Шта значи живети са поверењем у Бога? Како то изгледа у пракси? Постављам себи ово питање управо зато што ми недостаје то поверење. Иако, наравно, одавно знам да нас сам Христос на то позива:

„Зато вам кажем: Не брините се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете пити, ни за тело своје, у шта ћете се обући. Зар живот није претежнији од хране, и тело од одеће?

Погледајте птице небеске: не сеју нити жању нити сабирају у житнице; па их ипак храни Отац ваш небески. Зар нисте ви много бољи од њих?

И ко од вас бринући се може додати свом расту и један лакат?

А за одећу зашто се бринете? Погледајте љиљане пољске како расту: не труде се нити преду. А кажем вам да се ни Соломон у свој својој слави није обукао као један од њих. Али ако траву пољску, која данас јесте, а сутра се баца у пећ, Бог тако одева, зар неће много више вас, маловерни? (Матеј 6:25-30)

Овај одломак из Проповеди на гори често изазива чуђење: на крају крајева, животно искуство свакоме од нас говори да је брига о нашим свакодневним потребама неопходна. Нико неће издржавати вас и вашу породицу осим ако не радите за њу. Међутим, Спаситељ не каже да не треба сами да зарађујемо за хлеб, већ да поверење у Бога треба да ослободи наше душе од ограничења исцрпљујуће анксиозности, од напетости и страха за сутра. Ослободити, ослободити - у коју сврху? Не, наравно, да бисмо се опустили и боравили у еуфорији безбрижности, већ да бисмо научили, пре свега, да тражимо „царство Божије и правду Његову“ (Матеј 6:33).

Међутим, духовни живот је, с једне стране, вишеслојан, а с друге стране, потпуно холистички; нема одвојених делова, све је међусобно повезано. Они који траже Царство и истину откривају друге аспекте поверења – или боље речено, живота са поверењем у Бога. Они виде: то је живот отвореног срца. Отворено – према чему и коме? Према људима које Господ шаље у ваш живот; према животињама које су поверене човеку, које су достојне вашег сажаљења и помоћи; према догађајима који се одвијају у вашем животу и око вас. Какви год да су ови догађаји, сваки од њих је и даље саставни део земаљског пута ка Царству Небеском које вам је Господ понудио.

Сви желимо да све, барем у Цркви, буде исправно, праведно и у складу са Божјим заповестима; и није тајна да људски грех делује и унутар зидина Цркве. Али ако научим да истински верујем Богу, сваки сусрет са „мрачним двојником Цркве“ (како то каже Сергеј Фудељ) постаће, макар и мали - корак у мом личном духовном расту.

Шта још треба овде рећи? Особа која верује у Бога не плаши се да види свој грех, своју кривицу, своје недела – укратко, не плаши се да види себе онаквом каква јесте. Зна да постоји Доктор за њену болест. Неко ко не верује у Бога плаши се ове стварности и покушава да се спасе самооправдањем или рационалним аргументима: „Зашто бринути ако се ништа не може учинити?“ Али ови аргументи су од мале помоћи, као и све рационално. На крају крајева, патимо управо зато што не можемо променити прошлост! Али у садашњости, Господ нас мења, одговарајући на искрено покајање и скрушеност.

Верујући у Бога, човек се ослобађа страха од људског суда. Овај страх је усађен у сваког од нас од детињства: плашимо се да ће нас одрасли грдити, да ће нам се вршњаци смејати, а касније се плашимо сваког незадовољства нама од стране других, сваке критике упућене нама. Рањива, психолошки нестабилна особа може развити ово стање као сталну сумњичавост и негодовање. Али ако истински верујемо Творцу, за нас постоји само Његов суд и само Његов опроштај; и односи са људима се граде као последица нашег односа са Господом. И наше грешке у тим односима не добијају трагичан карактер: оне су поправљиве.

Човек који верује у Господа и Јеванђеље увек је спреман да се суочи не само са својим грехом већ и са грехом других: манифестације грешности других их не узнемиравају, не доводе до очаја и не изазивају гнев. Они који живе у поверењу проналазе снагу да поднесу слабости других; поседују довољну духовну слободу да не падну у болну зависност од греха и зла других, и та слобода им помаже да опросте.

Неко ко верује у Бога улази у цркву отвореног срца: служба му не делује непотребно, конвенционално, формално, ритуално или било шта слично. Чује речи „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу“ и одмах, најједноставније и најспонтаније, придружује се хвалоспеву Тројице. Неко ко не верује у Бога, чак ни у цркви, несвесно одбацује, одваја од себе све што се тамо дешава, штитећи сопствену независност; стога, чак и ако иде у цркву, често чами у цркви, умарајући се од „предугих“ служби. Нажалост, ово се односи и на мене...

Живети са поверењем у Бога значи активно искористити све добре прилике које вам се пружају током живота. Неповерење, очајање, кукавичлук и, као последица тога, једноставна лењост спречавају човека да искористи те прилике. Неко ко не верује у Господа лако ће се сложити да је „све веома лоше, ништа се не може учинити, а оно што се може учинити никоме не користи“. Али неко ко верује, учиниће то — чак и у најнеповољнијим околностима. Он зна да је сваки добар напор, свако дело које долази из срца, у суштини, одговор Господу, сарадња, заједничко стварање са Њим, и стога не може бити обављено без Његовог благослова и помоћи.

Поверење у Бога увек је праћено интересовањем за живот, за створени свет, за друге људе; то је радозналост, радост великих и малих открића, и дивљење природној и људском руком створеној лепоти. Човек који се узда у Бога не познаје досаду, лењост или духовну празнину: сваки дан је обогаћен нечим новим и незаборавним. На крају крајева, све му је то дато од Господа, и све то одговара његовој души као што кључ одговара брави.

Коначно, поверење у Бога је способност да се прихвате и поднесу велике, огромне несреће, туге и трагедије. Они који верују у Бога не претпостављају да им се ништа лоше не може догодити. Они који истински верују памте: хришћанство није кишобран над главама или панацеја за све недаће. Да ли су свеци били поштеђени туге? Зар Мајка Божија није туговала, или сам Христос није патио?

Живот са потпуним поверењем у Оца, Сина и Духа је тежак, али и истински блистав живот. То је прилика да се помогне другима, да се подрже они којима је потребна помоћ и просвете („Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се обратити Теби“ – Псалам 51:15). Ово је креативан, занимљив и топао живот.

Али како се може постићи то поверење? Зашто ми оно недостаје? Покушавам да верујем и понављам себи речи древног псалмисте – „Врати се, душо моја, у покој свој, јер ти је Господ учинио милост“ (Псалам 115:6) – али нема покоја... Али ево претходног стиха истог псалма: „Господ чува мале; ја сам био понижен, и Он ме је спасао.“ Понизност, видети себе као беспомоћно дете пред Господом – то је оно што је неопходно да би се стекло потпуно поверење у Њега.

Али, опет, како се то постиже ? Увек постоји неки једноставан корак који свако од нас може да предузме — сада, не касније. Рецимо, неки странац... чекајте, не странац, жена у јавном превозу вас грди — не само да не треба да одговарате (не одговарање је разумно понашање, али није смирење), већ покушајте и да не гајите никакву злу намеру. Да, управо оно што сам већ овде рекла: смирено и трезвено прихватите манифестацију туђе грешности, сећајући се да у томе нема ничег изненађујућег, да је та манифестација далеко од најгорег. Направите овај корак, сачувајте свој унутрашњи мир — то је, у суштини, поверење у Господа. Не држим предавања другима, не — ово говорим, пре свега, себи.

Цар Ликиније подиже велико гоњење на хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: „Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек“ (Пс 117, 6)? После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунаву. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ MУЧEHИKA ЕРМИЛА И СТРАТОНИКА

Нечестиви цар Ликиније[1] веома се стараше да помоћу жртава угоди поганим боговима својим, и подиже велико гоњење на све хришћане. Ради њих претраживаху градове; због њих претресаху покрајине и села. И сваки који би пронашао хришћанина, и о томе известио цара, удостојавао се велике награде од цара. Зато се сви дадоше на тражење и гоњење хришћана, да би угодили цару. Када једном приликом Ликиније сеђаше на високом месту и изрицаше пресуде, приступи му један војник говорећи: Овде постоји један хришћанин, по имену Ермил, који по хришћанском обичају има ђаконски чин; он одавна служи Христу, а потсмева се боговима нашим и теби царе, и низашта те не сматра. - Када то чу, Ликиније нареди да га одмах пронађу и ухвате. И пронађоше светога негде где се моли са рукама подигнутим ка Христу Богу своме. Сазнавши да га воде на суд и мучење за Христа, он се испуни радости и весеља, и иђаше с војницима, не као онај кога силом воде, већ као онај који ревносно хита на одликовање. И претстаде цару са благом смелошћу. И упита га цар: кажи тачно, јеси ли хришћанин, као што чусмо за тебе? - А он одговори: He само слободно и гласно исповедам да сам хришћанин, него и ово изјављујем: посвећен сам Богу невидљивом, и служим My као ђакон. - Цар рече: Буди онда и нашим боговима ђакон, тојест служитељ. - А мученик потсмевајући се његовим речима, рече: Изгледа ми, царе, да си или глув или безуман. Ја ти рекох да служим Богу невидљивом, а не тим вашим идолима, који су видљиви, али сами нити виде нити знају шта је то ђакон. Обмањујући себе, ти их поштујеш као богове. А они су камење и дрвеће, потпуно мртви и глуви, дела руку људских. Њих треба исмевати, а не клањати им се.
Цар не отрпе тако слободно говорење Ермилово, и нареди да га одмах туку по образима гвозденим шипкама, које су ту већ стајале спремљене. А један викаше: He буди дрзак на језику, Ермиле! Поштуј цара, принеси жртву боговима, па ћеш се спасти мука! - Мученик пак, стално бијен, изгледаше као да не осећа никакав бол, него напротив омаложаваше мучитељеву немоћ. Затим громко повика к цару: Ти ћеш безбројне ране задобити и страшну. руку Божју на себи познати, јер си напустио Саздатеља свог и служиш глувим и немим боговима. А што је још теже, ти и друге, завидећи њиховом спасењу, силом хоћеш да увучеш у своју погибао.
После тога нареди цар да мученика одведу у тамницу на три дана, надајући се да ће размислити, и предомислити се. Мученик пак идућк у тамницу, певаше путем: Господ је помоћник мој, не бојим се: шта ће ми учинити човек? (Пс. 117, 6). А улазећи у тамницу, запева: Пастиру Израиљев, чуј који водиш Јосифа као овцу! који седиш на Херувимима, јави се, и дођи да нас спасеш (Пс. 79, 2.3). - И Господ се не оглуши о слугу свог, него посла Анђела да га теши и крепи. И јавивши се, рече му Анђео: Ермило, не бој се! говори, и немој ћутати! Буди храбар, јер ћеш победити сва мучитељева лукавства, и горе ћеш добити пресветли венац за страдање. - Тако Бог наоружа свог војника за подвиг, опаса га силом, научи руке његове на борбу, и даде мишицама његовим лук челичан и штит спасења.
После три дана цар Ликиније изведе на суд Ермила, и упита га: Јеси ли се предомислио? и хоћеш ли принети жртву боговима, да би се избавио мука које су спремљене за тебе? или те још држи оно лудило, и добровољно гураш себе у пропаст? - A Христов војник, у част Господа који га наоружа, одговори смело на то: Рекох ти већ једном, царе, и треба да ти је доста оно што сам ти први пут рекао, и да ме више не питаш. Мој Бог је на небу; за Њега једино живим; и трудим се да My себе принесем на жртву; и од Њега се надам великој помоћи. - Цар рече: Видећу да ли ће ти помоћи тај што живи на небу. - И одмах нареди цар да га шест јаких и свирепих војника дохвате, повале на земљу и туку немилосрдно. Тучен, мученик трпљаше као бестелесан, и мољаше се Богу говорећи: Господе Боже мој, Ти си мене ради при Понтијском Пилату поднео ране и бијење; Ти сам опет укрепи мене који страдам Тебе ради, да бих све ово поднео, и заједничар Твојих мука постао, и тако се удостојио удела у вечној слави твојој. - Док се мученик тако мољаше, одједном се чу глас с неба где говори: Амин, амин, Ермило! кроз три дана избавићеш се тих мука, и добићеш велику награду за своја страдања.
Овај глас ули мученику велику смелост и крепост, а онима што га мучаху зададе велики страх и трепет, и они беспомоћни попадаше на земљу. А и цар се уплаши, али не хтеде познати силу Божју, и нареди да мученика опет одведу у тамницу. У тамници беше стражар Стратоник. Њему би наређено да чува мученика. А Стратоник беше потајни хришћанин, и пријатељ светом Ермилу. И срце му се кидаше за њега видећи га у мукама, духом пак радоваше се његовој смелости и крепости, али сам не смејаше поћи на таква страдања. А свети Ермил, улазећи у тамницу, певаше говорећи: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога ћу се бојати? Господ је заштитник живота мог; кога ћу се плашити? (Пс. 26, 1). И обасја га одозго светлост небеска. И опет се чу глас који га је крепио, и обећавао му да ће кроз три дана бити крај његовим патњама.
Сутрадан опет мучитељ изведе светог Ермила на суд. А он се појави светла лица, весела погледа и са срцем пуним радости. Мучитељ пак Ликиније, машући главом и потсмевајући се мученику, рече: Кажи нам, какву ти корист донесе мрачна тамница? и да ли те ове муке, што си поднео, уразумише да се покориш царској заповести и одаш боговима дужно поштовање, или ће бити потребно да потражимо још мука против толике окоредости срца твог? - Мученик одговори: Мени мрачна тамница велику светлост издејствова, и сада је душа моја у миру и радости и неисказаној светлости. To ми пружа сигурну наду да ћу добити будућа блага. Но ја се веома чудим, како се тама што је у теби ни најмање не мења, већ непрестано помрачава очи душе твоје да не би угледале истину. - На такав укор од стране светитеља цар викну: Видим, ти си навикао на једно: да јавно вређаш својим неуздржљивим језиком, дрском душом и безумљем. Та хајде, одговори и реци једном јасно: хоћеш ли да принесеш жртву боговима, и да се покориш нашем наређењу? или желиш да по делима својим добијеш заслужене муке? - А Христов мученик Ермил одговори: Царе, ти већ имаш моје одговоре, и ништа друго нећеш чути од мене. Чини дакле што хоћеш, и приведи у дело што си намислио. - Разјари се Ликиније и нареди да светитеља голог распростру пo земљи и бију моткама по стомаку. У ранама које је добијао, светитељу једина утеха беше Христос; упирући к Њему очи душе, он се мољаше: Боже похитај да ме нзбавиш! Господе, да ми поможеш (Пс. 69, 2). - А мучитељ, бесан од љутине због светитељевог трпљења, нареди да му орловским ноктима рашчерупају стомак. Нека види, рече, својим очима утробу своју. - Мученик пак говораше: Срце моје и тело моје обрадоваше се Богу живоме. Као салом и уљем нека се насити душа моја, и радосним гласом усхвале те уста моја! (Пс. 83, 3; 62, 6).
Када Стратоник виде како друга његовог, светог Ермила, нечовечно муче и утробу му черупају, стаде плакати. Неки од присутних одмах то доставише цару, говорећи: Тамнички стражар Стратоник јавно показује да је учесник заблуде хришћанске и пријатељ Ермилов, јер га сажаљева и плаче за њим. - Цар дозва Стратоника и упита га: Јеси ли пријатељ Ермилу? - Ученик истине, Стратоник не хте лагати; и видећи да је већ наступило време његовог подвига, он изјави ла је пријатељ Ермилов и хришћанин. И наружи идоле као безлушне, а оне који им се клањају као безумне. И прослави Бога јединога који је створио небо и земљу. Цар се разбесне, н нареди да голог Стратоника по целом телу моткама бију. Бијен, свети Стратоник упираше очи своје на пријатеља свог светог Ермила, и говораше: Моли за мене Христа, Ермило, да ми да да сачувам чврсту и непоколебљиву веру, и да будем изнад мучитеља својих. - А Ликинију се потсмеваше, и саветоваше га да престане клањати се слепим и мртвим кумирима, а да се убоји одмазде истинитог Бога, у чије је руке страшно пасти. И светитељ би бијен дотле, док не ућута, изнемогао од рана. Затим нареди цар да обојицу, Стратоника и Ермила, баце у тамницу.
У тамници свети Стратоник се мољаше, говорећи: Господе, не помени моја ранија безакоња! - А и обојица се мољаху Богу: Помози нам, Боже, Спаситељу наш, ради славе имена свога (Пс. 79, 9). - И чуше Божји глас где говори: Трку свршисте, веру одржасте; сада вам је приправљен венац правде, који ћете сутра примити.
Сутрадан Ермил би опет изведен на суд. И упита га Ликиније: Хоћеш ли принети жртву боговима? - Одговори свети: Што ти раније рекох, то и сада говорим. Ти ме због тога пеци, сеци, и како хоћеш мучи ме, јер се научих да се не бојим оних који убијају тело а душе не могу убити. - Мучитељ онда нареди да га обесе на дрво и ножевима режу тело његово. А светитељ се у тим страшним мукама непрестано мољаше: Буди ми помоћник, Господе Спаситељу мој! - И чу глас одозго: He бој се, јер сам с тобом ја, Бог твој. - После тога пресуди цар да се свети Ермил потопи у Дунав. - Онда доведоше светог Стратоника. Цар га саветоваше да принесе жртву боговима. Да не би и ти несрећниче, рече, пострадао као и твој пријатељ. - Блажени Стратоник одговори: Заиста бих био несрећан, када бих се покорио безумној заповести твојој. Како пак да желим живети, када ће пријатељ мој умрети за Христа? - Ликиније рече: Шта дакле, желиш ли да умреш са Ермилом? - Веома желим, одговори свети Стратоник. Јер прави пријатељ;. треба да заједнички подносе невољу и да се заједнички наслађују у добру. А шта ће нам бити слађе него да страдамо и умремо за Христа? - Видећи да неће нимало успети, цар Ликиније изрече пресуду, да и свети Стратоник буде потопљен са Ермилом.
Вођени на потопљење, оба света мученика појаху весело: Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. - А када их војници доведоше на реку Дунав, метнуше их у мрежу, и бацише на дно реке. To би 315 године. И тако река прими тела светих мученика, а небо настани душе њихове у своје обитељи. У трећи пак дан обретоше се света тела њихова на обали, и хришћани их чесно сахранише на 18 стадија далеко од Београда. Сахранише их у једном гробу, да им све буде заједничко и дружељубиво: заједничко исповедање Христа, заједничка тамница, заједничке муке, заједничко потопљење, заједничка сахрана тела њихових, заједничка и слава на небу, - благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

У поуци отац Нектарије (Морозов) говори о грешкама које израњају из брзоплетости и објашњава зашто је једна духовна навика кључна за сваки будући избор.

Понекад је довољан само један тренутак непажње да нас удаљи од пута којим желимо да идемо. Управо на тој танкој линији између намере и стварности игуман Нектарије (Морозов) препознаје најскривенији узрок човекових падова, не велику драму зле воље, већ ситан, готово невидљив прелом: делање без размишљања. Старешина Архијерејског комплекса – цркве Светих апостола Петра и Павла у Саратову, игуман Нектарије примећује да се човек често брани мишљу да грех није увек чин лоше намере, већ „грешка“. Како каже:

- Не желимо да грешимо, уморили смо се од тога да грешимо… Али околности се стичу тако, настаје ситуација која за нас представља искушење и падамо…

Његове речи отварају питање које нас тихо прати кроз живот: зашто, упркос доброј вољи, понављамо исто?

Како се рађа грешка која изгледа случајно

Он набраја читав сплет унутрашњих слабости — навике које се лако лепе за човека, вољу која посустане у тренутку када је најпотребнија, као и маловерје које пресече пут Божијој помоћи. Али, како додаје:

– Постоји још један разлог који се помало издваја и који је "најодговорнији" за грех као за грешку… Разлог је одсуство навике: прво треба размислити, па тек онда делати.

Та реченица постаје осовина његове поуке: грех врло често почиње бржим кораком од мисли.

Корак који је начињен много пре одлуке

У једној исповести коју је скоро чуо, човек му је описао како је другарица умало пропала кроз лед. У том тренутку помешало се све - жеља да помогне, страх да заједно потону. Када га је чуо, игуман Нектарије му је узвратио питањем које задире у корен сваке такозване "случајности":

- Зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим - поставља реторичко питање игуман Нектарије, преноси портал православие.ру.

Тим једноставним питањем помера фокус: грешка често почиње много пре одлуке коју видимо.

Затим наставља да наводи свакодневне примере: човек који скаче у воду где не зна шта је испод површине; други који се упушта у падобранство иако године то не праштају; трећи који у брзини аутомобила заборави да живот не трпи надметање.

Сви они касније, како сам каже, понављају исту реченицу: "Зашто сам то учинио? Да сам само размислио!"
Ни једноставније, свакодневне ситуације нису другачије.

- Видиш да је неко ван себе од беса, али ипак улазиш у разговор који води у сукоб…

Исход је очекиван: речи које су могле бити прећутане претворе се у увреду коју је тешко повући. А затим дође оно што звучи као рефрен нашег живота: "Кад бих…"

Навика која мења ток сваког наредног избора

Иста логика важи и за намерне грехове. Када срце већ крене да пристаје на нешто што не ваља, Нектарије саветује макар један тренутак застанка:

- Сети се како си се мучио раније, колико си се дуго враћао себи, колико је било тешко тражити мир од Бога и људи. Да ли је вредело? Одговор је увек исти, али га се ретко сетимо пре него што погрешимо.

У завршници своје поуке, игуман Нектарије јасно каже да је правило једноставно, али не и лако:

- Не чини, а да ниси размислио.
И додаје упозорење које звучи као духовни аларм:

- Ниси размислио, сигурно си згрешио. Не размишљати већ само по себи јесте грех.

Према његовим речима, постоји само један излаз: стицање навике која делује једноставно, готово банално - али управо зато и најређа. Навике да се човек заустави пре дела и промисли.

Поука игумана Нектарија враћа нас основи хришћанског подвига: човек не пада зато што је осуђен на пад, већ зато што пречесто жури испред властите савести. Православље нас учи да је промишљеност духовна будност, а будност једини начин да срце остане слободно. У времену брзине, његов позив да застанемо остаје путоказ који не губи светлост.

извор

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: “Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао” (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:

“Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце – Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету”.

За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: “Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?” – (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.

Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

Отац Никодим Хиландарац
Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора

https://svetigora.com/ikona-bogorodice-mlekopitateljnice/

У мору, језеру или реци свака честица воде налази се у јединству са другим честицама и њима је окружена. И у ваздуху је свака честица окружена другима и са њима сједињена. И сви ми земнородни окружени смо Богом са свих страна. Они од нас који су чисти или који се чисте сједињени су са Њиме и свуда се у Њему налазе.

Сви ми земнородни (слично земљи, води, ваздуху или многограном дрвету) чинимо једну целину, премда често због зависти непријатеља растрзану самољубљем, раздражљивошћу, непријатељством, расправом, гордошћу, јересима и расколима, завишћу, тврдичлуком, саможивошћу, злобом, презиром и другим страстима. Са друге стране, ђаво и његови анђели сачињавају јединство, слично некој тамној, опакој, отровној води или неком усијаном, загушљивом и убитачном ваздуху.

Они нас окружују и напрежу се да продру у нашу душу услед њене непажљивости и разних пристрасности како би нас помрачили, озлоједили, стеснили, попалили и на све начине мучили. На пример, дешава се да идете по чистом и пријатном ваздуху и да наједном смрад из септичке јаме или од људских измета повреди ваше чуло мириса на најнепријатнији начин. Ви стога желите да што пре прођете такво место како би поново удисали чисти ваздух. Сличан је и бесовски смрад.

Сам Господ пореди ваздух и воду са тамним бесовским пуковима, говорећи: И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и нападоше на кућу ону (тј. на човека и на његову душу), и не паде; јер беше утемељена на камену (Мт.7,25).

Бог нам је у свако време ближи од свакога човека, ближи и од одела, и од ваздуха, светлости, од жене, оца, мајке, кћери, сина и друга. Ја Њиме живим духовно и телесно, Њиме дишем, Њиме мислим, осећам, замишљам, смерам, говорим, предузимам и делам. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап.17,28). Јер је Бог онај који чини у вама и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу (Фил.2,13).

Стога свагда треба видети Господа пред собом са десне стране како се не бисмо поколебали и грешили.

Ми треба да се поставимо са намером да Га ништа не истисне из наших мисли и срдаца и да Га ништа не заклања, тј. никаква пристрасност према храни, пићу, новцу, оделу, стану или његовом намештају, или разним личностима, световним разонодама или играма. Ништа не треба да нам одузме нашег преслатког и највољенијег Господа.

Напротив, ми сваког часа и минута треба да припадамо само Њему: да будемо с Њиме нераздвојни, као што је Он нераздвојан са нама, те стално брине о нама и чува нас. Међутим, када грешим и имам пристрашће према било чему, Он је далеко од мене, премда не просторно (будући да у свако време све испуњава). Напротив, моје срце је удаљено од Њега због мог нерасположења према Њему. Он ме је заиста напустио Својом благодаћу и више не живи у мом срцу, с обзиром да је у мени присутан Његов непријатељ - ђаво.

- Свети Јован Кронштатски (из књиге МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ)

На петнаестак километара од Великог Новгорода, на обали реке Верјаже, налазио се манастир, звани Клопски, и у њему храм у име Животворне Тројице. Ранијих година ретко је ко знао за овај манастир, али се касније он веома прочу благодарећи чудесима светог Михаила. У том манастиру игуман беше Теодосије, муж врлинаст; за време његово и дође у Клопски манастир блажени Михаил. To би 23. јуна 1408. године.
До данашњега дана остало је непознато, откуда свети Михаил дође у манастир, и ко су му били родитељи. To ce догоди лети, у време када сва братија беху на јутрењу. На деветој песми канона јеромонах који је служио, окадивши храм, пође да покади у својој келији која се налазила поред храма. Нашавши келију отворену, иако ју је он затворио одлазећи у храм, јеромонах уђе у њу и угледа човека у монашкој одећи где седи; пред њим гораше свећа, и он преписиваше књигу Дела светих Апостола. Повративши ce y храм, јеромонах каза игуману и братији шта виде. Они, по завршеном богослужењу, пођоше у келију, али је нађоше затвореном изнутра. Игуман сатвори молитву, но одговора из келије не би. Стадоше куцати на врата, али она и даље остајаху затворена. Игуман онда нареди да се открије кров над тремом; али и та врата из трема у келију нађоше затворена. А када по наређењу игумана врата бише разбијена, и они сви уђоше у келију, тамо нађоше старца који је седео и писао. Настојатељ га упита: "Кажи ми, јеси ли ти човек или дух?" Старац понови игуманове речи. Игуман сатвори молитву, а старац изговори исте молитвене речи што и игуман. Тада настојатељ стаде дошљака осењивати крсним знаком и кадити га тамјаном; а старац се склањаше од кађења и понашаше као јуродив, сулуд.
Заједно са братијом свети Михаил пође у храм на литургију, за време које он певаше за певницом са манастирским појцима. Игуман му наложи да прочита Апостол, и сви беху до дна душе потресени лепотом и надахнутошћу његовог читања. По изласку из трапезе где светитељ обави одређено читање, игуман одведе преподобног Михаила у келију, одређену му за становање. И од то доба блажени остаде у манастиру животворне Тројице, вршећи послушање чтеца у храму и у трапези. И велико умилење у срцу доживљаваху сви који га слушаху.
Међутим, ни игуман ни братија не могаху да дознаду име новодошавшег брата, откуда је дошао и какво му је порекло. Једном Клопску обитељ посети кнез Константин Димитријевич, млађи син великог кнеза Димитрија Јовановича Донског. Чувши за време трапезе читање светог Михаила, кнез му приђе близу, познаде га и рече: "Ово је син Максимов Михаил". Преподобни одговори на то: "Једино Творац зна ко сам ја". Тада игуман примети: "Сине мој, зашто нам не кажеш своје име?" И светитељ потврди да му је име Михаил[16].
За време свога живљења у Клопској обитељи преподобни Михаил је јео само хлеб и воду, и то једанпут недељно и у малој количини. Када би после великих молитвених подвига светитељ осетио замор, он се одмарао лежећи на земљи. У његовој келији не беше никаквог иметка, ни одеће, сем оне што је носио на себи. Немогуће је причати о оним великим трудовима, које преподобни узе на себе Христа ради. Од подвига и уздржања тело његово постаде као сенка.
У то време у Великом Новгороду и његовој околини настаде суша, која се продужи три године: пресахнуше не само потоци него и реке. Тада, на молитве светог Михаила, близу манастира затресе се земља и изби ботаг водом извор, који и до данас служи на потребу и братији и долазницима. После пак суше настаде у том крају глад, за време које гомиле сиромашних стадоше долазити у манастир за парче хлеба. Бојећи се оскудице, игуман није знао шта да ради; но преподобни Михаил, указавши на то да је Господ са седам хлебова нахранио четири хиљаде људи, наговори игумана да храни све гладне. А када братија узгунђаше због тога, преподобни их поведе са игуманом до житног амбара, и они са запрепашћењем угледаше да се залихе жита, на молитве светитељеве, нису смањиле.
Проживевши у Клопском манастиру четрдесет четири године, и сатворивши у име Христа многа чудеса, блажени Михаил се мирно упокоји у Господу 1452 године. Чесно и многострадално тело његово игуман са братијом сахрани у манастиру Животворне Тројице, где се преподобни Михаил подвизавао, и би положено с десне стране главнога храма. Ту оно почива и до данашњега дана, точећи разноврсна исцељења онима који са вером прибегавају, у славу Христа Бога нашег.

Први установитељ и устројитељ општежића монашког. Рођен у области Кападокије, у селу Могариаси, од благочестивих родитеља. Као младић посетио Симеона Столпника, који га благослови, и прорече му велику славу духовну. С кадионицом, у коју стави хладно угљевље и тамјан, тражаше Теодосије место где би се настанио и основао манастир, и заустави се онде где се угљевље разгори само од себе. Ту се настани и отпоче подвизавати. Ускоро се сабра око њега много монаха разних језика. Зато он сагради по једну цркву за сваки језик, те се тако истовремено служило и појала слава Божја на грчком, јерменском, грузијском итд. Но у дан причешћа сва братија сабирала се у велику цркву у којој се служило на грчком језику. Трпеза је била заједничка за све, заједничка и сва имовина, заједнички труд, заједничко трпљење а неретко и - гладовање. Теодосије беше узвишени пример живота свима монасима, пример у труду, молитви, посту, бдењу и у свима хришћанским добродетељима. И Бог га обдари даром чудотворства, те могаше болне целити, на даљину се јављати и помагати, зверове укроћавати, будућност прозирати, хлеб и пшеницу умножавати. Беше му молитва на уснама дању и ноћу. Упокоји се мирно у Господу када му беше сто пет година од рођења (529. године).

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА ВЕЛИКОГ установитеља монашког општежића

Преподобни Теодосије рођен је у области Кападокији[1], у селу Магариси, од благочестивих родитеља: оца Проересија и мајке Евлогије. Би васпитан у доброти, и изучи школе. А када постаде пунолетан и добро изучи Свето Писмо, одредише га да у цркви чита људима из Светих књига, јер беше слаткогласан и искусан читач као нико. Читајући поучне речи слушаоцима, он се најпре сам поучавао. Јер слушајући како је некада Господ наредио Авраму да иде из земље своје и од рода свог, и опет како у Еванђељу Господ саветује да човек ради вечнога живота остави оца и мајку и браћу, он пламтијаше срцем и гораше духом да све остави и пође за Христом путем уским и мучним. Размишљајући стално о томе, он се мољаше говорећи: Покажи ми, Господе, пут свој, и ићи ћу у истини твојој (Пс. 85, 11). Затим, ослањајући се на Бога, он крену у Јерусалим за време царовања Маркијанова[2], када се већ скупљаху свети оци на Четврти Васељенски Сабор у Халкидону[3] против Диоскора и Евтихија. Пролазећи пак кроз Антиохију[4] блажени Теодосије зажеле да види преподобног Симеона који се на стубу подвизавао[5], и да испроси од њега благослов и молитве. Стога пође к њему, и кад се приближи стубу, чу преподобног где му довикује: Добро дошао, човече Божји Теодосије! - Чувши где га по имену зове човек који гa никада видео није, нити га познавао, Теодосије се удиви, и павши на колена, поклони се прозорљивом оцу. Светитељ га позва к себи, и он се пoпe на стуб, и припаде к чесним ногама његовим. А овај загрли и целива богонадахнутог младића, и прорече му да ће бити пастир словесних оваца, и да ће многе отети од духовних вукова. И претсказа му и друге неке ствари и, пошто га благослови, отпусти га.
Окрепљен благословом преподобног, и имајући његове свете молитве као свог путовођу и хранитеља, Теодосије настави пут и стиже у свети град Јерусалим за патријарховања Јувеналијева[6]. И пошто обиђе тамо сва места и поклони се у Светињи над светињама, он размишљаше у себи шта да изабере: усамљенички живот, или да се у заједници са другима спасава? Увиђао је да је опасно да се усами и самоћује, а овамо се још није научио како да се бори са духовима зла. И у земаљским ратовима нико није тако глуп да, још необучен ратној вештини и неискусан, при првој борби улети у окршај; како би се ја, говораше у себи светитељ, још необучен ратовању, и неопасан вишњом силом, усудио да сам у усамљености ратујем са поглаварима и властима и управитељима таме овога света, са духовима зла испод неба. Ја треба најпре да се придружим светим подвижницима, и да се од искусних отаца научим како да се борим са невидљивим непријатељима. Затим, са временом, сабраће се плодови који се рађају од усамљености и безмолвија.
Пошто о свему томе мудро размисли, - јер у њему са другим врлинама беше и савршена разборитост која уме о свему добро да расуђује, - он се одмах даде на тражење наставника себи. У то време међу оцима који живљаху у околини Јерусалима, беше један изврстан старац, по имену Лонгин[7]. Он имађаше келију крај стуба, који се од старина називаше Давидов. Затворен ту, он трудољубљем скупљаше слатки мед врлина. К њему дође блажени Теодосије и поче се учити иночком труду. И приљубивши се уз старца, свом душом се учаше од њега свакој врлини, јер преподобни Лонгин беше велики речју и животом. А после доста времена, иако Теодосије није хтео, преведе га старац на место, звано Старо Седиште[8]. А ево због чега: жена нека благочестива и чесна удовица и Христова служитељка, Гликерија, подиже на том месту цркву Пречистој Господарици нашој Богородици, и многим усрдним молбама досађиваше преподобном Лонгину да допусти Теодосију да живи крај новоподигнуте цркве. Но ученик не жељаше да се одваја од свога оца. Али, послушан, пресели се тамо по наређењу оца. Живећи тамо, свуда се пронесе глас о његовој врлини. Јер врлина обелодањује онога који је стекне, као што упаљена свећа показује онога који је носи ноћу. И почеше к њему долазити и сабирати се око њега они што жељаху да се на његов живот угледају.
Блажени проживе тамо неко време, али му додија узнемиравање, јер не подношаше људске почасти и вреву. И отиде одатле у гopy, где беше пећина, у којој су се, како причају стари, одморили и три ноћи преноћили она три мудраца што су с даровима дошли Христу у Витлејем, при повратку у своју земљу. У ту дакле пећину пресели се из Старог Седишта преподобни Теодосије. А ово пресељење његово би по промислу Божјем, да би се на том месту подигла преславна лавра[9], и у њој се сабрали ради Христа Бога хиљаде духовних војника. Променивши пак место свога боравка, преподобни промени уједно и начин свога живота, јер крену врло уским путем. Жеља му беше да свагда испуњује заповести Господње. А нарочито беше толико обузет божанском љубављу да нинашта световно није гледао, него је све своје духовне силе усредсредио на Богу Творцу, љубећи Га свом душом, свим срцем и свом мишљу. Ту љубав он је тако обилно пројављивао у својим телесним трудовима и подвизима да је немогуће подробно исказати. Његова молитва беше непрекидна, стајање - посвуноћно; сузе су му стално текле из очију као потоци из извора. Његов пост беше неизмеран: тридесет година није окусио ни трунку хлеба, него је јео урме, или сочиво, или траву и корење пустињско, и то тако мало колко да не би умро од глади. А када ни те хране не беше због пустињске жеге, онда му храна беху коштице од урме, поквашене у воду. Душу пак своју непрестано је хранио речју Божјом, насићујући је унутрашњим боговиђењем.
Проводећи такав живот, он заблиста као звезда јарка, и прочу се међу житељима Палестине. Јер се не може град сакрити кад на гори стоји. И долажаху к њему неки љубитељи врлине, желећи да са њим проводе пустињачки и безмолвни живот у пећини. У почетку дакле имађаше седам ученика. Но знајући да за оне који почињу живети по Богу, ништа није корисније од сећања на смрт, - јер је то истинска философија, - он им нареди да ископају гроб, како би, гледајући на њега, учили се сећању на смрт, као да саму смрт имају пред очима. А када ископаше гроб, дође отац да га види. И стојећи крај гроба, он се обрати својим ученицима као шалећи се, а уствари очима душе провиђаше шта ће бити, и рече им: Ето децо, гроб је готов. Је ли ко од вас готов на смрт, да би собом севтелисао овај гроб? - Када то светац рече, један од присутних ученика по имену Василије, који беше свештеник, одмах предухитрујући друге, паде на колена пред старцем, додирну земљу лицем и тражаше благослов да умре и да га сахране у тај гроб, говорећи: Благослови мене, оче, да ја севтелишем овај гроб и будем први мртвац међу братијом која се учи сећању на смрт.
- Он тако мољаше, а старац пристаде, и нареди да се живоме Василију држе помени као већ умрломе, како то закон прописује за покојнике: трећег, деветог и четрдесетог дана. И кад те помене обавише, сконча и блажени Василије, иако никакве болести не беше на њему, него просто као да заспа слатким сном, и пређе ка Господу. A y четрдесети дан после његове сахране, виде старац Василија где заједно са братијом стоји на молитви и пева заједно са њима. И помоли се Богу да и осталима отвори очи да виде Василија. И виде га један од братије, по имену Асције, и од радости потрча да га загрли, али не успе, јер Василије постаде невидљив. А одлазећи рече да сви чују: Спасавајте се, оци и браћо, спасавајте се; мене пак овде више нећете видети.
Ово би први доказ врлине преподобног Теодосија: васпитао је ученика који је био готов на смрт, и који се после телесне смрти показао жив душом, по речи Господњој у Еванђељу: Који верује у мене, ако и умре, живеће (Јн. 11, 25). A o осталим старчевим чудесима, по даној му од Бога благодати, биће речи даље.
Приближавао се Ускрс. Ученици светога, којих у то време беше дванаест, беху тужни, јер за празник немађаху ни хлеба, ни уља, нити ишта за јело. А што је најтеже, немаху ни просфоре ни вина, да би се на пресветли ускршњи празник служила света литургија, и они причестили Светим Тајнама. Стога потајно негодоваху међу собом на преподобнога. А он, пун непоколебљиве наде у Бога, нареди братији да украсе свети храм и да буду без бриге. Јер Онај, рече он ученицима, који је у старо време прехранио Израиљ у пустињи, а касније - са неколико хлебова нахранио многе хиљаде, постараће се и о нама. Јер Он нити је сада слабији но што је био раније, нити у промишљању нехатнији, него је исти Бог вавек. - Ово рече преподобни са поуздањем, и одмах се зби што рече. Јер као што некада Аврааму би послан ован готов за жртву, тако и овом блаженом старцу Божји промисао уготови све што беше потребно. Јер на заласку сунца стиже њиховој пештери неки богољубац и на две мазге донесе од своје куће пустињским испосницима храну, па још и просфоре и вино за свету литургију. И када то видеше ученици блаженога, обрадоваше се, и дознаше у како је великој милости код Бога старац њихов. И отпразноваше Ускрс весело; а хране им беше доста за сву Педесетницу.
Затим их понова снађе оскудица у храни; и мучени глађу, братија опет туговаху. А неки богат човек чињаше у то време велике милостиње свима обитељима палестинским, а Теодосијеву, која беше у пештери, није ни приметио ни знао. И наваљиваху братија на преподобног оца да извести издашног дародавца, како би и њихова обитељ, као и остале, добила од њега милостињу за прехрану. Преподобни пак Теодосије није желео да га знају мирјани, и није се уздао у људе, него у Бога који отвара руку своју и сити свако живо биће по жељи (Пс. 144, 16), и тешаше ученике своје, и поучаваше, да у трпљењу очекују милост Божју. Он се надаше у Онога што храни сваку душу гладну. Јер када бесловесној стоци даје храну њезину, и вранићима који вичу к Њему (Пс. 146, 9), утолико пре неће лишити потребне хране своју разумну и словесну твар. Док је светитељ тако тешио малодушну братију, пролажаше поред њихове пештере један човек, водећи коња натовареног великим товаром хране. Он је ишао некуда даље, носећи храну. А када беше близу пештере, и хтеде је проћи, стаде коњ као укопан, и не хтеде маћи с места. Иако га је господар много тукао, он је стајао на месту непокретан као камен. Тада разумеде човек онај да по Божјој вољи нека невидљива сила држи његовог коња прикованог за то место. Он отпусти узде и пусти коња да иде куда хоће. А коњ, као неком руком вођен, пође право к обитељи преподобног Теодосија у пештери. И увиде човек да је то воља Господња и промишљање Господње о слугама Његовим, и даде сву храну преподобном старцу и ученицима његовим. И од тога времена престадоше ученици његови да буду малодушни, и труђаху се да оиа свог подражавају у чврстој нади и вери у Бога.
Братија се умножаваше из дана у дан. Јер благодат обилна, којом беше испуњен свети отац, призиваше к себи многе душе које воле врлину. И оне, као јелени разумни, жедни духовне воде, стицаху се к старцу. А и многи великаши и богаташи дођоше да живе с преподобним. И пештера беше тесна да их све прими. Стога наваљиваше братија на преподобнога, да подигне манастир изван пештере, и да простран тор устроји за своје словесне овце. Немој се бринути, оче, говораше братија старцу, за трошак око зидања манастира; само нареди, и наше ће руке бити довољне да сврше тај посао.
Светитељ пак, видећи како се множи његово стадо, осећаше да треба да буде пастир. Али, то ће нарушити његово молитвено тиховање, његово свето самовање. И опречне мисли растрзаху га: ем не жељаше да напусти безмолвије, ту брижну мајку, ем сматраше да је важна ствар старање о братији. Јер човек треба да живи не само за себе, него много више за ближње, чега је образац сам Господ Христос, који сабра ученике, и би пастир словесних оваца, и душу своју положи за њих. Размишљајући о овоме, преподобни Теодосије беше у недоумици чега да се држи, безмолвија или старања о спасењу братије. И час беше за једно, час за друго. Шта онда ради блажени? Он све препушта Богу који може корисно сјединити једно са другим тако, да и плодови безмолвија не пропадну и плата за старешинство и старање о братији не изостане. Јер се иночко житије састоји не у усамљивању тела него у удобрењу и мирноћи срца. Поред тога, преподобни имађаше на уму и пророштво светога Симеона Столпника, који му прорече да ће пасти словесне овце. Али, све препушташе Божјој вољи; и мољаше се Богу да му на неки начин стави до знања да ли My je пo вољи зидање манастира, и да му неким чудесним знамењем покаже место, на коме би требало сазидати обитељ. Стога узе кадионицу, напуни је хладним угљевљем, стави тамњан без жара, и иђаше по пустињи, молећи се овако:
Боже, Ти си многим и великим чудесима убедио Израиљце; и угодника твог Мојсија разним знамењима уверио да узме на себе бреме старешиновања над народом; Ти си штап у змију претворио, и руку белином губе покрио и опет је исцелио; Ти си воду у крв превратио, и опет крв у воду; Ти си, Творче свих и Сведржитељу, преко руна дао Гедеону знамење победе; Ти си продужио живот Језекији за петнаест година; Ти си услишао молитве Илијине, и послао огањ с неба ради обраћења нечестивих, и спалио дрва и жртве, камење и воду; Ти си и сада тај исти Бог - стога услиши мене, слугу твога, и покажи место где би Теби било по вољи да слуге твоје, а ученици моји, подигну свети храм моћи твојој и устроје обитељ; а показаћеш на тај начин што ћеш учинити да се на том месту ово угљевље само од себе запали у славу твоју, како би то многе привело познавању истине.
Говорећи у молитви то, и слично томе, он прохођаше места која му изгледаху погодна за манастир, и прође велики део пустиње, све до места званог Кутила, и до обала Смољаног језера, али се угаљ у кадионици не запали. И када виде да се угаљ не запаљује, и да му се жеља не испуњује, он намисли да се врати у пештеру. При повратку пак, када беше близу пештере (о, ко ће достојно одати хвалу сили твојој, Бесмртни Царе!) одједном се диже из кадионице миомирисан дим, јер се угљевље распали веома. И сазнаде свети да је то место, на коме жели Бог да се подигне обитељ, место које је означио не језиком него огњем на чудесан начин.
И одмах се ученици светога дадоше на посао: поставише темељ, зидаху цркву, и келије, и ограду. И ускоро помоћу Вишњега сазидаше огромну обитељ. И би лавра преподобног Теодосија чувена и славна; и у њој узакоњено општежиће. А Господ даде тој лаври свако изобиље, те се житељи њени богаћаху не само духовним богатствима добрих дела већ не оскудеваху ни у телесним потребама. И беше тамо одмориште не само иноцима него и мирјанима, странцима и намерницима, ништима и убогима, болеснима и немоћнима. Јер преподобни Теодосије беше милосрдан, човекољубив и жалостив: свима беше милостиви отац, свима - нежни пријатељ, свима - усрдни роб и слуга; болнима ране чишћаше, крв и гној отираше; губаве у уста целиваше тешећи их, и својим их рукама храњаше н појаше и сваку им услугу чињаше. А велику љубав показиваше према свима, ма откуда долазили, збрињујући их, и дочекујући, и душу им успокојавајући. И преподобни беше свима опште уточиште, опште лечилиште, општи дом, опште угошћење, опште прибежиште недужних, гладних, нагих, путујућих. Јер се сви наслађиваху његовом љубављу и милостивошћу и добротом; и не беше никога кога он превиде. Дешавало се понекад да су у манастиру у току једнога дана постављали по сто трпеза ради посетилаца и странаца и ништих. Тако преподобни отац беше човекољубив и гостољубив. А Бог, који је сам љубав, видећи толику љубав угодника свог према ближњима, благослови манастир његов, те се у њему на невидљив начин умножавало оно мало хране што су имали да су код њих хиљаде и хиљаде људи били нахрањивани досита.
Једном беше велика глад у Палестини. И на Цвети, по обичају, стекоше се са свих страна ништи и убоги у манастир по милостињу. Ученици се ожалостише, и испричаше блаженоме да немају толико хране да би могли дати толиким људима. A он c гневом погледа на њих, прекори их за неверје, и рече: Одмах отворите врата да сви уђу. - И уђоше ништи и убоги, и седоше по реду. И нареди преподобни ученицима да им изнесу хлеба. И ученици кренуше тужни у хлебару, сматрајући да неће наћи ништа. А кад отворише хлебару, она беше пуна хлебова. Јер је рука Промислитеља свих, Бога, напуни ради вере слуге свога. И братија даде хвалу Богу због таквога чуда, и дивише се великој нади оца свога.
И опет, на дан Успења Пречисте Богородице стече се врло много народа у манстир. А пошто не беше хране за толики народ, преподобни Теодосије узе неколико хлебова, погледа на небо, благослови их, и нареди да раздаду народу; и једоше сви, и наситише се, јер Бог умножи хлеб као оно некада пет хлебова у пустињи. Па још сваки узе и за пут колико је коме требало. А од комада што претекоше, братија напунише много котарица, исушише их на сунцу, и једоше не мало времена. Но и много пута, када су се хиљаде и хиљаде народа скупљале у манастир и мислило се да ни студенци неће бити у стању да напоје толики свет, сви су бивали досита нахрањени рукама дарежљивог хранитеља. А подиже преподобни и многе странопријемнице, и разне болнице, одвојено за монахе, одвојено за мирјане, одвојено за престареле и изнемогле. Усто И оне по горама и пећинама посећиваше, и стараше се о њима с пламеном љубављу као отац о деци: снабдеваше их дакле свим што им је потребно за тело и за душу, учећи их и поучавајући их, и многе од сатанске прелести избављајући.
У обитељи преподобнот беху братија од разних народа и језика. Због тога подиже и друге цркве, у којима су братија на свом језику славили Бога: у великој цркви Пресвете Богородице - Грци, у другој - Ивери, у трећој - Јермени. Сви они на својим језицима обављаху црквено правило седам пута на дан, по Давидовом уставу: Седам пута на дан хвалим те (Пс. 118, 164). A за болеснике беше посебна црква. A y време причешћа Пресветим Тајнама, сва се братија из свих цркава скупљаху у велику цркву, у којој Грци служаху, и заједно се причешћиваху.
Све пак братије, деце преподобног оца, коју он духовно роди, и родитељски васпита, и на врлину упути, беше шест стотина деведесет и три. Од њих многи бише пастири по другим манастирима, пошто се добром управљању беху научили од светог Теодосија, пуног духовне мудрости и знања. Он пасијаше стадо своје, не штапом кажњавајући него речју руководећи. А реч његова беше сољу зачињена, продираше у душу, и спушташе се до у извор духовних покрета. Јер он учаше речју и делом, будући сам углед стаду. Зато, и када би кога с љубављу поучавао, страшан је био многима; и када би коме претио, био је врло мио и сладак. А чудесно беше код њега то што он, иако се није учио световној философији, нити био вичан јелинским књигама, тако је речито држао опширне поуке, да се с њим није могао упоредитини онај који је остарео читајући књиге, ни онај који је до краја изучио сву науку о красноречивости. Јер је он поучавас не од мудрости људске, него од благодати Духа Божјег, која је њему, као другом Јеремији, тајно говорила: Ето, метнух речи своје у уста твоја (Јерем. 1, 9). И говораше блажени неке изврсне ствари од себе, неке из апостолских списа и отачких завештања, и из подвижничких поука светог Василија Великог, чијег живота беше подражавалац, и чијих богомудрих списа беше љубитељ.
Добро је да од многих великих, споменемо ову кратку поуку његову: Молим вас, браћо, ради љубави Господа нашег Исуса Христа, који себе даде за грехе наше, нека затрепери у нама брига за душе наше; тугујмо над сујетом пролазног живота; подвизавајмо се за будући живот у славу Божју и Сина његовог; не будимо лени и млитави, проводећи данашњи дан у чамотињи a почетак доброга дела одлажући за сутра, да нас не би некада истраживач душа наших нашао без добрих дела, и избацио нас из дворца радости, и ми горко и безуспешно закукали због рђаво проведеног времена живота, ридајући онда када неће бити никакве користи од кајања. Сад је време најбоље, сад је дан спасења. Овај живот је живот покајања, а онај - награде; овај - делања, онај - исплате; овај - трпљења, онај - утехе. Сада је Бог помоћник онима који се обраћају с пута зла, а онда ће бити страшан истраживач људских ствари, речи и помисли, пред којим се не може сакрити. Сада уживамо у Његовој дуготрпељивости, а онда ћемо познати Његово правосуђе када васкрснемо. Једни ће отићи у муку вечну, други - у живот вечни, и сваки ће од нас примити по делима својим. За колико време одлажемо да се не повинујемо Христу, који нас призива у своје небеско царство? Зар се нећемо отрезнити? Зар се нећемо од сујетног живота окренути еванђелском савршенству? Како ће очи наше поднети страшни и ужасни Дан Господњи, у који ће они који су с десне стране Бога и који су My ce приближили добрим делима, добити царство небеско; а оне који су с леве стране, одбачени због немања добрих дела, прогутаће пакао огњени и тама вечна и шкргут зуба? Ми кажемо за себе да смо желатељи царства небеског, а како ћемо га стећи, ако о томе не бринемо. He трудећи се нимало око заповести Господњих, ми ce y сујети ума свог надамо да ћемо добити удео оних који су се до последњег даха борили противу греха.
Тако поучавајући своје ученике, преподобни их потстицаше на ревносно старање око спасења. Али, већ је време да споменемо његову ревност за веру. Јер, иако у свему беше кротке нарави, ипак је онде, где је насиље чињено вери, био као пламен огњени, или бритка сабља, или непобедиви мач ратников.
У то време, после Лава Великог и Зенона, зацари се Анастасије[10]. Његово царовање у почетку изгледаше као дивни рај, a касније се показа као ледина опустошења. Јер он постаде као пастир који разгони и уништава своје стадо, и овце поји мутном водом. Јер подлеже Јевтихијевој и Северовој монофизитској јереси, и њоме смућиваше Цркву Божју, одбацујући Четврти Васељенски Сабор светих отаца, Халкидонски. Збацивао је са престола њихових епископе православне, и на њихова места постављао људе злославне. И многе православне придоби за своју јерес, једне претњама а друге почастима и поклонима. Он се дрзну да се вештим лукавством својим косне и овог непоколебљивог стуба вере, преподобног оца нашег Теодосија. Лукавство се састојало у овоме: посла преподобноме тридесет литри злата, тобож за исхрану и одевање ништих и негу болних, a y самој ствари желео је тиме да придобије преподобног, кога цела Палестина слушаше и чијем схватању и савету следоваше. Али велики отац прозре лукавство царево, и би као орао који, недостижан и неухватљив, лети међ облацима и гледа да улови онога који њега лови. Стога послано злато не одбаци, да не би непромишљено увредио цара и разгневио га, и да би милостињом, учињеном тим златом, измолио цару милост у Бога која ће га упутити на прави пут. Али милостиња нимало не успе, јер злато не беше послано правдом него лукавством. Цар се пак надаше да ће Теодосије, пошто је примио злато, постати његов једномишљеник. Али му нада беше узалуд. A када дође време, у које је преподобни, на захтев царевих посланика, требало да пошаље исповедање вере, и то исповедање у духу Јевтихија и Севера, преподобни сазва све житеље пустиње. И као муж силан и вођ духовне војске, он мушки иступи против јеретичке непобожности, и одговори цару оваквим писмом:
Царе, пред нама су две ствари: или да пристанемо живети одвратно и неслободно, или да часно умремо. Следећи правим догматима светих отаца, знај да ми претпостављамо смрт, јер не примамо нове догмате него идемо за законима ранијих отаца. A оне који, сем ових, примише и бране друге догмате и законе, ми побожно одбацујемо и проклетству предајемо, и хиротонисане од јеретика не примамо ни по коју цену. А буде ли ко хтео да нам ишта од тога наметне, ми за сведока истине призивамо Бога кога јеретици хуле сада, да ћемо се успротивити до саме крви. И као за отаџбину, тако ћемо и за Православље радосно положити душе своје, макар гледали како ова света места огњем уништавате. Јер каква је корист ако се света места само називају светим, а њихове светиње јеретици предају порузи? Ми дакле ни у ком случају не само не желимо говорити, него ни помислити ишта несагласно са Светим Васељенским Саборима. Од ових, Први Сабор украсише триста осамнаест отаца, који се сабраше против Арија, и овога проклетника предавши анатеми од тела Цркве отсекоше, јер учаше да је Син туђ Оцу по суштини, и завођаше догмате неправе вере. А Други Сабор, по промислу Божјем, сабра се у Цариграду против Македонија, који ригаше хуле на Светога Духа. Трећи Сабор се лепо састаде у Ефесу против поганог и одвратног Несторија који је хулио тело Христово, узето од пречисте Дјеве. Затим се у Халкидону састадоше на Сабор шест стотина и тридесет отаца који се сагласише са одлукама претходних Сабора, и то објавише, и који проклетог и гадног Јевтихија заједно са Диоскором отсекоше од свештеног тела Цркве, и апостолску веру утврдише, а свакога који супротно мисли прогласише за туђа Цркви Христовој. Ми стојимо за ове Саборе, макар навели на нас пожар, потргли оштре мачеве, и натуткали љуту смрт, и то не једну, него, ако је могуће, безброј смрти. Ми ни у ком случају нећемо отступати од истинске побожности, нити ћемо одрицањем осрамотити оно што оци дивно одредише. Нека сведоци буду њихови напори и многи подвизи што за веру поднеше. Но то ће остати чврсто и непоколебљиво и у нас, и у оних који достојно следују и Богу и нама. А мир Божји, који превазилази сваки ум, нека буде чувар и наставник државе твоје.
Овим писмом преподобни јасно показа своју велику ревност за веру. А кад цар прочита писмо, застиде се и утиша мало, и обустави на неко време гоњење православних. И написа преподобноме смирено бацајући на друге кривицу за црквену смутњу. Човече Божји, писаше цар, ми нисмо криви за ову новотарију. Смело призивам за сведока свевидеће око Божје, да ову смутњу изазваше они који су већма од других требали да ове ствари ћутке почитују. А они, пошто сваки жели да речју и звањем буде први, стрељају један другог, и нас привлаче к себи. Није непознато твоме преподобију, да се неки од инока и клирика, који како изгледа правилно расуђују, латише ове саблазни; трудећи се, као што рекосмо, да се истакну као први.
Пошто прође неко време, цар се опет поколеба и устаде против вере. И опет свуда се почеше читати, и у самом светом граду Јерусалиму, царске наредбе које одбацују Свете Саборе, нарочито пак Халкидонски. Стога опет духовни војник преподобни Теодосије, иако већ беше стар, показа младићски подвиг. Јер док су сви ћутали из страха, а многи се потчињавали наредбама, преподобни дође из своје обитељи у Јерусалим, стаде у светој великој цркви јерусалимској на степеницама, одакле свештеници обично обављају читања народу, даде народу руком знак да ћуте, и громко повика: нека је проклет сваки који не сматра да су четири Света Васељенска Сабора подједнако важна као и четири Еванђеља! - Ово рекавши, он као анђео уплаши народ, и нико се од противника не усуди да ишта проговори. Затим дозва своје најприсније у вери ученике, и пролажаше оближње градове и села, уништавајућн непобожност а утврђујући побожност. Када цар сазнаде за то, осуди преподобнога на прогонство, не знајући бедник да му је смрт за вратом. Преподобни дакле би послан у прогонство, а цар Анастасије убрзо умре. И одмах се поврати у своју обитељ исповедник Христов Теодосије са осталима што беху страдали за Православље. А писа му Феликс, епископ старога Рима[11], тако исто и Јефрем, епископ антиохијски[12], много славећи блаженога што показа такву ревност, и прогонство поднесе за истиниту веру, и што беше готов да и смрт прими. Но, већ је време да пређемо иа чудеса светога.
Када је злочестива наредба цара Анастасија била објављенау светом граду Јерусалиму, и сви се оци из палестинских обитељи, као и преподобни Теодосије са својим ученицима, како рекосмо, беху сабрали на месту званом Јератион[13], на коме се сваке године обавља воздвижење Часног Крста Господњег, жена нека, која је имала рак на дојки, од кога је дуго патила, дође тамо и стајаше тужна близу светих отаца. Затим приступи једном од њих, - беше то преподобни Исидор, касније игуман обитељи Сукијске[14], - плачући му показа своју болест, и упита, да ли је на том сабору преподобни Теодосије и какав изгледа. Исидор јој показа светитеља. А она се прикучи, стаде иза њега, и као што се некада крвоточива жена дотаче хаљине Господње, она обнажи дојку и кришом се њоме дотаче хаљине преподобнога, и одмах се исцели. Али то осети преподобни, окрену се к жени и рече јој: He бој се кћери! Јер Господ мој рече: вера твоја спасе те (Мт. 9, 20-22). - А блажени Исидор брзо приђе жени, желећи да види учињено чудо, и виде да ни трага не беше на оном месту где беше неизлечива рана.
После смрти цара Анастасија, и пошто се преподобни отац беше вратио из прогонства, он по обичају свом одлажаше у Витлејем ради молитве. А кад једном хтеде да се одмори од труда, сврну од пута у обитељ преподобног Маркијана. Преподобни Маркијан љубазно прими милога госта, али не имађаше чиме да га угости, јер у то време не имађаше ни хлеба, ни пшенице. И после дугог духовног разговора, када дође време за обед, нареди Маркијан ученицима својим да сваре сочиво и донесу. A Teoдосије, када виде толику убогост Маркијанову, нареди својим ученицима да из својих торби изваде и предложе хлеб што беху од дома понели за пут. И када јеђаху рече преподобни Маркијан преподобноме Теодосију; He замери, оче, што немамо чиме да те угостимо; и не укори нас што ни хлеба немамо да предложимо, јер смо оскудни, а ни пшенице немамо. - Када то рече, чудесни Теодосије погледа на браду Маркијанову и угледа у бради зрно пшенично, пало козна откуд; пажљиво га и тихо узе десном руком, и радосна лица осмехујући се рече: Ево пшенице; како дакле говорите да немате пшенице. - Блажени Маркијан с радошћу узе из Теодосијевих руку то зрно као неко плодоносно семе, нареди да га однесу у житницу, верујући да ће благословом светога Теодосија без труда донети већи род него обрађене њиве, што и би. Јер сутрадан изјутра, по одласку Теодосијевом, када ученици Маркијанови хтедоше да отворе врата од житнице, угледаше житницу пуну пшенице тако да ни врата не могаху отворити. И извести Маркијан преподобног Теодосија о чуду које се десило захваљујући му за умножење пшенице. А преподобни одговори: Нисам ја, оче, умножио пшеницу него ти, јер зрно би узето из твоје браде.
Једна угледна жена из Александрије дође са својим синчићим у обитељ преподобног Теодосија. А синчић, угледавши из далека светог оца, обрати се својој мајци, указујући прстом на блаженог, и говорећи: Овај ме избави те се не удавих у бунару; он ме ухвати за руку те не потонух. - А мајка припаде к ногама преподобног, и исприча му ово: Мој синчић, играјући се са својим врсницима, из неопрезности паде у врло дубок бунар; и мишљасмо да се тамо разбио и удавио. Кукајући за њим као да је већ мртав, спустисмо једног човека у бунар да из воде извади леш детињи, а он га нађе живог где седи поврх воде. Зачуђени, ми га питасмо како не потону, а он нам рече да се појавио неки стари инок, ухватио га за руку и држао поврх воде. Од тога времена ја са дететом обилазим градове и села, гope и пустиње, не би ли пронашла тога оца. И ево, пронађох твоје преподобије, јер синчић мој познаде да си то ти био који си га спасао.
Друга. нека жена много је патила при порођајима: рађала је мртву децу, и то рађала сваке године у страшним мукама. Била је и многодетна и бездетна: многодетна, јер је често рађала; a бездетна, јер је плод њен бивао мртав пре но што би из утробе изашао. Она са сузама замоли преподобног оца Теодосија, да се помоли за њу, да јој престане пород умирати, и да јој се олакшају порођајне муке. И још га замоли за допуштење да детету, ако роди мушко, да име Теодосије. Ако допустиш, рече жена, да дете које родим буде названо твојим именом, ја се надам да ће оно бити живо. - Преподобни изађе у сусрет молби њеној, и усрдно се помоли Богу за њу. И када се жена породи, не имађаше пређашње порођајне муке, већ лако се породи, и дете беше живо, и то мушко. И наденуше му име преподобнога. А кад поодрасте, доведоше га у обитељ преподобном оцу, и посвети га Богу кроз монаштво.
Исто тако и једна жена из Витлејема много је туговала, јер су јој деца умирала. А када свом новорођенчету надену име преподобнога Теодосија, оно остаде живо. И порасте здрав телом, и постаде велики уметник, јер беше изврстан грађевинар.
Једном гусенице и скакавци много досађиваху у Палестини. У то пак време преподобни беше веома стар, и не могаше ићи. Ипак нареди ученицима својим да га однесу у поље, где је претило уништење плодовима земаљским. Тамо он запрети скакавцима и гусеницама, рекавши: Тако вам наређује заједнички Господар свију нас: не уништавајте труд људски, и храну убогих не сатирите! - И одмах скакавци као облак отидоше а гусенице поцркаше.
У једно време братија много оскудеваху у одећи, и просто наготоваху. И досађиваху преподобноме долазећи по тој ствари.
Али он немађаше шта да им да како би купили, иако је то желео и саосећао братији. Ho пo обећању Господњем говораше им: He брините се за сутра. Heгo иштите најпре царства Божјег и правде његове, и ово ће вам се све додати. Јер зна Отац ваш небески шта вама треба пре ваше молбе (Мт. 6, 34.33.32). - Док је свети тако тешио братију, дође однекуд неки човек кога нико није познавао, нити он каза ко је и откуда је. И даде сто златника преподобноме за манастирске потребе, и отиде. А преподобни заблагодари Богу за такво промишљање његово, и даде те златнике братији да се одену. И сви се снабдеше одећом за дуго време.
 

Рођен у Риму, но као презвитер проживео до краја свој век у Цариграду, већим делом у време царовања Маркијана и Пулхерије. Наследивши велико богатство од родитеља, он га је нештедице истрошио на две сврхе: на зидање или обнављање храмова и на милостињу сиромасима. Сазидао је две нове цркве у Цариграду, знамените по својој лепоти и светињи: светој Анастасији и светој Ирини. Кад су га питали зашто тако много троши на цркве, он одговори: "Кад бих ја имао ћерку, и хтео је удати за некога племића, зар ја не бих потрошио много злата да је украсим као достојну невесту? А овде ја украшавам Цркву, невесту Христову". Колико је, пак, овај дивни муж био издашан према црквама и сиромасима, толико је био тврд, и веома тврд, према самом себи, следујући савету апостолском: "Кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни" (1. Тим 6, 8).Пише се о њему: "Сав би у Богу и Бог у њему, и представи се Богу испуњен годинама и добрим делима", 471. године.

**

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКИЈАНА презвитера и старешине Велике цркве у Цариграду

За царовања Маркијана и Пулхерије[4] блисташе у Цариграду врлинама прекрасни човек, Маркијан блажени. Рођен у Риму од високородних и богатих родитеља, који се преселише у Нови Рим, Цариград, и доведоше свога сина Маркијана као дете. Маркијан успешно изучи школу, и доби дивно васпитање. А пошто је волео да посећује храм Божји и присуствује црквеним службама, заволе га Патријарх и уврсти у своје клирике[5]. Но после мало времена, иако Маркијан беше по годинама млад али по памети и чистоти живота стар, патријарх га рукоположи за презвитера, и затим постави за старешину Велике цркве.
Када се родитељи блаженог Маркијана преставише из овог живота, оставише за собом велико богатство. Пошто блажени беше јединац, он наследи целокупно богатство. И нештедице га потроши на две сврхе: на зидање или обнављање храмова, и на милостињу сиромасима. Он сазида светој мученици Анастасији нову цркву, дивну и скупоцену. А када га један од другова зачуђен упита, зашто је толико злата потрошио на зидање и украшавање ове цркве, светитељ му одговори: "Када бих ја имао ћерку, и хтео је удати за некога племића, зар ја не бих утрошио много злата, да је украсим као достојну невесту? А овде ја украшавам цркву, дивну невесту Христову, која се уневестила најдивнијем између синова људских, и која је крв своју за Њега пролила, - зар да штедим своје имање? и зар да се још више не старам око њеног украшавања?"
Колико је овај блажени муж био издашан према црквама и сиромасима, толико је био тврд, и веома немилосрдан, према самом себи. He само да се није лепо одевао, него је и оно бедно одело што је на себи имао, често скидао са себе и давао сиромасима.
Пошто доврши и изванредно украси цркву свете Анастасије, дође време да се она освети на сам дан свете Мученице, 22. децембра, дан у који је она мученички пострадала за Христа. Освећење изврши сам пресвети патријарх Генадије[6]. Беше присутан и цар са целим сенатом, и много народа. Обавише и литију, јер пренесоше свете мошти мученице Анастасије из мале старе цркве у велику нову цркву Маркијанову. За време литије преподобни Маркијан у фелону иђаше са осталим свештенством испред кола на којима беху свете мошти. Утом му приђе један просјак, просећи милостињу. А он, немајући при себи ништа осим хаљине у којој беше обучен, - јер никада у своме животу није имао две хаљине, - а не желећи да без ичега отпусти бедника, кришом се извуче, нађе скровито место, скиде са себе хаљину, и даде је просјаку. А сам остаде наг, само у фелону[7], поступивши по речи Господњој: Који иште у тебе, подај му. - И опет се увуче у свој ред међу свештенством, и нико не знађаше шта је учинио. И кад дођоше цркви, осветише је, и чесно положише мошти свете мученице Анастасије. Пресвети патријарх нареди и блаженом Маркијану да служи са њим свету литургију. А кад дође време умивања руку, Маркијан се покриваше фелоном сво јим, осврћући се, да не бе неко приметио да је наг. А присутни ђакони и свештеници, погледајући на њега, видеше на њему под фелоном неку дивну хаљину, као скупоцену порфиру царску, која се сва блисташе у злату. И једни се чуђаху, а други негодоваху, говорећи у себи да свештеник не треба да носи тако раскошну одећу и да литургише. Но ту невидљиву одећу, којом Бог покриваше наготу слуге свога, сви видеше када блажени Маркијан приступи да се причести пречистим и животворним Тајнама. Неки пак од презвитера казаше о томе пресветом Генадију. И рече пресвети: И ја видех то исто што ми ви кажете. - И после свете литургије позва га патријарх у ђаконик, и поче га корити говорећи: Шта то радиш, брате, гиздајући се преко обичаја раскошном одећом? Зар ти доликује да литургишеш у одећи која приличи цару а не презвитеру? - А он са смирењем припаде ногама његовим, говорећи: "Опрости, Владико, нисам учинио то што ми кажеш. Јер од младости своје нисам навикао да носим лепе и скупоцене хаљине; па зар да се сада у такве облачим?" - Рече му патријарх: "Ми те сви видесмо у царској одећи. Што се тако покриваш?" И нареди му да разгрне фелон. А кад разгрну фелон, видеше тело његово наго, и зачудише се. Патријарх затражи од њега објашњење, и он против воље исприча шта се десило, како Христа ради даде просјаку своју једину хаљину. И сви који то чуше, као и они који на њему испод фелона царску одећу видеше, прославише Бога који такву тајну благодат даје онима који Га љубе. И отада многи сазнадоше за његово милостиво житије. Докле је ишла љубав блаженог Маркијана према сиромаштву, и трпљење, види се из овога: једном приликом, идући по киши, покисе му одећа; он дође дома, закључа врата, наложи ватру и сушаше крај ње своју мокру одећу, јер није имао другу да обуче. Утом се деси да патријарху затреба ради нечега старешина цркве, и посла неке да зову Маркијана. Ови дођоше Маркијановој кући, али она беше затворена. Тада они стојећи пред кућом довикнуше Маркијана и саопштише му да одмах иде патријарху. Он обећа да ће доћи, али не отиде, јер му се одећа још не беше осушила. И понова дођоше ти људи од патријарха са поруком да одмах иде патријарху. А један од њих погледа кроз кључаоницу и виде Маркијана како крај ватре суши своју одећу, и то каза онима што беху с њим. Онда они отидоше и известише патријарха о томе. А он рече: He чудите се томе. Маркијан се још из младости евоје научио добровољном сиромаштву и смирењу; свега себе поверио је Богу јединоме, и делом извршује апостолску реч: имајући храну и одећу, он је тиме задовољан (ср. 1 Тм. 6, 8) - Чувши то, прославише Господа који има такве своје служитеље.
Због таквог његовог врлинског живота Бог му даде дар чудотворства: да изгони ђаволе и да исцељује болесне. Једном, о празнику неком беше сдужба у цркви свете Анастасије; народа беше много, а једна трудна жена, пошто у цркви беше тескобно, изиђе на црквено крило, али се случајно омаче с њега, паде на земљу и издахну. А свети Маркијан, не желећи да празник буде нарушен кукњавом, подиже руке своје к небу, и усрдно се помоли Богу, и наједанпут жена оживе, и стаде на ноге здрава, а плод који ношаше у утроби својој нађе се да је жив. И удивише се људи овом преславном чуду.
Једном беше велики пожар у Царцграду. И огањ већ беше опколио цркву свете Анастасије. Преподобни Маркијан се пoпe на кров цркве, и подигавши руке к небу, мољаше се. И одмах огањ задржа и заустави своје неукротиве пламенове, и сав угасе од светитељевих молитава као од многе воде, и ни најмање не оштети црквену грађевину.
Преподобни Маркијан сазида још цркву и другој мученици, светој Ирини, и то на месту крај мора где је био стари и већ пали храм. Исто тако он обнови и оближње цркве: храм светог Теодора и храм светог Исидора, и снабде их свима потребама. И залажаше већ у дубоку старост, приближавајући се блаженој кончини својој. Ноћу пак обилажаше улице градске, и кад би нашао неког мртваца, он га је умивао и облачио. И говорио би мртвацу: Устани, брате, да се поздравимо! - И устајући на реч светитељеву, мртвац би му давао целив у уста, и опет отпочинуо.
А спасао је блажени Маркијан и многе блуднице саветима својим и доброчинствима, и оне су се удавале и живеле по закону. А оне од њих које су пошле на тај пут из беде, он је обраћао на пут целомудреног живота, потајно их збрињујући од имања што су му били оставили родитељи.
Овог блаженог мужа Бог усини, Анђели похвалише, Светитељи почитоваше, цареви се застидеше, народи му се удивише, и због њега прославише Бога. А ђаволи га се поплашише, и побегоше од њега. Он сав беше у Богу и Бог у њему, и престави се Богу испуњен годинама и добрим делима. А престави се Богу 471 године, пре но што доврши и освети цркву свете Ирине. На самртном часу изговори ове речи: Господе, у руке твоје предајем ово двоје: душу, коју си Ти сам саздао, и цркву, коју сам ја по твојој вољи сазидао. - А погребен би славно у манастиру светог Јована Претече, који се назива и Даниловим, близу цркве светог мученика Мокија.
О довршењу цркве свете Ирине, после кончине блаженога Маркијана, побрину се благочестива царица Верина, супруга цара Лава Великог, који се зацари после Маркијана и Пулхерије. И доврши је како доликоваше; и кров јој украси златом; и изнутра је улепшана сваким благољепијем у спомен преподобног Маркијана, а у част самог Христа Бога, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.
 

Овај угодник Божји роди се у време Јустина Млађег[1] од побожних и богатих родитеља, Теодора и Евдокије. Пошто изучи световне науке, он се ожени, али му жена убрзо умре. Он се одмах са великим усрђем одаде духовној философији; из љубави према Богу напусти свет, и у подвижништву провођаше свој живот. А кад му би тридесет година, по Божјој вољи поставише га за епископа свете Цркве у Мелитини[2]. Сјединивши световну образованост са подвижничким животом, он беше не само добри пастир своме стаду него светило и помоћ и другим људима, нехришћанима, јер промишљаше о општем добру. Много пута га је цар Маврикије[3] слао у Персију ради народних послова, и са персијским царем Хозројем учвршћивао мир између Грка и Персијанаца. А када неки кнез Варам, устаде против персијског цара Хозроја, и збаци га с престола, тада овај светитељ поможе Хозроју те се врати на престо. Са тог разлога Хозрој се потчини Грцима, и плаћаше им данак. To учини те свети Дометијан постаде велики пријатељ цара Маврикија и његове супруге. Ови га наградише многим златом, које он све утроши на зидање светих цркава и сиротишта. А када по други пут дође у Цариград, он се пресели ка Господу, 601 године. И светим моштима његовим одадоше велику пошту и црквени и царски великодостојници, јер их са великим почастима пренесоше у његов град Мелитину. Овај светитељ учини многа чудеса и за живота на земљн и после свога престављења - у славу Христа Бога нашег.

Брат светог Василија Великог. Био је најпре само презвитер, пошто беше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за епископа у Ниси. Одликовао се огромном светском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II васељенском сабору. Мисли се да је он саставио други део Символа Вере. Велики беседник, тумач Светог Писма, и богослов. Због свога пораза аријевци се беху нарочито на њега окомили као на свог страшног противника, те у време цара Валента, њиховог једномишљеника, успеше да збаце с епископске столице и отерају у изгнанство. Осам година проведе овај Свети Отац у изгнанству трпељиво сносећи све беде и сва понижења. Најзад сконча у дубокој старости концем IV века преселивши се у Царство Божје и оставши кроз све векове на земљи као велико светило цркве.

**

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА епископа Ниског

Овај свети Григорије беше млађи брат светог Василија Великог. Родио се око 335. г. у граду Неокесарији у Понту у оној истој благочестивој породици из које су изашли још многи други светитељи Божји. Прву науку учио је код свога старијег брата Василија, а затим је прошао и све светске и духовне науке. Оженио се побожном девојком Теосевијом и био посвећен за чтеца божанских књига у Цркви Божјој. Касније му дође мисао да се посвети позиву светског ритора, но по савету светог Григорија Богослова, друга Василијевог и његовог, одбаци ту мисао и, шта више, отиде те се замонаши код свога брата Василија на реци Ирису у Понту, а блажена му супруга Теосевија постаде ђакониса. Ову блажену Теосевију, која се ускоро затим упокоји, многим похвалама увенча свети Григорије Богослов (у писму упућеном Григорију), називајући је "сестром" Григоријевом и својом, похвалом Цркве и украсом Христовим.
По избору светог Василија за архиепископа Кесаријског, би изабран и свети Григорије у јесен 371. год., за епископа у малом кападокијском граду Ниси, да би уједно подржао и свога брата у одбрани Православне вере и Цркве. Свети Григорије мудро управљаше Црквом Христовом, а нарочито беше славан беседник и изврстан хришћански философ. Ревнујући за Православну веру он изазва против себе гоњење од стране аријанаца, који се у време цара Валента беху поново осилили. Ови јеретици успеше да збаце светог Григорија са епископске столице (375 г.), на коју се светитељ поново врати тек по смрти цара Валента 378 године. По смрти брата му Василија, великог поборника Православља, свети Григорије преузе на себе богословску догматску борбу против јеретика Евномија, крајњег аријанца, и зато писаше знамените богословске књиге у одбрану Православне вере у Свету Тројицу. Учествовао је затим на сабору у Антиохији 379. г. са светим Мелетијем Антиохијским. Од православних би изабран за архиепископа у Севастији (380. г.), те је управљао и том Црквом неколико месеци до избора новог православног епископа. Када за царовања Теодосија Великог би сазван у Цариграду Други Васељенски Сабор 381. године, против аријанаца и духоборачке јереси Македонијеве, на њему узе активног учешћа и свети Григорије. Са осталим светим Оцима, поборницима Православља, изложи никејско-цариградски Символ Вере, и би увршћен у "изабране оце" Цркве, општење са којима беше знак и доказ православности. Када се на истом Сабору упокоји председавајући Сабора - свети Мелетије Антиохијски, би одређен од Сабора свети Григорије да му одржи надгробно похвално слово. После II Васељенског Сабора узимао је учешћа још на неколико Сабора држаних у Цариграду. Иза себе остави многе богословске и подвижничке књиге, корисне Цркви светој и вернима за живот и благочешће. Упокојио се око 395. године. По изгледу личио на свог брата Василија, само био нижег раста и просед.

„Све што нас иритира код других може нас довести до бољег разумевања себе.“

– Карл Јунг

Или што бих ја рекао:

„Све што ме нервира код тебе, помаже ми да упознам себе.“

Јер није проблем у теби — него у мени који на тебе реагујем.

И док его виче: „Он ме нервира!“, душа шапуће: „Зар не видиш, ту си још рањен?“

Свети Јован Лествичник каже:

„Као што вода открива лице, тако ближњи открива човеково срце.“

Зато све што нас боли у односу — није грешка другог, већ лекција за нас.

Психотерапија то зове пројекцијом. Православље то види као позив на покајање.

Бог користи и ближњег да би нас научио љубави, понизности и самопосматрању.

Зато следећи пут кад те неко избаци из такта, немој се нападати, већ застани и запитај се:

„Господе, шта ми овим показујеш о мени?“

Јер највећи дар ближњег није да те воли — већ да ти помогне да видиш где још не волиш себе, где ниси слободан, где ниси целовит. И да те упути ка Њему, Једином који може да те исцели.

**

Данас смо окружени бројевима, а усамљени у души.

Имамо стотине "пријатеља", а често никог да нас погледа у очи кад се ломимо изнутра.

Јер права блискост се не мери лајковима, него тишином коју неко уме да издржи с тобом.

Не мери се одговором на story, него одговором на твој позив кад ти је срце тешко.

Психолошки гледано, људи се данас све чешће повезују кроз корисност – не кроз истину.

Кроз заједничке користи – не кроз заједничке вредности.

А када нестане корист, нестане и „пријатељство“.

Духовно гледано, пријатељ је дар од Бога.

У Светом Писму пише:

„Пријатељ верни лекар је живота, а који се боји Господа – наћи ће га.“ (Сирах 6,16)

То значи – ако ти је срце усмерено ка добру, Бог ће ти дати људе који не траже савршенство, већ присуство.

Који те не напуштају кад погрешиш, већ те подсете ко си кад заборавиш.

Зато није важно колико људи седи за твојим столом – већ колико би остало кад би нестало твоје здравље, твоја моћ, твоја видљивост.

**

Осмех није само покрет лица — он је покрет душе. У психотерапији знамо да и најмањи осмех може да промени хемију мозга, да унесе светлост у таму мисли и да отвори простор за наду. У православљу, осмех је дар љубави, јер радост у Христу није себична већ она која другога подиже.

Старац Ананија Кустенис каже:

„Хумор је живот, дах. Ако си успео да некога насмејеш док је жалостан — то вреди више од свега! Осмех је нематеријално човекољубље.“

Када се насмејемо, не смејемо се из подсмеха него из захвалности. Тада бежи туга, малодушност ишчезава, а ђаво одступа. Зато, као што чувамо душу молитвом, чувајмо је и осмехом — јер и он је вид љубави, и према себи и према другима.

**

Највећа издаја није када те други издају, него када издаш самога себе.

А то чинимо сваки пут када потиснемо своје осећаје, када пристајемо на оно што није у складу с нама, када живимо да бисмо задовољили друге, а заборавимо да смо и ми Божја деца са својим даром и позивом.

Психологија нас учи да то вуче корене из детињства – из потребе да будемо вољени и прихваћени, макар по цену да се одрекнемо себе.

Православље нас подсећа да се тада удаљавамо од дара који нам је Бог поверио, од онога што нас чини јединственим и живим.

Мир никада нећемо пронаћи у угађању другима. Он долази тек када се вратимо себи, онако како нас је Господ створио.

**

Боли те јер растеш. Боли те јер си жив.

А највише те боли онда кад си близу истине, али још увек бежиш од ње.

Човек бежи од бола јер мисли да је бол казна.

Али у Божијем свету – бол није казна, него позив.

Позив да станеш. Да погледаш. Да се вратиш.

Ми бежимо у посао, у односе, у мреже, у обавезе.

Јер верујемо да је бол нешто што треба избећи.

А истина је да се кроз бол долази до смисла.

Јер смисао не расте у удобности.

Смисао се рађа из оног што нас пресече, из сусрета са собом, какви заиста јесмо.

„Јер кад сам слаб, тада сам силан.“ (2. Коринћанима 12,10)

То је тај парадокс духовног живота:

оно што те највише заболи, може да те најдубље преобрази.

Ако не побегнеш.

Ако останеш присутан.

Ако пустиш да кроз сузу благодат сиђе.

( са Инстаграм странице Душана Благојевића)