Господ Христос, предвечни Бог, Онај који одувек постоји и који никад није престао да постоји, пред крај свог земаљског живота је упитао своје ученике: Шта људи говоре ко сам ја? Не поводећи се за мишљењем оних који су били далеко од Господа и који су у Њему видели само једног од пророка, апостол Петар је, у име апостолског хора, тада рекао: Ти си Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16). За овакве речи Учитељ га је похвалио: Тијело и крв не открише ти то (Мт. 16, 17). Исповедање апостола Петра уследило је након многих чуда које је Христос учинио, а пре Његовог спасоносног Распећа. На Тајној Вечери, која је објавила и чудо Новог завета и тајну саможртвеног Страдања, исти апостол се заклео на верност Господу, којој, показало се убрзо, није остао доследан.

На истој Вечери, „када се славни ученици просвећиваху“, у Јуду по залогају уђе сатана (Јн. 13, 27). По Васкрсењу, пак, ученицима се Христос јављаше у другом обличју (Мк. 16, 12), и свима им се отворише очи ума и срца и познаше га (упор. Лк. 24, 31), као Истину, Пут и Живот (Јн. 14, 6). Од тада, занавек, приступајући Господу у Причешћу верни исповедају да је Он „ваистину Христос Син Бога живога“. Целосни однос с Господом Христом подразумева веру у Његову целосност, веру у то да Он никада није престао бити то што јесте, да је  увек исти, јуче, данас и у вијекове (Јевр. 13, 8). А од вере у то да ли је сачувао непроменљивим оно што је примио, зависи наше спасење, што потврђује св. Максим Исповедник говорећи да Он „чудима показује да остаје непроменљив као што je био и пре, а у Страдању показује да чува непроменљиво оно што je примио“.[1]

Због оних којима речи св. Максима нису довољно убедљиве, треба појаснити: како Логос, као предвечни Бог, постаје човек и ако постаје добровољно, да ли и страда добровољно? Потребно је одговорити и на следећа питања: да ли је морао да умре или је умро својевољно, будући да је блажене Ено­ха и Или­ју (1. Мојс. 5, 24; 4. Цар. 2, 11) „пре­нео у дру­гу вр­сту жи­во­та, другачијег од онога у трошноме телу, не ме­ња­ју­ћи њи­хо­ву при­ро­ду, него мењајући владање и управљање у складу са природом“?[2] Да ли је Логос своје тело оставио пошто је умро и да ли је дошло до Његовог „разоваплоћења“ или је и у гробу био са својим телом? Да ли га је сачувао нетљеним или је, супротно речима псалмопесника (Пс. 15, 10), Светац видео труљење? Како, напослетку, протумачити мисао св. Кирила Александријског да је „нестрадални Логос пострадао телом“[3] и богодолично прихватити тајну Христовог страдања?

Учење отаца Цркве о Страдању Христовом и Његовој живоначалној смрти јесте својеврсно распеће за људску логику, од кога ће многи, попут војника који су под Крстом Христовим, одустати тражећи очигледне доказе да је Он Син Божији. Римски војници су позивали Христа да сиђе са Крста (Мк. 15, 30), пошто су били „охоли разумом“ и нису се удубљивали у тајну Христовог Страдања, хотећи да приграбе само оно што је спољашње знање (његов хитон), али без Њега. Као „подсмевачи“ и „ругачи“ Распетог, они су хулили на Њега, јер за њих Христос има значај само ако им доноси „нечасни добитак“.

Међу оне који су се усколебали умом, јер нису могли да разапну своје рационалне моћи и да се свим бићем предају умном созерцању тајне Христове смрти, спадају и сви који су прекрили ум копреном страха (римског и јудејског), како не би телесним очима видели Бога распетог на Крсту, који иде у сусрет смрти и умире. Њима ће, помоћ стићи, када горким сузама, као апостол Петар, принесу жртву покајања и поверују не само умом, него и срцем, да је Христос заиста Син Божији. И постаће слични капетану Лонгину који се мислима уздигао до голготске висине распећа, одвојивши се од замки разума (војника њему подређених), и као целосан ум (над онима који су били под његовом влашћу), исповедио да је распети Логос, уистину Син Божији (Мт. 27, 54). Христа на Крсту „сотник познаде као Бога, иако је био умртвљен“,[4] и мада је видео Његове крваве ране, као спољашње знаке трулежности и наступ смрти, он се није поколебао, већ је поверовао у распетог као Сина Божијег, препознавши у Њему Победитеља смрти и трулежности.

Такав ум се покајањем (кога оличава распети разбојник који признаје свој грех) и љубављу (оличену у св. Јовану Богослову који остаје веран до краја), исповедајући премудрост и силу Распетог, присаједињује Христу. Тајна Крста јесте тајна савршене љубави Бога према човеку, оне љубави која је нашла одговор у потпуном састрадавању Његове Мајке, која, од почетка тајне Оваплоћења, у девственом срцу чуваше све ријечи новога живота (Лк. 2, 19), па и оне да ће јој мач пробости душу, да би се откриле помисли многих срца (Лк. 2, 35). Тајну Христовог Распећа сазнају они који ради љубави неизмерне, жртвују све што имају, све мисли које их везују за земно, који „своју тугу утапају у дубину своје вере“[5] који „ум приклањају Богу, а очи земљи“ и који с постојаном надом у „јутарњим бдењима“, излазе Сунцу правде у сусрет, као што су то учиниле жене мироносице, како би примили миро Божије благодати и обгрлили Христу ноге, приготовљујући мисли на пут Мира. У сенци Крста не остају, дакле, они који су испуњени непоколебљивом вером у Господа, јер целим бићем ходе за Јагњетом и Свештеником Новог завета, благовестећи тајну победе над смрћу, објављену Васкрсењем Његовим. Сјединивши ум и срце и пошто умом осећају, а срцем мисле, мистагози Христовог Страдања постају причасници благодати новог живота, тако што их Логос уводи у најприсније јединство са собом, у овом веку, и у тајну вечног постојања, у Будућем веку.

Страдање, животворна смрт Христова, а не разоваплоћење

„Сваки човек се освећује тачним исповедањем вере“,[6] којем је основ правилно разумевање Христовог Страдања, управо крајеугаони камен изворног благочешћа и литургијског служења, јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1. Кор 11, 26). Тајна Христове смрти је, с друге стране, камен спотицања за неутврђене у вери, зато што је одувек било и биће „хришћана“ који су Христову смрт схватили као Његово разоваплоћење, као одступање Логоса од Његовог тела, не и од Његове душе.[7] У Лепоријевом Томосу исправљења (Libellus emendationis seu retractionis) стоји да je „приликом (Христове) крсне смрти земно тело, Бог по неопходности, привремено оставио, и не само Бог, него чак и сопствена душа, која je била сједињена са Богом“.[8] Учење о Христовом тренутном разоваплоћењу прихватили су писци тзв. Карлових књига (Libri Carolini).[9] При оваквом уверењу у вези с Христовом смрћу остали су до данас протестанти који не прихватају Господа Христа за истинског, него благодатног Сина Божијег, сматрајући и себе равним Њему.

Учење о разоваплоћењу Логоса имплицитно води до тезе да Христово тело не може бити спасоносно, баш као што ни тело обичног човека, од Бога остављеног,  не може бити носилац живота. Супротно томе, сходно литургијском Предању знамо да, „није само Господња душа била задржана у аду, као душе других светаца”,[10] који су сишли у ад пре Његовог доласка, него ни тело никада није било одвојено од Логоса. Тајна смрти Христове у Литургији је овако исказана: „У гробу телесно, у аду душом као Бог, у Рају са разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, неограничени“.[11] Никада, па ни у смрти, дакле, не долази до разоваплоћења Логоса, јер Црква, сећајући се Његове животворне смрти, пева за тридневно положеног Христа у гроб да је „Жизан во гробје“. Душа Христова је, према учењу св. Јована Дамаскина, упркос томе што је по месту била одвојена од тела, „ипостасно уједињена са Богом посредством Логоса“.[12]

Следујући оваквој вери, у Причешћу примамо целог и живог Христа, а то потврђује и пракса додавања топле воде („топлоте“) у евхаристијску чашу пред Причешће. Православно објашњење овог чина састоји се у томе да „топлота“ представља присуство Духа Светог у Христовом телу у сваком тренутку Његовог живота, па и у смрти. Расправи у вези с овом темом била је вођена још у 11. веку и постала је камен о који су се спотакли представници римске катедре,[13] што је, између осталог, био један од разлога отцепљења римске епископије од православне Цркве, уједно и један од узрочника раскола.[14]

Криптоплатонизам на плану христологије подразумева извитоперена поимања у домену антропологије. Конкретно, учење о разоваплоћењу Христовом води идеји о разоваплоћењу човека, те отуда није нимало случајно што је Тома Аквински тврдио да је учешће верних у Богу могуће „кроз божанску суштину, која се уједињује са њиховим интелектом“,[15] те да ће остварење јединства с Богом бити могуће тек после смрти, када се душа одвоји од тела.[16]

Због погрешног поистовећења Божије енергије и суштине, којим се одбацује постојање и деловање божанских енергија према свету, учење Аквинског искључује удео верних у божанској енергији, те преостаје само њихово учешће у „створеном подобију“, тј. у тварним енергијама.[17] Таквим приступом тајни јединства Бога и човека оспорава се благодатни енергијски однос између њих, чиме се доводи у питање и смисао Христовог Оваплоћења, које није остварено створеним енергијама, већ бесемено, не од жеље телесне, не од жеље мужевљеве (Јн. 1, 13). Јединство Божанске и људске природе у Логосу догодило се на надприродан начин – силом Вишњег (Лк. 1, 35), Духом Светим. То су исте божанске енергије којим је Логос у гробу био у заједници са својим телом, а у којима имају удела сви који се причешћују Његовим Телом.

Западни теолози, нарочито у доба схоластике, нису могли да појме како две различите суштине или природе (нетварна и тварна) имају заједнички начин постојања, као ни како тварна природа задобија божански начин постојања у Евхаристији у којој се одвија тајна ипостасног јединства верних с Христом. Божанска и људска природа у Христу постоје несливено и нераздељиво, тако да Логос, примајући људску природу остаје Бог, а човек примајући благодатне енергије у јединству с Њим, иако обожен, остаје човек. У Богочовеку Христу, савршеном Богу и савршеном Човеку, због савршеног јединства двеју природа, остварена је размена својстава, па је могуће рећи да Син Човечији сиђе са неба  (Јн. 3, 13), и би распет Господ славе  (1. Кор. 2, 8). Верни се, другим речима, примајући Христово Тело и Крв, у Литургији причешћују живим Богом, али то не значи Божијом суштином, него божанским енергијама. Хришћани се, дакле, не причешћују тварним енергијама, „контемплацијом Бога посредством тварних енергија“, пошто у Евхаристији не примају тело и крв обичног човека, што би била својеврсна антропофагија, него Тело и Крв Сина Божијег.

Учење о разоваплоћењу Христа неминовно води идеји разоваплоћења Његове Цркве и светотајинског живота у њој. Одвајање тела Христовог од Логоса подразумева и одвајање верних, као Тела Његовог, од Његове Главе. Црква постоји само тамо где веза између Главе и Тела није прекинута и где су верни у јединству са Богом преко благодатних и живоносних енергија. Супституција нетварних енергија тварним онтолошки није могућа, јер се на тај начин Бог посматра као биће лишено живота. Ако Бог нема нестворене енергије којима делује у свету, онда је и непостојећи. То је почетак атеизма. Говорећи о односу суштине и енергије, св. Максим Исповедник је нагласио да и Божанској и људској природи сапостоји дејство, јер „без њега нема ни природе“.[18] Богословље усмерено против божанских енергија довело је свет до амбиса огољеног хуманизма. Оно је узрок настанка свих теолошких „изама“, почев од деизама, па до свих савремених варијанти антитеизма.

Нетрулежност и трулежност

Поред учења о разоваплоћењу Христовом, угрожавању истинског доживљаја целовитости Христа допринело је и учење о трулежности тела Логоса. Питање страдалности и трулежности Христове људске природе поставили cу најпре монофизити, следбеници Севира Антиохијског. Јулијан Халикарнаски, вођа екстремних монофизита, био je зачетник тзв. афтартодокетске јереси чија je основна идеја била да je тело Христово непропадљиво (ἄφθαρτον), да не подлеже трулежности, штавише, ни непорочним страстима (ἀδιάβλητα πάθη). Назив афтартодокети су добили од севиријанаца који су сматрали да учењем о непропадљивости Христове људске природе присталице Јулијана обнављају докетизам.[19] Заузврат, јулијанисти су севиријанце називали фтартолатри (φθαρτολάτροι), јер су били у убеђењу да ce присталице Севира клањају трулежној материји, тј. пропадљивој природи Христовој.[20] Победа над труљењем, према афтартодокетској теорији, није задобијена у неком тренутку Христовог живота, него je унапред дата у самом Оваплоћењу.[21]

Целокупно библијско Предање и учење отаца Цркве наглашава нетрулежност Христовог тела као услов обнове првосазданог Адама и васцелог људског рода, као и спасења целог света. Она је разлог због којег је Господ саздао људски род, јер Бог створи човјека за нетрулежност u сазда га сликом сопствене вјечности (Прем. Сол. 2, 23). Ово је назначени циљ стварања твари, која се после пада нашла под дејством трулежности, тако да жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији (Римљ. 8, 19) да је ослободе од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (Римљ. 8, 21).

Велики Александринци, св. Атанасије и св. Кирило, усмерили су своје богословске напоре у правцу помирења онога што je наизглед било непомирљиво – нетрулежности и смрти. За разлику од докета, који су све оно што je Христос заиста доживео, све Његове људске „непорочне страсти“ (глад, жеђ, умор и др.), схватили само као привид или фантазију, оци Цркве су их разумели као потврду реалности Христовог тела и као Његово вољно примање последица греха првих људи. Св. Атанасије, неприкосновени богословски ауторитет и за православне и за монофизите, у делу О Очовечењу Логоса, објаснио је да „Логос који je бесмртан и Син Очев, није могао да умре. Да би могао умрети, узео је на Себе тело како би оно, поставши заједничар Логоса Који je над свима, постало способно и да умре за све и да остане непропадљиво, управо због Логоса који у њему обитава“.[22] Св. Максим je истоветну идеју исказао на следећи начин: „Христос пo ипостаси није смртан ни бесмртан, нити je немоћан или свемоћан, видљив или невидљив, створен или нестворен, већ je Он ово прво no природи, a друго no ипостаси“.[23]

Пројаву пропадљивости и смрти, св. Атанасије доводи у везу с ипостасном одлуком, са преступом, указујући да су прародитељи „у самом почетку изумели злобу и навукли на себе смрт и пропадљивост“.[24] Људи су, дакле, грехом и одвајањем од Бога пројавили да су „по својој природи пропадљиви“, али су, „благодарећи заједници са Логосом, надвладали оно што je пo природи“.[25] Позивајући се на већ наведено библијско сведочанство (Прем. Сол. 2, 23), св. Атанасије је тврдио да је људској природи, иако сазданој ни из чега, намењена непропадљивост, да je човек предодређен за божански начин постојања у заједници с Новим Адамом – Христом, који cвe ново твори (Откр. 21, 5). Сличност између првог и Новог Адама јесте управо у нетрулежности – предназначеном обрасцу постојања, а разлика међу њима je у томе што je Адаму, сазданом у својој ипостаси, била својствена благодатна непропадљивост, a Христу је својствена нетрулежност због Логоса који у Њему обитава, с којим je истоветан пo ипостаси. Ипак, реч je о истом својству, с тим да je код Адама оно, због слабе ипостасне везе с Логосом, изгубљено, с обзиром на то да оно што je било потенцијално (ἐν δυνάμει), није (п)остало делатно (ἐν ἐνεργεία). Адам je могао сачувати непропадљивост, која му je дата, да je сачувао делатну благодатну заједницу с Богом. To што он није учинио, учинио је Нови Адам, који никада није нарушио целовитост своје људске природе, јер je увек у јединству с Оцем. Непропадљивост Христове људске природе долази до пуног израза у тренутку Његове смрти. Управо ce тада, према тумачењу св. Кирила Александријског, испуњава псаламско пророчанство: нећеш дamu дa Светац Твој види труљење (Пс. 15, 10).[26] „Тело Христово, сјединивши ce пo ипостаси са самим Логосом, иако ce није одвојило од природне смртности, ипак je, у ипостасном јединству са Логосом, било животворно”.[27] Христова људска природа пo домостроју спасења била je страдална, али никада, ни у гробу,[28] нити пo Васкрсењу, није била пропадљива и таква je остала у све векове.

Православни богослови, дакле, трулежност доводе у везу са тварношћу, a нетрулежност с учешћем у нетварној благодати. „Пропадљивост има двојаки смисао; означава све људске страсти: глад, жеђ, напор, ране од клинова, смрт, другим речима, раздвајање душе од тела. У том смислу, Христово тело називамо трулежним, јер je све поменуто својевољно узео на себе. Пропадљивост, међутим, подразумева растављање тела на елементе из којих je састављено, као и његово ишчезавање, што многи називају труљењем. Такву врсту пропадљивости тело Господње није искусило“.[29] Сходно учењу св. Прокла Цариградског, „Сам (Емануил), који je Бог, постао je човек и спасао нас оним што je био, а страдао оним што je постао“.[30] Коначни резултат и једног и другог јесте наше ослобођење и обожење. На тај начин св. Прокло стоји на линији исповедања Христа потврђеног на Петом васељенском сабору 553. године, које je било уперено против свакога који „каже да je једно Бог Логос који je чинио чуда, а друго Христос који je страдао“.[31]

Према учењу Цркве исказаном у Синаксару на јутрењу Велике Суботе, Христос Спаситељ „горе на престолу, и доле у гробу“[32] телесно се уселио у гроб, „с Божанством које је било тесно сједињено са телом“, али пошто „натприродно беше са Оцем и Духом, као Бог неограничен, а беше свуда“, нимало „Божанство не страдаше у гробу, као ни на Крсту“. И „тљеније (φθορά) Господње тело претрпе, то јест раздвајање душе од тела; али никако трулежност (растљеније, διαφθορά), тј. распадање тела и удова, тј. њихово потпуно губљење“.[33] Црква пева и ове стихове: „Смрћу смртно и погребом трулежно претвараш, јер нетљено твориш богодолично, обесмрћујући што си примио, јер тело Твоје не виде трулежи, Владико, нити душа Твоја чудесним начином у Аду би остављена“.[34]