Живе речи утехе: Живе речи утехе

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXXI

Wed, 03 Jun 2020 15:13:27 +0000

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах - ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

Звучни запис емисије

Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.

Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.

Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.

Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.

Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.

У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.

Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Нема љепше вјере од Хришћанске

Tue, 02 Jun 2020 14:31:21 +0000

Када говоримо о Цркви ми често потпуно погрешно подразумијевамо да је то једна људска организација или сервис који треба да задовољи одређене религиозне или духовне потребе у нашем животу. То међутим, није тако.

Црква није никаква организација, него је она живи организам, она је Тијело и то васкрсло и обожено Тијело Господње. Она нема само историјско-социјални карактер, јер глава и крајеугаони камен тога Тијела је Друго Лице Свете Тројице, Син Божји, Господ наш и Спаситељ Исус Христос. Он је дошао у свијет и узео на себе људску природу потпуну и неокрњену, и једанпут за свагда нераскидиво је сјединио са божанском природом у својој личности. Својом васкрсењем из мртвих, својим вазнесењем на небеса он је избавио људски род од смрти и ђавола и ваздигао, узнио човјека на ниво божанског живота, те је тако дао могућност свакоме ономе који кроз свету тајну крштења уђе у Тијело Његово, у Цркву, да и он може учествовати у том божанском животу. Управо због тога Црква није организација него је она сама чињеница, сам факат нераскидивог општења између Бога и човјека, а самим тим и заједнице свих људи међусобно који са Богом опште. Та заједница, као прототип свога постојања, има заједницу Три Божанске Личности Свете Тројице, једнога Бога у Три Лица.

Троструким погружавањем у воду тј. Светим крштењем, ми се освећујемо и утјеловљујемо се у тијело чија је глава Христос, односно постајемо једно са Христом. Црква је према томе заједница Бога са разумним створењима, зато она и не припада само једном народу, једној раси или социјалној класи - она припада свима и свакоме. Онај који пожели, без обзира на своје биолошко-социјалне карактеристике, може да приступи тој заједници. Свети Оци члановима њеним сматрају хорове вјерних свих крајева и свих времена, јер голготска жртва Христова, његово проливање крви, принијето је ради свих и ради свега, ради оних који су живјели прије Њега, ради оних који су живјели у Његовом времену, као и оних који су живјели и живе послије Њега. Христос је дјелао и у Старом завјету, он је дјелао и дјела у Новом завјету с тим штоје у Старом завјету дјелање Његово било ван тијела, а у Новом завјету Он као Бог из човјекољубља свога великог силази са својих божанских висина и улази у лавиринте, у вртлоге и врлети људске историје и беспућа човјековог, те одијева себе у одору људскога тијела и тако поставља основу нераскидиве заједнице између Бога и човјека - тако Он оснива Цркву.

Апостол Павле изједначује Цркву са Христом истичући заједничарење између Христа и хришћана. Ако смо се Светим крштењем обукли у Христа, онда сасвим природно учествујемо у Његовом животу, зато апостол Павле кличе: ”Не живим више ја, него живи Христос у мени” (Гал 2,20). Христос није никада без Цркве, нити је Црква без Њега, нити може бити без Њега. Он обитава у хришћанима образујући благодатну заједницу између себе и човјека. У тој заједници , која се зове Црква, човјек остаје оно што јесте, он се не губи, он не нестаје, он не бива прогутан Богом већ благодаћу Духа Светога узраста из славе у славу до пуноће, све до ”мјере раста висине Христове” (Ефес 1,13). Божански живот Христов као главе Цркве дијели се и раздаје свим члановима овога тијела и сви тако постају учесници живота Христовога.

Видљива слика мистичког заједничарења бога са човјеком кроз Христа јесте Света Литургија, те се због тога она сматра пројавом Цркве као Тијела Христовог. Ми на Светој Литургији на најприснији могући начин долазимо у заједницу са Христом, јер јер ту се причешћујемо тијелом и крвљу Његовом, а то значи да постајемо сутјелесници његови. Из овога се види да Црква није ништа друго до Христос међу нама присутан, продужен и дејствујући у вјекове.

Црква обједињује у себи небеско са земаљским, вјечно са пролазним, видљиво са невидљивим, Бога са човјеком односно Црква је јединство између Бога, човјека и свега створеног кроз Духа Светога.

(НЕМА ЉЕПШЕ ВЈЕРЕ ОД ХРИШЋАНСКЕ - Црква)

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXX

Tue, 02 Jun 2020 14:30:13 +0000

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

Звучни запис емисије

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Преподобни Стефан Пиперски

Mon, 01 Jun 2020 18:03:47 +0000

Живот сваког људског бића изаткан је од безброј тајни. У то ткиво уткани су и небо и земља, и добро и зло, и Бог и ђаво. Зато је, уопште, тешко и претешко ухватити у речи чији живот, и казати сву тајну његову. Нема сумње, свачији живот се разлива и прелива преко свих видљивих и невидљивих светова. Поготову живот светитеља Божјих. То важи и за живот Светог Стефана Пиперског. А сви светитељи, без изузетка, сведоче једно, и показују једно: живот им је грађен и саграђен од светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина. При томе, главни градитељ је Дух Свети, а сарадник сам светитељ. А све то бива, и све се то збива у Богочовечанском телу Христовом - Цркви: од Оца кроз Сина у Духу Светом.

Свети Стефан се родио у селу Кути, у Никшићкој жупи од сиромашних но побожних родитеља, Рад(ив)оја и Марије. Још од ране младости он се одликовао мирном нарави, скромношћу и повученошћу. А када се у њему, као младићу, запали и разгоре питање о смислу живота и света, поготову о смислу човекова бића, он напусти родитељски дом и оде у манастир Морачу, чији је храм посвећен Успењу Пресвете Богородице.[9]

У манастиру, под преблагим окриљем свемилостиве Спаситељке рода људског - Пресвете Богомајчице, Стефан се одаде новом животу молитве и поста. Јер молитва и пост јесу скраћено Еванђеље Спасово, и најкраћи пут ка очишћењу, ка освећењу, ка охристовљењу, ка обожењу, ка спасењу. Сведоци су тога сви свети монаси, и уопште сви светитељи. Јер нема светог живота без молитве и поста. Нема сумње, молитва и пост су, на првом месту, скраћено Еванђеље монашко. Јер од молитве и поста ничу, расту, јачају, множе се и усавршавају се све остале свете врлине: смиреност, кротост, благост, доброта, љубав, милостивост, жалостивост, христољубље, човекољубље, здравоумље, смиреноумље, разборитост, храброст, неустрашивост, покајање... Молитву пак и пост рађа и развија и оплођује еванђелска првоврлина - свеврлина: вера у сладчајшег Господа Исуса. Јер Свеистина је објавила ову истину: „Све је могуће ономе који верује" (Мк. 9, 23).

Млади Стефан се дуго подвизавао у светој Морачи као искушеник, ревносно и самопрегорно пролазећи сва манастирска послушања. Душа му је сва расла ка небу. Еванђелске миомирисне врлине множиле су се у њему, и усавршавале једна помоћу друге: свака помоћу свих и све помоћу сваке. И христочежњиви Стефан би удостојен монашког ангелског чина. Ревностан и огњен у светим врлинама, он би у Морачи рукоположен за јерођакона, а затим и за јеромонаха. Касније он постаде и Игуман манастира Мораче.

Но у то доба, у седамнаестом веку, Турци и околни Арнаути су често нападали манастир Морачу. Они су обично долазили из Колашина, пљачкали манастир и злостављали монахе. Преподобни отац Стефан, док је био искушеник, могао је и подносити ове нападе и злостављања, јер није међу братијом био нарочито запажен. Али, као свештеномонах, он је ревносно служио свету Литургију и остала богослужења, проповедао Еванђеље, пастирствовао у народу као еванђелски „пастир добри", и тиме код непријатеља вере Христове постао врло запажен и омрзнут.

То је исконски непријатељ рода људског Сатана вешто искористио: радио је на разне начине да путем турских застрашивања и злочина одврати преподобног Стефана од његових подвига и свете делатности. А када је бес Агарјана постајао неподношљив, манастирска братија се склањала у околне пећине. У тим случајевима млади свештеномонах Стефан остајао је у манастиру међу последњима. А када се Турци окомише на њега, претећи му убиством, он одлучи да се склони. Зато манастир повери братији, која изабра између себе новог Игумана, и оде из манастира Мораче у далеки скровити планински предео, звани Трмање (Ровци), удаљен пет сати хода од манастира Мораче. Ту се он настани у једној малој пећини. У тој пећиници он направи себи келију, чији се остаци, звани Ћелиште, и данас виде.

Када Колашински Турци дознадоше да је преподобни Стефан отишао из манастира Мораче, дадоше се у потеру за њим, са жељом да га пронађу у планини и убију. У том циљу они су слали многе оружане потере на све стране унаоколо. Али милостиви Господ, по чијем је допуштењу преподобни Стефан страдао у Морачи од Турака, учини те у пустињи он би сачуван од њихових убилачких руку. Јер: пастири из околних планинских села, који ту чуваху овце, доношаху преподобноме коре сувог хлеба, и мотраху дању да не наиђу Турци; а ноћу се спушташе магла, те је овај предео био непроходан.

Преподобни Стефан проведе ту седам година, упражњавајући своје монашке подвиге, и тако чистећи ум свој, и душу, и срце од страсти, од греха, од смрти, од ђавола. На тај начин он одношаше победе и над гресима, и над страстима, и над смртима, и над ђаволима. Но Сатана да би га надмудрио и обезоружао, стаде употребљавати своја разноврсна средства и ђаволије. Пуштао је на њега, и против њега, разне утваре, страшилишта, саблазни, похотљиве слике, пуне прљавих наслада. Пустиња је, обично ноћу, одјекивала од стравичних урлика и бестидних песама. Но све то није могло ни уплашити, ни раслабити светог подвижника у његовом христочежњивом хитању ка небу, ка Царству Небеском. Знао је он да је Господ Христос несравњено јачи од свих демонских привида, и страхота, и саблазни, и утвара. Чврсто се држећи свепобедног Господа вером, молитвом и постом, и осталим светим врлинама, он је непрекидно односио победе над свим ђавољим искушењима.

Пошто у Трмању проведе седам година, преподобни Стефан пређе у „скендеријске пределе", који се налазе у племену Пипери, и настани се у једном усамљеном месту изнад села Црнци. Ту крај извора подиже црквицу у славу Рођења Пресвете Богородице и келију, и окупи неколико монаха. (По једном запису изгледа да је преподобни дошао у Пипере око 1660. године). Племенски кнез Ананије Лалић поклони светом испоснику један део свога имања, да би се монаси имали од чега издржавати. Пипери нису признавали турску власт из суседне турске тврђаве у Спужу и често су били с њима у окршајима. Они су признавали само власт српских православних владара Петровића са Цетиња.

У Пиперској обитељи преподобни Стефан проведе тридесет и седам година, развивши многоструку пастирску делатност. Одлазио је често у народ, учио га истинама вере православне, и лечио од греха и порока. Нарочито је призивао народ покајању, јер је покајање свемоћни лек од сваког греха, од сваког порока, од сваког зла, од сваког ђавола. Због свега тога народ га је веома волео као свог родитеља и богопосланог учитеља.

Провевши тако живот у богочежњивим подвизима, преподобни отац наш Стефан упокоји се у Господу 20. маја 1697. године. И би сахрањен у својој обитељи до олтара с јужне стране храма. Након четири године, 1701, на његовом се гробу стаде јављати чудна светлост, светлећи често из његовог гроба. Осим те светлости, неки монаси и мирјани виђали су како повремено падају с неба на гроб преподобнога мале пламене буктиње и дуго светле. Поводом тога монаси позваше из Подгорице презвитера Лаиновића (чије се лично име не помиње) да заједно с њима отвори гроб преподобнога. После свете Литургије и молитава они отворише гроб, и угледаше у њему свето тело преподобнога читаво и недарнуто трулежношћу, притом и миомирисно. Презвитер подгорички узе на руке свете мошти преподобнога оца, и уз појање и сузе пиперских монаха пренесе их у манастирску цркву Светих Архангела.

На глас о прослављењу преподобног оца Стефана народ поче долазити да се поклони његовим светим моштима, и да их целива, и да у разним невољама моли помоћ од христољубивог и човекољубивог и христомоћног светитеља. То су чинили не само православни Срби већ и Арнаути и Турци. И биваху многа исцељења. Преподобни помагаше православнима у борбама са Турцима. За време тих честих борби са Турцима људи из племена Пипера хтели су неколико пута да склоне из пећине мошти преподобног Стефана на неко друго место, али светитељ то није дозвољавао. И тако све до данас свете мошти преподобног оца Стефана почивају и чудотворе у светој обитељи Пиперској. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Да ли знаш дете моје?

Mon, 01 Jun 2020 14:37:26 +0000

Преподобни Пајсије Светогорац: Критика других

Mon, 01 Jun 2020 14:21:55 +0000

Постоје они који се баве критиком других, а не општим добром,оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других.

Пазимо да не стварамо проблеме у Цркви, да од малих несугласица не стварамо велике, да не увећавамо зло на радост ђавола. Онај ко се због неког малог проблема много узнемирава, па у гневу жустро потрчи да би то, тобож, исправио, личи на лакоумног црквењака који пошто види да се једна свећа накривила и капље, жури да је исправи, али при том пред собом гура људе и чираке, те тако ствара много већи неред за време богослужења.

Нажалост, у наше време има много оних који узнемиравају Мајку Цркву: образовани људи догмате прихватају разумом, а не духом светих Отаца; необразовани, опет, догмате прихватају зубима, па зато и шкргућу зубима док говоре о Црквеним проблемима; тако веће штете у Цркви настају од њих, неголи од непријатеља нашег православља. Добро је када река није много брза, јер иначе за собом носи пањеве, камење, људе; добро је и када није много плитка, јер се онда око ње населе комарци.

Постоје, опет, неки који се баве критиком једни других, а не општим добром. Човек прати свог ближњег више него себе. Гледа шта ће његов противник да каже или напише, како би га после безосећајно ударио, а да је он сам рекао или написао исту ту ствар, позивао би се на многе доказе из Светог Писма и светоотачких списа.Такав човек наноси велико зло, јер с једне стране чини неправду свом ближњем, а с друге га руши у очима верника. Осим тога, на тај начин он често сеје неверје у душе слабије браће, јер их саблажњава.

Они који оправдавају своју злобу, тобож, исправљањем других (уместо себе), или манипулишу јеванђелским речима кажи Цркви, па објављују свету црквене проблеме, чак и оне о којима не иде да се говори, нека за почетак то примене у својој „малој Цркви“, породици или манастиру, и ако им све то буде изгледало добро, тада нека исмеју и Мајку Цркву. Мислим да добра деца никада не опањкавају своју мајку.

Старац Пајсије Светогорац

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Протопрезвитер Арсеније Арсенијевић: Свет првих људи

Mon, 01 Jun 2020 14:18:54 +0000

Гост овонедељне емисије Храм био је протопрезвитер Арсеније Арсенијевић, старешина Цркве Вазнесења Господњег у Београду, аутор књиге „Свет првих људи". Аутор и водитељ: Душанка Зековић.

Звучни запис емисије

„Зашто са умножавањем знања није дошло до умножавања среће? Да ли човек уопште може само са знањем овога света и законитости у њему да дође до пуноће знања или је потребно нешто више од тога? Да ли је заправо човеку могуће да појми овај свет? Да ли се човек, када покушава да објасни настанак света, живота на земљи, човека и смисла постојања свега овога, бави питањима на која наука и људско знање могу дати одговор?" (из књиге свештеника Арсенија Арсенијевића „Свет првих људи").

Извор: РТС

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXIX

Mon, 01 Jun 2020 14:15:00 +0000

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах - ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

Звучни запис емисије

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Јеромонах Макарије у емисији "Питајте свештеника": Покајањем се спасавамо!

Sun, 31 May 2020 20:53:36 +0000

Тумачећи Свето Јеванђеље на недјељу пред Тројичиндан, недјељу Светих Отаца Првог васељенског сабора отац Макарије игуман манастира Савина је нагласио да човјек, када се сретне са Господом, у себе добије сву истину Цркве Његове.

Звучни запис емисије

Отац Макарије се осврнуо и на пандемију корона вируса, која је, хвала Богу, иза нас макар овдје не територији Црне Горе.

“Кроз сва ова испитивања видимо колико ми заиста волимо Христа и колико смо истински Хришћани а расуђивање се добија кроз сусрет са Богом. “-каже отац Макарије.

Одговарајући на питање слушалаца да ли тешко бити исповједник и слушати народне гријехе отац Макарије каже да Господ духовницима даје посебну благодат Божија да би могли да усмјеравају народ у духовном смислу, додајући да мисли да је то један од најтежих подвига који свештеник носи.

Отац Макарије одговарао је и на питање слушаоца који жели да крене монашким путем износећи и своје животно искуство и то како је он одлучио да постане монах.

Емисију “Питајте свештеника“ са оцем Макаријем Савинским топло препоручујемо за слушање.

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић: Имајмо непрестане љубави и чувајмо истину и вјеру Божју!

Sun, 31 May 2020 09:38:28 +0000

У Седмој недјељи по Пасхи, недјељи која је посвећена празновању 318 Светих Отаца Првог васељенског сабора, у Саборном храму Христовог Васкрсења одслужена је Света Литургија. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, свима сабранима у овоме светоме храму обратио се начаствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.

Отац Далибор је у почетном дијелу свог пастирског слова говорио о назначењу и смислу Божијег стварања, као и о значају човјека као круне тог стварања, по којој је призван да буде налик Богу и да живи по Богу:

,,Људи су створени да живе по Богу, да буду налик Богу, као круна Божијег стварања. Међутим, човјек је сагријешио и тиме се одвојио од Бога, унизивши тиме себе, своје биће, будући да нас је Господ саздао да будемо господари овога свијета. Међутим, након гријеха и одвојености од Бога, ми постајемо подложни смрти, трулежи, насупрот вјечности за коју смо и назначени да живимо у њој."

,,Једино је Творац неба и земље из своје предвјечности могао сићи међу нас. Из сагласја Свете Тројице, Син силази међу нас и прима наше тијело као истински човјек, а истовремено као истински Бог. Тиме је обожио нашу људску природу."- подсјетио је он.

Отац Далибор се у свом даљем обраћању осврнуо на сљедеће ријечи прочитане из зачала Јеванђеља нагласивши да нас је Господ овом молитвом позвао на љубав вјечну и према Богу и према ближњима:

,,...Као што си Ти мене послао у свијет, и ја њих послах у свијет.

Ја посвећујем себе за њих, да и они буду освећени истином.

Не молим се, пак, само за њих, него и за оне који ме узвјерују њихове ријечи ради;

Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби; да и они у нама једно буду, да и свијет вјерује да си ме Ти послао.

И славу коју си ми дао ја дадох њима, да буду једно као ми што смо једно.

Ја у њима и Ти у мени: да буду сасвим уједно, и да позна свијет да си ме Ти послао и да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао.

Оче! Хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја; да виде славу моју коју си ми дао; јер си имао љубав к мени прије постања свијета.

Оче праведни! Свијет Тебе не позна, а ја Те познах, и ови познаше да си ме Ти послао.

И показах им име Твоје, и показаћу: да љубав којом си мене љубио у њима буде, и ја у њима.''

,,Када је Господ изговорио ову молитву, позвао је Господ да поштујемо и волимо и будемо у заједници са Богом и са ближњима нашима. Позвао нас је Господ на вјечну љубав, као што има Господ, друго лице Свете Тројице, вјечну љубав према свом Оцу, тако и ми треба да имамо и да узрастамо у тој вјечној љубави према Светој Тројици, да би управо тако живјели у пуноћи нашег назначења и у замисли нашег стварања и да би постали умјесто пролазни - вјечни." - нагласио је отац Далибор.

У другом дијелу свог пастирског слова, отац Далибор је подсјетио да данас прослављамо и Свете оце Првог васељенског сабора одржаног 325. године у Никеји:

,,Данас славимо такође и оце Првог васељенског сабора. И није случајно да их славимо баш у овој седмици пред Педесетницу. Наиме, 318 светих отаца Цркве су се састали на позив цара Константина 325. године у граду Никеји да би осудили јерес - криво учење Арија, свештеника Александријског који је покушавао да тим кривим учењем унизи Свету Тројицу, односно друго лице Свете Тројице, Бога Сина - Логоса. Због тога су Свети Оци цркве на том Првом васељенском сабору утврдили први дио Симбола Вјере, који ево и ми дан данас читамо и изговарамо , као и двадесет канона - правила цркве које ткође и дан данас поштујемо."

,,Они су проповедали истину, борили се за њу и оставили нама да поштујемо и чувамо свете каноне и истину Божију коју је Бог Отац преко свога Сина Јединороднога објавио нама људима. Господ је ту истину пренио на своје ученике, на апостоле. Апостоли су пренијелии на своје ученике, на свештенике, епископе, па ево све до дана данашњих, хиљадама година ту истину коју нам је Господ оставио чувамо и утврђујемо се у њој и боримо се за њу." - закључио је отац Далибор.

,,Имајмо непрестану љубав међу нама и чувајмо истину и вјеру Божију. Јер, имајући љубави међу нама, имаћемо и љубави истинске према Богу. Све је то повезано, будући да је немогуће не вољети човјека, не вољети ближњег, а вољети Бога и обрнуто." - поручио је он.

Извор: Саборни храм у Подгорици

Светоотачко богословље као чување аутентичног лика Христовог

Sun, 31 May 2020 09:00:15 +0000

“Христолошке дебате водиле су се вековима. За сво то време Црква није престајала да исповеда тајну Христа , да се он у Светом Лицу Исусовом открио и сакрио.

У Никеји (325) је Христа исповедила као једносуштну икону Оца; у Ефесу (431) као непроменљивог Логоса који је постао тело; у Халкидону (451) као истинитог Бога и истинитог човека; у Цариграду (553) као ‘једног од Свете Тројице који је за нас пострадао’; опет у Цариграду (681) као Логоса Божијег, чије су човечанска енергија и воља до смрти потпуно стајале у сагласју са Божијим саветом.

После ових дугих векова немира, тешких сукоба за истинито исповедање Христа, наш поглед се спушта на спокојну слику: икону Христа.“

Луча, 2006, стр. 422

Извор: Епархија жичка

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXVIII

Sun, 31 May 2020 08:58:52 +0000

Звучни запис емисије

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXVII

Sat, 30 May 2020 10:14:01 +0000

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

Звучни запис емисије

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXVI

Fri, 29 May 2020 09:09:35 +0000

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

Звучни запис емисије

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора