Житије Светог оца нашег Тарасија, патријарха Цариградског

Свети Тарасије родио се у Цариграду (око 730. године), од оца Георгија и мајке Енкратије, који беху високог рода и звања. Пошто одрасте и изучи сву књижевност и световну философију, он беше на царском двору, заузимајући разне високе положаје. Због своје благоразумности и доброте био је вољен и поштован од свију.

И постаде сенатор и саветник царски. А тада цароваше син Лава, унук Копронима, Константин[1] са својом мајком Ирином[2]. Константину беше десет година кад се зацари. A у то време пламтијаше иконоборачка јерес, која беше почела од Лава Исавријанца[3]. Патријарх беше Павле Кипарац[4], муж добродетељан и побожан, али плашљив. Јер, доведен на престо за царовања споменутог Лава, сина Копронимова, он је посматрао велика страдања многих за свете иконе од злочестивог цара, и скривао своју побожност, и мешао се с јеретицима. А после цареве смрти, иако је желео да прослави побожно поштовање светих икона, није могао, јер није имао ниједног помоћника, а иконоборство се беше веома учврстило у целом граду и у околним покрајинама. Због тога беше силно утучен. И видећи да не може ништа да учини, он намисли да остави патријаршијски престо, на коме није био више од четири године. У том се разболе, и тајно оде из патријаршије у манастир светог Флора, и узе на себе свету схиму. Убрзо се то рашчу и сви се веома чуђаху. А царица Ирина се растужи што патријарх то учини, не обавестивши никога. И оде к њему са сином царем Константином, и питаше га: Зашто учини то оче, и због чега? А он одговори: Моја болест и очекивање блиске смрти приведе ме у овај свети схимнички образ. А нарочито ме црквена смутња и неред примора да напустим патријаршијски престо, јер болује Црква од јереси иконоборачке, и од дуготрајног умовања злог задоби неизлечиву рану. И ја несрећни већ сам три пута дао својеручни потпис и пристанак на ту јерес, јер нисам могао да избегнем замке зловерја, због чега се сада силно кајем. Оно пак што највише и неизмерно жалости моју душу, то је ово: видим како се све покрајине ваше царевине, које држе непоколебљиво правило вере у православном учењу стоје и веселе се, туђе наше цркве, и од себе као од Христова стада одгоне нас као туђинске овце; и због тога се одричем да будем пастир јеретичком скупу, и волијем обитавати у гробу него бити под анатемом светих четири престола апостолских. Но пошто Бог даде вама у руке скиптар, да царску бригу бринете о хришћанском стаду у поднебесју, немојте се оглушити о тугу мајке ваше, Цркве, нити је оставити да и даље остане у неутешној тузи, него се постарајте да она опет заблиста својом древном красотом. Немојте допустити да одвратна јерес и даље, као нека свиња која је изашла из каљуге, пустоши и упропашћује виноград Христов у време вашег благоверног царовања, и да скврнави злочестивим умовањем. Имате вичног делатеља, који може произвести грожђе истинског вероисповедања, које ће, измуљано у божанској каци једне Цркве, напунити чашу мудрости, и спремити верујућем народу пиће православног схватања.

Они га упиташе: О коме то говориш, оче? Он одговори: Говорим о Тарасију, вашем првом саветнику царском. Знам да је он способан да управља Црквом. Моћан је да жезлом разума најури јеретичке лажи, а да добро пасе словесно Христово стадо, и да га сабере у један тор правоверја.

Чувши такве речи од патријарха Павла, благочестива царица Ирина и њен син цар Константин одоше тужни. А Павле рече сенаторима који беху остали код њега: Боље да никада нисам сео на тај престо, када Црква би гоњењем поремећена и од васељенских престола проклета. Ако се седми Васељенски сабор не састане, и иконоборачка јерес не уништи, ви се не можете спасти.

Сенатори га упиташе: Зашто си онда ти, при посвећењу свом за патријарха, дао писмени пристанак на иконоборство? Павле одговори: Зато сада и узех на себе покајање што се тада потписах. И бојим се да ме Бог не казни што из страха ћутах и не говорих вам истину. А сада се кајем, и кажем вам да вам нема спасења, ако останете у тој јереси.

Неколико дана затим патријарх Павле се упокоји у миру. Од тада почеше људи у Цариграду слободно и без страха разговарати и препирати се с јеретицима о светим иконама. А од доба Лава Исавријанца па све до тада, нико није смео уста отворити у заштиту поштовања светих икона.

Царица Ирина са целим својим царским саветом тражаше на Павлово место човека достојна и мудра, који би био у стању уклонити црквену пометњу. И не нађе другог осим Тарасија, мирјанина, кога и Павле предложи за патријарха. Али Тарасије силно одбијаше. Тада царица Ирина сазва све достојанственике, духовне и световне, и народ у палату, звану Магнавра, која се налазила у предграђу Едом, и рече им: Познато вам је да нас патријарх Павле остави. Потребно је стога да изаберемо Цркви доброг пастира и учитеља. И сви повикаше, говорећи: Нико други не може бити, само Тарасије! Тада Тарасије изиђе на средину и рече: Видим растргану и раздељену Божју Цркву. И источњаци и западњаци сваки дан нас проклињу. Тешка је клетва и одсечење од Царства Божјег. Ако се сазове Васељенски сабор, и сви се у вери сложно ујединимо да, као што је крштење једно, тако и вера буде једна, јер ништа није тако угодно Богу, него да сви бораве у јединству вере и љубави, – онда пристајем, иако сам недостојан и неискусан, да примим управу Цркве. Ако пак Васељенског сабора не буде, и јерес се не истреби, и вера се не уједини са свим источним и западним црквама, онда ја не желим да будем проклет и осуђен, и не пристајем да будем патријарх, јер ме никакав цар неће моћи избавити од суда Божјег и вечне казне.

Када то чуше, сви се сложише да треба сазвати Седми васељенски сабор, и молише блаженога, да не одбија да им буде пастир. А обећаваху му да ће му у свему бити послушни као овце пастиру, јер знађаху насигурно да ће он путем истине водити словесно стадо.

И тако умољен, светитељ пристаде на њихову жељу и саборну молбу. И прими по закону посвећење у чинове, и заузе патријаршијски престо[5], имајући чврсто поуздање и наду у помоћ Божју, да ће моћи истребити из Цркве иконоборачку јерес. Променивши своје звање од световног у духовно, свети Тарасије одмах узе на себе и духовни живот, мада је и у световном звању живео не по телу него по духу. Као патријарх, он се много јаче одаде богоугодном духовном живовању. И постаде анђео у телу, духом горећи, Господу радећи, а потчињавајући тело духу, и умртвљивањем тела одржавајући беспрекорну чистоту, другарицу Анђела. Уздржање и пошћење његово беше велико, и будноћа непрекидна. Мало је спавао, време је у богоразмишљањима и посвуноћним молитвама проводио. На меку постељу не леже, нити се у меке хаљине обуче, нити га ко од његових слугу икада виде да је са себе скинуо појас и одећу кад је морао да отпочине. Он не допусти да му ико изује обућу с ногу, имајући на уму речи Христове: Нисам дошао да ми служе (Мт. 20, 28), него сам себи беше слуга, дајући другима пример смирења. Према ништима и убогима био је неизмерно милостив: гладне је хранио, наге одевао, болнице им стројио, свакодневно им храну из патријаршијског двора слао, и сам им служио, нарочито на дан Христова васкрсења. Тада им је трпезу својим рукама постављао. То је чинио и у друге веће празнике. Имао је и имена њихова записана код себе. А устроји и гостопримнице. Подиже од родитељског имања и манастир на Босфору Тракијском. И у њему сабра лик врлинских инока, од којих многи до таквог светаштва и савршенства доспеше, да и за архијереје биваху бирани, и бише непоколебљиви стубови васељенске вере.

Свети Тарасије веома ревноваше и непрестано се труђаше око светих икона, како би им повратио раније достојанство и поштовање и уништио богохулну јерес. Због тога непрестано наваљиваше на цареве да се сазове Васељенски сабор. Тада цар Константин и царица Ирина, која је управљала царством због малолетства свога сина, писаше, a c њима писа и пресвети Тарасије свима патријарсима и епископима, позивајући их на сабор. И сабраше се са свих страна епископи у Цариград. А патријарси послаше своје заменике, јер Адријан римски[6] не могаше доћи због даљине и тешкоће путовања, а патријарси: александријски, антиохијски и јерусалимски већ беху под ропством агарјанским, те им беше немогуће да сами дођу на сабор. Стога они послаше као своје заменике људе изврсне у побожности и духовној мудрости.

За држање сабора би одређена велика црква светих Апостола, коју подиже први хришћански цар, Константин Велики. Када се у њој скупише за прво заседање епископи, на челу са пресветим Тарасијем и заменицима осталих патријараха, – а беше присутан и сам млади цар Константин и мајка му царица Ирина, – изненада дође велики пук наоружане војске. У њиховим срцима беше утврђена иконоборска јерес, којој се они научише од царевог деде, ранијег цара Константина Копронима, и у њој остареше. Подговорени тајно од неких епископа и велможа, који су боловали од те јереси, наоружани војници рупише у цркву дерући се и вичући: Нећемо допустити да се одбаце догмати цара Константина[7], него оно што је он са својим сабором утврдио и озаконио, има да остане чврсто и непроменљиво! Нећемо допустити да се идоли (тако они називаху свете иконе) уносе у храмове Божје! Ако се пак ко дрзне да одбаци Константинов сабор и његове догмате, и унесе идоле, одмах ће крвљу епископа бити обагрена ова земља.

Видећи такву грају и метеж, цареви дадоше знак епископима да устану са својих места. И они се одмах сви разиђоше. А ти војници и њихове старешине у току неколико дана бише благочестивом царицом Ирином добро кажњени, лишени војничких чинова и разаслати по селима да обрађују земљу.

Потом би припремљено да се сабор одржи у витинијском граду Никеји[8], у коме беше некада и Први васељенски сабор триста осамнаест светих Отаца, одржан против злочестивог Арија. Тамо се сада по други пут сабраше свети Оци. Свети Тарасије дође, водећи са собом патријарашке заменике: од Адријана римског – архипрезвитера Петра, и другог аву Петра; од Политијана александријског[9] – Тому монаха и презвитера; од Теодора антиохијског[10] и Илије јерусалимског[11] – Јована монаха и презвитера. Доведе још свети Тарасије са собом и од царског савета мужа изврсног, Никифора, који после би наследник светог Тарасија на патријаршијском престолу, због врлинског живота свог. Са овим, и осталим светим Оцима, којих беше триста шездесет и седам, пресвети Тарасије устроји Седми васељенски сабор у врло пространој саборној цркви града Никеје. Прво заседање светих Отаца би одржано 24. септембра 787. године на дан свете првомученице Текле. Пресвети Тарасије у уводној речи изнесе разлоге због којих је Сабор сазван, и мољаше епископе да праведно суде, искорењујући нова неправославна учења, у Цркву унесена. Затим би прочитана царска посланица Сабору, у којој се спомињаше како патријарх Павле пред своју смрт саветова да се саборском одлуком осуди иконоборска јерес. Свети Оци благословише цара и његову мајку што се тако старају о Православљу. Потом би саслушано покајничко обраћање и православно вероисповедање оних епископа који беху пали у јерес. Држећи у рукама свитак, Василије анкирски[12] читаше из њега овако:

Онима који не поштују свете иконе – анатема! Онима који свете иконе називају идолима – анатема! Онима који одбацују предања светих Отаца, као што их одбацише Арије, Несторије, Евтихије, Диоскор, и неће да приме она која им се из Светог Писма не покажу – анатема! Онима који говоре да свете иконе нису предане од светих Отаца – анатема! Онима који говоре да васељенска Црква прима идоле – анатема!

Тако учинише и други епископи. И њихово покајање би примљено, и даде им се у Сабору место међу православним епископима. Онима пак који се не одрицаху јереси потпуно, суђење би одложено на неко време. Јер свети Тарасије говораше: Застареле болести и укорењене зле навике, не лече се лако. Но и њих потом, пошто се истински покајаше, свети Сабор прими и не одузе им чинове.

Свети Сабор продужи рад тридесет дана[13]. За то време Оци се састајаху и говораху о чесним иконама, позивајући се на сведочанства Светога Писма, ранијих великих светих Отаца и Учитеља и древног предања црквеног, и тако обеснажујући зловерно јеретичко умовање. Оци су се позивали на нелажну историју о светом убрусу: изобразивши своје свето лице на убрусу, Господ Христос га посла кнезу Авгару едеском; поклонивши му се кнез би исцељен од болести. Исто тако Оци су се позивали на икону светих апостола Петра и Павла, коју свети Силвестар, пaпa римски, показа цару Константину. Спомињали су и икону Христову, наружену у Бериту од Јевреја, о којој свети Атанасије казује. Када се то казивање светог Атанасија на Сабору читало, сви су свети Оци плакали. – Напослетку свети Оци проклеше иконоборску јерес, а утврдише поштовање светих икона. И би велика радост светим црквама, које васпостављаху своју првобитну иконску лепоту, и сви правоверни народи ликоваху после многогодишњих вапаја и мука.

Тако, усрдним старањем пресветог патријарха Тарасија и настојањем благочестиве царице Ирине, иконоборска јерес би одбачена и сатрвена, а Цркви Христовој подарен мир.

Управљајући добро Црквом Божјом, свети Тарасије се заузимаше за оне којима се чини неправда, и помагаше угроженима. Тако, Јован, први маченосац царев, беше по тешкој кривици у тамници, и љуто истјазаван. Но једне ноћи он побеже из тамнице и, утрчавши у цркву, ухвати се за свети престо у олтару, молећи за милост и избављење од смрти. Светитељ Божји га узе у заштиту, и не предаде га војницима који беху од царице Ирине дотрчали по њега. А војници и дању и ноћу чуваху стражу пред вратима цркве док не буде изашао, да га ухвате. Јер очекиваху да ће морати изаћи из цркве ради телесне нужде. Али га светитељ Божји непрестано чуваше у олтару, дајући му храну са своје трпезе. А кад је требало ради телесне нужде, он га је сам под мантијом својом изводио на врата, која беху на десној страни, и одводио у нужник, и чекао испред нужника, и затим га опет под својом мантијом уводио у олтар. И то је чинио сваки дан, док год је било потребно томе човеку, служећи му као роб и не гадећи се таквога посла. Тако пастир добри пасаше своју овцу, заштићујући је од смрти. Најзад својом архијерејском влашћу он неустрашиво спречи оне који су тражили смрт за овога човека, јер им запрети одлучењем од Цркве, ако му икакво зло учине. И тако, заузимањем доброга пастира светога Тарасија први маченосац царски би ослобођен суда и казне.

Када цар Константин напуни двадесет година и учврсти се на царској власти, он, наговорен од злих саветника својих, одузе царску власт од своје мајке, благочестиве царице Ирине, која је добро и мудро управљала целом царевином. Царујући сам, и проводећи слободан живот без материне контроле, он се веома поквари. А пошто омрзну своју закониту супругу, царицу Марију, он жуђаше за другом, чије име беше Теодотија. Он тајно са њом чињаше грех, и хоћаше да је учини својом супругом и царицом, а да закониту супругу отера. Смишљајући кривицу против своје законите жене, он скова лажну клевету против ње, како је тобож хтела да га отрује. И ту лаж цар казиваше свима као сушту истину. И сви му као цару вероваху. И пронесе се глас по народу како царица хоће да отрује цара. Сазнаде за то и пресвети патријарх Тарасије, и веома се ожалости, јер је знао да је то царева клевета против невине царице Марије. И размишљаше, како би цара због те неправде и због греха изобличио, и на прави пут извео.

У то време један велможа, миљеник царев, послат од цара дође к пресветом патријарху, извештавајући га да је царица хтела да га отрује. Зато је потребно, пресвети оче, говораше изасланик, да даш благослов цару да узме себи другу, верну супругу. Светитељ дубоко уздахну и, осмехнувши се, кроз сузе стаде говорити: Ако је цар намислио то што ти кажеш, и хоће да одсече од себе жену која је законом Божјим као супруга постала једно тело с њим, ја не знам куда ће он од стида и срама, и како ће своје подвлашћене упућивати на целомудрије и уздржање. Како ће он судити и кажњавати грехе прељубе, када сам робује таквој безаконој пожуди? Чак и када би било истина то што ти причаш, ипак би требало послушати глас Господа који каже: Сваки који пусти жену своју, осим за прељубу, наводи је те чини прељубу (Мт. 5, 32). Но, ако је царица хтела да отрује цара, као што ти кажеш, онда, кога би то царица желела да има за мужа, кога који би био угледнији и лепши од цара, који је и млад и леп? Али, као што видим, ова је лаж скована зато, да се чесни брак обешчести и чиста постеља оскврнави, а да се заведе гадост блудна и подигне семе прељубочиначко. Дакле, од нас, и од подобних нам отаца, прими овај одговор и однеси онима који су те послали: Нe верујемо то што нам ти кажеш; а готови смо да примимо тешке муке и смрт, него да својим благословом послужимо таквом делу. Нека зна цар, да на његову неправедну намеру нећемо пристати.

Чувши то, велможа оде потиштен, и каза цару све што чу од пресветога. Цар се узнемири, и дивљаше се таквој чврстини и неустрашивости патријарховој, а донекле се и бојаше да му на неки начин не спречи остварење жеље. И посла по светитеља, и чесно га позва к себи, надајући се да ће сам својим речима омекшати срце његово и склонити на пристанак.

Свети патријарх Тарасије дође к цару са оним чесним старцем Јованом, који на Сабору беше заменик патријарха антиохијског и патријарха јерусалимског. И када, као што је обичај, седоше, цар стаде говорити пресветом патријарху овако: Ја сам преко изасланика известио твоју светост о ономе што нам се догодило, јер не желимо ништа да скривамо пред твојом чесношћу, пошто вас волимо и поштујемо као оца. Али потребно је да вас ја лично обавестим о злу и завери које ми приређује моја супруга, која ми није дата од Бога као помоћница. Јер се она показа не помоћница него непријатељица. Сам закон ми наређује да се одвојим од ње; и то ми нико не може забранити. Јер је јавна њена кривица и њено зло дело. Стога ће она или бити осуђена на смрт, или, што је милосрдније, примити монашку ризу, да би у све дане свога живота оплакивала и кајала се за такав грех. Јер је она хтела да отрује не обичног и туђег човека, него свог сопственог мужа, и благоверног цара, страшног варварима. Да је то извршила, у целој би царевини настао неред, и глас о њеном злочину пронео би се кроз сав свет.

Рекавши то, цар даде знак те донеше неке стаклене судове, у којима беше нека мутна течност. И показа то пресветоме, причајући му да је то тај смртоносни отров, којим је царица хтела да га потајно лиши живота. И говораше: Може ли бити јаснијег доказа њеног непријатељства према мени? И шта она заслужује? И каква је потреба да се одлаже са доношењем одлуке? Нeгo, усаветуј је, свечесни оче, да се одмах замонаши, ако желиш да је гледаш међу живима. Јер ја не могу више живети с њом у браку, нити је гледати, нити је трпети, кад ми је пред очима ово отровно пиће што ми је она спремила.

Пресвети Тарасије, видећи да се цар заплео у мреже прељубочиначке и да лажно окривљује невину и целомудрену царицу, неустрашиво му рече: Царе, не објављуј рат закону Божјем, нити тајним лукавством војуј против истине, под видом правде нарушавајући и уништавајући заповести Божје. Јер је обележје царске власти: све радити отворено, слободно, и са чистом савешћу, и ништа тајно и лукаво не подузимати против Бoгa, који ти је дао царску круну, преступајући заповести божанске. Јер је свима очигледно да царица није крива за то зло дело, које се њој неоправдано приписује, како је тобож припремила смрт теби цару. Јер, као што и пре рекох, ко се може по лепоти и младости упоредити са тобом, да би се царица преварила и заволела га више него тебе, и помислила да те отровом уклони из овог живота? Ко је чашћу, и влашћу, и благородством, и славом, и богатством већи од тебе, царе, да би га твоја царица претпоставила теби цару, који толиким земљама владаш и царским благородством све превазилазиш! Јер си по рођењу царев син, и унук царев, и праунук царев, и славан си на целој земљи, и богатство је твоје неизмерно. И како би ико могао бити бољи и милији твојој царици од тебе? Није тако, није, о царе! Него је ова лаж измишљена на срамоту царскоме скиптру, и за причу народима, и за разочарење људима. Због тога вас не смемо разрешити вашег брака и царске заједнице: бојимо се суда Божјег, нити верујемо речима којима клеветаш своју царску супругу, па макар нас ставио на хиљаде смрти и мука!Одавна знамо за твоју грешну распаљеност према оној блудници, са којом већ хоћеш и јавно да се грешно вежеш безаконим браком. Како ћемо поштовати твоју царску порфиру, када те будемо видели где јавно прељубочинствујеш? Како ћеш ући у олтар к божанственом престолу, да се с нама причестиш пречистим Тајнама Христовим? Ово ти пред самим Богом стављамо до знања, да те више нећемо пустити, иако си цар, да уђеш у олтар к божанском причешћу. Јер је речено старим свештеницима: Нe дајте да газе олтар мој.

Пошто пресвети патријарх изговори ово са ревношћу и срдачном тугом, он ућута. Тако исто и споменути старац Јован изговори цару много благоразумних поука. Али цар није хтео да чује, него се све више разјаривао и гневио. А разгневише се и сви присутни велможе и властела. А један од њих, патриције, хваљаше се како ће својим рукама да зарије мач у стомак старцу Јовану, што је било супротно царевој вољи. Цар, пун гнева, нареди да с бешчешћем отерају из дворца обојицу, пресветог патријарха Тарасија и чесног и богомудрог старца Јована. И изиђоше прогнани правде ради, подражаваоци Светог Јована Крститеља који је некада изобличио безакони брак Иродов. И излазећи, отресоше прах с ногу својих, и рекоше: Чисти смо од безакоња вaшeг.

Цар одмах отера из палате закониту царицу у манастир монахиња, силом је постриже, па се ожени гореспоменутом наложницом Теодотијом, која му по оцу беше и рођака. Заштитник овог безаконог брака беше неки презвитер Јосиф, црквени економ, о чему патријарх није знао. Касније овај презвитер би одлучен од Цркве што се дрзнуо да то учини. Патријарх пресвети трудио се на све могуће начине да тај прељубочиначки брак царев поништи, али није могао. Јер се цар хвалио да ће обновити иконоборску јерес, ако му овај брак буде поништен. Са тoг разлога пресвети Тарасије остави тако цара да живи у безакоњу, да он не би неко горе зло учинио Цркви Христовој, он који беше изданак јеретичког корена: син, и унук, и праунук иконоборских царева, који многе свете побише због поштовања светих икона.

Љут на пресветог патријарха, цар му је чинио разне пакости. Али свети је све трпео благодарећи Бога и радећи оно што доликује његовом пастирском звању. Цара пак потом постиже Божја казна и одмазда. Јер после неколико година, мајка његова благочестива царица Ирина, видећи његово зло и безаконо живљење, и како гази закон Божји, и како хоће да обнови иконоборство, устаде против њега у праведном гневу, више волећи Бога и правду његову него ли своју крв. И договоривши се са главним велможама ухвати сина и затвори у палати, званој Порфирија, у којој се он и родио. Затим нареди да му изваде очи, као што он беше учинио тројици својих стричева, браћи свога оца: Никити, Антиму и Евдоксију, којима пре пет година извади очи. И тако, добивши казну коју је делима својим заслужио, цар умре од болести, и Ирина опет узе царски скиптар, и поправи све што син њен беше покварио.

Од тога времена свети угодник Божји проведе у миру и тишини, добро пасући словесно стадо, и управљајући Црквом Христовом, очистивши је од јереси. А од дана свога посвећења он сваки дан служаше божанствену Литургију, не пропуштајући то чак ни у болести. И тако доживе дубоку старост. А кад се приближи кончини својој, он се телом разболе. Али не престајаше да свакодневно служи свету Литургију све док га болест потпуно не прикова за постељу тако да није могао устати. Тада престаде литургисати. А при исходу свом из тела бораше се с демонима, препирући се с њима, и одговарајући им на све као победитељ. А када му они, испитујући његов живот од младости, лажно приписиваху многа неправедна дела, он им се супроћаше говорећи: Нисам крив у томе! Ви лажете, ви ме клеветате! Нема ничег вашег у мени!

Тада се крај његовог одра болесничког налажаше писац његовог житија Игњатије, ђакон, а касније епископ никејски. Седећи поред болесног светитеља, он чујаше његове речи којима се противљаше невидљивим духовима. А кад му изнеможе језик, он рукама одгоњаше демоне, и побеђиваше их. У сумрак, за време вечерњег богослужења, када се стаде читати псалам Давидов: Пригни, Господе, ухо своје и услиши ме! (Пс. 85, 1) пресвети патријарх Тарасије мирно и светла лица предаде свету душу своју у руке Господу.

Свети патријарх Тарасије пасао је Цркву Божју двадесет и две године, а скончао 806. године, у време цара Никифора[14], који дође после Ирине. И плака за њим цар и велможе, и сав град, духовници и мирјани, а нарочито ништи и убоги, сирочад и удовице, јер беше према њима веома милостив, и свима добар пастир, омиљен отац и користан учитељ, и свакоме у невољи помоћник и заштитник. Би сахрањен у свом манастиру који беше подигао на Босфору. И од гроба његовог даваше се многим болесницима исцељење. Тако, жена нека која је много година боловала од течења крви, коснувши се с вером гроба светитељевог и помазавши се јелејем из кандила које гораше на гробу, одмах би исцељена. И то она учини прерушена у мушко одело, пошто женама није било допуштено да улазе у онај манастир. Тако се и многе друге жене, учинивши то исто, удостојише исцељења. Човек пак неки, слеп на једно око, прогледа чим се помаза светим јелејем из кандила на светитељевом гробу. А други дошавши с вером помаза јелејем своју суху руку, и одмах се исправи и постаде здрава. И многе друге болести се исцељиваху, и демони се изгоњаху силом светих молитава угодника Божјег Тарасија.

Али не треба прећутати и то, да се овај велики ревнитељ Православља борио против иконоборске јереси не само за живота свог, него и по престављењу свом. Пошто прође много година, цар Лав Јерменин[15] обнови иконоборство. Овоме цару иконоборцу јави се у сну свети Тарасије са великим гневом, и нареди неком војнику Михајлу да зловерног цара удари мачем. И овај удари цара Лава мачем, и прободе га скроз. Пренувши се из сна, цара спопаде страх и трепет, и беше силно узнемирен. И мислећи да се у манастиру светог Тарасија налази неки Михајло, који хоће да га убије, он посла тамо да се марљиво то извиди. Но није знао, да је то његов војвода Михајло, прозван Валвос или Траилије. Јер га овај уби на сам дан Божића. И погибе с шумом злочестиви цар, бивши побеђен молитвама светог Тарасија, а одмаздом самога Христа Бога, на икони са пречистом Својом Мајком и свима светима поштованог и прослављеног, коме част и слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

Житија Светих – Свети Јустин Ћелијски

НАПОМЕНЕ:
[1]Константин VI – царовао од 780. до 797. године.
[2]Мајка цара Константина Ирина била је супруга цара Лава IV Хозара (775-780. г.). По зацарењу свога сина, она је 10 година управљала државом место њега; затим, када Константин би збачен 797, она је царовала до 802. год.
[3]Лав III Исавријанац – царовао од 717. до 741. год.
[4]Патријарховао од 780-784. год.
[5]Свети Тарасије патријарховао од 784. до 806. године.
[6]Папа Адријан I био на римском апрстолском престолу од 771. до 795. год.
[7]Овде се подразумева Константин Копроним, иконоборац, дед Константина VI. За време Копронимово одржан је био иконоборачки сабор 754. год.
[8]Витинија – северозападна покрајина Мале Азије, на обали Мраморног Мора, Босфора и Црнога Мора; Никеја – у старини богат и напредан град.
[9]Патријарх александријски Политијан од 787. до 801. године.
[10]Патријарх антиохијски Теодор био на престолу од 757. до 797. г.
[11]Илија II, патријарх јерусалимски, од 770. до 797. године.
[12]Анкира – град у Фригији, средишној области М. Азије.
[13]Последња седница Сабора одржана 23. октобра.
[14]Цар Никифор I царовао од 802. до 811. године.
[15]Цар Лав V Јерменин био на византијском престолу од 813. до 820. г.

Када чесна глава Светог Јована Претече би посечена, доби је на тањиру погана играчица и однесе матери својој Иродијади. Она онда језик светитељев, који изобличаваше њено безакоње, избоде иглом, и пошто се до миле воље наруга чесној глави, она не допусти да је сахране заједно са телом, јер се бојаше да пророк Јован некако не васкрсне, ако би се глава његова ставила уз тело његово, и он је стане опет изобличавати. Стога она нареди да се тело његово баци где било. Но ученици Јованови дођоше ноћу и тајно узеше тело његово, и сахранише у самаријском граду Севастији. А главу његову Иродијада закопа у дворцу свом на неком скривеном и бешчесном месту, дубоко у земљу. О томе знађаше Јована, жена Хузе, дворјанина Иродова, коју Свети Лука спомиње у Еванђељу. Жалећи невино убијеног великог Светог пророка Јована и што се бешчести његова чесна глава, она је тајно ископа ноћу, положи у земљани суд, однесе и сахрани на Гори Елеонској, на имању Иродовом.

А кад дође до Ирода глас о Исусу, он са Иродијадом помисли, да то није Јован васкрсао. И потражише главу, Јованову, али је не нађоше. И то их веома забрину. И рече Ирод дворјанима својим за Исуса: To je Јован Крститељ кога ја посекох; он устаде из мртвих, и зато чини чудеса (Мк. 6, 16; Мт. 14, 2).

После много времена неки знаменит властелин царски, пo имену Инокентије, поверовавши у Христа, напусти свет, дође у свети град Јерусалим, купи оно место које некада бејаше Иродово имање, направи на њему келију себи, замонаши се, и живљаше у Богу. Хотећи пак да сазида себи малу цркву од камена, он копаше дубоко и, по Божјем промислу, нађе земљан суд и у њему главу. По неким чудесима која се у то време догодише, и по Божјем откривењу, он сазнаде да је то Крститељева глава. И чуваше је чесно код себе. Но видевши мрзост опустошења на месту светом, јер у та времена идолопоклонство цароваше свуда, и незнабошци својим поганим и одвратним жртвама скрнављаху света места у Јерусалиму, овај инок закопа опет на истом месту свету главу Претечину. To он учини пред своју смрт, да је после његове смрти не би снашло неко бешчешће. И тако света глава Претечина би сакривена на некадањем имању Иродовом, а где сада беше келија и мала црква инока Инокентија. После његове смрти оне опустеше, и у току времена се срушише и са земљом сравнише. И опет много година нико није знао за чесну главу Јованову.

Када цар Константин Велики просвети себе светим крштењем, и преко своје мајке Свете Јелене очисти и обнови света места у Јерусалиму, и света вера свуда цветаше и као сунце сијаше, два инока са Истока договорише се да отпутују у Јерусалим и поклоне се чесном и животворном Крсту, који царица Јелена беше пронашла, и гробу Господњем, и виде сва света места. И дошавши у Јерусалим, они обилажаху сва света места, клањаху им се и мољаху се. И једноме од њих јави се у сну Свети Јован Претеча, наређујући му да ископа из земље чесну главу његову, и показа му место где беше сакривена. Пренувши се из сна, он то исприча своме другу. Али овај, сматрајући то за пуст сан, не хтеде да верује у то, а и друга свог разувери. Идуће ноћи опет се Свети Претеча јави у сну обојици, свакоме посебно, и рече им: Одбаците свако неверје и леност, и учините што вам се наређује. – И уставши, они испричаше један другоме о виђењу. И отидоше на оно место које им би показано у сну, и копавши пронађоше свету главу Крститељеву, то неисказано благо, положише је у врећу од камиље длаке, и кренуше у своју постојбину.

У то време један човек из града Емесе, по занату лончар, због сиромаштине остави свој град и супругу, и пође у други крај. На путу сустиже ова два инока, придружи им се те путоваху заједно. А иноци дадоше свом сапутнику да носи врећу са чесном главом. Човек пак овај и не знађаше шта је у врећи. И гле, јави му се Свети Претеча, и рече: Остави своје сапутнике и бежи од њих са том врећом што ти је у рукама. – А ово светитељ нареди пошто виде нехат и леност оних инока. Јер, прво, нису поверовали његовом јављању, а затим, нису хтели сами да носе чесну главу његову, него су је поверили човеку простом и непознатом. Осим тога, Свети Претеча је желео да учини добро овоме сиромашку, и да га потстакне на добар и богоугодни живот. Лончар послуша светитеља, сакри се од инока, и побеже од њих, и врати се кући својој, носећи као скупоцено благо Крститељеву главу, драгоценију од свих богатстава. Ње ради Бог благослови лончареву кућу сваким обиљем, и он живљаше у великом изобиљу насупрот некадањем злопаћењу, и од богатства свога удељиваше ништима и убогима. Знајући да је измолитељ и виновник толиких његових блага Свети Јован Претеча, он почитоваше главу његову као што треба: сваки дан је кађаше, и свеће паљаше, и мољаше се. И тако провођаше време живота свог. А пред своју смрт он, по жељи самог Светог Претече, положи чесну главу његову у један земљани суд, па овај суд метну у један ковчежић, који запечати, и предаде својој сестри, којој подробно исприча како због те свете главе он од сиромашка постаде велики богаташ. И нареди сестри да ту свету главу има у великој чести, чувајући је с побожношћу и страхом, и да сандучић не отвара док јој сам Свети Претеча не буде наложио. Усто joj нареди да пред смрт своју уручи сандучић неком богобојажљивом и врлинском човеку.

И тако, чесна и света глава Претечина прелажаше од једнога другоме, од руке до руке многих. Потом дође до неког монаха и презвитера, по имену Евстатија, који живљаше у једној пећини близу града Емесе. Он пак беше зловеран, јер припадаше Аријевој јереси. И долажаху к њему болесници, и иацељиваху се чудесном благодаћу, која исхођаше из Претечине главе коју је он тајно чувао. Али инок тај крчмарећи благодаћу Божјом, лоповски је приписивао та чудеса себи и своме јеретичком зловерју, скривајући од људи истину, и на тај начин многе придобијао за своје зловерје. Но сви у граду Емеси сазнадоше за његово зловерје. И епископ се договори са кнезом, те послаше да га протерају из оне пећине и из околине града Емесе. Он замоли оне што беху дошли да га протерају, да му допусте да остане још један дан у пећини, обећавајући да ће сутра сам отићи. Они му допустише. И он ноћу закопа суд са светом главом у пећини, дубоко у земљу, надајући се да другом приликом дође и кришом је извади, и опет њеним чудотворством продужи утврђивати своје злославље. Али му се нада не оствари. Јер чим он напусти пећину, у њој се настанише правоверни и врлински иноци, те јеретик тај није више могао ући у њу и украсти сакривено у земљи духовно благо. После неког времена, пошто се ту сабра много братије, основа се при тој пећини манастир. А за свету главу Претечину нико не знађаше, пошто беше под земљом. После много година пронађе је Маркел, архимандрит те емесијске обитељи при пећини, муж добродетељан. О томе сам он казује овако:

Благословен Бог Исус Христос што је удостојио мене, слугу свог Маркела, да будем гледалац виђења које ми би откривено у ноћном сну, 18 фебруара, у средопосну недељу вете велике Четрдесетнице: видех, и гле, сва врата наше обитељи беху отворена; уплаших се, и помислих да изађем да их затворим. И опет видех реку где тече на врата наше обитељи; зачуђен, мишљах откуд толика вода. И када о томе размишљах, чух глас многих хорова који су са шумом долазили к нама по води са Истока; и сваки хор говораше засебним језиком, и клицаше: Ево, јавља се Свети Јован, Крститељ Христов! – Кличући тако, хорови уђоше у манастир. А ја напустих врата и посматрање реке, и сав престрављен потрчах и попех се на врх лествице. Са њега угледах у обитељи два двора, један према западу а други према југу, и велику цркву између њих. И сваки хор улажаше у двор што је према западу, и отуда иђаше у цркву и, поклонивши се у цркви, излажаше на јужне двери. И када престаде поворка хорова, опет чух глас других који су клицали и говорили: Ево Светог великог Јована Крститеља! – Погледах и видех га у цркви, и са њим још двојицу, једног с десне а другог с леве стране његове. И одмах стадоше хорови прилазити к њему један по један, и узимаху благослов од њега. Реших се и ја да му приђем и испросим од њега благослов. И после свију ја са страхом и трепетом уђох на друга врата, падох ничице пред њим на земљу, и коснух се ногу његових. А он ме подиже, и загрли ме с љубављу, додирујући усне моје својим светим уснама, па извади из својих недара сасуд пун меда, и даде ми га, говорећи: Прими благослов! – И то рекавши, он пође. Идући за њим, ја видех огњени стуб где иде пред њим, и уплашивши се, ја се пробудих.

Пошто прође дан, ја увече наредих братији да певају псалме по прописаном правилу. И кад певаху, брат Исакије подиже очи своје и кроз позорчић виде светлост где гори у цркви свете пећине, где је била сакривена чесна глава Светога Јована, за коју ми нисмо знали. Угледавши светлост, брат повика: Господине мој оче, ено видим где светлост гори у светој пећини. A ja му рекох: Нe бој се, брате, него се прекрсти и ћути.

После пет дана док сам спавао у поноћи, нека рука ме куцну трипут у десни бок, и глас ми неки рече: Ето вама сам дарован. Устани и иди за звездом која ће ићи пред тобом, и где те она одведе, тамо раскопај земљу и наћи ћеш ме. A ja се од страха и трепета тргох из сна, и седох. И видех звезду где стоји пред вратима келије у којој бејах и, уплашен силно, ја се прекрстих и изиђох, и звезда иђаше преда мном, и идући за њом уђох у пећину. И када ме доведе до места где беше чесна глава Светог Јована Претече, она постаде невидљива. Ја се онда поклоних Господу, павши лицем на земљу, и дуго се молих. Затим упалих свећу и тамјан, узех мотику и стадох копати призивајући Господа.

Док сам копао, силно је одјекивало, јер је земља била тврда као камен. После дугог и заморног копања наиђох на опеке, које уклоних. Тада угледах плочу од камена. И када њу с великом муком извадих, пронађох свештени и маноносни суд, у коме беше чесна и блажена глава Претечина. Обузет радошћу и страхом, узех свећу и тамјан и, усудивши се да додирнем, поклоних се, и опет покрих онај чесни суд, и пођох из пећине. И гле, срете ме на вратима свечесни архимандрит Генадије, који беше дошао у нашу обитељ, уведе ме у пећину, сатвори молитву, и после молитве стаде ми казивати своје виђење: Видех, рече, како обојица стојимо на овом месту где се сада налазимо, и много јечмених хлебова, који беху чисти и светлији од сунца. Затим угледах безброј људи који улажаху у пећину, и из руку наших узимаху оне хлебове. И хлебови не само не нестадоше, него се још множаху.

Чувши ово од аве Генадија, мени би јасно да му је то виђење било од Бога, и означава непресушну благодат Крститељеву, која је хтела да се на том месту даје свима обилно. И ја онда испричах њему своје виђење, и показах му то пронађено скупоцено благо, које кад виде он се веома обрадова. И стадосмо се договарати шта да радимо. Ја сам желео да никоме о томе не говоримо одмах, нити да известимо пастира црквеног, епископа емесијског Уранија, него да најпре ову тајну саопштимо блаженом старцу оцу Стефану, прваку испосничког подвига у Даромијском манастиру, па он нека потом каже епископу, са којим је био присни пријатељ. Но када дођосмо у Даромијски манастир, не затекосмо аву Стефана, пошто беше отишао да обиђе друге своје манастире. Тада посласмо по побожног ђакона Киријака, који беше у граду при саборној цркви. Он дође и, пошто нас поздрави у Христу, каза нам виђење које је имао у сну, по свему слично виђењу које виде дивни Генадије. А и ми му казасмо тајну нашу о Светом Претечи. На то ђакон Киријак рече, и ава Генадије га подржа, да се о томе одмах извести епископ. Али ја сам био мишљења да чекамо док се старац Стефан врати из околних обитељи. И чекасмо пет дана. Али, кад дође субота, и ми сеђасмо у разговору, ја се изненада сруших на земљу, и падох болестан у постељу од изненадне болести, тако да не могах устати нити што радити. Генадије и Киријак се зачудише беди која ме снађе, и припадоше молитви к Богу за мене. После молитве они ми рекоше: Нe рекосмо ли ти да тајну треба саопштити епископу? Чувши то, ја осудих себе што сам дотле тајио такву тајну, коју је ради славе Божје требало одмах објавити. И лежах болестан. А кад би увече, после прописаног богослужења дођоше к мени свечесни мужеви, Генадије и Киријак, и рекоше: Ми смо се зарекли да ову тајну саопштимо епископу за време јутрења, пре но што се сунце роди. A ja им одговорих: Добра је ваша намера, браћо, и нека буде као што сте решили. – И чим ово изјавих да се слажем с њима, одмах ме болест напусти, и ја оздравих. И одосмо сви заједно у град пре зоре, и сретосмо епископа када је по свршеном јутрењу излазио из цркве, и казасмо му све о јављењу чесне главе Светога Претече. Он се томе веома обрадова, и нареди нам да никоме о томе не причамо и да идемо у манастир. A кад се раздани, он са презвитерима и ђаконима дође у наш манастир. И пошто саборно отслужи Свету службу, он приђе ономе месту где беше сасуд са светом главом. И када ђакон возгласи: Преклонивши колена, Господу се помолимо! ми сви падосмо ничице на земљу. И епископ Ураније прочита молитву. И по завршетку молитве извади из земље сасуд са чесном главом. A ca епископом беше и презвитер, коме име беше Малх. Нe верујући, он рече: Откуда овде глава Претечина? И дрзну се те стави руку на сасуд, и додирну косу чесне и свеславне главе, и одмах му се рука осуши и прилепи за сасуд. Видевши ово чудо, сви се удивише. Тада се пастир са присутнима усрдно помоли Богу, те кажњени презвитер једва отрже руку од сасуда. Али остаде болестан. Онда богоугодни пастир са целокупним клиром црквеним узе освећени сасуд са благом у њему, унесе у Свету цркву и, положи у светом олтару. И ту остаде, док у граду Емеси не би подигнут засебан божанствени храм Светом Претечи, и благољепије доби своју круну. Када је света глава имала да се пренесе у нови храм, Крститељ се јави у виђењу неверовавшем презвитеру и нареди му да за време преношења стави на сасуд болесну руку своју, и оздравиће. И учинивши то, презвитер одмах получи исцељење. – Довде је казивање блаженог Маркела.

Још и Свети Симеон Метафраст у Житију преподобне Матроне пише о обретењу чесне главе Претечине овако: У то време човек неки, орући своју њиву, виде на једном месту (где беше она пећина и манастир) огањ где излази из земље. И то виде не једном него много пута. Јер се много дана јављао пламен из земље. Стога тај човек оде у град (у онај дан у који и Маркел с Генадијем и Киријаком беху дошли к епископу) и извести епископа емесиског Уранија. Видевши да је велика ствар по среди, епископ са свештенством отиде на то место, (у пећину, у којој је некада живео јеретик Евстатије). И пошто сатвори молитву, нареди да се на том месту раскопа земља. Када то учинише, би нађен сасуд, у коме је било не злато или сребро, него драгоценије од свих земаљских блага: глава Светог Јована Претече и Крститеља Господња. И пронесе се глас о томе свуда. И слеже се силан свет, не само из града Емесе него и из свих околних градова и села. А дође из манастира свог и преподобна Матрона са свима сестрама да се поклони пронађеној глави Светога Јована. И чесна глава та источи из себе миомирисно миро, и свештеници миросаху тим миром сабрани народ, правећи свакоме крст на челу. Од тога мира узе у мали сасудић и преподобна Матрона, желећи да однесе у свој манастир ради благослова. Али се силан народ тискао, тако да није могла проћи. Неки пак, који осетише да она има свето миро, мољаху је много да их мироше тим миром, пошто нису могли да дођу до свештеника. И она, приморана, миросаше их. Обрете се ту и неки слепац, који од рођења свог не беше видео светлости. И он моли Матрону да и њега мироше светим миром. И она му помаза очи, и он одмах прогледа. – Толико Свети Метафраст о чесној Претечиној глави.

После много година та света глава би свечано пренета из града Емесе у Цариград, и чесно положена у дивној цркви Претечиној на месту Евдомон. А после дуго времена када настаде иконоборачка јерес, иконоборци су не само свете иконе него и светитељске мошти спаљивали, у море и у реке бацали, ногама газили и на друге разне начине бешчестили. Тада неки православци, бежећи из престонице препуне јеретичког безакоња, тајно узеше са собом Крститељеву главу и однеше у Коман, где се некада Свети Јован Златоуст преставио. И тамо је у једном сребрном сасуду опет сакрише у земљу. И остаде тамо, никоме знана, све до цара Михаила, сина Теофилова, и матере његове царице Теодоре, који учврстише Православље. У њихово време, по Божјем откривењу, она би опет пронађена, и пресветим патријархом цариградским Игњатијем пренета у Цариград у част и славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

Извор: СПЦ

Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога сe дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма - где остаје преко целе седмице. После службе је предвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе - „Дан васкрсења" - а канон је парафразиран Ускршњи канон.

Значење свега овога је јасно. Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Еванђељу: „Који хоће да иде за мном, нека се одрече себе, узме крст свој и пође за мном". Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у недeљу крста:

Ове недеље, а то је трећа недеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами себе разапињемо ... и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради сећања на страдање нашег Господа и ради утехе... Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, свети Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке... Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његове заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрслог дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ - Животворни Крст - који нас испуњава радошћу и припрема да, колико је то могуће, дочекамо самог Цара и изразимо славу Његовој победи... Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор „али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе својим Васкрсењем до духовног Јерусалима ... јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у рају, и зато су оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући се како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно..."

Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: „Сина човечија предају у руке људске и убиће Га. А кад Га убију, после три дана ће васкрснути". Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио „ради нас и ради нашег спасења":

„О, Господе, који си учинио да се данас припремамо за Светлу недељу, засијавши васкрснућем Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави и божански живот; и када стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно..."

На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон св. Андреја Критског, али овог пута у целини. Ако је на почетку поста овај канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га само слушали, сада су његове речи постале наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами усвојили, доживели и преживели. Како далеко смо стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за апостолима „на њиховом путу за Јерусалим и за Христом који иде испред њих". И Христос им рече: „Ево, идемо горе - у Јерусалим и Сина човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, а после три дана васкрснуће". Ово јс Еванђеље пете недеље.

Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скрећe пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са апостолима пратимо у Јерусалим „задивљени смо и уплашени".

Амин.

Александар Шмеман

https://spclondon.org.uk/sr/duhovne-poruke/268-krstopoklona-nedelja

Велики ревнитељ и заштитник Православља. Као такав нарочито се истакао на I Вас. сабору где је учено и разложито побијао учење Аријево. Са осталим Светим Оцима Евстатије исповедаше правилно да је Исус Христос као Син Божји раван Оцу и Духу Светом по божанском суштатству. По смрти цара Константина аријевци опет некако добију превагу, те почну љуто гонити Православље. Св. Евстатије буде свргнут са свога престола и протеран најпре у Тракију а потом у Македонију. Страдаше много и дуго, док најзад не предаде свету душу своју Богу, 345. године.

Када се архиепископ антиохијски Филогоније престави, на упражњени престо дође овај блажени Евстатије, (324 г.), муж заиста достојан таквог чина, јер беше свет животом, чувен мудрошћу и велик ревношћу за побожност. To ce показа и у Никеји на Првом Васељенском Сабору (325 г.), за време цара Константина Великог, где се са светим Оцима борио против Арија и осудио његово богохулно јеретичко умовање, које је говорило да је Син Божји створење а не Творац, и да није једне суштине и части и власти са Оцем.Пошто свети Евстатије посрами и анатеми предаде богохулну јерес аријанску, и исповеди да је Син једносуштан са Оцем, он изазва злоћу јеретика против себе, нарочито Евсевија никомидијског, Теогнија никејског и Евсевија кесаријског. Они се особито осилише када, по претстављењу Константина Великог, престо заузе његов син Констанције, који пристаде уз Аријеву јерес, и стаде је веома штитити и величати. Он даде аријанцима власт да гоне и злостављају Цркву православну. И силно помагаше аријанство безаконом силом и неправедном влашћу. Тада гореспоменути Евсевије никомидијски, по изгнању светог Павла Исповедника, постаде и патријарх цариградски. Али још много пре тога он једном сврати тобож узгред у Антиохију са Теогнијем никејским, пошто су били на путу за Јерусалим. И ту сазваше неправедно збориште против светитеља Христова Евстатија (око 330 г.), те га збацише с престола и лишише сана, измисливши против њега ове неосноване кривице: неправо верује, јер јересује, и неморално живи. Јер они великим новцем поткупише неку жену блудницу: да оклевета светог Евстатија, како је тобож од њега затруднела, и родила дете. И уђе та жена у сабор, са дететом у рукама, клеветајући и вичући: Од архиепископа Евстатија затруднех, и родих. - Присутни саборници затражише од ње да своје речи потврди заклетвом. И закле се несрећна жена да јој је дете од Евстатија. Тада саборници свргоше светитеља, и послаше на заточење у Тракију.А потпуно исправан и невин Христов исповедник Евстатије отрпе неправедну оптужбу и прогонство. И у заточењу престави се ка Господу, и оде у небеску отаџбину, око 345 године. A жена која оклевета светога, тешко се и љуто разболе. И увидевши да је то казна Божја због неправедне оптужбе и клевете на невиног и чистог архијереја, она каза истину: да је златом била поткупљена да оклевета светитеља; каза и ко ју је поткупио; и да се лажно заклела, јер је затруднела од Евстатија ковача, а не од архиепископа Евстатија.После сто година (око 482 г.), у време цара Зенона, чесно и свето тело светог оца нашег Евстатија Исповедника би веома свечано пренесено из заточења у Антиохију. Тада су сви житељи Антиохије изашли осамнаест миља у сусрет светитељу са свећама и песмама и кадионицама, славећи Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

У пустом месту званом Символи на Олимпу азијском беше манастир. Архимандрит тога манастира беше Преподобни Теоктист, муж врлински, у кога се и Преподобни Платон Исповедник учаше монашком животу. У овог блаженог архимандрита Теоктиста беше ученик и овај Преподобни Тимотеј, који се измалена замонаши.

Он се подвизаваше у посту, уздржању и посвуноћном стајању на молитви. И умртвивши потпуно покрете страсти, постаде бестрасан и савршен. И све до кончине своје остаде девственик телом и душом. Јер се од младости беше заветовао да његове очи никада не погледају женско лице. Због тога и постаде дом Светог Духа и доби дар исцељивања и власт над ђаволима. И чињаше чудеса молитвама својим, исцељујући сваку болест и изгонећи зле духове из људи. И скиташе се много година по горама и пустињама, сам живећи Богу и росом суза орошавајући душу своју у непрекидним молитвама. Тако проводећи дане свога живота, он доживе дубоку старост и отиде ка Господу. Овај свети човек упокојио се 795. године.

https://spc.rs/sr/news///13464.prepodobni-timotej-pustinjak.html

Туга има много имена и много лица: огорчење, сета, жалост, душевни бол, потиштеност, меланхолија, очајање. Сваки човек је бар једном у животу осетио неко од тих стања, а многи у њима проводе године. Понекад се туга назива унинијем, мада многи свети оци раздвајају те две страсти. Зашто – о томе ћемо говорити касније. Данас је, међутим, најраспрострањенији назив за тугу – депресија. Депресију и бригу (која је такође једна од њених манифестација) психијатри и психотерапеути називају „канцером 21. века“, односно кугом нашег времена.

Иако су у савременом свету многе страсти достигле неслућене размере, управо су туга, очајање и губитак животног смисла попримили размере праве епидемије. Преподобни Нил Синајски тугу назива „црвом у срцу“. Као смртна болест, она изнутра исцрпљује и разједа човека, и може га довести до потпуне изнемоглости – понекад чак и до смрти – ако не почне да се бори против ње.

Када туга постане стални сапутник

Као и свака страст, и туга има своје природно порекло. Жалост, патња, душевни бол и плач нормална су емоционална реакција човека на тешке животне околности. Када умре ближњи, ретко ко може остати равнодушан према таквом догађају. Сам Господ наш Исус Христос заплакао је када је дошао на гроб Свог пријатеља Лазара:

„…Исус се потресе у духу и сам се узбуди и рече: Где сте га метнули? Рекоше Му: Господе, дођи да видиш. Исусу ударише сузе. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше“ (Јн. 11, 33–36).

Ове Христове сузе показују да жалост сама по себи није грех. Плач је природан одговор срца на бол. Проблем настаје тек онда када туга престане да буде пролазно осећање и постане стање у којем човек почиње да живи.

Не можемо остати равнодушни пред тешким животним потресима. Наше емоције нам, пре свега, помажу да преживимо стрес, а затим и да мобилишемо снагу потребну за суочавање са тешкоћама. Њихова улога је да нас покрену на деловање. Међутим, проблем настаје онда када емоције загосподаре над нама. Када западнемо у дуготрајно стање туге, већ смо на корак од депресије.

Шта је, дакле, страст туге, односно депресија? То је продужено болесно стање душе. Туга постепено постаје зависност: почињемо да јој служимо, а она, као сваки идол, тражи своје жртве.

Човек који је прошао кроз стање депресије и, уз Божију помоћ, успео да га победи, касније га се сећа са ужасом – као кошмарног сна. Све оно што га је тада мучило и изгледало као нерешив, чудовишан проблем, касније му се чини смешним и бесмисленим. У извесном смислу, туга је и душевни поремећај, јер је човек у стању депресије неспособан да трезвено процени животне околности, људе и самога себе.

Какве се мисли обично јављају у глави човека који је утонуо у тугу?

„Све је лоше. У мом животу нема ничег доброг. Нико ме не воли, нико ме не разуме. Мој живот нема никаквог смисла.“

И, наравно, самооптуживање: „Ја сам најнесрећнији на свету, баксуз, глуп и ништаван човек, доносим људима само патњу.“

У том унутрашњем монологу најопаснији су управо категорички закључци: све, ништа, нико, нај…

Пут из мрака: духовни кораци ка слободи

Сваком иоле здравом и трезвеном човеку, који није у стању дуготрајне депресије, јасно је да не може бити баш све лоше. То је апсурд. Сваки човек има бар неке могућности за живот и радост – само што депресиван човек то упорно одбија да види. Он ипак има здравље (у овој или оној мери), посао, способности, навике, блиске људе, рођаке и пријатеље. То значи да има могућност да воли и да буде вољен. И сваки човек то, у дубини душе, зна.

Међутим, у тим тренуцима из човека не говори разум. Говори нешто друго. Шта? Његова страст, која је загосподарила његовом душом и свешћу. Као што смо већ рекли, страсти не настају саме од себе. Помисли које их покрећу често долазе споља, али се оне укорењују у нама само зато што у нашем срцу већ постоји склоност ка њима.

Сада постаје јасно одакле долазе мисли о бесмислености живота и нашој потпуној безвредности. Те мисли се не рађају из здравог разума. Оне долазе као шапат искушења – од злог духа туге. Ми га, нажалост, често покорно слушамо и његове „поруке“ почињемо да доживљавамо као своје сопствене мисли. Зато је важно сетити се како се борити са лошим помислима. Принцип је исти: не сматрати их својима и не пуштати их у дом наше душе. А ако су већ ушле, треба их, како кажу оци, помести као смеће и на њихово место што пре довести друге „станаре“ – светле и добре мисли.

Опасност туге, односно депресије, лежи у томе што је она страст. А свака страст делује на исти начин: с једне стране мучи човека (јер сама реч страст значи страдање), а с друге стране му даје извесно лажно задовољство. У супротном, нико не би пао на ту ђаволску удицу.

Ма колико то звучало парадоксално, слатки отров страсти у извесној мери прија и ономе ко пати од туге. „Ништа тако не опија као вино мучења“, писао је Балзак. Управо зато није лако избавити се из тог стања. Због тога често ни утехе ближњих немају снаге да помогну: човек не очекује исцељење, јер је обузет самосажаљењем и уопште не жели да се утеши.

Туга заиста може опијати као вино или наркотик. Депресивном човеку је понекад лакше да пребива у тој топлој мочвари која га полако гута, него да започне борбу са својом немоћи. Али управо та борба постаје први корак ка слободи душе.

Свештеник Павле Гумеров

Превод: Петар Волков

Извор: Фондација Пријатељ Божији

Ветански манастир је посвећен Успењу Пресвете Богородице. У саставу је Нишке епархије и налази се у атару села Вета, у општини Бела Паланка, на северним падинама Суве планине и у подножју њеног врха Соколов камен. Од центра Вете је удаљен око 2.5 км, а од Црвене Реке око 10 км. Смештен је на приближно 640 м надморске висине.

Овај мало познати манастир сам први пут посетио 17. новембра 2013, заинтересован текстовима о њему у штампи и на интернету. Тада сам први пут био у овом делу белопаланачке општине. У центру села Црвена Река, на око 40 км од Пирота, скренуо сам лево са магистралног пута који води према Нишу. Обратите пажњу да се на овој раскрсници десно иде за плантажу лаванде изнад Црвене Реке, превој Плоче и Ниш. За Глоговац, Вету, Топоницу и Космовац треба ићи лево, у долину Црвене реке (по чијој је боји воде након киша име добило и село). У јесен 2013. овде су увелико били у јеку радови на изградњи ауто-пута према Нишу:

Ово је био мој први непосредни контакт са трасом ауто-пута јужно од Црвене Реке. После 3.5-4 км од скретања у Црвеној Реци, прошао сам кроз село Глоговац, у коме се тада налазила велика база путара:

На излазу из Глоговца је требало снаћи се и пронаћи прави пут за следеће белопаланачко село - Вету. На све стране су биле велике грађевинске машине и пролазио сам аутом буквално поред њих тражећи прави пут:

Овде, на саставу две долине, на око 2 км од центра Глоговца, ауто-пут прави заокрет на запад и полако почиње да се пење према тунелу код Банцарева. Ја сам ту оставио ауто и до Вете кренуо пешке. Пут је пратио долину Ветанске реке и није био асфалтиран. Због магле, нисам могао да видим стеновити гребен Суве планине:

Излаз из Глоговца према Вети је сада сигурно другачије и много боље регулисан. Након завршетка радова на ауто-путу и његовог отварања за саобраћај, пут за Вету пролази испод његових трака и продужава у правцу југозапада. Вета је од овог места удаљена 2-2.5 км.

Вета, село необичног имена, некада је било прилично велико. После Другог светског рата имало је близу хиљаду становника, а 2002. их је пописано 134. И данас се село протеже уз пут у дужини од преко једног километра. Вета је веће село од Глоговца, које је ближе Црвеној Реци и Белој Паланци. Некада је представљала седиште Ветанске парохије, коју су поред ње, сачињавала и следећа села: Топоница, Космовац и Тамњаница. Од Беле Паланке Вета је удаљена око 17 км.

Слично Космовцу, Вета је један од центара дрварења у белопаланачком крају. И овде се може видети велики број камиона и машина намењених тој делатности. Управо је на заравни испред напуштене сеоске школе, формиран својеврстан ,,центар’’ за утовар дрва, углавном ка Белој Паланци и Нишу.

Непосредно испод Ветанског манастира се налази један занимљиви извор са пијаћом водом.

Поред манастира се налази неколико кућа за потребе његовог братства. Познати планинарски дом на Бојаниним водама удаљен је од овог места ваздушном линијом око 2 км.

Мало је поузданих података о томе када је овај манастир подигнут. Први писани подаци о њему потичу из XVII века, тачније 1686. године, када је обновљен пред разорни Аустријско-турски рат. Највероватније потиче из византијског периода када је у његовој близини пролазио римски пут Виа Милитарис. Према неким подацима, манастирска црква је саграђена (обновљена) у XV веку и била је сасвим различита од садашње - каже се да је била неупоредиво већа и лепша.

Удаљен од главних путева и већих насеља, заклоњен највишим врховима Суве планине, Ветански манастир је под Турцима имао и национално-ослободилачку улогу. Због тога је његов значај за коначно ослобођење читавог краја од турског ропства изузетно велики.

Предање каже да су овај манастир порушили Черкези у једном од својих рушилачких похода против српског народа и његових светиња. То се поклапа са чињеницом да су Турци средином XIX века, у непосредној близини манастира, населили прилично бројну черкеско-татарску колонију. Такву тактику Турци су примењивали дуж целе тадашње границе са Кнежевином Србијом, сматрајући да ће на тај начин, макар и делимично, зауставити ширење српске ослободилачке идеје. Истовремено са националним радом, манастир је представљао и снажан духовни и просветни центар целог краја испод Суве планине.

Током Првог светског рата, манастир је опустошила бугарска окупаторска војска, а Други светски рат му је донео нова страдања. Оно што су некада радили Черкези, сада су то чинили православни Бугари. Наиме, пошто се у непосредној близини налазило седиште првобитне Равногорске организације за Ниш и околину, бугарска војска је манастир у потпуности опљачкала и спалила. Коначно, оно што није успела ни бугарска окупаторска војска, урадили су партизани, јула 1942. године. Поменуту Равногорску организацију напали су и уништили Озренски и Сврљишки партизански одред.

Домаћински настројени и у националном духу потпуно изграђени, мештани некадашње Ветанске парохије обновили су манастир убрзо после Другог светског рата. Међутим, због отпора који је пружен партизанима и националне идеје која је на овом простору преживела рат, манастир и цео крај третирани су од нових власти изразито непријатељски. Дуго је био потпуно пуст. Све што је вредело од имовине покрадено је и уништено. Повремено би се у њему задржао по који монах, али је брзо одустајао и одлазио даље.

У таквом стању Ветански манастир је остао све до 2003. године, када је тежак посао обнове преузео дечански монах Георгије Жунић. Уз помоћ пријатеља манастира обновљен је духовни живот и сада се поново чују звона подно Суве планине. Старо је правило да са обнављањем светиње почиње и духовна обнова народа који живи око ње. Правило је потврђено чињеницом да је школа у Вети, која годинама није радила, поново отворила врата неколицини ђака. Због тога је овај манастир и прави симбол виталности и снаге православља које вековима одолева непријатељима на средокраћи Истока и Запада. (http://pravoslavlje.spc.rs/broj/933/tekst/manastir-uspenija-presvete-bogorodice-u-veti/print/lat; 27.06.2013, аутор Владимир Вучковић) Ветански манастир је проглашен спомеником културе од великог значаја. Садашња манастирска црква личи на обичну зграду, не припада ниједном грађевинском стилу и нема нарочите архитектонске вредности. Изузев путира (чаше, прим. аут.), који су поклонили руски војници за покој душа својих другова изгинулих у рату 1854. године, црква је без посебних верских и историјских вредности. Манастир нема струју, нити је прикључен на водоводну мрежу. Водом се снабдева са оближњег кладенца, а ноћу осветљава свећама и кандилом. (https://sr.wikipedia.org/sr/Manastir_Uspenije_Presvete_Bogorodice_u_Veti)

https://pirotskikraj.com/arhiva-predloga/437

https://suvaisvrljiskeplanine.com/vetanski-manastir-na-suvoj-planini-snazan-duhovni-centar-okruzen-prelepom-prirodom/

Овај угодник Божји Лав беше из области Равенске, син благородних и побожних родитеља. Због чистоте свога живота и разума он по закону прође све степене свештенства и најпре би економ црквени. А када се Eпископ катански блажени Савин упокоји, по избору Божјем Лав заузе епископски престо катански, у граду Катани на Сицилији под вулканском планином Етном. Поставши епископ, Свети Лав наложи на себе и дужносне трудове епископског чина: старање о сирочадима, и ништима, и удовицама, и болесницима, које је хранио и одевао од црквене имовине и болести лечио молитвама својим. И беше он отац милостив деци, и пастир нежан стаду, али страшан као лав вуцима, демонима и њиховим служитељима. Он сазида храм Светој мученици Лукији (која се слави 13. децембра), разрушивши претходно један идолопоклонички храм.

У његово време беше у Катани неки мађионичар Илиодор, рођен од хришћанских и чесних родитеља и просвећен светим крштењем, али се потом одрече Христа тајно и предаде себе демонима, пошто се научи мађијама од неког Јеврејина. По спољашности је изгледао хришћанин, али је у самој ствари био паганац, служитељ демонима и велики мађионичар, нимало мањи од старог мађионичара Симона, кога Свети врховни апостоли Петар и Павле молитвом својом предадоше смрти. Сличан по свему овоме, он је чинио необичне и страшне опсенарије и мађионичка чуда. На суву, на путевима, на трговима, он је тако опсењивао људе да им се чинило да реке теку и људи обадва пола обнаживали су се усред града као да газе реку. Претварао је камење у злато, али на кратко време. На пијацама је помоћу разних маштарија наносио велике штете трговцима. Мађијама својим он је благородне девојке, ћерке угледних и високог положаја грађана, толико распаљивао похотом и бестидношћу да су оне напуштале своје куће и родитеље и јуриле тамо-амо ради блудничења. А када намесник Лукије извести о њему цара Лава и његовог сина Константина, они наредише да га ухвате. Но он се сам предаде онима што су га тражили, седе с њима на лађу у Катани и тог истог дана стиже лађа у Цариград, прешавши за један сат оно огромно растојање које дели западну страну Сицилије од источне Тракије. Изведен пред цара, он би осуђен на смрт. Али, на цареве очи он се направи невидљив и поново се обрете у Катани. Но, и по други пут би доведен у Цариград, и осуђен на смрт: да му се глава одсече мачем. Али кад џелат подиже мач изнад његове главе и замахну снажно, мађионичар постаде невидљив а мач удари по ваздуху. И опет се мађионичар Илиодор обрете у Катани.

Светитељ Христов Лав је често саветовао Илиодора да се окане мађија и покајањем обрати к Богу. Али не могаде црнца начинити белим и тврд камен претворити у мек восак. И проклетник се не само не поправи, него крену на веће зло: дрзну се да и самог архијереја Божјег исмеје помоћу својих мађија. Јер једнога празника, за време службе Божје коју је служио Свети Лав са целокупним свештенством и црква била пуна народа, Илиодор уђе у цркву као тобожњи хришћанин и стаде кришом правити мађије. И одмах учини те у цркви једни стадоше као мазге копати ногама, други као стока рикати, трећи лудо се смејати, четврти љутити се. Притом се хваљаше мађионичар да може учинити и то, да епископ са целокупним свештенством напусти богослужење и стане скакати и играти као под свирком и музиком. Сазнавши за Илиодорову намеру, светитељ Божји преклони колена пред престолом Божјим и пошто се усрдно помоли, устаде, изиђе из олтара, приђе к Илиодору, веза га омофором својим за врат, јер мађионичар беше изгубио своју силу и одведе на тржиште градско. Ту нареди народу на се донесу дрва и наложи велика ватра. И кад се ватра разгори, он стаде посред огња и увуче у њ и Илиодора. И стајаше светитељ усред огња, држећи мађионичара и не изaђe из огња док бедни мађионичар не изгоре сав. Тада се архијереј Божји опет врати у цркву, те доврши божанствену службу.

Ово преславно чудо запрепасти све, јер не само што светитељ не би опаљен огњем, док мађионичар изгоре сав, него се огањ не косну ни његовог архијерејског одјејања, пошто га је роса Духа Светог окружавала усред огња. И чу се на све стране за ово чудо. А кад цареви сазнаше за то, дозваше к себи светитеља и дочекаше га с великим почастима. И припавши к светим ногама његовим, молише га да се моли за њих. А кад је улазио у царску палату, носио је жар у одећи својој и одећа се не опали. Овај велики угодник Божји сатвори и друга многобројна чудеса: слепима је вид давао, болесне исцељивао, ђаволе из људи изгонио, храм идолски молитвом срушио и идоле речју разбијао. Свети Лав се у дубокој старости престави у Господу. У то време дође у град Катану из сиракуске митрополије жена неког сенатора која је боловала од течења крви. Много је година била болесна, али јој лекари нису могли ништа помоћи. Кад она чу за Светог Лава, Епископа катанског, да он молитвом исцељује људе од болести, дође у Катану. И кад би на капији градској, она чу звоњење звона, којим је објављивана нечија смрт. Она се распита, и сазнаде да се Свети Лав преставио. То је силно ожалости и она најхитније оде к покојнику. И кад дође тамо и дотаче се његовог одра, одмах јој престаде течење крви и она потпуно оздрави, а свето тело његово би сахрањено у цркви свете мученице Лукије, коју је он подигао. И из светих моштију његових потече миомирисно миро, које исцељује од сваке болести, у славу Христа Бога нашег.

https://www.spc.rs/sr/news/kalendar/13454.sveti-lav,-episkop-katanski.html

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Преосвећена господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки Димитрије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије, служили су 29. децембра 2019. Године, у Недјељу Светих праотаца са свештенством Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици уз молитвено учешће многобројног вјерног народа.

У литургијској бесједи Преосвећени владика умировљени Атанасије је казао да смо ми припадници – Божја дјеца једне Свете Саборне Апостолске Цркве и да је саборност карактер православља – Христов карактер те да зато имамо Сабор апостола:

„Кад год се окупимо на Светој литургији, а она је Небески сабор на земљи, предворје неба, почетак вјечнога непролазнога Царства Божијега, ми исповједамо ту своју припадност Саборној васељенској Христовој небоземној Цркви. Сабор Светих отаца, Светих мученика, Светих исповједника и праведника то је Црква Христова, тијело Његово, изливена љубав Бога Оца и заједница Духа Светога. Зато да се радујемо долазећи у храмове као мјеста окупљања тога Сабора непролазнога.“

Подсјетио је владика да су свети хришћански владари почев од цара Константина, који је зауставио гоњење Цркве од безбожних римских власти, градили храмове. Цар Константин основао је Нови Јерусалим, и гдје год је ишао оснивао је цркве: од Цариграда до свога роднога Ниша и даље до краја васељене. Поред многобројних цркава у Богом спасаваној Епархији захумско-херцеговачкој саградио је неколико храмова: Тврдош, Павлов манастир и многе друге цркве. Истакао је да су тај константинопољски дух слиједели његови наследници, владари, јерарси, Свети оци, тако је Свети Сава на Сабору у Жичи о Спасовдану 1220. године, рекао: Оци нам оставише и ево ја уђох у то наслијеђе.

„И тако је оснивао и он цркве и епископије. Наша од Светог Саве основана епископија је била у Стону на Пељешцу“, казао је владика и додао да се ова Епархија протезала свом долином Неретве до Милешеве, као и да је и данашња Црна Гора припадала овој Епархији све док свештеномученик Гаврило Рајић није Светога Василија који је већ 12 година столовао у Стону, послије у Тврдошу, премјестио у источни дио те епархије у данашњи Никшић, ондашњу, такође, Херцеговину. Онда су створене и друге епархије.

„Свети Сава је створио Зетску епархију на Превлаци и тако редом све до Раса и других крајева, гдје живи српски и православни народ. Данас смо ми на том сабору и овдје је наш и ваш архипастир, Митрополит који је по вјековноме предању егзарх Пећкога трона, што значи испостава Пећког трона. Наслијеђе је ишло директно и ми смо данас у Светосавској Пећкој патријаршији. То је апостолска Црква, апостолска Патријаршија. И храмове које подижемо и које су подизали наши преци, Свети Петар, Свети Василије, Свети Петар Херцеговачки, и редом новомученици, сви су храмови Божији, Небо на земљи.“

Као што је Господ рекао: „Многе су обитељи у дому Оца Мога“, тако су многе обитељи по овој земљи као сазвежђа звезда, тако су храмови наши мјеста Божјега слављења ради спасења нашега, бесједио је владика Атанасије благосиљајући сабране који се окупљају, сабирају око своје Цркве:

„Црква сабира не разједињује! Нарочито ми је мило што доводите дјецу, учите их да су саборна бића и да се окупљамо на сабор са свима Светима. Кажу и нови Свети оци: Црква је сабор са свима Светима. Почиње од тога што држимо у срцу, уму, вјери својој, љубави и нади својој, сабор са свима Светима. Нека је овај дан благословен, дан васкрсења Христовога у Храму Васкрсења. Ми смо народ васкрсења.“

Поручујући да је Бог јачи од свих, умировљени владика захумско-херцеговачки Атанасије је посвједочио да када приђу ћивоту Светог Василија особе поседнуте ђаволом, ђаволи дрхте пред Богом живим и његовим угодницима, јер је Бог јачи од ђавола и увијек побјеђује:

„Храбрите се, вјерујте, нека не гасне вјера ваша, и мир ваш у души, мир којим поздрављају и владика и свештеник: Мир свима, и одговара побожни народ: И духу твоме, теби, твоме духу, такође мир. То је један исти Дух Свети који прожима тијело Цркве и све нас. Духом Светим смо крштени, Њиме смо миропомазани, Духом Светим благословени, Духом Светим се Литургија остварује, не нашим силама него Духом Свете Тројице, Треће лице Свете Тројице, али равно Оцу и Сину.“

Даље је владика истакао да смо сви позвани на Небески сабор да будемо саборници Свете Тројице јер Црква је сабор и сабира:

„То је тестамент, наслијеђе од Светих царева, од Светих архијереја“, казао је Епископ Атанасије и објаснио да је Свети Василије, када је благословом Патријарха свештеномученика Гаврила Рајића из Новог брда, родом са Косова, премештен у ондашњи Оногошт, данашњи Никшић, назвао ту епархију Источно-херцеговачком или Херцеговачка друга епархија а он је остао заједнички.

Ходите земљом са пуно вјере и наде и љубави, поручио је владика Атанасије, јер није добро да имамо мржњу према било коме јер она прије свега убија онога који мрзи, разара му јединство:

„Немој да се гордимо, будимо смирени. Мајка Божја, дјевојчица од осам година кад је уведена у храм Божији и послије ишла код рођаке Јелисавете, мајке Јована Крститеља, спјевала је пјесму: Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спасу мому. Што погледа на смирење слушкиње Своје, јер од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. А онда, додаје једну врло дубоку мисао, да богате Господ растури мислима гордим срца њиховога.“

Објаснио је да је модерни човјек постао шизофрен, зато што се горди и мисли да он много значи, а уствари, како је рекао праведни Јов, завршава као храна црвима у гробу:

„Нека се присјете сви они који хоће насиље Цркви Божјој, да је Црква Божја непобједива, неодољива. Свети Немања који се родио овдје, превео је оно грчко Исус Христос побјеђује (НИКА) – Исус Христос одоле, тако пише око његовога крста, јер то је сила Цркве да она одолева нападима. Велики светитељи, као Јован Златоусти, говорили су Црква Христова је нападана, али лађа Христова никад неће потонути. Зато стојимо добро, стојимо са смерношћу и исповједајмо вјеру у Свету Тројицу. Останимо боголики и богочежњиви, и Бог ће бити са нама, наш Бог се тако и зове: С нама је Бог – Емануил. И не бојмо се никога”, закључио је у својој бесједи владика умировљени захумско-херцеговачки г. Атанасије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ступили смо на благопријатно поприште поста, Велике Четрдесетнице, које се отворило пред нама да бисмо се духовно потрудили и прошли кроз овај период духовне борбе спремно и одлучно и како бисмо се поклонили Светом Васкрсењу нашега Господа, које означава и наше сопствено ослобођење и васкрсење од греха.

Света Четрдесетница сматра се посебним и најблагословенијим периодом у Цркви за духовну борбу. Наравно, то не значи да хришћанин треба да чека Четрдесетницу да би започео духовну борбу. За нас сваки дан треба да буде и Четрдесетница и Васкрсење; сваки дан треба да буде и Велики Петак, и Велика Субота, и Васкрс. Али пошто смо људи и код нас се јављају разне промене и колебања у духовном стању и у целокупном нашем настројењу, Црква, односећи се према нама са великом бригом и мудрошћу, даје нам свакодневне духовне подсетнике: кроз дане спомена светих, кроз велике Господње и Богородичине празнике, постове, кроз Свету Четрдесетницу — да нас подсети да имамо могућност да се духовно потрудимо у ово благословено време.

Света и Велика Четрдесетница јесте нарочито благодатно време, јер сва Црква, сви православни хришћани који се налазе на овој земљи, сви ми као једно тело, постимо постом угодним Господу и настојимо да чинимо све неопходно што сачињава живот у Христу. „Ево сада је најпогодније време, ево сада је дан спасења!“ (2 Кор 6, 2) — певамо на вечерњој служби у Недељу праштања. То јест, сада је време благопријатно, Богу угодно, време покајања и спасења. Света и Велика Четрдесетница испуњена је нарочитим покајничким умирењем, које привлачи благодат Духа Светога у срца људи. Зато у Недељу праштања Црква у темељ поста полаже наше међусобно праштање. Јеванђелски одломак који се чита тога дана говори управо о томе: „Ако ви будете праштали људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески“ (Мт 6, 14), каже Христос.

Да бисмо водили духовну борбу, неопходно је присуство Божије благодати, јер то није људска борба. Духовни подвиг Великог поста није телесна дијета коју држимо да бисмо смршали. Света Четрдесетница има други смисао: он се састоји у томе да благодат уђе у срце човека, да човек избегава грех, да победи грех и страсти које убијају његову душу, да прими просвећење од Бога и тако стекне Царство Божије. Поред телесне борбе, поред држања поста, неопходно је укрепљење од Бога и Божије присуство.

Ми једни од других примамо опроштај, да би кроз праштање и покајање Дух Свети ушао у наше срце, пребивао са нама, отворио наше очи и привео нас свести о сопственој греховности, како бисмо се обратили Богу и измолили опроштај наших грехова. Ако нас сва ова борба не доведе до мољења за опроштај грехова, ако нас не доведе до благословеног стања покајања, онда та борба неће донети никакав плод. Само покајање узраста и очишћује људску душу. Управо у покајању састоји се духовни подвиг Велике Четрдесетнице. Пост, бдења, мноштво служби, метаније, стајања, читања – све што чинимо у овом периоду има за циљ да умекша наше срце.

Потребно је да се трудимо на овом попришту поста са великом одлучношћу, без плашљивости. Ко се боји, никада ништа неће достићи: неодлучан човек нема удела у Царству Божијем. Онај који се боји мисли да његова духовна достигнућа зависе од његових сопствених сила, заборављајући на силу Божију, заборављајући речи Апостола Павла: „Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Флп 4, 13). Управо са таквим расположењем треба да вршимо духовни подвиг Велике Четрдесетнице, „као лавови који дишу огњем“, како каже Јован Златоусти. Попут лавова који испуштају пламен и дим, испуњени силом и стремљењем – таквом истом силом и ми треба духовно да се трудимо у благословеном периоду Великог поста. Не треба да се плашимо, не треба да будемо малодушни, не треба да мислимо да нам ништа неће поћи за руком. Са нама је Бог и Он нас неће оставити. Покажи Богу своју намеру – и добићеш од Њега силу да извршиш дело свога спасења.

Али дело спасења не ограничава се само на пост. Ако нам не полази за руком да постимо у складу са уредбама Цркве и ако, по благослову свога духовног оца, учинимо снисхођење својој телесној болести и слабости, то није тако страшно. Али шта нас може спречити да се смирујемо и кајемо? За то није потребна телесна снага, није потребно бити млад и снажан да бисмо имали смирен дух, да не осуђујемо, да не грешимо, да срце буде скрушено и да пребива у благодати смирења. Сви ми, млади и стари, здрави и болесни, можемо имати ову благодат покајања у срцу, која се рађа из смирења. То је наш циљ. Управо то Бог хоће од нас. То ћемо моћи да достигнемо ако се ослободимо окова страсти и греха. Пост је прва степеница која нас води ка стању одважности и храбрости које раскида окове греха, да бисмо потом наставили своју духовну борбу са већом ревношћу и смелошћу.

Потребно је да одбацимо злобу, лукавство, све што помрачује лик Божији, и пре свега да стекнемо свето смирење. Смирен човек може да се каје, да се моли, да задобије исцељење душе и тела, док горд не може да се каје. Горд човек не може да схвати у каквом се стању налази; чини му се да му није потребан ни Бог ни било ко други. Он никада не осећа своју кривицу, никада не осећа да је крив, да треба да затражи опроштај од другог. Сматра да је увек у праву. У стварности, он пребива у тами Божијег одсуства. Бог обитава у срцима грешних, али смирених и покајаних. У гордом човеку Бог никада не обитава и никада му не даје благодат. Бог се противи гордима. Он је противник гордости и егоизма. Зато се у ово благословено време одлучимо да, поред телесног подвига поста, принесемо и дубље покајање. Потрудимо се да задобијемо ово благословено и блажено стање покајања, које се стиче плачем пред Богом. Бог ће доћи у наше срце да нас утеши и објави нам своју љубав и наше спасење.

У Цркви не живимо лажним утопијама, фантазирањима и површним морализмом. У Цркви спознајемо Бога. Бог је овде међу нама и човек је призван да осети Бога као највеће искуство свога живота. Доказ за то су сви они свети који су осећали Божије присуство. Тада ћемо заиста бити деца Божија, деца Цркве, хришћани у којима се Јеванђеље оваплотило и донело плод, преобразивши наше биће, учинивши га храмом Духа Светога, изабраним Божијим сасудом. Нека нас увек прати ова благодат покајања, а нарочито у ово благословено време Свете и Велике Четрдесетнице. Примајући опроштај једни од других, замолимо Бога да нас својом благодаћу и силом Часног Крста благослови, закрили, укрепи, да бисмо са радошћу, одлучношћу и великом храброшћу, попут тркача на тркачкој стази, наставили духовну борбу светог поста и удостојили се сладости присуства Бога у нашим срцима.

Православна Црква увек на прво место ставља љубав према Богу. Љубав означава лично општење, лично сједињење човека са Богом. За достизање те љубави имамо богослужења, бдења, молитве, коленопреклоњења, умну молитву, молитву са бројаницама. Учeње и Јеванђеље Христово јесу оруђа и средства која нас приводе Христу. Црква говори о Личности – о Христу, а не о идеалима. Када схватимо да је управо та Личност срце Цркве, језгро љубави и нашег постојања, тада ћемо много тога разумети у Цркви. Црква савршава брак између човека и Христа. Песме, читања и сав дух Велике Четрдесетнице и Страсне седмице снажно потресају човеково срце да разруше његову окорелост и неосетљивост, како би се оно окренуло ка љубави Христовој.

Митрополит Атанасије Лимасолски

извор