У попразништву Крстовдана, а у смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на свете славне и добропобедне мучнице Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије, 30. Септембра 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је двадесето издање емисије "Живе речи". Специјални гости  емисије били су протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин, секретар Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици и координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, као и протопрезвитер Слободан Лукић, парох црмнички. Уметничка гошћа била је Силвија Ромић, песникиња из Новог Сада, која је у току емисије произнела неколико песама које су проистекле из њеног срца и пера. Модератор и домаћин емисије био је катихета Бранислав Илић.  

Емисија је почела молепствијем о почетку школског рада или, како често кажемо, Призивом Светога Духа пред почетак нове школске и академске године. Према речима проте Мирчете Шљиванчанина који је Молепствије служио у Крипти Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици, је истакао да смо се вечерас једним устима и једним срцем помолили да Дух Свети, својом божанском благодаћу, разгори срца ђака по школама и свим просветним установама, и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога, а за лично и свеопште спасење!

У даљем току саборовања у оквиру овонедељне емисије отац Мирчета је гледаоце упознао са значајем Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, искористивши прилику да истакне труд свих чланова Катихетског одбора и свих вероучитеља који се труде да речју и делом посведоче радост црквеног живота и васпитања. 

Прота Слободан Лукић је указао на важност празника Начала индикта - Црквене нове године, подсећајући да црквени етос подразумева молитву пред почетак сваког богоугодног дела. Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита, истакао је отац Слободан. 

Основна предност веронауке при храмовима је чињеница да деца стасава у окриљу Цркве и Литургије. Предност је и јер су та деца већ чланови Цркве, зато је задатак на вероучитељима да разгоре пламен вере у њиховим срцима, истакао је прота Мирчета говорећи о односу веронауке при храмовима и образовним институцијама. 

Отац Мирчета је у свом излагању истакао да је у Цркви све неодвојиво од Литургије, јер је она срце и центар црквеног постојања и живота. Сама реч катихеза значи поука, та поука долази од Главе Цркве - Господа Христа, чијим истинским телом и крвљу се причешћујемо на Литургији, нагласио је прота и указао да је литургијска катихеза срж веронауке и хришћанског васпитања уопште. 

Будући да се налазимо у попразништву Крстовдана, отац Слободан Лукић је казивао о овом великом празнику уз посебан нагласак да су хришћани позвани и призвани да се одрекну себе и да постојано и са вером целог живота носе крст, ходећи путем који нам је пропутио Господ наш. 

Уз осврт на овогодишњу прославу празника Крстовдана у Саборном храму Христова Васкрсења у Подгорици, секретар наведеног храма је најавио велики сабор и литургијско сабрања којим ће, 7. Октобра предстојати Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а поводом годишњице овог велелепног храма. 

Тема вечершње емисије био је и Православни дјечји сабор који пуне две деценије организује у Митрополији црногорско-приморској, а који ће ове године због тренутне епидемиолошке ситуације бити одражан средином октобра месеца online. 

Пред крај емисије отац Слободан Лукић је говорио о значају богословствовања као живог живота у Цркви. Богословље је подвижничко, црквено, литургијског, али и академско. Не кажемо да треба одбацити академску теологију, али је потребно ставити у прави однос подвижничко и академско богословље, истакао је наш драги гост говорећи о болном раскораку академске и живе теологије. 

Овонедељно издање наше емисије завршено је пастирском поуком протопрезвитера Мирчете Шљиванчанина чије речи су озариле срца многих. 

На техничкој подршци најсрдачније благодаримо нашем брату и пријатељу Срећку Радовићу. 

Приредио: Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота  

Гневите се али не грешите, каже Апостол наводећи стих Псалма (Пс. 4,5). Али затим нам говори да не проводимо дуго времена у стању раздражености, „да не зађе сунце“ у нашем гневу. Тако гнев, који није исто што и непријатељство, представља нешто што може послужити и на корист, иако само на кратко. Зашто и како?

Љутња и гнев сами по себи нису грех, већ пре свега Богом дана „искра“, која је и Њему својствена (в. Мк. 3,5). Она не служи ради злоупотребе у виду (само)деструктивног непријатељства као, рецимо, непосредног напада, насиља или освете, или у посредним видовима типа сарказма, оговарања или пасивног неодобравања. То је пре „сигнал“ и другима и нама самима, који, ако се правилно чита и преноси може бити покретач за плодотворни разговор/размишљање о његовом узроку. А као „плодотворан“ разговор/размишљање подразумевам оно што је истинито и упућено на стварни узрок нашег гнева. Одстрањивању овог узрока може допринети „одбацивање лажи„, које помиње апостол. Одређени начин комуникације нам омогућава да будемо рањиви, као и да откријемо јаку потребу (као и пратећи страх да ће та потреба остати незадовољена), која утиче да осетимо знак за узбуну у виду беспомоћности и љутње. Прочитала сам у чланку једног чувеног психолога да насиље и освета нису искључиво начини испољавања гнева. Они су, у основи, последица неуспеле или неостварене комуникације (заједнице, прим. прев.), било са собом или са другима.

Римски филозоф Лукије Енеј Сенека (4. год. п.н.е. – 65. година н.е.), најславнији филозоф свога времена, толико се озбиљно посветио проблему гнева да је о тој теми написао читаву књигу. Сенека је одбио да гнев види као бесловесни излив (силе) над којим немамо власт. Уместо тога, посматрао га је као филозофски проблем подложан исправљању одговарајућим филозофским аргументима. Сматрао је да гнев извире из појединих схватања света, а проблем са тим схватањима је у томе да су она сувише оптимистична. Живот има неке предвидљиве одлике и ако се љутимо и гневимо због њих значи да гајимо нереална очекивања.

Дакле, ако приметим љутњу код себе, потрудићу се  да пре свега препознам и прихватим то осећање. Затим ћу са искреношћу и смирењем, „одбацујући лаж“,  испитати узроке свог гнева. Бојим ли се губитка контроле у неким односима и околностима? И да ли моји изливи гнева можда прикривају стрепњу стварајући ми привид моћи и успостављања контроле. Ако ми се догоди овако нешто узећу у обзир Божје присуство и појачати веру у Њега, као Оног чија је сва власт. Господе, Ти знаш шта чиниш са свима нама, у Својој милости и благодати. Учинићу прави корак ако заузмем одговарајући, изграђујући став према „сигналима“ свога гнева, у Твојој истини, тако да њима не разгоревам тихе али разарајуће пламичке озлојеђености у свом срцу, нити да тамо „дајем места ђаволу“.

монахиња Васа (Ларин)

ЕПИСКОП КРУШЕВАЧКИ ДАВИД

Реч св. Ап. Јована о двема врстама греха –

Саборска и Отачка тумачења

&

Савремено огледање на истоj теми

(Др Владети Јеротићу, гледаљу и укрепитељу људских душа у спомен)

„Види ли ко брата својега где чини грех који није на смрт,

нека иште, и даће му живот –

онима који чине грех што није на смрт.

Има грех што је на смрт;

за њ не велим да се моли.

Свака је неправда грех.

А постоји грех који није на смрт.“

(1. Јованова Посланица 5,16-17).

ПРОЧИТАЈТЕ ЦЕО ТЕКСТ НА ЗВАНИЧНОМ САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ

Ново издање емисије "Живе речи" емитујемо уживо у среду 30. септембра 2020. Лета Господњег од 20:00ч. На самом почетку протопрезвитер Слободан Лукић, парох црмнички служиће призив Светога Духа на почетку нове школске и академске године. 

Специјални гости: 

Протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички и координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске; и протопрезвитер Слободан Лукић, парох црмнички;

Уметничка гошћа: 

Силвија Ромић, песникиња из Новог Сада; 

Модератор емисије: 

катихета Бранислав Илић

Гост Радио-Беседе био је архимандрит Михаило Биковић, игуман манастира Јовање, код Ваљева. Отац Михаило је говорио о свом монашком путу и о манастиру у којем је игуман, о улози Цркве Божје у очувању породице и традиционалних вредности, као и о свом учешћу на Међународној конференцији монаштва и духовништва у Москви, одржаној 2020. године.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Сигурно је да је велико богохулство бојати се Светог Причешћа, које је света тајна Живота“, казао је епископ Еиринаиос еуменијски.

Из храма Светог Нектарија у Едеси, где је служио и проповедао божанску Реч, осврнуо се на питање Светог Причешћа. Подвукао је да су „у прошлости верници у сваком великом искушењу и епидемији трчали у своје једино уточиште: Цркву, свете мошти и свете иконе.“

Додао је: „Данас се види супротно, јер се покушава терорисати народ. Али прави хришћанин се ничега не плаши, јер са собом увек има Исуса Христа, победника смрти и ђавола, Кога прима тим Светим Причешћем “.

Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин."

"Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори."

„Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново.

"Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене."

А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.

Реч о крсту је лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се спасавамо.[1] Духован, пак, све испитује, а душевни човек не прима што је од Духа[2] Лудост је, наиме, онима који ту реч не примају са вером, и који не узимају у обзир доброту и свемоћ Божију, него оно што је божанско испитују размишљајући на човечански и природан начин; јер све што је Божије то је изнад природе и разума и мисли. Јер ако неко размишља на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће, и пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити: јер то знање је душевно (психичко) и демонско.

Ho, ако неко, руковођен вером, оно што је божанско замисли добрим, свемогућим, истинитим, мудрим и праведним, наћи ће да је све исправно и како ваља, и пронаћи ће прав пут. Јер немогуће је спасти се без вере: јер све, како човечанско тако и духовно, вером постоји. Ни замљоделац без вере не усеца бразду на свом пољу, нити трговац пловећи на малом чуну без вере предаје своју душу разбеснелим морским таласима, нити се без вере бракови склапају, нити било шта од онога што у животу бива. Вером поимамо да је све што постоји силом Божијом преведено из небића у биће; све, и оно што је божанско и оно што је човечанско, вером постижемо. Вера је, дакле, сагласност без превеликог испитивања.

Свако дело и чудотворство Христово зацело је изузетно велико и божанствено и чудесно, али од свих Његових дела најдостојнији дивљења је Његов часни крст (распеће). Јер ничим другим смрт није уништена, прародитељски грех није опроштен, ад није опустошен, васкрсење није даровано, сила нам није дарована да презремо оно што је садашње па и саму смрт, није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја нису отворена, наша природа није села са десне стране Бога, нисмо постали чеда и наследници Божији, осим крстом Господа нашега Исуса Христа. Све то остварено је крстом. Јер сви који се у Христа крстисмо, вели апостол, у смрт Његову се крстисмо;[3] јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. [4] Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост.[5] Али гле, смрт Христова, односно Његово распеће, оденула нас je у ипостасну мудрост и силу Божију. Крсно слово је сила Божија, било због тога што нам се сила Божија, односно победа над смрћу, њиме открила, било због тога што, као што се четири крака крста средишњим клином држе и стежу, тако се исто висина и дубина, те дужина и ширина,[6] односно целокупна видива и невидива твар, силом Божијом одржавају скупа.

Крст нам је дат на чело као знамен, на начин којим је Израиљу дато обрезање; јер њиме се ми верници издвајамо и распознајемо од неверника. Он је штит и оружје и победнички трофеј против ђавола. Он је печат, да нас се не дотакне онај који убија првенце, као што каже Писмо.[7] Он је васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, поштапало немоћних, жезал оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасење душе и тела, одбацивање сваког зла, виновник сваког блага, уништење греха, изданак васкрсења, дрво вечнога живота.

Томе, дакле, драгоценом и уистину часном дрвету, на ко ме је Христос принео себе на жртву ради нас, осветивши га додиром свога светога тела и крви, треба да се клањамо; као и клиновима, копљу, одећи и Његовим свештеним местима, као што су јасле, пећина, спасоносна Голгота, животворни Гроб, Сион град цркава, и томе слично; као што вели богоотац Давид: Уђимо у станове Његове, поклонимо се подножју ногу Његових.[8] А да тиме мисли на крст, показује следеће: Устани, Господе, на почивалишту својем,[9] јер устајање (васкрсење) следује распећу. Па ако нам је драг дом и постеља и одећа оних које љубимо, колико су нам драже оне ствари што припадају Богу и Спаситељу, преко којих ствари смо и спашени.

Клањамо се, чак, и образу часнога и животворнога крста, иако се твори од другог вештаства, не поштујући тиме твар -далеко било – већ образ крста као символ Христа. Јер Он сам је ученицима својим рекао, упозоравајући их: И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу[10] говорећи заправо о крсту. Зато је анђео (благовесник) васкрсења говорио женама: Исуса тражите Назарећанина, распетога?[11], а апостол Павле: А ми проповедамо Христа распетога.[12] Много је, наиме, Христоса (помазаника) и Исуса, али је само један распети. Није апостол рекао прободенога копљем него распетога. Према томе ваља се клањати знамену Христовом. Јер тамо где је Његов знамен, тамо ће и Он бити. Док твар, из које је сачињен образ крста, чак и ако је злато или неко драгоцено камење, ако се деси да се образ крста поквари, не треба поштовати. Дакле, клањамо се свему ономе што је Богу посвећено, приносећи поштовање Њему самоме.

Тај часни крст предизображавало је дрво живота[13] које је Бог посадио у рајском врту; а пошто је смрт ступила у свет кроз дрво, требало је да и живот и васкрсење буду даровани кроз дрво; Јаков је, поклањајући се врху Јосифова жезла,[14] први образовао крст, па потом Јосиф када је, укрстивши руке,[15] благосиљао своје синове; знак крста описао је врло јасно и жезал Мојсијев, који је крстообразно ударио по мору, спасавши тако Израиљ а потопивши Фараона;[16] знак крста описале су крстообразно испружене руке које су поразиле Амалика;[17] дрво које је учинило да горка вода постане слатка,[18] те стена која се расцепила и из које је потекла вода;[19] жезал Аронов који му је послужио као знак свештеничког достојанства;[20] знак крста изображавала је убијена змија која је победоносно била обешена на дрвету,[21] јер је дрво спашавало оне који су са вером гледали мртвог непријатеља (змију), јер је и Христос, не познавши греха, у телу греха[22] био пригвожден. Велики Мојсије узвикује: Видећете, живот ће ваш бити као да виси пред очима вашим[23] а Исаија каже: Вас дан пружах руке своје народу непокорну, који иде за својим мислима[24] А ми који се томе клањамо, да задобијемо свој удео Христа распетога. Амин.

Свети Јован Дамаскин 

"Тачно изложење православне вере"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

‘‘Реч о Крсту је лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.’‘ (1. Кор. 1,18)

У предањској приповести о проналажењу Господњег Крста, од стране светих царева Константина и Јелене, један детаљ на најбољи начин открива и објашњава дубоки смисао хришћанске вере и поштовања Крста. Наиме, светитељи откривају истинити Крст полагањем на мртваца, који истог трена бива васкрснут из мртвих, силом Часног и Живоносног Крста. Овим делом, Крст се открива као нешто много више и смисленије од пуког символа, од знака или амблема којих је Источни свет био препун, од самог свог постања. Од искона, човек у свом бићу носи порив да одређену реалност било које врсте, религијске или магијске, ослика и изрази знаком. Међутим, тек нам Стари завет кроз опис историје спасења старозаветног Израиља, и његов однос са истинитим Богом, открива разлике између знакова и символа, између Истине и лажи, спасоносне стварности и идолске заблуде. Тако, управо у бићу односа Израиља и Онога Који Јесте (Суштог), откривају се путокази и педагози за Христа али и Крст Његов, Који је органска и суштинска реалност и сила самог Богочовека. На тај начин, својом појавом и уласком међу људе, Крст као сила Божија, као слика и прилика Бога, обесмишљава, сатире и огњем сажиже све знакове и амблеме палог и заблуделог човека, ма које врсте они били.

Сила Крста је у Сину Божијем који добровољно страда и умире на Њему, а за живот света и човека. Крст није само символ распознавања и барјак вере хришћана, Он је живот и сила животна, која васкрсава и преображава. Крст је вечно жива слика и опомена људске срамоте, неверја и лажи, и светлост божанске љубави која прашта и неизрециво воли, Која дарује живот вечни. Зато су гинули и гину они којима је Крст лудост и пуки знак међу знаковима, они који га газе и који му се ругају. У светлу и огњу Крста сабрани су сви свети, Он је непрегледна пучина мученичке крви која натапа земљу вером у Христа, за Кога пострадаше и данас страдају. У њему је сабрана сва вера, нада и љубав Новог Израиља, Цркве Христове којој је Крст и темељ и купола. Сва Литургија осењена је Крстом, а прожета Васкрсењем, силом Божијом којом се спасавамо и чекамо долазак Царства Божијег.

Протонамесник Александар Вучај

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Часни крст најсветији знак и символ, наше вере. И отуда, све Свете тајне свршавају се призивом Светог Духа, али се оне печате крсним знаком, односно печате се животворним крстом. Но, благодат и сила часног крста није у његовом облику, него у томе, што је крст Христов средство којим је Господ Спаситељ наш, спасао род људски, ту је сила Крста.

Данас прослављамо празник Крстовдан. То је у ствари празник проналажења часног крста, његовог уздизања, што је и на синоћњем бденију када смо износили крст, била символика управо тог уздизања. Крстовдан је празник када се слави још један догађај, повратак часног крста из Персије у Јерусалим. Верујем да знате, да је часни крст пронашла мајка светог цара Константина Великог, царица Јелена. Повратак крста Христовог у Јерусалим јесте, када је један цар персијски (Хозроје) узео крст и однео у Персију (614. год.) и цар Ираклије после 15 година проведених у Персији вратио је крст у Јерусалим (628. год.).

Ако говоримо о символу крста, видећемо да је све у знаку крста, а да се крст не може из вертикале добро сагледати. Крст ако хоћемо да сагледамо, морамо да клекнемо пред њим. А то значи, морамо да се смиримо. И када је цар пренео, вратио, крст у Јерусалим, био је одевен у царске одоре, у царску круну и порфиру, али није могао да га понесе, учинио му се много тежак, покушавао је, упирао се, давао све своје снаге и није га могао ставити на раме и да га узнесе на Голготу, односно у Јерусалим. Притом, надлежни епископ приђе му и каже: Царе, ни Онај који је разапет на крсту није разапет у порфири, него ако хоћеш да узнесеш крст, скини то царско обележје па се смири пред крстом и тако ћеш га узнети, и тако је и било, браћо и сестре. 

Диван пример како треба пред крстом да стојимо, диван пример како треба крст да схватимо. Ми обично када помислимо на крст, схватамо да је крст једино символ страдања, вероватно због тога што знамо да је на њему страдао наш Спаситељ Господ Исус Христос. Но, у овом свету заиста крст јесте страдање, али у ствари, он није једино символ страдања. За нас хришћане крст је победа, крст је сила, слава, крст је васкрсење. А у васкрсење не можемо да идемо без страдања, без искушења, без ношења крста свога. Када ми носимо свој животни крст у смирењу, онда се управо тај часни крст Христов дотакне нашег крста, па нам даје силу, даје нам снагу да изнесемо часно, поштено и достојанствено крст свој на Голготу, да би преко Голготе и ми ушли у Васкрсење Христово, али и у наше васкрсење. 

Зато је часни крст најсветији знак и символ, наше вере. И отуда, све Свете тајне свршавају се призивом Светог Духа, али се оне печате крсним знаком, односно печате се животворним крстом. Зато благодат и сила часног крста није у његовом облику, него у томе, што је крст Христов средство којим је Господ Спаситељ наш, спасао род људски, ту је сила Крста. 

До страдања Христовог, крст је био символ мучења и страдања, на њему су само разапињани највећи злочинци, а нажалост, род људски узвратио је на љубав Христову, када Га је прозвао да је највећи злочинац. А Он грехе наше узе на себе и узнесе на крст. Крст је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Отуда сво смирење, мука, бол, смрт, што је преузео Христос на себе, управо се врхуне у крсту. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље, сажима се у крсту. Зашто? Зато што је Он на крсту победио смрт. Зато и певамо, смрћу смрт уништи, тиме је у ствари, нашу смрт Господ Христос учинио својом, а својим Васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. 

Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова. Зато када целивамо крст имајмо ово на уму, на крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли, безграничном љубављу, чак и у часу када га ми распињемо својим неделима. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, ту своју расејану децу, који смо се расејали по свету, срушио непробојни зид који нас је делио и саздао у себи новога човека, како то лепо каже апостол Павле. Још је крстом Господ Исус Христос очистио и осветио небо и земљу и ваздух, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу, кажу Свети оци. 

На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности, а пут на небо се иде преко крста Голготе и васкрсења, ми у ствари узлазимо у Царство небеско, у царство Бога Оца, Сина и Духа Светога. Све ово бива уколико се у овом свету боримо против нашег егоизма, против наше злобе и пакости, против наше гордости. Гордост нам не да, да у смирењу приђемо крсту. Да је Господ имао у себи гордости, зар би Он дао себе за нас. Не, Он је гордост заменио љубављу, Он је гордост заменио смирењем и зато нас Господ ничим није тако загрлио, до управо страдалном љубављу, крстоваскрсне љубави. На крсту Господ је открио себе као јединог доброчиниоца и Спаситеља, Избавитеља и Животодавца целог универзума, целог света и космоса. 

Крстом је осујетио ђавола, осујетио је његове методе и заблуде, моћ и власт, коју је ђаво имао над људима, како то дивно каже преподобни Јустин Ћелијски. Зато је крст тајна љубави Божије, не тајна мучења, него тајна жртвене и самопрегорне љубави. Љубав је увек жртва, али радосна жртва. То је оно што разликује бол, од туге овоземаљске.

Вера није насиље, вера није механизам, она није држање људи у неком грчу, како су то често приписивали нама хришћанима, у неком страху, претњама или чак и у обећањима. Вера је слободни принос, дар срца, љубави Богу и човека ослобађајућем га чини. То је тајна крста и у исто време тајна љубави Божије. Крст је тајна која је саздала Цркву. 

Али је крст у исто време и суд, зато је Господ рекао са крста, сад је суд овоме свету. Крст је то мерило наше, где смо, шта смо, какви смо, како живимо. И зато, нека би нас Часни Крст оснажио, орасположио, укрепио, а он нам управо то чини, ако ми загрлимо крст, као што је Господ преко крста загрлио нас. Наш народ, је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос помогао је српском народу да преброди и петвековно ропство, помоћи ће нам да пребродимо и ова искушења и невоље које нас сналазе. Да победимо и ово што се догађа и збива са најсветијом српском земљом, Косовом. Помоћи ће нам да победимо себе, али неће нам помоћи ако претходно не испразнимо из себе, ако не испразнимо то наше људско надимање, ту нашу злобу, где појединац мисли да је све и всја. 

Док се не испразни наш егоизам, наша себичност, наша самовоља, неће се уселити крстоваскрсна љубав. Зато данас, поклонимо се часном крсту и замолимо Господа, као што нас је преко крста ујединио, сјединио, да нам да опроштај грехова и да нам помогне да носимо свој животни крст.

Епископ шумадијски Јован

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Као што су и многи у овом високом дому рекли: Тако ми Бог помогао!”

Овим ријечима Алекса Бечић, новоизабрани предсједник Скупштине Црне Горе, положио је свечану заклетву. Ријечи заклетве које садрже дјелове „вјерског или религијског“ карактера су код једних наишле на одобравање а код других на осуду. Први су у томе видјели његово враћање традиционалној Црној Гори а други уплитање „вјере“ у савремено друштво и секуларну државу. У покушају да отклонимо евентуалне сумње и недоумице, направићемо кратки преглед полагања заклетве носилаца власти у историји Црне Горе, и на крају – како се данас врши полагање заклетве у појединим државама Европе. Задржаћемо се само на ријечима заклетви које имају вјерски карактер.

Први законик донесен у Црној Гори, Стега Петра Првог Петровића, осим што је почињао ријечима: Во имја пресвјатија, јединосушчнија и јединославнија, приснопоклањаемија и нераздјелнија в тријех ипостасјех животворјашчија Троици, Отца и Сина и Св. Духа – Амин, садржао је у петом дијелу и ријечи којима су се главари, старјешине и цијели збор црногорски заклињали: Све ово вишеписано договорно рекосмо и нашом заклетвом утврдисмо, цјелујући честни и животворјашчи крест и свјатое евангелие и својеручно подписасмо и кресте који писат не умјесмо нашијема рукама учинисмо. И у наредном Законику општем црногорском и брдском 1803. имамо идентичне ријечи са додатком на крају: учинисмо свиколици заклетву, цјелујући честни и животворјашчи крст и свјатоје Евангелије, при том и свјатија мошчи великомученика Пантелеимона.

Иако раздваја свјетовну од духовне власти, књаз Данило је у уводу свог првог закона из 1833, названог Закони отачаства, јасно нагласио да је законе потребно и дужно на општем скупу главарима и црногорскијема и берцкијема утврдити и заклети се на крст и Евангелије Спаситеља нашега Исуса Христа... Осим тога, црногорски сенатори су се заклињали на вјерност књазу 1852. ријечима: Заклињемо се... Богом живијем, пресветом матером Богородицом и светијем Петром... Тако нам овога часнога крста и светога јеванђеља, и тако нам сваке наше среће и напретка. Амин.

Идентична је и заклетва капетана и перјаника из 1852. у њеном вјерском дијелу. И наредни законодавни акт, тзв. Данилов законик, потврђује се заклетвом на крст частни и свето јеванђеље.

Његовим стопама ће ићи и наследник му, Никола I Петровић, који је приликом преузимања власти 8. септембра 1860. рекао: Мене је поставио Божиј промисао за књаза и господара... Ја се заклињем истинитим Богом да ћу вјеран бити моме народу... Заклињем се Богом да ћу свакога поштенога и правог бранити... Како се ја заклео, тако мени Бог помогао!

У бесједи поводом проглашења Устава још једном се заклео: Пред лицем Господа Бога, свијех анђела и светитеља... да ћу по Уставу и земаљским законима владати... Како се право заклињем, онако ми Бог помогао, коме ћу на страшном суду одговор дати. Амин.

Уставом Књажевине Црне Горе био је предвиђен текст заклетве коју књаз полаже приликом примања власти пред Народном скупштином (члан 22). Ту, између осталог, стоји: Ја (име) ступајући на црногорски Пријесто и примајући Књажевску власт као Књаз Господар Црне Горе, заклињем се Свемогућим Богом и свијем светитељима... Како се право заклео, онако ми Бог помогао, свето Еванђеље и овај часни крст, који с вјером и љубављу цјеливам. Амин.

Чланом 63 истог Устава сви посланици, па међу њима и предсједник парламента, када ступају на дужност полажу заклетву која садржи и следеће ријечи: Заклињем се јединијем Богом... Како ово испунио, онако ми Бог помогао и овога и онога свијета.

Тако је то било у старој Црној Гори. Сада да видимо какво је стање у савременој секуларној Европи. Наводимо заклетве са вјерским елементима у европским државама.

У Аустрији, коју Устав одређује као секуларну државу, у ријечима предсједничке заклетве не налазимо ријечи вјерског садржаја. Међутим, уколико то жели предсједник може да дода и религијски дио. У Републици Ирској, која је 1972. одбацила католичанство као државну религију, преамбула Устава садржи значајну религиозну симболику. Предсједник Ирске полаже заклетву која садржи следеће ријечи: У присуству свемогућег Бога... Нека ме Бог води и одржи ме. Предсједник нема могућност да изостави и замијени вјерски дио заклетве, док парламентарци могу да бирају. Устав Пољске гарантује да ће цркве и остале вјерске заједнице имати једнака права. У преамбули Устава помиње се Бог. Начин заклињања је сличан аустријском – нема обавезног религијског елемента, али предсједник и чланови парламента могу да додају реченицу: Тако ми Бог помогао. Предсједник Грузије приликом ступања на дужност изговара текст који садржи вјерске елементе: Ја, предсједник Грузије, пред Богом и нацијом…

У Румунији предсједник полаже заклетву коју завршава реченицом: Тако ми Бог помогао, а прије које ће рећи да ће се старати за духовно и материјално благостање румунског народа. Устав Румуније не предвиђа да се може изоставити дио са вјерским елементима. Основни закон СР Њемачке у преамбули Устава садржи одређену религиозну символику. Парламентарци не подносе заклетву док предсједник заклетву завршава са реченицом: Тако ми Бог помогао, коју према Уставу може да изостави ако жели. У Литванији постоји исто решење заклетве за предсједника и парламентарце. Наиме, они приликом изговарања текста заклетве имају право да изаберу да ли ће изговорити текст који у себи садржи религиозне елементе или неће а она се завршава са ријечима: Тако ми Бог помогао. У Уједињеном Краљевству Велике Британије и Сјеверне Ирске чланови парламента имају такође двије могућности. Прва је да текст заклетве садржи реченице Ја НН кунем се свемогућем Богу да ћу бити вјеран... Тако ми Бог помогао, док је друга могућност изостављање религиозних садржаја. Уставом Хрватске посланици полажу заклетву без вјерских елемената, док се предсједничка заклетва завршава ријечима: Тако ми Бог помогао. На крају да наведемо Грчку. Предсједнички текст заклетве у Грчкој гласи: Кунем се у име истобитне и нераздјељиве Свете Тројице да ћу се придржавати Устава и закона... Парламентарци полажу заклетву са истим елементима, само што они, за разлику од предсједника, могу да текст заклетве изговоре у складу са својим вјерским увјерењима.

Да закључимо на крају: У Црној Гори је, кроз историју па све до Другог свјетског рата, заклетва вршилаца државних функција увијек садржавала елементе вјерског карактера. У неким европским државама (иако се оне самоодређују као секуларне, тј. као државе које не признају никакву религију за државну и имају различите политике према религијама) овакве заклетве постоје и данас.

По нашем скромном мишљењу из различитих европских државних уређења и односа према црквама и вјерским заједницама можемо закључити да је најбоље уређење оно које државу и цркве и вјерске заједнице држи одвојеним али у таквом односу који подразумијева њихову међусобну везу и сарадњу. Можемо слободно рећи да је кооперација данас кључни појам у односима између цркве и државе у државама Европске уније, а после пада комунизма и у цијелој Европи.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка