Ова преподобномученица Параскева живљаше у време цара Антонина. Она се роди у Риму од хришћанских родитеља Агатона и Политеје који ревносно држаху заповести Господње. Пошто беху бездетни они се непрестано мољаху Господу да им да једно дете. А Господ који твори вољу оних који Га се боје дарова им женско чедо, коме они на светом крштењу дадоше име Параскева, пошто се роди у петак.

 

Од малена посвећена Богу, Параскева би од мајке своје научена хришћанској вери и одгајена у њој. А када се научи књизи, света Параскева стално читаше Свето Писмо. Бавећи се пак много у цркви, она се одаваше светој молитви. Када светој Параскеви умреше родитељи, она све своје имање раздаде сиромасима, па се замонаши. Као монахиња она још са већим жаром ревности проповедаше веру у Христа, јединог истинитог Бога, и многе незнабошце приведе Господу Христу, иако у то време Христова вера беше крваво гоњена од римских власти. Неки злобни Јевреји оптужише свету Параскеву цару Антонину због проповедања забрањене вере, говорећи: једна жена по имену Параскева проповеда Исуса, сина Маријина, кога претци наши распеше.

 

Чувши то, цар нареди да Параскеву доведу пред њега. Посматрајући је, цар би поражен и одушевљен њеном мудрошћу и лепотом. И рече јој: девојко, ако пристанеш на мој предлог и принесеш жртву боговима, постаћеш наследница многих дарова и добара; ако пак не пристанеш, знај, предаћу те на многе муке. – На то светитељка неустрашиве душе одговори цару: Не било тога да се икада одрекнем Христа Бога мога! Јер, као што каже пророк Јеремија, богови који не створише небо и земљу, истребиће се са земље.

 

Запаливши се јарошћу, цар нареди да се усија гвоздени шлем и метне на главу светитељки. То би учињено, но светитељка остаде неповређена, јер је сачува божанска роса. Због овог чуда многи незнабошци тог часа повероваше у Христа. – Затим нареди цар да се велики казан напуни зејтином и смолом, па да то проври на јакој ватри. Када то би урађено, цар баци светитељку у тај казан. Светитељка стајаше усред казана неповређена. Гледајући је тако неповређену, цар јој рече: Параскево, попрскај ме тим зејтином и смолом, да видим да ли пеку. – Светитељка захвати руком зејтина и смоле и баци цару у лице, и овај одмах ослепе. Ослепевши, цар стаде громко запомагати: Смилуј се на мене, слушкињо Бога истинога, па ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Света мученица се помоли Богу и поврати вид цару. Стога поверова у Христа цар и сви телохранитељи његови, и примише свето крштење у име Свете Тројице.

 

Изишавши из Рима, света Параскева прохођаше градове и села проповедајући Еванђеље Господа Христа. Тако дође у један град у коме беше кнез неки Асклипије. Изведена пред њега, она призва име Господа Христа, прекрсти се и изјави да је хришћанка, и објави да је Христос Бог неба и земље. Када то чу, кнез Асклипије се смути, па је посла к једној страшној змији која живљаше изван града у пећини, којој обично бацаху осуђене на смрт да их поједе. Када света мученица дође тамо, змија је угледа, па страховито зашишта, и отворивши уста испусти много дима. А светитељка приближивши се змији рече: „Дође, о звери, гнев Божји на тебе!“ И дунувши на змију она је закрсти. Јекнувши страховито, змија пуче на два дела, и црче. Видевши ово чудо, кнез и сви што беху с њим повероваше у Христа.

 

Отпутовавши одатле, светитељка дође у други неки град, у коме кнезоваше неки кнез Тарасије. Када овај дознаде за светитељку, изведе је преда се на суд. И упита је о вери. Она изјави да је хришћанка и да је Христос истинити Бог. Кнез је због тога баци у један котао пун зејтина, смоле и олова, па нареди те запалише ватру испод котла. Но анђео Господњи сиђе и расхлади котао и све у њему, те тако мученица Христова остаде неповређена. И на многе друге муке стави је овај бездушни тиранин, али не могаде поколебати чврсту веру њену. Стога јој напослетку одсече чесну главу њену, и победоносна душа блажене одлете у вечне обитељи небеске.

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

И поред лошег времена, грмљавине и јаке кише, у навечерје празника свете преподобномученице Параскеве, 8. Августа 2020. Лета Господњег емитовано је уживо из манастира Тумана осмо издање емисије "Живе речи". Гости осме по реду емисије били су архимандрит Димитрије, игуман тумански и јеромонах Петар, сабрат наведене обитељи, са којима је разговарао протопрезвитер Иван Цветковић. Акатист туманским светитељима Зосиму и Јакову читали су јеромонаси Димитрије и Петар, уз саслужење јерођакона Гаврила. 

 

 

Након молитвеног сабрања у окриљу кивота туманских чудотвораца, оци Димитрије и Петар говорили су о овој великој светињи браничевске епархије. На питање како Бог делује и исцељује, отац Димитрије је поучио рекавши да је вера основа свега, па тако и Божијег деловања и чудотворства Божјег према човеку. 

 

Слобода је дар Божји, зато као хришћани требамо да стојимо у слободи којом нас је Христос ослободио, истакао је игуман туманске светиње. 

 

 

Говорећи о чудима и правилном поимању чуда Божјих, отац Петар је указао да свако чудо у овоме веку није коначно, оно је само најава оног чуда које ће се збити у будућем веку, јер ћемо љубављу Божјом на крају сви бити исцељени у сили и слави Божјој. 

 

Истинску веру у Васкрсење као верујући хришћани, као сутелесници Тела Христовог, предокушавамо једино на Литургији која је наше бесцен благо и једини пут спасења, подсетио је отац Димитрије гостујући у емисији "Живе речи". 

 

НАЈАВА ЕМИСИЈЕ ЗА СРЕДУ 12. АВГУСТА ОД 20:30Ч

 

Благодарећи великој љубави Архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, наредна емисија "Живе речи" биће емитована из Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици. Позивамо Вас да узмете учешће у овој емисији и примите благослов велике светиње која сведочи силу и славу Васкрсења, али и силу васкрсења народа Божјег који је устао у праведну одбрану светиња. 

 

 

Као вид наше хришћанске љубави и подршке у наведеној праведној борби за очување светиња и умножења љубави, редакција портала и емисије "Живе речи" донела је одлуку, да емисије које се емитују средом, уживо реализујемо из светиња Митрополије црногорско-приморске. 

 

У навечерје празника светих мученика пребиловачких и доњехерцеговачких, 5. Августа 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је уживо из манастира Савина седмо издање емисије "Живе речи". Гости седме по реду емисије били су јеромонах Макарије, игуман савински, презвитер Шпиро Живковић и монах др Павле Кондић, са којима је разговарао катихета Бранислав Илић. Покровски акатист читали су презвитер Небојша Вуловић и ђакон Драган Видаковић. Музички део емисије умилним појањем украсиле су Марија Видаковић и Анђела Вуловић. 

Прилог васељенског радија Светигора
 

 

На самом почетку емисије после одслуженог акатиста, игуман савински је све благословио и предочио богат историјат ове велике светиње која је украс Боке Которске. Отац Макарије је посебно истакао значај великих светиња: Крста Светога Саве и чудотворне иконе Пресвете Богородице Савинске. 

 

 

Велики оци, Макарије дечански, Јустин и Варнава савински, били су право надахнуће овог издања емисије. Говорећи о својим претходницима отац Макарије је нагласио да су они били неуморни делатници Винограда Господњег, тихи молитвеници, али поврх свега, проповедници и сведоци љубави Божје. 

 

 

 

Гостујући у нашој емисији, монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске и сабрат стањевићке светиње, поделио је са нама сећања на новопрестављеног игумана Андреја из Сланаца надомак Београда, знаменитог монаха који је био део духовне породице са оцима Јустином и Варнавом. Отац Андреј је био део монашке дружине која је стасавала уз блаженопочившег патријарха Павла, истакао је отац Павле и наставио: сила монаштва се пројавила кроз ове знамените људе, и нека би Господ дао да и ми следимо њихов пример и наставимо ту благословену нит.    

 

У наставку отац Макарије је говорио о војничком позиву и монашком призиву, указујући да без послушања, смирења и ослушкивања гласа Божјег нема успеха у животу. 

 

 

Наш гост, отац Шпиро је из пастирског и књижевног погледа говорио о важности читања, особито читања Светог Писма, светоотачке литературе, али и остале литературе која је на наше духовно и интелектуално изграђивање. Читање Светога Писма нам помаже у корачању путем спасења, али и у решавању животних проблема и искушења, истакао је отац Шпиро. 

 

Завршни део емисије био је посвећен значају мисионарења у Цркви Христовој, са посебним нагласком на блаженопочившег епископа браничевског Хризостома и нашег почившег брата Драгог, богомољца и мисионара из Крњева.

 

 

Благодаримо оцу Макарију на указаном гостопримству и духовном укрепљењу које смо задобили!

 

Приредио: Катихета Бранислав Илић

На православним сајтовима ових дана иду дискусије о томе како разним забранама и застрашивањем неуротизирају младе људе у Цркви, између осталог и у вези полних односа.

Хоћу да кажем пар речи, пошто сам и ја имала веома тужну и тешку историју уцрковљавања, и много тога о чему пишем итекако ми је познато и јасно.

Одмах да кажем да ни у ком случају не „нападам на Цркву“, нити имам такву жељу. На емотивном нивоу наравно, све ме то и до сада боли – но, смем да се надам, да бар до неког степена могу да се удаљим и да расуђујем спокојно.

Не треба тражити кривце

Дискусија је бурна но мени се чини да не иде у добром правцу.

Као прво, сви траже кривце и кривицу пребацују једни на друге – или су духвоници лоши, или су уопште „попови“ никакви, или напротив „сама је крива“ или нешто друго. И то је нормално за самог истраумираног човека, док год остаје у простору своје трауме – он ће неизбежно да друге сматра кривим за своју тескобу и биће испуњен разним негативним осећањима према њима. Но, ако се уздигнемо изнад тога – далеко је важније питање: „А како је исправно?“ и „Шта предузети?“.

Као друго, све се на неки начин своди на питање, да ли је телесни однос пре венчања дозвољен или не. Мада проблем уопште није у томе.

У чему је смисао свега тога?

Ево и једна од „пострадалих“ пише непосредно: „Далеко лакше би поднела уздржање, да ми је неко у том моменту објаснио: у сексу нема ништа лоше, у сексуалној привлачности према женику – такође, Господ само хоће да ми, из уважавања према Њему, сачекамо до венчања“.

Схватате? Уопште није реч о том, да свима све буде дозвољено, шта год да пожелe, него усмислу забрана.

Забрана предбрачних односа међу људима, који једно друго воле и намеравају цео живот да проживе заједно, изгледа ирационална. Но у религији (било којој) уопште постоји много ирационалних забрана. То је таква сфера живота. Религија обухвата инструкције како да се односимо према оном што човеку по дефиницији није баш јасно. Немогуће је објаснити, зашто се у четвртак може јести месо, а већ у петак се не сме. Или зашто Јевреј у суботу не сме скоро ништа од оног што у осталим данима не само да сме, него је и нужно да чини.

Но чак и у ирационалним правилима постоји смисао. Ти схваташ, због чега чиниш то и то или се одричеш тога и тога, шта се надаш да ћеш добити на крају. И то шта се надаш добити, теби је заиста толико важно и нужно да ради тога вреди потрпети.

„Вољени Боже опрости“ или „не сме се, зато што се не сме“?

Грех – буквално (на грчком) значи „промашај“.  То што је мимо циља. А циљ у хришћанству – јесте успостављање неких личних односа с Богом, позитивна лична веза са Богом.

Немогуће је промашити ако никуда не циљаш. Или ако циљаш сам не знајући куда циљаш. И немогуће је скренути с пута ако никуда не идеш.

У тим ситуацијама, упоређујући их са сопственим лошим искуством, видим да је младе људе угњетавала не толико тежина или мноштво забрана, колико то што су забране напросто губиле смисао. Тај лични однос са Богом, ради којег има смисла трудити се и тренутно се од нечега одрицати, а понекад, како знамо из историје, издржати мучења, па и живот свој жртвовати – толико је он прекрасан и жељен. То осећање личног контакта, љубави, поверења и безопасности, да када те „Господ нешто проси“ – за тебе није проблем испунити Његову прозбу, чак ако баш и не разумеш, чему она.

И показује се да „осовина“ недостаје. И сва правила, оцене и забране, од почетка нанизане на ту осовину, претварају се из комплексног здања – у гомилу бесмислених цигли, које почињу да се расипају и падају по нашим главама.

Зашто се не сме? Просто зато што се не сме! Није дозвољено. Грех је, велики грех. Ммм…, ако већ забрањују, онда је то вероватно нешто лоше. Да, тачно, сигурно је то ужасна гадост! А сви ти што тако раде су – последњи клошари!.. Али, да наставимо о неурозама.

Између „беспрекорног добра“ и „таме најкрајње“ у животу постоји још 100500 варијанти и скоро су све имају везе са умећем, правовременошћу, осмишљавањем и, шире говорећи, са општим (главним) правцем у животу и с постављеним циљевима. Плес – је прекрасна ствар, али не на сахранама. Телећи гулаш уопште није лош, но „грех“ је за оног ко је тренутно на дјети. Или напротив: тући људе је углавном лоше, но ако их бијеш да би заштитио жену од насилника – радиш исправну ствар. И тако даље…

Да не говоримо о тома да у моралном систему хришћанства сам човек просто не може да постане „рђав“ због оног што ради. То је велико откриће хришћанства: да је човек нешто више од својих спољашњих пројава, да се може „мрзети грех, но волети грешник“. Чак и они савршено јавни и једнозначани неваљалци – убице, разбојници, џелати – не сматрају се потпуно презреним него остају вољена, мада заблудела, Божја деца. И на крају се могу променити – чак ако су им шансе 1:1000.

У описаним случајевима (као и у мом сопственом опиту) све то некуда ишчезава.

Зашто се не сме грешити? А, ђаво ће га знати… Зато што се не сме. Да не би отишли у ад. Да не би постали ЛОШИ (то је већ чисто неуротичка тема). Ако се Бог овде уопште и појављује, онда је то у дефиницијама типа: „Зато што твоји греси вређају Бога“ (тј. Он, као депутат Милонов, загледа вама у постељу и у мозак у потрази за оним чиме ће се увредити?), или још оргигиналније: „Зато што сваким својим грехом ти поново распињеш Христа“. Прекрасна мисао која, по мени, прадставља директан пут ка самоубиству. Ако ствари већ тако стоје онда је боље распети Христа једанпут и са тим заувек завршити, него Га „сецкати на комаде“.

Једном речју, Бог се у том систему претвара или у жестоког прогониоца и џелата, или у мамицу – манипулаторку, која терорише „малог неваљалка“ причама о том како јој је он цео живот упропастио.

Због чега се и приближавати таквоме Богу, шта уопште и радити са њим – постаје сасвим нејасно. Човек губи веру и напушта Цркву.

Неуротици у Цркви

Кажу да је то чисто неуротички начин прихватања забрана. Да се здрав човек просто неће фиксирати ни на забране, ни на те негативне обрасце – он ће се некако сам разабрати, сам ће према свему формирати здрав однос и тада ће код њега све бити у реду.

Шта на то рећи? Да, у Цркву долазе и неуротици, између осталих. Црква није узалуд названа лечилиштем, које је потребно не здравима, него болеснима. Не желим да се неко увреди, но за веру ће се, посебно у раној младости, далеко пре самостално заинтересовати – човек с танким нервима, рањив, са неким душевним тешкоћама, него весео, самоуверен и безбрижан мангуп.

Али то све спада у тражење кривца. „А, он је већ био неуротик – значи ми нисмо криви!“ Но ако је болестан човек дошао у болницу, а тамо се његово стање видно погоршало и одатле је изашао много болеснији него што је био – ту нешто сигурно није како треба. Можемо се подсетити и јеванђелске приче о једној заблуделој овци, ради које пастир оставља 99 „нормалних“. Мада би могао спокојно да каже: „Ко је терао тамо? Она је просто неуротик!“ И то би било прихваћено.

Окривити духовника за све мени се такође чини удаљавањем од теме. Он је често просто „ради по инструкцији“. Долази млада особа у узрасту највеће хиперсексуалности, жали се на блудна искушења – шта са тим радити? Све како је и прописано – рећи: „Да, то је озбиљно и опасно искушење, моли се, пости, снажи се, не предај се ни по коју цену“.

Шта је требало чинити?

Проблем није у томе што он тада говори нешто погрешно него у томе што ни он нити било ко други из окружења није приметио нити рекао оно главно.

Нису приметили (овде ћу опет да говорим из свог сопственог опита), да те личне везе са Богом и свега што из тога следује, код „духовног чада“ нема или је она веома слаба. Особа је често од самог почетка, пре обраћања духовнику, већ неуротизирана, изнурена и смућена разним забранама, осуђивањима и другом негатвном реториком, која се на њу сипала са свих страна – и то не само у сфери полности. Да је превише фокусирана на себе, на самоосуђивање и унилно истраживање својих грехова. А то је далеко већи проблем, него „блудна страст“, која је у даном случају, по свему судећи, сведочила само о њеној хетеросексуалности, физичком здрављу и о томе, да је на самом делу време да се ступи у брак.

Није јој требало дати „разрешење на секс“! То она није ни желела, није ни тражила, она је прекрасно знала, да „није дозвољено“, највероватније би је то и уплашило и одбило.

Обратите пажњу на то да је пред тобом човек, психички још очигледно незрео, и са њим нешто није како треба (то се обично лако види и споља). Требало је разабрати се и видети у чему је проблем. Са неколико ауторитетних речи га ослободити од наметљивог самоједства и (настраног, прим. прир.) размишљања о сопственој ништавности, њему својственим речником, да то самодејство у ствари и јесте грех.

Пребацити његову пажњу са себе… за почетак макар на ближње. На оне којима је горе него њему, којима је потребна његова помоћ и поред кога би могао да се не осећа као „последњи олош“, него као цењен и поребан. Извести га, ако је потребно, узевши га за руку из тог његовог маленог, трулог света слепљеног из гордости, егоцентризма и унинија – и управити га туда где ће моћи да се потруди у тимском раду, кроз који ће се код њега појавити истински догађаји у животу и реалан морални избор – уопште, тамо где ће моћи да сазри и да се научи узимати одговорност на себе. Успут ће мање времена остати за непримерене фантазије.

Проблем система

Моје мишљење је да не треба кривити духовника за оно што он није учинио. Он као прво није дипломирани психолог, а као друго, таквих девојака и дечака код њега долази много, и ко ће са сваким посебно да разматра ту тему.

То није проблем „лошег духовника“. То је проблем система… како да кажем… С једне стране, заиста обиље оштро негативне, неуротизирајуће реторике, у којој се човек изображава као нека смрдљива твар, апсолутно све што ради – или је грех, или је под силним подозрењем; и иза наизглед лепих епитета потпуно се губи одговор на питање „а чему све то?“. С друге стране – спасење (у смислу сусрета с Богом, проналажења духовног мира итд.) се при том претвара у дело „самих утопљеника“. Ако си нормалан, успећеш! Ево, погледај, и ја сам успела! Треба само размишљати својом главом, бити смео и упоран, себи наћи духовника… Потребан је преображај.

Ни у ком случају (још једном понављам) ја „не нападам на Цркву“ и не покушавам „да јој дајем савете са стране“. Несрећа је и у томе што за мене то уопште није „са стране“. То је оно што је у своје време мој живот много искварило.

Просто, када ме људи раздражено питају, „а како је исправно?“… ето, покушала сам да одговорим, како је исправно.

Ја сада знам, шта је требало говорити и чинити са мном – двадесетогодишњом. Нажалост, тада то нисам знала и сама то нисам могла да учиним.

Још једном: са моје тачке гледишта, уоште није реч о томе да се да „благослов за разврат“. У крајњој мери, мени у то време то није било нужно. Реч је о пажњи и интересовању за оно што происходи с младим човеком. И о томе, да му се заиста помогне да живи духовним животом, а не окружити га праћкама са свих страна и пратити, да не учини нешто погрешно.

Без Бога све те праћке немају смисла.

Наталија Холмогорова

Познај себе

 

Ново издање емисије "Живе речи", која се реализује архипастирском бригом и благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког Г. др Давида, на програму "Живе речи ТВ" из манастира Савина биће уживо емитована у среду 5. августа 2020. Лета Господњег од 20:30ч.  

 

Aкатист Покрову Пресвете Богородице читаће презвитер Шпиро Живковић уз саслужење ђакона Драгана Видаковића. Специјални гост биће јеромонах Макарије, игуман манастира Савина. Музички део емисије умилним појањем улепшаће Марија Видаковић и Анђела Вуловић. 

 

Модератор емисије је катихета Бранислав Илић. 

Скоро све што постоји у нама (треба исправити). Грех воли пуну власт. Ако у срцу постоји љубави за њега, онда већ осваја цело срце и свег човека покрива својом злом и штетном силом. За грешног човека и човечанство се може исто рећи: „Од пете до главе нема ништа здрава“ (Исаија, 1,6). У ово ће се свако лако уверити ако продре унутар грешног срца. Тамо ће видети у корену семе зла, видеће основне побуде за грех, као и то у чему се испољава (показује).

Семе сваког моралног зла је самољубље. Оно је на самом дну срца. Човек би према назначењу своме требало да заборавља на себе у свом животу и делатности – требало би да живи само за Бога и људе. Освећујући своју делатност њеним узношењем, као благодарне жртве, Богу Спаситељу, требало би да је сву употреби на корист ближњих и да њима даје све шта год да добије од Штедродавца Бога. Једно овде не бива без другог: не може се волети Бог без љубави према ближњима, нити се ближњи могу волети без љубави према Богу, – исто као што и волећи Бога и ближње није могуће не жртвовати себе слави Божјој и благу ближњих. Али када се човек мишљу, срцем и жељом окреће од Бога, а тиме и од ближњих, онда се природно зауставља само на себи, – себе поставља за средиште према коме све усмерава, не штедећи ни Божанске уставе (законе), ни добро ближњих.

Ето корена греха! Ето семена свег моралног зла! Дубоко се оно крије у унутрашњости срца. Али ширећи се и смештајући се све ближе површини срца, ово семе из њега ниче у три облика, као у виду три стабла испуњена његовом силом, његовим животом: каосамоузношење, користољубље и љубав према уживањима. Прво приморава човека да говори у срцу своме: „Ко је као ја?“ ; друго: „Свиме хоћу да завладам!“; треће: „Желим да живим ради свог задовољства!“

„Које као ја!?“ Која душа није у себи осећала овакав покрет? Да се узносе мислено над другима могу не само они који су природно надарени високим савршенствима, или су својим трудом успели да учине нешто важно и општекорисно. Самоузношење је присутно у свим узрастима, звањима и стањима; оно прати човека кроз све умне и моралне степене усавршавања; оно се не покорава никаквим спољашњим односима, и макар да човек живи сам, непознат и далек за друге, он је увек и свуда отворен за искушење – преузношење. Откако је у срце примио прво ласкање змије: „Бићете као богови“, од тада је почео да се уздиже над свима, као Бог, почео је да се издиже изнад оне црте на коју су га поставили природа и друштво, ово је општа болест свих и сваког. Чини се, шта има ту опасно кад уживам у мисли да сам изнад једног, другог, трећег? Али погледајте само колико зла и мрачних побуда произилази из ове безначајне за нас мисли! Онај који се мишљу и срцем узноси над свима, ако и предузима нешто, чини то не према гласу разума и савести, не према саветима мудрих, или према речи Божјој, већ према својим схватањима, зато што он тако жели: он је својевољан; – ако остварује започето, све очекује само од себе: он је самоуверен, сапоуздан; када оствари, све приписује себи, те је зато охол, горд, себичан, незахвалан; постављајући се према другима, жели да се свуда и у свему испуњава његова воља, да се све покреће на његов миг руком: он је властољубив и склон насиљу; постављајући друге у однос према себи, он не може да трпи њихов утицај, ма колико скроман био: презрив је и непокоран; наилазећи на кршење своје воље постаје бесан, када га увреде, постаје осветољубив; жуди за чашћу и славом, када има снажан карактер; лицемеран је и сујетан када је слабе душе, дрзак, својеглав, охол, склон свађама, када је низак. Ето у каквим се видовима јавља самоузношење, ето колико грешних покрета дугује њему за своје постојање! Једва да постоји неко ко може себе да не изобличава због овог или оног.

„Хоћу да све буде моје“, помишља користољубиви – и ето друге гране коренитог моралног зла. Најприметније се показује овде дух самољубља. Оно, као само лично, овде делује: користољубивац неће рећи ни речи, начинити ни корак, ни покрет, а да за њега одатле не проистиче некаква корист. Тако је код њега све прорачунато, тако је све уређено, све се тако одвија да и време, и место, и ствари, и лица – све што додирује његова рука и мисао – носи у његову ризницу себи сродан данак. Лична корист, интерес – то је основна опруга која свуда и свагда доводи до брзог кретања читаво његово биће, и после њеног активирања он је спреман да све претвори у средство за своје циљеве: тражиће највише степене достојанства и части, ако му то доноси корист, узеће и најтежу дужност, само ако од тога има већу добит од других, определиће се за све послове, неће ни јести, ни пити, само да стекне своју корист. Он је или користољубив, или грамзив, или шкрт, и тек под јаким утицајем сујете може да воли величанственост и раскошност. Његова својина му је дража од самог себе, од људи и Божанских правила. Душа његова као да је прогутана стварима и не живи свој живот, већ живот ствари. Ето силе и области друге гране злог семена – самољубља! И ко нема некаквих ствари с којима му је толико болно да се растане као да губи само срце, као да се растаје са срећом?

„Желим да живим ради свог задовољства“, говори заробљеник плоти и живи ради свог задовољства. Душа му се губи у телу и чулима. О небу, духовним потребама, о захтевима савести и дуга он не размишља, не жели и чак не може да размишља (Римљ., 8,7). Њему су познате само различите врсте уживања; једино с њима он и уме да се опходи, говори о њима и размишља. Колико је блага на земљи, колико потреба у његовом телу, колико области пуних задовољстава за онога ко се предао чулности, и за сваку од њих се код њега ствара посебна наклоност. Отуд – сластољубље, прождрљивост, размаженост, кицоштво, лењост, разблудност – наклоности чија је снага једнака снази закона природе који гуши слободу. Ако буде удовољавао укусу, – постаје сластољубац; игра боја ће га научити кицоштву, разноврсност звукова – многословљу; потреба за храном води преједању; потреба за самоочувањем – лењости; друге потребе – разблудности. Будући у живој вези с природом преко тела, онај ко је душевно предан телу пије из ње задовољства кроз онолико канала колико тело његово има одвода, а заједно са уживањима он усисава у себе и исконски дух природе – дух механичког присилног деловања. Стога, што неко више има уживања, то је тешњи круг његове слободе, а ко је предан свим уживањима, тај је, може се рећи, потпуно поробљен оковима плоти.

Félix Bracquemond – Les Fleurs du Mal

Ето како се шири у нама зло од малог, скоро неприметног семена. На дну срца, како смо приметили, лежи семе зла – самољубље; из њега излазе три огранка зла пуна његове силе – три његова вида: самоузношење, користољубивост, чулност, а ова три рађају већ небројено мноштво страсти и порочних склоности; као што се на дрвету главно стабло разгранава на мноштво грана и огранака, тако се и у нама образује цело дрво зла које, пустивши корен у срцу, излази напоље и покрива све што нас окружује. Може се рећи да овакво дрво постоји у свакоме чије срце макар и мало воли грех, – само с том разликом што се код једнога потпуније открива једна, а код другог друга његова страна.

Који је разлог што га ми углавном не примећујемо у себи и често држимо у мислима или у слуху, и не стидећи се говоримо: „Па шта сам то урадио? Шта је ту лоше? Узрок овоме је веома природан, и он је нови пород греха који у нама живи.“ Не примећујемо зато што не можемо. То нам не дозвољава грех: он је веома лукав и опрезан. Непокривено дрво зла које смо насликали могло би, приказавши се пред очима ума, да одбије од себе свакога; зато се оно одева у лишће да би прикрило своју ругобу, и прикрива је тако да душа у којој расте ово дрво не може да уочи не само корен и стабло, већ ни гране. Ова одећа од лишћа су у ствари расејаност и многобрижност.Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижни нема ни тренутак слободан. Један не може, други нема када – да примети оно што се дешава унутра. Одмах након буђења из сна њихова душа одмах излази напоље, и код првога одлази у свет маштања, а код другог се погружава у море тобоже потребних послова. Садашњост за њих не постоји, што у ствари и карактерише сву њихову делатност. Један радије живи у свету који је сам створио, а стварног се дотиче само делимично, случајно, површно; други је и мишљу и срцем сав у будућности. Сваки посао жури да заврши што је могуће пре, да би приступио следећем; почиње други и већ жури ка трећем; садашњим су му заузете само руке, ноге, језик и остало, – а мисао му је сва устремљена у будућност. Како онда с таквим унутрашњим покретима да примети шта се крије у срцу?

Али грех се не задовољава само овим покривачем од лишћа: кроз њега се још увек некако може продрети, лишће може померити ветар несрећа и унутрашњих потреса савести и разоткрити ружноћу греха који се испод њега крије: зато грех сам од себе ствара некакав непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у који спушта своје дрво с његовим лишћем. Овај покров се образује од незнања, безосећајности и небриге. Не знамо за опасност која нам прети, те је зато и не осећамо; не осећамо, стога се и предајемо безбрижности. И шта год да предузмемо да бисмо уразумили оваквог грешника, све је узалуд.

Он је дубоко скривен у греху, као у мору. Ако производите изнад воде што јаче звуке можете – онај у води ништа неће чути. Ако покушате да покренете на било који начин лењивог грешника, он се нимало неће пореметити. Ако му опишете његово сопствено стање, он ће рећи: то нисам ја. Ако му предочите крајњу опасност од које није далеко, он ће вас уверавати да се то њега не тиче: ако га будите из сна, он се неће постидети да каже: ја радим. Толико је чврст покров којим грех скрива себе од очију онога киме господари!

То је у општим цртама оно што морамо да изменимо код себе, то је широко поприште деловања у светом подвигу самоисправљања! Треба скинути покров са греха – истерати из душе безбрижност, безосећајност, самољубље, расејаност и многобрижност; потребно је одсећи његове гране – све порочне страсти и склоности; на крају треба ископати са самим кореном, истерати самољубивост самопожртвованошћу. То није нимало лак и једноставан посао! Греховна нечистота коју смо описали не покрива душу као прашина коју може да отресе лак покрет ветра. Не, она је продрла у само наше биће, срасла с њим у једну целину, постала његов део; зато је ослобађање од ње исто што и одсецање себе од себе, исто што и вађење ока, сечење руке. Уосталом, ова потешкоћа не треба да нас растужује, већ да нас побуђује на деловање. Онај који искрено жели спасење не гледа на препреке; оне га чине још бодријим, одлучним да приступи и ревносно отпочне спасоносно дело самоисправљања.

Како се обавља ово дело? Од чега почети, како наставити, шта даље, који је развој уопште унутрашњег самоисправљања. Људско срце је дубоко; како сазнати шта се у њему дешава, а још више шта у њему треба да се дешава у случају одређених околности. Свако има свој карактер, своје расположење, своје страсти, склоности, навике. Свако, дакле, треба да има и свој развој унутрашњег самоисправљања; један за све није могуће утврдити. Самоисправљање није ствар хладног закључивања, већ живог и ревносног деловања које се одвија дубоко у срцу. Хришћанство је тајна не само у основи, већ и у додацима. Поступак његовог образовања у срцу је сличан путу кроз скривени и замршени подземни тунел. Ономе који се реши да ступи на тај пут ће рећи: ево пута, и он креће већ сам. „Ко се, дакле, може спасти“, рећи ће неко, сагледавајући све тешкоће самоисправљања? – Одговарамо одговором Спаситеља на слично питање: „Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“ (Матеј, 19, 25-26). Онај ко је решио да води хришћански живот кроз Св. Тајне добија благодат Духа која просвећује, укрепљује и теши. Пребивајући нераздвојно с њим, она га води за све време опасног земаљског странствовања на најпремудрији и најсмотренији начин. И ко се може надати да ће сам извршити исправљање свог срца? – Зар у овом светом делу може ико да очекује успех од помоћи човека и људског умећа? Чујте шта говори Господ: „И покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших: и даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тијела вашега, и даћу вам срие месно. И дух свој метнућу у вас“ (Језек. 36, 25-27). Све је од Господа. Њему и предајемо себе – изложићемо Његовом благодатном дејству себе као нечисту и ружну мешавину, да би од нас створио, као уметник и творац, – добре сасуде часне, – створења веома добра. Са своје стране ми можемо само да покажемо Богу искрену жељу за самоисправљањем и потпуну спремност да се покоримо његовим захтевима. Шта се дешава с оним кога посети благодат Господња, како га она води путем очишћења у стање чистоте и непорочности, то је Спаситељ приказао у причи о блудном сину.

Најпре благодат поучава човека како да разоткрије и скине са себе покрове: јер како да приступи послу, ако не види шта треба да ради? Ово деловање скида с очију ума заслепљеност, срцу се враћа осећај, и воља се буди из успављујуће безбрижности. Уједно душа нехотице зауставља пажњу на себи и усредсређује се ка унутра: туга и страх, преносећи душу у загробни свет, пред престо суда, одвајају је од света и предочавају јој други, виши, вечни предмет. Обнажено дрво греха стоји сада пред очима ума грешника, у свој ругобној нагости, и сада већ – не као свој род – рађа самоосуђивање, покрива стидом, пали осудом и грижом савести. Зрак милосрђа Божјег у смиреној души рађа топлину умилења и измамљује потоке суза покајања; обилне непрестане сузе са самим кореном на крају избацују из срца цело дрво греха. Тако се све одвија. Човек сада стоји на чистој земљи непорочности и ревнује за свето благочешће.

Кратко и лако изгледа самоисправљање када се опише; али није тако кратко, а још мање лако у стварности. Разнолике су наше потребе: разнолика су и заштитничка деловања благодати у нама: једнога она прима одмах у блажени мир, изоводи у област духа, гаји и милује (услађује); другога дугим тумарањем (странпутицама) искушава и после разноврсних странствовања одводи тамо, као уморног и намученог путника. „Јер иако у почетку води путем кривудавим, нагони га стегом на тјескобу и дрхтавицу, мучи га стегом својом док се не могне у њ поуздати, искушава га заповиједима својим, а на крају ће га привести правом путу и открити му своје тајне“ (Сир. 4,18,19,20).

Пожуримо у овај благодатни мир, у место весеља духовног, у сама скривена недра Божанског деловања и освећења. Тешко је! Али шта има без тешкоћа? Откако је проклета за човека земља у делима својим, човек у зноју лица свога прибавља за себе благо телесно, а утолико пре духовно. Али зато колико је на крају утехе у задобијеном.„Жена кад рађа трпи муку“, али од радости због рођеног детета заборавља све пређашње муке (Јован. 16,21). „Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити“ (Римљ. 8, 18), открити се и овде у духу, и тамо, у целом нашем бићу. И шта још нарочито може да нам послужи као утеха? То што труд самоисправљања није толико тежак у стварности како нам се то чини на први поглед. Он изгледа необухватан само са стране, само док га не започнемо. И овде, као и у обичним пословима све зависи од одушевљења с којим приступамо послу. Питајте било ког истински делатног човека о тежини посла и он ће вам рећи да његове послове могу да броје и мере само други, а за њега их нема, он их не примећује. Одушевљење, покрећући брзо све његове снаге, гута све немире, издиже га изнад свих препрека, и окружен непријатностима – он иде као по равном и широком путу. Исто је тако у делу спасења – тесан је пут ка царству, тешким се чини јарам Христов, али само дотле док смо ми још увек изван, док се премишљамо и промишљамо развој новог живота. Али када се створи у срцу спасоносна одлучност, она доноси и одушевљење за добро делање. Одушевљени следбеник Христов иде за Њим, радујући се и благосиљајући јарам од Њега примљен. Са стране ће видети његов труд, муку и срдитост, а он као пред Срцезналцем на глас пред свима исповеда да он и сви њему слични живе – „као незнани и познати, као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све посједују“ (2 Кор. 6,9-10). Питаћете где наћи такво одушевљење?

Молићемо се и молитва вере ће спустити овај божански огањ. Молићемо се за одушевљење, за одлучност и буђење из греховног сна. „Јер нам је сада спасење ближе… Ноћ поодмаче, а дан се приближи“ (Римљ. 13,12). „Јер Бог који рече да из таме засија свјетлост, Он засија у срцима нашим ради просвјетљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2 Кор. 4, 6); „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога“ (Римљ. 15,13).

Преузето из књиге „Живети за вечност – шта је духовни живот и како га стећи?“

Поезија на грчком значи стварање, а стваралац поитис, односно поета. Творац универзума – највећи Поета. Стварање, али не било како, већ стварање хармонично – склад, лепота, доброта – космичко тројство.
Да би човек био творац – поета, да би из себе могао да изнесе лепоту и доброту, он мора да има обезбеђене услове за сазревање таквог једног плода.
Потребно је иницијално мировање, акумулација, сазревање, кристализација, умовање, молитва, созерцање. Из те акумулације – зрења, када се наврши време, долази до изливања енергије лепоте и доброте

Пулс живота
Ноћ – дан
Зима – пролеће
Рађање – умирање
Крштење – опело
***
Мировање – делатност
Ћутање – реч
Дијастола – систола
Сан – будност
Размишљање – стварање
Молитва – васкрсење

Када је човек у непрестаном кретању, брзини, хипер-активности, радохолизму – он не може и нема услова за стварање склада, лепоте и доброте.

Када смо у непрестаној журби и претераном раду, и тада нешто стварамо и градимо, оно у себи носи печат тог немира и несклада, често и нелепоте, односно ругобе и зла.

Морамо бити довољно зрели, свесни, одлучни и храбри да кажемо себи, стоп – стани сада и посвети се себи, својој души, своме бићу, свом животу. А не животу послодавца, газде, друштва, државе, глобалног центрипеталног ковитлаца који нас прво сабије, па сломи, исиса, а онда избаци далеко од центра, као истрошеног и непотребног.

Но, оваква држава и ово постмодерно и постхумано друштво, и захуктала, незасита и суперегоистична заједница, тој се нашој одлуци огорчено противи. Не дозвољава нам да јој се отмемо из гвозденог загрљаја и отровних чељусти, јер се та псеудо заједница храни нашом животном енергијом, и не жели да нас се лиши чак ни на само пар часова дневно. То чини на многе разрађене начине , углавном кроз уцене и претње сваке врсте.

Овај свет, са својом захукталошћу и завитланошћу, са својим лажним сластима и отровним страстима, са својим перфидним завођењем, има врло прецизно разрађен систем. Систем како да нас држи подјармљене као робове, а да ми мислимо да смо господари, да мислимо да смо газде, а да смо у ствари слуге, да мислимо да смо богови, а уствари смо луциферова недоношчад.

Међутим, да би наш живот био као поезија и ми били као поете, било чиме да се бавимо, ми морамо, чак по цену губитка и неких назови социјалних олакшица и бенефиција, да покажемо духовну храброст и одлучну борбу за личносну слободу.

Тада ће наш живот бити као најлепше стварање, и биће и игра и уметност и радост. Та наша слобода не сме бити злоупотребљена на нову ужурбану забаву и узнемирење духа, већ на понирање у тајне дубине нашег бића, и на откривање тамошње лепоте и потресне величанствености живота као Божијег дара.

Ми морамо пливати узводно. Низводно је лако, али река је у том правцу све шира, спорија, млака, нечиста и мутна. А узводно је теже, но, у том правцу, ка извору, река је све свежија, чистија, пенушавија и на све већој висини где се лако дише, док се на самом извору коначно не напијемо живе воде.

Пливајмо узводно.

 

Фејсбук страница манастира Рибница

Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење.

 

У празничном прилогу прочитајте:

 

Катихета Бранислав Илић: Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог

 

Житије и чудеса Светог славног Пророка Илије

 

Свети Пајсије Светогорац о пророцима

 

Преподобни отац Јустин Ћелијски: Беседа на празник Светог Пророка Илије

 

Патријарх Иринеј: Беседа на празник Светог Пророка Илије

 

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Светог Пророка Илије

 

Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Беседа на празник Светог Пророка Илије

 

Епископ др Атанасије: Беседа на празник Светог Пророка Илије

 

Архимандрит Тимотеј: Беседа на празник Светог Пророка Илије

 

Презвитер др Оливер Суботић: Беседа на празник Светог Пророка Илије

 

Презвитер Горан Димић: Беседа на празник Светог Пророка Илије

 

Презвитер Ђорђе Стојисављевић: Беседа на празник Светог Пророка Илије

 

Катихета Данило Михајловић: Старозаветни Пророци

 

Радио Беседа: Свети Пророци

 

Радио Светигора: Свети пророк Илија - Илиндан

 

 

 

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, Свети Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији.

 

Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља, као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм сиријскоме Богу Ваалу и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина, прорече Ахаву да ће му пси крв лизати, и Језавељи да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече.

 

 

На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану; и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити да сузбије силу Антихристову (Откровење Јованово 11).

 

 

Синоћ нас је Господ сабрао око кивота Светог Василија да узнесемо молитве и напојимо се са живог извора благодатне љубави Божје, која се богато излива из моштију Светог Василија Острошког.  Емисија је била једно велико чудо, јер смо сви у срцима осетили само љубав Божју и спонтаност, те да све води и руководи Свети Василије који нас је као молитвени домаћин сабрао око свога кивота.  Дај Боже да се оваква сабрања никад не прекину, већ да постану саставни део нашег наслађивања са извора вечне и непролазне речи Божје.

 

Живе речи ТВ: "Где Бог хоће побеђује се поредак природе" - Велики благослов острошке светиње

 

 

Након емисије која је уживо емитована из острошке светиње, добили смо многа писана сведочанства и утиске које у својим срцима носе, како учесници ове чудесне емисије, тако и више хиљада благочестивих хришћана који су молитвено и са пуном пажњом пратили емисију "Живе речи". 

 

Сва сведочанства и сви утисци могу се обухватити и саобразити са истином коју су готово сви и осетили и исказали: да је Свети Василије Острошки као молитвени домаћин ове чудесне емисије био надахнитељ и руководитељ, како би ово богоугодно дело послужило свима нама на духовно укрепљење и узрастање у светотајинском и световрлинском животу. 

 

Тихо из дубине своје душе усудићемо се да кажемо: Велики си Господе и чудесна дела Твоја која твориш кроз светог Василија који је пројавио чудо приликом реализације емисије која се речима не може описати, јер где Бог хоће побеђује се поредак природе. 

 

Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега!

Предговор руском издању

Писац ове књиге, Паладије, рођен је у Галатији. Током неколико Година путује по разним областима Египта, а затим је отишао у Палестину. Након тога долази у Витанију, где је рукоположен за епископа Хеленопоља. Био је пријатељ са светим Јованом Златоустим, кога је штитио од напада, те је због тога и сам био принуђен да се скрива једанаест месеци у једној усамљеној келији пред прогонитељима. Након тога одлази у Рим. Пе­риод Паладијевих путовања, како можемо видети из садржине самог дела, односи се на време од 388. до 404. године.

У току својих путовања, Паладије веома пажљиво прикупља сведо­чанства о животу блажених мушкараца и жена, а сабрана сведочанства је записао ради побуђивања ревности код оних који желе да следују за светим Оцима ради задобијања Царства небеског.

Ова књига је написана по жељи једног, тада познатог човека, који је при императорском двору заузимао веома важну дужност. Име тог човека је Лавс те је због тога што је она њему посвећена, и само дело доби­ло данашњи назив (το Λαυσαικον- Historia Lausaica).

Сократ (Схоластик), у четвртој књизи своје „Историје Цркве“ кратко казује о египатским оцима, а онима који желе да се подробније упознају са њима он препоручује књигу коју је наиисао Паладије: „Ко жели да зна, како су они (оци египатске пустиње) живели, штa су чинили, шта су говорили на корист онима који су их слушали, а такође и о томе како су им се повиновале звери, то може прочитати у књизи коју је написао монах Паладије, ученик Евагрија. У тој књизи он је подробно изложио сведочанства о тим подвижницима, а такође казује и о женама које су у подвижништву исте као и монаси, о којима је већ речено…“

О важности овог дела казује и то да је Црква одредила да се оно чита то­ком свете Четрдесетнице, о чему казује и Типик: „У остале дане Четрдесетнице (осим суботе и недеље) на сваком јутрењу читају се четири читања: два су из дела светог Јефрема, а два су из Лавсаика…“ (погл. „Типик“, Москва, 1838. лист 19)

---

Предговор писца

У овој књизи описано је добродетељно подвижништво као и врлински живот блажених и светих Отаца, монаха и пустињских отшелника, са жељом да се потакну на ревност они који желе истински живот Царства Божијег. У овој књизи су такође описани и подвизи жена – старица, славних богољубивих матера, које су чистом и савршеном душом издржале у подвигу, а што треба да буде свима за пример, нарочито као пример љубави према Го­споду за оне који желе да буду украшени венцем чистоте и благочестивости.

Ова књига је настала по жељи једног дивног човека, који је веома учен а по нарави је тих. Он је побожног срца а душе богољубиве. Он је увек спреман да помогне онима који су у невољи, те је због тога и уздигнут на највиши положај, испред многих учених људи. Α тај човек, он је у свему, несумљиво, чуван силом Духа Божијег. Управо је такав човек који нам поручи да пишемо ову књигу, или, да будемо још искренији, он је подстакао наш лењи ум на созерцавање узвишених ствари и на подражавање подвижничких врлина светих и бесмртних Отаца наших, који свој век проведоше у богоугодном животу и великом телесном подвигу. И ми, пошто смо описали животе ових неустрашивих и непобедивих бораца, посласмо ову књигу том човеку са изображењем очевидних врлина и добродетељи свакога од ових угодника Божјих. А човек који је изразио ту богоугодну и узвишену жељу је Лавс, који је, по вољи Божијој, постављен за чувара наше побожне и благочестиве царевине. Ја, који сам нешколован у изражавању, и као неко ко је тек ступио на пут богопознања, и који сам недостојан да описујем духовне подвиге и живот светих Отаца, уплаших се веома важне поруке, која превазилази моје могућности, и не хтедох да је примим, јер она такође захтева и светску мудрост а надасве духовно разумевање. Али, веома ценећи добродетељну ревност коју има човек који нас је потакао на ово дело, а плашсћи се да не будем подвргнут опасности због непослушности, ја приписах промислу Божијем ову благородну поруку, и пошто употребих заиста силно старање око свега, пристуних на тај подвиг. Али, ја сам најчешће кратко описивао, и то само највеће подвиге и чудеса угодника Божјих. И не само славних подвижника који су живели богоугодним животом, него и блажених и благородних жена које су такође живеле у узорном, хришћанском животу. Био сам удостојен да својим очима видим и неке од тих људи, а за небески начин живота оних који су се већ усавршили на пољу побожности, сазнао сам од богоносних подвижника Христових. Брижљивошћу која приличи мом побожном циљу, пешке сам обишао многе градове и села, пештере и пустињска обитавалишта светих мо­наха. Неке сам речи написао након што сам лично видео, а друге по казивањима светих Отаца. Изнео сам на видело у овој књизи подвиге великих људи и жена који су са надом у Господа, савладали своју природу (страсти). И сада шаљем ову књигу теби, чије уши воле да чују божанске речи, теби, исти­нски и христољубиви слуго Божји, Лавсе, који си понос најбољих и богољубивих подвижника, и који си украс благочестивог и богољубивог царства. Ја сам, краткоћом која ми је својствена, поменуо и описао подвижнике Христовс, и мушкарце и жене. Од небројених и веома узвишених подвига, описао сам само неке од светитеља, наглашавајући у већини случајева порекло, град и место у коме се подвизавају. Исто тако поменуо сам и оне мушкарце и жене који су досегли до највишег степена добродетељи, али су се, због сујете и гордости, стрмоглавили у најдубљу провалију, на само дно пакла; и узвишена подвижништва, која су толико много жељена и у силном напору задобијена уншптили су за трептај ока гордошћу и обманом. Али, благодаћу Христа нашег, и провиђањем светих Отаца, уз немерљиво саучесништво духовне љубави, они беху извучени из ђавољих замки, и по молитвама светих, вратише се ранијем животу у добродетељи.

---

Писмо Лавсу, написано руком епископа Паладија

Похваљујем твоју жељу и заиста заслужујеш да ово своје писмо започнем са похвалом. Јер док сви трче за сујетним стварима, од којих уистину немају никакве користи, ти сабираш књиге и желиш да учиш. Једино сведржитељу Господу Богу није потребно учити се, јер је Он самобитан, и другога пре Њега не беше, а свим осталим створеним бићима потребно је да уче, јер су ство­рена и саздана. Први анђеоски чинови имају за учитеља свевишњу Тројицу; други се пак уче од првих, а трећи од других, и тако редом, све до последњих Они који су саврешенији у знању и у добродетељи, они то знање предају онима који су мање упућени у то знање. А они, који мисле да им нису потребни учитељи, они пате од болести незнања, које је мати за гордост, и стога се не покоравају онима који из љубави желе да их уче. Таквим људима на путу погибељи претходе демони који су управо због гордости отпали од небеског живота, и лете по ваздуху, јер и они одбацише небеске учитеље. Али, учење се не састоји само у речима и дефиницијама, јер такво учење (знање) имају и најгори људи, него у похвалним особинама карактера: добродушност, неустрашивост, негневљивост, смелост, која и речи чини пламеном огњеним. Када не би било тако, зар би Учитељ рекао својим ученицима: „Научите се од мене, jep ja сам кротак и смирен срцем“ (Мт. 11,29). Господ своје апостоле није учио красноречивошћу, него благом нарави, и никога није изобличио осим оних који мрзе учење и учитеље. Зато душа која следује за Христом треба или сама да изучи оно што не зна, или да друге научи ономе шта је научила. Уколико она не чини ни једно ни друго, онда она болује од не­разумности. Почетак отпадништва је засићење учењем и презирање учења онога за чим свагда чезне богољубива душа. Опрости, и буди здрав; а што је најважније, нека ти Бог подари познање Христово.

Преузми књигу (pdf)>>>