Извор: Телевизија Храм

У уторак, 22. септембра 2020. године, у порти храма Ваведења Пресвете Богородице у Врбасу, архимандрит Михаило Биковић, игуман манастира Јовања, одржао је предавање на тему „Мој живот у Цркви”.

Звучни запис предавања

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У новом издању емисије Врлинослов на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, гост је био протопрезвитер Арсеније Арсенијевић, Световазнесенског храма у Београду. Тема разговора био је страх Божији, страх људски и анксиозност.

Извор: Телевизија Храм

У попразничним данима када богослужбено прослављамо празник Рождества Пресвете Богородице, 23. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, емитовано је уживо осамнаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер др Никола Маројевић, парох никшићки. У уметничком делу емисије наша гошћа била је Александра Гедеон, академски сликар из Смедеревске Паланке. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић.  

На самом почетку разговора прота Никола је говорио о љубави према Достојевском чијим делима се бави више деценија. Стручно бављење делима Достојевског изнедрило је магистарску тезу, а потом и докторски рад који је наш гост успешно одбранио. У закључку овог сегмента отац Никола је истакао да сва дела Достојевског оплемењују животе свих оних који их читају са пажњом. Отац се присетио дугогодишњег послушања уређивања неколико часописа и истакао важност црквеног издаваштва. 

Наша уметничка гошћа Александра Гедеон говорила је о свом досадашњем раду уз посебно истицање мозаика Христа Сведржитеља који је сачинила по угледу на мозаик из храма Свете Софије. Према Александриној жељи мозаик ће бити дариван светој царској лаври манастира Хиландара на Светој Гори. За мене је уметност велики дар Божји, зато се од нас очекује да ништа не присвајамо за себе и стављамо себе у први план, већ да све што чинимо бива у славу Божју, истакла је Александра. 

У даљем току емисије са оцем Николом смо разговарали о изазовима са којима је суочен савремени човек. Затвор није за човјека који љуби правду и истину. Затвор подразумијева преступника. Тамница је ипак нешто суптилније. У њу се смјештају сужњи. Они који ништа нису криви. Чим сам дочекао зору, онако без сна, први дан у тамници, осјетио сам се као сужањ. Само су навирали стихови из пребогатог српског епског наслеђа. Не знам како, немам рационалан одговор, али сам се у тамници осјетио слободнијим него у оваквој Црној Гори. Ово није ни приближно она Црна Гора за коју су гинули и живјели и о којој су пјевали наши преци, истакао је отац Никола присећајући се неправедног лишавања слободоне поводом овогодишње Световасилијевске литије. 

На крају емисије протопрезвитер др Никола Маројевић је упутио мудру пастирску поруку уз подсећање да смо сви позвани да превазилазимо свој егозам и своје "ја", тако испуњавајући оно што се он нас очекује. 

У среду 30. септембра од 20ч емисију "Живе речи" посвећујемо верској настави, док ће емисији претходити Молепствије о почетку школског рада или, како често кажемо, Призив Светога Духа пред почетак нове школске године. Будите са нама да се помолимо да Дух Свети, својом божанском благодаћу, разгори срца ђака по школама и свим просветним установама, и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога, а за лично и свеопште спасење!

Приредио: Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Парабола о неправедном управитељу (Лк 16,1–13) налази се само у Еванђељу по Луки. Реч је о једној параболи која је увек изнова будила позорност тумача Еванђеља. О томе колико је тешко разумети и тумачити овај необични текст говори и чињеница да се он од различитих тумача различито тумачи и да не постоји, као код доброг броја библијских текстова, ни најмања сагласност у погледу тога како треба разумети ову причу.

Многа питања се отварају приликом читања овога текста: ко је „господ“ у Лк 16,8? Да ли је то Господ Исус Христос који похваљује једно наочиглед неморално дело и чак позива своје ученике да следују овом обрасцу понашања или је пак управитељев богати „господар“ са почетка приче тај који похваљује управитеља што га је на лукав начин финансијски оштетио? Како се односи део текста 16,8–13 са претходно испричаном параболом? Коначно, каква треба да буде поука овог текста за Христове следбенике?

Литерарни контекст

У 16. глави Еванђеља по Луки приповедају се две приче, две параболе. Обе приче су фиктивне, односно излажу могуће, замисливе, али не и стварне догађаје. Њихов циљ није да известе о нечему што је било или јесте, него да поуче кроз пример. Овакве приче се у библијским студијама називају поучне приче. Обе почињу следећим речима: „Човек неки беше богат …“ (Лк 16,1–7; 19–31). Између ове две параболе Исус тумачи прву (Лк 16,8–13), при чему се ово тумачење претаче у један општи говор о опхођењу са новцем и значају Торе за употребу новца (Лк 16,14–17). Лк 16,18 где се говори о браку и прељуби чини се да нарушава ову тематску целину. У Лк 16,19 почиње парабола о богаташу и Лазару чија је централна тема, као и у параболи о неправедном управитељу, опхођење са новцем. Параболу о неправедном управитељу треба дакле читати и разумевати најпре у њеном ужем контексту (16. глава), а потом и у ширем контексту Еванђеља по Луки, па и Дела апостолских, у коме се социјалне теме, попут богатства и сиромаштва и односа према новцу често јављају.

Парабола

Управитељ из Лк 16,1 је у ствари економ, нека врста пословође. На самом почетку он сазнаје да ће бити отпуштен због наводног расипничког односа према господаревом новцу. Неко га је оклеветао код господара да расипа новац (16,1) и он бива отпуштен (16,2). Међутим, отпуштање није моментално, пошто он успева да размисли шта му је чинити и користи последњу прилику да себи обезбеди извесну будућност после губитка посла: обрисаће део дугова господаревим дужницима и тако их учинити својим дужницима у будућности (16,3–4). Он у свом послу има одрешене руке, слободан је да службу која му је поверена врши самостално, о чему и сведоче његови поступци у стиховима 6 и 7. Овакве врсте послова су у римском царству углавном обављали способни и поверљиви робови. Један од разлога је свакако тај што су економи често сумњичени да поткрадају богате газде, а робови су могли због тога бити сурово кажњавани, док слободни људи не. Чини се, међутим, да управитељ из параболе није роб, пошто може да планира своју будућност од момента када буде отпуштен. Роб би у таквим случајевима био сурово кажњен, продат или присиљен на неку другу врсту посла. У ст. 3 управитељ размишља о томе да не жели да ради тешке послове или да проси: „Копати не могу, просити стидим се“. Стога он одлучује да превари господара: већ сада, док има прилику, обезбедиће себи будући живот тако што ће отписати дугове господаревим дужницима, за које сматра да ће га потом као повратну услугу примити у домове своје (ст. 4). Он на тај начин крши закон, те се одговарајуће и назива „неправедним“ (ст. 8 и 10). На који закон се тачно мисли – Тору (иако из параболе није јасно да ли су учесници радње Јевреји или незнабошци), римске законе, локално законодавство – није јасно. У сваком случају његов поступак је противан свим наведеним законима, а господареве сумње у њега, изражене у 1. стиху („а овај би оклеветан код њега да му расипа имање“) бивају оправдане: показује се да клевете можда и нису биле клевете.

Отписивање дугова

Дугови који се наводе су огромни: сто мера уља и сто врећа жита. Примера ради сто мера уља је укупно 36,5 хектолитара. Важно питање за разумевање параболе је да ли је оволика количина дуга уопште могућа у античким условима. Искључено је да је у питању породични дуг, пошто су количине превелике за једну породицу. Међутим, замисливо је да је богати господар откупио, односно унапред платио, извесне количине уља и жита од произвођача, а да су наведен количине дуг који су они обавезни да доставе до одређеног тренутка. Богати господар је дакле замислив као трговац робом на велико који активно учествује у интензивном трговачком ланцу римског царства. Управитељ тајно отписује дугове, наносећи финансијску штету господару и чинећи велику услугу дужницима, разрачунавајући се са прошлошћу и градећи нову будућност. Покушаји да се управитељево отписивање дугова господаревим дужницима (једнима пола, другима петину) представи као поступак који би могао имати своје оправдање у старозаветним забранама узимања камате, нису на линији намере параболе да прикаже управитеља као неправедног. У параболи управитељ је „неправедан“, како према свом господару, тако и у погледу закона. Управитељева замисао да ће путем отписивања дугова обезбедити сигурну будућност потпуно је реалистична у античком свету. Пословни пријатељи, повезани заједничким интересима, брижно су се старали једни о другима.

Несагласност тумача

Код тумача не постоји сагласност када се парабола завршава, а када почиње њено тумачење. Неки сматрају да се она завршава са стихом 7, дакле без даљих излагања о исходу управитељеве преваре, што би онда значило да у ст. 8 Исус (κύριος) почиње да тумачи параболу. Ако би стих 8 био интегрални део параболе онда би реченица из тог стиха могла бити приписана богатом господару (κύριος) који хвали неправедног управитеља. У оба случаја постоји чудна ситуација: или Исус хвали један наочиглед неморални поступак, или господар хвали управитеља који га је лукаво оштетио за озбиљну суму новца.

________________________________________

Употреба новца смислена је онда када се „неправедни мамон“ обесмишљава тако што му се одузима његово својство да ствара неправду, већ се ставља у службу стицања пријатеља, дакле за јачање међуљудских односа, које мамон по себи по правилу разара.

Традиционално се парабола о неправедном управитељу (Лк 16,1–13) тумачи на следећи начин: прича говори о управитељу који је преварио свога господара, али који бива похваљен за своју мудрост. Управитељев поступак јесте морално проблематичан, у смислу да он вара свога господара, али је истовремено и мудар пошто њиме обезбеђује будућност. Христови ученици се позивају да у светлости долазећег века опонашају не превару неправедног управитеља, већ његову сналажљивост и мудрост у опхођењу са материјалним добрима, односно новцем.

Овакво тумачење није једино које се среће у историји интерпретације нашег текста. Постоје и другачија виђења параболе. Као што смо раније нагласили тумачење читаве параболе суштински зависи од тога да ли се „господар“ (κύριος) из ст. 8 разуме као господар из параболе или Господ Христос. Нека тумачења у ст. 8 виде наставак параболе и идентификују „господара“ из ст. 8 са превареним богатим човеком који хвали свога управитеља. Једно од њих је да параболу треба разумети алегоријски, односно христолошки. Управитељ би у том случају био сам Господ Христос који бива оправдан отпуштањем грехова грешницима. Исус у ствари изговара ову параболу као одговор онима који га у Лк 15,1 осуђују што заједничари са грешницима. Потешкоће у овом тумачењу су очигледне: оно занемарује средишни моменат у причи, а то је опхођење са новцем у циљу планирања будућности. С друге стране, из ст. 11–13 се јасно види да су ученици ти који треба да се идентификују са управитељем, а не онај који изговара причу. Коначно, Исус Христос је проповедао свеукупно, а не делимично опроштење грехова, чему не одговара управитељев поступак да дужницима отпусти један део дугова.

Друго тумачење полази од увида да ова парабола није о неправедном управитељу, већ о (часном) богатом господару. Ово је дакле прича о човеку који признаје сопствену грешку коју је начинио отпуштајући управитеља и тако бива изложен јавној срамоти (Лк 16,1–2.8). Наиме, тамо где се очекује да богати господар осуди и казни неправедног управитеља он делује потпуно супротно, пошто га, увидевши његову мудрост и сналажљивост, јавно похваљује. Похваљујући неправедног управитеља господар се одриче сопствене части, у једном друштву у коме су част и срамота гаранти социјалног статуса. Прича дакле жели да поручи да хришћанска вера подразумева спремност на одрицање од сопствене части као статусног симбола. Ово тумачење такође поседује извесне слабости, пошто фигура која носи радњу параболе није господар, већ управитељ. Носилац радње је управитељ, а у средишту приче је његова будућност.

Потешкоће у разумевању ове приче тумаче су увек изнова подстицале да трагају за одређеним алегоријским елементима. За разлику од једног целовитог алегоријско-христолошког тумачења које смо управо навели, постоји и покушај да се алегорија делимично примени на тумачење параболе, односно да се примени само на нека места. У овом случају богати господар је метафора за Бога који у ст. 8 хвали своје следбенике, мудрост управитеља наглашава потребу за разборитошћу Исусових ученика, док предусретљивост управитеља према дужницима изображава небески пријем оних који следују Богу. Приликом промишљања оваквих, делимичних алегорија ст. 8 представља Исусово, а не господарево, обраћање и тумачење приче. У сваком случају средиште приче, управитељево опхођење са новцем у циљу обезбеђивања будућности, приликом овако опрезне и парцијалне примене алегорије може јасније доћи до изражаја.

Постоје тумачења која параболу о неправедном управитељу покушавају да читају у ширем контексту Еванђеља по Луки. Сходно таквим приступима парабола о неправедном управитељу има за главну тему управо ону која доминира и у осталим причама: похвала покајаног и укор непокајаном. Овде су нарочито значајне приче о безумном богаташу (Лк 12,16–20) и блудном сину (Лк 15,11–32). Неправедни управитељ би био једна комбинација главних јунака из ове две приче: неправедни управитељ је супротност блудном сину који је парадигма покајника, али и сличан безумном богаташу који је непокајан. Проблем са оваквим сагледавањем неправедног управитеља – као непокајане особе – је ст. 8 у коме он бива похваљен. За ову потешкоћу поједини тумачи нуде једно креативно, али проблематично решење. Наиме, сматра се да читава забуна у вези са параболом о неправедном управитељу потиче од њеног погрешног превода са арамејског језика, језика којим је Христос говорио, на грчки. Ст. 8 би на претпостављеном арамејском изворнику гласио: „Да ли је за очекивати да господар похвали неправедног управитеља за његову мудрост?“ То би било једно реторичко питање на које би имплицитни одговор гласио: свакако да не! Када би то било тако парабола би добила следећи смисао: реч је о управитељу који и поред тога што је укорен да расипа имање, наставља са својим грешним поступцима варајући господара. Уместо да се покаје, он покушава да сопственом мудрошћу реши проблем у коме се нашао. Парабола би дакле говорила о потреби покајања и поверења у милост Божију, уместо ослањања на сопствену мудрост. Поред све креативности овог тумачења оно се заснива на непостојећем тексту, односно на хипотетичкој реконструкцији текста.

Још два примера из историје тумачења Лк 16,1–13 заслужују нашу пажњу. Прво сматра да парабола илуструје оштар контраст између ригидне искључивости (на пример познате јудејске секте есена из периода Христове делатности који се у сопственим списима називају „синови светлости“) и способности прилагођавања датим околностима која треба да буде карактеристична за Христове ученике. У том смислу би „синови светлости“ из ст. 8 били есени, а синови овога света незнабошци који би требало да представљају парадигму за Христове ученике: „јер су синови овога века мудрији од синова светлости у своме нараштају“. Есенски ригоризам и морална чистота могу довести до отупљивања способности за опстанак и тако бити препрека за остваривање предности уочи долазећег века, док способност прилагођавања (мудрост) неправедног управитеља показује да необичне и наизглед неморалне праксе могу донети вишеструку корист за будућност. Проблем овог тумачења је што покушава да релативизује неморалност чина опраштања туђих дугова. Једно новије тумачење сагледава параболу о неправедном управитељу као иронију или сарказам. У ст. 8 Исус, а не богати господар, је тај који хвали неправедног управитеља. Али да ли је то могуће? Како Исус може да хвали једног преваранта и да позива ученике да се угледају на њега? Могуће објашњење је да је у питању иронија. Неправедни управитељ је у ствари неуспешан у томе што преваром покушава да задобије бољу будућност. Он пропада исто као и блудни син из претходне приче. Сходно томе он не може представљати пример за Христове ученике. Христове речи хвале из ст. 8 треба разумети као иронију. Оне у ствари изобличавају оне који покушавају да своју будућност обезбеде кроз савез са неправедним мамоном. Само одбацујући неправедног мамона, може се рачунати на небеску будућност. Стога је Христова похвала неправедног управитеља у ст. 8 иронична и подсећа ученике на остале приче у којима се савез са мамоном показује као погубан (безумни богаташ, блудни син). Иронија би могла гласити овако: „Начини себи пријатеље новцем и види хоћеш ли наследити вечни живот! Види да ли ће ти ’пријатељи’ моћи да те приме у своје ’вечне’ домове!“ Проблем овог тумачења је у томе што сам текст не сигнализује никакву иронију током радње. Видели смо да је прича реалистична и замислива у античком свету. С друге стране, похвала неправедном управитељу не мора бити упућена његовом преварантском чину. Чини се пре да је похвала упућена његовој мудрости (φρόνημα), а не неправедности. Неретко и сам, можемо рећи неприкладан, (под)наслов који се у штампаним издањима Новога Завета даје овој параболи („О неправедном управитељу“) заводи читаоце, односно прејудицира њихово разумевање текста који читају.

После кратког осврта на историју тумачења параболе о неправедном управитељу (Лк 16,1–13), враћамо се традиционалном схватању ове параболе: прича дакле говори о управитељу који је преварио свога господара, али који бива похваљен за своју мудрост. Иако је управитељев поступак морално проблематичан, пошто он вара свога господара, он је истовремено и мудар пошто њиме обезбеђује преко потребна будућа пријатељства. Христови ученици се позивају да у светлости долазећег века опонашају не превару неправедног управитеља, већ његову сналажљивост и мудрост у опхођењу са материјалним добрима, односно новцем.

Исус је дакле параболу о управитељу који вара свога господара у циљу обезбеђивања будућности ставио у службу поуке о разборитом опхођењу са новцем. Хришћани се позивају да поступају слично: ако је управитељ показао толико мудрости у опхођењу са новцем да би уз помоћ стечених пријатеља обезбедио своју земаљску будућност, колико би тек ученици Христови требало да покажу исту врсту мудрости у погледу небеске будућности која предстоји.

Господар (κύριος) из ст. 8 је Господ (κύριος) Христос који тумачи претходно испричану причу. Исус хвали неправедног управитеља пошто је његово понашање на неки начин образац који хришћани треба да следе када је реч о опхођењу са новцем: новац је сам по себи извор неправде („неправедни мамон“), али се може ставити у службу циљева који оправдавају његову употребу, у нашој причи конкретно стицања будућих пријатеља. Управо о овоме је реч у параболи: приступ новцу није сам по себи предност, ако се он не употребљава мудро, а мудра употреба новца огледа се у нечијој способности да стекне пријатеље, тј. обезбеди будуће односе. Тако, није сваки детаљ параболе подложан тумачењу, већ само они детаљи који се тичу опхођења са новцем и стицања пријатеља. Поставља се питање може ли се ова констелација ствари изнесена у параболи историјски конкретизовати?

Узајамна помоћ и економска солидарност били су од кључног значаја за опстанак младе хришћанске заједнице. О томе Еванђелист Лука извештава у Делима апостолским. „А мноштво верујућих беше једно срце и једна душа; и нико не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко. И апостоли са великом силом сведочаше о васкрсењу Господа Исуса Христа, а благодат велика беше на свима њима. Јер нико међу њима не беше у оскудици, пошто сви који су имали њиве или куће продавали су и доносили новац од продатога и полагали пред ноге апостолима; и давано је свакоме према потреби коју је имао“ (Дап 4,32–34). Овим речима Лука описује стање у јерусалимској заједници која је после Христовог вазнесења „била постојана у науци апостолској, у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“ (Дап 2,42), пружајући тако упечатљив пример и сведочанство окружењу које је на хришћане све више гледало са симпатијама (Дап 2,47). Начин живота јерусалимске заједнице, њено богослужење и међуљудски односи („све им беше заједничко“: Дап 2,44) остављало је утисак на Јерусалимљане који су се у све већем броју крштавали и постајали чланови Цркве (Дап 2,41; 5,14–16). Један моменат који је свакако био запажен је социјална правда унутар хришћанске заједнице, односно узајамна помоћ и економска солидарност. Делећи своја материјална добра хришћани су стицали пријатеље, односно постајали су пријатељи једни другима.

У контексту ових излагања могуће је сагледати и причу о неправедном управитељу. Употреба новца смислена је онда када се „неправедни мамон“ обесмишљава тако што му се одузима његово својство да ствара неправду, већ се ставља у службу стицања пријатеља, дакле за јачање међуљудских односа, које мамон по себи по правилу разара. Ранохришћанска заједница практикује ово начело у несебичном заједништву са другима кроз равноправну поделу материјалних добара. Тако су синови светлости и васкрсења (Лк 20,36) верни у маломе и у ставу према неправедном мамону (Лк 16,10–12) који припада „овоме свету“ који је њима суштински стран (ст. 12). Став према „неправедном мамону“ који је и даље део „овога света“ у коме се живи и опстаје формира се кроз есхатолошку перспективу, кроз будући век који долази. Господ ће своје верне примити у вечна обиталишта (ст. 9), и биће верни у „великом“ које ће им бити поверено (ст. 10–11).

Причу о неправедном управитељу треба схватити као још једну у низу Лукиних радикалних критика богатства и неправедне употребе новца која разара међуљудске односе. Стога је треба читати и разумевати у контексту 16. главе Еванђеља, целокупног Лукиног књижевног дела (Еванђеља и Дела апостолска) и читавог канона Новога Завета. Блаженства која Христос изговара у Еванђељу односе се недвосмислено на сиромашне, гладне, несрећне и Њега ради маргинализоване (Лк 6,20–23). Црква је првенствено заједница у коју су призвани сиромашни и несрећни (Лк 14,21). Бог уздиже понижене: „Збаци силне са престола и подиже понижене“ (Лк 1,52). С друге стране, богатима се у будућности не пише добро, пошто су они своју утеху примили већ у земаљском животу (Лк 6,24). Илустративна је загробна судбина безосећајног богаташа који се за живота није осврнуо на сиротог Лазара (Лк 16,25).

Парабола о неправедном управитељу чини од једног корумпираног службеника из света богатих образац за понашање оних који следују Христу. Исусови ученици треба да расположиве економске изворе користе за остваривање пријатељских веза. Под тиме се не подразумева само давање милостиње, већ радикално одустајање од приватне својине. Ученици ће „осиромашени“ бити примљени у вечна обиталишта (Лк 16,9), а њихово осиромашење треба да буде последица одрицања од сопствених материјалних добара ради других.

Коначно, поставља се питање шта хришћани као „синови светлости“ и „синови васкрсења“ могу да науче од поступка неправедног управитеља који је син „овога века“ (Лк 16,1–13). Укратко формулисана поука приче гласи: новац треба користити да би се стекли пријатељи – у овом свету и са Богом, у овоме и у будућем веку. Једино тако се праведно превазилази датост неправедног мамона.

Не треба, међутим, изгубити из вида да је текст о коме је реч вишедимензионалан и да се појединости увек изнова могу актуелизовати за разне животне ситуације. Централна порука која је формулисана у нашем тумачењу може се посматрати као средиште око кога могу и треба да круже бројна друга и другачија тумачења.

Извор : „Православље“

Света Митрополија Пољанска и Килкиса из Јеладске Цркве издала је нову књигу. Ова Митрополија је објавила књигу Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, са насловом „Уметност и Откровење“ (која је магистарски рад аутора). Следи уводна орука Високопреосвећеног Митрополита Пољанског и Кликиса г. Емануила о књизи о којој је реч:

Књига „Уметност и Откровење“ Преосвећеног Епископа стобијског г. Давида аутономне Охридске Архиепископије Српске Патријаршије (један Архијереј са уверењем Ромеја, нешто што се јасно показује од његовог благочестивог пребивања у Православном Отачком Предању), читаоцима представља одређења сагледавања по питању уметности и православне догме у периоду од краја Другог светског рата до наших дана.

Желимо да овај рад читаоцу представља подстрек да испроблематизује и да разуме, између осталог, димензију постојања као наставак стварања, будући да је човек позван да буде сасаздатељ (συνδημιουργός) света, те да се у продужетку више заинтересује за текућу тему поновног сједињења и проницања теологије са уметношћу у савременој православној мисли.

Са горућим молитвама,

Митрополит Пољански и Килкиса Емануил 

Извор: Православна Охридска Архиепископија

Модерно друштво прожето је табуом на себичност. Уче нас да је грешно бити себичан, а морално волети друге. Та је доктрина у флагрантом противречју с праксом модерног друштва које се држи становишта да је најснажнији и најлегитимнији порив у човеку себичност и да појединац највише доприноси општем добру ако следи тај императив. Међутим, и доктрина која себичност проглашава за врхунско зло, а љубав за друге највећом врлином још увек је снажна. Себичност се овде употребљава готово као синоним за љубав према самом себи. Алтернатива гласи: или волети друге друге, што је врлина или волети себи, што је грех…

Мада никакав приговор не изазива то што се појам љубави примењује на различите објекте, широко је распрострањено мишљење да је љубав према другима врлина, а љубав према себи грех. Претпоставља се да у оној мери у којој волим себе, не волим друге, да је љубав према себи исто што и себичност. Ово гледиште нас враћа далеко у прошлост западног мишљења. Калвин о љубави према себи говори као о „покварености“. Фројд о љубави према себи говори језиком психијатрије, па ипак, његов вредносни суд је исти као и Калвинов. За њега је љубав према себи исто што и нарцизам, окретање либида ка самом себи. Нарцизам је најранији степен људског развоја, а особа која се у каснијем животу вратила на нарцисоидни степен неспособна је за љубав; у екстремном случају, она је луда. Фројд је претпоставио да је љубав испољавање либида (либидо окренут према другима је љубав, а према себи – нарцизам). Тако се љубав и љубав према себи узајамно искључују – што је више једне, то је мање друге. Ако је љубав према себи рђава, онда је несебичност врлина.

Поставља се питање: да ли психолошко посматрање подржава тезу о темељној противуречности између љубави према себи и љубави према другима? Да ли је љубав према себи исто што и себичност или су оне у супротности? Штавише, да ли је себичност модерног човека заиста брига за себе као појединца са свим његовим интелектуалним, емоционалним и чулним могућностима? Зар „он“ није постао привезак своје друштвено – економске улоге? Да ли је његова себичност исто што и љубав према себи или је изазива баш њено одсуство?

Пре него што почнемо расправу о психолошком погледу на себичност и љубав према себи, треба указати на логичку грешку у схватању да се љубав према другима и љубав према себи узајамно искључују. Ако је врлина волети свог ближњег као људско биће, онда је и врлина волети себе, јер сам и сâм људско биће. Не постоји појам човека у који нисам укључен и ја сам. Учење које заговара такво искључивање доказује да је у себи противуречно. Идеја изражена у Библији „љуби ближњег свога као самог себе“подразумева да се поштовање сопственог интегритета и јединствености, љубав према себи и разумевање сопствене појединачности, не може одвојити од разумевања другог појединца, поштовања и љубави према њему. Љубав према сопственом Ја неодвојиво је повезана са љубављу према сваком другом бићу.

Цитат

 

„Чедо Божије, имај љубави, смирења и стрпљења према злу. Буди у миру са свима и имај добре односе према свима. Ћути, ћути, ћути о туђим гресима. Не оговарај, не осуђуј, не коментариши поступке, понашања и сагрешења ниједног човека и Бог и Свети Нектарије ће ти увек и у свему помоћи!“

Старац Нектарије Виталис

 

Ако прихватимо да су љубав према себи и према другима у принципу повезане, како да објаснимо себичност која очигледно искључује сваку истинску бригу за друге? Себична особа је заинтересована само за себе, жели све за себе, никакво задовољство не осећа у давању, већ само у примању. Спољашњи свет гледа само из угла могућности да из њега нешто извуче; њој недостаје интерес за потребе других и поштовање њиховог достојанства и интегритета. Она не може да види ништа осим себе; сваку особу и сваку ствар процењује на основу тога колико јој користе; она је суштински неспособна да воли. Зар то не доказује да су брига за друге и брига за себе неизбежна алтернатива? Било би тако када би себичност и љубав према себи били исто. Али, управо је таква претпоставка грешка која, у бављењу нашим проблемом, води многим погрешним закључцима. Себичност и љубав према себи далеко од тога да су идентичне, у ствари су супротности. Себична особа не воли себе превише, веч премало; у ствари, она себе мрзи. Овај недостатак праве наклоности и бриге за себе који је само израз њене непродуктивности, оставља је празну и фрустрирану. Она је нужно несрећна и тескобно заокупљена тиме како да од живота уграби задовољства у чијем постизању сама себе спречава. Чини се да она превише брине о себи, а у ствари, она само безуспешно покушава да прикрије и компензује свој неуспех у вођењу бриге о свом стварном појединству. Фројд држи да је себична особа нарцисоидна – повукла је своју љубав од других и усмерила је на сопствену особу. Истина је да су себичне особе неспособне да воле друге, али оне нису способне да воле ни себе.

Себичност ћемо лакше разумети ако је упоредимо са страсном бригом за друге коју нпр. налазимо код сувише брижне мајке. Она је сувише брижна не зато што своје дете воли сувише, већ зато што мора да компензује свој недостатак способности да га уопште воли.

Ова теорија о природи себичности рођена је из психоаналитичког искуства са неуротичном „несебичношћу“, симптомом неурозе који је посматран на не малом броју људи. Њих обично не мучи баш тај симптом, већ други који је с њим у вези, као нпр.депресија, умор, неспособност за рад, неуспех у љубавним везама итд. Није у питању само то што се „несебичност“ не осећа као симптом; она је често искупљујућа карактерна црта којом се такви људи поносе. „Несебична“ особа „не жели ништа за себе“; она „живи само за друге“, поноси се тиме што себе не сматра важном. Збуњена је што је несрећна упркос својој несебичности и што су њени односи са најближима незадовољавајући.

Аналитички рад показује да њена несебичност није нешто одвојено од других симптома, већ је један од њих, у ствари, најважнији; да је парализована у својој способности да воли или да у било чему ужива, да је прожета непријатељством према животу и да се иза фасаде несебичности скрива суптилна, али ништа мање снажна егоцентричност. Ова се особа може излечити само ако се њена „несебичност“ протумачи као симптом међу осталим симптомима. Тек тада се може исправити њен недостатак продуктивности у коме је корен како њене „несебичности“, тако и њених других невоља.

Природа „несебичности“ постаје нарочито јасна преко свог дејства на друге, у нашој култури најчешће преко дејства што га „несебична“ мајка има на своју децу. Она верује да ће путем њене „несебичности“ њена деца искусити шта значи бити вољен и за узврат научити шта значи волети. Резултат њене „несебичности“, међутим, уопште не одговара њеним очекивањима. Деца не показују срећу особа које су уверене да су вољене; она су забринута, пренапрегнута, у страху од мајчиног неодобравања и у бризи да не живе према њеним очекивањима. Она су обично заражена мајчиним скривеним непријатељством према животу које више осећају, него што га јасно препознају, а најзад и сама бивају њиме преплављена. Све у свему, утицај „несебичне“ не разликује се много од утицаја себичне мајке; у ствари, често је и горе, јер мајчина „несебичност“ спречава децу да је критикују. Њихова је обавеза да је не разочарају: под маском врлине њих уче да презиру живот. Ако неко има прилику да проучи утицај мајке која себе истински воли, може видети да у дететовом стицању искуства шта је љубав, радост и срећа није ништа поучније од мајке која воли и себе…

Неуспех модерног друштва не лежи у његовом принципу индивидуализма, не у идеји да је морална врлина исто што и тежња за властитим интересом, већ у изопачавању значења појма властитог интереса, не у чињеници да су људи превише заузети властитим интересом, већ у томе што нису довољно заузети интересом властитог ја, не у чињеници да су сувише себични, већ у томе што не воле довољно себе и своје могућности…

Ерих Фром, „Човек за себе“

Празнични прилог посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1284. 15. Септембар 2020)

Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)

Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана због бездетности у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Човекољубиви Господ обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку но и Богомајку – родитељку Живота. Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трпеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела.

Патријарх српски Иринеј: Васколики живот Пресвете Богомајке био је у служби Богу!

Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени, поучио је првојерарх Српске Цркве, на празник Рождества Пресвете Богородице 2018. лета Господњег у земунском храму посвећеном овом празнику.

Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Пресвета Богородица је та која рађа Живот, због тога је називамо новом Евом!

Данашњи догађај није описан у тексту Светог Писма, јесте предсказан у Старом Завету, али није детаљно описан. У народу се овај празник назива Малом Госпојином, као што се дан њеног уснућа назива Велика Госпојина, Госпођа или Владичица. Свети Оци је називају ,,Првом, после јединога Првог". Зашто је важан данашњи празник? Без Њеног рођења, а и Њено рођење је било чудесно, не би било ни Христовог рођења. Црквени песник каже, а и ми се молимо тим речима ,,да је њеним рођењем засјала светлост целој васељени, јер она враћа Господа у васељену, будући да је Он због људског греха, на неки начин био прогнан из света." Она је та која рађа Живот, нова Ева, а њен Син, Спаситељ света, је нови Адам. У овом празнику, по речима светог Јустина Ћелијског ,,су сажети сви празници и Божић и Васкрс и Спасовдан." Кроз празнике Цркве смо сви позвани да будемо учесници Тајне спасења, поручио је Владика Иринеј на литургијском сабрању у новосадском Саборном храму, о празнику Рождества Пресвете Богородице 2018. лета Господњег.

Епископ жички др Јустин: Пресвета Богородица својом љубављу води и руководи наше духовне кораке!

Молимо се Пресветој Богородици чије рођење прослављамо да нас води и руководи и све наше трудове и напоре усмери на задобијање вечних блага и да нас својом милошћу заступа пред Господом не би ли били уписани у књигу вечности. Ми смо позвани да будемо синови светлости, богови по благодати. Прародитељи Адам и Ева прекршили су заповест Божју и пали су по слободној вољи. Господ Бог је стога одредио начин како ће нас спасити, тако што ће се од Пресвете Богородице родити Спаситељ, који ће бити човек као и ми, страдати за нас, пролити своју Крв, којом ће опрати првородни грех, и све грехе од Адама до данас. Све што је у овом свету је привремено и чека свој крај, али онај који пребива у Господу Бесмртном – и он је бесмртан, речи су које је предстојатељ Цркве Божје у Епархији жичкој изговорио на празник Рождества Пресвете Богородице 2019. Лета Господњег у манастиру Каменац.

Епископ тимочки Иларион: Угледајмо се на послушност Пресвете Богородице!

Пресвета Богомајка је омогућила да се нама људима јави Благовест о рођењу Господа Исуса Христа, и она је била то „прво-прото Јеванђеље“ објављено роду људском. Она нас својим животом учи многим врлинама, молитви, послушности, стрпљењу и неизмерној љубави према Господу, а то највише недостаје у данашње време, јер нашем народу недостаје управо те духовне хране. Нека би наше молитве биле уједињене у данашњем сабрању, да бисмо били пример, светионик осталима и да тако као војска Христова издржимо сва искушења овога света, поучио је Епископ тимочки Иларион на празник Рођења Пресвете Богородице у зајечарском Саборном храму 2019. лета Господњег.

Епископ далматински Никодим: Рођење и живот Пресвете Богородице били су велико чудо!

Данас смо се у овом светом храму окупили да бисмо литургијски прославили један од најбитнијих догађаја у домостроју спасења, да обележимо спомен на Ону која је у име свих нас пристала да се Господ усели у Њену утробу и постане једини истинити Богочовек. И само Њено рођење је било чудесно, јер њени родитељи, Јоаким и Ана, дуго година нису могли да имају деце, а у то доба у јеврејском народу то је била велика срамота. Када су били већ у поодмаклим годинама благословио их је Бог са ћерком којој су дали име Марија и која је од свог раног детињства, када је одлазила у свети храм, разговарала са Господом и анђелима његовим. Управо тако се проказивало чудо Господње, да ће та жена да буде једна од најбитнијих жена на овоме свету, она од којих се родио сам Исус Христос. Она је дала тај одговор у име свих нас и тако уздигла читав људски род и сам Господ се унизио да би нас узвисио и да бисмо славили име Његово, речи су Епископа далматинског Никодима које изговорио на литургијском сабрању у Имотском, поводом храмовне славе 2019. лета Господњег.

Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нашег живота. (Кондак празника)

Приредили:

протођакон др Дамјан С. Божић и

катихета Бранислав Илић

Извор: Православље

Ново издање емисије "Живе речи" из духовног центра при Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу емитујемо уживо у среду 23. септембра 2020. Лета Господњег од 20:00ч.

Специјални гост овонедељне емисије биће протопрезвитер др Никола Маројевић, парох при Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. 

У уметничком делу емисије учествоваће госпођа Александра Гедеон, Академски сликар и организатор музејских активности из Смедеревске Паланке. 

Модератор емисије: катихета Бранислав Илић

Вашој пажњи препоручујемо: 

Протопрезвитер др Никола Маројевић у интервјуу за "Православље": Човјек је слободан тамо гдје га не (пре)познају!

У навечерје празника Рождества Пресвете Богородице, 20. септембра 2020. лета Господњег емитовано је уживо седамнаесто издање емисије "Живе речи" под насловом ЛИТИЈАМА ДО ПОБЕДЕ! Специјални гостИ  емисије били су: протопрезвитер-ставрофор  Драган Станишић, парох при подгоричком храму Светог Ђорђа под Горицом и професор  у Цетињској богословији Светог Петра првог митрополита и чудотворца цетињског. Поред оца Драгана гости су били: Презвитер Милош Цицмил, као и Иван Булатовић. Модератор емисије био је ђакон Илија Јовић. 

Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посвећено је свештеном спомену на Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), са посебним нагласком на прославу Патрона Епархије бачке.

У току једне богослужбене године савршавамо неколико свештених спомена на свете ангеле: Сабор светог архангела Михаила (8/21. новембра), Сабор светог архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и Чудо светог архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је светим небеским силама бестелесним. Посвећујући нашу емисију свештеном спомену на Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), поред указивања на значај празника, посебно смо истакли химнографију која велича ово дивно дело и чудо Божје.

Ти чиниш своје ангеле духовима, као што је написано и пламеном огњеним којим ти служе, а између чинова твојих ангела, показао си Господе првим архистратига Михаила, јер се твоме закону Речи Божја покорио, и трисвету песму са страхом кличе слави твојој. (Трећа стихира на Господи возвах)

Од 1971. године васколика пуноћа Епархије бачке, предвођена својим Предстојатељем, прославља свога заступника пред Богом – светог архангела Михаила. У духу прославе Патроне говорили смо о значају сабрања и саборности у Цркви Христовој.

У празничној радости слушаоцима Радио-Беседе, као и свој браћи и сестрама који живе, делају и Богу се моле у Епархији бачкој, желимо срећан, радостан и Богом благословен празник, који се са посебним торжеством прославља у Богом чуваној Епархији бачкој. Нека молитве нашег Патрона буду свагда са свима нама, како бисмо на многа и блага лета узносили вечни славопој Господу нашем, Чије човекољубље је дивно и величанствено. 

Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Овогодишњи Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), биће прослављен у суботу, 19. септембра, у храму Рођења светога Јована Претече у Сомбору. Света архијерејска Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова.

Од 1971. године верни народ Епархије бачке прославља свога заступника пред Богом – светог архангела Михаила.

На овај дан молитвено се сећамо догађаја који се збио у фригијском граду Колоси, недалеко од Јерапоља, где је постојао храм посвећен светом архангелу Михаилу. Поред наведеног храма налазио се извор лековите воде. Овај храм саградио је становник града Лаодикије, и то у знак захвалности Богу и светом архангелу Михаилу за излечење његове неме ћерке. Архангел Михаило, јавивши се у сну оцу девојке која је била нема од свог рођења и која још није била просветљена светим Крштењем, открио му је да ће његова ћерка проговорити када попије воде са овога извора. И догодило се чудо – девојка је код извора заиста исцељена и почела је да говори. Након овог догађаја крстили су се отац, ћерка и целокупна њихова породица, а ревношћу благодарног оца подигнута је црква у част светог архангела Михаила. 

Не само хришћани већ и незнабошци су почели да долазе на извор тражећи ту лека разним болестима. Тако су многи од њих, добивши исцељење, примали веру у Христа и крштавали се. У овом храму, шездесет година ревносно је служио један свештеник по имену Архип. Проповедајући Христа, не само речима већ и примером свог богоугодног живота, привео је многе пагане вери. У свом гневу на хришћане уопште – а посебно на свештеника Архипа који се никада није удаљавао од храма и био је узорни Христов слуга – пагани су одлучили да униште храм и погубе Архипа. Да би то извршили спојили су две планинске реке у једно корито и усмерили њен ток на храм. Видевши ову велику опасност свети Архип се усрдно молио архангелу Михаилу да спасе храм од пропасти. На његову молитву, архангел Михаило се јавио и, ударом свог жезла, отворио широку пукотину у стени кроз коју је надолазећа вода потока отекла и храм је спасен.

Видевши тако велико чудо пагани су се разбежали, а свети Архип и хришћани окупљени у храму славили су Бога, благодарећи светом архангелу Михаилу на помоћи. Место где се догодило наведено чудо названо је Хона, што значи пукотина.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поводом имендана и јубилеја Епископа бачког господина др Иринеја – тридесет година архијерејске службе, у реализацији Информативне службе Епархије бачке снимљен је интервју са Преосвештеним владиком бачким. У наведеном видео-запису можете погледати четврти део интервјуа.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем који је реализован на програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији милешевској је говорио о актуелним темама црквеног живота. 

Извор: Телевизија Храм