Живе речи утехе: Живе речи утехе

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXXV

Sun, 07 Jun 2020 13:05:49 +0000

Добар рат ратовах. Трку сврших. Вјеру одржах- ријечи су апостола народа Павла, које наш отац Момо изговара пред лицем Господњим.

Звучни запис емисије

Преко пет деценија је, као свештенослужитељ Олтара Христовог, водио духовни рат и трчао, са свим искушењима, храбро и непоколебиво, зато га никада нијесу стигла, престигла, омела ни зауставила, јер је вјером ратовао, вјером трчао и вјеру сачувао.

Постао је свештеник у вријеме када је то звање у Црној Гори било омражено и понижено, а отишао кад је поново постало цијењено, достојанствено и узвишено. Својим ревносним служењем он је један од свештеника који су томе највише допринијели. Зато је био и остао образац правог Христовог свједока, кога се неће застидјети не само његови преци, него ни Свети Петар Цетињски ни Василије Остршки.

Као што написа један од његових ученика прве генерације обновљене Цетињске богословије: “Отац Момо је био спој Јована Кронштатског, Његоша, Владике Николаја и Александра Шмемана.

Путем таласа Радија ,,Светигора“ ријеч оца Мома просвећивала је Хришћане широм свијета. Био је један од најомиљенијих, најелоквентнијих и најзахвалнијих саговорника. Својим гостовањима и аутентичним јеванђелским наступима оставио је дубок и неизбрисив траг на души на сваког ко га је макар једном чуо.

Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12:30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.

У име свих трудбеника Радија “Светигора“ и стотине хиљада вјерних слушалаца нека је проти Момчилу вјечна слава и хвала.

Бог да му подари Царство небеско за које се цио живот спремао, које је свједочио и за које нас је непрекидно призивао.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин: Ми људе лечимо Љубављу!

Sat, 06 Jun 2020 19:16:15 +0000

Протопрезвитер-ставрофор Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесењског храма на Клиси, духовник штићеника заједнице „Земља живих" и духовник у Окружном затвору у Новом Саду, био је гост емисије "Личност и заједница" на Телевизији Храм.

Живимо у цивилизацији која је гладна љубави, где одсуство љубави према другом човеку и свака друга врста отуђености, доводи до разних облика болести зависности као што су наркоманија, алкохолизам, пушење, коцка, зависност од интернета и многе друге.

Отац Бранко Ћурчин у новом издању емисије Личност и Заједница говори о овим искушењима за човека у данашњици, о борби за сваки људски живот, о неописивој радости која наступи када се неки од зависника врати на прави пут, на пут спасења. О свему овоме најбоље и најсликовитије говоре сузе у очима оца Бранка на крају разговора у емисији.

Протонамесник Бранислав Ђурагић: Богатство ветерничког храма је жива литургијска заједница која се сабира око свога Господа!

Sat, 06 Jun 2020 10:00:00 +0000

Гост емисије "Летописи храмова у Епархији бачкој" био је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Говорећи о ветерничкој светињи отац Бранислав је између осталог нагласио да је живост литургијске заједнице при ветерничком храму је велика духовна радост.

Ветерник је основан 1923. године као насеље за ратне војне инвалиде – ветеране из Првог светског рата, који су се борили на планини Ветерник у Македонији. Тадашњи Ветерник имао је свега две улице. Изграђене куће биле су типске, а неке од њих су и данас аутентичне. По завршетку Првог светског рата краљ Александар је својим добровољцима, који су учествујући у великој бици против бугарских снага били трајно ослепљени нервним гасом, доделио земљу у околини Новог Сада, а на подручју данашњег Ветерника. Ти Солунци и њихове породице су населиле плодну равницу, пустару Нови Мајур, и створили заметак овог насеља.

O историјату насеља и ветерничког храма говорио је господин Никола Мркић, староседелац насеља, као и протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протонамесник Игор Игњатов: О Виктору Франклу и логотерапији из угла православног свештеника

Sat, 06 Jun 2020 09:06:42 +0000

Човек је словесно биће и он непрекидно трага за смислом своје егзистенције, сагледавајући најважније аспекте свог живота. Ради се о унутрашњој мисаоној и духовној потреби. Ово је и психолошки, философски и теолошки концепт, којим се на особит начин бавио Виктор Франкл, аустријски неуролог и психијатар, познат и као човек који је преживео голготу Холокауста.

Звучни запис емисије

Најпознатији је као оснивач логотерапије, тојест терапије смислом, чије су технике и циљ концентрисани на смисао егзистенције и тражење тог смисла. О Виктору Франклу и логотерапији из угла православног свештеника говорио је протонамесник Игор Игњатов.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXXIV

Sat, 06 Jun 2020 09:05:29 +0000

Звучни запис емисије

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене

Fri, 05 Jun 2020 15:49:03 +0000

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим

Презвитер Арсеније Арсенијевић: О задушницама

Радио Беседа: Задушнице

Катихета Бранислав Илић: Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Сретењски манастир као чудо Богородице

Fri, 05 Jun 2020 15:31:58 +0000

Данас смо се поново окупили да прославимо нашу покровитељку, нашу спаситељку, нашу заступницу и нашу истинску узданицу – Мајку Божју. Наша обитељ је посебно чудо Мајке Божје.

Људи живе и у овом свету се уздају у своју снагу, државе живе и такође се уздају у своју снагу, јачају је, смишљају разна средства за то да сачувају своју власт, да је прошире, да је задрже, да је умноже, да спасу свој народ, и зато се непрестано труде и заиста понекад у томе достижу огромне висине: проналазе потпуно задивљујућа средства за заштиту своје отаџбине и уздају се у њих, и хвале се њима, и умирује их свест о ономе што имају.

Али у историји наше отаџбине и у свом личном животу видимо како се често испоставља да је све то скоро бескорисно или несавршено и како није у стању да нас заштити; како сва ова материјална слава за тили час може да се претвори у пораз, срамоту и немоћ; како здравље и лепота за један трен могу да се претворе у болест, у немоћ, у неспособност, и како и човек, и цела држава леже ничице пред лицем непријатеља и како нема ко за њих да се заступи, нема ко да им помогне.

И најјача, најподлија и најопаснија сила која уништава ово биће јесте грех. Он је јачи од сваког освајача, зато што осваја наше срце и душу и поробљава их, одводи у заробљеништво: као што је војска Ахмат-Гиреја одводила хришћане, Русе, у ропство, као што их је продавала на пијаци, тако се и наша душа продаје кад пуштамо у њу грех, и овај грех уништава и државу, и породицу, и наше здравље, и ништа нам не помаже. Никаква чудесна, најсавршенија, најскупља, најбоље осмишљена средства нису у стању да победе овај грех. И само наше покајање и молитва упућена Мајци Божијој могу да одврате од нас ужас, пораз и очајање, ово робовање ђаволу и његовим слугама. Али за то је потребно истинско покајање и виђење овог греха, схватање истинског смисла нашег живота.

Мајка Божја нас никад не напушта – ни у најтежим тренуцима, ни у тренуцима кад нас грех потпуно зароби. Увек се моли за нас, Она нас никад не заборавља, као рођена мајка. И ми, који смо се нашли овде као сведоци и учесници у препороду обитељи Мајке Божје и уопште тога како се појавила на овом месту, одлично то знамо. Ко смо ми, зашто је управо све нас данас окупила Мајка Божја? Зато што нас воли, чека од нас покајање и чека од нас узвратну љубав према Њеном Спаситељу, према Њеном Сину – Господу нашем Исусу Христу. То је наше најјаче оружје, то је наша сила, то је наше заступништво, Она нас никад неће напустити и никакви зли људски напори нису у стању да поколебају ову љубав Мајке Божије – само да ми сами не вређамо Њу и Њеног Сина и да не падамо у заробљеништво ђавоље силе.

Мајка Божја и сви свеци које данас прослављамо – на дан Свих светих – јесу најнепобедивија Христова војска у коју смо позвани. Добили смо позив да ступимо у ову војску, и сви они који се овде налазе имају прилику за то да такође постану свети Божји људи и да носе ову божанску љубав, и храброст, и наду и у Христа, и у Мајку Божју у овај свет. Мајка Божја нас неће оставити, али је главно да ми не оставимо Њу одајући се греху, подлежући чамотињи, а највише – гајећи наду у испразна добра овог света, у превару, у илузију коју ђаво разлива свуда како бисмо заборавили Христа и Мајку Божју, како бисмо добровољно доспели у његове руке. Али нека нам се то не деси, нама сведоцима чуда настанка Сретењског манастира, учесника у овом сусрету – Сретењу – с Мајком Божјом. Гледајмо на своје претходнике, свете људе, угледајмо се на њих и гледајмо у Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, а Он нека би Својим милосрђем помиловао наше душе. Амин.

Извор: Православие.ру

Протонамесник Живојин Кнежевић: Благодат Божја нас води на путу спасења!

Fri, 05 Jun 2020 10:53:31 +0000

Одломак Светог јеванђеља по Јовану, зачало 27, описује дане уочи доласка Духа Светога, које се, по обећању Оца, збива пошто се Син прослави. Писац на врло интересантан начин приказује атмосферу и односе међу људима и њихово препознавање Христа, односно неповерење у Њега које испољавају фарисеји.

Речи Сина Божјег:“Ја сам светлост свету…“ указују нам да управо том светлошћу треба да будемо обасјани да бисмо примили благодат Духа Светога. Та благодат води Цркву Христову у земаљском свету, а светитељи Божји су обасјани светлошћу божанском која их је извела на пут спасења.

Благодат Божја нас води спасењу, слобода би нас можда одвела негде где не треба, неке су од поука које је у емисији „Сведочења“ упутио протонамесник Живојин Кнежевић, свештенослужитељ при Храму Ваксрсења Христовог у Ваљеву.

Извор: Радио Источник

О патњи, болу и труду

Fri, 05 Jun 2020 10:51:44 +0000

Кроз болести и све недаће уопште Бог нам као Отац показује своју благонаклоност јер тражи начин да нам преда Своју светост: Ако подносите грдње, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не грди? Ако ли сте без грдње које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јевр. 12;78). Кад год патимо, јасно се показује да смо чеда Божија. А ко не би пожелео да буде чедо Божије? Ако дакле желиш да будеш чедо Божије, патње и искушења која ти Бог пошаље претрпи са захвалношћу, вером и надом.

Чак су и искушења која нам долазе од људи у ствари послата од Бога да бисмо задобили стрпљење, дуготрпељивост, сажаљивост (састрадање) и трпљење, јер су све то божанске особине, као што нам и каже Господ: Он Својим сунцем обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5;25). Због тога смо дужни да волимо сваког човека. Нека се у нашој души не пронађе ни траг од мржње и злобе, да бисмо се могли назвати децом Божијом.

Страдања која доживимо током читавог живота нису достојна да се упореде с неизрецивим добрима, од Бога приуготовљеним за оне душе које носе крст, без обзира да ли те патње потичу од саме (човекове) природе, од других људи или од ђавола. Кад год нас нападне нека страст или слабост и ми јој се супротставимо, она може бити узрок да се удостојимо блаженства: Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота (Јк. 1;12).

Тога ради, чедо моје, све претрпи, јер се невидљиво плете венац за главу сваког човека. Горка је зима, али је рај сладак. Претрпи мраз искушења, да би твоја стопала радосно заиграла на небесима.

Старац Јефрем Филотејски и Аризонски

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXXIII

Fri, 05 Jun 2020 10:50:36 +0000

Звучни запис беседе

Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Радио Светигора: И ријечи и дјела XXXII

Thu, 04 Jun 2020 08:31:04 +0000

Звучни запис емисије

Наредних чертдесет дана, сваког дана у 12: 30 часова емитоваћемо емисију ,,И ријеч и дјела“ кроз коју ћемо се подсјетити на богонадахнуте бесједе и духовне савјете нашег оца Мома.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

Извор: Радио Светигора

Свети мученик Јован Владимир, краљ Српски

Wed, 03 Jun 2020 15:33:09 +0000

Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје.

Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).

Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.

Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.

Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).

Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.

У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.

Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.

А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.

Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".

Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.

Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.

Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.

Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

О новој књизи протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића "О хришћанском и грађанском идентитету"

Wed, 03 Jun 2020 15:17:17 +0000

Недавно је из штампе изашла књига протојереја – ставрофора Гојка Перовића “О хришћанском и грађанском идентитету”. О овој књизи у дневном листу Дан своје импресије изнио је проф. др Драган Јаковљевић.

Историјски гледано, значајни фактори, којима је била ношена друштвена генеза секуларизовања су по свој прилици прије били ван когнитивног, него пуко космолошко-светоназорног профила. Наиме, секуларизовање је изворно представљало процес једног превасходно економског и правно-политичког развлашћивања црквених институција. Тако је на његовом почетку стајало одузимање замашних привредних добара од манастира и цркве, те њихово национализовање, подржављење. Као и разрешавање правнополитичког поретка од дотадашњег директног црквеног патроната. (Као што је добро познато, и сам термин “секуларизација се је по први пут појавио управо у контексту преузимања великих дјелова црквених посједа и имовине од стране државе, те склапања Вестфалског мировног уговора (1646-1648). Неки теоретичари религије су иронично примијетили, да је одвајање државе од цркве притом било неопходно већ и из пуко техничко-оперативних, трансакционих резона: Наиме да би могла да узме црквену имовину и пренесе је на себе, држава се претходно морала издвојити из дотадашње институционалне испреплетености са црквом. Иначе би узимала од себе саме!)

Прво је по свој прилици био економски интерес ондашњих држава, одн. носилаца власти. Друго је пак било диктирано и прагматским политичким резонима обзиром на појављивање и истодобно дјеловање више паралелних конфесија, одн. цркава (нарочито након расцјепа у западној хришћанској цркви) унутар једних те истих друштвених заједница. Тако да се наиме појавила потреба, да се политичко-правни поредак у будуће не идентификује са једном од њих, већ да се стави изнад тих религиозних диференција. Дакле, да држава буде конфесионално неутрална! А то је онда са своје стране изискивало посезање за једним превасходно свјетовним, ванрелигијским легитимисањем поредака.

Најзад ваља имати у виду и околност, да су процеси секуларизовања започети у ситуацији друштвене исцрпљености претходећим дугим вјерским ратовима, као и уз очитовање неких интерних слабости црквених институција. Овакве околности су са своје стране такође упућивале у правцу наступајућег посвјетовњења друштвеног поретка.

На дјелу је дакле био један вишеслојни дугорочни културни процес ношен хетерогеним, плуралним чиниоцима и њиховим садејством. Процес, који је коначно нашао свој уток у концепту грађанских друштава. Наиме, секуларност модерних друштава је била овјерена њиховим конципирањем као грађанских заједница, почивајућих на грађанском идентитету правних особа, носилаца држављанства и одговарајућих универзалних људских права као и даљих посебних права предвиђених позитивним законодавством свагдашњих држава. Тако да су у савременој Европи несекуларне државе у јасној мањини, какву чине земље попут Данске, Малте, Грчке… Поред извјесних лимита крајњих домета његовог дјеловања који су се у међувремену очитовали, секуларизовање је донијело и несумњиве позитивне помаке у односу на негдашњу теократију, фундаменталистичку сплетеност државних и црквених институција. (…) Додатни идеолошко-свјетоназорну подлогу за секуларизам пружиле су најзад и љевичарске идеологије социјалистичког профила са својим препознатљиво уздржаним ставом према религији па тако и у бившој СФРЈ. С обзиром на последње, секуларизам је у бившим чланицама југословенске федерације представљао и једно наслеђено културно добро, које упркос распаду негдашње државне заједнице, урушавању поретка државног социјализма у свијету, те побољшаном положају вјерских заједница, није било стављано ван снаге. Напротив, секуларизам, свјетовност државности и одвојеност цркве од државе остају темељне одреднице и новообликованих друштвених поредака у негдашњим југословенским републикама.

Како пише Перовић, држава и Црква сада коегзистирају, “могу и требају да сарађују, али се једна другој не мијешају у рад и организацију. Митрополит Амфилохије је пак у једном недавном, запаженом интервјуу (“Вијести, петак 24.01.2020) разборитим начином утврдио: Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну [Цркву и Државу од било каквих непромишљености, и сад и у будућим временима.

Према томе, Црква треба уважавати државни поредак, а Држава црквени поредак, и то је пут одолијевању са једне стране религиозно-фундаменталистичким, те са друге стране етатистичко-интервенционистичким искушењима, са тоталитарним претензијама. И модерна демократска друштва налазе начина, да те двије врсте искушења принципијелно сузбију и превладају полазећи од секуларне традиције и демократске форме организовања друштва.

Када се пак ради о посебним питањима својине, то би према Перовићу значило следеће: “Држава мора бити гарант неотуђивости нечије својине, и заштитник културног блага које се налази на њеној територији. Али га не може штитити тако што ће га присвојити!”

Како је сада дошло до тога, да у једној секуларној држави владајућа политичка елита (уз то још са љевичарским идеолошким предзнаком!) у програм свог дјеловања уврсти активно помагање стварања једне одређене цркве, могао би бити предмет једне обухватније анализе – за коју се извијесни ослонци могу наћи и у овдје представљеним текстовима Г. Перовића. У том погледу, он поставља питање:

“Једно ми није јасно, и ево питам гласно шта ће таквој идеологији државна Црква?”

Дакле, једној идеологији љевичарског политичког профила која тражи и налази прикључак на интернационалне љевичарске политичке групације и покрете у Европи и свијету. Да ли би одговор на дато питање можда требало потражити у притисцима и утицају извијесних екстерних чинилаца на политичке партије које чине владајућу елиту? Чинилаца, којима је идеолошко наслеђе љевице страно, али који су своје схватање односа Цркве и државе изгледа успјели потурити владајућој политичкој гарнитури као наводни “виши државни интерес који би као такав самим собом налагао безусловно спровођење! Занимљиво је, да на по свом профилу фундаменталистичке пароле које се износе у јавности, попут “Нема [државе] Црне Горе без црногорске цркве, изостају реаговања и довођења у питање од стране многих вајних “грађанских интелектуалаца”, “аналитичара”, “социјалдемократа”… Напротив, сви они на такве радикалне прокламације ћуте као заливени, тиме прећутно изражавајући свој пристанак на те упитне и анахроне идеолошке шаблоне, те по свој прилици и своју подршку истима.

У сваком случају, смјело би бити јасно, да се претходно назначеним настојањем наше политичке елите практично видно искорачује из пројекта свјетовне државе, фактички нарушава њена секуларност. Све и када би на дјелу била једна само привремена девијација, ради се ипак о далекосежно важном, принципијелном питању које оставља простор озбиљним дилемама у погледу крајњег учинка и даљег историјског хода друштва. Јер, једна је ствар када било која политичка партија исказује симпатију или штавише и извијесну политичку подршку настојању да се створи нека нова вјерска заједница, црква. Нешто друго је међутим, када се почињу користити расположиви државни инструменти за практично изнуђивање одређених решења у датом смислу, њихово дјелатно инсталирање у друштвеној стварности. И тиме државни апарат, њему доступна средства дјеловања и принуђивања попримају функцију повлашћеног сервиса ове или оне конфесионалне заједнице, њима својствених тежњи. У читавој историји западне циливизације, цркве пак нису стварали политичари, него духовници, пророци и њих слиједећи вјерници. Идући супротним путем, забраздило се је пак у позицију државног интервенционизма унутар сфере конфесионалног живота, каква је неспојива са концептом свјетовне државе. Консеквенце једног таквог рискантног интервенционизма ваља сада сагледати, те процијенити њихову пожељност одн. спојивост са прокламованим друштвено-политичким поретком, као и прихваћеним циљевима друштвеног развоја.

Аспекти односа цркве и државе у секуларном контексту

Но, да ли сад институционална одвојеност цркве од државе мора да значи и потпуни јаз, њихову узајамну отуђеност у друштвеној пракси? Како је лијепо на то указао велики протестантски теолог Карл Барт, држава по себи ипак није атеистичка (религионслос) већ прије надконфесионална (ииберконфесионелл) творевина. Не могавши се у име државног резона појавити као прокламатор одређеног погледа на свијет и једне државне религије, она у односу на конфесионалне различитости пактикује трпељивост и у оквирима позитивног права свим црквеним заједницама “у начелу осигурава једнаку слободу”. Барт додуше овдје превасходно има у виду различите хришћанске конфесије (попут католицизма и протестантизма). Но, његово запажање би, како ми се чини, у принципу могло бити уједно протегнуто и на остале вјероисповијести какве затичемо у одређеним државама, па тако и у нашој. Утолико од мене заступано гледиште иде корак даље од онога што је заступао сам Барт, остајући при том, како вјерујем, ипаку духу његовог упућивања. (…)

Перспективе дијалога

Подржавајући објављивање ове збирке текстова Г. Перовића, сматрао сам, да они могу допринијети једном стручно утемељеном и разложном сагледавању низа релевантних питања из историје православља као и односа цркве и државе у овој средини. Полазећи од разјашњења неких темељних појмова и историјских околности, чије разумијевање чини претпоставку потребног споразумијевања на нашој друштвеној сцени. Ти текстови су и иначе већ по свом првом појављивању били наишли на добар пријем у јавности. Рекао бих, већ по основу свог изразито одмјереног стила, али уједно и доследног поштовања историјских датости те избјегавања екстремистичких солуција. Охрабрујуће је, када тако профилисане поруке долазе од ректора Цетињске богословије. Нека стога објављивање ове збирке пружи подршку даљем конструктивном интелектуалном дјеловању овог младог хришћанског интелектуалца, те уједно подстицаје осмишљавању јавног дијалога о низу важних питања везаних за позиционирање и дјеловање хришћанске религије у савременим друштвеним условима. (Наравно, и једном складном уређивању суживота са исламском конфесијом.)

У овдје републикованим текстовима се разматра низ важних тема. Па тако након појашњења појма “аутокефалности”, његовог правог значења те историјског контекста стицања исте, Перовић даље јасно констатује и “двојност националног идентитета код Црногораца”. Притом утврђујући, да он “не може бити тема неког акта или указа”, те да га држава не треба покушавати “нормирати. Што свакако представља коректан став по датом питању. Па ондау једном аутентично демократском тону закључује: “Зато, ако нигдје друго, овдје два већинска политичка идентитета једног друштва имају обавезу да чувају један другог, и да буду свјесни да једноме, без овог другог, нема цјеловитости, па ни будућности. Тиме се у ствари заступа једно шире, хуманије и далековидије сагледавање питања иденититета, с оне стране скучено-екстремистичких погледа прожетих острашћеношћу, као и безобзирном тежњом да се максимално искористе постојећи односи политичке моћи у друштву. Наиме, у прилог једном идентитету, а на уштрб другога идентитета. Једном тежњом дакле, која је иразито неправична и морално спорна.

У претходно изложеном контексту би смио бити сасвим јасан значај одлучног отварања питања највећег живог европског филозофа, Јиргена Хабермаса о томе, шта секуларни ум може да научи из религиозног наслеђа хришћанства и јудаизма. Даље питање би гласило, којим све путевима унијети осмишљавајуће и усмјеравајуће врједносне потенцијале религије у укупно културно саморазумијевање модерних друштава? То су крупна, колико могу да сагледам данас још не до краја већ одлучена, и према томе добрим дијелом отворена развојна питања.

Претходно нам пак ваља превладати искрсле напетости и неспоразуме у погледу односа Цркве и државе у Црној Гори. Вјерујем, да ова збирка текстова, како својим садржајима тако и одмјереним начином излагања може пружити релевантан допринос таквим настојањима. Те вођењу једног рационалног, стрпљивог и толерантног, помирљивог дијалога о отвореним питањима која заокупљују пажњу јавности. Уз узајамно уважавање Цркве и државе, напоредог поштовања како конфесионалног, тако и свјетовног поретка. У знаку једног таквог надања, ову збирку текстова ваља препоручити ширем интересовању.

Извор: Митрполија црногорско-приморска

Прота Никола Пејовић: Данашњи празник подстиче у нама снагу вере!

Wed, 03 Jun 2020 15:14:42 +0000

Благодарећи Острог ТВ студију доносимо омилију на празник светих цара Константина и Јелене, протопрезвитера Николе Пејовића, пароха подгоричког, коју је изговорио на светој Литургији у Светотројичном храму у Доњем манастиру Острогу.