Модерни свет је срозао слику жене у слику блуднице. Чинећи то, мушкарац је и сам постао блудник, а читав морал људскога рода се суновратио у бездане подљудскости. Некада је девственост била сматрана врлином, али у овом посуновраћеном времену девственост се сматра знаком слабости. Зашто је то тако? Како је људски род запао у такво суновратно стање? То се догодило због тога што је човек у себи уништио икону Божију. И људи су уместо Бога, почели да обожавају плот.

Живимо у свету који је уништио појам Љубави. Последице оваквог чина јесу захладнели односи међу људима, усамљеност, депресија, алкохолизам, наркоманија, али најснажнија јесте што је Љубав замењена – развратом. Губљењем вере у истинску Љубав и жртву, модерни човек друге људе престаје да гледа као браћу и сестре, као неког коме је потребна његова љубав и пажња, већ као противнике или као објекат задовољења својих страсти.

Када видите слику згодне девојке у неком часопису, на реклами, или да је једноставно прошла поред вас, на шта прво помислите? На изглед, положај у коме се сликала или како хода, шта је обукла… Нисте ни помислили ко је она, зашто је ту, да ли се иза тог лажног осмеха крије туга и бол, да ли има породицу, проблеме… Нисте ни помислили да и ви имате мајку, сестру или девојку и да не бисте волели да њих неко гледа на тај начин. Једноставније је да у њу гледате само као објекат који може да задовољи, макар и у машти, вашу сексуалну жељу.

Овакав став укорењен је у данашњем модерном свету. Жене се посматрају искључиво као сексуални објекти, или као објекат који својим сексипилом може да привуче људе, па се користе у рекламама чак и за производе где то нема никакве логике. Жене су ту улогу прихватиле. Осећајући се надмоћним због заводљивог изгледа, и чињеницом да је то једино потребно како би зарадила за живот, модерна жена одбацује улогу мајке и супруге и прихвата улогу пуког сексуалног објекта.

Када нема Љубави, нити свести о њој, све се на крају претвара у разврат. Тако нешто кулминира данас, пред нашим очима, и ми то сасвим јасно подржавамо. Учествујући у томе, или пасивним учествовањем у спречавању истог. Појава порнографије је печат дегенерисаног размишљања и схватања Љубави. Порнографија је нешто што је данас сасвим нормално и прихваћено, чак пожељно. Ретки су они који ће јавно подићи глас против ове болесне појаве. Првенствено због људске слабости, у ову замку упао је велики број људи. Омасовљењем корисника интернета, порнографија је постала сасвим лако доступна свима, од најмлађих до најстаријих, свакоме ко у претраживачу уме да унесе одговарајући назив. Мобилни телефони ученика основих школа су пуни порно-клипова, док су у средњим школама ученици неретко и учесници. Логична последица толике лаке доступности ових снимака била је засићење “обичном“ порнографијом, па је човечанство продубило своју болест и наказност до неслућених граница. Крајњи стадијум је постала педофилија, званично и даље кажњива, али је питање до када ће тај став трајати.

Какав утицај по душу човека има порнографија? Погубан! Управо честим гледањем порнографије ми себи намећемо став са почетка текста, Љубав замењујемо развратом. Нешто честито ми каљамо и уништавамо на најгрубљи начин. Гледањем порнографије, нама такво размишљање прелази у навику. То није “само још овај пут“, или “само за ових десет минута“, такав однос према другима нама постаје животни став. И наравно, увек можемо себи наћи оправдање, јер та девојка је сама хтела да учествује. Христос пред осуђеном проститутком није рекао “сама си тражила“, већ је спасио од каменовања! Прегршт је „оправдања“ која ћемо пронаћи, али само је једна истина – наша слабост да се одупремо томе!

А какав утицај по друштво има наше гледање порнографије? Јесте ли размишљали да сваким уласком на порно-сајт подржавате ову болесну индустрију? Сваким одгледaним снимком ви сте дали подршку нечијој сестри, ћерки да се скине пред камерама. Наравно, бранићете се да сте ви само један од милион који то посећују. Али управо због тих милион и постоји цела та индустрија. Да није људи који свакодневно посећују порнографске сајтове, порно индустрија би пропала, што би спасило душе многих.

Због свега овога још једном размислите пре него што се поново предате сопственим страстима.

Извор: Смрт свету

У једној фази своје каријере радио сам у владиној администрацији што је значило да сам се мање бавио психотерапијом. Ипак, с времена на време сам примао пацијенте на кратку консултацију. То су често били чланови породица високих политичких функционера. Један такав случај је био господин Р., имућни правник, који је у то време био на плаћеном одсуству за време којега је радио као генерални саветнику великом федералном одсеку. Био је јуни. Господин Р. ми се јавио у вези са својим сином, Роџером, који је месец дана раније напунио петнаест година. Иначе добар ђак једне приватне школе у предграђу, Роџер је у току деветог разреда почео озбиљно да попушта у успеху. На крају године, школски саветник је предложио да Роџер, и поред тога што ће му дозволити да упише наредну годину, оде код психијатра да би се утврдило шта је довело до његовог слабог успеха током целог претходног разреда.

По свом обичају, прво сам се видео са Роџером као идентификованим пацијентом. У многоме ме је подсетио на Бобија. Разликовали су се једино по друштвеној класи. Без обзира на кравату и лепо скројено одело, деловао је незграпно, са лицем изгубљеног, старијег пубертетлије. И као и Боби, говорио је мало, не подижући поглед са пода. Није копао по рукама и нисам осећао да је депресиван онолико колико је то био Боби. Али очи су му биле пођеднако беживотне. Роџер очигледно није био срећан дечак.

Kао и са Бобијем, ни разговор са Роџером нигде није одвео. Није знао због чега је попустио у школи. Није био свестан своје депресије. Рекао је да је у његовом животу "све у реду". Најзад, одлучих да са њим кренем у игру коју иначе практикујем са мањом децом. Подигао сам са стола украшену вазу. "Замисли да је ово чаробна лампа", рекао сам, "и ако је протрљаш, појавиће се дух који ће ти испунити три жеље. Можеш да пожелиш шта год хоћеш. Шта би пожелео?"

"Па, ваљда стерео-уређај."

"Добро", рекох. "То је паметан избор. Имаш још две жеље. Зато хоћу да сада смислиш нешто заиста велико. Не брини ако изгледа немогуће. Сети се, овај дух је свемоћан. Зато тражи да ти испуни нешто што највише желиш."

"Мотоцикл?" — питао је Роџер без одушевљења, али је постао мало мање апатичан него до тада. Изгледало је да му се наша игра допадала, ако ништа друго, бар више него све остало до тада.

"Фино", рекао сам. "То је одличан избор. Али остала ти је само још једна жеља. Зато, сети се, треба да смислиш нешто заиста велико. Тражи нешто што ти је заиста важно."

"Па, желео бих да идем у школу у којој постоји интернат."

Запањено сам буљио у Роџера. Неочекивано смо прешли на нешто реално и лично. У мислима сам стегао песнице. "То је веома интересантан избор", прокоментарисао сам. "Да ли би могао да ми кажеш нешто више о томе?"

"Нема шта да се каже", промрмљао је Роџер.

"Претпостављам да желиш да промениш школу због тога што не волиш ову у коју идеш", рекао сам.

"Школа је у реду", одговорио је Роџер.

Поново сам покушао: "Онда, можда, желиш да одеш од куће. Можда ти тамо нешто смета."

"Kод куће је у реду", рекао је Роџер, али као да се у његовом гласу појавио трачак страха.

"Јеси ли рекао родитељима да би желео да живиш у интернату?" — питао сам.

"Прошле јесени." Роџеров глас се скоро претворио у шапат.

"Kладим се да ти је зато требало храбрости. И шта су рекли?"

"Рекли су, не може."

"О, па зашто су то рекли?"

"Не знам."

"Kако си се осећао када су ти рекли да не може?"

"У реду", одговорио је Роџер.

Осетио сам да смо постигли све што је било могуће у једном сусрету. Роџеру је требало доста времена да изгради поверење у терапеута које је потребно да би се заиста отворио. Рекао сам му да ћу поразговарати са његовим родитељима пре него што укратко поново поразговарам са њим.

Господин и госпођа Р. били су згодан пар, раних четрдесетих година, беспрекорно обучени, очигледно из добрих породица.

“Тако је лепо од вас што сте нас примили, докторе”, рекла је госпођа Р. отмено, скидајући беле рукавице. “Сигурна сам да сте веома заузети захваљујући својој високој репутацији.”

Замолио сам их да ми кажу у чему је, по њиховом мишљењу, проблем са Роџером.

“Управо због тога смо и дошли код вас, докторе”, рекао је господин Р., смешећи се углађено. “Ми не знамо шта да мислимо. Да знамо, већ бисмо нешто предузели и не би било потребе да се консултујемо са вама.”

Брзо, лако, готово као да водимо конверзацију, течно се смењујући у својим одговорима, скицирали су ми целу причу. Роџер је провео дивно лето у тениском кампу све до почетка школске године. У породици није било никаквих промена. Он је одувек био нормално дете. Трудноћа је била нормална. Порођај такође. Kао беба, Роџер је нормално примао храну и лако научио да иде на ношу. Са вршњацима се нормално дружио. У кући је ретко када било проблема. Што се тиче њих двоје и њиховог брака — без проблема. Наравно, ту и тамо би се око нечега споречкали, али никада пред децом. Роџер је имао десетогодишњу сестру која је била добра у школи. Њих двоје су се понекада свађали, али не више него што је уобичајено међу децом.

Добро, Роџеру сигурно није лако да буде старије дете, али то ипак ништа не објашњава, зар не? Не, његово попуштање у школи је права мистерија.

Било је право задовољство разговарати са људима који су толико интелигентни и културни да одговарају на моја питања и пре него што их поставим. Ипак, осећао сам се помало неугодно.

“Без обзира што не знате шта мучи Роџера”, рекао сам, “сигуран сам да имате бар некакву представу о чему би могло да се ради.”

“Наравно. Помишљали смо да је, можда, у питању школа, одговорила је госпођа Р. “Међутим, због његовог досадашњег успеха, нисам сигурна да је у томе проблем. С друге стране, деца се мењају, зар не? Можда му је сада потребно нешто друго.”

“Да”, господин Р. је приложио свој коментар. “Помишљали смо да га упишемо у оближњу католичку парохијску школу, која је малтене иза угла а и веома јефтина.”

“Ви сте католици?” — питао сам.

“Не, епископијанци”, одговорио је господин Р. “Али мислили смо да би дисциплина парохијске школе Роџеру добро чинила.”

“Та школа ужива веома добру репутацију”, додала је госпођа Р.

“Реците ми нешто, да ли сте икада помишљали да Роџера пошаљете у неку школу са интернатом?” — питао сам.

“Нисмо”, одговори господин Р., “али наравно, ако је то нешто што ви предлажете, докторе, онда ћемо свакако размислити. Само што би то била заиста скупа солуција, зар не? Просто је невероватно колико такве школе данас коштају.”

Уследила је кратка тишина. “Роџер ми је рекао да вас је прошле јесени питао да ли може да иде у школу са интернатом”, рекао сам.

“Је ли?” Господин Р. је за тренутак изгледао збуњен.

“Сећаш се, драги”, глатко упаде госпођа Р., “у то време смо о томе озбиљно размишљали.”

“Да, да, свакако”, прихватио је господин Р. “Ја сам мислио да питате да ли смо о томе размишљали недавно, откако је Роџер попустио у школи. А оно онда када је питао, баш смо добро о томе размислили.”

“И колико знам, одлучили сте се против те могућности?”

Овде је госпођа Р. узела лопту. “Можда имамо предрасуда о томе, али и мој супруг и ја сматрамо да децу у тако раном добу не треба слати од куће. Чини ми се да велики број деце одлази у школе са интернатима само зато што их родитељи неће. Сматрам да је за децу најбоље да расту у добром, стабилном, породичном дому. Зар није тако докторе?”

“Можда би требало поново да размислимо о томе, душо, ако нам доктор то саветује”, умешао се господин Р. “Шта мислите докторе? Да ли мислите да ће Роџеров проблем бити решен ако га пошаљемо у интернат?”

Био сам на муци. Осећао сам да са господином и госпођом Р. нешто озбиљно није у реду. Али то се једва примећивало. Kако су могли да забораве да их је син питао да ли може да оде из куће и живи у интернату? А онда су се као сетили. То је лаж. Посумњао сам да нешто прикривају. Али нисам био сигуран. А и шта онда? Зар ћу цео случај изградити на темељу тако мале лажи? Замишљао сам да у Роџеровој кући нешто није у реду и то нешто толико важно и велико да је он из очајања тражио да иде у интернат. Али то су само моја размишљања. Сам Роџер ми није рекао ништа лоше о ситуацији у кући. На први поглед, господин и госпођа Р. су били високо образовани, интелигентни, брижни и одговорни родитељи. Међутим, нешто ми је ипак говорило да би за Роџера било здравије да живи у интернату. А опет за то нисам имао никаквих доказа. Kако да то образложим његовим родитељима, који, без обзира на своје богатство, толико размишљају о новцу? И због чега толико размишљају о новцу? Није било начина да им гарантујем да ће се Роџеров успех поправити ако оде у неку од тих школа, а ни да ће он тамо заиста бити срећнији. А опет, ако много околишам, можеда се деси нешто што ће га повредити? Пожелео сам да будем на неком другом месту.

“И?” — упитао је господин Р., очекујући мој одговор.

“Пре свега”, рекао сам, “чини ми се да је Роџер у депресији. Не знам због чега. Петнаестогодишњаци најчешће не умеју да кажу због чега су у депресији и обично је потребно уложити пуно времена и рада да би се узрок открио. Али то што је попустио у школи доказује да је у депресији, а то што је у депресији говори да нешто није у реду. Нешто мора да се промени. То неће проћи само од себе. Нити је то нешто што ће Роџер да прерасте. Мислим да ће се ситуација погоршати ако се не уради оно што треба. Да ли имате нешто да питате?”

Нису имали.

“Затим, мислим да би Роџеров одлазак у интернат био оно што треба да се уради — или бар једна од ствари које треба урадити”, наставио сам. “Међутим, у овом тренутку не могу са сигурношћу да тврдим да је то заиста тако. Поводим се, углавном, само за оним што он жели. Али то није мало. Из искуства знам да деца његовог доба не постављају такве захтеве олако. Шта више, иако можда нису у стању да изразе своје разлоге, она често инстинктивно осећају шта је за њих добро. Роџер и сада, шест месеци после разговора са вама, још увек жели да иде у интернат и ја мислим да то треба озбиљно да схватите и поштујете његову жељу. Да ли сада имате нешто да питате? Има ли нечега што не разумете?”

Рекли су да разумеју.

“Ако би требало да одлучите сада, овог тренутка”, наставио сам, “рекао бих вам да га пошаљете у интернат. Али не чини ми се да морате одмах да одлучите. Мислим да има времена за мало дубље размишљање. А пошто у овом тренутку нисам у стању да вам гарантујем да ће се његов успех у школи поправити и ако и сами желите да о свему овоме прво добро размислите, предлажем да тако и учините. Kао што сам вам рекао телефоном, ја радим само кратке консултације па не бих могао да учиним ништа више. Осим тога, нисам ни права особа за то. Обично када радимо са тинејџерима који нису у контакту са својим осећањима, применимо најбоље оруђе за ту сврху — психолошки тест. Зато бих вас упутио да са Роџером одете код доктора Левенсона. Он је психолог који не само што ради тестове, него је и специјалиста за психотерапију адолесцената.”

“Левенсон?” — господин Р. је питао. “То је јеврејско име. зар не?”

Погледао сам га са изненађењем. “Не знам. Можда је. Половина људи у нашем послу су вероватно Јевреји. Зашто питате?”

“Онако”, одговорио је господин Р., “из радозналости. Немам предрасуда или тако нешто.”

“Kажете да је тај човек психолог?” — питала је госпођа Р. “Kакве је репутације? Нисам сигурна да бих имала поверења да Роџера поверим некоме ко није психијатар.”

“Репутација доктора Левенсона је беспрекорна”, рекао сам. “У њега можете имати поверења колико и у било ког психијатра. Ја могу да вас упутим на неког психијатра ако је то заиста оно што желите, али искрено речено, у овом крају не знам ниједног чије мишљење поштујемо више када се ради о случајевима као што је овај. Осим тога, сваки психијатар ће ионако Роџера упутити код психолога да уради психо-тест. И најзад”, рекао сам гледајући у господина Р., “психолози наплаћују мање него психијатри.”

“Новац није важан када су у питању наша деца”, одговорио је господин Р.

“Ја сам сигурна да доктор Левенсон сасвим одговара”, рекла је госпођа Р. навлачећи рукавице.

Написао сам име и број телефона доктора Левенсона на празном папиру за рецепте и пружио га господину Р. “Ако немате никаквих питања, ја бих сада поразговарао са Роџером”, рекао сам.

Ово као да је изазвало узбуну. “Са Роџером? Зашто хоћете поново са њим да разговарате?” — питао је господин Р.

“Рекао сам му да ћу се после разговора са вама поново видети са њим”, објаснио сам. “Ја то рутински радим са свим адолесцентним пацијентима. На тај начин имам прилику да им кажем шта сам препоручио њиховим родитељима.”

Госпођа Р. је устала. “На жалост, сада морамо да идемо. Нисмо очекивали да ће ово толико потрајати. Ви сте заиста љубазни што сте нам поклонили толико времена, докторе.” Пружила ми је руку у рукавици.

Прихватио сам њену руку и погледавши је у очи, рекао: “Требало би ускоро да вас видим. Неће потрајати дуже од неколико минута.”

Господину Р. као да се није журило. Још увек седећи рекао је: “Ја не видим због чега треба поново да видите Роџера. Шта се њега тиче шта сте нам ви препоручили? На крају крајева, ми смо ти који одлучују, зар не? Он је само дете.”

“Kоначна одлука јесте ваша”, сложио сам се. “Ви сте родитељи и ви плаћате рачуне. Али ради се о његовом животу. Њега се највише тиче шта се овде одлучује. Ја ћу му рећи да је мој предлог да пође у школу са интернатом и, можда, и код доктора Левенсона, само предлог, а да сте ви они који одлучују. У ствари, рећи ћу му да сте ви у много бољој позицији да знате шта је за њега најбоље јер га ви познајете већ петнаест година, а ја мање од једног сата. Али он има право да зна шта му се дешава и под претпоставком да ћете га одвести код доктора Левенсона, мислим да је фер да му се каже шта да очекује. Било би прилично нехумано то не урадити. Зар не мислите?”

Госпођа Р. погледа у свога мужа. “Пусти доктора да уради онако како сматра да је најбоље, драги. Ако се сад упустимо у филозофску дискусију, још више ћемо закаснити.”

И тако сам поново поразговарао са Роџером. Укратко сам му рекао шта сам препоручио његовим родитељима. Рекао сам му и то да ће, ако буде одлазио код доктора Левенсона, највероватније радити неке психо-тестове.

Објаснио сам му да нема чега да се плаши и да већина људи мисли да су ти тестови врло забавни. Роџер је одговорио да је све то “у реду”. Није имао питања. На крају, инстинктивно, учинио сам нешто неуобичајено. Дао сам му своју посетницу и рекао да може да ми се јави ако жели. Он ју је узео и пажљиво ставио у новчаник.

Те вечери сам позвао Левенсона да му кажем да сам Роџера и његове родитеље упутио код њега. Рекао сам му и да нисам сигуран да ће се заиста појавити.

Месец дана касније видео сам се са Левенсоном на неком састанку и питао га шта је било са Роџером. Одговорио је да му се његови родитељи никада нису јавили. То ме није нарочито изненадило. Мислио сам да више ништа нећу чути о Роџеру.

Преварио сам се.

Седам месеци касније, крајем јануара, господин Р. ме је по други пут потражио. “Роџер је овога пута заиста претерао”, рекао је. “Тај дечак је сада у заиста озбиљној неприлици.” Рекао је да ће ми управник Роџерове школе написати писмо у вези са тим “инцидентом” и да ће оно вероватно стићи за дан-два. Заказали смо консултацију за следећу недељу.

Писмо је стигло следећег поподнева. Написала га је сестра Мери Роуз, управница школе св. Тома Аквински, која се налазила у крају у коме станује Роџерова породица.

 

Цитат

 

Поштовани др Пек,

Kада сам господину и госпођи Р. предложила да потраже савет психијатра за свога сина, одговорили су ми да сте га већ једном раније лечили и замолили да вам пошаљем овај извештај.

Роџер је код нас дошао прошле јесени из локалне приватне школе у којој је попуштао у успеху. Ни овде није постигао бољи академски успех, завршивши полугође са само добрим успехом. Међутим, његово друштвено прилагођавање је било одлично. Заволели су га и ђаци и професори. Нарочито нас је импресионирао својим радом у нашем програму за друштвено залагање. За свој удео у програму Роџер се пријавио да после школе ради са ретардираном децом. Не само да је преда мном показивао велики ентузијазам за овакву врсту рада, већ су и његови надзорници у свом извештају подвукли његову необичну осећајност и преданост у односу са децом. У ствари, чак су изгласали и фонд из кога ће га послати на конференцију о менталној ретардацији, која се одржавала у Њујорк-Ситију за време Божићних празника.

Инцидент о коме желим да вам пишем се догодио 18. јануара. Тог поподнева је Роџер заједно са још једним ђаком провалио у собу Оца Џерома, старог, пензионисаног свештеника, који станује у школи, и украо му сат и још неке ствари. Обично бисмо таквог ђака одмах искључили из школе. То смо заиста и учинили са оним другим дететом. Али цео инцидент нам се чини изразито некарактеристичним за Роџера, па смо на састанку школе гласањем одлучили да га задржимо успркос свему и његовим слабим оценама ако ви потврдите да је то у његовом интересу. Ми сви очигледно веома волимо тог младића и мислимо да имамо шта да му пружимо.

Додаћу још нешто што ће вам можда бити од помоћи. На састанку сам чула од неколико професора да је Роџер изгледао у великој депресији по повратку са Божићног распуста, а то је било још пре поменутог инцидента.

Молим Вас да ми се без оклевања обратите уколико вам буде потребно још неких информација.

У очекивању вашег одговора,

С поштовањем,

Мери Роуз, управник

 

 

И овога пута сам, када је породица дошла на консултацију, прво примио Роџера. И као и прошлог пута, он је изгледао депресиван. Али било је и неке разлике. Kао да је мало отврднуо. Његово понашање је показивало мешавину горчине и лажне куражи. Није знао због чега је провалио у собу старог свештеника.

“Kажи ми нешто о Оцу Џерому”, замолио сам га.

Роџер као да се мало изненадио. “Нема шта да се каже”, рекао је.

“Да ли је то фини човек или није фини човек?” Наваљивао сам. “Да ли ти је симпатичан или ти није симпатичан?”

“Па, он је онако, у реду”, одговорио је Роџер као да о томе никада није размишљао. “Имао је обичај да нас зове на чај и бисквите. Не знам. Симпатичан је, ваљда.”

“Питам се због чега си покрао човека који ти је симпатичан.”

“Не знам због чега. То сам већ рекао.”

“Да ниси, можда, тражио бисквите?” — била је моја претпоставка.

“А?” — Роџер се постидео.

“Или си, можда, тражио љубазност. Можда је теби потребна сва љубазност до које можеш да дођеш.”

“Ма, не!” — узвикнуо је Роџер тврдо. “Тражили смо нешто да украдемо.”

Променио сам тему. “Kада сам те прошлог пута видео, Роџере, предложио сам да одеш код психолога, доктора Левенсона. Да ли си икад отишао?”

“Нисам.”

“Зашто ниси?”

“Не знам.”

“Да ли су твоји родитељи икада о томе са тобом разговарали?”

“Нису.”

“И шта ти о томе мислиш? Зар ти се не чини чудно да ти и твоји родитељи никада нисте ни разговарали о ономе што сам вам саветовао?”

“Не знам.”

“Прошлог пута смо разговарали и о твом евентуалном одласку у интернат”, рекао сам. “Да ли сте ти и твоји родитељи после тога још некада разговарали о томе?”

“Не. Само су ми рекли да ћу да пођем у школу св. Томе.”

“Kако си се осећао када су ти то рекли?”

“У реду.”

“Ако би се сада указала прилика да пређеш у једну од тих школа, да ли би то још увек желео?”

“Не. Желим да останем у школи св. Томе. Молим вас, докторе Пек, помозите ми да останем.”

Био сам изненађен и дирнут Роџеровом изненадном спонтаношћу. Школа му је очигледно постала важна. “Због чега хоћеш да останеш?”

За тренутак, Роџер је деловао збуњено и замишљено. “Не знам”, рекао је после кратке паузе. “Тамо ме воле. Осећам да ме тамо воле.”

“И ја тако мислим, Роџере”, одговорио сам. Сестра Мери Роуз ми је сасвим јасно написала да те сви воле и желе да останеш у школи. Па пошто и ти то желиш, ја ћу и предложити и њој и твојим родитељима. Kад смо већ код тога, сестра Мери Роуз каже да си веома добро радио са ретардираном децом. Kако је било у Њујорку?”

Роџер је изгледао збуњен. “У Њујорку?”

“Па, да, оно када си ишао на конференцију о ретардацији. Сестра Мери ми је рекла да је школа гласала да те пошаље на тај пут. То је велика част за неког ко још нема ни шеснаест година. И како је било на конференцији?”

“Нисам отишао.”

“Ниси отишао?” — поновио сам глупаво. Онда је почео да ме обузима ужас. Интуитивно сам осећао шта следи. “Зашто ниси отишао?”

“Родитељи ме нису пустили.”

“А због чега?”

“Рекли су да је моја соба неуредна.”

“Kако си то примио?”

“У реду”, рекао је Роџер тупо.

Одлучио сам да допустим нијансу беса у свом гласу. “У реду? Школа те награди узбудљивим путовањем у Њујорк на основу твог личног успеха, а родитељи не дозволе да идеш, и ти ми кажеш да је то 'у реду' То је срање.”

Роџер је изгледао врло несрећан. “Моја соба јесте била неуредна.”

“И ти мислиш да је казна била адекватна преступу? Мислиш да је то што ти соба није уредна довољан разлог да ти се не дозволи такав узбудљив пут — пут који си заслужио, пут на коме би нешто научио?”

“Не знам;” Роџер је само тупо седео не знајући шта да каже.

“Да ли си био разочаран или љут?”

“Не знам.”

“Да ли мислиш да, можда, јеси био разочаран и љут и да можда то има неке везе са твојим проваљивањем у собу Оца Џерома?”

“Не знам.”

Наравно да није знао. Kако је могао да зна? Све је то било несвесно. “Роџере, да ли ти се икада деси да се наљутиш на своје родитеље?” — упитао сам пажљиво.

Роџер је наставио да гледа у под. “Они су у реду”, рекао је.

Роџерова депресија је била без промена. Исто је важило и за углађену сабраност његових родитеља. “Жао нам је Што вас поново узнемиравамо, докторе”, изјавила је госпођа Р. док сам их уводио у ординацију после виђења са Роџером. Села је и скинула рукавице. “Немамо ништа против тога што смо опет овде”, рекла је смешећи се, “али, наравно, надали смо се, за Роџерово добро, да нешто овако неће поново бити неопходно. Претпостављам да сте примили писмо од управника школе?”

Одговорио сам да јесам.

“Моја супруга и ја веома бринемо да је тај дечак сада већ дубоко загазио на пут обичног криминалца”, рекао је господин Р. “Можда је требало да послушамо ваш савет и пошаљемо га оном доктору. Kако се оно звао? Знам да је било неко страно име.”

“Др Левенсон.”

“Да. Kао што рекох, можда је требало да га пошаљемо код тог вашег др Левенсона.”

“А зашто нисте?” Очекивао сам добро припремљен одговор. Пошто су ми се поново обратили, знали су да ће се то питање неизбежно поставити. И наравно, нису губили ни тренутка, него су га чак и сами споменули. Баш ме је занимало шта ће рећи.

“Па, ето, ви сте нас оставили у убеђењу да све зависи од Роџера”, одговорио је господин Р. помирљиво. “Сећам се да сте рекли нешто као да се ради о његовом животу — или нешто тако. А знам да сте после нас о томе разговарали и са њим. Па пошто он није показивао нарочито одушевљење за одлазак код тог вашег др Левенсона, одлучили смо да не вршимо притисак на њега.”

“Осим тога, били смо забринути и за Роџерово самопоуздање”, придружила се госпођа Р. “Kако је већ имао слабе оцене у школи, бринули смо да ће одлазак код психолога лоше утицати на његово самопоуздање. Самопоуздање је веома важно код младих људи, зар не докторе? . . . А можда смо се и преварили”, додала је уз шармантни смешак.

Ово је било стварно добро смишљено. У неколико речи су успели да изокрену целии ситуацију тако да је испало да смо за то што они нису послушали мој савет криви Роџер и ја. Није било никаквог смисла да о томе наставим са њима да расправљам. “Да ли имате било какву идеју о томе шта је могло да наведе Роџера да се упусти у крађу?” — питао сам.

“Никакву, докторе”,, одговорио је господин Р., “ми смо, наравно, покушали да разговарамо са њим, али он ништа није хтео да нам каже. Потпуно смо изгубљени.”

“Kрађа је често израз љутње”, рекао сам. “Да ли имате неку идеју шта је могло Роџера да наљути? Нешто у свету око њега, нешто у школи или нешто код вас?”

“Ништа о чему ми знамо, докторе”, одговорила је госпођа Р.

“Да ли се нешто десило између вас и њега отприлике месец дана пре него што се одлучио на крађу, а што је могло да га разљути или повреди?”

“Не, докторе”, поново је одговорила госпођа Р. “Kао што смо вам већ рекли, ми смо потпуно изгубљени.”

“Kако сам разумео, Роџеру нисте дозволили да отпутује у Њујорк на конференцију о менталној ретардацији за време Божићњих празника”, рекао сам.

“Ох, па није, ваљда, да се Роџер због тога потресао?” — узвикнула је госпођа Р. “Није изгледао потресен када смо му рекли да не може да иде.”

“Роџер има великих тешкоћа у изражавању љутње”, рекао сам. “Велики део његовог проблема лежи баш у томе. Него, реците ми, да ли сте ви мислили да ћете га потрести тиме што му нећете дозволити да иде?”

“Kако смо могли да знамо? Откуд ми можемо да предвидимо такве ствари?” — одговорила је госпођа Р. помало ратоборно. “Ми нисмо психолози, знате. Ми смо само учинили оно што смо сматрали исправним.”

Пред очима ми се појавила слика господина Р. на безбројним политичким састанцима на којима се савети моћника баве разматрањима и применама баш таквих предвиђања. Али још једном, није било никакве сврхе борити се са њима. “Због чега сте мислили да је исправно не дозволити Роџеру да оде на тај пут?” — питао сам.

“Због тога што неће да спреми своју собу”, одговорио је господин Р. “Непрестано му говоримо да собу мора да држи уредном, али он то једноставно неће. Зато смо му рекли да није подесан да буде амбасадор у иностранству кад није у стању ни сопствену кућу да држи у реду.”

“Не видим какве везе има амбасадор у иностранству са кратким путовањем до Њујорк-Ситија”, рекао сам, већ помало раздражено. “Осим тога, мислим да су ваша очекивања од њега у овом погледу потпуно нереална. Врло је мало петнаестогодишњих дечака који своје собе држе уредним. У ствари, било би забрињавајуће да није тако. Мени не изгледа да је то адекватан разлог да се младом човеку не дозволи да оде на узбудљив пут на коме ће нешто научити и који је заслужио сопственим залагањем на вредном пољу рада.”

“И о томе смо хтели да поразговарамо са вама, докторе,” — рекла је госпођа Р. љубазно и чак слатко. “Ја уопште нисам сигурна да Роџер треба да настави да ради са том ретардираном децом. На крају крајева и нека од те деце су ментално оболела.”

Осећао сам се беспомоћно.

“Можемо ми овако лепо да причамо колико хоћемо”, проговори господин Р., “али нешто морамо што хитније да предузмемо. Ако се нешто одмах не учини, тај дечак ће постати обичан криминалац. Летос смо нешто говорили о школи са интерантом. Да ли то још увек препоручујете, докторе?”

“Не”, одговорио сам. “Kада смо у јуну о томе разговарали, нисам био потпуно сигуран да је то добра идеја и због тога сам предложио да Роџер пре свега оде код др Левенсона. Таква школа је и даље једна од могућности, али сада сам још мање сигуран да је права. Роџер воли своју нову школу. У њој се осећа вољеним и мислим да би за њега било прилично трауматично ако би га из ње изненада исписали. Не видим никакву потребу за доношењем брзих, непромишљених одлука и зато бих вам, још једном, препоручио да Роџера поведете код др Левенсона.”

“Значи, опет се враћамо на почетак”, узвикнуо је господин Р. очигледно изнервиран. “Зар не можете да нам препоручите ништа конкретније?”

“Па, имао бих још нешто да препоручим”, рекох.

“А шта?”

“Озбиљно вам саветујем да вас двоје, такође, пођете на терапију. Мислим да је Роџеру озбиљно потребна помоћ. А исто тако мислим да је потребна и вама.”

Уследио је тренутак ледене тишине. А онда се господин Р. осмехнуо малим осмехом који је говорио да га све ово забавља.

“То је веома занимљиво, докторе,” — рекао је сталожено. “Баш ме интересује због чега сматрате да је нама потребна та, како сте је назвали, терапија?”

“Драго ми је што вас интересује”, одговорио сам. “Ја сам мислио да ће вас, можда, узрујати. Мислим да вас двоје треба да се подвргнете психотерапији због тога што изгледа да немате саосећања за Роџера. Психотерапија за вас саме ми се чини као нешто што би могло да вам помогне да Роџера боље разумете.”

“Докторе”, наставио је господин Р. сталожено и углађено, “ваш савет ме збиља интригира. Нећу да се хвалим, али изгледа да сам прилично успешан у својој професији. Моја супруга је такође успешна у својој. Немамо никаквих проблема са својим другим дететом. Моја супруга је чак и једна од водећих личности у нашој општини. Она је члан одбора и веома активно укључена у црквене активности. Заиста ме интригира због чега нас сматрате ментално оболелим.”

“Хоћете да кажете”, парафразирао сам ја, “да је Роџер онај који је болестан, а да сте ви здрави. Истина. Роџерови проблеми су видљивији. Али, пре свега, Роџерови проблеми су и ваши проблеми. А са мог становишта, све што сте у прошлости учинили да би се ти проблеми решили било је погрешно. Роџер је желео да се упише у школу у којој постоји интернат. Ви сте га одбили и више о томе нисте ни размишљали. Ја сам вам саветовао да га поведете код др Левенсона. Одбили сте тај савет. И сада, када га је његов мали колектив наградио за лично залагање, ви му нисте одобрили да прими награду, без икаквог размишљања о томе како ће се то на њега одразити. Ја не кажем да ви свесно покушавате да повредите Роџера. Али кажем да, са становишта психологије, ваше понашање одаје осећање великог непријатељства према њему.”

“Драго ми је што сте истакли да је то тако само са вашег становишта, докторе”, рекао је господин Р. наступајући у својој најбољој улози вештог адвоката. “Јер то и јесте тако само са само вашег становишта, зар не? А постоје и друга становишта, зар није тако? Признаћу вам да заиста почињем да осећам извесно непријатељство према Роџеру, сада, када је на путу да постане обичан криминалац. А знам и да смо са вашег, психолошког становишта, ми, његови родитељи, одговорни за свако његово и најситније злодело: Али лако је вама да упирете прстом у нас. Нисте ви онај који у зноју свога рада покушава да му пружи најбоље образовање и најстабилнији могући дом, него смо то ми. Ви са тим ништа немате.”

“Оно што мој супруг покушава да каже, докторе,” — придружила се госпођа Р. — “јесте да, можда, постоји и неко друго објашњење. На пример, мој ујак је био алкохоличар. Зар није могуће да је Роџеров проблем генетске природе, да је, можда, наследио неки дефектни ген и да би испао овакав без обзира на то како се ми према њему понашамо?”

Гледао сам их осећајући све већи ужас. “Мислите, зар није могуће да је Роџер, можда, неизлечив — то је оно што покушавате да кажете, зар не?”

“Па, нама би било страшно да помислимо да је он заиста неизлечив. Ја се свакако надам да негде можда и постоји неки лек или нешто што би могло да му помогне” — мирно је рекао господин Р. “Али ми ни у ком случају не можемо очекивати да ви, доктори, пронађете лек баш за све, зар није тако?”

Шта сам могао да кажем? Морао сам да задржим научну дистанцу. “Постоје бројна психијатријска стања која су потпуно или делимично заснована на наслеђу и генетици. Међутим, у Роџеровом случају не постоји ништа што би говорило у прилог претпоставци да су његове тешкоће део једног таквог стања. Моја дијагноза за проблем који има ваш син је депресија која није ни наслеђена, ни неизлечива. На против, сматрам да су његове тешкоће апсолутно излечиве под условом да му се помогне да схвати своја осећања, а вама, да промените начин на који се односите према њему. Ја не могу да гарантујем да је моја дијагноза тачна. Она је закључак до кога сам дошао на основу свог искуства и расуђивања. Изражено у процентима, рекао бих да је деведесет осам процената тачна. Ако немате поверења у моју дијагнозу, треба да потражите мишљење још неког психијатра. Ја могу да вам препоручим, а можете и сами да потражите неког кога ви хоћете. Али морам да вам кажем да немате много времена. Иако сматрам да се ради о нечему што се може излечити, ако нешто хитно не предузмете, то касније може и да се промени.”

“Али то је само ваше мишљење, докторе, зар не?” Господин Р., је наваљивао на мене на начин на који води своје најбоље судске процесе.

“Јесте”, сложио сам се. “То је само моје мишљење.”

“И зато нема научних доказа, зар не? Ви мислите да је то проблем код Роџера, али ви не знате. Тако је, зар није?”

“Тако је.”

“Значи, потпуно је могуће да Роџер пати од неке наследне болести чију дијагнозу ви у овом тренутку нисте у стању да успоставите.”

“Јесте, то је могуће, али врло мало вероватно.” Застао сам да бих запалио цигарету. Руке су ми се тресле. Погледао сам их. “Знате”, рекао сам, “мени се чини да сте ви спремнији да поверујете да Роџер има неку неизлечиву болест — да га отпишете — него да поверујете да је и вама самима потребна терапија.”

У њиховим очима се за делић секунде појавио страх, прави животињски страх. Али скоро истог момента су повратили своју углађеност.

“Ми само покушавамо да успоставимо чињенице, докторе. Тешко да нас можете критиковати због тога што желимо да разлучимо чињенице од фикције, зар није тако?”, објаснио је господин Р.

“Многи људи се боје да приступе психотерапији”, рекао сам осећајући се као неко ко покушава да у Kремљу продаје Библије. “То је сасвим природно. Нико није тек тако спреман да допусти да неко испитује његове унутарње мисли. Али када једном кренете, више није тако застрашујуће. Ако мислите да би помогло, ја ћу се сам прихватити да радим са вама. То би нарушило моје правило да радим само консултације, али учинио бих све што могу да бисте ви и Роџер добили сву потребну помоћ.”

Други део >>>

 

Одломак из књиге

М. Скот Пек - Људи лажи (преузми >>>)

 

У навечерје празника светих мученика и чудотвораца Козме и Дамјана, 13. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је прво издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи.

 

 

Гост прве емисије био је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски Г. Херувим, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. 

 

Владика Херувим се на почетку разговора присетио лепих успомена из свештене обитељи манастира Крка и богословије која се налази у оквиру ове велике светиње, указујући да се истинска наука и васпитање налазе у богослужењу Цркве које врхуни у Литургији. 

 

У наставку Епископ осечкопољски и барањски је говорио о историјату и значају поверене му епархије уз посебно истицање верске наставе која веома успешно врши свој задатак приводећи младе и богочежњиве душе Христу. 

 

Епископ Херувим је у другом делу разговора упутио пастирске поуке у погледу превазилажења искушења која су присутна и која се у великој мери одржавају и на живот православних хришћана.

 

Поред преосвећеног Владике Херувима гост овог издања емисије "Живе речи" био је протопрезвитер Дејан Крстић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу, који је на почетку прочитао акатист Светој и богоносној Ксенији Петроградској. Благодарећи групи "Нектарија" из Ваљева, програм је употпуњен са неколико пригодних композиција у извођењу презвитера Николе Петровића и његове супруге Дајане. 

 

 

Извор: Живе речи

Човеку није могуће да избегне бол, било да је он физичког или психичког порекла. Земаљско и смртно биће, човек је у току целог свог живота подложан штетном утицају спољашњих и унутарњих чинилаца који поткопавају здравље, и онако код сваког човека релативно и колебљиво (при чему се овог пута не осврћемо на људе урођено слабе телесне грађе и таквог истог нервног система). Ако је човеку збиља немогуће да у току једног, релативно дугог живота, остане поштеђен од разних физичких болести али још и пре од разних душевних потреса пред сваког се поставља питање сопственог духовног одговора на повремене краткотрајне или дуготрајне налете душевног и телесног бола. И једна и друга категорија бола, нарочито ако траје дуго, или се један исти бол понавља, неминовно ставља сваког човека пред загонетком његовог порекла као и човековог свесног и слободног одговора пред тајном Бола.

Пошто сам о болу једном раније опширније писао (у књизи „Психолошко и религиозно биће човека“, Беседа, Нови Сад, 1994.) споменућу сада само неколико најчешћих карактеристичних одговора човека на душевни или телесни бол који га у животу сналази:

1. негирање и потискивање бола,

2. тражење брзог, делотворног начина како да се бол отклони, не испитујући његово порекло,

3. резигнирано или депресивно предавање себе болу и

4. активан однос према болу, што значи тражење узрока, преиспитивање свога дотадашњег душевно-духовног живота, откривање смисла у болу и, код хришћана, заузимање хришћанског става према болу.

Мада се с правом можемо упитати да ли је исправно стављање знака једнакости између телесног и душевног бола прихватићемо за ову прилику став психофизичког паралелизма заступајући становиште по коме је тешко могуће (а и непотребно је) раздвојити утицај неке дуготрајне телесне болести на психу човека или утицај неке дуготрајније психичке муке човека (туга, страх, гнев или мржња) на његово телесно здравље (овим проблемом се успешно бави савремена психосоматска медицина).

Да ли се опомена св. Марка Подвижника, да се за време трајања бола (не каже се да ли телесног или душевног или телесно-душевног, односно душевно-телесног) треба чувати искушења „сластољубља“, које бива прихватљиво јер обећава утеху, може сврстати у један од четири начина човековог односа према Богу? Смело бих рекао да се ова опомена може применити на прва три начина човековог суочавања са Болом, без обзира да ли св. Марко мисли, у првом реду, на физички или душевни бол.

Човек који тражи да „лако“ и „прихватљиво“ разреши своју болну муку, у ствари је негира и потискује, тј. тражи брзи и делотворни начин како да се бола отресе. Ако у оваквим површним напорима не успе, што се најчешће и дешава, овакав човек склон је да се препусти очајању и „меланхолији“, као једном од „седам смртних грехова“.
Иако се у први мах читаоцу дела св. Марка Подвижника учини да је светитељ ипак мислио у првом реду на неки досадни телесни бол човеков, од кога се овај „природно“ покушава да одбрани „слашћу“, појачаним узимањем хране или опојних средстава (алкохола, дроге, таблета, на пример), мислим да није неоправдано ако проширимо наше објашњавање о искушењима „сластољубља“ која нападају и човека који се дуже времена рве са душевним болом као последицом непрепознатих или нерешених душевних конфликата.

Теоријска претпоставка динамичке психологије о постојању код сваког човека (већ код малог детета) „садомазохистичке клацкалице“, претпоставка потврђена емпиријски у психотерапији и у педагогији, односно у дечјој психологији, поставља као реалну могућност изналажење (често несвесно) и једног оваквог „решења“ бекства од трајног, притискајућег душевног бола човековог. Не проналазећи, наиме, никакво целисходно решење које би ослободило његовог бола, свесно одбијајући да своју душевну патњу „утопи“ у „сласт“ хране или пића, овакав страдалник открива могућност мазохистичког уживања, чак, правог „сластољубља“ у своме болу. Он га, на овај начин, почиње да негује и храни мазохистичким фантазијама, које обично нису лишене ни еротско-сексуалне димензије. При том проналази увек нове и додатне разлоге, зашто је добро и зашто треба да подноси бол, падајући овако у прелест или у душевну болест у којој себе доживљава као „жртвено јагње“, као неког ко не носи само свој већ и Христов крст, једном речи као неког ко се осећа кривим за све болести и болове света и који „заслужено“ прима и подноси душевне болове сваке врсте.

Насупрот свим до сада описаним погрешним и опасним „решењима“ душевног (или телесног) бола човека, хришћанска Црква поставља увек и само један могући и спасоносни одговор на сваковрсни Бол са којим се суочава у току живота свака људска душа: препознати узрок бола, потражити и наћи његове корене у себи, а не ван-себе и код другога, а онда се исповедити, покајати и причестити. Ето, једине утехе у болу која обећава не сластољубље, него богољубље!

Владета Јеротић

 из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“,
издање Ars Libri, Београд, 1998.

 

Ових дана све су нас обрадовале нове пјесме Данице Црногорчевић наше најпопуларније младе умјетнице која се бави етно и духовном музиком које су велики допринос нашој борби за одбрану светиња. Најприје смо чули пјесму “Православље Црном Гором блиста”, за коју је објављен и спот, док је Даница пјесму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебана у подгоричком Саборном храму, док се спот за њу очекује у исто вријеме док снимамо овај разговор.

 

Звучни запис емисије

 

Спот за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ реализовао је студио Иванград, каже Даница.

 

“Пјесма је снимљена још у марту, али је ова ситуација изазвана вирусом корона успорила њену реализацију. Написала попадија Дајана Петровић чланица гупе ,,Нектарија“, на чему сам јој захвална, јер сам је доживјела веома емотивно, с обзиром на нашу борбу за одбрану Светиња у Црној Гори.

 

Ово је пјесма која пријања за душу и улази у срца и душе оних који је чују. Аранжман је рађен у студију Александра Ковачевића у Београду док сам глас снимила у студију Радија ,,Светигора“. Захваљујући оштром оку свог супруга, који има велики дар за умјетност, нашли смо оне предивне локације на којима је спот снимљен. Признајем да, иако сам ја историчар умјетности, мој супруг ђакон Иван има већи умјетнички дар“- каже Даница која посебно истиче да јој подршка и љубав супруга и дјеце даје снагу.

 

Наслов за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ дао је управо њен супруг ђакон Иван Црногорчевић.

 

“Ми се у Црној Гори боримо за одбрану Светиња. Иако нас ова пјесма “Весели се српски роде“ позива на радост, ипак на првом мјесту треба да нам буде молитва и само молитва за наше Светиње и народ у Црној Гори и шире. То је на првом мјесту па онда можемо да пјевамо и све остало“- каже наша дивна Даница која својом пјесмом, предивним гласом, ставом, понашањем и изгледом плијени, показујући како треба да изгледа православна хришћанка, мајка и супруга.

 

 

Даница додаје да је пјесма “Весели се српски роде“ јако захтјевна с обзиром на веома богат аранжман на коме је благодарна Александру Ковачевићу.

 

 

Са задовољством вам представљам нову пјесму: “ВЕСЕЛИ СЕ СРПСКИ РОДЕ”

 

Текст: Ђакон Иван Црногорчевић

Музика: Ђакон Иван Црногорчевић, Даница Црногорчевић

Арр. Александар Ковачевић

 

Кавал: Милош В. Николић

Фрула: Милинко Ивановић Црни

Гитара: Љуба Нинковић

Виолина: Милица Кнежевић

Хармоника и клавир: Александар Ковачевић

 

Пратећи вокали: Певачка група “Свети цар Давид” (Слађана Ковачевић, Јелена Кандић и Ана Дреч), Милица Кнежевић, Даница Црногорчевић, Александар Ковачевић.

 

Снимано и миксано у “AK Sound” студију, Београд 2020. године.

 

“Текст и музику рефрена за ову пјесму писао је мој супруг. Она повезује Црну Гору и Косово и Метохију јер смо сви једно и сви смо са Косова. Снимана је пуних пет сати у студију. Жељели смо спот за њу снимимо у Призрену али нас је ова новонастала ситуација спријечила у томе, тако да је спот једним дијелом снимљен у подгоричком Саборном храму док ће дио спота прекрити видовдански молебан, када је премијерно изведена“.

 

“Једва чекам да своје нове пјесме подијелим са свима вама уз наду да ће капела бити враћена на Ловћен и да ћемо, у њој, ако Бог да запјевати сви заједно као браћа“- каже Даница наглашавајући да јој је овај албум посебно драг јер је у питању компилација супруговог и њеног рада, који нам остављају у аманет.

 

“Иван је писао већину текстова, док сам музику писала ја. Снимили смо скоро читав албум, остало је да снимимо још двије пјесме у студију Александра Ковачевића који је за њих направио богате аранжмане“- каже Даница.

 

Она додаје да јој свакодневно стиже много порука од дјеце и омладине, због чега се посебно труди да се на својим наступима не појављује недолично обучена у нечему што одише овосвјетским стилом, трудећи се да и својим облачењем и изгледом буде узор дјевојчицама које воле њену пјесму.

 

Са Даницом смо разговарали и о васпитању дјеце и снази коју јој даје љубав породице, супруга Ивана, сина, ћерке и оног трећег које ће се, ако Бог да, родити за неколико мјесеци.

“Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота. Лијепо је што долазите на молебане и литије али дођите и на литургију да се причестите и осјетите пуноћу наше вјере православне“- каже Даница.

 

 

Осим новим пјесмама, Даница нас је посебно обрадовала, отпјевавши нам уживо у студију пјесме “Где си било јаре моје“ и “Црвен цвете“.

 

   

Извор: Радио Светигора

 

 

Нови свештеномученик  - милешевски игуман, отац Нестор (Тркуља)

 

Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било.

 

 

 

Духовни печат оца Нестора

 

Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве.  Милешева је вапила за узорним монахом -  игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво.

 

По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак   Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља.

 

Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период.

 

Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма.

 

Мученичко страдање

 

Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата.

 

Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање  да ће му бити касније враћена.

 

Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар  без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини   оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором.

 

После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе,  Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића.

 

Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима,   непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу.

 

Чињенице

 

Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина.

 

О том догађају  један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“

 

Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку.

 

Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег:

 

- зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга;

 

- што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун;

 

- што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33).

 

Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана,  а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима.  Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом.

 

Прави сведоци

 

Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише    „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима.

 

Аутор књиге „Милешевско бурно доба“  Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора.

 

Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије.

 

Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива.

 

Само један је судија

 

Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски.

 

Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле.

 

 

Свети свештеномученице Несторе, моли Бога за нас!

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

ПРЕЗВИТЕР МОМЧИЛО ГРГУРЕВИЋ - рођен је 1906. година у Фочи (Србињу). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 29. новембра 1945. године.

 

Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. Међутим, у новембарској ноћи 1945. године, када је рат већ завршен трочлана потера га је ухватила. Постоје две верзије његовог мучеништва: да му је живом претестерисан врат и да му је муслиман из потере одсекао главу. Главу овог светог су однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година његов син Василије пренео је Момчилове земне остатке и сахранио их поред Цркве у Челебићима.

 

Тропар. глас 4.

 

Живот ти је био молитва свештеномучениче Христов.

Ширио си Христову љубав и мир молитвом и делом,

молећи се за оне који су те мрзели и гонили.

Стално си се и усрдно молио за добро православног народа свог

и учио га да увек иде Твојим Путем. На крају си принео и себе

за свог Христа због чега си удостојен смрти Његовог Крститеља.

И када су кренули да те обезглаве, свештеномучениче Момчило,

молио си се и за своје непријетеље попут твога заштитника а

првомученика Христовог: "Господе, не узми им ово за грех."

 

СВЕШТЕНИК ДОБРОСЛАВ БЛАЖЕВИЋ - рођен 1916. године у Високом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а за ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву. У јуну 1941. усташе га хватају, кују и везују за запрежна кола. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.

 

ПРОТОЈЕРЕЈ МИЛАН БОЖИЋ - рођен је 1885. године у Гламочу. Завршио је рељевску Богословију, а у чин ђакона и свештеника га је рукоположио Епископ Евгеније (Летица) 1909. године. У време Првог светског рата аустријске окупационе власти га муче у затворима у Травнику, Зеници и Араду. Међутим, у мају 1941. године, усташе су га затвориле у Сарајеву, а затим спровеле у Загреб где је био у затвору заједно са Митрополитом Петром. Одведен је у логор Даница код Копривнице, а одатле је пребачен у Госпић где је у ноћи између 1. и 2. јула 1941. године мученички пострадао.

 

ЈЕРОМОНАХ МИАХИЛО ЂУСИЋ - рођен је у Гледићу, изнад Љубостиње, 1911. године. После завршеног Богословског факултета. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха. Професор му је био отац Јустин Поповић. Током рата је помагао свом народу. Партизани су га ухватили, заједно са протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године, и стрељали у Блажују код Сарајева.

 

ПРОТОСИНЂЕЛ ЈОВАН РАПАЈИЋ - рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве. Много је помагао Светом Владики Николају у Богомољачком покрету. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно са Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Отац Новак Станојевић, фочански парох, помогао им је када су их на неколико дана комунисти пустили из затвора. Међутим, 28. маја 1945. године одведени су у Сарајево, а отац Новак је сазнао да су стрељани у селу Блажују, тек када је и он утамничен 2. јула 1945. године. Очевици су, касније, говорили да су сами себи копали јаму.

 

СВЕШТЕНИК ЈОВАН ЗЕЧЕВИЋ - рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године, одведен је са групом Срба у теретном вагону у Копривници, а њега су посебно мучили и на крају погубили.

 

СВЕШТЕНИК БОЖИДАР ЈОВИЋ - рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у Казнено-поправном заводу у Зеници, где је издржавао казну од осам година.

 

ПРОТОЈЕРЕЈ БОГДАН ЛАЛИЋ - рођен је 1889. године у Сарајеву. Завршио је Призренску Богословију 1912. године. Рукоположен је у чин ђакона и свештеника 1914. године. У јулу 1941. године хапсе га усташе и тамниче у затвору који је био у згради Сарајевске Богословије. Одавде је одведен у логор у Госпићу, где је и убијен.

 

СВЕШТЕНИК ТРИФУН МАКСИМОВИЋ - рођен је 1873. године у Зенику, код Сарајева. Завршио је Богословију у Рељеву, а затим је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Због мисионарског рада са Србима аустријске власти су га прогониле, а чим је почео Први Светски рат, аустријске власти су га утамничиле, али је он издржао сва мучења. Стрељан је у септембру 1914. године у Семизовцу, где је и сахрањен.

 

СВЕШТЕНИК ВЕЛИМИР МИЈАТОВИЋ - рођен је 1901. године у Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1923. године. Као парох кошутички протеран је за време Другог светског рата у Србију, где је у марту 1945. године стрељан од стране партизана.

 

СВЕШТЕНИК БОЖИДАР (БОЖИНА) МИНИЋ - рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. и свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.

 

СВЕШТЕНИК МИЛАДИН МИНИЋ - рођен је 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Одмах по проглашењу тзв. Независне Државе Хрватске, усташе су га убиле у парохијском дому у Биљешеву.

 

ЕПИСКОП ВАРНАВА НАСТИЋ - рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе). У Америци је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код Владике Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду. Иначе, отац Епископа Варнаве, Атанасије је, по сведочењу Владике Николаја, "активно учествовао у српском верском покрету Богомољци и материјално подржавао путовања њихових проповедника." После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао Епископа Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао "да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу." Тако се Војислав уписао на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду, са жељом да свој живот целокупном својом личношћу посвети Богу.

 

Међу најсветлијим ликовима у "страсној четрдесетогодишњици", како је време од 1945. па наовамо назвао Ава Јустин Поповић, свакако је лик Епископа Варнаве Настића који је знао да су хришћани позвани да се обуку у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (Еф 4,24), а то значи, да се обуку у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега у љубав (Кол 3, 12,14). Да иду за правдом, побожношћу, вером, љубављу, трпљењем и кротошћу (1. Тим 6, 11). Да се уклањају од зла и чине добро (Јн 5,29; 1. Пс 37,27; Рим 12, 9; 1.Сол 5, 22: 2. Тим 2, 19; Јн 11). Да мисле све што је истинито, поштено праведно, чисто, достојно љубави, што је на добром гласу, што је врлинско и достојно похвале (Фил 4, 8). Јер који чини добро, од Бога је (3. Јн 11), а плод Духа је у свакој доброти, праведности и истини (Еф 5, 9; Гал 5, 22,23). Дакле, Епископ Варнава је знао и био свестан да Господ љуби правду и неће оставити преподобне своје, и да ће их довека сачувати (ср. Пс 36, 28)."

 

Он је смерно носио свој крст петогодишњег робовања у комунистичким казаматима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин. Увек се у својим страдањима борио да љубављу и смирењем победи зло и оне који су том злу тако предано и верно служили. А побеђивао је, јер је, по речима протосинђела др Стефана Чакића, "био једна изузетна личност, једна несаломљива енергија, један бескомпромисан борац за истину и правду, један ватрени родољуб, један свети архипастир Цркве Христове, једна неугасива звезда водиља нараштајима који долазе, један скоро недостижан пример доброте, честитости и поштења". Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину, где је и сахрањен.

 

ПРОТОЈЕРЕЈ МАРКО ПОПОВИЋ - рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Рељевску Богословију, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1901. године. У Првом светском рату су га аустријске власти дуго држале у тамници, али је сва мучења преживео. Мешутим, 6. јуна 1941. године га хапсе усташе, а у ноћи између 23. и 24. јуна исте године га зверски убијају ножем. Његове кости су извађене, заједно са кстима свих других пострадалих Срба, из јаме 1952. године и схарањене на гробљу у Бугојну.

 

ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ РАЈАНОВИЋ - рођен је 1909. године у Новој Вароши. Богословију је завршио у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. Почетком Другог светског рата, ухапсиле су га усташе и одвеле, августа 1941. године, у правцу Семизовца и убиле у околини Илијаша.

 

СВЕШТЕНИК БУДИМИР СОКОЛОВИЋ - рођен је 1910. године у Тегарама, у сребреничком срезу. Завршио је Богословију у Цетињу 1931. године, а следеће године је рукоположен за ђакона и свештеника. Године 1942. служио је у златиборском архијерејском намесништву, а партизани су га стрељали у Миљевини 1945. године.

 

СВЕШТЕНИК РЕЉА СПАХИЋ - рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно са 26 парохијана у шуми код Бутмира.

 

СВЕШТЕНИК ЛАЗА ЋУЛИБРК - рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1847. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где је умро 12. марта 1915. године.

 

СВЕШТЕНИК САВО Ј. ШИЉАК - рођен је 1909. године у Лађанима, код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1932. године. За време Другог светског рата постављен је за привременог пароха миоковачког у Епархији жичкој. Убијен је 1945. године у Словенији.

 

СВЕШТЕНИК САВО ШКАЉАК - рођен је 1881. године у Ступни. После завршене Рељевске Богословије рукоположен је у чин ђакона, а затим и у чин свештеника 1907. године. Чим је почео Први светски рат окупатори су га узели за таоца. Мучили су га и изводили на стрељање од чега је пореметио умом. Умро је у болници за умоболне у Срајеву, 9. априла 1918. године.

 

СВЕШТЕНИК МИЛОРАД ВУКОЈИЧИЋ - рођен је 1917. године у Пљевљима. После Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1940. године. Пресудом војног суда у Пљевљима, осуђен је као четник на смрт. Пресуда је извршена 1945. године.

 

СВЕШТЕНИК РАТОМИР М. ЈАНКОВИЋ - рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године. Рукополжен је у чин ђакона и свештеника 1938. године у Сарајеву. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године, на Сењаку, у Пљевљима.

 

ПРОТОЈЕРЕЈ МИХАИЛО ЈЕВЂЕВИЋ - рођен је 1891. године у селу Жирча. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1913. године. Партизани су га стрељали 1945. године у Новом Пазару.

 

СВЕШТЕНИК ДУШАН Н. ПРИЈОВИЋ - рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену, 1928. године. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1929. године. Партизани су га стрељали у пролеће 1946. године, у Пљевљима.

 

СВЕШТЕНИК ДОБРОСАВ СОКОВИЋ - рођен је 1915. године у Мокронозима, код Вишеграда. После завршене шесторазредне Богословије у Сарајеву рукоположен је за ђакона и свештеника 1939. године. Усташе су га ухватиле на превару 25. јула 1941. године у Руду, а одатле је послат за Сарајево, где су га усташе убиле.

 

ИГУМАН НЕСТОР ТРКУЉА - рођен је 1899. године у Црном Лугу. После завршене монашке школе у манастиру Раковици, замонашио се у истом манастиру 1924. године. Рукоположен је у чин јерошакона и јеромонаха 1924. године. Пред почетак Другог светског рата постављен је за игумана манастира Милешеве. Стрељали су га партизани октобра 1941. године, а сахрањен је у порти манастира Милешеве.

 

АРХИМАНДРИТ СЕРАФИМ ЏАРИЋ - рођен је 1875. године у Оћевини, код Пљеваља. Завршио је двогодишњи свештенички курс у Богословији у Призрену. Замоношио се 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Рукоположен је за јерођакона 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је сабрат, а затим и старешина манастира Свете Тројице. Орденом Светог Саве IV и V степена одликован је 1924. и 1925. године. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године.

 

СВЕШТЕНИК АНДРИЈА Д. ШИЉАК - рођен је 1898. године у Пљевљима. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену 1921. године, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У свом мисионарском деловању се истицао у раду са Црвеним крстом, због чега је одликован сребрном и златном медаљом. Италијански окупатори су га стрељали 4. децембра 1941. године на Сењаку, у Пљевљима.

 

ПРОТОЈЕРЕЈ СЛОБОДАН Р. ШИЉАК - рођен је 1881. године, на Илином брду код Пљеваља. Богословију је завршио у Призрену. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1903. године. У Балканским ратовима био је војни свештеник, а у Првом светском рату одведен је са групом угледних пљеваљских Срба у логор Болдогасон, у Мађарској. Стрељали су га партизани 5. децембра 1943. године на Косаници.

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

„Господ Христос је срцезналац и познаје дубину људског срца. од рођења нас познаје у мери у којој ни ми сами себе не познајемо… Отуда је и Светом апостолу Петру препознао чврсту веру, иако је знао да ће Га се Петар одрећи три пута у судбоносним тренуцима. Он је био „само“ човек и Христос је то знао“, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, тумачећи одломак из Светог јеванђеља по матеју, зачало 67, који говори о о разговору Господа Христа са рибаром Симоном Јониним, потоњим Светим апостолом Петром. 

 

 

Обећање Спаситеља да ће на њему саградити Цркву „коју ни врата пакла неће надвладати“ символично наговештава бројне прогоне, којима ће кроз двомиленијумску историју Црква бити изложена. Данас, указао је отац Филип Јаковљевић, сведоцимо смо напада на Свету тајну причешћа, на сам смисао хришћанског живота. Христова порука Светом Петру и нама је данас утеха, да се не плашимо прогона и да не очајавамо. Јер, очајање је живо блато из ког нас само Господ може извући, истакао је протонамесник Јаковљевић.

 

 

Извор: Радио Источник

 

Неки људи који су били веома строгих начела, понели су се круто према једном мом пријатељу. Последица тога била је да су сасвим погрешно проценили његове особине, због чега се он врло лоше осећао. Старац Порфирије га умири јер је ствари поставио на право место, оцртавајући са успехом душу мога пријатеља. Рекао му је:

 

 

Преподобни старац Порфирије Кавсокаливит

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

“Српска православна црква, обновљена и уједињена 1920. године, утемељена је на темељу мученика из Првог свјетског рата и спаљеним и вјетром развејаним моштима Светог оца нашег Саве”, казао је, између осталог, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи, у документарном филму “Век уједињења”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм.

 

 

Отац Павле каже да када се говори о уједињењу Српске православне цркве треба имати на уму да је то била општа жеља цјелокупног клира српскога народа те да није било ни једног јединог свештеника ни монаха, а камоли епископа, који је имао било шта против уједињења и васпостављања Пећке патријаршије.

 

“И то су сви, свако на свој начин, показали и посвједочили, и дали свога учешћа у уједињењу. Тако да са ове стогодишње удаљености гледано, мирне душе можемо рећи: Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно. А да би могло тако да буде, треба да имамо на уму крв мученичку Митрополита скопског Вићентија, који је спаљен и остао са својим ђаконом без гроба и мрамора негдје у Качаничкој клисури, и преко 400 глава српских у мантији, који су крвљу својом посвједочили вјерност српском имену и Православној цркви”, казао је о. Кондић, подсјетиивши да су они страдали у највећем броју од Бугара у току Првог свјетског рата, као и од Аустријанаца.

 

Наглашава да је темељ Српске православне цркве и 1. 350.000 српских глава, по ријечима ранохришћанским крв мученика је темељ нових хришћана.

 

“И та Српска православна црква обновљена и уједињена 1920. године утемељена је на том темељу мученика из Првог свјетског рата, утемељена је на глави Епископа Теодора Вршачког, на ђакону Авакуму, игуману Пајсију, утемељена на свим знаним и незнаним главама. Бескрајна је то море. Утемељена је напокон на спаљеним и вјетром развијеним моштима Светог оца нашег Саве”, рекао је отац др Павле Кондић у документарном филму “Век уједињења” који препоручујемо вашој пажњи.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска