Бол је заједнички доживљај свих живих бића. Неки истраживачи живота биљака тврде да и биљка може да осети бол и да се тај бол може забележити. Не изгледа насилно повезати бол са патњом, јер, заиста, сваки бол који достигне одређену јачину или траје неко време, свеједно да ли је физичког или психичког порекла, проузрокује патњу. Тако да можемо да кажемо да је душевна патња пропратна појава и физичког и психичког бола. Својство је само човека да бол свесно уочи и да спонтано тражи његово порекло. Када је реч о физичком узроку бола човеку је лакше да стигне до његовог порекла, него када је бол и последична патња тог бола душевног порекла. Па ипак, још увек нико не зна тачно да каже да ли је бол осећај или опажај или можда афект. Није чак јасно да ли бол треба уопште сврставати у болесне манифестације, или би га требало назвати опомињачем и чуварем нормалног интегритета организма.

Пада у очи зачуђавајућа немоћ човека када треба другоме да опише природу и карактер болног феномена код себе. Такав човек се понаша као неко ко треба да другоме опише укус или мирис неког плода који онај други никад није пробао. Откуд ова тешкоћа у саопштавању бола?

Бол је биолошки прафеномен, чиме желимо да кажемо да он није могао бити до данас научно до у појединости разложен, нити је духовно могао бити до краја схватљив. Као појава свесног живота, бол је, у сваком случају, изазов не само за духовно-научне, но и за биолошке дисциплине.

Чудновато је можда, али не мање истинито да човек тек преко бола, и то, најпре, физичког, сазнаје да је жив, да постоји. Тако и дете открива рано реалност свога тела: када га неко удари или када се само удари. Већ смо рекли да осим човека и свако друго живо биће реагује болом на спољашњу драж. Што је овакво биће примитивније структуре, оно ће много више реаговати на спољне него на унутарње дражи. Са развојем нервног система, све до развоја мозга, са његовим чудесно-величанственим милијардама ћелија код човека, одговор на бол све је интензивнији, све мање рефлексан, а све више афективан, да би код изузетно диференцираног човека, диференцираног, пре свега, услед богатства његовог емотивног, али и интелектуалног, и још више, духовног живота, доживљај бола постао, пре свега, унутарњи догађај патње проузроковане првенствено унутарњим, мање спољним конфликтима. „Грубима радости ко хлеба, а нежнима жалости ко Бога“, певао је преосетљиви и душом богати Сергеј Јесењин.

Једна народна пословица каже, не без разлога, да човек цени оно што је изгубио. Бол је људски феномен који је на средини пута између здравља које смо имали (или које је нас имало), здравља у коме смо бивствовали и не знајући довољно свесно да смо здрави, и губитка тога здравља, привременог, као код болова у акутним или субакутним болестима, или дефинитивног, као у случају хроничних болести. Бол нас и са ове стране, дакле, опомиње, чини буднијим, самим тим и свеснијим него што смо били. Он нам указује на могућност ограничења наше егзистенције, као и на њен потпун губитак, али и на могућност проширења ове егзистенције, које иде уз појачану самосвест о вредности и одговорности егзистенције. Пошто су нам обе могућности егзистенције отворене, наш однос према болу одлучиће о исходу ових могућности. Сигурно је да сваки страх пред болом и од бола (свеједно да ли физичког или душевног), страх који не заштићује, нити је физиолошки користан, сужава нашу свест, самим тим ограничава и нашу могућност сагледавања узрока, односно смисла бола, чак и оног елементарног – физичког.

У развоју човека од рођења до смрти, када је реч о болу и патњи, понавља се тако, у маломе, развој живог бића уопште. Дете, најпре, физички осети бол; оно га несумњиво, већ у доста грубом стању, осети приликом чина рођења. Тај страх који новорођенче осети приликом рођења кроз теснац, према неким психоаналитичарима, никада више ие напушта човека и он је подлога сваком каснијем страху. Овом физичком и физиолошком доживљају бола изгледа да се врло брзо, већ у првим месецима живота, придружи први наговештај, сигурно још врло рудиментаран, душевног бола, дакле, патње. Не треба сумњати да и сасвим мало дете може да пати[1]. Када одрасте и када постане зрео или бар тако физички изгледа, човек све јаче и теже доживљава бол и патњу, нарочито када ови долазе из њега самог. Он ће једном схватити, нарочито ако је добар познавалац тамних вилајета своје душе, свога несвесног, како би рекли психоаналитичари, да је на крају крајева човек највећи непријатељ ипак самом себи. Свакојаке болове трпеће он када му их други задају. Ћутаће и трпеће ако буде сматрао да их је заслужио; или ће се бунити, гневити и узвраћати на задати бол још већим болом починиоцу зла, и тако ће ублажити своје јаде. Око за око, зуб за зуб, цароваће светом као природни закон, десетинама хиљада година, и још ће царовати све док смо само природна бића. Загонетка почиње од тренутка када се природна агресија човекова, у циљу одржања, претвори у аутоагресију. Откуд је дошло да човек самог себе почиње да мучи, да самом себи задаје бол?

Није потребно узимати за пример стравична сакаћења и богаљења, све до самокастрације појединих душевних болесника. Довољно је осврнути се за собом и у себи сваког дана, и не без чуђења и страха, уочити како много и често човек наноси бол, физички и душевни, самом себи. Број самоповреда на раду, у стану, при вожњи, застрашујуће је велики. Човек, ненаучен да посматра самог себе, у потпуном незнању олако прелази преко понављаних самоозлеђивања све док га неки пријатељ, брачни друг или лекар не упозоре на правилност понављања или све озбиљнију природу рана које себи наноси. Овакве људе, ни мало ретке у стварности, медицина зове трауматофилима. Иако се може говорити о преовлађавању физичког или психичког трауматофилства, човек, као отворено биће, показује ову отвореност и у својим болестима, својим боловима, па када себе несвесно озлеђује физички, он то ипак чини преко несвесне душевне потребе за самокажњавањем. Наношење бола, физичком или душевном бићу своме, само привидно указује на расцепљеност човека на тело и душу, у суштини човек иступа обично јединствено, телесно и душевно, он је и телом и душом рањив, што и показује његову непрестану отвореност за све.

Ову потребу за испаштањем преко физичких болова без неке органске болести, или болова који прате неку телесну болест, не треба увек посматрати на психопатолошки начин, на пример, као болесни мазохизам неуротичара који је, у ствари, неки скривени садист. Сигуно је да постоје људи који добар део живота утроше на болесно и јалово мучење самих себе, управо преко телесних болова и душевних патњи. Али не треба заборавити ни оне друге људе, који су знали и умели да себе очисте и облагороде доживљавајући мучне болове и патњу. Имао сам више пацијената који су у одређеном периоду свога живота, периоду који је некад трајао и више година, осећали велику унутарњу, несвесну потребу да се разболе и то од неке болести праћене боловима, на пример гризлице у стомаку. После истека тога времена, под утицајем психотерапије, али и спонтано, процесом самоизлечења, оваква болест је ишчезавала, не остављајући за собом ни трага. Скоро увек ишчезавање болести уследило је после снажног и поштеног сагледавања узрока и успешног рашчишћавања конфликта. Није више било места даљим боловима, они су корисно испунили своју мисију.

Разумевање природе бола, дубље продирање у његове узроке могуће је тек када бол мине. Али када је он једном прошао, спонтано или под утицајем лекова, ми више немамо природну потребу да се болом даље бавимо. Бол пролази, а задовољство тражи вечност, каже Ниче. Шта, дакле, чинити? Надвисити себе и посматрати бол док траје, јер је онда могуће открити повод, или сачувати живо сећање на протекли бол и са одређеног растојања узети га у разматрање? Зашто нам је уопште тако важан узрок бола? Најједноставније је одговорити да нам је узрок важан да бисмо могли отклонити бол. Пример са зубобољом је свима јасан, па и са мање Јасним боловима унутрашњих органа. Али шта рећи за душевне болове који су исто што и патња? Иако немоћнији, често много немоћнији у посматрању сопствене патње, нарочито у откривању њеног узрока, у односу на болове који имају примарно телесно исходиште, човек као отворено биће, као биће које поставља питања о узроку, а онда и смислу бола, односно патње, неминовно наставља са оваквим питањима и истраживањима и када је у питању душевна патња. И, какав је исход оваквог истраживања, упитаће скептик иронично. Није могуће другачије одговорити на овакво од давнина познато питање него излагањем филозофских и метафизичких погледа и учења на природу људског бола и патње. Могао би неко да постави питање чему филозофирати у медицини. Заједничко питање, међутим, и филозофије и медицине једно је исто: шта је човек, откуда је и куда иде. Низ варијација формалних филозофских проблема од значаја је и за медицинаре, као на пример природа бића болести, логичне и прелогичне основе дијагностичког процеса, појам каузалности, дефиниција болести и здравља, као и узорна етичка питања. Филозофи се, са своје стране, занимају за човекову конституцију и искуство у суочавању са болешћу и смрћу. Још је Аристотел сматрао да два различита вида једне, и то супстанцијалне целине, која се састоји из душе и тела, треба да буде проучавана од различитих дисциплина, као шго су медицина и филозофија. На овај Аристотелов захтев, ми можемо овде да одговоримо само сасвим површно.

Смртна душа, према Платону, из Тимаја, за разлику од њеног бесмртног дела, носи у себи неизбежност страсти: насладу, бол који удаљује од добра, неустрашивост и страх, жудњу и варљиву наду. Према хришћанском погледу на живот, на који ћемо се мало касније вратити, бол, не удаљава човека од добра, он је ту да би га очистио и преобразио. Платон се, међутим, судећи о болу као страсти, али и болу који није само физичка патња, него и брига, јад, туга и жалост, приближава индијском концепту о свету као маји, па и болу као привиду кога се треба ослободити зарад учествовања у истини Браме. Сетимо се будистичког одговора у виду „четири свете истине“: 1. сазнање бола, односно патње, 2. сазнање узрока патње, 3. сазнање неминовности уништења патње и 4. сазнање средства за уништење патње.

Све је друкчије у хришћанству, чији је поглед на свет, желели ми то или не, прожео европску културу до њене сржи и он траје већ скоро две хиљаде година. Прави мислилац Запада данас, Денис де Ружмон (Denis de Rougemont), у књизи Западна пустоловина човека ову истину овако сажима: „Реч, а не тишина; ваплоћење, а не поjам. Благодат уместо заслуге, вера, а не директно сазнање Божанског, историја уместо мита, прихватање тела, а тиме и материје, као реалности нашег садашњег живота“.

Хришћански човек, када се енергично оградио (и када то може и данас да учини) од разних манихејских и богумилских секташења, дуалистичких јереси и монофизитства, прихватио је материју, самим тим тело i све оно што се телу на земљи дешава. Иако је њен покретач духовни принцип, хришћанска култура Запада материјална је култура. Хришћански човек је прихватио, дакле, и бол материје, као својство њеног телесног и душевног склопа. Материја није привид Духа или дело злог волшебника, гностичког демијурга, него ваплоћење тога Духа, божанска авантура енергије и материје. Овакав прилаз материји, телу и духу подстакло је хришћанског човека Запада да се почне да бави науком, али и да филозофира на другачији начин од многих грчких мислилаца пре Христа. Тако је отпочео и величанствен и мукотрпан аргонаутски пут западног човека у трагању за Златним руном, у тежњи да себи објасни узрок и порекло, смисао и исход сваког бола, оног физичког као и душевног, оног које човек сам себи наноси, као и бола који му задаје други човек, породица и друштво. А сада да се вратимо, сходно Аристотеловом савету, и на нека значајна физиолошка истраживања научника о пореклу бола.

*

Енглески физиолог Чарлс Шерингтон је у болу прочитао најпре императивни заштитни рефлекс. Он је запазио да је локална реакција вегетативног и моторног порекла на шкодљиве дражи сигурно рефлексна, али општа моторна реакција на бол, као и когнитивна компонента осећања бола изгледале су му стечене. У експерименту са новорођеним животињама, мачком, псом или мајмуном, које су биле месецима заштићене од било каквог болног утицаја околине, а потом враћене у природне услове, запазио је да ове животиње нису реаговале болом на механичке или електричне болне дражи. Иако су се рефлексно трзале на болни, електрични удар, ове су животиње увек изнова саме тражиле извор из кога је бол долазио. Тек после дужег времена животиње су ипак научиле да се одговарајуће понашају према шкодљивим дражима. Ливингстон је дошао до сличног закључка посматрајући сасвим малу децу. Шта из ових експеримената, које некад сама природа припреми – на пример, у ретким случајевима неосетљивости на бол код нормалне деце, или у случају оштећења неких делова мозга, када се јавља тзв. асимболија бола – може да се закључи? Да би се развило нормално понашање организма према разноврсним болним дражима које долазе споља или изнутра, изгледа неопходно да тај организам у једном одређеном времену развоја, дође у додир са штетним надражајима да би могао да развија одговарајуће осећајне реакције.

Зар није овај закључак примењив и за другу страну бола – душевну патњу? Деца која су брижљиво чувана годинама, од рођења до поласка у школу од различитих штетних утицаја споља, васпитавана у атмосфери крајње толеранције родитеља, без кажњавања и било какве строгости, често су у пубертету и после њега постајала аутоагресивна, пасивна, неборбена, склона депресији или резигнацији. Међу овом „децом цвећа“, каквих је у време хипипокрета у Америци било доста, брзо се населила дрога, алкохол, псеудофилозофска учења будизма, лажна мистика и друго.

Не говори ли све у прилог изједначавања бола и патње са самом суштином живота? Како остати неосетљив на бол и патњу усред бола и патње других људи! Не учи ли нас неуролошка патологија да неосетљивост на физички бол значи озбиљну болест која нам угрожава живот! А психијатријска патологија, не показује ли нам довољно сву претећу опасност која долази од тзв. моралних идиота, који су у стању да направе покољ у својој околини без трунке гриже савести!

Све ово што смо досада изнели о физиолошким и патолошким механизмима бола и патње захтева од сваког од нас одговор на прадавни изазов бола и патње, одговор какав су тражили људи од почетка људске историје. Није тачно да су оваква питања и одговоре постављали и давали само велики мислиоци човечанства, његови религиозни предводитељи, касније филозофи, уметници, још касније и научници. И некада, као и данас, сваки човек је у току живота стављан безброј пута на пробу сопственог реаговања на бол или патњу, односно најчешће и на бол и на патњу. У добу у коме живимо, у коме смо нарочито жестоко излагани разноврсним болним иадражајима споља, а не мање и душевним патњама сваке врсте, поставља се пред сваким човеком, све императивније питање како реаговати на изазов бола и патње. Могу ли бол и патња да буду шанса за човека?

Погледајмо, укратко, како човек најчешће реагује на бол и патњу и како је он, вероватно, реаговао и раније и много раније. Две најчешће реакције на опасност и бол скопчане за ову опасност у анималном свету јесу бекство у умртвљавање. Ако преведемо ове циљевите реакције, сврсисходне само за животиње и само понекад за човека, иа душевни живот његов, онда уочавамо да бежање од патње или прављење себе равнодушним према патњи није никакав сврсисходан одговор на изазов патње, но незрела реакција душевно слабије развијеног, неуротичног или психотичног људског бића која у неким животним ситуацијама постаје опасна по живот, управо на исти начин као што би била опасна нека опекотина код човека који је не осећа, јер су му неком болешћу кичмене мождине или мозга пресечени или блокирани путеви који доводе до свести осећај бола.

Врло је различит, међутим, однос људи према физичком, па и психичком болу. Једни реагују и на најмањи бол уплашено, хистерично, други необично дуго и стрпљиво подносе и јаче болове, трећи се понашају тако као да не знају за бол. Овако различито понашање условљено је телесном конституцијом и темпераментом човека, као урођеним вредностима, затим припадношћу интровертованом или екстравертованом типу личности, (екстравертоване личности су више склоне жалбама на болове од интровертованих), потом експресивним стилом који је функција етничке припадности (медитерански народи другачије реагују на бол од народа северних земаља), а онда, веома је условљено мотивацијом и надом, односно животним ставом и погледом на свет. Има људи, међутим, који су толико опседнути радом, често као јединим смислом живљења, да су у стању да не примете и јачи бол који им већ озбиљно и од раније сигнализира неки орган као почетак, можда неког тешког оболења. Као што има, са друге стране, људи толико животно уплашених да својим страхом потискују доживљавање бола и производе исто неповољно дејство као у случају човека неуротично опседнутог радом.

Уочавање бола, као и подесно реаговање на њега својство је диференцираних и зрелих људи. Разне врсте и степени неурозе искривљују и изопачују наш однос према болу. Тако је душевни бол, нарочито ако дуже траје, у стању да отупи нашу природну осетљивост на телесни бол, али и обратно. Дешава се, наравно, и да дуготрајни телесни или душевни бол сензибилише организам који онда појачано и преосетљиво реагује на ону другу врсту бола. Некад је, опет, овај однос комплементаран. Човеку је од свега, изгледа, најтеже да призна себи своје конфликте и нарочито своје грешке, пропусте и преступе које је чинио или их и даље чини према себи и другима, а који произлазе из непрепознатих, потиснутих и од свести и савести на све начине одбациваних конфликата. Наш унутарњи конфликт, међутим, нарочито онда када обухвата витална и фундаментална људска осећања, као што су љубав и мржња, завист и љубомора, агресија и сексуалност, инфериорност и супериорност, не може се без штетних последица по људски организам и душевни живот човека потиснути или негирати. Један од честих вентила оваквог насилног запушења доживљавања људских конфликата јесте физички бол. Он, наравно, увек може бити знак и органског оболења, што ни тада не искључује несвесну потребу психе за кажњавањем, али чешће, физички бол, нарочито код млађих није органски, он само маскира, често и за дужи период, депресију и страх, познате психичке феномене одређене и препознатљиве несвесне динамике.

*

Потреба човека да изиграва мученика, а онда временом да то и постане, распрострањена је појава. Ову потребу човек манифестује управо болом, често обојеним хипохондријом. Неки међу оваквим људима желе на овај начин да буду у центру пажње околине, други се осећају, с правом или без права, запостављеним од околине. Бол остаје некад заиста једини начин да овакви људи огласе своје постојање, иако је начин на који то чине незрео. Исход оваквог понашања у једном случају доведе до позитивне промене околине према „мученику“, у другом случају околина је равнодушна или реагује негативно. У оба случаја незрело, односно неуротично понашање несрећника наставља се. Јер, ако је околина позитивно реаговала благонаклоношћу, постоји опасност фиксирања оваквих особа за свој бол, односно несвесно, па и свесно коришћење бола у свакој ситуацији која се процењује као неповољна за личност; у другом случају, ситуација је гора, јер још једном, и после понављаног манифестовања бола одбијање околине да овај бол уочи, може довести особу до очајања или тупости, до озбиљне депресије која некад завршава озбиљном телесном болешћу.

Треба обратити пажњу на везу која постоји између бола и депресије. Научна истраживања у свету и код нас, која трају већ двадесет година, показала су да је бол, и то најчешће манифестован као главобоља, затим као бол у врату и кичменом стубу, нешто ређе у грудном кошу, стомаку или леђима, присутан од 31 – 56% случајева код пацијената који се јављају лекару опште праксе. Приближно исти проценат бола нађен је и код анксиозно-хистеричне групе пацијената. И код једних и код других, међутим, бол може да доминира маскирајући вешто депресију или страх пацијента. Отуд дијагноза оваквих стања није увек једноставна; физиолошко, бихејвиорално и афективно дејство хроничног бола и депресије слично је. И код једних и код других пацијената, ако тренутно посматрамо код ових два одвојена оболења, постоји губитак апетита, сметње у спавању, опадање либида и слабост концентрације. На депресију треба увек помишљати када се после брижљивог физикалног испитивања не открије никаква органска основа која би објашњавала бол. Треба нагласити да иако овај бол спада у тзв. психогене болове, он није мање реалан нити мање доживљен као физички од стране пацијента. Још једна карактеристика овог бола иза којег се крије депресија јесте што пацијент не доводи ни у какву везу бол са неким интерперсоналним догађајем и својим емотивним одговором на њега.

Познати амерички психоаналитичар Томас Сас пружа нам једно могуће објашњење за интрапсихичку динамику особе која се жали на бол, иза које стоји неуроза, депресија и страх. Он сматра да је лични однос овакве особе према телу онај исти какав је у детињству постојао према родитељима, али и родитеља према њему. Потиснути агресивни и сексуални импулси детета према родитељима изазивају осећање кривице које се оглашава у потреби за самокажњавањем, и то на телу. Телесни бол слаби осећање кривице и срама, самим тим спречава озбиљнији развој депресије. Овај несвесни механизам се у потпуности преноси на одрасло доба, у коме се наставља иста непрепозната игра између тела, бола и кривице. Што су јачи телесни болови психогеног порекла, то су мањи изгледи да ће се развити чиста депресија, а можда чак на овај начин спречити и самоубиство као пропратна појава тежих депресија. Имао сам више пацијената у психотерапетуској пракси који су управо захваљујући јаким боловима, али понекад и стварним телесним разболевањима, сами себи помогли да због тешке депресије која се у позадини болова налазила, не изврше самоубиство.

Феноменолошки су занимљиви и не тако ретки физички 6олови код човека који је сведок јаких болова, физичких или психичких неког човека из блиске околине који се воли. Процес поистовећења са вољеним човеком који пати је некад тако јак, а жеља да му се олакшају болови тако искрена да се физички бол буквално пренесе на исти орган или на исто место тела на коме трпи болове вољена особа. Скоро по правилу, у оваквој врсти поистовећења психоаналитичар види тип тзв. хистеричне идентификације, као врсту регредирања на идентификацију детета као првобитну и нормалну реакцију према објекту, најчешће мајци.

Још је Сигмунд Фројд писао да када је физички бол хистеричан симптом, он је израз расцепа из свести потиснуте представе и са њоме повезаног афекта који се претвара у осећај бола. Мотив за овај расцеп је одбрана психе од неке болне, неподносиве или забрањене представе. На овај начин конверзија која води до расцепа чини од једног душевног догађаја телесни, функционалан догађај. Наше Ја спасло се, додуше, неприхвативе психичке ситуације, али то је постигло по цену болних функционалних патњи. ,,Нешто што је могло и требало да постане душевни бол, претворило се у телесни“, вели, тачно, Фројд. Колико је само конфликата нагонске, друштвене и моралне природе које наша превише ранива и слабачка психа не може да поднесе, па их преко енергије афеката и вегетативног нервног система отпрати у различита болесна телесна збивања; на почетку и дуго са боловима без органских промена, а онда са променама на органима, односно појавом телесне болести! Колико претрпи ово наше тело у току живота, баш као неко „жртвено јагње“ од насилничке, необуздане и неуравнотежене психе! Заиста бисмо се морали односити са више поштовања и љубави према свом телу, том малом ремек-делу Творца.

Према психоаналитичком учењу, одвајање детета од мајке ствара у њему страх, тзв. сепарациони страх. Али већ је Фројд подозревао да заједно са страхом у детета се јавља бол и жалост. Није лако распознати када одвајање од објекта у наведеном случају мајке, изазива страх, када жалост, а када можда само бол. У сваком случају, бол је својствена реакција на губитак објекта, а страх реакција на опасност коју овај губитак собом носи. Прелаз телесног бола у душевни и обратно могућ је и чест феномен; он се одиграва, према психоаналитичарима, преко две врсте либидинозног поседовања: код телесног бола који је нарцистичко поседовање, односно страх од губитка тог поседовања, и код душевног бола када је у питању објектно либидинозно поседовање, односно реалан или имагинаран страх од губитка овог. Преведено на обичан језик, и нарцистичко и објектно поседовање је врста себичности, а бол који се у нама јавља, телесни или душевни, редован је пропратни знак сваке угрожености ове себичности. Себичност је сама грешна људска природа, а ипак та иста природа тражи од нас одрицање од себичности, давање себе животу и људима. Овај расцеп у нама производи бол, утолико интензивнији уколико смо јаче и дубље укотвени у сопствени егоизам. Највећи парадокс је, међутим, у томе да себичан човек не воли себе и да је управо он највише изложен болу. Овај парадокс су религије најдубље схватиле, нарочито будистичка, али и хришћанска, која опомиње да онај који хоће да сачува душу за себе, изгубиће је. Све док нам је давање и поклањање себе другоме болно, дотле смо изложени још већем болу услед задржавања и чувања блага за себе. Тек онда када нам давање постане истинска радост када се емпиријски уверимо да је прилив енергије утолико већи у нама уколико је више другима изливамо, на најбољем смо путу да преобразимо доживљај бола, од негативног у позитивно. („Свако нека даје како је у срцу одлучио, не од жалости или од морања; јер Бог воли радосног даваоца“ — изII посланице Коринћанима апостола Павла).

Познати су и случајеви развијања психичких болова, некад и стварне телесне болести, код особа којима је неко близак умро у породици. Поменути сепарациони страх познат из детињства, сада је оживљен и трансформисан у сепарациону депресију, у којој има несвесног, али и свесног, оправданог или неоправданог осећања кривице због губитка вољене особе. Бол као симптом је у исто време онда и последица унутарњег конфликта који индивидуа доживљава као претњу и решење овог конфликта. Уколико је осећање кривице неке особе јаче, утолико ће се она енергичније и тврдоглавије бранити од сваког покушаја лекара да протумачи њене болове као психогене. Она ће радије месецима, па и годинама обилазили разне лекаре у неуротичној потреби да јој неко потврди органско порекло болова; било је грубих примера када су овакви пацијенти, са снажном потребом за самокажњавањем, успевали да убеде хирурге да их оперишу, чак некад и више пута, увек са негативним исходом операције, која није, наравно, могла да одстрани бол који је био душевне, а не телесне природе.

Споменули смо да има пацијената који, на изглед, јуначки подносе дуго времена болове упорно одбијајући да узму средства за ублажавање болова. Приличан је број и оних других људи који се тако вежу за неко средство за умирење бола да постају временом од њега зависни. Овакви људи схвате у једном тренутку да су њихови болови последица унутарњих конфликата, али због немоћи да их реше, постају таблетомани или наркомани, чиме даље компликују већ од раније сложену интер- и интра-психичку ситуацију.

У закључку овог дела нашег разлагања о болу треба рећи да је бол симптом болести, свеједно да ли психичке или физичке природе; када се утврди да је бол симптом психичке болести, онда се открива да је та болест најчешће нарцистичка неуроза, неуротична депресија или анксиозна хистерија. У несвесном динамичком збивању оваквих поремећаја налази се неки озбиљнији сукоб са самим собом, неусаглашеност између унутарњих и спољних потреба, изневеравање гласа савести, потреба за самокажњавањем и испаштањем.

*

Наша размишљања о болу, нарочито она метафизичке природе била би можда непотребна или сувишна када бисмо о природи чак и физиолошког бола, поготово природи људске патње као израза хуманизованог бола добили задовољавајуће одговоре од стране науке, пре свега неурофизиологије. Међутим, и када тако познати европски научник као што је Рихард Јунг пише да неурофизиологија не може ништа да допринесе разумевању психолошких и психијатријских феномена, јер се неурофизиологија задржава на анализи каузалне повезаности и на утврђивању корелације између физиолошких збивања која се могу регистровати и психолошких посматрања, онда људска потреба да се ипак продре у телесна и нарочито душевна збивања која му проузрокују бол и патњу, прелази могућност одговора који наука може да пружи; она се протеже, природно, на област метафизике и њених понуда. Јер ако је човек из нужности свога опстанка открио ватру, точак, кукуруз, лековито биље и слично, он је из исте такве нужности открио у себи Бога и у њему смисао не само свога опстанка, но и сваког бола и патње који неминовно прате овај опстанак. Како су уопште на бол и болест гледали људи кроз историју?

Стари Грци су болести и пропратне болове у њима тумачили случајем и нужношћу природе. Био је то напредак у тумачењу узрока и смисла болести, јер су човека терали да истражује, а онда и лечи и отклања опај део у болссти, или оне болссти које су настајале као плод случаја. Што се тиче оног другог дела у болестима, које су, према грчком уверењу, биле последице нужности природе, оне су училе човека стрпљењу и трпењу, покоравању нужности и прихватању судбине. Ипак, у грчком схватању болести и патње још увек човек страда без своје кривице, под ударом виших и несхвативих сила нужности, његова патња је, тако, патња без наде.

Од настанка хришћанских времена до данас схватање болести пролазило је кроз неколико фаза, при чему се дешавало, и данас се дешава, да у једној фази или времену постоје паралелно више противуречних тумачења. Дуго је кроз средњевековну историју хришћанског друштва преовладавало гледање на болест као казну Божију за грехе појединца и читавог друштва. Иако је овакво гледање на порекло болести и бола данас знатно ослабило и избледело, чак и у оквирима хришћанске, нарочито западне, протестантске и католичке теологије, оно је и даље задржало своју психолошку вредност код људи. Откуд жилавост одржавања схватања бола и болести као казне у току више хиљада година историје, јер нам је познато да су слично схватање имали и Асирци и Вавилонци?

Аутономна, а и хетерономна савест човека (ова друга настала у раном детињству уношењем у себе моралних судова родитеља) често је непогрешив судија свих наших вољних и невољних мисли, осећања и поступака. Ово је нарочито истина када је ова савест нормално развијена; у случају када је слабије развијена, не постоји у човеку довољно осетљивости према патњи коју ствара сам себи или коју му други стварају, док када је савест прејако развијена, имамо разна неуротична и психотична реаговања на поменуту патњу. Изненађујуће је, међутим, како управо агресивни људи који повређују, на разне начине, својом агресивношћу друге људе, често покорно и привидно смирено, не тражећи лекарску помоћ или лекове, подносе јаке болове. Не доживљавају ли они ове болове некад као заслужену казну за неоправдану и неправедну агресију испољену према људима? Већ је од многих аутора истакнуто да алкохолизам, пушење, дрога, прождрљивост, претеран рад могу представљати вид самокажњавања безброј људи трауматофилно настројених. Могли бисмо овоме додати и низ психосоматских болести, као што су гризлица стомака, висок крвни притисак, бронхијална астма, хронични колитис, обољења штитњаче итд., за које, данас, психосоматичари с правом подозревају да се развијају на погодном телесном терену који је претходно припремила дуготрајна, нерешена (јер често и непрепозната или као препозната поново потиснута или негирана) конфликтна човекова ситуација.

Међутим, и поред психолошке оправданости коју смо сада само делимично покушали да објаснимо, упорног одржавања уверења у народу, свесног или несвесног да човека сналазе болести и болови као казна за његове преступе, нама је ближа друга, савремена теорија, ововременом филозофијом егзистенцијализма употпуњења и изложена, по којој су болести изазов за човека. Јер, заиста, ако савремена наука и даље не може да објасни не само узрок и порекло, него нарочито сврху и смисао већине болести, ако хришћанска, али и општечовечанска идеја о болести као казни такође не пружа утеху, а тешко се миримо са прихватањем болести као случају или данас, све чешће, заговараног апсурда, онда човека још увек понајвише може задовољити, иако не у потпуности, мисао о болести као изазову и шанси. Под претпоставком да прихватимо да наш живот има неког смисла, који додуше, само разумом не можемо никада одгонетнути, и да је наше сазревање индивидуациони процес који тече целог живота, у стању смо да будни пратимо шта се све са нама догађа, да разумемо смисао здравља када смо здрави – смисао би био у плодној и човекољубивој активности нашој – али и смисао болести када смо у боловима болести, физичким и психичким.

Тек од јудео-хришћанског учења о паду човека у грех почиње не само лична одговорност за болест и патњу човека као слободног бића, но његова патња добија смисао и то смисао наде, смисао крстоношења. Васкрсења не бива без смрти! ,,Благо онима који плачу ]ер ће се утешити“! Јов страшно пати, али се и нада! Зар је било могуће да се у човеку распламса нада у смислени исход патње ако он није од увек носио у себи „принцип наде“? Требало је само да га неко пробуди и покрене на акцију.

Бол и патња нису од пре две хиљаде година више за нас случај и нужност, нешто што нам стиже споља, непознатом и неукротивом судбином. Од времена Христа они остају мој бол и моја патња, за које сам ја сам одговоран, и зашто да не кажем, и за које сам крив. Овако препознат бол и патња добијају нов смисао, једини могући смисао „у Христу“, смисао чишћења и преображаја. Препознавањем себе као узрочника бола и патње, не само своје него и других људи, бол и патња постали су ми изазов који даје шансу, а ова шанса је нада да се унутарњим чишћењем преобразим и од тада почнем да водим један други несебичан]]>20119Wed, 02 Sep 2020 20:19:30 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D1%83%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE-%D0%B8%D0%B7-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D1%85%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D1%83-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D1%88%D0%B8%D1%9B%D1%83-%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%BC-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%B8-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B5-%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B8-2-%D1%81%D0%B5%D0%BF%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D1%80%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-2000%D1%87-r20117/

]]>20117Tue, 01 Sep 2020 20:13:05 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/sokratovo-rasudjivanje/

Разлог зашто на свету постоји толико варљивих или барем непрецизних идеја је тај што многи људи сматрају да је до добре идеје могуће доћи и без претераног размишљања. Сократ је ово сматрао лудошћу и да би доказао колико је то неразумно, упоредио је размишљање са грнчарством. Нико не би помислио да можете да направите добру посуду уколико не следите одређена чврста упутства. Па ипак, многи сматрају да се до добре етичке идеје, идеје како да живимо свој живот, може доћи без превеликог размишљања. Сократ је отишао корак даље у овом упоређивању – заправо, открио је посебан, „сократовски“ начин размишљања.

Препознао је пет корака које би свако ко жели да смисли нешто добро требало да примени, да би у томе успео. Ово би били ти кораци:

Прво – потражите око себе тврдње које би многи људи описали као здраворазумске. На пример: да су најбољи послови они који су најплаћенији, или да срећа иде уз брачни живот.

Друго – покушајте да пронађете изузетке – да ли бисте могли бити у браку, а ипак несрећни, или да ли бисте могли бити на добро плаћеној позицији, а опет јадни.

Треће – уколико постоје изузеци у односу на полазну тврдњу, мора бити да је та тврдња нетачна, ули бар недовољно прецизна. У овим примерима наилазимо на непрецизност.

Четврто – покушајте да прилагодите почетну тврдњу наведеним изузецима. У нашем случају, требало би да схватимо да је могуће бити веома несрећан на одлично плаћеном послу који нас не испуњава креативношћу, или бити јадан у браку јер смо изабрали погрешну особу.

Последње – наставите овај процес докле год је могуће, наставите да трагате за изузецима ваше здраворазумске тврдње, и Сократ каже да истина, уколико је уопште достижна, лежи у оној тврдњи коју је немогуће оспорити.

Ако на овај начин испитамо своја уверења, Сократ је веровао да ћемо бити способни да дођемо до поузданих и чврстих мисли, баш као што искусни грнчар израђује поуздано посуђе које не пропушта воду.

 

Извор: блог "Филозофија"

]]>20107Sun, 30 Aug 2020 12:05:58 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D1%80-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D1%98%D0%B5-%D1%86%D0%B5%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D1%83-%D0%B8-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B8-r20104/

 

Поводом обележавања јубилеја – 90 година од рођења Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј дао је интервју Телевизији Храм. У наведеном видео запису можете погледати део интервјуа, у којем Преосвештени владика Иринеј говори о личности Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја.

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

]]>20104Sat, 29 Aug 2020 20:03:02 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B8%D0%B7%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%B4%D1%80-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%BC-%D1%98%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B5%D1%98%D0%B0-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%B3-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98%D0%B0-r20101/

Поводом обележавања јубилеја – 90 година од рођења Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј дао је интервју Телевизији Храм. У наведеном видео запису можете погледати део интервјуа, у којем Преосвештени владика Иринеј говори о личности Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја.

 

]]>20101Sat, 29 Aug 2020 19:03:51 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/krst-bliznjeg-kao-nas-ispit/

Недостатак радости није увек пројава гордости, незахвалности и мрачног карактера коме се често показујемо као неумитне судије, просипајући светоотачке изреке извучене из контекста. Некада је то просто последица измучености дугим периодима траума, несрећних околности, или је физиолошки условљено грађом.

Нисмо створени по истом калупу и због тога не треба да судимо онима који су слабији од нас, нити себе да сврставамо у табор духовне елите само јер смо створени као јачи, напротив - онај ко се више труди и страда, макар носио мањи крст, примиће већу награду од оног ко с лакоћом подноси нешто што би другога сломило.

Неко има више снаге, па може већи крст носити, док се други слама под тежином много мањег. То не значи да је размажен. То значи да је слаб. Мали брат Христов. Мали христос коме је потребан други Симон Киринејац да му помогне да понесе крст. Но то увек касно увидимо.

Када смо заборавили да слабима не треба судити? ("Јер кад учинисте једном од ових малих - Мени учинисте") Кад смо то поверовали у безбожничке филозофије овога света да је човек апсолутни господар живота и смрти, и свега видљивог и невидљивог у своме животу?

И зашто, зашто, зашто упорно заоборављамо да је некад нечија слабост заправо кушање нашег срца: шта ако нас Бог испитује - или боље речено - пружа нам прилику, да би видео хоћемо ли другоме пружити руку помоћи или ћемо га гурнути још дубље?

Шта ако смо ми та Божја рука помоћи, која одбија послушност Глави и гура на дно другог уместо да га извлачи из воде? Речи "у тамници бејах и не посетисте Ме, гладан бејах и не нахранисте Ме" не морамо увек схватити буквално. Ако и не можемо неког посетити у тамници, ако данас нема логора - али увек ће бити тамница унутар душа људских, увек тамних собичака у које се плашљиво повучемо повређени од света; увек ће бити душа гладних утехе и речи Божије; увек ће непријатељ рода људског мраком обавијати хришћанске невесте заточене у земљаним сасудима.
Када смо то изгубили милост, а када саосећајност из које се милост рађа?
Где је то братољубље о коме слушамо проповеди?
Зашто не спроводимо веру у дело и чинимо је мртвим словом на папиру?
Брукамо Господа пред лицем незнабожаца!
Пуна су нам уста речи о миру и љубави, али делатно мало разумевања показујемо у односима са ближњима, па сопственим поступцима чешће ширимо неверје него ли веру. Није ми намера икога да вређам и молим за опроштај свакоме коме ово смета. Жеља ми је само да свако од нас, ко се усуди да себе назове хришћанином, не допусти себи да разапне изнова Христа у себи и другоме.

Христос васкрсе, радости моје!

Старац Јефрем Аризонски

Извор: Чудо

]]>20092Fri, 28 Aug 2020 14:33:47 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%BE%D1%80-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B7%D0%B8-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%B4%D1%80-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%88%D1%9B%D0%B5-%E2%80%93-%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D0%B7%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D0%B1%D0%BE%D0%BB%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8-r20089/

 

Љетна школа вјеронауке при цркви светог Ђорђа, коју води свештеник Драган Станишић, овим предавањем завршава наставу која је била посвећена новозавјетним јеванђелским извјештајима: Марка, Луке, Јована и Матеја. Током наставе дати су и прикази књига владика: Амфилохија, Атанасија и Иринеја, истакнутих теолога нашег времена.

 

Дат је и приказ књиге „Катихезе“  светог Кирила Јерусалимског. Ова школа наставља рад новим пројектом, под називом „Дани Добротољубља од Крстов-дана до Аранђелов-дана“ (27. септембар-21.новембар). Полазници школе биће упознати са зборником духовник поука аскетских отаца „Добротољубље“.

 

Eпископ  бачки др Иринеј: Свето Причешће – извор здравља или извор болести

 

Владика Иринеј, када говори о причешћу,  почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен  у  Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Он наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се  да им буде на радост и спасење. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити  и до краја историје – служи се ова Литургија  и на њој се хришћани причешћују .

 

Питање: да ли причешће може бити преносилац  заразних болести, што је и смисао и разлог писања  студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства.  Наводи ријечи светог Симеона Богослова, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени  они који се причешћују  на Светој Литургији. Сматра да  причешће не може бити узрок болести,  али исто тако да то није неки хемијски састојак  против вируса. То је по њему Тајна која надилази природне законе и највиши а и најдубљи  смисао све творевине. Владика на више мјеста  поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности.

 

Владика Иринеј током свог говора о Причешћу  користи  ријечи које су  узвишене, драгоцјене и свете:  Вечера Господња, Животворне тајне, Свјетлост истинита , Светиње које су пред нама, Лијек бесмртности , Хљеб живота, Чаша благослова , Часни дарови, Царство Божије, Небеска тајна, Доброчинство, Евхаристија (Благодарење) и др.  Наглашава да благодатно-подвижничко просвећење и озарење од  Духа Светога  учесници Свете Литургије добијају,  у смислу  да и сами постају Тијело Христово које даје нови живот свијету. Владика  наводи ријечи светог  Иринеја Лионског да је наша вјера у сагласју са Евхаристијом и сама Евхаристија је у сагласју са нашом вјером,  то је дјелотворна и животворна вјера, побожност чиста и непорочна пред Богом  (Јак. 1,27).

 

Нема начина да се неко причести без додира, каже Иринеј, јер таква је то Тајна да прожима и допире до свих својстава тјелесног и духовног састава човјека.  По њему, бесмислени су покушаји  да се због опасности заразе причешће оспори, јер и они који се не причешћују, чини се, да још више оболијевају од заразног вируса. По Иринеју, Причешће и света Тајна јелеосвећења су управо благодатне силе  исцјељења,  али не на магијски начин, већ у смислу вјере словесних личности  којима  искуство Цркве није страно. Владика Иринеј  напомиње  да је индивидуалистичко размишљање или домишљање  о Цркви  постало свакодневна појава,  нарочито у наше вријеме.

 

Нема Цркве, каже Владика, ако се не служи Литургија. Литургија је истозначна са Тајном Цркве . Црква, то је  Дом Господњи и неодвојива је од присуства  и дејства Божијег. Свето Причешће, као врхунац свенародног акта – догађај приноса,  не може бити ометано  или оспоравано  до те мјере да се укине. У таквом случају свијет би био лишен  и самих земаљских плодова, који не би расли да нијесу намијењени Часној трпези .

 

На крају,  Епископ бачки господин Иринеј у својој студији сасвим  потврђује и наглашава  исказ патријарха Павла, који каже да Црква вјерује да вјерни причешћем постају  једно Тијело са Христом и тако долазе у додир са Његовим божанским енергијама.  Причешће  је  извор живота и здравља, а никада болести и заразе. То је, каже Иринеј, и став свих ранијих теолога, међу којима су Јустин Поповић и Николај Велимировић. Наводи и бројне потврде оваквог става међу монасима Свете Горе.

 

Јеванђеље по Матеју , Јављање Васкрслога Христа

 

Јеванђеље по Матеју , прво у  канону књига Новога Завјета, представља , на извјестан начин , карику која повезује Стари и Нови Завјет. Најчешће, све о чему  Јеванђелист говори  је пропраћено казивањима (пророштвима) старозавјетним.  У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа.

 

Исусове поуке јеванђелист Матеј групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге.

 

Главну тему читавог Јеванђеља  чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије, Исуса Христа, који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету. Ово Јеванђеље , које је сачувало многе Исусове поуке , црквени оци првих вјекова највише цитирају.

 

Јеванђеље по Матеју, како га данас познајемо, највјероватније  је грчки превод  неког првобитног арамејског  текста. Црквено предање  цјелокупни коначни  текст Јеванђеља  прихвата  и приписује Матеју. То је важно нагласити, јер за Цркву превасходни значај има то колико је сами извјештај потврђен Духом Светим,  а,такође,  личност сваког свештеног писца  уважава се према том критеријуму.  Следствено томе,  можемо рећи  да су основни извори Јеванђеља по Матеју:

 

1) збирке логија  на арамејском ; 2)Јеванђеље по Марку и  3) предање Цркве у којем је и сам Апостол учествовао.

 

Матејев извjештај о Васкрсењу Христовом је у односу на Луку и Јована  мање опширан.  Он као  прве свједоке наводи  Марију Магдалину и другу Марију, које су похитале да јаве ученицима, који су  Га и сами касније видјели  у Галилеји на Гори. Матеј каже да су Му се тада неки поклонили,  а неки посумњали. Он описује како им приступи Васкрсли Христос говорећи: Даде ми се свака власт  на небу и на земљи. Идите, дакле , и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што вам заповиједио; и, ево,ја сам са вама у све дане до свршетка вијек(28, 18-20). Код Марка се каже: “ проповиједајте јеванђеље сваком створењу“(16,15). Јављање Васкрслог Христа је радосна вијест не само Јеврејима, већ свим народима . Ове јеванђелске ријечи о крштењу свих народа  се читају приликом  чина крштења, тј. уласка у Цркву.  Уласком у Цркву,  по Матеју,  сви народи примају вјеру и сазнање да ће Христос са њима бити  у све дане  до свршетка вијека . Учење о томе да свако створење може познати оно што се десило на освитку првог дана недјеље,  Васкрсење Христово из мртвих, најзначајнија је  логија (исказ ) Матејеве збирке о догађајима Христовог живота.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

]]>20089Thu, 27 Aug 2020 19:21:44 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D1%83%D0%B6%D0%B1%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-r20087/

 

Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празника. О празнику Преображења Господњег и о његовим богослужбеним особеностима, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Драгана Машић.

 

 

Извор: Радио Беседа

]]>20087Thu, 27 Aug 2020 07:43:47 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%83%D1%81%D0%BF%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%87%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%B8-%D1%83%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D0%B4%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-r20086/

 

 У рождеству сачувала си дјевство, а у успењу свијет ниси оставила Богородице, представила си се у живот мати истинског живота, и молитвама твојим избављаш од смрти душе наше.

 

 

У празничном прилогу прочитајте:

 

 

Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!

 

Тајна Празника: Успеније Пресвете Богородице

 

Радио Светигора: Успеније Пресвете Богородице

 

Радио Беседа: Празник Успенија Пресвете Богородице

 

Свети Григорије Палама: Беседа на Успеније Пресвете Богородице

 

Свети Јован Дамаскин: Похвала на Свечасно Успеније Богоматере

 

Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на Успеније Пресвете Богородице

 

Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Беседа на празник Успења Пресвете Богородице

 

Иконографија и химнографија празника Успенија Пресвете Богородице

 

Светогорски типик за празник Успење Богородице

 

 

Пресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божје речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи.

 

 

И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, Светих Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.

 

Прилог приредио,

катихета Бранислав Илић

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

]]>20086Thu, 27 Aug 2020 07:40:50 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B5-%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B8-%D1%82%D0%B2-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%81%D1%83-%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BE%D1%86%D0%B8-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B3-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%B8-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D0%B2%D1%98%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%B7%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D1%98%D0%B5%D1%82%D0%BB%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-r20085/

 

 

У навечерје празника Светог пророка Михеја, 26. августа 2020. лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, из подгоричког Светогеоргијевског храма у Момишићима, емитовано је уживо једанаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост  емисије био је протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ ове подгоричке светиње и главни и одговорни уредник васељенског радија Светигора. Музички део емисије милозвучним појањем украсили су полазници веронауке под уметничким руководством Марије Јовићевић, дипломираном црквеном музичком уметницом. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић.  

 

Филм о страдању Момишићких мученика - Свјетлост Христова просвећује све

 

 

Овонедељна емисија почела служењем акатиста Светим новомученицима Момишићким у храму на подгоричкој момишићкој гори у којем се чувају мошти светих новомученика Момишићких - двојице свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака. Акатист је пред моштима служио настојатељ храма протопрезвитер Никола Пејовић, уз ангелско појање деце са веронауке која су овом приликом актуализовала речи псаламског стиха: Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу! (Пс. 8, 3)

 

 

У оквиру првог дела емисије прота Никола је казивао о почецима свог духовног живота, о првом сусрету са Светим Василијем Острошким, као и о путу ка свештеничкој служби. Обитељ манастира Дајбабе била је за мене Бања Витезда благодарећи којој сам осетио Божји призив којим сам кренуо, а који ме је довео до узвишене свештеничке службе која је велики дар љубави Божје, нагласио је наш гост, стављајући акценат на ослушкивању и корачању путем призива Божјег на узвишено свештенослужење. 

 

 

 

Овај храм у подгоричком насељу Момишићи мален је по димензима, али је духовно велики јер се у њему чувају мошти Светих новомученика Момишићких, истакао је отац Никола говорећи о овој подгоричкој светињи. Свети Момишићки новомученици, двојица свештеника учитеља и четрдесеторо ученика, живели су током седамнаестога века у месту Момишићи, које и данас постоји као предграђе Подгорице. У време тешког страдања српскога рода, при храму момишићком, двојица свештеника, чија су имена Богу позната, основаше школу у којој истини Христовој учаше благочестиву децу својих парохијана (према предању њих четрдесеторо), преносећи им у срца љубав према истинитој вери и своме роду. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 17. маја 2012. лета Господњег прибројани су лику светих. 

 

 

Упознајући нас са богатим духовним животом у окриљу кивота момишићких новомученика, отац Никола је говорио о значају веронауке коју при храму руководи вероучитељица Зорка Пејовић, руководећи младе христочежњиве духе ка радости Царства небеског. Поред богатог богослужбеног живота и делатне катихезе, при момишићкој парохији делује и удружење добровољних даваоца крви које за духовне патроне има новомученике Момишићке. У плану је да се у порти храма сагради први православни вртић за дјецу, гдје ће поред општег васпитања дјечица моћи духовно да узрастају у окриљу овог светог мјеста, нагласио је настојатељ храма у Момишићима.

 

 

Будући да се налази на послушању главног и одгворног уредника васељенског Радија Светигора, прота Никола је говорио и о значају медија који су посебно у нашем времену од изузетног значаја за мисију Цркве. Како су медији већ одавно постали „свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова“, то је обавеза Цркве да буде дио тих токова и да на тој „пијаци богова“, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, понуди и ријеч Јеванђеља Христовог, да би се у људима, слушајући и читајући проповиједи, рађала вјера, јер „Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника?“ (Рим. 10,14.), поучио је отац Никола Пејовић. 

 

 

Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања, рекао је наш саговорник који нас је упознао са историјатом и богатим информативно-катихетским програмом васељенског радија Светигора, искористивши прилику да похвали све медијске делатнике овог најстаријег црквеног радија на територији Српске Православне Цркве. 

 

 

Полазници веронауке су својим дивним појањем улепшали емисију и посведочили да се Господ најлепше велича кроз славопој који се произноси са дечијих усана и из дечјег срца. Међу дечицом која су под уметничким водством Марије и Милене Јовићевић појала у славу Бога, била је и мала Уна која у дечјем узрасту не само песмом и молитвом, већ и делатним примером сведочи да Господ призива све у радост свог небеског Царства које већ овде и сада предокушавамо животом у Цркви Његовој. 

 

 

Пред крај емисије отац Никола је упутио пастирску поруку указавши на значај празника Успенија Пресвете Богомајке у чијем се претпразништву налазимо, позвавши све да останемо у молитвеним мислима једни са другима, следујући речима Апостола Павла да чинимо добро да нам не досади. 

 

Приредио: Катихета Бранислав Илић

 

Фото: Срећко Радовић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

]]>20085Wed, 26 Aug 2020 21:38:15 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D1%83%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE-%D0%B8%D0%B7-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%85%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D1%83-%D0%BC%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%81%D1%82-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BC-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BC%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%88%D0%B8%D1%9B%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D0%B8-%D0%B5%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B5-%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B8-26-%D0%B0%D0%B2%D0%B3%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-2000%D1%87-r20083/

 

 

 Следујући благослову и устаљеној пракси да се емисије средом посвећују подршци праведној борби за очување светиња и умножења љубави у Црној Гори, ново издање емисије "Живе речи" на програму "Живе речи ТВ" биће уживо емитовано из подгоричког Светогеоргијевског храма, у среду 26. августа 2020. Лета Господњег од 20:00ч. 

 

Служба и акатист Светим новомученицима Момишићким /PDF/

 

 

На почетку наше емисије пред моштима Светих новомученика Момишићких биће служен акатист посвећен овим угодницима Божјим који су одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 17. маја 2012. лета Господњег прибројани лику светих. 

 

 

Специјални гост биће протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ подгоричког храма Светих новомученика Момишићких и главни и одговорни уредник васељенског Радија Светигора. 

 

Музички део емисије милозвучним славопојем украсиће хоровођа Марија Јовичевић, дипломирана црквена музичка уметница. 

 

Модератор емисије је катихета Бранислав Илић

Линк за емисију уживо: 

 

 

Повест о момишићким новомученицима

 

Тропар, глас 4.

 

Двојица свештеномученика момишићких,

побожно поживјеше и у страху Божјем

четрдесет ученика својих васпиташе,

па као јагањци заједно бише заклани,

од непријатеља вјере Христове;

тако крв своју невину пролише за Јагње Божије,

које узима на себе гријехе свијета.

 

Кондак, глас 8.

 

На небозарној Гори момишићкој,

изнад града Подгорице,

вјечно сјаји Христово лице,

обасјавајући свјетлошћу нетрулежном

мошти четрдесет ђака мученика,

и двојице часних свештеника,

што за праву вјеру пострадаше

и посташе обиталиште

 

Пресвете Тројице.

 

]]>20083Wed, 26 Aug 2020 14:40:02 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/john-zerzan-tisina/

Тишина је некада, на различите начине, била саставни део осамљивања. Данас је одсуство тишине то које свет чини све празнијим и изолованијим. Њени извори су нападнути и опустошени. Машина наставља свој глобални марш, а тишина се своди на све уже појасеве у које још није продрла бука.

Цивилизација је завера буке, која треба да обавије нелагодну тишину. Велики љубитељ тишине, Витгенштајн, био је свестан значаја њеног губитка. Бучна садашњост је доба све краћих интервала пажње, ерозије критичког мишљења и све мање способности за дубоко проживљена искуства. Тишину је, као и таму, све теже пронаћи; али, мисли и дух вапе за њиховом подршком.

Наравно, има различитих врста тишине. На пример, ту је изнуђена или добровољна тишина страха, туге, послушности или завере (као у слогану из кампање за борбу против СИДЕ, „Ћутање = Смрт“), што су често повезана стања. И природа се прогресивно ућуткује, као што је то показала Рејчел Карсон у својој пророчкој књизи Silent Spring(Rachel Carson, 1962; сматра се да ширење еколошке свести и покрета почиње с том књигом; нап. прев.). Али, природу је немогуће потпуно ућуткати, што је можда разлог зашто неки сматрају да је треба уништити. „На делу је пригушивање природе, што обухвата и нашу природу“, закључио је Хајдегер.[1] Зато треба допустити тишини да проговори, управо као тишина. Најзад, она и даље често говори гласније од речи.

 

Нема ослобођења људи, без избављења природе, а тишина је обавезни део тог покушаја. Велика тишина свемира изазива немо дивљење, над којим је медитирао и Лукреције, негде у I веку пре нове ере: „Пре свега, замислите се над чистом, јасном бојом неба и над свиме што оно обухвата: звездама, расутим свуда, над месецом и сунцем, у њиховом неупоредивом сјају. Када би се сви ти предмети данас указали нама смртницима по први пут, ако би нам искрсли пред очима неочекивано и изненада, на шта бисмо могли указати као на чудесније од те целине, чије постојање људска машта можда не би ни покушавала да схвати?“[2]

Доле на земљи, природу испуњава тишина. Годишња доба се смењују у њеном ритму; ноћу, она обавија планету, иако данас у много мањој мери него некада. Неки делови природе подсећају на велике басене тишине. Опис Макса Пикарда звучи као права поезија: „Шума подсећа на велики извор тишине, из којег она истиче у танком, спором млазу и испуњава ваздух својом блиставошћу. Планине, језера, поља и небеса, као да само чекају на неки знак да би излили своју огромну тишину на све те бучне ствари у градовима људи.“[3]

Тишина није само „одсуство нечег другог“.[4] Тачније, наше тежње се окрећу ка тој димензији, ка њеним асоцијацијама и последицама. Иза захтева за обновом тишине налази се жеља за новим почетком на плану перцепције и културе.

Зен подучава да се „тишина никада не мења“.[5] Али, можда ћемо постићи бољи увид ако се окренемо од генерализујуће измештености касног модернитета. Нема сумње да је тишина културно условљена и да се зато доживљава на различите начине. Ипак, као што тврди Пикард, она нас суочава с „првобитним бићем свега што постоји“,[6] тако што нам ствари открива директно и непосредно. Тишина је примарни сусрет бића са самим собом; она је тако повезана са сфером постанка.

У индустријски заснованој техносфери, Машина је скоро успела да протера смиреност. Требало би написати посебну „природну историју“ тишине као угрожене врсте. Модернитет заглушује. Бука, као и технологија, не сме да узмакне ни корак – што никада и не чини.

Према Пикарду, ништа није толико променило људски карактер као губитак тишине.[7] Торо је тишину сматрао „неприкосновеним азилом“, незаменљивим уточиштем, које се мора одбранити.[8] Тишина је неопходна брана надирању звука. Манипулативна масовна култура зазире од ње и гледа је са одстојања, као на облик отпора, управо зато што не припада овом свету. Много тога се још увек може чути у позадини коју пружа тишина; то утире пут аутономији и машти.

 

 

„Чула се отварају у тишини“, писао је Жан-Лик Нанси.[9] Њој треба прићи као саставном делу света и осетити је целим телом, у најтишем средишту бића. Она може да осветли нашу телесност, што квалитативно одудара од жига машине, који тако одлучно настоји да нас измести из тела. Тишина нам може пружити велику подршку у ослобађању од„информатичке зависности“, која хара овим друштвом.[10] Она ослобађа простор у којем можемо доћи к себи, до тога да уопште схватимо шта заиста јесмо. С њом можемо осетити праву дубину света, у овом све тањем и једноличнијем технопејсажу.

Сведочанства о односу филозофије према тишини углавном су суморна и могу послужити као још једна илустрација њеног општег неуспеха. Сократ је у тишини видео област бесмисленог, док је Аристотел тврдио како ћутање извире из охолости.[11] Ипак, Раул Мортли је приметио „велико незадовољство речима“, али и „све веће присуство језика тишине“ у класичној Грчкој.[12]

Много касније, Паскал је изразио свој ужас над „ћутањем универзума“,[13] док је Хегел био чврсто уверен да је оно што се не може изрећи напросто неистинито, да је тишина слабост која мора бити превазиђена. Шопенхауер и Ниче били су међу онима који су наглашавали неопходност осамљивања, чиме су одступали од непријатеља тишине, као што је био Хегел.

Добар пример је и познати коментар Одисејеве авантуре са Сиренама (из ХомеровеОдисеје), Хоркхајмера и Адорна. По њима, Сирене су покушале да скрену Одисеја с његовог пута, као што Ерос покушава да спречи напредовање репресивне цивилизације. Опет, Кафка је сматрао да би тишина била много заводљивије искушење од песме Сирена.[14]

„Феноменологија почиње у тишини“, писао је Херберт Шпиглберг.[15] Стављање појава или предмета испред идејних конструкција, њена је основна претпоставка. Или, као што је то говорио Хајдегер, постоји мисао много дубља и строжија од оне концептуалне, која делом обухвата и примордијалну везу између тишине и разумевања.[16]

Постмодернизам, а посебно Дерида, оспорава све ширу свест о недовољности језика и тврди, на пример, да провалије тишине унутар дискурса представљају озбиљне препреке за значење и моћ. Тачније, Дерида снажно осуђује „насиље примитивне и прелогичке тишине“ и проглашава је за нихилистичког непријатеља мисли.[17] Та жестока аверзија добро илуструје Деридину глувоћу за присутност и узвишеност, као и претњу коју у тишини виде они којима је симболичко све. Витгенштајн је добро осећао да постоји нешто што претходи свему изрецивом и што остаје неизрециво. То је смисао познате завршне тезе из његовог Tractatus Logico-Philosophicus: „О ономе о чему се не може говорити, треба ћутати.“[18]

Да ли се тишини може прићи и размишљати о њој без постваривања, овде и сада? Мислим да у њој треба видети канал који подстиче мисао, основну претпоставку њеног развоја. Тишина може бити и димензија страха, туге, чак и лудила и самоубиства. У ствари, тишину је заиста тешко постварити, замрзнути је у нешто неживо. Стварност с којом се суочавамо понекад је нема; да ли у томе треба видети показатељ дубине још увек присутне тишине? Можда је чуђење, немо и дубоко, оно питање које пружа најбољи одговор.

„Тишина је тако прецизна“, рекао је једном Марк Родко и та реченица ме је прогањала годинама.[19] Сувише често нарушавамо тишину, само зато да би смо нагласили неки детаљ који блокира осећај за целину, чији смо део и свест о томе како је све уништавамо. Негде на Антарктику, у зиму 1933, Ричард Бирд је записао у свој дневник: „Кренуо сам у редовну шетњу око 4 поподне… Зауставио сам се да ослушнем тишину… Дан се гасио, рађала се ноћ – али, у великом миру. На делу су били неизмерни процеси и силе космоса, хармонични и бешумни.“[20] Колико тога се открива у тишини од дубина и тајни живе природе? И Ени Дилар на диван начин одговара буци: „У неком тренутку кажем шуми, мору, планинама, свету, ’Спремна сам. Сада ћу су стати и бити потпуно мирна.’ Избацујеш све из себе и само чекаш, ослушкујеш.“[21]

Пут кроз тишину не води само до природе. Сиоран указује на тајне које крије ћутање ствари: „Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини.“[22] У књизи The Body’s Recollection of Being, Дејвид Мајкл Левин нас саветује да „научимо како да размишљамо телом… и у тишини ослушкујемо телесно проживљена искуства.“[23] У сфери међуљудских односа, ћутање је често плод саосећања и знак да смо схваћени, без речи – и то много дубље него уз њихову помоћ.

Амерички урођеници су изгледа одувек придавали велики значај тишини и директном искуству. У њиховим културама ћутање је, по правилу, знак поштовања и скромности. Оно се налази и у средишту Потраге за визијом, периода у којем се појединац осамљује, гладује и зближава са земљом, да би открио свој животни пут и сврху. Норман Холенди, из народа Инуит, тврди да тихо стање смирености, звано инуинактук, доноси много бољи увид него сневање.[24] Урођенички исцелитељи су често наглашавали значај тишине као подршке мировању и нади, док је непомичност неопходна за успех у лову. Урођеничко уважавање тишине вероватно извире из те потребе за пажњом и смиреношћу.

Тишина сеже уназад све до стања потпуног присуства и првобитне заједнице, пре него што је симболичко потиснуло и тишину и присутност. Она претходи „јединству представљања“,[25] које увек настоји да „утиша“ тишину и замени је бескућништвом симболичких структура. Латински корен сâме речи, silere (Зерзан полази од енглескогsilence; нап. прев.), што значи не говорити ништа, повезано је са sinere, што значидопустити боравак на неком месту. Одвучени смо на места на којима језик најчешће остаје суштински нем. Позни Хајдегер је уважавао сферу тишине, као и Хелдерлин, његова најважнија референца, посебно из Последњих химни.[26] Та незасита жудња, коју је Хелдерлин тако снажно изразио, не стреми само првобитној, тихој целовитости, већ и све јаснијој свести да језик мора признати како настаје из губитка.

Век и по касније, Семјуел Бекет је користио тишину као алтернативу језику. У Краповој последњој траци и другим делима, он инсистира на идеји да је сав језик заправо језички ексцес. Бекет се жалио како „у шуми симбола нема ни тренутка мира, све док се не покидају велови којима језик обавија тишину.“[27] Нортроп Фрај је сматрао да је једини циљ Бекетовог дела „био управо обнова тишине.“[28]

Наше најтелесније, за земљу везано биће најбоље схвата ограничења језика, тачније, неуспех целог пројекта представљања. У том стању, најлакше је схватити ограничења језика и чињеницу да смо од непосредности удаљени увек за дужину речи. Кафка је писао о томе у „Кажњеничкој колонији“, где је штампарска преса приказана као инструмент за мучење. За Тороа, „истинско друштво је најближе усамљености, као што и најбољи говори коначно тону у тишину.“[29] Насупрот томе, масовно друштво укида шансе за аутономију, као што стеже обруч и око тишине.

Хелдерлин је сматрао да нас језик одвлачи у време, али да нас тишина задржава насупрот њему. У тишини, време расте; чини се да више не тече, већ да чека. Његове димензије као да губе границе: прошлост, садашњост и будућност нису тако оштро подељене.

Али, тишина је променљиво ткиво, а не нека једнолична маса или апстракција. Њена својства се никада не удаљавају превише од контекста, а то значи, од сфере непосредности. За разлику од времена, које тако дуго служи као мера отуђења, тишина не може бити испарцелисана или претворена у средство размене. То је разлог зашто нам може послужити као уточиште од непрекидности времена. Негде на почетку Вагнеровог Парсифала, Гурнеманц пева: „Овде време постаје простор.“ Тишина измиче тој примарној динамици доминације.

И ево нас сада у утроби Машине, која нас заглушује својим безбројним нападима на тишину и толико тога другог, с последицама које сежу веома дубоко. Тон који људи у Северној Америци најчешће мрмљају или певуше је Си (C), што одговара фреквенцији електричне мреже од 60 MHz; у Европи се „природно“ певуши повишено Сол (Gis/ G#), што одговара фреквенцији од 50 MHz. Можда ћемо у тој глобалној, све хомогенијој Зони Буке ускоро бити још дубље хармонизовани. Пико Ајер говори о свом „све јачем утиску да цео свет, у исти глас, пева исту песму, само на стотинама различитих нагласака.“[30]

Морамо се одупрети том насртају стандардизације, њене информатичке буке и убрзане, површне „комуникације“. Морамо рећи НЕ тој неумољивој, колонизаторској продорности не-тишине, која напада сва преостала не-места. То насиље, са својим казаљкама које прате пораст децибела и ширење њиховог загађујућег опсега, представља тачну меру деградације коју масовно друштво носи са собом.

Тишина све то одбацује и отвара се као зона у којој можемо обновити своја бића. Она се сабира у природи и може нам помоћи да се и сâми саберемо за битке које ће окончати нашу измештеност. Тишина је моћно средство отпора, нечујни тон који може претходити побуни. Најзад, то је оно чега су се робовласници одувек највише плашили.[31] У различитим азијским духовним традицијама, муни, неко ко се заветовао на ћутање, сматра се за особу обдарену највећим способностима и независношћу; на путу ка просветљењу, таквима нису потребни учитељи.[32]

Најјаче страсти сазревају тихо, у највећој дубини. Како бисмо иначе најречитије изразили поштовање према мртвима, најбоље пренели интензивну љубав, дошли до својих најдубљих мисли и визија или на најдиректнији начин окусили неискварени свет? У овом ојађеном пределу, туга нас је учинила „невинијим“, писао је Макс Хоркхајмер.[33] Тишина можда још више – као утешитељка, савезница и наше најјаче упориште.

Џон Зерзан

Превео Алекса Голијанин, 2007

Извор: John Zerzan, Silence (2007), Future Primitive Revisited, Feral House, 2012.
Џон Зерзан, Сумрак машина, Службени гласник, Београд 2009, стр. 215-227.

---

Напомене:

[1] Martin Heidegger, What is a Thing? (Chicago, Henry Regnery Company, 1967), p. 288.

[2] Navedeno u Pierre Hadot, The Veil of Isis, translated by Michael Chan (Cambridge, MA: Bellknap Press, 2000), pp 212-213.

[3] Max Picard, The World of Silence (Chicago: Henry Regnery Company, 1952), p. 139.

[4] Bernard P. Dauenhauer, Silence: The Phenomenon and Its Ontological Significance (Bloomington: Indiana University Press, 1980), p. vii.

[5] Chang Chung-Yuan, Original Teachings of Ch’an Buddhism (New York: Vintage, 1971), p. 12.

[6] Picard, op.cit., p. 22.

[7] Ibid., p. 221.

[8] Henry David Thoreau, „A Week on the Concord and Merrimack Rivers“, The Works of Thoreau, edited by Henry Seidel Canby (Boston: Houghton Mifflin, 1946), p. 241.

[9] Jean-Luc Nancy, Listening, translated by Charlotte Mandell (New York: Fordham University Press, 2007), p. 26.

[10] С тим појмом сам се први пут срео у роману Теда Мунија, Easy Travel to Other Planets (New York: Farrar Straus & Giroux, 1981).

[11] Aristotle, Works of Aristotle, translated by S. Forster, Vol. VII, Problemata (Oxford: Clarendon Press, 1927), p. 896, lines 20-26.

[12] Raoul Mortley, From Word to Silence I (Bonn: Hanstein, 1986), p. 110.

[13] Blaise Pascal, Pensées, edited by Phillipe Seller (Paris: Bordas, 1991), p. 256.

[14] Franz Kafka, Parables, наведено у George Steiner, Language and Silence(New York: Atheneum, 1967), p. 54.

[15] Herbert Spiegelberg, The Phenomenological Movement, Vol. Two (The Hague: Martinus Nijhoff, 1969), p. 693.

[16] Martin Heidegger, „Letter on Humanism“, Basic Writings (San Francisco: Harper San Francisco, 1992), p. 258.

[17] Jacques Derrida, Writing and Difference, translated by Alan Bass (Chicago: University of Chicago Press, 1978), p. 130.

[18] Ludwig Wittgenstein, Tractatus Logico-Philosophicus (London: Routledge, 1974), p. 89.

[19] Наведено у James E. B. Breslin, Rothko: A Biography (Chicago: University of Chicago Press, 1993), p. 387.

[20] Наведено у Hannah Merker, Listening (New York: HarperCollins, 1994), p. 127.

[21] Annie Dillard, Teaching a Stone to Talk (New York: HarperPerennial, 1982), pp 89-90.

[22] E. M. Cioran, Tears and Saints, translated by Ilinca Zarifopol-Johnson (Chicago: University of Chicago Press, 1995), p. 53.

[23] David Michael Levin, The Body’s Recollection of Being (Boston: Routledge, 1985), pp 60-61.

[24] Norman Hallendy, Inuksuit: Silent Messengers of the Arctic (Toronto: Douglas & McIntyre, 2000), pp 84-85.

[25] Emmanuel Levinas, Proper Names, translated by Michael B. Smith (Stanford CA: Stanford University Press, 1996), p. 4.

[26] Emery Edward George, Hölderlin’s „Ars Poetica“: A Part-Rigorous Analysis of Information Structure in the Late Hymns (The Hague: Mouton, 1973), pp 308, 363, 367.

[27] Samuel Beckett, „German Letter“ od 9. jula 1937, наведено у C. J. Ackerley and S.E. Gontorski, The Grove Companion to Samuel Beckett (New York: Grove Press, 2004), p. 221.

[28] Northrup Frye, „The Nightmare Life in Death“, navedeno u J. D. O’Hara, editor, Twentieth Century Interpretations of Malloy, Malone Dies, and The Unnamable (Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall, 1970), p. 34.

[29] Thoreau, op.cit., p. 241.

[30] Pico Ayer, The Global Soul (New York: Knopf, 2000), p. 271.

[31] Mark M. Smith, Listening to Nineteenth-Century America (Chapel Hill: The University of North Carolina Press), p. 68.

[32] Alex Wayman, „Two traditions of India – truth and silence“, Philosophy East and West 24 (October 1974), pp 389-403.

[33] Max Horkheimer, Dawn and Decline: Notes 1926-1931 and 1950-1969 (New York: Seabury Press, 1978), p. 140.

]]>20081Tue, 25 Aug 2020 10:55:57 +0000