Пустиња… Усамљеност… Мир… Кораци, наизглед бесциљни, налазе виши Смисао, невидљив људима чији поглед замагљује гужва у саобраћају, а слух гуши звоњава телефона. Ту, далеко од света, одбацивши све што је пролазно, монах се посветио тражењу Истине. Сунце, киша, ветар, снег, не ометају његове кораке. Његов мир не могу да наруше спољашње олује, јер је он на већим висинама од овог света.

Одувек ме је привлачила пустиња и усамљенички живот. Овај свет је одавно престао да ме привлачи. Сметају ми његови закони и правила. Смета ми људска сујета. Слаб сам, па је често зло других људи вадило најгоре из мене. Презасићен честог контакта са људима чезнуо сам за усамљеништвом. Желео сам мир једног пустињака, да себе у потпуности издигнем изнад свих правила овог света.

Или због слабости, или због проналажења сврхе свог живота у прејакој љубави којој сам везан за људе око себе, остао сам у овом свету. Околности су такве да још не могу да одем из свог града и кренем да лутам планинама носећи са собом само бројаницу и икону. Своју борбу, бар још неко време, морам да водим у свету. Ипак, моја душа је наставила да чезне за пустињом. Све док једног дана нисам пронашао своју личну пустињу. Нашао сам је у празним градским улицама када сам једне хладне зимске ноћи кренуо у шетњу. Од те ноћи, стално је посећујем.

У пустињу крећем ноћу. Дан је резервисан за овоземаљске послове. Моја пустиња тада нестаје, прекривају је аутомобили, ужурбани људи и галама. Ноћу се све то повлачи. Неки кажу да је ноћу јаче деловање демона. То је заправо тачно! Али то не значи да је ноћ сама по себи “демонска“. Ноћу престају овоземаљске активности, нема обавеза, послова, углавном се затварају фирме, продавнице, банке… Тако ноћ постаје време јачања свих духовних сила. Тишина коју са собом носи ноћ уводи нас у духовну борбу, која је током дана запостављена.

И моји кораци пустом улицом наизглед немају циљ. Циљ је у њима самима. Колико ми је само ствари открила пустиња када се ноћу поново састанемо. Иако ми је пут добро познат, стално откривам нешто ново. Човек је истражио свет око себе, али му је свет у њему остао непознат. Имамо мапе сваког града и подручја, можемо да се снађемо у скоро сваком крају планете, али путеви у нама самима су нам потпуно неистражени. Изгубили смо мапе које нас воде кроз замршене путеве духовног живота. Улазак у пустињу за мене је само нови састанак са самим собом. Чудак из Ничеове приче је трчао градским улицама са светиљком тражећи Бога. Није га нашао, јер га није потражио на правом месту – у самом себи.

Мирни су моји кораци. Нема у мени гордости коју сам током дана испољавао у друштву. Нема нервозе, нема бриге, не размишљам о времену и да ли стижем да обавим све послове. Нема мржње – а према коме би је било кад је испред мене само пустиња. Нема глади, заборављам сатима на храну и воду. Моја храна су духовна блага која на овом путу сакупљам. Не осећам хладноћу или умор. Спољашњи свет је подређен духовном.

А демони? Сваки пут их је све више. Сваки корак је борба са њима. Нападају ме туга,очај, празнина, на тренутке ми обузимају срце. Нису то лаки ударци – гомилали су снагу током дана и стално постају јачи. Али моја Вера их успешно одбија. Тада им у помоћ прискаче гнев. Увек су радили заједно и увек тим редоследом. Сећам се колико су само дуго господарили мојом душом, док им нисам објавио рат до истребљења. То сећање даје ми снагу да их се ослободим. А онда, када сам на ивици да победим, као резервни играч који улази да реши утакмицу, дочекује ме – гордост. Неизбежна и непобедива. Против ње се борим сећајући се житија Светих. Како сам мали у односу на њих. Из много тежих борба они су излазили као победници. То што ходам њиховим стопама не чини ме равним њима. Дуга је пустиња и још много корака треба прећи до Циља. Ипак, осећам да су они уз мене. Храбре ме да издржим, дају снагу и подучавају. Осећам њихово присуство сваки пут кад закорачим у пустињу.

Моји кораци зато храбро корачају ка Њему. Христова Светлост чека ме на крају пустиње. Поглед ка Њој даје ми снагу да корачам даље, води ме кроз све тунеле и помаже да пребродим препреке. По неки бљесак те Светлости показује ми да сам на правом Путу. Широка пространства отварају се пред мојим корацима. Када изгубите осећај за простор и време, закорачили сте у духовни свет. Ту престаје моја борба са демонима и отварају ми се врата спознаје. Коначно осећам Мир! Тренуци у којима се моја душа напаја са најлепшег духовног извора. Када пролазите кроз густу шуму, прљави, знојави, уморни, неће бити краја вашој радости када наиђете на извор бистре и хладне воде. Таквом радошћу трепери моја душа када доживи овакво блаженство. Прљав од грехова, уморан од путева и странпутица живота, умазан у сво блато и прљавштину коју сам на њима покупио, тужан због свих губитака, немоћан да нешто пролазим – долазим код Њега.

Он је циљ мог пута. Он је Утеха, Милост, Љубав. Он је Смисао. Он је једини излаз из сваке патње коју наноси овај свет.

“Истина је близу, Истина се крије,

У срцу пустиње, пустиња у срцу…“

Darkwood Dub – О пустињи

Извор: Смрт свету

Видите ли колико Господ љуби нас? Видите ли колико смо срећни, ми незахвалници једни, за све што нам даје Његова доброта свакога дана?

Али време праве жетве тек нас чека: благословен је дан када ћемо оставити све овде и отпутовати у нашу другу домовину – ону праву – у благословени живот, сигурну радост, тамо где ће свако од нас добити део који му је племенити, најслађи Исус наш припремио.

О радости! О благодарности! О љубави! Господ нас чисти од сваке нечистоте, даје нам почасти, обогаћује нас највећим богатствима! Тамо, моја златна сестро, не постоје лукави људи да нас обмањују. Завист и љубомора ће нестати. Тамо неће бити страсти. Они који их имају остаће на другој страни. Али, о слатки љубљени Христе, какво добро видиш ти у нама да желиш да нас поведеш твојим Божанским путем?

Радујте се и ликујте, љубљена сестро моја! Хвалите и славите Бога, јер гле, време се приближило. Време ће ускоро доћи и за нас, време када ћемо чути благословени глас: ”Дођите к мени.” А чим се затворе наше телесне очи, очи душе ће се отворити. Тада, као из сна, пробудићемо се у другом животу. Видећемо родитеље, сестре, браћу, рођаке. Видећемо анђеле, свете, и благословену Мајку свих, Пречисту Богородицу, којој се ми молитвено обраћамо у сваком моменту, и којој, после Бога, дугујемо све. Онда, са ким ћемо прво разговарати, ко ће нас прво пољубити, кога ћемо ми први пољубити? Свом чистотом, свом скромношћу, са свом светошћу. Па ко, очекујући такав благослов, не би поднео сваку тугу овог садашњег живота?

Зато, моја добра и љубљена сестро, добро погледајте ваш живот. Преиспитајте себе и погледајте у назад да бисте видели на који начин је прошао ваш живот. Подсетите се безбројних доброчинстава нашег Спаситеља Исуса Христа и најслађе Богородице, и будите стрпљиви у искушењима која долазе. Бог увек помаже. Бог увек долази на време, али је потребно стрпљење. Он нас чује чим му се обратимо. Али Он не размишља као ми. Ви мислите да ваш глас није одмах стигао до Светих, Богородице, и Христа. Напротив, чак и пре него што сте завапили, Свети су кренули да вам помогну, знајући да ћете тражити њихову помоћ и њихово молитвено заступништво. Међутим, будући да не видите ван онога што је очито и не знате како Бог управља светом, желите да се ваш захтев испуни попут муње. Али то није оно што Господ жели. Он тражи ваше стрпљење. Он жели да ви покажете вашу веру. Не се можете молити као папагај. Потребно је да се и сами потрудите за оно за шта се молите, а затим треба сачекати. Видите да се испунило оно за чим сте у прошлости чезнули. Ипак, били сте повређени јер нисте имали стрпљење да сачекате.

Сада сте постали малодушни, срдити и жалосни, мислећи да је Отац Небески спор у одговорима. Али ја вас уверавам да ће се све десити баш како желите – то ће се сигурно догодити, али прво је потребна молити се свом душом, и онда треба чекати. А када заборавите ваше захтеве и када престанете да се молите за њих, испуњење ће доћи као награда за ваше стрпљење и издржљивост. Када дођете на границу очајања док се молите и тражите, знајте да је испуњење близу. Христос наш жели да излечи неке ваше скривене страсти, и то је разлог због кога касни у испуњењу ваших захтева. Ако добијете испуњење ваших захтева одмах, ваше страсти остаће у вама, неизлечене. Ако сачекате, ви ћете добити шта желите, али добићете и лек против ваших страсти. А онда се радујете неизмерно и захваљујете Богу који све ради у мудрости на корист вашу.

Дакле, нема потребе да се узнемиравате, узрујавате, гунђате. Морате престати са тим. Затворитe ваша уста. Нека нико не види да сте узнемирени. Немојте горети љутњом, да бисте истерали незадовољство из вас. Радије будите мирни. Отерајте ђавола стрпљењем и благошћу. Господ који ће уништити све оне које говоре лажи сведок ми је да сам и сам имао користи од савета које вам сада дајем. Искушења која сам ја имао била су толико јака да сам мислио да ће моја душа отпутовати због боли. Ипак, када се једном све завршило, дошла је толика утеха, да се човек осећао као да је био у рају без тела. Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а анђели вам се диве.

Видиш ли колико добрих ствари доносе искушења и жалост? Дакле, ако и ви желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Борба коју ђаво води против нас јесте да брат на брата устаје, али он нас напада само онолико колико му Бог допусти. Он се бори толико да се све топи и тече као восак пред огњем. Али када све прође, испунићете се радошћу. То је уистину пут, моја сестро, и ја који вам ово пишем сведочим истину из сопственог искуства. Стога, будите храбра и јака у Господу, подносећи све што дође на вас, очекујући, заједно с болом, мир и милост Божију. Будите јака и охрабрите душу своју. Христос допушта искушења, да би се очистили од грехова. Искушења су попут миришљавог сапуна и тешког маља, који нас удара и избељује. Све хаљине које су чисте спремљене су за Женика. Оне хаљине које су нечисте, цепају се и у огањ бацају.

Задржите писма која вам шаљем, јер се моје време приближило. Задржите писма тако да ћете их имати када вас обузме жалост…јер чини ми се да ћу вас убрзо оставити. Како време пролази, ја постајем све више болестан. Већ сам потпуно непокретан.

ПС. Немам времана да вам пишем о чуду које ми је Господ показао да бих исправио грешку коју сам радио у незнању. Видите ли да Бог чини чуда онда када његово Божанско провиђење то сматра потребним. Много пута особа је обманута незнањем или је добила погрешна упутства. Али када је душа праведна и када особа има добре намере, Господ не напушта таквога човека, него му доноси просвећење на разне начине.

Велика је милост Господња. Псалмопојац је био у праву када је рекао: ”Не у складу са нашим греховима, већ по делима нашим, Господ нас награђује.” Ако бих вам написао искушења која сам ја подносио, ви то не бисте могли да поднесете. Имајте стрпљење, јер Пресвета Богородица никада не одступа од нас. Она се увек моли за нас.

Из књиге: Монашка мудрост – Писма старца Јосифа Исихасте, Четрдесето писмо

Како нам о томе сведочи свето Јеванђеље, Господ Исус Христос је са тројицом Својих апостола – Петром, Јаковом и Јованом, узишао на гору Тавор како би се тамо заједно помолили (Лук. 9, 28). На врху горе Тавор Господ се преобразио пред Својим ученицима. У том тренутку, Његово лице је засијало као сунце, а Његова одећа је постала бела као светлост. У часу Преображења Христовог појавила су се и два старозаветна пророка – Мојсије и Илија. Видевши тај чудесни свештени призор, апостол Петар се обратио Господу речима: Добро нам је овде бити (Мат. 17, 4). Истовремено, из облака који се појавио приликом Христовог Преображења, чуо се глас Оца Небескога, Који је рекао: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте (Мат. 17, 5).

Преобразивши се пред тројицом апостола непосредно пре Свога страдања, Господ им је показао Своју божанску силу и славу, у оној мери у којој су они могли то да виде, спознају и доживе очима, умом и срцем. Преображењем Господњим на Тавору, пројављена је и слава обожене и прослављене људске природе у Христу, али и слава будућег Царства Божјег. Апостолима, а преко њих и свима нама, откривена је божанска слава Онога по Чијем лику смо створени. Према речима Епископа бачког др Иринеја, „сви смо призвани да суделујемо у тој слави Преображења, да видимо Господа Христа Прослављенога, и да и Он нас, по Својој милости и љубави, прослави Својом вечном славом”. У Христовом славном Преображењу остварено је и преображење пале људске природе која је укаљана грехом прародитељâ.

Говорећи о суштинском смислу и значају Преображења Христовог у контексту Домостроја спасења, преподобни Јустин Ћелијски истиче следеће: „Светли дан Христовог Преображења јесте дан просвећења и обожења људске природе. Тог дана је Богочовек Христос Својом свемоћном и свеспасоносном силом захватио поцрнелу од греха природу људску, и просветивши је обоготворио. Зрачећи и блистајући ослепљујућом светлошћу свога преславног Божанства, Господ Христос је на Тавору свет просветио. Својим страшним Преображењем Господ Христос је објавио превечну тајну која је била сакривена, и људске су очи виделе невиђено: тело земно блиста божанским сјајем, тело смртно зрачи славом Божанства. Својим Преображењем Господ благи је преобразио образ Божји у човеку, те је он заблистао у своме првобитном сјају и лепоти. Спаситељево Преображење је извор непресушне преображајне силе која преображава сву твар и сва бића, због чега и кличемо чудесном Спаситељу: Преображава се твар очигледно Твојим Преображењем, Христе” (Догматика Православне Цркве II).

У доленаведеном тонском запису можете чути беседу Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, изговорену на празник Преображења Господњег, 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Посебне пажње достојна је чињеница да су многи трезвоумни оци свесни реалности, али и снаге несвесног. Као истински духовни људи, који су се жртвовали у испитивању дубина душе, они знају да гледају не само „појавно“, него и „непојавно“. Њихов напор, дакле, не ограничава се само на испитивање онога што делује на површини душе. Они улазе у њене понорне дубине и гледају да уз њихову помоћ схвате оно што се дешава на површини. Зато су у положају да познају несвесну активност душе. Тако су вековима пре оних психолога који су нагласили огромни значај несвесног, они открили, разуме се – у општим цртама, постојање оног мрачног и невидљивог душевног света који, као да постоји испод површине свесне душе, често њоме управља и то на пресудан начин.

Искуство многих трезвоумних отаца показало им је да се многе помисли појављују у уму и мишљењу савршено произвољно и својевољно. Дакле, „умни“ рат не води се само на светлу свеснога. Јер да је тако, сваки би трезвоумни отац могао да зна порекло „Египћана“, т.ј. лукавих помисли и жеља, и да се упусти у борбу са њима и пре него што оне уђу у ум и утврде се у њему. Али реалност подвижничког живота сведочи да духовни борац често бива изненада освојен. Пре него и схвати како се то догодило, он осети да су њиме овладале лукаве помисли. Зато монах Герман са чуђењем пита авву Мојсеја, који је зналац духовних ствари. „Откуда се то дешава? Јер често а да ми то нећемо, додијавају лукаве помисли и тако да ми готово не знамо, покраду нас, улазећи кришом и неосетно; тако да не само да их је немогуће спречити, него их је често тешко и познати“. Јасно је да то питање, пуно недоумице, представља признавање реалности несвесног.

Али многи трезвоумни оци свесни су и снаге несвесног. Примедбе неких Отаца у вези са тим заиста изазивају дивљење, будући да се може успоставити њихов однос са најновијим увидима дубинске психологије. На пример, Нил Подвижник, ученик Јована Златоустог, одлично познаје, т.ј. управо колико и савремени психолози, процес психолошког феномена потискивања и зна за снагу несвесног које се у њему пројављује. Говорећи о притискању страсти, он каже следеће:

„Мада страсти и не додијавају непрестано, ако не нађу прилику за покрет, ипак кришом узмичу и сазревају, користећи време да ојачају; и као што непрестано гажена земља, макар га и имала, не рађа трње, јер гажење омета природу, корење ипак дубоко у њој остаје, па ће изнићи када време допусти, тако и страсти које су стално ометане постају јаче; а пошто се притаје, нападну са великом снагом, скривајући велику опасност по оне који су их занемарили на почетку боја, и објаве рат“.

У овом Ниловом случају имамо све познате стадијуме потискивања неке емоције, како их управо одређује савремена дубинска психологија. Реч је, пре свега, о несвесном потискивању („које кришом узмичу“). Нека емоција, коју свесно из било којег разлога не може нормално да усвоји, одбацује се и потискује у несвесно. Али сваки потискивани душевни догађај стиче независност и самосталност, чинећи неконтролисану и слободно (комплексно) дејствујућу душевну силу. У том случају, оно што насрће из несвесног омета свесни душевни живот, светећи се на неки начин, како каже Јунг, за потискивање. Тако се сваки потиснути душевни догађај оснажује или, како каже свети Нил, „додатно утврђује“. А ако је реч о потискиваним страстима, оне „постају јаче“ и тако „нападају са великом снагом“.

Та констатација светога Нила о страсти која потискивањем стиче снагу сугерише, сагласно горе реченом, исправно суочавање са страшћу. Дакле, да би се избегло да се страст оснажи, после свесног или несвесног потискивања, намеће се свесно суочавање и борба са њом. Тај општи психотерапеутски принцип чини основу савремене психотерапеутске науке која, путем напора да пацијент освести своје потиснуте душевне садржаје који делују у виду комплекса, настоји да васпостави његово душевно здравље (наравно методама потпуно различитим од оних које препоручују Оци, и са последицама које мало–помало постају погубне; нап. прир). Управо овај принцип трезвоумни оци добро познају. Класичан је у том смислу пример, који наводи свети Касијан Римљанин. Он казује следеће:

„Пошто сам остао мало времена у пустињи, почела је да ме узнемирава лењост и поверих се њему и рекох како ме је претходнога дана страшно узнемирила лењост и да сам страшно занемоћао, а да је се нисам ослободио док нисам отишао и поверио се ави Павлу. А ава Мојсеј ми је на то одговорио и рекао: ‘Храбро, ниси је се ослободио, него си јој се вероватније предао као роб и слуга; и знај да ће сада да те снажније напада као онога који је побегао из битке, ако се убудуће не будеш постарао да је стрпљењем и молитвом и рукодељем победиш’“.

Отуда је јасно да му „најопитнији“ ава Мојсеј, као искусни зналац комплексног деловања потиснутих душевних садржаја, одбацујући кроз бежање, тј. потискивање, борбу са страшћу, препоручује свесно суочавање путем трпљења, молитве и рукодеља. На тај начин, како учи и савремена дубинска психологија, јамчи се постепено и природно усвајање непријатних душевних садржаја и избегава њихово одбацивање у несвесно, чиме се изазива њихово деловање у виду комплекса. Конкретно када је реч о страстима, са њима се ефикасније и успешније води борба када се човек са њима суочи хладнокрвно „лицем у лице“, него када избегава да призна њихову снагу и размере, просто их потискујући само одрицањем од задовољства. Осим овога последњег, што чини само негативни аспект борбе, углавном се захтева позитивно свесно суочавање ради њиховога искорењивања у трпљењу, молитви и делатном подвигу.

Свесно суочавање, међутим, са непријатним или у сваком случају недопустивим душевним садржајима повлачи за собом, што је и природно, самоиспитивање или ‘психоанализу‘ онога који жели да их се ослободи. То посебно препоручује Евагрије Монах:

„Када неки непријатељ дође и рани те, а ти хоћеш да, како је писано, окренеш мач у срце његово, поступи како ти кажемо. Разложи сам себи помисао коју је убацио, шта је, из чега се састоји и шта је то што мучи ум… И када то све испиташ, помисао ће ишчезнути, разложена на то што је, побећи ће од тебе демон када се тим знањем твој разум подигне у висине“.

А на другом месту каже:

„Пошто се у време искушења догоди да се ум смути и да не види шта се тачно дешава, након што демон одступи ово нека буде: седи и сам са собом сети се шта се догодило, откуда си кренуо и куда си ишао, на ком месту те је ухватио демон блуда или туге или гнева и како је потом било. Све то испитај и предај памћењу, да би када опет дође могао да га обличиш. Запамти и место где се крије и онда ћеш моћи да га пратиш.“

У оба цитата, Евагрије наглашава потребу за ‘психоанализом’ (за анализом душевних смутњи; нап. прир), за успешнијим суочавањем за демонским нападима. А та ‘психоанализа’ има за циљ да освести цео догађај напада. Прво је потребно освестити стадијуме напада, а затим да се у свести сачува цео догађај сагрешења, било да је реализован или не. Јасно, та препоручена ‘психоанализа‘ није ограничена само на оно што се тиче демонског прилога, него се сугерише да треба да обухвати и субјективне душевне претпоставке тога што се анализира. Тако се, иначе, остварује оно самопознање које је неопходно за систематски и ефикасни обрачун са страстима.

То што је у овом одељку изложено, дакле, јасно показује да трезвоумни оци признају реалност и снагу несвесног. Тако се и по њима, било да то јасно исказују или тек сугеришу на основу онога што уопштено говоре о духовној борби, душевно устројство човека не састоји само из познатих функција и душевних сила. Осим њих, постоји и несвесна душевна област која чини битан саставни део човекове душе, будући да је њен утицај на свесно неретко пресудан.

Јован Корнаракис

Извор: Духовна терапија

Униније је изнемоглост душе. Изнемогла душа, пак, немајући оно што јој је својствено по природи, губи храбру истрајност пред искушењима.

Оно што је храна за здраво тело, то је искушење за храбру душу.
Северни ветар храни растиње, а искушења крепе трпељивост душе.

Монах је у унинију брз за служење, сматрајући га заповешћу којом задовољава своју жељу.

Монах који лута је као осушена пустињска грана. Он ће за кратко поседети у келији, да би се опет упутио било где.

Од унинија лечи трпељивост и истрајност на свом делу, са сваким самопринуђивањем из страха Божијег.

На сваком делу определи себи меру и не остављај га све док је не испуниш. Такође, моли се разумно и упорно, па ће дух унинија побећи од тебе.

Као што наш спољашњи човек ради својим рукама како не би друге обременио, тако нека и наш унутрашњи човек ради (на свом послу) како не би допустио да му се ум обремени помислима. Јер, помисли задају свој посао души уколико је нађу слободном од помисли по Богу.

Трпљење, благодушност и љубав су благодарни и у невољама, а униније, лагодност и самољубље се радују спокојном животу.

Добротољубље, том 2 (О осам духова зла)

Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота