Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протојереј А. Шмеман: Два приступа хришћанству

Wed, 14 Oct 2020 04:29:00 +0000

Постоје два различита приступа хришћанству. Један се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – „И Бог виде да је то добро“, Амин „И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки. Други је са краја тог истог Јеванђеља „И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом, и бејаху стално заједно, у храму, хвалећи и благосиљајући Бога – Амин.“

Дакле с једне стране благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“.

Вековима је Црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца и човеков разум и људи су почели да се опредељују или за пут Утопизма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света).

Десило се то у 17. веку прво као реакција на средњовековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18. и 19. веку је откривен „историјски прогрес“ све већи и већи све бољи и бољи – идеја о „распеваном сутра“. Сви ти Хегели, Шелинзи и напокон Марксисти и остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја и даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост и правду, трећи као светски мир, четврти… Чинењица је да су сви они пројектовали своје утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“.

Исто се може рећи и за грех. Из истих библијских хришћанских извора и увида долази извитоперено мишљење да је зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ће образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису првородног греха Адама и Еве и оличено у ђаволу. А ђаво ни у каквом случају није нека незналица јер он је Луцифер – носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже Богу: „Не“!

Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може више да живи у друштву које је пало и зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се више са овим светом.

Утопија и бекство од света су укорењени у нашој јудео-хришћанској култури тако да су многи хришћани капитулирали или пред утопијом (лажнога раја у свету) или пред бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али зашто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму?

Реч „теологија“ изворнио значи „словљене о Богу“ али данас она може да значи и „словљење о сексу или контрацепцији“ и као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму.

Истовремено сведоци смо праве најезде ескапизма (бекства од света) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леђа свету и одају се свему и свачему. То се дешава и у нашој Цркви , има њих који су открили „Икону“ или расправљају о литургијским праксама ране, средње и новије Цркве. Има њих који тврде „то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту…“ Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то не буде у Чикагу, Њујорку или Паризу.

Прва је истина – све је добро. Грчки оци веле : “Да се ниси усудио рећи да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи.“ У супротном пашћеш у дуализам екстрема „добар Бог“ и „зао Бог“ – ђаво је створен као најсавршсеније створење Божије, и управо је зато павши постао, толико моћан у злу.

Друга истина. Овај свет је „пали свет“. Не само због једног малог прекршаја – чувене Едемске јабуке (зашто баш јабуке – нико то не зна.) Свет ја пао зато што је одбацио божју доброту, зато што је пре свега одбацио Бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није на пример – ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави – пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајеза пало пиће него је – „Цели свет пали свет“. Брак је – пали брак, парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато што религија замењује радовање Богу капитулацијама: колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико? Колико? Све је пало, све је помрачено… И овде прави хришћани би рекли: „Да, свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, али он још увек пева о слави Божјој! Он је још увек кадар да прими Бога.“

Трећа истина: „Свет је спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала „распевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овде! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада.

Чувена француска изрека „Метро – посао – кревет“ јесте управо оно што је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени и постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици : „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота; и Живот нам се јави…“. И то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју „религијицу“ прошлости, садашњости и будућности, религијицу заповести и рецепата која тврди да Бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у Цркву, који дају прилоге (мада то чине и порески обвезници). Напротив, спасење значи да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас.

Ово искуство Царства Божјег држи скупа оно што бих назвао „троједном интуицијом“ о томе да је свет „створен, пали и спасен“.

Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане и томе слично а ја им одговарам: „Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту.“ А апостол Павле је рекао: „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.“ Чак и читати Wall Street Journal у славу Божију? Да, наравно да можете. Слава Божија је где год човек жели да она буде.

Ми хришћани не треба да правимо избор између утопије (у свету – благословен је наш свет) или бекства од света, и није да продајемо религију као валијум, као „Свету Валијумску пилулу“. Прави изазов пред нама је да обновимо оно што се називаискуством фундаменталне хришћанске есхатологије.

Какав год да је онај свет (Царство небеско, рај, а ми не знамо ништа о њему), тај „онај свет“ се пре свега открива већ овде и већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу и другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ћете га наћи у Трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог „тамо“ и овог „овде“ нема никакве разлике.

Социолог Питер Бергер је, критикујући модерну идеју да је рај увек негде далеко од Менхетена, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао: „Извините даме и господо, али када Бог говори о симболу свога Царства, то је увек – град, а не мала сеоска фарма у Вермонту.“ „И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса“. А Јерусалим је наравно град.

Наша вера је заснована на два основна откривења: Бог је толико заволео свет и пали свет је на тајанствен, мистички начин спасен.

Ми смо људи хришћанске традиције и културе и ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, Шекспира или Достојевског, о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин. Постоји стварно зло и постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави и постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална и хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче и томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ и о искуству спасења које се збива овде и сада. А та вера и то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако и ескапизам.

Није на Цркви Христовој да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити и ескапизам – бежање од света, као издају према Богу који је толико заволео свет.

Човек је постао човек не зато што је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато што је homo sapiens, нити зато што је открио аристотеловску логику. Човек је постао оно што јесте – човек, када је постао homo adoratus, човек који благодари, а то је човек који не говори Богу: „Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно“ , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кличе; „Небеса и земља су препуни славе Твоје!“

О, када бисмо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру и контекст нашег истинског битовања, који преображава оно чувено „метро – посао – кревет!“ Онда бисмо могли то у себи да обновимо. Па све је ту и ништа нам зато не недостаје! Када бисмо то обновили ми тада, више небисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији утопизма и ескапизма, већ бисмо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао и света који је спасен кроз Христа и оне који верују у спасење.

Зоран Ђуровић: Радуј се!

Tue, 13 Oct 2020 21:54:07 +0000

Провизорни текст из Јерминог Пастира:

Десета заповест

I. - Уклони сву тугу од себе, јер је она сестра сумње и гнева...

Зар не схваташ да је туга најзлобнији од свих духова и најштетнији за слуге Божије? Она уништава човека као ништа друго и избацује из њега Духа Светога...

II. Слушај сада, будало, како туга изгони Духа Светога и како опет спасава. Када сумњивац због своје сумње не нађе успеха ни у једном послу, тада туга улази у срце такве особе, загушује Духа Светога и протерује га. А када гнев и јако огорчење преплаве човека из неког разлога, онда опет туга уђе у срце, он тугује због свог дела, каје се што је лоше направио. Чини се да је ова туга спасоносна јер подразумева покајање. Али у оба случаја туга растужује Духа Светога... Туга због нервирања због лошег поступка није лоша туга, али такође вређа Духа Светога. Зато уклони тугу од себе и не вређај Духа Светога који живи у теби, да не би гунђао против тебе Господу и повукао се од тебе. Јер Дух Божји који пребива у овом телу не трпи тугу... Зато се обуци у радост, која увек има благодат пред Господом и Њему је угодна, и у њој уживај. Свака радосна особа чини добро и размишља добро, презирући тугу. Тужна особа увек мисли зло. Прво, јер жалости Духа Светога, који је радосан дат особи; и друго, јер тако чини безакоње, не молећи се Господу и не исповедајући му се. Молитва тужне особе никада не досеже престо Божји.

И упитах га: - Зашто се, господине, молитва тужног човека не уздиже до жртвеника Господњег?

„Јер,“ одговори, „туга пребива у његовом срцу. Туга помешана са молитвом не дозвољава да чист дође до престола Божјијег. Као што вино помешано са сирћетом више нема исту пријатност, тако ни туга помешана са Духом Светим нема исту молитву. Стога се очисти од зле туге и живећеш с Богом, и сви ће живети с Богом, само ако одбаце тугу од себе и обуку се у радост.

Покров Пресвете Богородице

Tue, 13 Oct 2020 16:10:00 +0000

Првог октобра 911 године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију блаженом, и упита га: "Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, свети оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

РЕЧ на ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У ПОСЛЕДЊА тешка времена, када се са умножењем грехова наших умножише невоље наше, опасности наше, те се испуњују речи светог апостола Павла: опасности од разбојника, опасности од родбине, опасности од незнабожаца, опасности у градовима, опасности у пустињи, опасности на мору, опасности међу лажном браћом (2 Кор. 11, 26); када се испуњују речи самога Господа, те устаје народ на народ, и царство на царство, и бивају глади и помори, и земља се тресе по свету (Мт. 24, 7); када нас притискују најезде туђинаца, међусобни ратови и смртоносне болести, - Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Господња даје нам у заштиту покров свој, да нас ослободи од разноврсних опасности, да нас заштити од глади, помора и земљотреса, да нас закрили од рата и болештина, и да нас својим покровом сачува неповређене. Потврда овога би дата у царском граду Цариграду у славној цркви Пресвете Богородице у Влахерни,[1] за царовања Лава Мудрога.[2] Тамо, за време свеноћног бдења уочи недеље, 1 октобра,[3] у четврти сат ноћи, у присуству огромно много народа, свети Андреј, Христа ради јуродиви,[4] подиже очи горе и угледа Царицу Небеску, покровитељку целога света, Пресвету Дјеву Богородицу, где стоји у ваздуху и моли се, и сија као сунце и покрива људе својим чесним омофором. Видећи то свети Андреј рече своме ученику, блаженом Епифанију: "Видиш ли, брате, Царицу и Госпођу свих како се моли за сав свет?" Епифаније одговори: "Видим, свети оче, и ужасавам се".

Као што некада свети Јован Богослов виде на небу велико знамење, жену обучену у сунце,[5] тако и свети Андреј у Влахернској цркви, сличној небу, угледа Невесту Неневестну, одевену у сунчану порфиру. Знамење које виде свети Богослов прасликује Премилостиву Покровитељку нашу, пошто се то знамење показало у време када је светом тајновидцу била откривена погибао која прети свој твари: и бише, говори он, севања муња, и гласови, и громови, и тресење земље, и град велики: и знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце (Откр. 11, 19-12, 1).[6] Зашто се овај знак, који прасликује Пречисту Дјеву, не показа пре севања муња, громова, гласова, земљотреса и града, када све стихије још беху мирне, него за време страшне пометње на небу и на земљи? Зато, да се покаже да Преблага Заштитница наша притиче нам у помоћ у најтеже време, када нам прети погибао, и заштићује нас од блеска обманљиве, кратко блистајуће светске таштине, од гласова житејске гордости и сујете, од громова изненадног напада вражијег, од буре страсти, и од града одозго наилазеће на нас казне за грехе. Јер када нас све те невоље притискују, тада се, као велики знак, појављује Брза Помоћница роду хришћанскоме, штитећи нас и закриљујући нас невидљивим заступништвом. Овај знак даде Господ онима који Га се боје, да утекну од лука (Пс. 59, 6); јер у овоме свету ми смо постављени као мета за стрељање. Са свих страна лете стреле на нас: једне од лука видљивих непријатеља, који хитно затежу лук свој и у гордости својој ниподаштавају нас; друге из лука невидљивих непријатеља, да бисмо се жалили како не можемо да подносимо демонско стрељање; неке - од тела нашег које војује против духа; неке - од лука праведног гњева Божјег и претње, као што о томе говори пророк Давид: Ако се не обратите, Бог оштри мач свој, затеже лук свој и наперује га; и запиње смртне стреле, чини стреле своје да пале (Пс. 7, 13-14). Да нас све те стреле не би смртно раниле и да бисмо избегли опасност, нама се даде знак: покров Пречисте и Преблагословене Дјеве. Заштићавани њеним покровом као штитом, ми остајемо неповређени од стрела. Јер наша Заштитница има хиљаде штитова за нашу заштиту, као што јој о томе говори Дух Свети: Врат ти је као кула Давидова; хиљаде штитова висе на њој, све стреле јуначке (Песма над песм. 4, 4).[7]

Некада Давид сазида прекрасну и превисоку кулу између Сиона што стоји на високој гoри ниже Јерусалима који се назива кћерју Сиона.[8] И бејаше та кула између њих као врат између тела и главе, јер висином својом надвишаваше Јерусалим и досезаше до Сиона. На тој кули беху обешени штитови и сва оружја, потребна за рат и одбрану Јерусалима. Дух Свети упоређује Пречисту Дјеву са кулом Давидовом: јер Она, кћи Давидова, посредује између Христа, Главе Цркве, и верних који сачињавају тело Цркве, надвишујући Цркву пошто је ваистину виша од свих чланова њених, а досежући и до Христа као Она која My је дала тело. Она посредује и сада када стоји на ваздуху између неба и земље, између Бога и човека, између подвигоположника Христа и земаљске Цркве, као Давидова кула између Сиона и Јерусалима, начичкана јаким штитовима. Под штитовима пак разумем свемоћне молитве њене за нас Богу, које достојни чуше у време виђења чесног Покрова њеног: јер се Она мољаше са умилењем као Мати Сину своме и Творцу, изговарајући у молитви речи самилосне и свемилостиве, и говорећи: Царе Небесни, прими сваког човека који слави Тебе и призива пресвето име Твоје на сваком месту; - и где се спомиње име Твоје, то место освети; прослави оне који прослављају Тебе и с љубављу почитују мене, Матер Твоју, примајући сваку молитву њихову и завете, и избављајући их од свих невоља и зала.

Такве молитве Пресвете Богородице нису ли штитови који штите Цркву? Заиста су оне неразориви штитови. О њих можемо угасити све распаљене стреле.

Свети Амвросије каже за Давидову кулу[9] да је била саграђена са два разлога: да се заштити град и да се украси. "Давид сагради кулу, вели свети Амвросије, да буде и заштита и украс граду: заштита, јер се са ње надалеко могао угледати непријатељи бити прогнат од града! а украс, јер висином својом надвишује све високе зграде Јерусалима". - Стога, није без разлога упоређена са овом кулом наша Покровитељка, која нам је кула тврђава пред лицем непријатеља, јер нас заиста штити и украшава: штити - када далеко одгони од нас видљиве и невидљиве непријатеље, када заробљенике ослобађа од уза, када мучене од нечистих духова избавља, када утешава жалосне, брани злостављане, храни гладне, посећује болне, када бива пристаниште витланих буром; а украшава нас - покривајући пред Богом срамну голотињу душе наше својим превисоким заслугама као најскупоценијом одећом, и обогаћујући нашу убогост превеликом благодаћу као непотрошивим богатством чини нас благопријатнима у очима Господњим. Украшава нас Пресвета Богомајка - када нас који немамо свадбено рухо покрива својом ризом, те тако за Свевидеће Око чини као невидљивом срамну голотињу душе наше, чега је одискони била праслика земља безоблична и неукрашена по, покривена водама (1 Мојс. 1, 1-2). Јер земља неукрашена и пуста бејаше праслика грешне душе која је погубила своју духовну красоту, лишила себе добрих дела и постала туђа благодати Божје. Воде пак које су покривале неукрашену земљу прасликоваху милосрђе Пресвете Богородице, неисцрпно као море, које се богато излива на све и покрива све. И када се Дух Божји носио над водама, носио се и над земљом, покривеном водама и неукрашенoм, као не видећи њену некрасоту. Ово је тајанствено праoбразовало то да душа, пoкривана премилостивим покровом Дјеве Богородице, ако и не буде украшена врлинама, неће бити лишена благодати Светога Духа, јер покров Пресвете Богородице покрива њену некрасоту, као што је вода покривала неукрашену земљу, и украсиће је благољепијем своје благодати и привући ће к њој Светога Духа. Пречиста Дјева украшава нас када грешне чини праведнима а нечисте чистима, као што о томе говори Анастасије Синаит:[10] "Она волхе чини апостолима и царинике еванђелистима, а блуднице - вредноснијима од девојака. Тако Марију Египћанку[11], некадашњу блудницу, Она учини сада вредноснијом од многах девојака; и Марија, која раније беше тамна и нечиста, сада сија као сунце у Царству Христовом - молитвеним посредовањем Пречисте Дјеве Марије, која је покров и украшење свима који јој прибегавају. Украшава Она и сав духовни Јерусалим, тојест Цркву Христову, која јој на данашњи празник овако пева: О, Ти си чудесно украшење свима вернима, испуњеше пророштава, слава апостола и красота мученикa, похвала девства и предивни покров целоме свету.[12]

На кули Давидовој са штитовима беху све стреле заштитника земље; тако и Пречиста Дјева, та одуховљена кула, има при себи стреле силних, тојест молитве светих који се моле са Њом. Јер се Она јави у храму стојећи у ваздуху не сама него са анђелским војскама и са мноштвом Светих, који је у белим хаљинама побожно окружаваху. Свих тих Светих молитве за нас к Богу јесу као стреле силних које су у стању прогнати све пукове демона. Зна Пречиста Госпођа Богородица да је живот наш на земљи рат: јер против нас ратује враг са свима својима силама; он је кренуо на нас све своје пукове и опколио нас свима својим легионима, по речи псалмопевца: Опколише нас пси многи, чете зликоваца круже око нас; развалише на нас уста своја, као лав који је гладан лова и риче (Пс. 21, 17. 14). Тога ради и Небеска Царица, желећи нам помоћи, крену против врага нашег све Небеске Силе, позва пророке и апостоле, сабра мученике и девственике, сакупи преподобне и праведне, и са њима дође да нам помогне, да нас окружи силном војском, и да нам дa победу над непријатељима: Јер се њоме односе победе, њоме обарају непријатељи".[13] Она дође са анђелским војскама, јер је Она лествица коју Јаков унапред виде, коју окружује мноштво анђела. Спомињући овде Јаковљеву лествицу, неко се може са чуђењем питати: зашто анђели на њој не стајаху мирно, него непрестано узлажаху и силажаху по њој? Но дознавши да је та лествица била праслика Дјеве Марије, по речи црквене песме: "радуј се мосте који на небо преводиш, и лествице висока коју Јаков виде" - он ће схватити зашто анђели на њој не имађаху мира. Јер в молитвах неусипајушчаја Богородица[14] = у молитвама неуспављива Богородица наређује анђелима да заједно с њом непрестано помажу људима: да узлазећи к Богу узносе молитве оних што се моле, а низлазећи - да доносе од Бога људима помоћ и дарове. Та Лествица и сада низведе са собом с неба мноштво анђела, доносећи нам одозго покровитељство и заштиту. Она дође са анђелима, да им заповеди да нас чувају на свима путевима нашим; Она доведе са собом и саборе свих светих да, сатворивши за нас саборно мољење, саборно узнесе и наше грешне молитве к Сину свом и Богу нашем. Међу свима светима који се јавише у храму са Пречистом Дјевом, беху два најодабранија изабраника: свети Јован Претеча, од кога ниједан између рођених од жена није изишао већи (Мат. 11, 11), и свети Јован Богослов, кога љубљаше Исус, који и леже на прси Исусове (Јн. 21, 20). Њих обојицу, као оне који имају велику слободу пред Богом, наша Молитвеница покрену са собом на молитву за нас, да би с њима што пре приволела Бога на милост: јер молитва праведнога много може помоћи (Јак. 5, 20). И стаде Пречиста Дјева између два девственика, као између два херувима, као престо Господа Саваота између серафима, као Мојсије са подигнутим рукама између Аарона и Ора; тада паде адски Амалик са свом тамном влашћу и силом својом.

Тако дакле ми празнујемо покров Пресвете Богародице Дјеве, сећајући се преславног јављања њеног у Влахернској цркви, које виде свети Андреј и Епифаније. Ми празнујемо, благодарећи Покровитељки нашој за такво превелико милосрђе њено, јављено роду хришћанском, и усрдно је молећи да и сада и свагда мислостиво закриљује нас који иштемо њено покровитељство. To чинимо, јер без њеног покрова и заступништва немогуће је живети нама који стално разгневљујемо Бога. Грешећи много, ми падамо под многе казне, по речи псалмопевца: Многе муке има грешник (Пс. 31, 10). И ми бисмо већ пропали због безакоња наших, да нас не закриљује Премилостива Владичица: јер када ова Заступница не би предстојала молећи, ко би нас избавио од толиких беда? ко би нас сачувао до сада слободне? Пророк Исаија саветује: Прикријте се за час, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20). Но где се можемо прикрити од гњева Господњега? У време страдања ми нигде не обретосмо заклона осим једине Владичице света, која кроз уста Духа Светога говори о себи: Ја као магла покрих земљу (Сирах. 24, 3). Стварно, ми се скривамо под покривало Оне која као магла покрива земљу. Но зашто, о Свескупоцена Дјево Богородице, упоређујеш себе са тако ништавном ствари као што је магла? Нема ли Теби сунца, месеца, звезда за упоређење, утолико пре што је о Теби са дивљењем рекао Премудри: Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце? (Песма над песм. 6, 9). А магла какву има лепоту, те се Ти не гадиш упоредити се са њом? Но ево у чему је тајна: магла када се згусне над земљом и покрије је, онда су све звери заштићене од ловаца, јер их нико не може ловити. Зато Пречиста Дјева и назива себе маглом, јер нас скрива од ловаца. А ми грешни, ми смо, по расуђивању светог Златоуста,[15] због своје нечовечности - стока и зверови: угађамо стомаку као медведи, утовљујемо тело као мазге, злопамтљиви смо као камиле, отимамо као вуци, љутимо се као змије, уједамо као скорпије, лукави смо као лисица, отров злобе носимо у себи као аспида. Такве зверове какви смо ми сустижу разни ловци: сустиже нас праведни гњев Божји, кажњавајући нас за рђава дела наша, по речи Светога Писма: Бог је Господ освете (Пс. 93, 1). Постижу нас и безакоња наша, те сваки од нас може рећи: Сустигоше ме безакоња моја, и не могох гледати (Пс. 39, 13). Сустиже нас и невидљиви враг: Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји (Плач Јерем. 3, 10). Сустиже нас и видљиви враг. Он говори: Тераћу, стигнућу, убићу мачем својим, рука ће моја господарити (2 Мојс. 15, 9). - Али, не бојмо се: ми имамо мислену маглу која нас покрива - Пречисту Дјеву Марију. У њу се ми уздамо, к њој прибегавамо; под покривалом њеним ни длака с главе наше неће погинути, само с умиљењем завапимо к њој: покриј нас покровом твојим, Покровитељко наша, Пресвета Дјево: У зло доба закрили нас (Пс. 26, 5). Сви дани живота нашег јадни су, као што некада рече патријарх Јаков: Мало је дана живота мога и зли су били (1 Мојс. 47, 9). Нарочито су јадни они наши дани у које видимо зло, и они у које сами чинимо много зла, сабирајући себи гњев за дан гњева (Рм. 5, 2). Стога сви ови дани наши јадни, О Пресвета Дјево, потребују твој милостиви покров. Покривај нас, закриљуј нас у све дане живота нашег, а нарочито у љути дан када се душа буде разлучивала од тела. Дођи нам у помоћ и закрили нас од ваздушних духова зла поднебесног; а у дан Страшнога суда сакриј нас у тајном скровишту Покрова твога! Амин.

Архимандрит ЈУСТИН Поповић

ЖИТИЈА СВЕТИХ

1. ОКТОБАР, ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

НАПОМЕНЕ:

Влахерна - крај у Цариграду у западном делу града. У време цветања Византијске царевине тај крај био је чувен са својих светиња по целом Истоку. Нарочито је Влахерна била позната по Богородичној цркви, подигнутој од цара Лава I Великог (457 - 474 год.), за чије владавине у њој би 474 године положена риза Пресвете Богородице, пренесена из Палестине. Поред те ризе, ту су у златом окованом ковчегу чувани омофор Пресвете Богородице и део њеног појаса. Под омофором Пресвете Богородице, или тачније мафоријем (грчки: μaφοριον), подразумева се њен убрадач, велико покривало које је Она носила на глави.
Лав VI Мудри - царовао од 886. до 912. године.
Ово се догодило у првој половини десетога века; при крају живота светог Андреја Јуродивог (†2. окт. 936). У Влахернској цркви налазила се икона Мајке Божје онаква како се Она јавила светом Андреју.
Спомен његов празнује се 2. октобра.
Жена обучена у сунце (Откр. 12, 1) прасликује Пресвету Богородицу.
Под женом, обученом у сунце, подразумева се и Црква, а под сунцем - Господ Исус Христос.
Кула Давидова, начичкана победоносним оружјем и штитовима, праобразовала је Пресвету Богородицу.
Сион - југозападно брдашце, највеће и најшире од четири брдашца, на којима је изграђен Јерусалим. Јевреји су Сион почитовали као светињу, и првобитно им је служио као верски центар и тврђава Јерусалима. Зато Свето Писмо често назива Јерусалим кћерју Сионовом (Пс. 9, 15; Ис. 1, 8; 67, 11; Јерем. 6, 23; Мт. 21, 5).
У Беседи на Псал. 119. - Свети Амвросије Медиолански (Милански, у Италији), знаменити отац Цркве и хришћански писац († 397 г.). Спомен његов Црква празнује 7. децембра.
Преподобни Анастасије, игуман Синајске Горе († око 685 год.): "Анагогичка созерцања", књига 8. Спомен његов Црква празнује 20. априла.
Спомен њен празнује се 1. априла.
Служба Покрову Богородице, на Госп. возвах, стих. 3.
Акатист, икос 2.
Успеније Пресвете Богородице, кондак.
Беседа 3. Антиохијском народу.

Извор: Светосавље

Тропар покрову, глас 4.

Данас као Православни народи светло празнујемо, осењени твојим богомати доласком, и гледајући твој пречисти лик, умилно говоримо: Закрили нас славним твојим покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.

Кондак покрову, глас 3.

Дјева данас у цркви предстоји и са светима се невидљиво моли Богу за нас. Анђели са архијерејима се клањају, Апостоли са пророцима се веселе: Јер превечнога Бога за нас моли пресвета Богородица.

Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан!

Mon, 12 Oct 2020 20:49:32 +0000

Филм о Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Цетињском, Митрополиту Црногорско-приморском и Егзарху свештеног трона Пећког Господину Амфилохију (Радовићу).

Митрополит Амфилохије: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене!

Mon, 12 Oct 2020 20:47:35 +0000

За радио Светигору Митрополит је говорио о сусрету са Грчком кроз сјећања о светим Старцима, свом монашењу, рукоположењу, првој парохији.

Разговор водио протојереј Никола Пејовић.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Христово васкрсење - коначна и необорива победа!

Mon, 12 Oct 2020 20:42:21 +0000

На Михољданске задушнице, 10. октобра 2020. године, протојереј Игор Ивковић, јереј Новак Бојанић и ђакон Вук Јовановић служили су свету Литургију у цркви Светих 40 мученика на Старом зајечарском. За певницом су појали архиђакон Илија Јовановић и ђакон Урош Памучар.

Сабраном народу беседио је отац Новак – Христово васкрсење представља коначну и необориву победу Његовог целокупног учења и Његове богочовечанске личности. Зато је оно темељ хришћанске религије и хришћанског живота.

Након Литургије, Епископ Иларион служио је на Краљевици код Крста парастос невино пострадалим жртвама од комунистичког режима након Другог светског рата.

Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

(ВИДЕО) Протојереј-ставрофор Милош Весин - ДА ЛИ ТРЕБА САМО ОПРОСТИТИ ИЛИ И ЗАБОРАВИТИ?

Mon, 12 Oct 2020 17:45:19 +0000

(ВИДЕО) Епископ Атанасије - Теологија, Икономија, Литургија - Призрен, 9. Х 2020.г.

Mon, 12 Oct 2020 17:41:56 +0000

Емисија о богослужбеним особеностима заупокојених служби - Задушница

Sun, 11 Oct 2020 19:38:04 +0000

У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о задушницама, као и благословеном значају заупокојених служби и личних молитава за упокојене.

Црква Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква, узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.

Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице.

1. Месопусна субота;

2. Субота пред Свету Педесетницу;

3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника);

4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).

У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.” Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.

Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си ти исти, Спасе наш рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)

Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Посна обнова

Fri, 09 Oct 2020 13:38:00 +0000

Не морам да постанем „сасвим добра“, ако је то уопште и могуће, да бих заједничарила са Богом. Његов животворни Дух ми дарује живот чак иако грешим. Али Он ми отвара могућност за живот у пуноћи, кориснији, обновљени живот, када се одвратим од тог греха, као што је Бог вољан да „одврати лице своје“ од мојих грехова. У томе је садржан смисао припремног периода пред Велики пост: одвратити се од „лошег“ и обновити „добро“, које такође носим у себи, насупрот лошем. Зато на Западу за време „карневала“ пре почетка поста људи носе костиме, како би показали добру вољу за преображајем, променом.

Иако се изнова саглашавам са својим злом то не спречава Бога да се брине о мени, јер Он је спреман да сиђе до нашег најмрачнијег пакла како би нас обновио, имајући непрестану веру у нас. Такође је вољан и да „одврати своје лице“ од наших грехова, опет и опет, настављајући да ствара кроз нас и међу нама, како бисмо Му се обратили заједно са „безбожницима“.

Нећу да будем обесхрабрена, колико год да сам тренутно у „лошем“ стању, већ желим да прихватим обнову коју Бог нуди. „Дај ми радост спасења Твога,
и Духом владалачким утврди ме.“

монахиња Васа (Ларин)

___________________________

Сваки пут кад паднеш у неки лаки грех, па било то и хиљаду пута на дан, не мучи себе и не губи узалуд време него се одмах понизи и, увидевши своју немоћ, обрати се Богу с надом и завапи Му из дубине срца: „Господе Боже мој, учинио сам то што сам такав те од мене ништа изузев погрешака не треба ни очекивати, ако ми Твоја благодат не помогне. Кајем се што на Твоје старање о мени не одговарам исправним животом, него једнако падам. Опрости и дај ми снаге да Те више не жалостим и да ни у чему не одступам од Твоје воље. Искрено желим да служим Теби и да Ти у свему будем послушан“.

Кад то учиниш не мучи се мишљу да ли је Бог опростио. Господ је близу и чује уздахе слугу Својих. Умири се тим уверењем, а кад се умириш, настави обична занимања као да се с тобом ништа није догодило.

Тако треба да поступаш не само једном, него ако је потребно и по сто пута сваког часа, увек са савршеном надом и слободом као и први пут. Чинећи тако непрекидно ћеш напредовати у духовном животу и ићи стално напред, не губећи узалуд време и труд.

За чување унутрашњег мира у овом случају можеш предузимати и ово: свестан своје недостојности пред Богом, мисли на велике милости које Ти је Он указао. Оживевши тако љубав према Њему, створи у себи расположење да Му благодариш и да Га славиш из дубине душе. Пошто је благодарење и славословљење Бога највиши знак живог савеза с Њим, плод твога пада ће, ако се разумно према њему односиш, бити, с Божјом помоћу, твоје веће уздизање Богу. Ово би требало да запамте они који се одвећ узрујавају и муче због малих погрешака да би увидели колико су слепи у овом случају и како сами себи наносе штету због своје неразумности. Ради њих и дајемо ову последњу поуку која је кључ помоћу кога душа отвара велику духовну ризницу којом се за кратко време можемо обогатити благодаћу Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава са беспочетним Оцем и Светим Духом, сада и свагда и у векове векова. Амин.

Свети Никодим Агиорит

___________________________

Духовна сабрања у конаку капеле Свете Петке и цркве Ружице на Калемегдану настављена су у недељу, 05. фебруара 2017. године. Тема фебруарског циклуса сусрета су „Припремне недеље Великог поста“, а овога пута говорило се на тему „Недеља цариника и фарисеја“. Беседили су старешина ове светиње, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, затим протојереј проф. др Љубивоје Стојановић и примаријус др Анђелка Коларевић, психијатар и психотерапеут.

Радио Слово љубве >>>

(ВИДЕО) Врлинослов - Снага молитве, отац Доситеј Хиландарац

Thu, 08 Oct 2020 18:24:14 +0000

Живе речи ТВ: Епископ нишки г Арсеније - Позвани смо да на Господњу љубав, узвратимо својом љубављу!

Wed, 07 Oct 2020 22:05:06 +0000

У смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на преподобног Симона монаха, 7. Октобра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и прво издање емисије "Живе речи". Специјални гост био је Његово Преосвештенство Епископ нишки Господин Арсеније. Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић.

На самом почетку емисије Епископ нишки Арсеније је благословио почетак разговора призивајући молитвено посредништво Преподобног Симона монаха, крај чијег свештеног кивота је духовно стасавао и подвизавао се као студенички пострижник и монах.

У даљем току владика је казивао о свом богатом животопису од рођења у питомој и плодоносној Војводини, па до избора за Епископа и устоличења у свештени трон епископа нишких. Из сведочанства нашег уваженог госта уочили смо да је целокупан живот преосвећеног владике Арсенија пратила дивна и благословена нит духовног стасавања уз великог и надасве знаменитог и незаборавног блаженопочившег епископа жичког Хризостома (Столића).

Епископ Арсеније се са љубављу присетио живота уз епископа Хризостома указујући да је целокупни живот блаженопочившег владике било богослужење и љубав према богослужењу. Према сведочанству Епископа нишког владика Хризостом је до краја свога живота остао светогорац, човек који је своју љубав према литургијском богословљу пројавио импозантним и значајним литургијским издаваштвом које је оставило велики и неизбрисиви траг до наших дана.

Подсећамо да је на нашој интернет страници доступна емисија посвећена блаженопочившем епископу жичком Хризостому (Столићу).

Да је монаштво најдивнији украс Цркве Христове, сведоче речи Епископа нишког Арсенија који је указао на значај монаштва као равноангелног живљења. У духу разговора о монаштву владика се присетио међународног симпосиона о женском монаштву, који је 2011. лета Господњег одржан у свештеној жичкој обитељи. Своје казивање о монаштву и монашком подвигу наш гост је указао да је богослужење центар и смисао монашког живота.

Други део емисије био је посвећен историјату и значају Епархије нишке, древне епархије која у освештаном континуитету сведочи и проповеда Христа Богочовека и љубав Његову. Предстојатељ Цркве Божје у Епархији нишкој упознао је гледаоце са знаменитостима и великим светињама древне нишке епископије, подсећајући да освештани континуитет ове епархије све нас обавезује да још усрдније наставимо дело знаменитих претходника који су служећи Господу себе уградили у вечност.

Архипастир Епархије нишке је поделио са нама утиске са недавне посете Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, уз изразе благодарности за све људе који су помогли обнову древних светиња у Куршумлији. Са великом радошћу владика је изразио наду да ће обнова бити настављена, те да ће дрвене куршумлијске светиње бити духовни центар и место постојаног и усрдног молитвеног сабирања.

Пред крај емисије владика Арсеније је учинио осврт на недавно одржани Фестивал хришћанске културе у Епархији тимочкој. Оваква сабрања су од изузетног значаја, она су литургија после Литургије, она духовно изграђују младе људе. Зато је потребно посебно посветити пажњу и време младим људима, истакао је Епископ нишки Арсеније.

Ова изузетна емисија која је била надахнута мудрошћу и архипастирском љубављу Његовог Преосвештенства Епископа нишког г Арсенија, закључена је срдачним архипастирским словом овог архијереја који тихо, постојано и ревносно носи омофор архипарског служења Богу и своме роду.

Приредио: катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Најбоље правило

Wed, 07 Oct 2020 13:06:42 +0000

Питање великом старцу (Варсануфију): „Молим те, оче и учитељу мој, да се не љутиш на мене због мојих грехова и да ми даш правило у вези тога како да пребивам у псалмопојању, посту и молитви. Реци ми да ли је потребно правити разлику у данима“.

Брате, кад би ти проникао у речи твојих прозби, могао би да разумеш смисао који се садржи у њима. Признавајући ме за оца и учитеља, зашто ме у исто време сматраш и гневљивим? Отац је саосећајан и стога негневљив, а и учитељ је дуготрпељив и туђ гневу. Што се тиче правила за које ме питаш (рећи ћу ти ово): Ти хоћеш да раскрчиш пут којим се кроз уска врата улази у живот вечни (Мт.7,13-14). Христос сажето говори како треба ући тамо. Остави људска правила и послушај Рекавшег: Који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт. 10,22). Ако човек нема трпљења, неће ући у живот вечни. Не тражи да од мене добијеш правило, јер ја нећу да будеш под законом, него под благодаћу (Рим.6,14). Апостол говори: Закон није прописан за праведника (1.Тим.1,9), а ми желимо да ти будеш у збрању праведника. Држи се расуђивања слично кормилару који управља лађом својом прилагођавајући се ветру. Када си болестан поступај у свему сагласно са оним што сам ти написао, а када си здрав (поступај) исто тако. Болесно тело не може да прима храну као обично, па се тада правило не може држати. И о данима (ћу ти рећи): Све сматрај подједнако светим и добрим. Чини све са разумом и то ће те привести у живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем, коме слава у векове. Амин.

Одговор истог великог старца истом ави (Јовану), и ави (Сериду) који је изненада опет хтео да успостави строго правило за братију.

Сине мој, говорим теби и брату Јовану: Пре овога вам је већ било писано о дуготрпљењу, а и сада понављам: када се разбија млеко, излази масло, а кад руком стиснеш дојку излази крв (Прич.30,33). И још апостол Павле говори: И постадох Јудејац да Јудејце придобијем (1.Кор.9,20) и остало. А ниже он такође говори: Свима сам био све, да како год неке спасем (1.Кор.9,22). Ако неко хоће да савије дрво или винову лозу у облик обруча, он то чини постепено да се они не сломе, а ако савије изненада и снажно, они се одмах ломе. Разуми шта говорим.

Исти, (тј. Јован), мислио је да узме на себе правило да за време поста никуда не излази, и старац му је то забранио да се не би жалостио уколико наруши правило кад буде принуђен да изађе због неког важног разлога.

Кажи брату: Зар ниси чуо од мене да ма куда пошао, и ма шта радио по Богу, и срце моје свагда иде са тобом? И сада, брате мој, понављам исто што си чуо од мене и раније: Ништа не намећи себи (за правило) да не би, кад будеш изашао због неког оправданог разлога, био жалостан у мислима. Схвати смисао оног што ти пишем и поступај по томе, па ћеш бити спокојан. Нека ти буде мир од мене, или тачније речено, од Бога.

Из књиге „Духовно руковођење“ (Манастир Хиландар), питања 23, 25 и 28.

Све или ништа

Thu, 01 Oct 2020 14:43:36 +0000

Свети Антоније је рекао: „Када сам седео код једног аве дошла је нека девојка и рекла му: ‘Аво, ја проводим свој живот у посту, једем једном недељно и свакодневно изучавам Стари и Нови Завет.’

Старац је упитао: ‘Је ли за тебе оскудица постала потпуно исто што и изобиље?’

Она је рекла: ‘Не.’

‘Срамота исто што и похвала?’

‘Не.’

‘Непријатељи што и пријатељи?’

‘Не.’

Тада мудри старац рече: ‘Иди, труди се, још ништа немаш.'“