Првог октобра 911 године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију блаженом, и упита га: "Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, свети оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

РЕЧ на ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У ПОСЛЕДЊА тешка времена, када се са умножењем грехова наших умножише невоље наше, опасности наше, те се испуњују речи светог апостола Павла: опасности од разбојника, опасности од родбине, опасности од незнабожаца, опасности у градовима, опасности у пустињи, опасности на мору, опасности међу лажном браћом (2 Кор. 11, 26); када се испуњују речи самога Господа, те устаје народ на народ, и царство на царство, и бивају глади и помори, и земља се тресе по свету (Мт. 24, 7); када нас притискују најезде туђинаца, међусобни ратови и смртоносне болести, - Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Господња даје нам у заштиту покров свој, да нас ослободи од разноврсних опасности, да нас заштити од глади, помора и земљотреса, да нас закрили од рата и болештина, и да нас својим покровом сачува неповређене. Потврда овога би дата у царском граду Цариграду у славној цркви Пресвете Богородице у Влахерни,[1] за царовања Лава Мудрога.[2] Тамо, за време свеноћног бдења уочи недеље, 1 октобра,[3] у четврти сат ноћи, у присуству огромно много народа, свети Андреј, Христа ради јуродиви,[4] подиже очи горе и угледа Царицу Небеску, покровитељку целога света, Пресвету Дјеву Богородицу, где стоји у ваздуху и моли се, и сија као сунце и покрива људе својим чесним омофором. Видећи то свети Андреј рече своме ученику, блаженом Епифанију: "Видиш ли, брате, Царицу и Госпођу свих како се моли за сав свет?" Епифаније одговори: "Видим, свети оче, и ужасавам се".

Као што некада свети Јован Богослов виде на небу велико знамење, жену обучену у сунце,[5] тако и свети Андреј у Влахернској цркви, сличној небу, угледа Невесту Неневестну, одевену у сунчану порфиру. Знамење које виде свети Богослов прасликује Премилостиву Покровитељку нашу, пошто се то знамење показало у време када је светом тајновидцу била откривена погибао која прети свој твари: и бише, говори он, севања муња, и гласови, и громови, и тресење земље, и град велики: и знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце (Откр. 11, 19-12, 1).[6] Зашто се овај знак, који прасликује Пречисту Дјеву, не показа пре севања муња, громова, гласова, земљотреса и града, када све стихије још беху мирне, него за време страшне пометње на небу и на земљи? Зато, да се покаже да Преблага Заштитница наша притиче нам у помоћ у најтеже време, када нам прети погибао, и заштићује нас од блеска обманљиве, кратко блистајуће светске таштине, од гласова житејске гордости и сујете, од громова изненадног напада вражијег, од буре страсти, и од града одозго наилазеће на нас казне за грехе. Јер када нас све те невоље притискују, тада се, као велики знак, појављује Брза Помоћница роду хришћанскоме, штитећи нас и закриљујући нас невидљивим заступништвом. Овај знак даде Господ онима који Га се боје, да утекну од лука (Пс. 59, 6); јер у овоме свету ми смо постављени као мета за стрељање. Са свих страна лете стреле на нас: једне од лука видљивих непријатеља, који хитно затежу лук свој и у гордости својој ниподаштавају нас; друге из лука невидљивих непријатеља, да бисмо се жалили како не можемо да подносимо демонско стрељање; неке - од тела нашег које војује против духа; неке - од лука праведног гњева Божјег и претње, као што о томе говори пророк Давид: Ако се не обратите, Бог оштри мач свој, затеже лук свој и наперује га; и запиње смртне стреле, чини стреле своје да пале (Пс. 7, 13-14). Да нас све те стреле не би смртно раниле и да бисмо избегли опасност, нама се даде знак: покров Пречисте и Преблагословене Дјеве. Заштићавани њеним покровом као штитом, ми остајемо неповређени од стрела. Јер наша Заштитница има хиљаде штитова за нашу заштиту, као што јој о томе говори Дух Свети: Врат ти је као кула Давидова; хиљаде штитова висе на њој, све стреле јуначке (Песма над песм. 4, 4).[7]

Некада Давид сазида прекрасну и превисоку кулу између Сиона што стоји на високој гoри ниже Јерусалима који се назива кћерју Сиона.[8] И бејаше та кула између њих као врат између тела и главе, јер висином својом надвишаваше Јерусалим и досезаше до Сиона. На тој кули беху обешени штитови и сва оружја, потребна за рат и одбрану Јерусалима. Дух Свети упоређује Пречисту Дјеву са кулом Давидовом: јер Она, кћи Давидова, посредује између Христа, Главе Цркве, и верних који сачињавају тело Цркве, надвишујући Цркву пошто је ваистину виша од свих чланова њених, а досежући и до Христа као Она која My је дала тело. Она посредује и сада када стоји на ваздуху између неба и земље, између Бога и човека, између подвигоположника Христа и земаљске Цркве, као Давидова кула између Сиона и Јерусалима, начичкана јаким штитовима. Под штитовима пак разумем свемоћне молитве њене за нас Богу, које достојни чуше у време виђења чесног Покрова њеног: јер се Она мољаше са умилењем као Мати Сину своме и Творцу, изговарајући у молитви речи самилосне и свемилостиве, и говорећи: Царе Небесни, прими сваког човека који слави Тебе и призива пресвето име Твоје на сваком месту; - и где се спомиње име Твоје, то место освети; прослави оне који прослављају Тебе и с љубављу почитују мене, Матер Твоју, примајући сваку молитву њихову и завете, и избављајући их од свих невоља и зала.

Такве молитве Пресвете Богородице нису ли штитови који штите Цркву? Заиста су оне неразориви штитови. О њих можемо угасити све распаљене стреле.

Свети Амвросије каже за Давидову кулу[9] да је била саграђена са два разлога: да се заштити град и да се украси. "Давид сагради кулу, вели свети Амвросије, да буде и заштита и украс граду: заштита, јер се са ње надалеко могао угледати непријатељи бити прогнат од града! а украс, јер висином својом надвишује све високе зграде Јерусалима". - Стога, није без разлога упоређена са овом кулом наша Покровитељка, која нам је кула тврђава пред лицем непријатеља, јер нас заиста штити и украшава: штити - када далеко одгони од нас видљиве и невидљиве непријатеље, када заробљенике ослобађа од уза, када мучене од нечистих духова избавља, када утешава жалосне, брани злостављане, храни гладне, посећује болне, када бива пристаниште витланих буром; а украшава нас - покривајући пред Богом срамну голотињу душе наше својим превисоким заслугама као најскупоценијом одећом, и обогаћујући нашу убогост превеликом благодаћу као непотрошивим богатством чини нас благопријатнима у очима Господњим. Украшава нас Пресвета Богомајка - када нас који немамо свадбено рухо покрива својом ризом, те тако за Свевидеће Око чини као невидљивом срамну голотињу душе наше, чега је одискони била праслика земља безоблична и неукрашена по, покривена водама (1 Мојс. 1, 1-2). Јер земља неукрашена и пуста бејаше праслика грешне душе која је погубила своју духовну красоту, лишила себе добрих дела и постала туђа благодати Божје. Воде пак које су покривале неукрашену земљу прасликоваху милосрђе Пресвете Богородице, неисцрпно као море, које се богато излива на све и покрива све. И када се Дух Божји носио над водама, носио се и над земљом, покривеном водама и неукрашенoм, као не видећи њену некрасоту. Ово је тајанствено праoбразовало то да душа, пoкривана премилостивим покровом Дјеве Богородице, ако и не буде украшена врлинама, неће бити лишена благодати Светога Духа, јер покров Пресвете Богородице покрива њену некрасоту, као што је вода покривала неукрашену земљу, и украсиће је благољепијем своје благодати и привући ће к њој Светога Духа. Пречиста Дјева украшава нас када грешне чини праведнима а нечисте чистима, као што о томе говори Анастасије Синаит:[10] "Она волхе чини апостолима и царинике еванђелистима, а блуднице - вредноснијима од девојака. Тако Марију Египћанку[11], некадашњу блудницу, Она учини сада вредноснијом од многах девојака; и Марија, која раније беше тамна и нечиста, сада сија као сунце у Царству Христовом - молитвеним посредовањем Пречисте Дјеве Марије, која је покров и украшење свима који јој прибегавају. Украшава Она и сав духовни Јерусалим, тојест Цркву Христову, која јој на данашњи празник овако пева: О, Ти си чудесно украшење свима вернима, испуњеше пророштава, слава апостола и красота мученикa, похвала девства и предивни покров целоме свету.[12]

На кули Давидовој са штитовима беху све стреле заштитника земље; тако и Пречиста Дјева, та одуховљена кула, има при себи стреле силних, тојест молитве светих који се моле са Њом. Јер се Она јави у храму стојећи у ваздуху не сама него са анђелским војскама и са мноштвом Светих, који је у белим хаљинама побожно окружаваху. Свих тих Светих молитве за нас к Богу јесу као стреле силних које су у стању прогнати све пукове демона. Зна Пречиста Госпођа Богородица да је живот наш на земљи рат: јер против нас ратује враг са свима својима силама; он је кренуо на нас све своје пукове и опколио нас свима својим легионима, по речи псалмопевца: Опколише нас пси многи, чете зликоваца круже око нас; развалише на нас уста своја, као лав који је гладан лова и риче (Пс. 21, 17. 14). Тога ради и Небеска Царица, желећи нам помоћи, крену против врага нашег све Небеске Силе, позва пророке и апостоле, сабра мученике и девственике, сакупи преподобне и праведне, и са њима дође да нам помогне, да нас окружи силном војском, и да нам дa победу над непријатељима: Јер се њоме односе победе, њоме обарају непријатељи".[13] Она дође са анђелским војскама, јер је Она лествица коју Јаков унапред виде, коју окружује мноштво анђела. Спомињући овде Јаковљеву лествицу, неко се може са чуђењем питати: зашто анђели на њој не стајаху мирно, него непрестано узлажаху и силажаху по њој? Но дознавши да је та лествица била праслика Дјеве Марије, по речи црквене песме: "радуј се мосте који на небо преводиш, и лествице висока коју Јаков виде" - он ће схватити зашто анђели на њој не имађаху мира. Јер в молитвах неусипајушчаја Богородица[14] = у молитвама неуспављива Богородица наређује анђелима да заједно с њом непрестано помажу људима: да узлазећи к Богу узносе молитве оних што се моле, а низлазећи - да доносе од Бога људима помоћ и дарове. Та Лествица и сада низведе са собом с неба мноштво анђела, доносећи нам одозго покровитељство и заштиту. Она дође са анђелима, да им заповеди да нас чувају на свима путевима нашим; Она доведе са собом и саборе свих светих да, сатворивши за нас саборно мољење, саборно узнесе и наше грешне молитве к Сину свом и Богу нашем. Међу свима светима који се јавише у храму са Пречистом Дјевом, беху два најодабранија изабраника: свети Јован Претеча, од кога ниједан између рођених од жена није изишао већи (Мат. 11, 11), и свети Јован Богослов, кога љубљаше Исус, који и леже на прси Исусове (Јн. 21, 20). Њих обојицу, као оне који имају велику слободу пред Богом, наша Молитвеница покрену са собом на молитву за нас, да би с њима што пре приволела Бога на милост: јер молитва праведнога много може помоћи (Јак. 5, 20). И стаде Пречиста Дјева између два девственика, као између два херувима, као престо Господа Саваота између серафима, као Мојсије са подигнутим рукама између Аарона и Ора; тада паде адски Амалик са свом тамном влашћу и силом својом.

Тако дакле ми празнујемо покров Пресвете Богародице Дјеве, сећајући се преславног јављања њеног у Влахернској цркви, које виде свети Андреј и Епифаније. Ми празнујемо, благодарећи Покровитељки нашој за такво превелико милосрђе њено, јављено роду хришћанском, и усрдно је молећи да и сада и свагда мислостиво закриљује нас који иштемо њено покровитељство. To чинимо, јер без њеног покрова и заступништва немогуће је живети нама који стално разгневљујемо Бога. Грешећи много, ми падамо под многе казне, по речи псалмопевца: Многе муке има грешник (Пс. 31, 10). И ми бисмо већ пропали због безакоња наших, да нас не закриљује Премилостива Владичица: јер када ова Заступница не би предстојала молећи, ко би нас избавио од толиких беда? ко би нас сачувао до сада слободне? Пророк Исаија саветује: Прикријте се за час, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20). Но где се можемо прикрити од гњева Господњега? У време страдања ми нигде не обретосмо заклона осим једине Владичице света, која кроз уста Духа Светога говори о себи: Ја као магла покрих земљу (Сирах. 24, 3). Стварно, ми се скривамо под покривало Оне која као магла покрива земљу. Но зашто, о Свескупоцена Дјево Богородице, упоређујеш себе са тако ништавном ствари као што је магла? Нема ли Теби сунца, месеца, звезда за упоређење, утолико пре што је о Теби са дивљењем рекао Премудри: Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце? (Песма над песм. 6, 9). А магла какву има лепоту, те се Ти не гадиш упоредити се са њом? Но ево у чему је тајна: магла када се згусне над земљом и покрије је, онда су све звери заштићене од ловаца, јер их нико не може ловити. Зато Пречиста Дјева и назива себе маглом, јер нас скрива од ловаца. А ми грешни, ми смо, по расуђивању светог Златоуста,[15] због своје нечовечности - стока и зверови: угађамо стомаку као медведи, утовљујемо тело као мазге, злопамтљиви смо као камиле, отимамо као вуци, љутимо се као змије, уједамо као скорпије, лукави смо као лисица, отров злобе носимо у себи као аспида. Такве зверове какви смо ми сустижу разни ловци: сустиже нас праведни гњев Божји, кажњавајући нас за рђава дела наша, по речи Светога Писма: Бог је Господ освете (Пс. 93, 1). Постижу нас и безакоња наша, те сваки од нас може рећи: Сустигоше ме безакоња моја, и не могох гледати (Пс. 39, 13). Сустиже нас и невидљиви враг: Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји (Плач Јерем. 3, 10). Сустиже нас и видљиви враг. Он говори: Тераћу, стигнућу, убићу мачем својим, рука ће моја господарити (2 Мојс. 15, 9). - Али, не бојмо се: ми имамо мислену маглу која нас покрива - Пречисту Дјеву Марију. У њу се ми уздамо, к њој прибегавамо; под покривалом њеним ни длака с главе наше неће погинути, само с умиљењем завапимо к њој: покриј нас покровом твојим, Покровитељко наша, Пресвета Дјево: У зло доба закрили нас (Пс. 26, 5). Сви дани живота нашег јадни су, као што некада рече патријарх Јаков: Мало је дана живота мога и зли су били (1 Мојс. 47, 9). Нарочито су јадни они наши дани у које видимо зло, и они у које сами чинимо много зла, сабирајући себи гњев за дан гњева (Рм. 5, 2). Стога сви ови дани наши јадни, О Пресвета Дјево, потребују твој милостиви покров. Покривај нас, закриљуј нас у све дане живота нашег, а нарочито у љути дан када се душа буде разлучивала од тела. Дођи нам у помоћ и закрили нас од ваздушних духова зла поднебесног; а у дан Страшнога суда сакриј нас у тајном скровишту Покрова твога! Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић

ЖИТИЈА СВЕТИХ

1. ОКТОБАР, ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

НАПОМЕНЕ:

1. Влахерна - крај у Цариграду у западном делу града. У време цветања Византијске царевине тај крај био је чувен са својих светиња по целом Истоку. Нарочито је Влахерна била позната по Богородичној цркви, подигнутој од цара Лава I Великог (457 - 474 год.), за чије владавине у њој би 474 године положена риза Пресвете Богородице, пренесена из Палестине. Поред те ризе, ту су у златом окованом ковчегу чувани омофор Пресвете Богородице и део њеног појаса. Под омофором Пресвете Богородице, или тачније мафоријем (грчки: μaφοριον), подразумева се њен убрадач, велико покривало које је Она носила на глави.
2. Лав VI Мудри - царовао од 886. до 912. године.
3. Ово се догодило у првој половини десетога века; при крају живота светог Андреја Јуродивог (†2. окт. 936). У Влахернској цркви налазила се икона Мајке Божје онаква како се Она јавила светом Андреју.
4. Спомен његов празнује се 2. октобра.
5. Жена обучена у сунце (Откр. 12, 1) прасликује Пресвету Богородицу.
6. Под женом, обученом у сунце, подразумева се и Црква, а под сунцем - Господ Исус Христос.
7. Кула Давидова, начичкана победоносним оружјем и штитовима, праобразовала је Пресвету Богородицу.
8. Сион - југозападно брдашце, највеће и најшире од четири брдашца, на којима је изграђен Јерусалим. Јевреји су Сион почитовали као светињу, и првобитно им је служио као верски центар и тврђава Јерусалима. Зато Свето Писмо често назива Јерусалим кћерју Сионовом (Пс. 9, 15; Ис. 1, 8; 67, 11; Јерем. 6, 23; Мт. 21, 5).
9. У Беседи на Псал. 119. - Свети Амвросије Медиолански (Милански, у Италији), знаменити отац Цркве и хришћански писац († 397 г.). Спомен његов Црква празнује 7. децембра.
10. Преподобни Анастасије, игуман Синајске Горе († око 685 год.): "Анагогичка созерцања", књига 8. Спомен његов Црква празнује 20. априла.
11. Спомен њен празнује се 1. априла.
12. Служба Покрову Богородице, на Госп. возвах, стих. 3.
13. Акатист, икос 2.
14. Успеније Пресвете Богородице, кондак.
15. Беседа 3. Антиохијском народу.

Извор: Светосавље

На Михољданске задушнице, 10. октобра 2020. године, протојереј Игор Ивковић, јереј Новак Бојанић и ђакон Вук Јовановић служили су свету Литургију у цркви Светих 40 мученика на Старом зајечарском. За певницом су појали архиђакон Илија Јовановић и ђакон Урош Памучар.

Сабраном народу беседио је отац Новак – Христово васкрсење представља коначну и необориву победу Његовог целокупног учења и Његове богочовечанске личности. Зато је оно темељ хришћанске религије и хришћанског живота.

Након Литургије, Епископ Иларион служио је на Краљевици код Крста парастос невино пострадалим жртвама од комунистичког режима након Другог светског рата.

Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о задушницама, као и благословеном значају заупокојених служби и личних молитава за упокојене.

Црква Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква, узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.

Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице. 

1. Месопусна субота;

2. Субота пред Свету Педесетницу;

3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника);

4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).

У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.”  Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.

Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си ти исти, Спасе наш рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Не морам да постанем „сасвим добра“, ако је то уопште и могуће, да бих заједничарила са Богом. Његов животворни Дух ми дарује живот чак иако грешим. Али Он ми отвара могућност за живот у пуноћи, кориснији, обновљени живот, када се одвратим од тог греха, као што је Бог вољан да „одврати лице своје“ од мојих грехова. У томе је садржан смисао припремног периода пред Велики пост: одвратити се од „лошег“ и обновити „добро“, које такође носим у себи, насупрот лошем. Зато на Западу за време „карневала“ пре почетка поста људи носе костиме, како би показали добру вољу за преображајем, променом.

Иако се изнова саглашавам са својим злом то не спречава Бога да се брине о мени, јер Он је спреман да сиђе до нашег најмрачнијег пакла како би нас обновио, имајући непрестану веру у нас. Такође је вољан и да „одврати своје лице“ од наших грехова, опет и опет, настављајући да ствара кроз нас и међу нама, како бисмо Му се обратили заједно са „безбожницима“.

Нећу да будем обесхрабрена, колико год да сам тренутно у „лошем“ стању, већ желим да прихватим обнову коју Бог нуди. „Дај ми радост спасења Твога,
и Духом владалачким утврди ме.“

монахиња Васа (Ларин)

___________________________

Сваки пут кад паднеш у неки лаки грех, па било то и хиљаду пута на дан, не мучи себе и не губи узалуд време него се одмах понизи и, увидевши своју немоћ, обрати се Богу с надом и завапи Му из дубине срца: „Господе Боже мој, учинио сам то што сам такав те од мене ништа изузев погрешака не треба ни очекивати, ако ми Твоја благодат не помогне. Кајем се што на Твоје старање о мени не одговарам исправним животом, него једнако падам. Опрости и дај ми снаге да Те више не жалостим и да ни у чему не одступам од Твоје воље. Искрено желим да служим Теби и да Ти у свему будем послушан“.

Кад то учиниш не мучи се мишљу да ли је Бог опростио. Господ је близу и чује уздахе слугу Својих. Умири се тим уверењем, а кад се умириш, настави обична занимања као да се с тобом ништа није догодило.

Тако треба да поступаш не само једном, него ако је потребно и по сто пута сваког часа, увек са савршеном надом и слободом као и први пут. Чинећи тако непрекидно ћеш напредовати у духовном животу и ићи стално напред, не губећи узалуд време и труд.

За чување унутрашњег мира у овом случају можеш предузимати и ово: свестан своје недостојности пред Богом, мисли на велике милости које Ти је Он указао. Оживевши тако љубав према Њему, створи у себи расположење да Му благодариш и да Га славиш из дубине душе. Пошто је благодарење и славословљење Бога највиши знак живог савеза с Њим, плод твога пада ће, ако се разумно према њему односиш, бити, с Божјом помоћу, твоје веће уздизање Богу. Ово би требало да запамте они који се одвећ узрујавају и муче због малих погрешака да би увидели колико су слепи у овом случају и како сами себи наносе штету због своје неразумности. Ради њих и дајемо ову последњу поуку која је кључ помоћу кога душа отвара велику духовну ризницу којом се за кратко време можемо обогатити благодаћу Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава са беспочетним Оцем и Светим Духом, сада и свагда и у векове векова. Амин.

Свети Никодим Агиорит

___________________________

Духовна сабрања у конаку капеле Свете Петке и цркве Ружице на Калемегдану настављена су у недељу, 05. фебруара 2017. године. Тема фебруарског циклуса сусрета су „Припремне недеље Великог поста“, а овога пута говорило се на тему „Недеља цариника и фарисеја“. Беседили су старешина ове светиње, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, затим протојереј проф. др Љубивоје Стојановић и примаријус др Анђелка Коларевић, психијатар и психотерапеут.

Радио Слово љубве >>>

У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на преподобног Симона монаха, 7. Октобра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и прво издање емисије "Живе речи". Специјални гост био је Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније. Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић. 

На самом почетку емисије Епископ нишки Арсеније је благословио почетак разговора призивајући молитвено посредништво Преподобног Симона монаха, крај чијег свештеног кивота је духовно стасавао и подвизавао се као студенички пострижник и монах. 

У даљем току владика је казивао о свом богатом животопису од рођења у питомој и плодоносној Војводини, па до избора за Епископа и устоличења у свештени трон епископа нишких. Из сведочанства нашег уваженог госта уочили смо да је целокупан живот  преосвећеног владике Арсенија пратила дивна и благословена нит духовног стасавања уз великог и надасве знаменитог и незаборавног блаженопочившег епископа жичког Хризостома (Столића). 

Епископ Арсеније се са љубављу присетио живота уз епископа Хризостома указујући да је целокупни живот блаженопочившег владике било богослужење и љубав према богослужењу. Према сведочанству Епископа нишког владика Хризостом је до краја свога живота остао светогорац, човек који је своју љубав према литургијском богословљу пројавио импозантним и значајним литургијским издаваштвом које је оставило велики и неизбрисиви траг до наших дана. 

Подсећамо да је на нашој интернет страници доступна емисија посвећена блаженопочившем епископу жичком Хризостому (Столићу). 

Да је монаштво најдивнији украс Цркве Христове, сведоче речи Епископа нишког Арсенија који је указао на значај монаштва као равноангелног живљења. У духу разговора о монаштву владика се присетио међународног симпосиона о женском монаштву, који је 2011. лета Господњег одржан у свештеној жичкој обитељи. Своје казивање о монаштву и монашком подвигу наш гост је указао да је богослужење центар и смисао монашког живота. 

Други део емисије био је посвећен историјату и значају Епархије нишке, древне епархије која у освештаном континуитету сведочи и проповеда Христа Богочовека и љубав Његову. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији нишкој упознао је гледаоце са знаменитостима и великим светињама древне нишке епископије, подсећајући да освештани континуитет ове епархије све нас обавезује да још усрдније наставимо дело знаменитих претходника који су служећи Господу себе уградили у вечност. 

Архипастир Епархије нишке је поделио са нама утиске са недавне посете Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, уз изразе благодарности за све људе који су помогли обнову древних светиња у Куршумлији. Са великом радошћу владика је изразио наду да ће обнова бити настављена, те да ће дрвене куршумлијске светиње бити духовни центар и место постојаног и усрдног молитвеног сабирања. 

Пред крај емисије владика Арсеније је учинио осврт на недавно одржани Фестивал хришћанске културе у Епархији тимочкој. Оваква сабрања су од изузетног значаја, она су литургија после Литургије, она духовно изграђују младе људе. Зато је потребно посебно посветити пажњу и време младим људима, истакао је Епископ нишки Арсеније. 

Ова изузетна емисија која је била надахнута мудрошћу и архипастирском љубављу Његовог Преосвештенства Епископа нишког г Арсенија, закључена је срдачним архипастирским словом овог архијереја који тихо, постојано и ревносно носи омофор архипарског служења Богу и своме роду. 

Приредио: катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Питање великом старцу (Варсануфију): „Молим те, оче и учитељу мој, да се не љутиш на мене због мојих грехова и да ми даш правило у вези тога како да пребивам у псалмопојању, посту и молитви. Реци ми да ли је потребно правити разлику у данима“.

Свети Антоније је рекао: „Када сам седео код једног аве дошла је нека девојка и рекла му: ‘Аво, ја проводим свој живот у посту, једем једном недељно и свакодневно изучавам Стари и Нови Завет.’

Старац је упитао: ‘Је ли за тебе оскудица постала потпуно исто што и изобиље?’

Она је рекла: ‘Не.’

‘Срамота исто што и похвала?’

‘Не.’

‘Непријатељи што и пријатељи?’

‘Не.’

Тада мудри старац рече: ‘Иди, труди се, још ништа немаш.'“

У попразништву Крстовдана, а у смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на свете славне и добропобедне мучнице Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије, 30. Септембра 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је двадесето издање емисије "Живе речи". Специјални гости  емисије били су протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин, секретар Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици и координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, као и протопрезвитер Слободан Лукић, парох црмнички. Уметничка гошћа била је Силвија Ромић, песникиња из Новог Сада, која је у току емисије произнела неколико песама које су проистекле из њеног срца и пера. Модератор и домаћин емисије био је катихета Бранислав Илић.  

Емисија је почела молепствијем о почетку школског рада или, како често кажемо, Призивом Светога Духа пред почетак нове школске и академске године. Према речима проте Мирчете Шљиванчанина који је Молепствије служио у Крипти Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици, је истакао да смо се вечерас једним устима и једним срцем помолили да Дух Свети, својом божанском благодаћу, разгори срца ђака по школама и свим просветним установама, и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога, а за лично и свеопште спасење!

У даљем току саборовања у оквиру овонедељне емисије отац Мирчета је гледаоце упознао са значајем Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, искористивши прилику да истакне труд свих чланова Катихетског одбора и свих вероучитеља који се труде да речју и делом посведоче радост црквеног живота и васпитања. 

Прота Слободан Лукић је указао на важност празника Начала индикта - Црквене нове године, подсећајући да црквени етос подразумева молитву пред почетак сваког богоугодног дела. Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита, истакао је отац Слободан. 

Основна предност веронауке при храмовима је чињеница да деца стасава у окриљу Цркве и Литургије. Предност је и јер су та деца већ чланови Цркве, зато је задатак на вероучитељима да разгоре пламен вере у њиховим срцима, истакао је прота Мирчета говорећи о односу веронауке при храмовима и образовним институцијама. 

Отац Мирчета је у свом излагању истакао да је у Цркви све неодвојиво од Литургије, јер је она срце и центар црквеног постојања и живота. Сама реч катихеза значи поука, та поука долази од Главе Цркве - Господа Христа, чијим истинским телом и крвљу се причешћујемо на Литургији, нагласио је прота и указао да је литургијска катихеза срж веронауке и хришћанског васпитања уопште. 

Будући да се налазимо у попразништву Крстовдана, отац Слободан Лукић је казивао о овом великом празнику уз посебан нагласак да су хришћани позвани и призвани да се одрекну себе и да постојано и са вером целог живота носе крст, ходећи путем који нам је пропутио Господ наш. 

Уз осврт на овогодишњу прославу празника Крстовдана у Саборном храму Христова Васкрсења у Подгорици, секретар наведеног храма је најавио велики сабор и литургијско сабрања којим ће, 7. Октобра предстојати Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а поводом годишњице овог велелепног храма. 

Тема вечершње емисије био је и Православни дјечји сабор који пуне две деценије организује у Митрополији црногорско-приморској, а који ће ове године због тренутне епидемиолошке ситуације бити одражан средином октобра месеца online. 

Пред крај емисије отац Слободан Лукић је говорио о значају богословствовања као живог живота у Цркви. Богословље је подвижничко, црквено, литургијског, али и академско. Не кажемо да треба одбацити академску теологију, али је потребно ставити у прави однос подвижничко и академско богословље, истакао је наш драги гост говорећи о болном раскораку академске и живе теологије. 

Овонедељно издање наше емисије завршено је пастирском поуком протопрезвитера Мирчете Шљиванчанина чије речи су озариле срца многих. 

На техничкој подршци најсрдачније благодаримо нашем брату и пријатељу Срећку Радовићу. 

Приредио: Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота  

Гневите се али не грешите, каже Апостол наводећи стих Псалма (Пс. 4,5). Али затим нам говори да не проводимо дуго времена у стању раздражености, „да не зађе сунце“ у нашем гневу. Тако гнев, који није исто што и непријатељство, представља нешто што може послужити и на корист, иако само на кратко. Зашто и како?

Љутња и гнев сами по себи нису грех, већ пре свега Богом дана „искра“, која је и Њему својствена (в. Мк. 3,5). Она не служи ради злоупотребе у виду (само)деструктивног непријатељства као, рецимо, непосредног напада, насиља или освете, или у посредним видовима типа сарказма, оговарања или пасивног неодобравања. То је пре „сигнал“ и другима и нама самима, који, ако се правилно чита и преноси може бити покретач за плодотворни разговор/размишљање о његовом узроку. А као „плодотворан“ разговор/размишљање подразумевам оно што је истинито и упућено на стварни узрок нашег гнева. Одстрањивању овог узрока може допринети „одбацивање лажи„, које помиње апостол. Одређени начин комуникације нам омогућава да будемо рањиви, као и да откријемо јаку потребу (као и пратећи страх да ће та потреба остати незадовољена), која утиче да осетимо знак за узбуну у виду беспомоћности и љутње. Прочитала сам у чланку једног чувеног психолога да насиље и освета нису искључиво начини испољавања гнева. Они су, у основи, последица неуспеле или неостварене комуникације (заједнице, прим. прев.), било са собом или са другима.

Римски филозоф Лукије Енеј Сенека (4. год. п.н.е. – 65. година н.е.), најславнији филозоф свога времена, толико се озбиљно посветио проблему гнева да је о тој теми написао читаву књигу. Сенека је одбио да гнев види као бесловесни излив (силе) над којим немамо власт. Уместо тога, посматрао га је као филозофски проблем подложан исправљању одговарајућим филозофским аргументима. Сматрао је да гнев извире из појединих схватања света, а проблем са тим схватањима је у томе да су она сувише оптимистична. Живот има неке предвидљиве одлике и ако се љутимо и гневимо због њих значи да гајимо нереална очекивања.

Дакле, ако приметим љутњу код себе, потрудићу се  да пре свега препознам и прихватим то осећање. Затим ћу са искреношћу и смирењем, „одбацујући лаж“,  испитати узроке свог гнева. Бојим ли се губитка контроле у неким односима и околностима? И да ли моји изливи гнева можда прикривају стрепњу стварајући ми привид моћи и успостављања контроле. Ако ми се догоди овако нешто узећу у обзир Божје присуство и појачати веру у Њега, као Оног чија је сва власт. Господе, Ти знаш шта чиниш са свима нама, у Својој милости и благодати. Учинићу прави корак ако заузмем одговарајући, изграђујући став према „сигналима“ свога гнева, у Твојој истини, тако да њима не разгоревам тихе али разарајуће пламичке озлојеђености у свом срцу, нити да тамо „дајем места ђаволу“.

монахиња Васа (Ларин)