Тишина је некада, на различите начине, била саставни део осамљивања. Данас је одсуство тишине то које свет чини све празнијим и изолованијим. Њени извори су нападнути и опустошени. Машина наставља свој глобални марш, а тишина се своди на све уже појасеве у које још није продрла бука.

Цивилизација је завера буке, која треба да обавије нелагодну тишину. Велики љубитељ тишине, Витгенштајн, био је свестан значаја њеног губитка. Бучна садашњост је доба све краћих интервала пажње, ерозије критичког мишљења и све мање способности за дубоко проживљена искуства. Тишину је, као и таму, све теже пронаћи; али, мисли и дух вапе за њиховом подршком.

Наравно, има различитих врста тишине. На пример, ту је изнуђена или добровољна тишина страха, туге, послушности или завере (као у слогану из кампање за борбу против СИДЕ, „Ћутање = Смрт“), што су често повезана стања. И природа се прогресивно ућуткује, као што је то показала Рејчел Карсон у својој пророчкој књизи Silent Spring(Rachel Carson, 1962; сматра се да ширење еколошке свести и покрета почиње с том књигом; нап. прев.). Али, природу је немогуће потпуно ућуткати, што је можда разлог зашто неки сматрају да је треба уништити. „На делу је пригушивање природе, што обухвата и нашу природу“, закључио је Хајдегер.[1] Зато треба допустити тишини да проговори, управо као тишина. Најзад, она и даље често говори гласније од речи.

Нема ослобођења људи, без избављења природе, а тишина је обавезни део тог покушаја. Велика тишина свемира изазива немо дивљење, над којим је медитирао и Лукреције, негде у I веку пре нове ере: „Пре свега, замислите се над чистом, јасном бојом неба и над свиме што оно обухвата: звездама, расутим свуда, над месецом и сунцем, у њиховом неупоредивом сјају. Када би се сви ти предмети данас указали нама смртницима по први пут, ако би нам искрсли пред очима неочекивано и изненада, на шта бисмо могли указати као на чудесније од те целине, чије постојање људска машта можда не би ни покушавала да схвати?“[2]

Доле на земљи, природу испуњава тишина. Годишња доба се смењују у њеном ритму; ноћу, она обавија планету, иако данас у много мањој мери него некада. Неки делови природе подсећају на велике басене тишине. Опис Макса Пикарда звучи као права поезија: „Шума подсећа на велики извор тишине, из којег она истиче у танком, спором млазу и испуњава ваздух својом блиставошћу. Планине, језера, поља и небеса, као да само чекају на неки знак да би излили своју огромну тишину на све те бучне ствари у градовима људи.“[3]

Тишина није само „одсуство нечег другог“.[4] Тачније, наше тежње се окрећу ка тој димензији, ка њеним асоцијацијама и последицама. Иза захтева за обновом тишине налази се жеља за новим почетком на плану перцепције и културе.

Зен подучава да се „тишина никада не мења“.[5] Али, можда ћемо постићи бољи увид ако се окренемо од генерализујуће измештености касног модернитета. Нема сумње да је тишина културно условљена и да се зато доживљава на различите начине. Ипак, као што тврди Пикард, она нас суочава с „првобитним бићем свега што постоји“,[6] тако што нам ствари открива директно и непосредно. Тишина је примарни сусрет бића са самим собом; она је тако повезана са сфером постанка.

У индустријски заснованој техносфери, Машина је скоро успела да протера смиреност. Требало би написати посебну „природну историју“ тишине као угрожене врсте. Модернитет заглушује. Бука, као и технологија, не сме да узмакне ни корак – што никада и не чини.

Према Пикарду, ништа није толико променило људски карактер као губитак тишине.[7] Торо је тишину сматрао „неприкосновеним азилом“, незаменљивим уточиштем, које се мора одбранити.[8] Тишина је неопходна брана надирању звука. Манипулативна масовна култура зазире од ње и гледа је са одстојања, као на облик отпора, управо зато што не припада овом свету. Много тога се још увек може чути у позадини коју пружа тишина; то утире пут аутономији и машти.

„Чула се отварају у тишини“, писао је Жан-Лик Нанси.[9] Њој треба прићи као саставном делу света и осетити је целим телом, у најтишем средишту бића. Она може да осветли нашу телесност, што квалитативно одудара од жига машине, који тако одлучно настоји да нас измести из тела. Тишина нам може пружити велику подршку у ослобађању од„информатичке зависности“, која хара овим друштвом.[10] Она ослобађа простор у којем можемо доћи к себи, до тога да уопште схватимо шта заиста јесмо. С њом можемо осетити праву дубину света, у овом све тањем и једноличнијем технопејсажу.

Сведочанства о односу филозофије према тишини углавном су суморна и могу послужити као још једна илустрација њеног општег неуспеха. Сократ је у тишини видео област бесмисленог, док је Аристотел тврдио како ћутање извире из охолости.[11] Ипак, Раул Мортли је приметио „велико незадовољство речима“, али и „све веће присуство језика тишине“ у класичној Грчкој.[12]

Много касније, Паскал је изразио свој ужас над „ћутањем универзума“,[13] док је Хегел био чврсто уверен да је оно што се не може изрећи напросто неистинито, да је тишина слабост која мора бити превазиђена. Шопенхауер и Ниче били су међу онима који су наглашавали неопходност осамљивања, чиме су одступали од непријатеља тишине, као што је био Хегел.

Добар пример је и познати коментар Одисејеве авантуре са Сиренама (из ХомеровеОдисеје), Хоркхајмера и Адорна. По њима, Сирене су покушале да скрену Одисеја с његовог пута, као што Ерос покушава да спречи напредовање репресивне цивилизације. Опет, Кафка је сматрао да би тишина била много заводљивије искушење од песме Сирена.[14]

„Феноменологија почиње у тишини“, писао је Херберт Шпиглберг.[15] Стављање појава или предмета испред идејних конструкција, њена је основна претпоставка. Или, као што је то говорио Хајдегер, постоји мисао много дубља и строжија од оне концептуалне, која делом обухвата и примордијалну везу између тишине и разумевања.[16]

Постмодернизам, а посебно Дерида, оспорава све ширу свест о недовољности језика и тврди, на пример, да провалије тишине унутар дискурса представљају озбиљне препреке за значење и моћ. Тачније, Дерида снажно осуђује „насиље примитивне и прелогичке тишине“ и проглашава је за нихилистичког непријатеља мисли.[17] Та жестока аверзија добро илуструје Деридину глувоћу за присутност и узвишеност, као и претњу коју у тишини виде они којима је симболичко све. Витгенштајн је добро осећао да постоји нешто што претходи свему изрецивом и што остаје неизрециво. То је смисао познате завршне тезе из његовог Tractatus Logico-Philosophicus: „О ономе о чему се не може говорити, треба ћутати.“[18]

Да ли се тишини може прићи и размишљати о њој без постваривања, овде и сада? Мислим да у њој треба видети канал који подстиче мисао, основну претпоставку њеног развоја. Тишина може бити и димензија страха, туге, чак и лудила и самоубиства. У ствари, тишину је заиста тешко постварити, замрзнути је у нешто неживо. Стварност с којом се суочавамо понекад је нема; да ли у томе треба видети показатељ дубине још увек присутне тишине? Можда је чуђење, немо и дубоко, оно питање које пружа најбољи одговор.

„Тишина је тако прецизна“, рекао је једном Марк Родко и та реченица ме је прогањала годинама.[19] Сувише често нарушавамо тишину, само зато да би смо нагласили неки детаљ који блокира осећај за целину, чији смо део и свест о томе како је све уништавамо. Негде на Антарктику, у зиму 1933, Ричард Бирд је записао у свој дневник: „Кренуо сам у редовну шетњу око 4 поподне… Зауставио сам се да ослушнем тишину… Дан се гасио, рађала се ноћ – али, у великом миру. На делу су били неизмерни процеси и силе космоса, хармонични и бешумни.“[20] Колико тога се открива у тишини од дубина и тајни живе природе? И Ени Дилар на диван начин одговара буци: „У неком тренутку кажем шуми, мору, планинама, свету, ’Спремна сам. Сада ћу су стати и бити потпуно мирна.’ Избацујеш све из себе и само чекаш, ослушкујеш.“[21]

Пут кроз тишину не води само до природе. Сиоран указује на тајне које крије ћутање ствари: „Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини.“[22] У књизи The Body’s Recollection of Being, Дејвид Мајкл Левин нас саветује да „научимо како да размишљамо телом… и у тишини ослушкујемо телесно проживљена искуства.“[23] У сфери међуљудских односа, ћутање је често плод саосећања и знак да смо схваћени, без речи – и то много дубље него уз њихову помоћ.

Амерички урођеници су изгледа одувек придавали велики значај тишини и директном искуству. У њиховим културама ћутање је, по правилу, знак поштовања и скромности. Оно се налази и у средишту Потраге за визијом, периода у којем се појединац осамљује, гладује и зближава са земљом, да би открио свој животни пут и сврху. Норман Холенди, из народа Инуит, тврди да тихо стање смирености, звано инуинактук, доноси много бољи увид него сневање.[24] Урођенички исцелитељи су често наглашавали значај тишине као подршке мировању и нади, док је непомичност неопходна за успех у лову. Урођеничко уважавање тишине вероватно извире из те потребе за пажњом и смиреношћу.

Тишина сеже уназад све до стања потпуног присуства и првобитне заједнице, пре него што је симболичко потиснуло и тишину и присутност. Она претходи „јединству представљања“,[25] које увек настоји да „утиша“ тишину и замени је бескућништвом симболичких структура. Латински корен сâме речи, silere (Зерзан полази од енглескогsilence; нап. прев.), што значи не говорити ништа, повезано је са sinere, што значидопустити боравак на неком месту. Одвучени смо на места на којима језик најчешће остаје суштински нем. Позни Хајдегер је уважавао сферу тишине, као и Хелдерлин, његова најважнија референца, посебно из Последњих химни.[26] Та незасита жудња, коју је Хелдерлин тако снажно изразио, не стреми само првобитној, тихој целовитости, већ и све јаснијој свести да језик мора признати како настаје из губитка.

Век и по касније, Семјуел Бекет је користио тишину као алтернативу језику. У Краповој последњој траци и другим делима, он инсистира на идеји да је сав језик заправо језички ексцес. Бекет се жалио како „у шуми симбола нема ни тренутка мира, све док се не покидају велови којима језик обавија тишину.“[27] Нортроп Фрај је сматрао да је једини циљ Бекетовог дела „био управо обнова тишине.“[28]

Наше најтелесније, за земљу везано биће најбоље схвата ограничења језика, тачније, неуспех целог пројекта представљања. У том стању, најлакше је схватити ограничења језика и чињеницу да смо од непосредности удаљени увек за дужину речи. Кафка је писао о томе у „Кажњеничкој колонији“, где је штампарска преса приказана као инструмент за мучење. За Тороа, „истинско друштво је најближе усамљености, као што и најбољи говори коначно тону у тишину.“[29] Насупрот томе, масовно друштво укида шансе за аутономију, као што стеже обруч и око тишине.

Хелдерлин је сматрао да нас језик одвлачи у време, али да нас тишина задржава насупрот њему. У тишини, време расте; чини се да више не тече, већ да чека. Његове димензије као да губе границе: прошлост, садашњост и будућност нису тако оштро подељене.

Али, тишина је променљиво ткиво, а не нека једнолична маса или апстракција. Њена својства се никада не удаљавају превише од контекста, а то значи, од сфере непосредности. За разлику од времена, које тако дуго служи као мера отуђења, тишина не може бити испарцелисана или претворена у средство размене. То је разлог зашто нам може послужити као уточиште од непрекидности времена. Негде на почетку Вагнеровог Парсифала, Гурнеманц пева: „Овде време постаје простор.“ Тишина измиче тој примарној динамици доминације.

И ево нас сада у утроби Машине, која нас заглушује својим безбројним нападима на тишину и толико тога другог, с последицама које сежу веома дубоко. Тон који људи у Северној Америци најчешће мрмљају или певуше је Си (C), што одговара фреквенцији електричне мреже од 60 MHz; у Европи се „природно“ певуши повишено Сол (Gis/ G#), што одговара фреквенцији од 50 MHz. Можда ћемо у тој глобалној, све хомогенијој Зони Буке ускоро бити још дубље хармонизовани. Пико Ајер говори о свом „све јачем утиску да цео свет, у исти глас, пева исту песму, само на стотинама различитих нагласака.“[30]

Морамо се одупрети том насртају стандардизације, њене информатичке буке и убрзане, површне „комуникације“. Морамо рећи НЕ тој неумољивој, колонизаторској продорности не-тишине, која напада сва преостала не-места. То насиље, са својим казаљкама које прате пораст децибела и ширење њиховог загађујућег опсега, представља тачну меру деградације коју масовно друштво носи са собом.

Тишина све то одбацује и отвара се као зона у којој можемо обновити своја бића. Она се сабира у природи и може нам помоћи да се и сâми саберемо за битке које ће окончати нашу измештеност. Тишина је моћно средство отпора, нечујни тон који може претходити побуни. Најзад, то је оно чега су се робовласници одувек највише плашили.[31] У различитим азијским духовним традицијама, муни, неко ко се заветовао на ћутање, сматра се за особу обдарену највећим способностима и независношћу; на путу ка просветљењу, таквима нису потребни учитељи.[32]

Најјаче страсти сазревају тихо, у највећој дубини. Како бисмо иначе најречитије изразили поштовање према мртвима, најбоље пренели интензивну љубав, дошли до својих најдубљих мисли и визија или на најдиректнији начин окусили неискварени свет? У овом ојађеном пределу, туга нас је учинила „невинијим“, писао је Макс Хоркхајмер.[33] Тишина можда још више – као утешитељка, савезница и наше најјаче упориште.

Џон Зерзан

Превео Алекса Голијанин, 2007

Извор: John Zerzan, Silence (2007), Future Primitive Revisited, Feral House, 2012.
Џон Зерзан, Сумрак машина, Службени гласник, Београд 2009, стр. 215-227.

Пустиња… Усамљеност… Мир… Кораци, наизглед бесциљни, налазе виши Смисао, невидљив људима чији поглед замагљује гужва у саобраћају, а слух гуши звоњава телефона. Ту, далеко од света, одбацивши све што је пролазно, монах се посветио тражењу Истине. Сунце, киша, ветар, снег, не ометају његове кораке. Његов мир не могу да наруше спољашње олује, јер је он на већим висинама од овог света.

Одувек ме је привлачила пустиња и усамљенички живот. Овај свет је одавно престао да ме привлачи. Сметају ми његови закони и правила. Смета ми људска сујета. Слаб сам, па је често зло других људи вадило најгоре из мене. Презасићен честог контакта са људима чезнуо сам за усамљеништвом. Желео сам мир једног пустињака, да себе у потпуности издигнем изнад свих правила овог света.

Или због слабости, или због проналажења сврхе свог живота у прејакој љубави којој сам везан за људе око себе, остао сам у овом свету. Околности су такве да још не могу да одем из свог града и кренем да лутам планинама носећи са собом само бројаницу и икону. Своју борбу, бар још неко време, морам да водим у свету. Ипак, моја душа је наставила да чезне за пустињом. Све док једног дана нисам пронашао своју личну пустињу. Нашао сам је у празним градским улицама када сам једне хладне зимске ноћи кренуо у шетњу. Од те ноћи, стално је посећујем.

У пустињу крећем ноћу. Дан је резервисан за овоземаљске послове. Моја пустиња тада нестаје, прекривају је аутомобили, ужурбани људи и галама. Ноћу се све то повлачи. Неки кажу да је ноћу јаче деловање демона. То је заправо тачно! Али то не значи да је ноћ сама по себи “демонска“. Ноћу престају овоземаљске активности, нема обавеза, послова, углавном се затварају фирме, продавнице, банке… Тако ноћ постаје време јачања свих духовних сила. Тишина коју са собом носи ноћ уводи нас у духовну борбу, која је током дана запостављена.

И моји кораци пустом улицом наизглед немају циљ. Циљ је у њима самима. Колико ми је само ствари открила пустиња када се ноћу поново састанемо. Иако ми је пут добро познат, стално откривам нешто ново. Човек је истражио свет око себе, али му је свет у њему остао непознат. Имамо мапе сваког града и подручја, можемо да се снађемо у скоро сваком крају планете, али путеви у нама самима су нам потпуно неистражени. Изгубили смо мапе које нас воде кроз замршене путеве духовног живота. Улазак у пустињу за мене је само нови састанак са самим собом. Чудак из Ничеове приче је трчао градским улицама са светиљком тражећи Бога. Није га нашао, јер га није потражио на правом месту – у самом себи.

Мирни су моји кораци. Нема у мени гордости коју сам током дана испољавао у друштву. Нема нервозе, нема бриге, не размишљам о времену и да ли стижем да обавим све послове. Нема мржње – а према коме би је било кад је испред мене само пустиња. Нема глади, заборављам сатима на храну и воду. Моја храна су духовна блага која на овом путу сакупљам. Не осећам хладноћу или умор. Спољашњи свет је подређен духовном.

А демони? Сваки пут их је све више. Сваки корак је борба са њима. Нападају ме туга,очај, празнина, на тренутке ми обузимају срце. Нису то лаки ударци – гомилали су снагу током дана и стално постају јачи. Али моја Вера их успешно одбија. Тада им у помоћ прискаче гнев. Увек су радили заједно и увек тим редоследом. Сећам се колико су само дуго господарили мојом душом, док им нисам објавио рат до истребљења. То сећање даје ми снагу да их се ослободим. А онда, када сам на ивици да победим, као резервни играч који улази да реши утакмицу, дочекује ме – гордост. Неизбежна и непобедива. Против ње се борим сећајући се житија Светих. Како сам мали у односу на њих. Из много тежих борба они су излазили као победници. То што ходам њиховим стопама не чини ме равним њима. Дуга је пустиња и још много корака треба прећи до Циља. Ипак, осећам да су они уз мене. Храбре ме да издржим, дају снагу и подучавају. Осећам њихово присуство сваки пут кад закорачим у пустињу.

Моји кораци зато храбро корачају ка Њему. Христова Светлост чека ме на крају пустиње. Поглед ка Њој даје ми снагу да корачам даље, води ме кроз све тунеле и помаже да пребродим препреке. По неки бљесак те Светлости показује ми да сам на правом Путу. Широка пространства отварају се пред мојим корацима. Када изгубите осећај за простор и време, закорачили сте у духовни свет. Ту престаје моја борба са демонима и отварају ми се врата спознаје. Коначно осећам Мир! Тренуци у којима се моја душа напаја са најлепшег духовног извора. Када пролазите кроз густу шуму, прљави, знојави, уморни, неће бити краја вашој радости када наиђете на извор бистре и хладне воде. Таквом радошћу трепери моја душа када доживи овакво блаженство. Прљав од грехова, уморан од путева и странпутица живота, умазан у сво блато и прљавштину коју сам на њима покупио, тужан због свих губитака, немоћан да нешто пролазим – долазим код Њега.

Он је циљ мог пута. Он је Утеха, Милост, Љубав. Он је Смисао. Он је једини излаз из сваке патње коју наноси овај свет.

“Истина је близу, Истина се крије,

У срцу пустиње, пустиња у срцу…“

Darkwood Dub – О пустињи

Извор: Смрт свету

Видите ли колико Господ љуби нас? Видите ли колико смо срећни, ми незахвалници једни, за све што нам даје Његова доброта свакога дана?

Али време праве жетве тек нас чека: благословен је дан када ћемо оставити све овде и отпутовати у нашу другу домовину – ону праву – у благословени живот, сигурну радост, тамо где ће свако од нас добити део који му је племенити, најслађи Исус наш припремио.

О радости! О благодарности! О љубави! Господ нас чисти од сваке нечистоте, даје нам почасти, обогаћује нас највећим богатствима! Тамо, моја златна сестро, не постоје лукави људи да нас обмањују. Завист и љубомора ће нестати. Тамо неће бити страсти. Они који их имају остаће на другој страни. Али, о слатки љубљени Христе, какво добро видиш ти у нама да желиш да нас поведеш твојим Божанским путем?

Радујте се и ликујте, љубљена сестро моја! Хвалите и славите Бога, јер гле, време се приближило. Време ће ускоро доћи и за нас, време када ћемо чути благословени глас: ”Дођите к мени.” А чим се затворе наше телесне очи, очи душе ће се отворити. Тада, као из сна, пробудићемо се у другом животу. Видећемо родитеље, сестре, браћу, рођаке. Видећемо анђеле, свете, и благословену Мајку свих, Пречисту Богородицу, којој се ми молитвено обраћамо у сваком моменту, и којој, после Бога, дугујемо све. Онда, са ким ћемо прво разговарати, ко ће нас прво пољубити, кога ћемо ми први пољубити? Свом чистотом, свом скромношћу, са свом светошћу. Па ко, очекујући такав благослов, не би поднео сваку тугу овог садашњег живота?

Зато, моја добра и љубљена сестро, добро погледајте ваш живот. Преиспитајте себе и погледајте у назад да бисте видели на који начин је прошао ваш живот. Подсетите се безбројних доброчинстава нашег Спаситеља Исуса Христа и најслађе Богородице, и будите стрпљиви у искушењима која долазе. Бог увек помаже. Бог увек долази на време, али је потребно стрпљење. Он нас чује чим му се обратимо. Али Он не размишља као ми. Ви мислите да ваш глас није одмах стигао до Светих, Богородице, и Христа. Напротив, чак и пре него што сте завапили, Свети су кренули да вам помогну, знајући да ћете тражити њихову помоћ и њихово молитвено заступништво. Међутим, будући да не видите ван онога што је очито и не знате како Бог управља светом, желите да се ваш захтев испуни попут муње. Али то није оно што Господ жели. Он тражи ваше стрпљење. Он жели да ви покажете вашу веру. Не се можете молити као папагај. Потребно је да се и сами потрудите за оно за шта се молите, а затим треба сачекати. Видите да се испунило оно за чим сте у прошлости чезнули. Ипак, били сте повређени јер нисте имали стрпљење да сачекате.

Сада сте постали малодушни, срдити и жалосни, мислећи да је Отац Небески спор у одговорима. Али ја вас уверавам да ће се све десити баш како желите – то ће се сигурно догодити, али прво је потребна молити се свом душом, и онда треба чекати. А када заборавите ваше захтеве и када престанете да се молите за њих, испуњење ће доћи као награда за ваше стрпљење и издржљивост. Када дођете на границу очајања док се молите и тражите, знајте да је испуњење близу. Христос наш жели да излечи неке ваше скривене страсти, и то је разлог због кога касни у испуњењу ваших захтева. Ако добијете испуњење ваших захтева одмах, ваше страсти остаће у вама, неизлечене. Ако сачекате, ви ћете добити шта желите, али добићете и лек против ваших страсти. А онда се радујете неизмерно и захваљујете Богу који све ради у мудрости на корист вашу.

Дакле, нема потребе да се узнемиравате, узрујавате, гунђате. Морате престати са тим. Затворитe ваша уста. Нека нико не види да сте узнемирени. Немојте горети љутњом, да бисте истерали незадовољство из вас. Радије будите мирни. Отерајте ђавола стрпљењем и благошћу. Господ који ће уништити све оне које говоре лажи сведок ми је да сам и сам имао користи од савета које вам сада дајем. Искушења која сам ја имао била су толико јака да сам мислио да ће моја душа отпутовати због боли. Ипак, када се једном све завршило, дошла је толика утеха, да се човек осећао као да је био у рају без тела. Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а анђели вам се диве.

Видиш ли колико добрих ствари доносе искушења и жалост? Дакле, ако и ви желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Борба коју ђаво води против нас јесте да брат на брата устаје, али он нас напада само онолико колико му Бог допусти. Он се бори толико да се све топи и тече као восак пред огњем. Али када све прође, испунићете се радошћу. То је уистину пут, моја сестро, и ја који вам ово пишем сведочим истину из сопственог искуства. Стога, будите храбра и јака у Господу, подносећи све што дође на вас, очекујући, заједно с болом, мир и милост Божију. Будите јака и охрабрите душу своју. Христос допушта искушења, да би се очистили од грехова. Искушења су попут миришљавог сапуна и тешког маља, који нас удара и избељује. Све хаљине које су чисте спремљене су за Женика. Оне хаљине које су нечисте, цепају се и у огањ бацају.

Задржите писма која вам шаљем, јер се моје време приближило. Задржите писма тако да ћете их имати када вас обузме жалост…јер чини ми се да ћу вас убрзо оставити. Како време пролази, ја постајем све више болестан. Већ сам потпуно непокретан.

ПС. Немам времана да вам пишем о чуду које ми је Господ показао да бих исправио грешку коју сам радио у незнању. Видите ли да Бог чини чуда онда када његово Божанско провиђење то сматра потребним. Много пута особа је обманута незнањем или је добила погрешна упутства. Али када је душа праведна и када особа има добре намере, Господ не напушта таквога човека, него му доноси просвећење на разне начине.

Велика је милост Господња. Псалмопојац је био у праву када је рекао: ”Не у складу са нашим греховима, већ по делима нашим, Господ нас награђује.” Ако бих вам написао искушења која сам ја подносио, ви то не бисте могли да поднесете. Имајте стрпљење, јер Пресвета Богородица никада не одступа од нас. Она се увек моли за нас.

Из књиге: Монашка мудрост – Писма старца Јосифа Исихасте, Четрдесето писмо

Како нам о томе сведочи свето Јеванђеље, Господ Исус Христос је са тројицом Својих апостола – Петром, Јаковом и Јованом, узишао на гору Тавор како би се тамо заједно помолили (Лук. 9, 28). На врху горе Тавор Господ се преобразио пред Својим ученицима. У том тренутку, Његово лице је засијало као сунце, а Његова одећа је постала бела као светлост. У часу Преображења Христовог појавила су се и два старозаветна пророка – Мојсије и Илија. Видевши тај чудесни свештени призор, апостол Петар се обратио Господу речима: Добро нам је овде бити (Мат. 17, 4). Истовремено, из облака који се појавио приликом Христовог Преображења, чуо се глас Оца Небескога, Који је рекао: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте (Мат. 17, 5).

Преобразивши се пред тројицом апостола непосредно пре Свога страдања, Господ им је показао Своју божанску силу и славу, у оној мери у којој су они могли то да виде, спознају и доживе очима, умом и срцем. Преображењем Господњим на Тавору, пројављена је и слава обожене и прослављене људске природе у Христу, али и слава будућег Царства Божјег. Апостолима, а преко њих и свима нама, откривена је божанска слава Онога по Чијем лику смо створени. Према речима Епископа бачког др Иринеја, „сви смо призвани да суделујемо у тој слави Преображења, да видимо Господа Христа Прослављенога, и да и Он нас, по Својој милости и љубави, прослави Својом вечном славом”. У Христовом славном Преображењу остварено је и преображење пале људске природе која је укаљана грехом прародитељâ.

Говорећи о суштинском смислу и значају Преображења Христовог у контексту Домостроја спасења, преподобни Јустин Ћелијски истиче следеће: „Светли дан Христовог Преображења јесте дан просвећења и обожења људске природе. Тог дана је Богочовек Христос Својом свемоћном и свеспасоносном силом захватио поцрнелу од греха природу људску, и просветивши је обоготворио. Зрачећи и блистајући ослепљујућом светлошћу свога преславног Божанства, Господ Христос је на Тавору свет просветио. Својим страшним Преображењем Господ Христос је објавио превечну тајну која је била сакривена, и људске су очи виделе невиђено: тело земно блиста божанским сјајем, тело смртно зрачи славом Божанства. Својим Преображењем Господ благи је преобразио образ Божји у човеку, те је он заблистао у своме првобитном сјају и лепоти. Спаситељево Преображење је извор непресушне преображајне силе која преображава сву твар и сва бића, због чега и кличемо чудесном Спаситељу: Преображава се твар очигледно Твојим Преображењем, Христе” (Догматика Православне Цркве II).

У доленаведеном тонском запису можете чути беседу Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, изговорену на празник Преображења Господњег, 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке