Благословом Архиепсикопа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Г. др Амфилохија, ново издање емисије "Живе речи", која се реализује архипастирском бригом и благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. др Давида, на програму "Живе речи ТВ" из Горњег манастира Острога биће уживо емитована у среду 29. Јула 2020. Лета Господњег од 20:30ч.  

 

Житије Светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца острошког и тврдошког

 

Акатист светом Василију, Острошком чудотворцу

 

Казивање Епископа Јована (Пурића) о животу крај кивота Светог Василија острошког

 

Протосинђел Сергије (Рекић) о чудима Светог Василија Острошког

 

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић - Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице

 

Катихета Бранислав Илић о Светом Василију Острошком као истинском сведоку Васкрсења

 

Документарни филм о Светом Василију Острошком "Светитељ походи народ свој", аутора протопрезвитера Николе Пејовића

 

Песма ђаконице Данице Црногорчевић посвећена Светом Василију Острошком

 

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном засједању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог Епархије будимљанско-никшићке на челу са Његовим Преосвештенством Епископом г. Јоаникијем, у диптих Светих уврстио Свете мученике пивске, величке и горњеполимске.

 

Свети Архијерејски Сабор прибројао је лику Светих новомученика српских жртве нацистичког терора из Велике Ржанице и Горње Ржанице пострадале 28. јула 1944. године, придружујући им и 28 дјеце уморене глађу у плавском затвору 1941. године. Нацистичка Принц Еуген дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи - дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено.

 

Велика, као најстрадалније село у Горњем Полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата. Дан спомена Светих новомученика величких и горњеполимских биће, као и до сада, 28. јул - на дан Светих Кирика и Јулите.

 

У сјећање на њихово мучеништво градњу цркве Светих Кирика и Јулите започели су потомци. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је темеље 28. јула 1994. године. Цркву су 28. јула 2001. године освештали Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

 

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве канонизовао је и жртве злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. године нацистичкa Принц Еуген дивизија побила 1290 недужних душа, међу којима 549 дјеце и младих до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. Дан њиховог спомена биће и даље 7. јун.

 

У саставу њемачке Принц Еуген дивизије, која је извршила злочин у Пиви, био је велики број фолксдојчера и босанско-херцеговачких усташа, а у покољу у Велици су, осим Њемаца, учествовали и балисти и вулнетари (тзв. муслиманска милиција) из Плава, Гусиња, Бихора и са Косова и Метохије, од којих су многи послије рата, чак, уживали повластице.

 

Ови нацистичко-фашистички злочини се, сразмјерно броју становника Велике и Пиве, по монструозности и року извршења сматрају међу најтежим у Европи. То страдање је збратимило Величане и Пивљане, тако да се последњих година заједнички сјећају жртава у Долима 7. јуна и Велици 28. јула.

 

У већ постојећем спомен комплексу у Долима, сродници и потомци потомака пострадалих, сложна браћа Пивљани су са великом љубављу саградили спомен цркву Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, а за покој душа пивских мученика побијених на правди Бога. Цркву је 7. јуна 2006. године освештао Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

У навечерје празника преподобног Никодима Светогорца, 26. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је четврто издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост четврте емисије био је протопрезвитер-ставрофор Милорад Голијан, са којим је разговарао протопрезвитер Иван Цветковић, парох у Мудраковцу надомак Крушевца. 

 

 

Прота је у оквиру емисије надахнуто говорио о важним темама хришћанског етоса, са посебним нагласком на празник Светог Архангела Гаврила чијом радошћу је одисало вечерашње саборавање у емисији "Живе речи". У току емисије у видео облику питања су поставили и браћа и сестре који редовно прате емисију.

 

Поред проте Милорада Голијана, гост је био и презвитер Иван Терзић који је из свог парохијског Петропавловског храма читао акатист Светом Архангелу Гаврилу. 

 

 

Музички део емисије употпунила је наша млада и омиљена уметница ђаконица Даница Црногорчевић из Подгорице, која из техничких разлога није могла уживо да гостује, али чије су предивне песме њу оприсутниле и посебно украсиле нашу емисију. 

 

 

Извор: Живе речи

 

Благовесника нашег спасења, великог слугу Божјег, и радостоносног посланика к Пречистој Дјеви Марији, Архангела Гаврила хвалимо у песмама, по други пут му приређујући празнични сабор. Јер његов први сабор празнује се сутрадан по Благовести Пресвете Богородице, двадесет шестога марта; а сада се понова тај сабор његов празнује у светој Цркви, и понова се спомињу и прослављају његова чудесна јављања по Божјем наређењу.

 

Катихета Бранислав Илић: Свети Архангел Гаврило – служитељ тајне спасења

 

Презвитер Анђелко Додер: Сабор Светог Архангела Гаврила

 

Прилог Радија Светигора

 

 Он Мојсија, који избеже од Фараона, научи у пустињи - писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано! Ано! услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија. 

 

Исто тако свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Цречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: "Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!" - и одмах са мноштвом војника небеских запева: "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!" 

 

Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то - да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви. 

 

Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести Је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску. 

 

Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, света Црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега. 

 

 

По типику који се држи у манастиру Хиландару, данас се прославља Сабор хиландарских Светих.

Службу Сабору Светих и Преподобних Отаца у Хиландару просијавших, саставио је прота Мирко Р. Павловић 11/24. фебруара 1972. Поред овог празника, особеност хиландарских празника је и нарочито састављена служба за други дан Ваведења када се у овој светогорској обитељи празнују Преподобни Симеон и Свети Сава, заједно. 

 

Извор: Носталгија

 

Ко није упознао владику Јефрема тешко може схватити шта су истински ред и поредак, шта је потпуна посвећеност служби на коју је призван и изабран. Због тога и јесте заорао предубоку бразду у Винограду Господњем, по којој се данас, на мапи Српске Цркве, издваја Епархија бањалучка, која ни по чему не заостаје за било којом епархијом у Грчкој или Русији.

 

Било је потребно уложити много труда како би Епархија бањалучка изгледала како данас изгледа. Старе обрисе некадашњег изгледа данас блиставе Епархије неки су изгледа потиснули у памћењу, али је довољно погледати старе шематизме и видјети шта је све направљено за вријеме откако је епископ Јефрем преузео епархијско кормило. Довољно је рећи да је у протеклих 40 година у Епархији бањалучкој саграђено и освећено 279 нових храмова, обновљено је 60 порушених, тренутно је 36 у изградњи, а изграђена су 84. парохијска дома… Мало ли је?!

 

Наравно, није владика Јефрем све постигао сам, али без његових благослова, личног труда, огромне посвећености и љубави, надзирања и личне иницијативе, ништа не би изгледало како данас изгледа. Нема манастирског и парохијског храма који није доживио своје поновно васкрсење. Величанствени храм Христа Спаситеља у Бањалуци постао је најпрепознатљивији симбол и града и Епархије, а манастири Ступље и Осовица подигнути су из темеља, као и приједорски Милошевац који ће ускоро засијати у свој својој љепоти.

 

Неком будућем владичином биографу неће бити лако побројати све оно што је епископ Јефрем урадио за вријеме свог живота, за вријеме своје архипастирске службе. Због тога га ја и називам Новим краљем Милутином, јер је саградио више манастирских и парохијских храмова него било који архијереј у цјелокупној историји наше Цркве.

 

О самој личности епископа Јефрема нисам најпозванији да говорим и пишем, јер има оних који га познају и много боље и много дуже. Оно што сасвим сигурно знам јесте да епископ Јефрем ужива неподијељени углед међу српским архијерејима, због чега је, не без разлога, био један од кандидата за патријарха српског. Иако спада у ред тихих и скромних епископа, сусрет са њим је празник, истинска част, али и прилика да увијек сазнате нешто ново, да добијете користан братски савјет, али и руку помоћи када је то најпотребније.

 

Због свега што сам написао, а иза чега чврсто стојим, као човјек, монах и епископ, сматрам да смо епископу Јефрему сви помало дужни, јер нас је задужио много више него што смо му у стању вратити, било молитвеном захвалношћу или синовском оданошћу.

 

Епископ Јефрем је човјек какав се ријетко рађа. Он је човјек и епископ какав се постаје, самопрегорним трудом и посвећеношћу којом се ријетки могу похвалити. Због тога је част имати га за епископа, брата и пријатеља, за суграђанина и комшију.

 

Знам да то Бањалука и зна и препознаје, као што то зна свака црквена душа у Српској. Знају то и сва браћа архијереји, са којима епископ Јефрем састрадава и саслужује више од четрдесет година, бринући о Српској Цркви као о својој јединој кући. Нама остаје да га слиједимо, молећи се Господу да га поживи на многаја љета!

 

 

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

 

Пеђа није био обичан човјек, није био обичан историчар и мишљења сам да би читав православни свијет требао знати за њега, баш као што зна за Аја Софију. 

 

 

То што је Аја Софија претворена у џамију мене не чини мање православном, а њу не чини мање Црквом. Она ће увијек бити Аја Софија, Храм Премудрости Божије, подигнута 537. године, за вријеме Јустинијана. Увијек ће бити јединствен примјер византијске архитектуре, саборна црква и сједиште Васељенске Патријаршине. И да је сруше, она ће и даље бити Црква. И да на тим рушевинама подигну јавну кућу, и даље ће бити Црква. Не постоји објекат, човјек, држава, стратегија, геополитика, која ће учинити да Аја Софија не буде Црква. Чини ми се да су тога свјесни сви осим нас. Отуда силни очај који нас преплављује, нимало својствен и примјерен православним хришћанима.

 

Међутим, ово није текст о Аја Софији.

 

На данашњи дан, прије годину дана у Острогу, у 54. години живота, се упокојио историчар Пеђа Вукић. Пеђа није био обичан човјек, није био обичан историчар и мишљења сам да би читав православни свијет требао знати за њега, баш као што зна за Аја Софију.

 

Одрастао је, радио и живио на Цетињу, које га никада није прихватило. Физички неугледан, а сви су знали, сви Цетињани, чувени перјаници, јунаци, љепотани, да му нису ни до чланака. Томе је доприњела и његова животна оданост Христу, Цркви и српскоме роду, јер по његовим ријечима, како може да припада другом народу, коме нису припадали Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки. Светом Василију је и посветио свој дипломски рад, за који је остала чувена анегдота, гдје га професор одушевљено пита:

 

„Па како, колега, ви то све знате?!“

 

„Их, ја сам ви то све знао у петом основне.“

 

Био је ходајући архив. Уважавали су га академици и доктори историјских наука, и неријетко, питали за мишљење. Пеђа није био добар историчар, ни одличан, он је био геније. Читав живот посветио је науци у служби Цркве. Историјске чињенице је износио прецизно и живо, и била је милина слушати га. Увијек се научним аргументима борио против историјских неистина, упорно и за све нас.

 

Никада се није смијао, а знао је да насмије све својим духом и духовитошћу. Био је мученик, што од искрених, што од сурових пријатеља, како каже у свом опроштајном говору, снимљеном у манастиру Острог, мало прије смртнога часа. Био је и остао права свјетлост свијету, истински син Премудрости Божије по благодати.

 

Иза себе је оставио широк опус стручне литературе и неколико књига духовне поезије.

 

 

Била је част познавати га.

 

 

Извор: ИН4С

 

У навечерје празника светог Антонија Печерског, 22. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је треће издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост треће емисије био је Његово Преосвештенство Епископ Г. милешевски Атанасије (Ракита), са којим је разговарао катихета Бранислав Илић. Поред владике Атанасија гост је био и презвитер Слободан Лукић, парох црмнички, који је читао акатист Светом Петру Цетињском, а потом се обратио надахнутом беседом.

 

Повезан садржај: 

 

Живе речи ТВ: Епископ милешевски Атанасије - Власт Црне Горе наставља да користи преговоре у политички маркетинг!

 

 

Свети Петар Цетињски је узданица Црне Горе и целог српског народа, јер је био пример истинског пастира који је сав свој живот предао на служење Богу и своме народу, истакао је отац Слободан у свом пастирском слову.  

 

Говорећи о Цетињском чудотворцу, парох црмнички је указао на састрадавање светог Петра зарад мира и слоге у повереном му народу. Свети Петар Цетињски је био миротворац, који је у том, нимало лако времену, мирио завађени народ, братимио људе, и тако испунио оно што је Црква очекивала од њега, подсетио је отац Слободан. 

 

Поредећи данашња искушења са тешкоћама која су била на плећима Светог Петра наш гост је позвао да се опоменемо речи Светога Петра носећи у нашем бићу истину да је Црква непобедива.  

 

У средишњем делу емисије као члан Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске презвитер Слободан Лукић је предочио концепт рада и посебно истакао да је све усмерено на активном богослужбеном животу. Са жаљењем отац је напоменуо да богоборна власт Црне Горе са нападима и дискриминацијом не заобилази ни веронауку, те тако верска настава није део образовног система. 

 

Патријарх Гаврило је одиграо значајну улогу у уједињењу Црне Горе и Србије, састрадавао је својим народом и тако послужио Богу и роду своме, истакао је монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске у документарном филму “Век уједињења - патријарх Гаврило”, чији је аутор Сава Самарџић, у продукцији ТВ Храм. Поред монаха Павла сабрата стањевићке светиње, о патријарху Гаврилу Дожићу говорили су протопрезвитер др Александар Средојевић и мср Растко Ломпар. 

Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!
 

Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом!

 

Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист /ПДФ/


Стихира Тројеручици


Тропар Тројеручици - поју ватопедски монаси


Ђакон Вељко Васиљев: Чудесна икона Пресвете Богородице Тројеручице


Прилог Радија Светигора
 

 

Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.

 

Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах.

 

Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило.

 

После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела.

 

После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.

 

Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу.

 

После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу.

 

Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору.

 

Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.

До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.

 

Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века.

 

Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај.

 

Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.

 

Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.

 

Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.

 

Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја.

 

Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице.

 

 

“У давна времена причале су беле срне: земљом је прошао Он: Свеблаги и Свемилостиви, и земљу у рај претворио. Где је стао, ту је рај настао. На сва бића и на сву твар из Њега се лила бескрајна доброта, и љубав, и нежност, и милост, и благост, и мудрост. По земљи је ходио, и небо на земљу сводио. Звали су га Исус. О, ми смо у Њему виделе да човек може бити диван и прекрасан, само кад је безгрешан. Он је и нашом тугом туговао и са нама плакао због зала што нам их људи починише. Био је са нама, а против творевина људских: греха, зла и смрти. Волео је сва створења нежно и самилосно; миловао их неком божанском сетом; и бранио од људског греха, од људског зла, од људске смрти. Био је, и заувек остао – Бог наш, Бог тужних и уцвељених створова, од најмањих до највећих.

 

Само они људи који личе на Њега – мили су нам. Они су род наш, и бесмртност наша, и љубав наша. Душа је тих људи саткана од Његове доброте, и самилости, и љубави, и нежности, и благости, и праведности, и мудрости. Њихова је интелигенција божански мудра, божански добра, божански кротка, божански самилосна. И они личе на светле и свете анђеле. Јер велика интелигенција и велика доброта, спојене у једно, и јесте анђео.

 

Зато наша љубав сва хита ка Исусу свеблагом, сведобром, свемилостивом, свенежном. Он је – Бог наш, и Бесмртност наша, и Вечност наша. Његово Еванђеље је више наше него људско, јер је у нама више Његове доброте, Његове љубави, Његове нежности… Он, о! благословен Он у свима срцима и у свима нашим световима! Он – Господ и Бог наш! Он – наша слатка утеха у овом горком свету који пролази, и наша вечна радост у оном бесмртном свету који наилази…

 

Свети Јустин Ћелијски, 

Срна у изгубљеном рају

 

 

Извор: Епархија жичка

 

“Ако нас је Отац Небески привукао Сину Своме Јединородном и Сабеспочетном, показавши нам, макар и у границама наших слабих способности, дубоку мудрост Свог Слова-Логоса и неприступачну висину Његове Љубави – онда ћемо увидети да у Богу нема трагедије. Она је присутна само у људским судбинама, када њихов идеал не прелази земаљске границе. Христос уопште није трагична личност. 

 

Његовим свекосмичким страдањима је потпуно стран елеменат трагизма. Љубав Христова је за све време Његовог пребивања са нама на земљи била многострадална: O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Плакао је због Лазара и његових сестара (Лк. 11,35); туговао је због бездушности Јевреја који су убијали пророке (Мт. 23,30 и даље); у Гетсиманском врту је Његова душа била жалосна до смрти и зној је његов био као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38; Лк. 22,44).

 

Он је живео трагедију целог човечанства, али та трагедија није пребивала у Њему самоме. То се види из речи које је изговорио Својим ученицима можда на кратко време пре гетсиманске свето-искупитељске молитве: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). И још: нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,32-33). А на неколико недеља пре Голготе: поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати … и убијен бити, и трећи дан … устати (Мт. 16,21). И опет: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23,28). Није у Њему трагизам, него у нама.

 

Слично томе и хришћанин који је добио дар љубави Христове, при свој свести о још недостигнутој пуноти, избегава трагизам свепрождируће смрти; у сапатничком болу и плачу молитве за свет он не постаје жртва безизлазног очајања коначне пропасти. То постаје још јасније када молитва, ма на који начин, уђе у вековну струју Гетсиманске молитве Христа: када су пробијене уске границе индивидуума, срушен зид времена и када је човеку дато искуство стања „Aзъ Есмь“. Осећајући у себи животвореће дисање Духа Светога, који се у њему моли овом молитвом, човек предосећа и коначну победу Светлости. “

 

Свети Софроније Нови Есекски, 

О молитви

 

Извор: Епархија жичка

 

Књига „Хришћанска баштина Косова и Метохије“, сада је доступна и у електронском формату на енглеском језику. „Захваљујући љубави српског владике Максима из Калифорније, имамо посебну прилику да читамо вредну књигу Хришћанска баштина Косова и Метохије онлајн. 

 

Кроз чињенице и документе боримо се против покушаја крађе наше баштине“, објавио је игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић на Твитеру, преноси Радио “Конакт плус”. Ово изузетно значајно дело у електронском формату можете погледати: ОВДЕ