и да утеши срце ваше (Еф. 6, 21-22). A y Другој посланици Тимотеју пише: А Тихика послао сам у Ефес (2 Тм. 4, 13). После светог Состена био епископ у Колофону. - Празнује се 8 децембра.
58. Свети Епафродит. Свети Павле га спомиње у Посланици Филибљанина, говорећи: Али нађох за потребно да пошљем к вама брата Епафродита, свога помагача и другара у војевању, a вашега посланика и слугу моје потребе (Флб. 2, 25). Био епископ у Адријанији. - Празнује се 8 децембра.
59. Свети Карп. Свети Павле спомиње га у Другој посланици Тимотеју, говорећи: Кад дођеш донеси ми кабаницу што сам оставио у Троади код Карпа, и књиге (2 Тм. 4, 13). Био епископ у Верији Тракијској .
60. Свети Кодрат. Био епископ најпре у Атини, а потом у граду Магнезији, где је проповедајући Еванђеље мученички пострадао у време цара Адријана[5].
61. Свети Марко, звани друкчије и Јован. Дела Апостолска га често спомињу као сапутника апостола Павла и Варнаве. Као ово: А Варнава и Савле, предавши помоћ, вратише се из Јерусалима у Антиохију, узевши са собом и Јована који се зваше Марко (Д.А. 18, 25). Био епископ у граду Библосу у Финикији. И његова сенка је исцељивала од болести. - Празнује се 27 септембра.
62. Свети Зинон, или Зина, звани законик, тојест учитељ Мојсијева закона. Свети Павле га спомиње у Посланици Титу; Зину законика пошљи ми што пре (Тит. 3, 13). Био епископ у Диоспољу. - Празнује се 27 септембра.
63. Свети Аристарх. Спомињу га Дела Апостолска (Д. А. 19, 29) и посланице светога Павла: Колошанима (4, 10) и Филимону (ст. 23). Био епископ у Апамији Сиријској. - Празнује се 15 априла и 27 септембра.
64. Свети Пуд. Свети Павле га спомиње у Другој посланици Тимотеју, када вели: Поздравља те Пуд (2 Тм. 4, 21). Био угледан грађанин римски, члан Сената, човек благочестив. Дом Пудов био је најпре уточиште светим апостолима Петру и Павлу, a после се обратио у цркву, названу Пастирска. Прича се да је у њој свети Петар чинодејствовао.
65. Свети Трофим. Њега спомињу Дела Апостолска (Д.А. 20, 4), а и свети Павле у Другој посланици Тимотеју: Трофима оставих у Милету болесна (2 Тм. 4, 20). Са Пудом и Аристархом следовао светом апостолу Павлу на путу, и у свима гоњењима, и најзад сва тројица посечени од Нерона кад и свети Павле. - Празнује се 15 априла.
66. Свети Марко, нећак Варнавин. Био епископ у Аполонијади. Њега спомиње свети Павле у Посланици Колошанима заједно са светим Аристархом: Поздравља вас Аристарх, који је са мном у сужањству, и Марко нећак Варнавин (Кол. 4, 10).
67. Свети Артема. Спомиње га свети Павле, пишући Титу: Кад пошљем к теби Артему (Тит. 3, 12). Био епископ у Листри. - Празнује се 30 октобра.
68. Свети Акила. Спомињу га Дела Апостолска (Д. А. 18, 2) и свети Павле (Рм. 16, 3). Био епископ у Ираклији. Проповедао реч Божју у Азији и Ахаји. Убијен од незнабожаца. - Празнује се 14 јула.
69. Свети Фортунат. Свети Павле га спомиње у Првој посланици Коринћанина (1 Кор. 16, 17). Блажено пострада проповедајући реч Божју.
70. Свети Ахајик. Њега заједно са Фортунатом спомиње свети Павле, када вели: Обрадовах се доласку Фортунатову и Ахајикову, јер ми они накнадише што сам био без вас; јер умирише дух мој и ваш (1 Кор. 16, 17-18).
Овим се завршава лик светих Седамдесет апостола. По једном еванђелском набрајању додају се овој Седамдесеторици још друга два апостола које Господ јави:
71. Свети Дионисије Ареопагит. Спомињу га Дела Апостолска (Д.А. 17, 34). Најпре био епископ у Атини. Затим проповедао Христа у Галији[6]; тамо и мачем посечен. А да и он припада истом апостолском лику, сведочи Јевсевије, епископ Кесарије Палестинске. О овим апостолима он каже ово: Овима додаде оног Ареопагита, по имену Дионисија, кога Павлова проповед у Атини обрати у веру, о чему пише Лука у Делима Апостолским.
72. Свети Симеон, звани Нигар. Њега свети Лука спомиње у Делима Аопстолским, говорећи: A y цркви која беше у Антиохији беху неки пророци и учитељи: Варнава и Симеон, звани Нигар (Д.А. 13, 1) А да и он припада истом апостолском лику, сведочи свети Епифаније, стављајући га међу апостоле када набраја њихова имена овако: Марко, Лука, Јуст, Варнава, Апелије, Pyф, Нигар (тојест Симеон Нигар), и осталих Седамдесет два. - Тако свети Епифаније пишући о овој двојици уверава нас да лик ових светих апостола садржи у себи седамдесет и два лица; и да је свети Симеон Нигар један од њих. Но и свети Јован Дамаскин, у Октоиху петога гласа у среду на вечерњу, после Дванаесторице апостола спомиње сабор Седамдесет и два, говорећи: Свехвална Дванаесторица показа се савршено, видећи једне ревности сабор Седамдесет и два.
Њиховим светим молитвама, које много помажу, да се удостојимо и ми бити заједничари светог скупа небескога звања, и гледати свевишњег Апостола и Архијереја вере наше Исуса Христа, славећи Га са Богом Оцем и Светим Духом кроза све векове, амин.
Јевсевије, епископ Кесарије Палестинске, у првој књизи своје Црквене историје пише следеће: "Име сваког од дванаесторице апостола Христових довољно је познато из еванђелских сведочанстава, али се списак седамдесеторице апостола потпуно тачан нигде не налази. Ако се пажљивије расмотри та ствар, онда се могу наћи више од седамдесет, држећи се само једног сведочанства светог апостола Павла, који у Првој посланици Коринћанина каже: Јави се (Христос по васкрсењу Свом) Кифи, затим једанаесторици; а потом га видеше више од пет стотина браће, од којих су многи живи и сад, а неки и помреше (1 Кор. 15, 5-6). - Неке од таквих многих који се трудише у проповедању Еванђеља Христова у то време и слично светим апостолима вером просветише разне земље, и стога достојних самог имена апостолског, споменућемо овде посебно.
Свети Лазар, који четири дана лежа мртав и Господ га васкрсе. У време великог гоњења на цркву Јерусалимску, после убиства светог првомученика Стефана, свети Лазар би прогнан из Јудеје и отиснут на море у чамцу без весала, заједно са светим учеником Господњим Максимином, и са светим Келидонијем који се родио слеп али био исцељен Господом. Ho пo промислу Божјем чамац доплови до острва Кипра, и свети Лазар тамо проповеда Христа у граду Кидонији. Доцније он би у том граду посвећен за епископа од стране светог апостола Варнаве, а тамо се на острву Кипру и упокоји у миру. Када после близу хиљаду година откопаше гроб Лазарев у граду Кидонији на Кипру, нађоше свето тело његово у мермерном ковчегу, на коме је стајао натпис: "Лазар Четвородневни - пријатељ Христов"[7].
Свети Јосиф из Ариматеје, тајни ученик Христов, који је измолио од Пилата тело Господа Исуса, такође је био од завидљивих Јевреја прогнан из Јудеје, и проповедао Христа у Енглеској, где се и преставио. Енглези га и почитају као апостола своје земље[8].
Свети Никодим, који је ноћу долазио Исусу да слуша науку Његову (Јн. 3, 1-2), и који је дао добар савет Јеврејима да не осуђују Исуса докле Га не саслушају и испитају шта ради (Јн. 7, 50-51), а који је потом заједно са Јосифом чесно укопао тело Исусово (Јн. 19, 39, 40), - такође пострада од Јевреја за веру у Христа и проповед апостолску будући прогнан из Јудеје[9].
Свети Гамалил био је учитељ светог апостола Павла. Он даде мудар савет Синедриону односно проповеди светих Апостола, рекавши: Прођите се ових људи и оставите их; јер ако буде од људи ово дело, поквариће се; ако ли је од Бога, не можете га уништити; чувајте се да се како не нађете као богоборци (Д.А. 5, 38-39). - Касније он верова у Христа и јавно Га апостолски проповеда. После мученичке кончине светог архиђакона Стефана он узе тело његово и сахрани га на свом имању недалеко од Јерусалима. Такође он скриваше код себе прогнаног због проповедања Христа светог Никодима, којега, када се упокоји, и сахрани близу гроба светога првомученика Стефана, где затим и сам би сахрањен[10].
Евнух царице Етиопске Кандакије, крштен светим апостолом Филипом на путу (Д.А. 5, 34-40), који и своју царицу обрати ка Христу, би први проповедник Христа у Етиопији[11], где и сконча мученичком смрћу.
Свети Закхеј који с радошћу прими Господа у дом свој и чу од Њега: "данас дође спасење дому овом" (Лк. 19, 1-10), по вазнесењу Господњем следова светом апостолу Петру, и би од њега постављен за епископа Кесарије Палестинске, где апостолски проповеда Христа[12].
Свети Корнилије капетан, крштен светим апостолом Петром (Д.А. 10, 1-48), би потом постављен од њега за епископа и проповеда Христа у граду Скепсији[13], где и сконча у миру[14].
Свети Лонгин капетан који беше на стражи код крста Господњег и исповеди да је Исус заиста Син Божји (Мт. 27, 54), би такође на стражи код гроба Господња и беше очевидац Васкрсења Христова, о чему и сведочаше пред свима. Касније он проповедаше Христа као апостол у Кападокији, где и пострада мученички[15].
Свети Игњатије Богоносац, по предању, био је оно дете које Господ узе у Своје руке и на које указа апостолима, рекавши: Ако не будете као деца, нећете ући у царство небеско (Мт. 18, 2-5). Њега свети апостол Петар и рукоположи за епископа у Антиохији, где он апостолски проповеда Христа. Он мученички пострада за Христа у Риму, бачен лавовима који га растргоше[16].
Свети Поликарп, епископ града Смирне, као апостол је неуморно проповедао Еванђеље Христово. У Житију светог Игњатија Богоносца свети Симеон Метафраст назива светог Поликарпа божанственим апостолом, говорећи: "Допутоваше они у Смирну, и тамо свети Игњатије целива светог Поликарпа, божанственог апостола, евога саученика". Свети Поликарп пострада мученички за Господа Христа[17].
Свети Јеротеј, члан Атинског ареопага[18]: њега свети апостол Павле научи светој вери хришћанској, и би од њега постављен за епископа у Атини. Заједно са другим светим апостолима и свети Јеротеј би пренесен по ваздуху у Јерусалим пред Успеније Пречисте Богоматере. Скончао мученички[19].
Свети Антипа, епископ Пергамски[20], такође пострада због апостолског проповедања Христа[21]. О њему сам Господ Христос у Откривењу светог Јована Богослова говори овако: Антипа, верни сведок мој, би убијен (Откр. 2, 13).
Свети Димитрије, кога спомиње свети Јован Богослов у својој трећој посланици, говорећи: Димитрију сведочише сви, и сама истина; а и ми сведочимо; и знате да је сведочанство наше истинито (3 Јн. 12). Свети Димитрије би епископ у Асијском граду Филаделфији[22].

Израиљева незахвалност. Кажњавање свештеника и народа због незаконите жртве.

1. Бреме ријечи Господње Израиљу преко Малахије.

2. Љубим вас, вели Господ; а ви говорите: у чем нас љубиш? Не бјеше ли Исав брат Јакову? говори Господ; али *Јакова љубих.

*Рим. 9, 13.

3. А на Исава мрзих; зато горе његове опустих и нашљедство његово дадох змајевима из пустиње.

4. Што Едом говори: осиромашисмо, али ћемо се повратити и саградити пуста мјеста, овако вели Господ над војскама: нека они граде, али ћу ја разградити, и они ће се звати: крајина безаконичка и народ на који се гњеви Господ довијека.

5. И очи ће ваше видјети и ви ћете рећи: велик је Господ на међама Израиљевијем.

6. Син *поштује оца и слуга господара својега; ако сам ја отац, гдје је част моја? и ако сам господар, гдје је страх мој? вели Господ над војскама вама, свештеници, који презирете име моје, и говорите: у чем презиремо име твоје?

*2 Мој. 20, 12.

7. Доносите на мој олтар хљеб оскврњен, и говорите: чим те оскврнисмо? Тијем што говорите: сто је Господњи за презирање.

8. И *кад доносите слијепо на жртву, није ли зло? и кад доносите хромо или болесно, није ли зло? однеси га старјешини својему, хоћеш ли му угодити и хоће ли погледати на те? вели Господ над војскама.

*3 Мој. 22, 22.

9. Зато, молите се Богу да се смилује на нас; кад је то из ваших руку, хоће ли на кога од вас гледати? говори Господ над војскама.

10. Ко је међу вама који би затворио врата или запалио огањ на мом олтару ни за што? Нијесте ми мили, вели Господ над војскама, и нећу примити дара из ваше руке.

11. Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити име моје међу народима, и на сваком ће се мјесту приносити кад имену мојему и чист дар; јер ће име моје бити велико међу народима, вели Господ над војскама.

12. А ви га скврните говорећи: сто је Господњи нечист, и што се поставља на њ, јело је за презирање.

13. И говорите: гле, колика мука! а могло би се одухнути, говори Господ над војскама; и доносите отето, и хромо и болесно доносите на дар; еда ли ћу примити из руке ваше? говори Господ.

14. Проклет да је варалица, који има у свом стаду мушко и завјетује, па приноси Господу кварно; јер сам велик цар, вели Господ над војскама, и име је моје страшно међу народима.

Проповијед и казна свештеника и народа због његовијех гријехова, нарочито због бракова са многобожачкијем женама.

2. И тако сада вама је ова заповијест, свештеници.

2. *Ако не послушате и не ставите у срце да дате славу имену мојему, вели Господ над војскама, тада ћу пустити на вас проклетство и проклећу благослове ваше; и проклех их, јер не стављате у срце.

*5 Мој. 28, 15.

3. Ево ја ћу вам покварити усјев, и бацићу вам балегу у лице, балегу празника ваших, да вас однесе са собом.

4. И познаћете да сам вам ја послао ову заповијест да би био мој завјет с Левијем, вели Господ над војскама.

5. Завјет мој за живот и мир бјеше с њим, и дадох му то за страх, јер ме се бојаше и имена се мојега страшаше.

6. Закон истинити бјеше у устима његовијем, и безакоње се не нађе на уснама његовијем; у миру и право иде са мном и многе одврати од безакоња.

7. Јер усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његовијех уста, јер је анђео Господа над војскама.

8. Али ви зађосте с пута, и учинисте те се многи спотакоше о закон, покваристе завјет Левијев, вели Господ над војскама.

9. Зато и ја вас учиних презреним и поништеним у свега народа, као што се ви не држите мојих путова и у закону гледате ко је ко.

10. Није ли нам свјема један отац? *није ли нас један Бог створио? зашто невјеру чинимо један другоме скврнећи завјет отаца својих?

*Јов 31, 15.

11. Јуда чини невјеру, и гад се чини у Израиљу и у Јерусалиму; јер скврни Јуда светињу Господњу, коју би му ваљало љубити, *женећи се кћерју туђега бога.

*Језд. 9, 1,

12. Господ ће истријебити из шатора Јаковљевијех човјека који чини тако, који стражи и који одговара, и који приноси принос Господу над војскама.

13. Још и ово чините: покривате сузама олтар Господњи, плачем и уздасима; зато не гледа више на принос, нити му је драго примити што из ваших руку.

14. А ви говорите: зашто? Зато што је Господ свједок између тебе и жене младости твоје, којој ти чиниш невјеру, а она ти је другарица и жена, с којом си у вјери.

15. Јер није ли учинио једно, ако и имаше још више духа? а зашто једно? да тражи сјеме Божије; зато чувајте дух свој, и жени младости своје не чините невјере.

16. Јер Господ Бог Израиљев вели да мрзи на пуштање, јер таки покрива насиље плаштем својим, говори Господ над војскама; зато чувајте дух свој да не чините невјере.

*5 Мој. 24, 1.

17. *Досађујете Господу ријечима својим, и говорите: у чем му досађујемо? У том што говорите: ко год чини зло, по вољи је Господу, и таки су му мили; или: гдје је Бог који суди?

*Мал. 3, 13-15.

О Месијину претечи.

3. Ево, *ја ћу послати анђела својега, који ће приправити пут преда мном, и изненада ће доћи у цркву своју Господ, којега ви тражите, и анђео завјетни, којега ви желите, ево доћи ће, вели Господ над војскама.

*Мат. 11, 10; Марк. 1, 2.

2. Али ко ће поднијети дан доласка његова? и ко ће се одржати кад се покаже? јер је он као огањ ливчев и као мило бјељарско.

3. И *сјешће као онај који лије и чисти сребро, и очистиће синове Левијеве, и претопиће их као злато и сребро, и они ће приносити Господу приносе у правди.

*Иса. 1, 25; Зах. 13, 9.

4. И угодан ће бити Господу принос Јудин и Јерусалимски као у старо вријеме и као пређашњих година.

5. И доћи ћу к вама на суд, и бићу брз свједок против врачара и против прељубочинаца, и против онијех који се куну криво и против онијех који закидају најам најамнику, и удовици и сироти и дошљаку криво чине и не боје се мене, вели Господ над војскама.

6. Јер ја Господ не мијењам се; зато ви, синови Јаковљеви, не изгибосте.

7. Од времена отаца својих отступисте од уредаба мојих и не држасте их. *Вратите се к мени, и ја ћу се вратити к вама, вели Господ над војскама. Али велите: у чем бисмо се вратили?

*Зах. 1, 3.

8. Еда ли ће човјек закидати Бога? а ви мене закидате; и говорите: у чем те закидамо? у десетку и у приносу.

9. Проклети сте, јер ме закидате, ви, сав народ.

10. Донесите све десетке у спреме да буде хране у мојој кући, и окушајте ме у том, вели Господ над војскама, хоћу ли вам отворити уставе небеске и излити благослов на вас да вам буде доста.

11. И запријетићу вас ради прождрљивцу, те вам неће кварити рода земаљскога, и винова лоза у пољу неће вам бити неродна, вели Господ над војскама.

12. И зваће вас блаженим сви народи, јер ћете бити земља мила, вели Господ над војскама.

13. Жестоке бјеху ваше ријечи на ме, вели Господ; а ви велите: шта говорисмо на тебе?

14. *Рекосте: залуду је служити Богу, и кака ће бити корист да држимо што је наредио да се држи, и да ходимо жалосни пред Господом над војскама?

*Псал. 73, 13.

15. Зато *хвалимо поносите да су срећни; напредују који чине безакоње, и који искушавају Бога, избављају се.

*Псал. 73, 12; Мал. 2, 17.

16. Тада који се боје Господа говорише један другоме, и погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред њим за оне који се боје Господа и мисле о имену његову.

17. *Ти ће ми бити благо, вели Господ над војскама, у онај дан кад ја учиним, и бићу им милостив као што је отац милостив своме сину који му служи.

*2 Мој 19, 5.

18. Тада ћете се обратити и видјећете разлику између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који му не служи.

Господ о будућности.

4. Јер, гле, иде дан, који гори као пећ, и сви ће поносити и сви који раде безбожно бити стрњика, и упалиће их дан који иде, вели Господ над војскама, и неће им оставити ни коријена ни гране.

2. А вама, који се бојите имена мојега, грануће *сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем, и излазићете и скакаћете као теоци од јасала.

*Лука 1, 78.

3. И изгазићете безбожнике, јер ће они бити пепео под вашим ногама у дан кад ја учиним, вели Господ над војскама.

4. Памтите закон Мојсија слуге мојега, којему заповједих на Хориву за свега Израиља уредбе и законе.

5. Ево, ја ћу вам послати *Илију пророка прије него дође велики и страшни дан Господњи;

*Мат. 11, 14; 17, 11.

6. И он ће обратити срце отаца к синовима, и срце синова к оцима њиховијем, да не дођем и затрем земљу.