Посебне пажње достојна је чињеница да су многи трезвоумни оци свесни реалности, али и снаге несвесног. Као истински духовни људи, који су се жртвовали у испитивању дубина душе, они знају да гледају не само „појавно“, него и „непојавно“. Њихов напор, дакле, не ограничава се само на испитивање онога што делује на површини душе. Они улазе у њене понорне дубине и гледају да уз њихову помоћ схвате оно што се дешава на површини. Зато су у положају да познају несвесну активност душе. Тако су вековима пре оних психолога који су нагласили огромни значај несвесног, они открили, разуме се – у општим цртама, постојање оног мрачног и невидљивог душевног света који, као да постоји испод површине свесне душе, често њоме управља и то на пресудан начин.

Искуство многих трезвоумних отаца показало им је да се многе помисли појављују у уму и мишљењу савршено произвољно и својевољно. Дакле, „умни“ рат не води се само на светлу свеснога. Јер да је тако, сваки би трезвоумни отац могао да зна порекло „Египћана“, т.ј. лукавих помисли и жеља, и да се упусти у борбу са њима и пре него што оне уђу у ум и утврде се у њему. Али реалност подвижничког живота сведочи да духовни борац често бива изненада освојен. Пре него и схвати како се то догодило, он осети да су њиме овладале лукаве помисли. Зато монах Герман са чуђењем пита авву Мојсеја, који је зналац духовних ствари. „Откуда се то дешава? Јер често а да ми то нећемо, додијавају лукаве помисли и тако да ми готово не знамо, покраду нас, улазећи кришом и неосетно; тако да не само да их је немогуће спречити, него их је често тешко и познати“. Јасно је да то питање, пуно недоумице, представља признавање реалности несвесног.

Али многи трезвоумни оци свесни су и снаге несвесног. Примедбе неких Отаца у вези са тим заиста изазивају дивљење, будући да се може успоставити њихов однос са најновијим увидима дубинске психологије. На пример, Нил Подвижник, ученик Јована Златоустог, одлично познаје, т.ј. управо колико и савремени психолози, процес психолошког феномена потискивања и зна за снагу несвесног које се у њему пројављује. Говорећи о притискању страсти, он каже следеће:

„Мада страсти и не додијавају непрестано, ако не нађу прилику за покрет, ипак кришом узмичу и сазревају, користећи време да ојачају; и као што непрестано гажена земља, макар га и имала, не рађа трње, јер гажење омета природу, корење ипак дубоко у њој остаје, па ће изнићи када време допусти, тако и страсти које су стално ометане постају јаче; а пошто се притаје, нападну са великом снагом, скривајући велику опасност по оне који су их занемарили на почетку боја, и објаве рат“.

У овом Ниловом случају имамо све познате стадијуме потискивања неке емоције, како их управо одређује савремена дубинска психологија. Реч је, пре свега, о несвесном потискивању („које кришом узмичу“). Нека емоција, коју свесно из било којег разлога не може нормално да усвоји, одбацује се и потискује у несвесно. Али сваки потискивани душевни догађај стиче независност и самосталност, чинећи неконтролисану и слободно (комплексно) дејствујућу душевну силу. У том случају, оно што насрће из несвесног омета свесни душевни живот, светећи се на неки начин, како каже Јунг, за потискивање. Тако се сваки потиснути душевни догађај оснажује или, како каже свети Нил, „додатно утврђује“. А ако је реч о потискиваним страстима, оне „постају јаче“ и тако „нападају са великом снагом“.

Та констатација светога Нила о страсти која потискивањем стиче снагу сугерише, сагласно горе реченом, исправно суочавање са страшћу. Дакле, да би се избегло да се страст оснажи, после свесног или несвесног потискивања, намеће се свесно суочавање и борба са њом. Тај општи психотерапеутски принцип чини основу савремене психотерапеутске науке која, путем напора да пацијент освести своје потиснуте душевне садржаје који делују у виду комплекса, настоји да васпостави његово душевно здравље (наравно методама потпуно различитим од оних које препоручују Оци, и са последицама које мало–помало постају погубне; нап. прир). Управо овај принцип трезвоумни оци добро познају. Класичан је у том смислу пример, који наводи свети Касијан Римљанин. Он казује следеће:

„Пошто сам остао мало времена у пустињи, почела је да ме узнемирава лењост и поверих се њему и рекох како ме је претходнога дана страшно узнемирила лењост и да сам страшно занемоћао, а да је се нисам ослободио док нисам отишао и поверио се ави Павлу. А ава Мојсеј ми је на то одговорио и рекао: ‘Храбро, ниси је се ослободио, него си јој се вероватније предао као роб и слуга; и знај да ће сада да те снажније напада као онога који је побегао из битке, ако се убудуће не будеш постарао да је стрпљењем и молитвом и рукодељем победиш’“.

Отуда је јасно да му „најопитнији“ ава Мојсеј, као искусни зналац комплексног деловања потиснутих душевних садржаја, одбацујући кроз бежање, тј. потискивање, борбу са страшћу, препоручује свесно суочавање путем трпљења, молитве и рукодеља. На тај начин, како учи и савремена дубинска психологија, јамчи се постепено и природно усвајање непријатних душевних садржаја и избегава њихово одбацивање у несвесно, чиме се изазива њихово деловање у виду комплекса. Конкретно када је реч о страстима, са њима се ефикасније и успешније води борба када се човек са њима суочи хладнокрвно „лицем у лице“, него када избегава да призна њихову снагу и размере, просто их потискујући само одрицањем од задовољства. Осим овога последњег, што чини само негативни аспект борбе, углавном се захтева позитивно свесно суочавање ради њиховога искорењивања у трпљењу, молитви и делатном подвигу.

Свесно суочавање, међутим, са непријатним или у сваком случају недопустивим душевним садржајима повлачи за собом, што је и природно, самоиспитивање или ‘психоанализу‘ онога који жели да их се ослободи. То посебно препоручује Евагрије Монах:

„Када неки непријатељ дође и рани те, а ти хоћеш да, како је писано, окренеш мач у срце његово, поступи како ти кажемо. Разложи сам себи помисао коју је убацио, шта је, из чега се састоји и шта је то што мучи ум… И када то све испиташ, помисао ће ишчезнути, разложена на то што је, побећи ће од тебе демон када се тим знањем твој разум подигне у висине“.

А на другом месту каже:

„Пошто се у време искушења догоди да се ум смути и да не види шта се тачно дешава, након што демон одступи ово нека буде: седи и сам са собом сети се шта се догодило, откуда си кренуо и куда си ишао, на ком месту те је ухватио демон блуда или туге или гнева и како је потом било. Све то испитај и предај памћењу, да би када опет дође могао да га обличиш. Запамти и место где се крије и онда ћеш моћи да га пратиш.“

У оба цитата, Евагрије наглашава потребу за ‘психоанализом’ (за анализом душевних смутњи; нап. прир), за успешнијим суочавањем за демонским нападима. А та ‘психоанализа’ има за циљ да освести цео догађај напада. Прво је потребно освестити стадијуме напада, а затим да се у свести сачува цео догађај сагрешења, било да је реализован или не. Јасно, та препоручена ‘психоанализа‘ није ограничена само на оно што се тиче демонског прилога, него се сугерише да треба да обухвати и субјективне душевне претпоставке тога што се анализира. Тако се, иначе, остварује оно самопознање које је неопходно за систематски и ефикасни обрачун са страстима.

То што је у овом одељку изложено, дакле, јасно показује да трезвоумни оци признају реалност и снагу несвесног. Тако се и по њима, било да то јасно исказују или тек сугеришу на основу онога што уопштено говоре о духовној борби, душевно устројство човека не састоји само из познатих функција и душевних сила. Осим њих, постоји и несвесна душевна област која чини битан саставни део човекове душе, будући да је њен утицај на свесно неретко пресудан.

Јован Корнаракис

Извор: Духовна терапија

Униније је изнемоглост душе. Изнемогла душа, пак, немајући оно што јој је својствено по природи, губи храбру истрајност пред искушењима.

Оно што је храна за здраво тело, то је искушење за храбру душу.
Северни ветар храни растиње, а искушења крепе трпељивост душе.

Монах је у унинију брз за служење, сматрајући га заповешћу којом задовољава своју жељу.

Монах који лута је као осушена пустињска грана. Он ће за кратко поседети у келији, да би се опет упутио било где.

Од унинија лечи трпељивост и истрајност на свом делу, са сваким самопринуђивањем из страха Божијег.

На сваком делу определи себи меру и не остављај га све док је не испуниш. Такође, моли се разумно и упорно, па ће дух унинија побећи од тебе.

Као што наш спољашњи човек ради својим рукама како не би друге обременио, тако нека и наш унутрашњи човек ради (на свом послу) како не би допустио да му се ум обремени помислима. Јер, помисли задају свој посао души уколико је нађу слободном од помисли по Богу.

Трпљење, благодушност и љубав су благодарни и у невољама, а униније, лагодност и самољубље се радују спокојном животу.

Добротољубље, том 2 (О осам духова зла)

Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Верујући људи се могу поделити у две категорије:

 - На људе који имају веру, али су мртви по духу: њихова вера је без дела. Онисе уздају у  себе.

 - На истинске  хришћане  –  живе  удове  Цркве,  који  испуњавају  Христове заповести, који воле Бога и ближњег и који чине дела милосрђа.

Ови хришћани се могу поделити на две категорије:

а) на оне који духовно расту;

б) на оне који се налазе у стању “заглибљености”.

Заустављен раст у духовном смислу јесте знак духовног неуспеха или духовног умирања.

Свети оци су говорили: “Једна душа која тражи савршенство је у очима Господа драгоценија од хиљаде душа које не теже ка преображају свог срца.” Због тога је за хришћанску душу веома опасно заустављање на путу усавршавања. Самоувереност и задовољство  својим поступцима потичу  од  непознавања  своје  душе,  што  је  веома опасно, јер води ка окорелости.

Архимандрит Јован Крестјанкин пише: “Нека хришћанина приликом успињања на гору Божију не смућују “спотицања” и “падови”.

Добро је да човек има мудре духовне руководиоце.

У свим пословима својим као светилник користи руководство савести.

Кад је прекинуо Своје видљиво и непосредно општење с човеком Господ га није напустио већ га и даље стално учи и уразумљује. Он му је дао нарочиту способност, да на известан начин скривено чује Његов глас кроз глас своје савести.  Овај глас је веома потребан, и човек лако може да изгуби способност да га чује.

Грехови  који  се  понављају  смањују  нашу  пријемчивост  за  слушање  гласа савести. Кад човек не престаје да чини грехове и кад се за њих не каје, глас савести у потпуности замире. Глас савести чујемо кад пажљиво проверавамо стање свог срца: да ли у њему владају спокој, мир и тишина? Да нема узнемирености? Да ли је оно у миру са свим људима? Уколико није, треба тражити узрок онога што је смутило срце. И кад је узрок (тј. грех) пронађен човек одмах пред Господом своју савест треба да очисти покајањем.

Савест нема везе с разумом логике, она не зависи од овог разума.

Савест није само наш разобличитељ. Она је и наш судија, како у овом, тако и у будућем веку.

Свети Јован Златоусти пише: “Нема, заиста нема међу људима ниједног толико увек будног судије као што је наша савест.”

Савест је “Божанска искра”, без које не бисмо могли да се спасимо.

Прп. Исак Сирин пише: “Ако можеш да се оправдаш сам у себи, у својој души, немој се трудити да тражиш друго оправдање.”

Ево  због чега нам Господ у Својој причи о  супарнику,  који  је наша савест, заповеда да се с њим миримо што је пре могуће – “док си још на путу с њим” (Мт. 5,25).

Човек треба само пажљиво да ослушкује унутрашњи глас у тишини осамљености после молитве. Уколико му нешто није јасно треба да се моли и тада ће Господ увек открити Своју вољу онима који желе да Га слушају, ономе ко Његов у вољу ставља изнад свега.  Кад Господ нешто жели да измени у одлукама хришћанина у његовим осећањима наступа узнемиреност, нејасност. У души која се очистила од страсти и која се навикла на непрестану молитву овај дух је толико истанчан да стално прима глас Божји.

Исто се дешава с пастирима који ревнују за благодат свештенства која им је од Бога дата. Због тога када они поучавају своју духовну децу њиховим устима говори Сам Господ.

Прекомерно копање по себи је већ болест…

Схиигуман Сава Псково-Печерски

Иако се у молитви „Оче наш“ две хиљаде година молимо да нам не дође искушење, оно нам, ипак, неминовно стиже, рекло би се, подједнаком јачином у младости, када смо у средњем добу, као и у старости.

Св. Марко Подвижник у својим „Похвалама о духовном закону“, када је реч о исходиштуискушења, очевидно да се најпре одлучује за она која долазе од нас самих, ми бисмо данас рекли, не само од наше свести већ, чешће и болније, од пространства нашег неупознатог несвесног живота. Овакво опитно искуство Подвижника Марка, потврђује данас и савремена психологија, психопатологија и психотерапија. Људима је најлакше и најзгодније да физичке, душевне и духовне невоље које их сналазе, припишу другим људима (познатим „механизмом одбране“ који се назива „пројекција“), док су побожни људи, једноставније психичке структуре, склони да у већини искушења виде демонски утицај. Има међу овима, додуше, и појединих који Богу додељују улогу онога који искушава, заборављајући опомену Јаковљеву, из његове посланице (1, 13):

Али и онда када послушамо св. Марка, као и већину других хришћанских светитеља и подвижника кроз векове, да искушења примимо као да су наша а не туђа, што значи да не гледамо „трн у оку брата свога“ док не сагледамо и не извадимо „брвно из свога ока“, није нимало лако докучити одакле нам долазе искушења из нас самих. Да ли су скривени извори искушења незалечене ране из детињства, из младалачког доба, или потичу од неке озледе душевне природе која нас је снашла у зрелом добу живота? Да ли су узроци наших искушења препознати или непрепознати конфликти који нас годинама муче а који долазе од нашег емотивно поремећеног односа са нашом најближом околином (родитељи, брачни партнери, деца, блиска родбина, суседи)? Да ли су то можда наше страсти којима нисмо овладали (склоност блуду, лажи, зависти, лакомости, пушењу, алкохолу итд.)? Нису ли узрочници животних искушења наши греси, откривени и неоткривени, и то неокајани греси? Не заборавимо да је и препознат, и нарочито непрепознат (несвесни) грех, сталан „жалац у месо“ нашег духовног, душевног и телесног бића и да нас тај грех (или греси) оштећује на духовном пољу (удаљујући нас од вере и Бога), душевном (чинећи нас незадовољним, мрзовољним и зловољним), али и телесном пољу (проузрокујући нам соматске, тачније, психосоматске болести).

Имајмо увек на уму да и када живимо релативно честим и моралним животом, искушења опет долазе на нас ако смо као хришћани довољно будни и увек приправни на борбу са злом у нама и ван нас разумећемо једном да су искушења потребна, да без њих не бисмо све боље и дубље упознавали себе, а онда и чистили себе од увек довољно преосталог талога нечистоте у нама. На крају, још смо и благодарни Богу што нас искушења спречавају да се успавамо у опасном осећању задовољства собом. „Посматрајмо пажљиво“, вели св. Јован Лествичник, „да ли је наша савест престала да нас оптужује, не због наше чистоте, него зато што смо огрезли у злу“. Тако сазнајемо од св. Јована Лествичника оно исто што нам и св. Марко Подвижник поручује када пише да је „савест природна књига. Ко њу марљиво и делатно чита, тај опитно прима божанску помоћ“, сазнајемо, наиме, да и наша савест, која тражи од нас да се увек изнова преиспитујемо, није ли у нама негде скровито остао да траје неки неокајани грех, може да нам приуготови такву животну прилику која ће нам у први мах изгледати као искушење, али ћемо, потом, када препознамо одакле то искушење долази, бити благодарни што нас је савест још једном опоменула и тако нам помогла да наставимо једном започети, а ни нашом смрћу завршени пут обожења.

У другом делу, од аутора овог чланка изабраног афоризма св. Марка Подвижника, препоручује се успешан лек против искушења, лек за који смо већ могли да претпоставимо да је неизбежан а и користан исправљач и то у току читавог нашег живота. Овај јединствени лек, према Св. Марку, познат и другим светим оцима раног хришћанства, а приспео све до великог немачког песника Фридриха Шилера (1759-1805) гласи:

Збиља, благо оном човеку коме је „Бог помоћник“, јер се овакав подвиг може постићи само уз Божију помоћ.

Позната нам је сложеност појма срца у православном богословљу и у православној монашкој пракси. Док огромна већина људи различитих раса, народа и вера, практично у току целог живота доживљава, јаче или слабије, сукоб у душевно-духовном животу између осећања и разума, дајући предност час једном, час другом, блажена хармонија хришћанског бића, која се огледа у благости, смерности и богобојажљивости, сведочи о чудесном измирењу емоција и разума, сједињених у срцу човековом као духовном средишту осећања, мишљења и воље. Познати процес обожења човека „до мере и раста висине Христове“, управо подразумева или обухвата срце као орган љубави, али тек онда када оно почиње да куца „унисоно“ (једозвучно) са срцем Христове љубави. Све док се оваквом блаженом једногласју не приближимо или, што је много жалосније, када се од њега, пошто смо га уз Божију помоћ једном постигли удаљимо, преостаје нам, ако смо стварно хришћани, једини савет св. Марка – да трпимо оно што нас задеси.

Владета Јеротић

из књиге „Свети Марко Подвижник и други огледи“,
издање Ars Libri, Београд, 1998.

Негде између 49. и 52. године после Христовог рођења, како у 17. глави „Дела апостолских“ сведочи Апостол Лука, Апостол Павле се сусреће са Атињанима. Тај сусрет догодио се на Ареопагу где је Апостол Павле полемисао са атинским философима: стоицима, епикурејцима и новопитагорејцима и где им је проповедао Христа. У том разговору, како сматра Лубардић, зачета је хришћанска философија.

Преузми звучни запис (Радио Светигора) >>>