Живе речи утехе: Живе речи утехе

Свети новомученик Вукашин из Клепаца

Fri, 29 May 2020 08:51:09 +0000

Овај павославни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине).

Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом.

Свети Вукашин Јасеновачки у логорашкој историји Срба

Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на "неким шумским радовима", али изгледа да се био склонио "у шуму", тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот.

Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.

Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић". Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке "Независне Државе Хрватске", тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмер ност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!"

Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.

Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукађина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

Тропар Светом новомученику Вукашину Јасеновачком

Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче,

Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац.

Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше

„Само ти дијете ради свој пocao", јер нама је Христос живот вјечни дао.

Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети свештеномученик Теодор, Епископ вршачки

Fri, 29 May 2020 08:43:39 +0000

Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.

Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма: „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“

Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Град Вршац данас прославља своју градску славу – светог владику Теодора. Света Литургија се служи у храму на Вршачком брегу, посвећеном овом свештеномученику.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ

Ђакон Александар Петровић: Све што Христос има, Он жели нама да дарује!

Thu, 28 May 2020 15:26:28 +0000

„Бог Отац како љуби Сина, тако љуби и човека. То значи да је човек заиста позван да буде Бог по благодати“, једна је од поука које је у спасовданском издању емисије „Сведочења“ упутио ђакон Александар Петровић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ Предшколске установе „Милица Ножица“ у Ваљеву.

Слушаоцима Радија Источник он је приближио одломак из Светог јеванђеља по Јовану (17, 1- 13), у коме је описан управо догађај Вазнесења Христовог, завршетак земаљске мисије Сина Божјег.

Извор: Радио Источник

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXV

Thu, 28 May 2020 15:24:04 +0000

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

Звучни запис емисије

Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.

Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.

Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.

Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.

Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.

У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.

Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Презвитер Арсеније Арсенијевић: Победа над пандемијом страха!

Wed, 27 May 2020 13:54:24 +0000

Зашто се 40 дана после празника Васкрсења Христовог поздрављамо са „Христос воскресе“ и у току Литургије певамо васкршњи тропар, шта се дешавало од Вазнесења до Тројичиндана, нека су од питања која смо данас поставили јереју Арсенију Арсенијевићу старешини храма Вазнесења Господњег у центру Београда.

Звучни запис емисије

Како можемо повући паралелу између збуњених и уплашених апостола (после Васкрсења и Вазнесења Господњег) и нас данас? „Христос је рекао да ће сви они који живе по Богу бити гоњени“ подсећа о. Арсеније и напомиње да „то гоњење никад у ствари није ни престало, само је у неким историјским периодима имало већи или мањи интензитет“.

„Због недавних турбуленција смо имали прилику да поразмислимо о свом односу према Богу“ каже о. Арсеније који додаје да је изгледа тренутно светски тренд да се сузбија „религиозност и потреба људи да се окупљају на молитви“, што се може односити и на „увезени термин социјална дистанца“.

Отац Арсеније појашњава да је нама благодат Духа Светога понуђена свакога тренутка и ако је имамо - она изгони страх. „Ми смо нашу религиозност спојили са неким комформистичким начином живота данашњице, али тај комформизам нам је дат привремено - ми ћемо се ипак од њега растати, није наша одлука када“ каже о. Арсеније и подвлачи да „наш фокус и бављење у животу треба да буде Христ, а не антихрист“.

Извор: Радио Слово љубве

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXIV

Wed, 27 May 2020 13:53:33 +0000

Звучни запис емисије

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Васкрс је увек са нама

Wed, 27 May 2020 13:52:38 +0000

О томе како да изађемо из зачараног круга страсти у радост Васкрса говори нам старешина храмова Покрова Пресвете Богородице и Новомученика и исповедника Руске Цркве у Акулову, митрофорни протојереј Валеријан Кречетов.

– Оче Валеријане, зашто људи данас уместо да се радују често падају у чамотињу?

– О преподобном Серафиму Саровском се у једној песми поје: „Ево, он је у невољама, као ми у срећи, радостан, спреман да положи душу своју за друге!...“ Гордост је корен свих страсти. То је кад човек нема праву слику о себи. На пример, мисли да је паметнији од других. А кад се истина бар мало открије, види да у ствари није такав и пада у чамотињу. То значи да се чак није разочарао у себе, већ у своје фантазије о себи. Зато Господ човеку често не открива сву његову ништавност, да не би пао у очај.

– Да, потпуно је друга ствар да човек од исповести до исповести покушава да види себе онаквог какав јесте, испред Крста и Јеванђеља на налоњу, уздајући се у свом спасењу у Господа, а не у своје „заслуге“.

– Боље је да човек уопште нема високо мишљење о себи. Постоји следеће поређење: човек је попут разломка, бројилац је оно што заиста јеси, а именилац је оно што мислиш о себи; што имаш веће мишљење о себи, тим је мања вредност разломка. Док страсти расту из гордости, основа свих врлина је смирење. Светитељ Теофан Затворник је говорио: „Ако се смириш, половина твојих невоља у животу ће престати да постоји.“

– Да ли ће нестати или ће човек једноставно престати да их примећује?

– И једно и друго. Речено је: дрво крста расте на земљи нашег срца. Дрво „на изворима вода“ (Пс. 1: 3) – односно оних страсти које врију у мом срцу. Колико год тежак био наш крст сами смо одгајили дрво од којег је он направљен. И крст ми је послат да би ми се душа очистила. Чим невоља или болест донесу унутрашњу духовну корист Господ може да склони или олакша крст. А и потпуно другачије ћемо се односити према невољама. Отац Јован (Крестјанкин) је говорио: „Наступило је време кад се човек спасава само невољама. Зато свакој невољи треба да се поклонимо до земље и да јој целивамо руку.“

– Васкрсу претходи Велики пост. Нецрквени људи се ужасавају: „Шта то значи, да ни телевизор не могу да гледам? Ни нешто укусно да поједем, ни да се забавим?!“ И како човек да „не падне у чамотињу“?

– Напротив, пост умножава радост! У Уставу постоје дани строгог поста – то је посебно време покајања, а покајање је увек праћено радошћу. И кад да се једе храна на уљу, човек то ни не примећује, а радост се умножава. Онда, видиш да је и риба дозвољена – опет се радујеш! А кад се човек омрси то је велије утјешеније, односно велика утеха.

Раније и кад је био мрс у кући није увек било биљног уља. А сад чим почне пост људи причају: „Шта то значи, да једем само кашу?“ – негодују. А раније, нарочито у послератним годинама, човек би, кад би му неко понудио кашу, био већ, што се каже, на врхунцу блаженства. „Шта, да једем само хлеб?“ – питају се данас људи у неодумици. А некад је радост била да човек има корицу хлеба! И сви смо тада били радосни! Нешто имамо, и хвала Богу на томе!

А људи који не посте су у свему презасићени и чак ни не претпостављају зашто су тако мрзовољни. Ово се односи и на супружнички живот. Ако се људи који се воле уздржавају с времена на време, биће пожељнији једно другом.

Грци, узгред речено, реч „чамотиња“ преводе као „радозналост“. Наш руски мислилац Иван Иљин је истицао да радозналост као усисивач увлачи све одреда, не гледајући шта је шта, само да буде нешто ново. „Свако мало, – пише он о радозналом човеку, – треба га тешити нечим новим, треба му пружити неку нову наду. Он пажљиво разгледа и ослушкује свет: да се у њему није појавило нешто ново. Шта? Није важно! Нешто непознато, недоживљено, нечувено. Иначе му прети опасност...“

– „Чамотиња је унука досаде, а кћерка лењости,“ често је говорио преподобни Амвросије Оптински.

– Да, и лењост је, као што је неко истакао, покретач напретка. Али је она и његов резултат. Ево, сад се, у данима Великог поста, чита молитва преподобног Јефрема Сирина: „Дух праздности, унинија, љубоначалија и празднословија не дажд ми...“ Заиста: прво иде доконост, а за њим чамотиња.

– А за чамотињу су свети оци говорили да она представља раслабљеност душе и тела...

– Међу омладином је данас ова реч чак популарна: „раслабити се“ (опуштено, прим. прев.). Сачувај Боже! Да будемо раслабљени?! Зато и падају у чамотињу.

– То је неки зачарани круг. Постоји израз „демон врти човека“. Иако, неки кажу да се чамотиња дешава и под маском узавреле делатности, али је она исто тако некако празна, као центрифуга, кад човек више није свестан шта ради и због чега. „Да премештам папире с једног места на друго?“ – дешава се да схиархимандрит Илиј (Ноздрин) овако негодује на московску вреву дајући људима благослов да се враћају на земљу.

– Преподобни Серафим Вирицки је говорио: „Русија ће живети од земље.“ Ми раније нисмо имали времена ни да нам буде досадно, ни да будемо лењи, и зато нисмо ни падали у чамотињу! Док смо расли требало је да носимо воду, и да цепамо дрва, а кад дође пролеће – да копамо, садимо, заливамо, онда да плевимо, окопавамо, после – да скупљамо летину. Ако се добро не ознојиш, нећеш имати шта да једеш. Тако смо навикли да радимо. Ја и сад не схватам: како човек уопште може да падне у чамотињу? Ја немам довољно времена! Кад да будем мрзовољан? Немам кад! То је кад „не знаш шта ћеш с временом“ – наравно, човека ће обузети мрзовоља, а ако нема времена, неће му бити ни до чамотиње!

Данас су људи смислили чак и „лењивац“, даљински управљач: да би укључили телевизор не морају да се помере с кауча. Теленаркоманија је постала уобичајена појава. Људи су, нажалост, заборавили првобитни назив филма – „илузион“, односно, то су илузије. И тако живе од некаквих авети, фатаморгана. Одсуство стварног живота приморава савременике да измишљају непостојеће проблеме: ово није како треба, оно није како треба – и да се стално осећају несрећно...

– Каже се да непријатељ делује кроз уобразиљу.

– Свети оци га називају „уметником“, он молује слике пред човековим мисаоним погледом. Дешава се да почне да подсећа на нешто из прошлости подстичући човека на злопамћење. Или га више наводи на снове о будућности. Притом зна коме ће шта да подметне. Једном улива страх. Омладину углавном наводи на снове о неком неоствариво луксузном животу препуном фантастичних задовољстава, саблажњава их како би се касније осетили преваренима и пали у чамотињу. Речено је: људи две ствари чине безумно – муче се због онога што је већ прошло или због онога што још није наступило.

– Али, човек опет због гордости оптужује себе: „Па како сам могао?!“ (а ко си ти, заправо, па да не падаш?) – или не може да се помири с неким околностима: „Због чега?“ – или их се плаши.

– Треба да имамо на уму: оно што добијамо у животу није због наших грехова. Реци човеку да му је нешто послато због грехова, па ће пасти у још већу чамотињу. Не, у Писму је речено: „Не по безаконијам нашим сотворил јест нам, ниже по грјехом нашим воздал јест нам“ (Пс. 102: 10). Односно, оно што нам се дешава у животу добијамо по милости, а не по греховима! По нашим греховима би могло бити и горе.

Код нас у Акулову поред храма је сахрањен владика Стефан (Никитин), он је три године провео у логорима, затим га је Господ удостојио да постане епископ, а упокојио се 1963. године у Недељу жена-мироносица, за време проповеди. Господ је мене, грешног, удостојио да разговарам с њим. Он пита: „А да ли знаш ко је неправедни судија (в.: Лк. 18: 1-8)?“ – „Па ко је неправедни судија, – одговарам, – онај који ипак није издржао...“ – „Ма не. То је Бог.“ – „Како Бог?! Па судија је неправедан!“ – „Да, наравно, – каже владика, – Господ је Судија неправде, јер кад би био Судија правде, био би приморан да погуби све нас. А Он је милостив према нама. Суди нам „по велицјеј милости Својеј“ (Пс. 50: 3).“ А по правди се тако не суди!

– Преподобни Пајсије Светогорац је једном рекао да је: „Противотров за чамотињу – славословљење Бога“!

– Дешава се да се људи жале: „Ох, што ми је живот тежак!“ Питам: „Јесте ли некад абортирали?“ – „Да, да...“ – „Знате, за једно такво убиство сопственог детета (а то је убиство) људи су по земаљским законима раније осуђивани на 25 година затвора. А казне се још и сабирају: за два убиства – 50 година, за три убиства – 75 година затвора. А ви сте на слободи...“

– Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) је истицао да чамотиња потиче од неправилног погледа на недаће, кад се човек „загледа“ у њих као у нешто непролазно. Али ако трезвено процени своје грехове, испоставља се да...

– Свети оци су знајући да Господ за трпљење невоља опрашта грехове, сами тражили шта ће потрпети од некога. Ми често не треба ни да тражимо. Просто потрпи човека који се налази поред тебе, то је твој доброчинитељ! Сам Господ ти тако пружа прилику да опростиш: ти си опростио – теби је опроштен неки бивши грех. Тако ће ти се бар делимично отписивати дуг. А кад постанемо свесни колико је велик наш дуг, из све снаге ћемо се трудити да га гасимо „профитом“: „...Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5: 44).

– Али зар нам се не шаље свака невоља због грехова? Код светог Марка Подвижника има таквих речи.

– Код мене је дошао један слуга Божји, довео је сина: „Оче, секира се због тога што га задиркују у школи.“ „Чедо, – обратих се детету, – има једна изрека: велик је онај човек који се не вређа на увреду, а свет је онај коме похвала не чини штету. Пошто још увек ниси свет, они желе да те учине великим.“

– Значи, шта год да се деси, верници имају повода да се радују, благодаре, опраштају и васкрсавају. Васкрс је стални. Све је по речима апостола: „Увек се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите“ (1 Сол. 5: 16). Чак и кад грешимо, а грешимо стално, можемо да се покајемо – и то је радост!

– Речено је: „С нами Бог, разумјејте, јазици, и покарјајтесја, јако с нами „Бог“ (Ис. 8: 9). Кад имамо такво покровитељство просто немамо права да падамо у чамотињу! Чамотиња потиче од тога што заборављамо Бога.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXIII

Tue, 26 May 2020 09:33:49 +0000

Звучни запис емисије

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Упис на Академију Српске Православне Цркве за уметност и консервацију

Mon, 25 May 2020 19:27:11 +0000

Канон јеврејске Библије

Mon, 25 May 2020 19:24:36 +0000

Неке светске религије имају своје свете списе као што су јудејство, самарјанство, хришћанство, ислам, конфучијевство, таоизам, будуизам, хиндуизам, зороастризам, док друге религије њих немају (W. C. Smith 1977).

Јудејство и хришћанство тврде да имају Богом инспирисане списе; хришћанска Библија садржи јеврејске књиге, док јеврејска Библија не садржи чисто хришћанске списе – Други (Нови) завет. Онај заједнички део међу њима, мада су књиге другачије поређане по садржини у јеврејској и хришћанској Библији, код хришћана се назива Стари завет, да би Јевреји казали само Библија, што је била Библија ране Цркве. Пре но што је настао новозаватни канон, оно што је најчешће цитирано у Новом завету, и у већем деку тадашње хришћанске литературе, био је грчки превод Старога завета који је садржавао више књига него данашњи протестантски Стари завет или Јеврејска Библија. Протестанстко/јеврејски Први завет (Стари завет) често се нетачно зове Јеврејска Библија. Да будемо тачнији, Стари завет (да ли се притом мисли на протестантски или на Септуагинту, LXX) може се такође назвати Први завет. Све до недавно, хришћански Стари завет, било православни, римокатолички или протестантски, садржи више књига него у јеврејској Библији; до позног 19. века протестанти су одбацивали јеврејске тзв. апокрифе или девтероканонске књиге, које је преживело фарисејско-рабинско фарисејство изостављао из своје Библије барем до краја 1. века по Хр. Самарјани, такође наследници древног јудејства, прихватају само Пентатеух (Петокњижје), Тору као каноску.

Мухамед, очигледно једини писац Корана, преузео је предања из обају завета (Библије) и унео их у своју Библију ислама у 7. веку; с друге стране, и јудејство и хришћанство су прихаватали чињеницу о ауторству више лица својих књига, као и да се не зна писац неких књига (псевдоанимност). И док у исламу на Коран гледају као на директно Божје откривење, на јеврејски и хришћански канон се гледа као на људска сведочанства тих Божјих откривења (Pokorny 1984: 486–96). Кад човек употреби реч „канон“, он мора јасно навести на коју вероисповест мисли чак и у оквиру хришћанства и јудејства; и у једној и у другој религији има и било је у старини више од једног канона у смислу заокружених зборника свештених књига држаних за канонске. А у последње време реч „канон“ се употребљава да означи рабински корпус поред Библије или можда уместо Библије (Neusner 1987: 43–51).

2. Етимологија речи „канон“

Реч „канон“ долази од грчке речи kanōn, која је изведена од семитског корена (јеврејски qāneh, асирски qaň, [сумерско-акадски qin, угаритски qn). У грчки је прешла као kanna или kanē, у латински као canna, а даље у енглески као cane. Првобитно је значила трску (енгл. cannon) и почела је означавати нешто чврсто и право. У грчком је реч употребљавана да означи пречагу, ткачев чунк, штап за завесу, или штап држан да се извлачи права линија, висак или стални показатељ мере као што је лењир, либела. Затима је узела метафорично значење као што су модел, стандард, парадигма, граничник, хронолошки списак и преглед уплата пореза и дажбина. У Новом завету канон оначава правило, стандард (Флп 3,16 у неким рукописима; Гал 6,16) или меру правила (2 Кор 10,13-15-16). У раној црквеној књижевности поче се употребљавати у смислу библијског закона, идеалне личности, члана вере, учења, у смислу каталога, таблице са списком лица рукоположених или освештаних (Metzger 1987: 289–93). Ориген (умро 254.г.) употребљава реч у смислу списка, зборника богонадахнутих књига, но св. Атанасије (умро 377.г.) био је први за кога се зна да је сачинио такав зборник богонадахнутих књига у својој ускршњој посланици из 367. г. кад је у Нови завет унео 27 књига.

3. Други коришћени изрази

О Библији (овде: Старом завету) говори се као о Писму (Јн 2,22; Дап 8,32; 2 Тим 3,16 и др.) или Писмима, списима, свештеним списима, књизи, свештеним књигама. Међутим, употреба оваквих израза не казује тачно на које књиге се мисли осим на Закон и Пророке у јеврејском троделном канону (Закон, Пророци, Списи). Међутим, изражена је сумња у то да ли је израз Писмо синониман са изразом „канон“ (Sundberg IDBSup, 137; cf. Metzger 1987: 30). Исто се односи и на изразе употребљене у јудејству, где је израз књиге (sĕpār m) означавао свештене списе, но без подробне одредбе (Дап 9,2; Мишна, и др.)

Израз свете књиге (siprê haqqōdeš), кориштен у средњовековним коментарима, такође је био неодређен по питању на шта се односио у целокупној јеврејској књижевности. У прологу књизи Исуса сина Сирахова (Еклезиастику) на грчком, коју је на тај језик превео пишчев унук (по предању,132.г. пре Хр.), изрази друге књиге наших отаца и остале књиге такође су неодређени по питању на шта се односе. У танаитско доба израз „ван књига“ (sĕpār m h tzōn m) скован је да означи књиге које нису у јеврејском канону (Sanh. 10:1), па и онда је кориштен углавном да означу нејеврејску или нерабинску књижевност, а не да специфично означи јеврејске списе ван јеврејске Библије.

Прецизнија по садржини јесте реч miqrā˒ (читање; в. арап. qur˒an) која се односи на Писмо и почива на обичају читања наглас окупљеним верницима тамо где превладава усмена култура, што се и данас чини као усмено библијско назидавање, читање вернима зачала у већини јеврејских и хришћанских богослужења; реч је била често коришћена, и још се користи, да означи Писмо, за разлику од Мишне, Мидраша или друге јеврејске књижевности.

Други израз свети списи (kitbê haqqōdeš) употребљава се да означи свете или богонадахнуте списе, али не искуључиво Библију (Šabb. 16:1; B. Bat. 1: крај; t. Beṣa 4 [Blau JEnc, 141]), што је још један податак о томе да је било неопходно разлучити између надахнутих и канонских књига (Šabb. 16:1; B. Bat. 1: крај; t. Beṣa 4 [Blau JEnc, 141]). Реч Тора, као многе друге речи у раној јеврејској књижевности, има и уско (sensus strictus) и шире значење (sensus latus). И док се може односити строго на Пентатеух (Петокњижје), може означавати и целу Библију, а може се узети сасвим широко у смислу да указује на сву јеврејску верску књижевност, или се може употребити као виртуални синоним самог јудејства (Sanders 1987: 111–14).

Слично, реч номос у Новом завету и другде може значити закон или обичај, уредбу, упутство или учење (Pasinya 1973). Сама реч Пентатеух је скуп наратива, приповедања и законских уредби (Sanders 1987: 43–60, 115–23); и заиста, један велики јеврејски философ (Heschel 1972) сматрао је да је и само јудејство сачињено од халаке (halākāh) и хагаде (haggādāh) (закона и наратива, приповедања).

Други израз употребљен за Свето Писмо је hakkātûb, оно што је написано, али овај израз је обично праћен називом библијске књиге; све што је написано или можда све Писмо јесте рани израз и може се наћиу 2 Тим 3,16 (pasa graphē).

Израз савез или завет чини се да је у начелу хрушћански израз којим се означава Стари завет (2 Кор 3,14), мада је Сирах очигледно употребио израз „књига Завета/савеза“ (24,23) под којим се подразумева Пентатеух (уп. Изл 24,7; 2 цар 23,2.21 где исти овај грчки израз преводи јеврејски израз sēper habber t).

Међу друге коришћене изразе спада и: „оне (књиге) које прљају руке“ (Yad. 3:5; 4:5, 6), што је блиско ономе на шта се обично мисли изразом канон; па ипак, није сасвим јасно како је израз настао (JEnc 1: 141) или чак да ли је коришћен да означава оно што је канонски

in sensu stricto (Leiman 1976: 102–20).

Најзад, један од најчешћих израза коришћених кад се у Талмуду и Мидрашу мисли на Библију, а можда најчешћи у јеврејском говору у сваком савременом језику јесте Танак¸ што је акростих сачињен од првих слова којима почињу три дела јеврејске Библије: Torah (Пентатеух, Петокњижје), K etûb m и (Пророци) и N eb ˒ m (Списи или Агиографа).

4. Основна употреба речи „канон“

Постоје две основне употребе речи канон: једна се односи на облик, садржај, зборник ограниченог боја свештених књига, а друга се тиче његове функције. Традиционално, на њега се гледа као на ауторитативну збирку књига (norma normata - садржај) и као на збирку ауторитативних књига (norma normans - функција) (Metzger 1987: 282–88). Међутим, реч обим, садржај односи се више на број и распоред књига садржаних у канону заједнице, док се појам функција односи више на то како је та заједница користила тај канон. Оба израза имају посла са разматрањем питања о предканонским и протоканонским књижевним и историјским чињеницама, као и с чињеницама које би биле резултат евентуалног фиксирања текста канона.

Б. СПОЉНИ ОБЛИК (САДРЖАЈ) КАНОНА

1. Ванбиблијски докази

Ознака Танак тачно претпоставља устаљени облик јеврејске Библије: Тора, Пророци и Списи. Почетком 2. века пре Хр. овај трећи део почео се неодређено наводити у прологу књизи Еклезиастику (Исуса сина Сирахова), коју је написао пишчев унук 132. г. пре Хр. (или 116.г. [Kahle 1959: 216]; или 110.г. [Bickermann 1944: 344]). Он је очигледно знао једино за парафразу каква је: „и други који су га пратили/ишли за њим“ или „друге књиге отаца“ или „и остале књиге“.

Много се расправљало о неодређеном изразу у Филоновом спису Vita Cont 25, где се спомињу закон и прорицања (оракли) предани устима прорка, и псалми...; или израз „они читају свете списе и траже мудрост из своје древне философије коју држе за алегорију“ (Vita Cont 28). Такви изрази се могу сматрати указањем на закључени канон трећег дела Библије, на Списе.

Прва два дела Библије, Закон и Пророци, посведочени су у Новом завету (Мт 5,17; 7,12; 22,40; Лк 16,16; Јн 13,15; 24,14; Рим 3,21) (в. „Мојсије и Пророци“ у Лк 16,29.31), али трећи део Библије све до краја 1. века по Хр. остаје аморфан (без јасног облика) у свим таквим споменима старозаветних књига; у ствари, није јасно кад се и израз Танак први пут појавио (Aicher 1906: 1–53). Недавна темељита истраживања функције Светога писма у Мишни не пружају податак о троделном канону у смислу како се Свето писмо наводи или на њега алудира осим Торе (Pettit 1988). Троделна подела, где трећи део нема још чврст назив као Списи (или Агиографа), наводи се у Сир 39,1; 2 Мак 2,13-14; Лк 24,44. У Лк 24,44 израз „Закон Мојсије и Пророци и Псалми“ навео је Васкрсли Христос на путу за Емаус. Неодређени израз psalmois код Луке могао би означавати збирку јеврејских верских текстова, али је можда одређивао збирку псалама какву знамо у библијској књизи Пслалтиру, но по свој вероватноћи учвршђен облик Псалтира посведочен је у 4-5. веку по Хр. и у каснијим рукописима LXX или у 10. веку и у каснијим масоретским рукописима, што би могли да претпоставе поједини свици и фрагменти псалама међу рукописима с Мртвог мора. Ако би се Филон и други узели за сведоке, могло би бити сумње у то до које мере се ширио на прелазу у хришћанску еру поред Пентатеуха (Barthélemy 1984: 10–14); но, ако би се Кумран схватио буквално или новозаветно сведочење у том истом временском оквиру, човек би се запитао да ли је стварно онај број књига сматраних за функционално канонске још увек био неустаљен (Barthélemy 1984: 15–19).

Дуги енкомиум, увод у знамените људе у Сир 44 – 49 наводи да је писац Еклезиастика знао за Закон и Пророке како их ми имамо, па и за назив Дванаест пророка; уз то, чини се да цитира Малахију 3,23. Очигледно да је такође знао за велики део Списа. Он одражава веома стару традицију (Амос 6,5) да је Давид био музичар; „сваким делом својим исповедао је Светог Јединог Вишњег речима славе. Свим срцем својим певаше (húmnēse) и возљуби Створитеља свога. И постави паслмопојце наспрам жртвеника...“ (Сир 47,8-9). Такође му је било познато да су се туђини дивили Давидовим песмама, изрекама, причама и тумачењима (47,17). Но из тога се не види, осим ако не допустимо себи слободу машти, да је Син Сирахов познавао Псалтир какав имамо у средњовековним масоретским рукописима.

Књига 2 Мак изричито спомиње завет/савез са Аврамом, Исаком и Јаковом (1,2), као и предања о Мојсију и Соломону (2,4-12), списе и тумачења Немијина (2,13: „записи и подсетници“); такође показује познавање првих Јеремијиних пророштава (2,1-7). Веома значајан пасус тврди да је Немија основао библиотеку и сакупљао књиге везане за званична документа и пословања – по питању царева и пророка, као и по питању цара Давида, као и кореспонденцију царева поводом свештених дарова; да је Јуда Макавејац обновио ту збирку која је била ратом растурена (168.г. пре Хр.) и да је она постојала и у пишчево време (2,13-14).

2 Мак 2,13 спомиње цареве архиве Немијине („записе и подсетнике“), вероватно пророка Самуила и царева, а сасвим је могуће да је то била збирка Давидових псалама (Beckwith 1985: 434–37). Међутим, не може се установити да су према 2 Мак у питању Псалтир и сви Агиографи за које знамо да су добили облик и били канонске књиге у време кад је Јуда радио на књижевној обнови.

Фиксирани јеврејски канон какав је потврђен крајем 1. века по Хр. садржавао је 24 књиге (4 Језд 14,44-46). Textus receptus или рана штампана издања Јакова бен Хајима (Jakob ben Hayyim) на основу европских библијских јеврејских рукописа његовог времена (Blau 1902: 141, 144, col. viii) имали су овај редослед: 5 књига Петокњижја, 8 књига пророка (ИНав, Судије, Самуило, Цареви, Ис, Јер, Јез и 12 малих пророка) и 11 књига Списа (Псалми, ПрСол, Јов, Пп, Рута, Плач, Проп, Јест, Дан, Језд-Нем и Дневници). Постоји другачији распоред у трећем делу, Списима, у раним тиберијским масоретским рукописима на којима почивају данашња штампана издања јеврејско-арамејске Библије, но број књига од 24 остаје исти.

Јосиф Флавије (Против Ап. 1.39), Ориген (Јевсевије, Цркв. ист. 2.25) и Јероним (но једино у свом предговору књигама Самуиловим и о царевима) набројао је 22 књиге, према броју слова јеврејске азбуке, но такво схватање је можда било сасвим раширено у то доба. Такво бројање могло би бити кад би књига о Рути била унета у исти свитак (грчког превода или чак у јеврејски оригинал) с књигама Самуиловим (или с Псалмима), а Плач Јеремијин с Јеремијом (JEnc 1: 142; Leiman 1976: 133–34). С друге стране, кад је Јосиф у питању, могло би се рачунати само са 22 књиге као канонским до почетка последње четвртине 1. века по Хр. (Talmon 1987: 68). Јасно је да је много извесности о Јосифовом канону изведено из његовог списа Против Ап. 1.37-43 (Leiman 1976: 31–34; но в. n. 155!). Традиционално се у већини јеврејских заједница 1. века по Хр. рачунало с 24 књиге, осим у малом броју мидраша (нпр., Num. Rab. 18:21) где су мали пророци наведени одвојено, па се добијао број од 35 књига.

Књиге Јез, ПрСол, Пп, Проп и Јест биле су оспораване све до почетка 2. века по Хр. да би најзад задобиле пуноправан статус у канону. По мишљењу неких (Leiman 1976: 119–20; Beckwith 1985: 318–23; и Talmon 1987: 75–79), ових пет књига већ су сматране канонским и одељци у рабинској књижевности који бележе расправе по том питању, претпостављају да су биле канонске; исте ове поделе налазили су многи други како би истакли да је постојала права расправа о њиховом канонском статусу.

2. Масоретски текст

Поредак књига после књиге о царевима разликује се донекле све до 20. века, што се види из чињенице да данашња научна издања јеврејске Библије (BHK или BHS) још увек стављају Дневнике на крај трећег дела Библије или Списа, премда издавачи тврде да користе једино лењинградски рукопис, што је најстарији текст Танака, познат почев од позног 10/ поч. 11. века, који, као и његов старији (мада непотпуни) парњак, Aleppensis (925.г. пре Хр.) и многи други рукописи настали пре 12. века и касније, имају Дневнике као прву књигу тог одсека (в. BHS XI), као и углавном различит унутарњи распоред. Трећи одељак, осим Дневника, увек почиње Псалмима и завршава се Данилом и Језд-Нем, било да су Дневници стављени као прва књига пре Псалама или као последња после Јездре-Немије.

Биће да је редослед књига од Постања до 2 цар био фикисаран садржином и поретком вероватно до средине 6. века пре Хр. (Freedman IDBSup, 131–32), зацело до средине 5. века кад је Пентатеух, одн. првих пет књига прихваћено у том поретку од стране свих људи као једног човека, што значи од целе заједнице, као Књига Мојсијева (Нем 8,1) или као Тора (Нем 8,2: Закон) на несумњиво великој свечаности на тргу код Водених врата у Јерусалиму средином 5. века пре Хр. (458.г.? пре Хр.). Пентатеух (али и Хексатеух или чак Октатеух, односно Постање – Поновљени закони, а не Постање – Исус Навин или чак Цареви) постао је Тора за јудејство за сва времена због великог угледа књиге Поновљени закони и школе мислилаца, књижевника, писаца и приређивача који су њен углед раширили у постегзилском периоду 6. века (девтерономисти и други; Sanders 1972:9–20). Тору из које је читано тог дана у Јерусалиму донео је Јездра из велике изгнаничке заједнице у Вавилонији коју су Персијанци заузели. Међутим, редослед књига Постање – Цареви, без обзира на то што је Јездра хтео да их подели у две богослужбене целине (назване Тора и Рани пророци), без сумње је био учвршћен у писменом виду као историјски извештај углавном онако какав је био у Танаку до средине 6. века пре Хр. Пошто је такав редослед књига, без обзира на то какав је каснији распоред књига у јеврејском канону, очигледна је линија приповедања - почев од стварања света до вавилонског разорења Јерусалима и ропства; редослед књига од Постања до Царева учвршћен је рано кад је њихов текст био исписан на рукописима, много пре изума кодекса у 1. веку по Хр. Почев с Малим пророцима или књигама Тројице (пророка) било је више варијација.

Поредак књига Торе и Раних пророка установљен је од најранијих времена; међутим, поредак књига Позних пророка и Списа није био фиксиран (Yeivin 1980: 38). Два велика тиберијска рукописа, Leningradensis и Aleppensis (А) с раног 10. и 11. века, где се А слаже са следећим поретком после књига о царевима: Ис, Јер, Јез, Дванаесторица (поредак наведен већ у Сир 48,22 и 49,6-8), Дневници, Псалми, Јов, Приче Соломонове, Рута, Песма над песмама, Проповедник, Плач, Јестира, Данило, Јездра-Немија. Насупрот овоме, једна Бараита у Талмуду (B. Bat. 14b), која се најраније датира у 2. в. по Хр., и један број рукописа каснијих од тиберијског (Blau 1902: 143–44) слажу се у следећем редоследу: Јеремија, Језекиљ, Исаија и Дванаесторица; Рута, Псалми, Јов, Приче, Проповедник, Песма над песмама, Плач, Данило, Јестира. Јездра-Немија, Дневници.

Чак и пракса груписања Пет свитака (Мегилот: Рута, Песма над песмама, Проповедник, Плач, Јестира) понекад се напушта да би Рута била постављена на почетак Списа. Редослед међу књигама Пет свитака знатно се разликује у појединим рукописима без икаквог очигледног узорка. С настанком штампарства прва издања јеврејске Библије тих пет књига су постављане према календару кад су светкована четири празника и држан један пост кад је једна од ових књига читана: Песма над песмама (Пасха), Рута (Педесетница, Недеље), Плач (9. ава), Проповедник (Сјенице) и Јестира (Пурим) (see JEnc, 144 and IDB 1: 509), но како се види, ниједан средњовековни рукопис не држи се овог редоследа.

Наравно да се мора бити опрезан при постављању хипотеза о облику јеврејског канона изнад оне његове сасвим фиксиране границе Постање - Цареви и чињенице да су књиге тројице великих пророка и дванаесторице малих пророка увек ишле после историјских књига; па и њихов редосле унутар ових двеју категорија можда је више услед њихове дужине, као и услед хронолошког момента или због неке друге чињенице (JEnc, 143; Metzger 1987: 295–300; в. уобичајене спискове код Beckwith 1985: 450–64).

4. Јамнија (Јабне)

У 19. веку, почев од рада библисте Греца (Graetz, 1886: 281-98), а нарочито Була (Buhl:1892: 24), уобичајено је позивати се на сабор рабина у палестинском приморском градићу Јабне (Јамнија на грч.) као на ауторитатвни сабор на којем је окончана канонизација Танака. Неких шест деценија прве половине 20. века као нека врста формуле прелазила је с једног нараштаја библиста на други: Пентатеух је канонизован до 400.г. пре Хр., Пророци до 200. г. пре Хр., а Списи у Јамнији негде до 90. по Хр. (Pfeiffer 1948: 64; IDB 1: 501–14; Jepsen 1959: 114). Проналазак рукописа на Мртвом мору, кумранска књижевност и други свици и фрагменти из других пећина у том крају све то су изменили.

Веома значајна студија Џ. П. Луиса (J.P. Lewis), објављена 1964. г., изложила је неспоразуме и погрешне закључке Греца и других о рабинском наводу у вези с Јамнијом. Луис је проучио сваки пасус и дошао до закључка да, мада је сабор у Јамнији одржан, он није функционисао као ауторитативни сабор, у смислу великих црквених сабора касније, који би за сва времена фиксирао, закључио канон. Луисов рад је наишао на широк пријем, мада је коришћен да се поново разматрају опречна гледишта (Sanders 1987: 9–39; Freedman IDBSup, 135; Leiman 1976: 120–24; Barthélemy 1984: 9–45; Beckwith 1985: 276–77; Talmon 1987: 71). За неке библисте (Sanders, Barthélemy, Talmon) то је значило да се морају потражити други чиниоци на социолошком подручју него што су саборске или званичне одлуке. За друге (Leiman, Beckwith) то је значило да је канон званично закључен на два века раније и да је расправа о томе које су то књиге „прљале руке“ до краја 1. века вођена управо о већ канонизованим књигама.

4. Септуагинта

Такозвана Септуагинта или превод Седамдесеторице (LXX) показује сасвим другачију слику изгледа старозаветног канона. Грчки преводи јеврејске Библије чини се да су почели у 3. веку пре Хр., очигледно најпре с Тором, Петокњижјем, а онда и с другим књигама, а неки од тих превода као да су постојали до времена превода књиге Исуса сина Сирахова на грчки језик (в. напред). Већина грчких старозаветних рукописа и већина постојећих раних спискова књига (в. Swete 1902: 201–10) показују да је историјски редослед књига Постање – Дневници био прилично стабилан.

Мало шта у рукописима LXX или у древним црквеним списковима указује на то да је Пентатеух (Тора) сматран засебном целином; била је то углавном историја, приповест у истом смислу као и књиге које су ишле за њим. Рута је често ишла после Самуила, а пре четири књиге о царевима (одн. 1-2 Самуилова плус 1-2 о царевима) за којима је одмах следила ревидирана историја свега онога што је до тада било забележено, а то доносе Дневници (Паралипомена).

У ствари, у грчком Првом завету нема поделе на три дела књига као у познијим јеврејско-арамејским рукописима и списковима књига напред наведеним, што претпоставља да таква подела после Пентатеуха није постојала или је до тада била непозната или, боље, није постојао пун канонски зборник до римског разорења Јерусалима и раздвајања хришћанства од јудејства. Друга чињеница што се после Дневника распоред књига у LXX разликовао умногоме и што је био без чврстог обрасца, такође би указивала на то да до вемена тог раздвајања пун канонски процес још није био учвршћен уколико се не би појавили неки убедљиви полемички разлози за приказ другачијег редоследа, или да докажу чињеницу да је свуда одражаван слободан распоред књига, а ниједно мишљење није поткрепљено. Све грчке рукописе Старога завета Цркве су сачувале (Kraft 1978: 225) и могу евентуално довести до неоткривене полемике о редоследу књига. Сви главни грчки старозаветни рукописи били су у виду кодекса и отуда су релативно (мада не апсолутно) чврсти кад је у питању поредак књига у тим рукописима (Beckwith 1985: 194).

Дванаесторица пророка у јеврејским рукописима преписивани су на једном свитку; њихов редослед је био прилично учвршћен; обично се почињало са Осијом, а завршавало с Малахијом, какав поредак налазимо у савременим преводима. Међутим, грчки старозаветни преводи и спискови показују да је било и другачијег редоследа међу Дванаесторицом; кодекси В (Ватиканус) и А (Александринус), на пример, оба стављају Амоса и Михеја после Осије, а пре Јоила, а налази се и редослед: Осија, Амос, Јоил, Авдија, Јона, Михеј, Наум, итд. (Swete 1902: 202);

Почев с Наумом чини се да је до Малахије редослед био савим уједначен. Три велика пророка с Данилом могу се појавити после Дванаесторице (Б и А), или пре њих (Синаитикус), или пак могу бити раздојени Дванаесторицом с Данилом и Језекиљом, а после Малих пророка (Мелитонов зборник). Историјске књиге почев с Постањем могу ићи све до 4 Макавејске (Синаитикус) пре Пророка, или се Макавејске књиге могу донети као последње (Ориген). Могу су опазити и другачији распореди књига, и сви они ће подржати мишљење да није постојао александријски канон у смислу у којем се тај израз употребљава кад се говори о обиму и његовој устројености, редоследу (Sundberg 1964; Freedman IDBSup, 135).

5. Свици с Мртвог мора

Свици с Мртвог мора, пронађени између 1947. и 1961.г. (с могућношћу да се и други пронађу) садрже свитке и десетине хиљада фрагмената свитака пронађених у 11 пећина северно од Вади Кумрана на северозападном искрајку Мртвог мора, као и другде у пећинама Јудејске пустиње (Murraba˓at, Ḥever, Ṣe˒elim, Mishmar) са списима који потичу из времена између два јеврејска устанка (70. до 135.г. по Хр.), у дворцу/тврђави Масади (68 – 73. г. по Хр.), и у пећинама у Вади ед-Далије (Wadi ed-Daliyeh) североисточно од Наблуса (4. век пре Хр.; в. Sanders 1973b и Wise 1986a; 1986b). Њихов проналазак је учинио да се ревидира скоро сваки аспект библијског изучавања, као што су питања у вези с хришћанским и јудејским каноном. Сва књижевност коју су пружиле кумранске пећине (осим оних неколико пронађених у пећинама 3 и 7, и можда 6) чини се да је првобитно припадала верској, теолошкој библиотеци једне јеврејске групације која их је чувала у времену од свог оснивања средином 2. века пре Хр. до њеног растурања и прогона од стране римске војске у пролеће 68. г. по Хр.

Сви пронађени списи из свих тих крајева писани су пре настанка кодекса; све то, осим врло малих изузетака написаних на остракама и на дрвету, нађено је или је првобитно било у виду свитка исписано на кожи или папирусу, а у једном случају на бакру (пећина 3). Ово чини да је тешко установити питање састава канона у Кумрану, односно у јудејству у време писања, преписивања и читања свитака; ово је разлог, како је већ наведено, што се мишљења о изгледу јеврејског канона управо у време свитака још увек знатно одударају.

Свака књига јеврејске Библије, с јединим изузетком Јестире, пронађена је међу свицима и фрагментима кумранских пећина. Установљено је неких 30 примерака Псалтира или псалтира, око 25 примерака Девтерономијума, 20 примерака Исаије, 15 Постања, 15 Изласка, 8 Левитикуса, 6 Бојева, 8 Малих пророка, 8 Данила, 8 Бројева, 6 Језекиља, 5 Јова, 4 Самуила, 4 Јеремије, 4 Руте, 4 Песме над песмама, 4 Плача, 3 Судија, 3 Царева, 2 Исуса Навина, 2 Прича Соломонових, 2 Проповедника, и један једини фрагмент од сваке књиге Јездре-Немије и Дневника (уп. Barthélemy 1984: 15).

Предострожност је потребна. Човек би био склон да претпостави да чак и Пентатеух није имао устаљен изглед у Кумрану услед очигледно велике популарности књига Постања, Изласка и Поновљених закона, а ово судећи по мањем броју примерака Левитикуса и Бројева. Једноставно не знамо да ли ми имамо све оно што су они имали у својој библиотеци, можда заиста немамо. Велико интересовање за прописе о светости и чистоти, што је било наглашавано у њиховој секташкој књижевности, показало би и њихово знатно интересовање управо за књигу Левитикус. Потпуни недостатак икаквог фрагмента књиге о Јестири може, а не мора, бити од значаја да ли је та књига била уопште уношена у кумрански библијски канон, или пак у то време у општи јеврејски канон. Штавише, и чињеница да је она једна од пет књига о којима се расправљало после пада Јерусалима 70. г. по Хр., може се, а не мора, сада потезати што Јестирине књиге нема у Кумрану.

То што се псалам 110 не може наћи ни у једном од многих преписа Псалтира, може се разумети чињеницом што је Мелхиседекова личност, иначе значајна у псалму 110, била веома наглашена у кумранској ангелологији. Па ипак, псалам 110 није био потребан да би се Мелхиседек сматрао канонском личношћу пошто је био значајан и у Пост 14 (уп. Јевр 6 – 7). Такође у Кумрану није пронађен ни псалам 111.

Занимљивији је изглед, а можда и непостојање Псалтира у Кумрану. И мада је у Кумрану постојало више примерака (30) Псалтира него других књига, од 150 псалама у масоретском канону њих 35 недостаје и у фрагметнима (Sanders 1967: 143–49), а чини се да нема ни податка о томе да то недостаје. Још више пада у очи чињеница да најдужи свитак са псалмима 11Qsa садржи не само 41 псалам познат из масоретског (познатог) Псалтира, него и 8 песничких састава до тада или непознатих (4) или познатих на грчком и/или сиријском преводу (4). Свитак је дуг око 4.75м и има 33 колумне, с редоследом од барем 46 од 48 састава забележенихна кожи. Ово чини да је свитак са псалмима у 11. пећини један од најдужих и најбоље очуваних од свих кумранских свитака, и премда дно од сваке треће колумне недостаје (услед распадања у пећини у току од 1900 година), пажљиво премеравање празнина показује да је редослед или поредак псалама на свитку известан, осим кад је у питању прецизно постављање једног фрагмента на свитку (фрагмент Е), па и то је у суштини извесно. Мада свитак 11QPsb постоји само у шест фрагмената, чини се да је он препис истог Псалтира; садржи један од немасоретских псалама и у 11QPsa, и има исти немасоретски распоред какав је овај сачуван међу традиционалним псалмима. Свитак 4QPsf садржи још један немасоретски псалам као и у 11Psa , и има исти немасоретски поредак какав имају и масоретски псалми. Свици 4QPsb, 11QPsg и 11QpsApa такође дају податак да Псалтир какав знамо још није био учвршћен или да га људи Кумрана још нису били озваничили за себе (Talmon 1987: 73). Јасно је да је Кумранска заједница знала и читала многе немасоретске псалме библијског типа (4Q380 and 381 у Schuller 1986: 61–265), као и друге нама данас познате само из Кумрана, као што су Хадајот (4QH) и Песма о суботној жртви (4Q400–407 и 11QShirShabb у Newsom 1985: 85–387). Тешкко је знати до које су мере били сматрани канонским међу Кумранцима, но извесно је да се помињу у расправама о канону једино у ширем смислу онога што је имала та јеврејска деноминација, секта у време пре фиксирања од стране масорета. Међутим, ове збирке, каква је 11QPsa и друге претходно наведене доиста улазе у разматрање кад је реч о фиксирању протомасоретског Псалтира. На њих се гледа или као на сведочанство последњих етапа пре фискирања (Sanders 1967: 9–21; 1968: 284–98 [нарочито n. 10]; 1973a: 134–48; 1974: 79–99; Meyer 1968: 213–19; Wilson 1985; Wise 1986a: 143–48; Barton 1986: 86), или као на литургијске збирке састављене од већ канонизованог Псалтира с некаконским саставима ради специфичних сврха (Go

Смелост љубави: недогледно добро

Mon, 25 May 2020 19:18:00 +0000

„Из жеље да нам се у свему уподоби, оваплоћени Христос, не само да је прошао кроз сва узрастања, већ је поднео и све облике телесног мучења, све до осећаја богоостављености, највишег облика страдања човечије душе. Спаситељев повик на крсту представља врхунац Његовог страдања на Голготи“. (Митрополит Иларион Алфејев)

Химнографија празника Вазнесења Господњег има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким деловима уочавају се моменти туге. Та туга је жалост Светих апостола који су невесели због узласка Спаситеља на небо. Господ одлази у дом Оца свога и показује и нама наш пут ради чега смо створени. Сви ми, касније или пре, одлазимо у дом Оца нашега, Царство небеско које је припремљено човечанству пре постања света. Овај празник такође означава и завршетак Христове мисије на земљи, али и улазак у период ишчекивања Другог доласка којим ће бити завршен циклус постојања човека на земљи.

Овај празник се молитвено обележава у свим храмовима широм православног света, а са посебном пажњом прославља се у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и храмовна слава Вазнесењског храма. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је

већ постала благословена и лепа традиција.

Обележавање славе Београда започело је 1403. године када је деспот српски Стефан Лазаревић дао Београду статус своје престонице, утврдио грб, барјак и Спасовдан, као славу града. Постојећу форму славског обреда уобличио је Митрополит Михаило 1862. године, и на његов предлог упућен кнезу Михаилу Обреновићу подигнута је Вазнесењска црква која је прве три године свога постојања (1863–1866) била намењена потребама војске (војна црква), да би затим одлуком Митрополита Михаила, постала парохијски храм.

У Службеном гласнику Српске Православне Цркве, број 6. од 1. јуна 1947. године, пронашао сам неколико занимљивих података, а у вези са последњом литијом која је одржана у Београду 1947. год. Наиме, летописац слови да је на Спасовдан те године, одржана традиционална литија у Београду. Његова Светост Патријарх српски Гаврило у сталном свом настојању да задовољи верске потребе својих верних синова и кћери, највише је настојавао да се одржи Спасовданска литија. И у своме настојању је успео. Сам дан, освануо је помало тмуран. Око 10 часова, а када је литија требала да пође, небо се разведрило и обасјало је сунце. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ браничевски Венијамин уз саслуживање више свештеника. Његова Светост Патријарх Гаврило са епископима који су узели учешћа у литији, стигао је за време Свете Литургије. У Вазнесењској цркви било је небројено много народа. Нешто после 10 часова огласила су се звона цркве. На улазу у храм појавио се крст и два барјака, а за њима свештенство и Патријарх српски Гаврило у пуном одјејанију, заједно са Митрополитом скопским Јосифом, Митрополитом загребачким Дамаскином, Епископом тимочким Емилијаном, Епископом нишким Јованом, Епископом браничевским Венијамином и Епископом рашко-призренским Владимиром. Прво је обављен опход око цркве, а затим се пред црквом формирала литија. Српски Патријарх ишао је под „небом“, испред њега корачали су архијереји, а испред њих ишло је многобројно београдско свештенство, ђаци са чирацима, рипидама и црквеним барјацима, а на челу колоне била је литија. Литија је кренула улицом Милоша Великог, па је ишла улицом Народног фронта (Краљице Наталије). На раскршћу Зеленог венца стало се с литијом и ту је Патријарх прочитао Јеванђеље. Потом се пошло Бранковом улицом, скренуло се у Поп Лукину и Богојављенском улицом се стигло до Саборне цркве. Патријарх и архијереји, заједно са свештенством, ушли су у Саборну цркву где се литија и завршила.

По завршеној литији христољубиви и благочастиви народ српски разишао се у миру и достојанствено, озарен пламом молитве и побожног осећања. У летопису Вазнесењске цркве стоји записано да је литија била каменована од стране агилних скојеваца.

Од 1947. године, од када је литија била забрањена славу града Београда обележавала је Вазнесењска црква, молитвено-литургијски са литијом у порти, тј. око цркве. У Православљу од 1–15. јули 1993. године стоји записано – Организациони одбор заједно са свештенством храма затражио је пријем код Његове Светости Патријарха Павла, са молбом да подари благослов за прославу Спасовдана. Патријарх Павле нам је дао благослов и замолио нас је да водимо рачуна да све буде у најбољем реду припремљено и да са великом побожношћу спроведемо прославу Спасовдана, записали су Живота Каралазић и Братислав Ђуровић. Убрзо после пријема, Организациони одбор састао се са челницима градске управе. У договору је било истакнуто да је најзначајније то што ће после 46 година нашим Београдом поново проћи литија на Спасовдан. Свету Архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Павле уз саслужење Епископа нишког Иринеја, рашко-призренског Артемија и западноевропског Дамаскина.

Након Свете Архијерејске Литургије пресечени су славски колачи Храма Вазнесења Господњег и Градске скупштине. У чину благосиљања колача учествовали су: Њено височанство принцеза Катарина, Његово височанство принц Томислав, домаћин градске славе Бора Цвејић, секретар за урбанизам Градске скупштине као и председници скупштина општина Врачар: Драган Маршићанин; Савски Венац: Никола Адашевић и Стари Град: Јован Кажић. После Свете Архијерејске Литургије формирана је поворка испред цркве која је прошла следећим улицама Београда: Адмирала Гепрата, Кнеза Милоша према Српских владара (Краља Милана) до Теразијске чесме где је било прво стајање и читање молитве, за-тим Кнез Михајловом скретањем улево у улицу Краља Петра I до Саборне цркве, где је литија по други пут стала и где је читано Јеванђеље. После друге молитве настављено је кретање литије улицама Кнеза Симе Марковића (Богојављенска), Поп Лукином, Топличиним венцем, улицом Царице Милице, Бранковом поред Зеленог венца, Народног фронта (Краљице Наталије), скретањем у Добрињску да би се дошло на полазну тачку, у улицу Адмирала Гепра-

та, чиме се затворио круг кретања литије. Последњи чин литије је био помен свим палим Београђанима за слободу и част Београда. Помен је одржан испред Крста у порти Храма Вазнесења Господњег и служио га је Његова Светост Патријарх српски Павле. Пролазак литије пратио је велики број грађана који су са сузама у очима пропратили овај радосни догађај и били одушевљени обнављањем традиције и повратком београдске топлине и побожности, духовности и враћања мајци Цркви.

Из горе наведеног уочавамо смелост љубави и снагу вере наших предака коју данас након толико година по делима (пре)познајемо. Једино ћемо и ми, а по њиховом узору, непосустале љубављу према Христу и према ближњима, доказати да смо спремни да за Господа страдамо и да Господа признамо и никада Га се не одрекнемо.

Протођакон др Дамјан С. Божић

*Уреднички уводник за 1276. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 15. Мај 2020. Лета Господњег.

Извор: Православље

Протопрезвитер-ставрофор Слободан Бобан Јокић: Част је страдати на правди Бога, за Светог Василија!

Mon, 25 May 2020 19:10:13 +0000

,,На правди Бога, хапсили су нас као криминалце. Није лијепо да моја дјеца и моји парохијани гледају како ме одводи полицијска марица, али хапшењем ми нисмо понижени. Част је страдати, на правди Бога, за Светог Василија, јер Црква се у својој пуноћи највише пројављује у страдању“- казао је, између осталог, за Радио ,,Светигору протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић архијерејски намјесник никшићки.

Звучни запис разговора

Отац Слободан говорио је о Световасилијевској литији на празник небеског заштитника града под Требјесом, организованој од стране вјерног народа по традицији дугој 26 година, која је изазвала хапшење Владике Јоаникија и осморице свештеника. Отац Слободан је био један од утамничених свештеника, што је и узроковало погоршање његовог здравственог стања, тако да је након 72-часовног притвора био упућен на болничко лијечење, наприје у никшићку а потом у подгоричку болницу.

Отац Слободан захваљује својим парохијанима и свима на подршци коју је добијао свих ових дана, додајући да се настављају богослужења у никшићким храмовима уз поштовање прописаних мјера НКТ, рекавши да вјерници једва чекају да буду настављене литије за одбрану Светиња.

Отац Слободан каже да се настављају радови на градњи храма светог Нектарија у Никшићу и позива све, који су у могућности, да помогну ово богоугодно дјело.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Андреј Ткачов: Добро и зло

Mon, 25 May 2020 19:08:48 +0000

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста.

На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.

* * *

Одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово?

Проблем зла, наравно, брине сваку хришћанску савест и ум. Људи се питају: ако Бог није створио зло, шта је то зло? Најдубље од свих је, ако желите знати, схватио смисао овог проблема светитељ Григорије Ниски. Он је говорио да зло нема своју суштину. Оно је неко удаљавање од добра, утапање у небиће, таму. А тама нема суштину. Тама је једноставно одсуство светлости. Светлост има суштину, а тама је њено одсуство.

Човек нема везе са појавом зла. Зло је рођено у свету анђеоском. На срећу, ми смо жртве зла, а не његови творци. Наравно, много шта смо измислили на тему зла, много шта за његово култивисање, раширење, за његову рекламу, оправдање. Ипак, ништа од тога није урађено без учешћа бесова, јер су они начелници зла, љубитељи сваке нечистоте и лукави менаџери сваке прљавштине. А ми смо жртве.

Поновићу се: зло је рођено у анђеоском свету. То је стравична мисао: „Више од звезда је постављен мој престо, узнећу се изнад њега, који се назива светињом“. Ми морамо признати своју ограниченост у способности да схватимо те паклене дубине. Дубине сатанске, на срећу, вероватно, човек не може достићи. Човек, на срећу, не може спознати зло у оној његовој коначној дубини, у којој оно постоји у анђеоском свету. Ми смо жртве греха, он нас је заразио неким делом своје заразе. Усадио нам је потребу да будемо оно што нисмо били.

„Будите као богови“. Зло увек обећава више од онога што даје, и како је говорио светитељ Дмитриј Ростовски, нуди злато — даје блато. Зло нешто обећава — приметите, данас је то реклама: кредити, путовања, посао у иностранству... „Да, бићеш тамо! Идемо, идемо, идемо!... Чека те Олимп!“ Али, потом, ти се налазиш дубоко, у некој огавној прљавштини, и мислиш: како сам растурио своју породицу? Изгубио здравље? Задесио се у туђој земљи без новца и средстава, осрамоћен и понижен? Да, то је микрошема која дејствује још од времена Адама и Еве. „Будите као богови, не узрујавајте се; Он лаже, а ја не лажем. Он говори да ћете умрети, али нећете. Да не умрете, а будете као богови...“ Обећање да ниси заслужио, обећање да је то штетно по тебе , и пораст захтева без мере. То је зло у својим људским оквирима. И долази нам оно из анђеоског света. Нисмо га измислили.

Тек касније су људи, бесни, запоседнути, који су се тајно или јавно приклонили злу, заволели га, постали тако успешни агенти зла у Васељени. Они шире грех, не стиде га се, и сматрају грех за истину. Али, то су већ моменти историје, у којима се човек сједињује са палим духом. Човек треба, безусловно, да задобије, према речима апостола Павла, нека осећања,заснована на искуству, за разликовање добра и зла (в. Јевр. 5, 14). Јер су добро и зло ствари које нису очигледне. Живимо у конфузном свету, и постоје ствари које личе на добро, а уствари су зло. Пробао и након неког времена схватио. Вкусите и видите, јако благ Господ (Пс. 33, 9). Исто тако — вкусите и видите, како је зао ђаво: пробао — јаој, не! Ово је ужасно, ово је неправда!

Али, човек треба да се научи да разликује добро и зло, пре него што проба. Нема такво зло, које се не облачи у врлину. Злу је потребно добро како би се провукло уз њега и камуфлирало. Зато што је чисто зло одвратно. Да се ђаво представља онаквим какав заиста јесте, као што се представља великим, светим, да би плашио, или једноставно да разоткрије своју њушку, скидајући маску, и прикаже се у свом истинском гнусном облику, наравно да му нико не би служио. Ни једна жива душа не би пошла на Ноћ Вештица. Не би облачила маску са њушкама, и свака демонска тема би била негодована — ту су крсно знамење и „Свјат, свјат, свјат“.Зато што је то ужасно.

Аду је потребно да глуми себе и да се уверава у својој шаљивости, у својој привидној доброти. Аду је потребно добро да би се наштемовало под њега, или да би називао добра дела свакавим речима: смирење — слабошћу; дарежљивост — глупошћу, снисхођење — поводљивошћу. Ад мења схватања. Врло је добро говорио Конфучије: да свет не би пропао, треба изнова назвати појмове. То јест, треба храброст назвати храброшћу, а не дрскошћу; кукавичлук је кукавичлук, а не расуђивање; дарежљивост — дарежљивост, а не расипништво; себичлук је себичлук, а не брижљивост.

Треба променити име свету, јер погрешно названи свет је мутна вода у којој лукави лови своју рибу. Злу је неопходно добро, јер се оно претвара и облачи у њега.

Добру не треба зло, на срећу. Али добро је само по себи просто, и оно се може збунити. Испричаћу случај из свог живота. Када сам похађао четврти разред, у десетој, четрнаестој години, лежао сам у болници после операције слепог црева. После такве операције, два-три дана не сме се узимати храна и пиће. Једино што чине, натапају детету или одраслој особи усне водом и лимуном. И човек доста страда, посебно ако није навикао дуго да гладује. Лежали смо на реанимацији, нас неколико дечака. Међу нама је био сеоски дечак, коме је дошла бака у посету, дечак мојих година, десет, једанаест, а можда и девет. И дечак се пожалио баки да жели да једе. Шта је урадила баба? Она је појурила у продавницу да купи унуку нешто да поједе: како?! Дете је гладно. Која баба не би нахранила свог унука?! Иако су доктори строго забранили — било је питање живота и смрти: не сме се узимати храна два-три дана након операције. „Ма шта доктор зна! — мисли баба. — Ко воли унука више: ја или доктор?“ Купила му је пециво, тугу неку. Смазао је половину тог пецива, ту пред баком — тајно ју је унела у болницу... Умро. Исте вечери. Баба је донела, он је са уживањем појео, а онда је зазвонио телефон: дођите, ваше дете је умрло.

Хајде да разложимо ситуацију. Баба је убица? Према чињеницама, да. Али према намери? Према намери она је миротворац и добротвор. Јер, нахранити гладног човека, то је добро? „Наравно да је добро!“ — свако би одговорио. Питајте било ког пролазника на улици: „ Када је човек гладан, и њему донесу топли хлеб, да ли је то добро?“ Наравно, добро. Али, изгледа, постоје ситуације када дати хлеб човеку који тражи да једе, значи убити га. Треба то да схватиш. Неразумно добро, то је убиство. Тако да, добро и зло, заправо нису тако једноставни. У свакодневном животу може бити тешко разликовати их. Ништа не знам о томе како је баба после живела , —знам да је дете умрло. Поред мене је умро дечак, који се најео топлог хлеба из бабиних руку. И бака га је убила. Она је била убеђена да дете треба нахранити. Вели, „какав је то начин?! Дете жели да једе, а не дају му“.

Добро и зло су измешани у свету. Некад човек мисли да чинимо зло, а ми чинимо право добро. Замислимо, убацио си руку у нечији џеп, ухватили су те на делу и истукли. Да ли су ти учинили добро или зло? Наравно, док су те тукли, мислио си да су те жестоки непријатељи жестоко истукли. Заправо, током живота ћеш схватити да су ти учинили велико добро, пошто сваки порив да кренеш ка туђем џепу биће праћен успоменом на озбиљне модрице једном задобијене. То је било велико добро, које није имало изглед добра. Исто тако постоји и велико зло, које има изглед добра. То треба разликовати, јер је сав наш живот сачињен од двосмислености.

Да се вратимо још једном на речи апостола Павла, који је рекао да наша осећања треба да буду искуством приучена на разликовање добра и зла. Управо искуством. Није злато све што сија, није добро све што се лако простире. Није зло све што је накострешено, бодљикаво и злог изгледа. Знамо да су поједини светитељи били врло зли, могли су такво да покрену, да те је бацало час у ватру, час у воду. Он је светац? Да, јесте. Па зашто се онда тако изражава? Он то из љубави теби скида кожу шмирглом. Да, тако је. Знамо многе преподобне, који су заиста драли кожу онима што су им долазили. Из љубави. Зато би савремени човек требало да остави своје предрасуде по питању добра и зла. Човеку се чини да схвата шта је то добро. Ако ја целивам руке, идем уз длаку, ја сам, наравно, добар човек. Ако грдим, не идем уз длаку — зао сам. Не! Апсолутно не. Треба се ослободити онога што схватамо као добро, и онога што доживљавамо као зло.

Љубав према човеку састоји се у томе да поступамо са другим јеванђељски, да не угађамо његовим прохтевима, како говори светитељ Игнатиј (Брјанчанинов). Када се јеванђељски односиш према детету, према одраслом, суседу, према другу, према себи самом, то често бива жестоко. „Какво је то хришћанство, каква је то суровост, нетрпељивост, боље да се сажалимо на све...“ Не! Сажалити се, значило би пружити лажну љубав. То ће бити подстрех злу. Зло се обукло у одежду доброте, да би га људи лакше прихватили.

Владимир Висоцки има има песму и истини и лажи. Оне су сличне, ако се оголе и једна и друга. И лаж се облачи у истину, и прихватају је за истину. Јер је истина сама по себи врло неупадљива. Она је попут Средњеруске висоравни, нема ни гора, ни кањона, ни водопада, нити палми, али ипак срце игра и сузе теку. Шта се крије у тој убогој лепоти? У тим искривљеним брезама, у тим јаругама, у тим малим потоцима, у тим искиданим облацима? Шта је ту? Нека правда је у тој Средњеруској висоравни, таква болна правда Божија, врло неупадљива. Постоје лепе, упечатљивеземље: океан, рибе, делфини, палме, сунце од јутра до вечери. Истина није тамо. Да би се пронашла правда, било је неопходно отићи у пустињу. Свети Антоније Велики је одлазио у жестоку, дубоку пешчану дубину, где су бакарно небо и врели песак, где нема ничег лепог, јер је тамо истина. Истина је врло жестока, и изопачени човек не жели да је спозна.

Бог као реалност јесте извор истине, светости и доброте, и треба ићи к Њему, без обзира на то што ми се то не свиђа, што је то лоше, болно, непријатно, а каткад и страшно. Страшно, да. Човеку унакаженом од лажи бива тешко ако доспе међу те зраке праве истине. Али ићи тамо је неопходно, јер живимо потопљени у лажи, попут рибе у мору. Живимо у лажи од јутра до мрака. Свиђало нам се то или не; можда се неко не би сложио са тим, али ми јесмо утонули у лаж. Стилску лаж, брендирану лаж, мислену лаж, информациону лаж.Свакодневно лажемо Бога, себе и једни друге. Једном када то осетимо, наравно, можемо се уплашити и пожелети да живимо по правди Божијој. „Досадило је живети по истини/ Под босим ногама ножеви.“ Ипак, не треба живети по лажи.

Наравно, тема је опширна и говорити о њој можемо много више од онога што сам рекао. Може бити да ништа нисам рекао, што би требало, али сам слева и здесна обрађивао ову материју , који се назива „разговор о добру и злу“. Зло не постоји, то је привид. Добро постоји и то је суштина, то је Господ. И ево, изаћи из света привида у свет суштине — то и јесте прелазак од зла ка добру. То је болни прелазак, као излазак јевреја из Египта.

Извор: Православие.ру

Презвитер Игор Балабан: Власти имају проблем са тим што је Црква независна – и таква мора да остане!

Mon, 25 May 2020 19:07:42 +0000

Цетињски свештеник Игор Балабан повео је двадесетпрву по реду „Интернет литију“ која је и ове недеље емитована на радију и youtube каналу „Светигора“, Фејсбук и Инстаграм страници „Не дамо светиње“ и телевизији „Нови“.

„Црква је једна и једина масовна организација или скуп вјерника у Црној Гори који је потпуно независтан“ нагласио је отац Игор додавши да Црова нема никакву потребу за било каквим клијентелистичким односом према власти.

Он је је рекао да је то њен услов постојања – да би била Црква само таква мора и да буде. „Онога часа када се ставља у службу било које политичке идеологије, било којег интереса, државе или нације, чак и циља коме крајња станица није Царство Божије – она тога часа долази у опасност да престане да буде Црква“ релао је отац Балабан, службеник Митрополије црногорско-приморске.

„Власти овога свијета су склоне томе да све подреде својој власти“ објаснио је тежње наше власти отац Игор нарочито нагласивши да у режиму могу да одлуче да буду невјерници и то је право које им нико не треба одузети „али ни нама нико не може одузети право да будемо вјерници“.

Дио разговора посвећен је инциденту који се 21. маја догодио у Бару када је група младића који су прослављали Дан незавиности и у „заносу“ напали свештеника Николу Радовића испред Парохијског дома у Бару. Том приликом оцау Николи је група младића псовала српску мајку и пријетила говорећи да “попови убрзо више неће моћи да се шетају по Црној Гори”,

„У Бару сам као дијете одрастао током рата у Босни и никада није било никакви инцидената. Ово је плод анти-црквене и анти-српске пропаганде која се огледала у нападу на оца Николу“ прокоментарисао је са чуњем отац Игор Балабан.

Отац Игор је нагласио да је јасна разлика између ових политичких скупова и молитвених литија у Црној Гори. „Чули смо да се момак који је препознат као виновник осјетио понешен у атмосфери масе. То говори о маси која није слична литијама које би се зауставиле када крене езан са џамије“ подсјетио је на диван примјер суживота у Пљевљима отац Игори Балабан.

Балабан објашњава да је благослов видјети праву хришћанску рекацију оца Николе Радовића „А видите како прави Хришћанин реагује – Отац Никола је забринут а не озлојеђен. Када је чуо шта му вичу није изашао да се обрачува већ да помогне“ рекао је отац Игор похваливши гест оца Николе који је понудио помоћ у плаћању новчане казне младићу који је препознат као виновник тог недјела.

Отац Игор се на на крају придружио поруци да је одлучан да истраје на путу Божијем – “Ходећи стазама Светих Божијих људи, уздајући се у њихову помоћ, поручујемо још јаче и гласније – Не само светиње”.

Извор: Митрополија црногорско-приморска