“Најтеже је за истину у вријеме када све може да буде истина” (пољски писац Станислав Јежи Лец)

Ових дана у Црној Гори много се говори о секуларном друштву, секуларној држави и улози вјере у њима. Велике полемике изазвала су два догађаја. Један је вршење вјерског обреда у Општини Будва пред почетак рада нове скупштинске већине и други позив учитељице из Бара дјеци из свога разреда да присуствују молебану у Цркви за почетак нове школске године (о овом другом наредних дана). Многи су осудили ова два догађаја као мијешање вјере а самим тим нарушавање секуларности државе и инсистирали на томе да је то повратак у неки средњи вијек ма шта он био и да то нема везе са цивилизованим друштвима и савременим државама у којима Црна Гора претендује да се нађе.   Овим кратким освртом желимо да покажемо какав став данас имају савремене грађанске, демократске и секуларне Европске државе у односима са црквама и вјерским заједницама у јавној сфери.

Ријеч секуларно развијала се током времена. На прву употреба појма секуларизације (saecularizatio) наилази се након преговора за мир у Вестфалији 1648 год.  У току 19. в. значење појма секуларизације је дао G. J. Holyoake, а овим појмом бавили су се између осталог теоретичари Јингер, Даглас, теолози Мел и Меланд, историчар Калер, као и Макс Вебер, Антонио Грумел, Енрико Рускони, Мирча Елијаде и други.

Када људи чују ријеч ’секуларно’ обично прво помисле на Запад гдје се чини да је религија било непостојећа, било маргинализована или приватизована тј. да је строго приватна ствар појединца и да нема и не смије имати никакве везе са јавним животом.

Међутим, да ли је то тако на Западу?

Иако све државе чланице ЕУ гарантују слободу вјероисповијести, у европским земљама нема једообразног модела односа између државе и цркава и вјерских заједница. Модели односа између њих могу да се одреде у ширем обиму, од релативно стриктне одвојености, али без изостанка узајамних веза и подршке, до постојања државних цркава, или доминантних религија. Трећи модел, поред два поменута који је мени и најближи, полази од обостране независности цркве и државе, али признаје да оне у исто вријеме обављају мноштво заједничких задатака и у много чему су преплетени. Ево неколико примјера.

За најсекуларнију земљу ЕУ сматра се Француска али и поред тога у члану 2 закона из 1905. који је пренешен у важеће законодавство јасно се предвиђа обављање вјерских активности у јавним установама и по тим важећим решењима спроводе се у јавним болницама, затворима, војсци итд. (Када је недавно у Француској умро чувени француски шансоњер, композитор и глумац Шарл Азнавур Јерменског поријекла потпуно природно је било присуство комемаративној церемонији епископа коптске Цркве којој је као вјерник Шарл и припадао. Вјерска служба која иако обављена у кругу породице и блиских пријатеља је такође била дио државног протокола сахране па нико није доводио у питање секуларност Француске).

У многим сјеверноевропским друштвима, иако је учествовање у религијском животу мало, званичне Лутеранске цркве и даље играју важну социјалну улогу у овим друштвима, што наилази на подршку већине грађана. У Енглеској краљица је истовремено и предстојатељ Англиканске цркве, а у Дому лордова који је горњи дом Парламента Уједињеног Краљевства сједе 25 бискупа. У Грчкој држава финансира плате и пензије за свештенство, осигурава монахе и црква има разне пореске олакшице. Држава је задужена за све трошкове свештеничког образовања. Свештеници служе у болницама, они служе и у војсци и полицији гдје им признат официрски положај а сви они примају плату из државног буџета. Прије неки дан читали смо вијест да је у Грчкој освећен парламент (нешто слично се десило у Будви додуше на локалном нивоу) на почетку његовог годишњег рада и да је службу освећења обавио Архиепископ атински у присуству посланика као и предсједника Грчке.

Модел кооперативне одвојености између цркве и државе најизразитије егзистира у СР Њемачкој. У склопу тих односа на примјер Уставом је регулисано да недјеља и вјерски празници признати од стране државе су заштићени законом као нерадни дани и дани духовног просвећивања. Та кооперативност се види и у потреби за вјерском службом и пасторалном његом у војсци, болницама, у затворима или у другим јавним институцијама. У Њемачкој је иако постоји одвојеност, подјела цркава и вјерских заједница од државе, истовремено је уставно осигурана форма сарадње између њих а све зарад потреба људи.

У Шпанији иако ниједна религија не може имати статус државне, Уставом је предвиђена сарадња између државе и Католичке цркве и других вјерских заједница што између осталог подразумијева да је у поједим јавним установама омогућено вршење вјерских активности. За вјернике католичке вјероисповијети предвиђено је да у војсци дјелују војни свештеници које одређује и којима управља војни бискуп именован сагласношћу Цркве и државе. Војни свештеници плаћају се из војних фондова а војска прославља поједине католичке вјерске празнике, или узима учешћа у њима. Суштински истовјетан систем предвиђен је и у јавим болницама.

У САД је врло јасно да религија и даље игра веома важну јавну улогу, нарочито у политици, како у изборном процесу тако и у законским прописима у вези са контроверзним питањима. (Најновији случај избора кандидаткиње Ејми Кони Берет за судију Врховног суда коју је предложио предсједник Трамп је најбољи примјер. Наиме, ова кандидаткиња је присталица конзервативних ставова, традиционалне породице, противница абортуса и сл. Она своје ставове темељи на њеној римокатоличкој вјери којој припада. Када су јој  пребацили да јој „догма јако куца у њој“ узвратила је: „ Ако ме питате да ли озбиљно схватам своју католичку вјеру: да схватам је озбиљно“ и наставила да њена религијска припадност и њена вјера неће утицати на њене обавезе као судује. Чак је на једном предавању рекла да је њена каријера у правосуђу само „средство до циља“ а да је циљ „изградња Царства Божијег“. Све то јој не смета да у Америци која је строго секуларна земља буде бирана на доживотно мјесто судије Врховног суда). Није згорег додати још неке религијске елементе у јавном животу САД-а. На свакој новчаници те секуларне државе пише: Ми вјерујемо у Бога. У централном холу Конгреса, на највидљивијем мјесту, огромним златним словима је исписано: Ми вјерујемо у Бога. Сједнице Представничког (Доњег) дома Конгреса почињу молитвом. У самом Конгресу постоји и конгресна Капела као молитвени, духовни простор који служи за духовне потребе конгресмена, сенатора и службеника Конгреса.

Можемо закључити да је данас чињеница да религија, из различитих историјских разлога, има различиту улогу у друштву на западу и да је на Западу присутно плуралистичко друштво чији грађани су заштићени законима који афирмишу њихова права и слободе вјере. Запад је секуларан у смислу да се западним друштвима више не управља уз помоћ једне заједничке религијске припадности која обликује културне и законске структуре, те у том смислу се покушава обезбиједити религијски плурализам, гдје све вјере имају глас у јавном политичком простору. Али, поновимо, веома је важно запамтити да ако под ’секуларним’ подразумевамо агресивни покушај да се религија приватизује и ућутка у јавној политичкој сфери, или чак елиминише, онда то није оно што се догађа на Западу. На Западу данас нико више не верује да ће религија просто отићи или бити елиминисана као што данас у Црној Гори то неки покушавају да ураде позивајући се на западни секуларизам. Оно што би овдје додали да осим Француске па и код нас секуларност није уставна категорија. Одвојеност цркве и државе тако није исто што и секуларност. Тако да можемо слободно рећи да је кооперација данас кључни појам у односима између цркве и државе у државама Европске уније, а после пада комунизма и у цијелој Европи.

Да завршимо са ставом проф. др Герхарда Роберса, судије Уставног суда СР Немачке, у којем посебно истиче да друштвено-политички ангажман цркава и вјерских заједница у развијеним демократијама је пожељан односно очекиван (нпр. принцип „јавне дужности” у Њемачкој) и ни на који начин не повређује принцип секуларности државе. Уставом загарантована слобода цркви и вјерских заједница постоји само онда када ове заједнице имају пуну слободу дјеловања у секуларном свијету. Он јасно наглашава да из перспективе европског права секуларна држава јесте држава која поштује и гарантује аутономију верских заједница, ствара услове за њихово несметано дјеловање и очекује њихов допринос демократском развоју друштва.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт – све је једно ономе ко иште царства небескога.“ Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.

Охридски Пролог

За напредак у духовном животу најбитније је устројство душе. Јер, ради се само о једном: да се наша унутрашња природа преобрази. Стога је неопходно да се душевни покрети проверавају, те да се зна која су стања за молитву повољна, а која јој сметају. У човеку делују две снаге у супротним правцима: животодавна снага добра и смртоносна снага зла. Душа је њихово бојиште. Ове две снаге се препознају према својим одређеним особинама.

Ако су у твојој души добре мисли, ако твоје срце осећа мир и радост, ако ти је лако и угодно – у теби је благи Дух Свети, дух врлине, духовне слободе, великодушности, мира и радости (свети Јован Кронштатски). Добри дух те чини скромним, мирним и добродушним. Он говори са тобом о истини, чистоти, смирењу, искрености, миру и свим добрим делима и врлинама. Ако је све то у срцу твоме, очигледно је весник истине у теби.

Ако се, насупрот, појаве мрачне мисли и зли покрети срца, ако си стешњен и лако западаш у срџбу – извесно је да је кушач у теби. Теби у стешњености срца и пометености тешко пада да срцем Бога призовеш, будући да непријатељ везује душу. Зли дух је дух сумње, неверја, похоте, сметености, невоља и немира. Зли дух те чини човеком тврда срца, жучним и неразумним (преподобни Серафим Саровски).

Он помрачује савест, стврдњава срце и испуњава га самодопадљивом опсеном. Он разара твоју унутрашњу сабраност кроз бескорисне маштарије, баца те у бујицу разједајућих осећања, рањава те кроз пожуде и везује кроз страсти. Он испуњује дрскошћу, самооправдањем и тврдоглавошћу. Он те гони са једног посла на други, који изгледа добар, премда му није време, или му не одговара место, или му је погрешна мера. Тиме он узбуњује душу. Он наводи душу да прихвати мале грешке, које спочетка изгледају сасвим безазлене. Ако их душа прихвати, он је заводи у друге грешке, правдајући је тиме што се оне дешавају повремено, и што су под нарочитим околностима, наводно, дозвољене. Ако душа и у њих падне, већ се предала злу. Јер, ђаво неће престати да у истом правцу непрестано делује (свети Теофан Затворник).

Човек који се одвоји од Бога, губи снагу коју Он дарива. Он више не може да изађе на крај са својим душевним покретима, са својим телом, са спољашњим догађајима и утицајима. Он тада упада у многопословност и у пожуде, живећи сасвим у спољашњости и заборављајући на Бога.

По тим знацима се сазнаје када је у човеку Дух Божији, а кад кушач.

Људска мисао одувијек је тежила разрјешењу комплексног проблема времена. Разбијеност на прошлост, садашњост и будућност претвара вријеме у привид и тајну која не може бити освијетљена философским спекулацијама или религиозним слутњама већ једино Божијим откривењем. Хришћанско искуство времена је јединствено јер оно не третира вријеме као неки филсософски, па чак и богословски проблем, већ, по ријечима А. Шмемана, у односу на вријеме предлаже дар.

Суштина црквеног искуства времена разоткрива се у Литургији и богослужбеном освећењу дана, недјеља, мјесеци и године. У изостанку богослужбеног  доживљаја времена, појављују се двије опасности, чак и међу хришћанима. С једне стране, јавља се саблазан одбацивања и бјекства од времена као елемента пропадљивог свијета, а с друге стране стоји саблазан обоготворења расцрквењеног, секуларног времена.

Бог се оваплотио у одређеном моменту људске историје који апостол Павле назива „пуноћом времена“ (Еф. 1,10). И све што је Христос чинио, чинио је у времену и у односу на вријеме, испуњавајући га новим смислом и новом силом. Тиме већ постаје јасно да се велика тајна времена открива у Личности Исуса Христа. Дакле, историја иде ка факту појаве Христа и иде од факта појаве Христа. Као таква она има свој унутрашњи смисао, има почетак и крај, свој центар и своје дејство. Стога се црквено осмишљавање времена темељи на Христовом Оваплоћењу и кроз њега јављању нове твари и ”новог времена.” Од самог почетка живота Цркве, хришћани су прослављали недјељу као први дан ”нове твари” у нашем палом и разбијеном времену ради њеног усхођења у незалазни дан Царства Божијег. Још у старозавјетним списима срећемо наговјештаје Дана Господњег који се у Новом завјету, тј. у Цркви Христовој назива уједно и Дан први и Дан осми. Књига постања описује Божије шестодневно стварање свијета и седми дан као дан у који Господ почину од дјела Својих (Пост. 1,25). Отуда је у Старом завјету број седам представљао савршенство и пуноћу јер је празновање седмог дана значило улажење у оно што је ”врло добро”, у савршенство и пуноћу свијета Божијег и кроз то у дјелатно учешће у Божијем стварању. Међутим, тај свијет који се показао као „врло добар“ и који је требало да буде благосиљан у седми дан, на дјелу се показао као пали свијет. Потчинио се гријеху и његов удио су постали смрт и распадање. Ипак, то пало вријеме Христос је учинио „временом и историјом спасења“. Црква и даље остаје да живи у старом времену палог свијета али не остаје потчињена њему. Сваке недјеље, дана Господњег, Црква излази из времена старог свијета и усходи у невечерњи дан, у Царство Божије. Овај дан се назива „првим“ стога што од њега започиње ново вријеме нове творевине, а „осмим“ стога што он представља ново вријеме изван времена које је потчињено броју седам, што је то вјечно, невечерње вријеме које се не ослања на смрт. Христос је распет у петак, а у суботу је починуо у гробу ”од свих дјела Својих”, од новог стварања које је завршено Крстом и смрћу. Васкрсао је у први дан недјеље, рекавши мироносицама: Радујте се! Он тако разбија историјски континуум али не укида вријеме, само га отвара. Као тијело, он је потчињен континууму: „Дијете растијаше и јачаше“ (Лк. 2,40). Али као Логос он је доступан само за вјеру. Тако вријеме проналази своју осовину у Христу. Прије Христа оно је бременито, напрегнуто вријеме усмјерено ка Месији, а од Оваплоћења све се интериоризује, све се креће ка довршењу времена, које је истворемено „већ сада“ и које ће бити на крају.

Тако је тај први и осми (невечерњи) дан постао дан Цркве и извор њеног светотајинског живота. Једино Црква која врши Евхаристију препознаје тај дан као осми дан. Зато и ученици нису препознали Господа по Његовом васкрсењу јер тада Његово присуство није имало „емпиријску увјерљивост.“ Познали су Га тек при ломљењу хљеба, у небеској реалности Осмог дана. Дакле, у хришћанском искуству, вријеме је ишчекивање, али је иствовремено и испуњење. Ми се у Литургији сјећамо Другог доласка јер је Евхаристија наговјештавање краја и његовог претварања у почетак. Кроз крштење, новокрштени пролази кроз погружење и кроз смрт исквареног времена и улази у вријеме спасења. Зато онај који је крштењем утјеловљен у Цркву и једе Тијело Христово и пије Крв Његову већ има живот вјечни и живи у посвећеном времену. Према дивном изразу П. Евдокимова, Литургија јесте „света тајна вјечности“ која вријеме интегрише у Ријеч која је Господар врeмена. Када Св. Јован Богослов види у Апокалипсису свршетак историје, он види да с неба силази на земљу Небески Јерусалим и земља постаје Царство небеско. Свети Симеон Нови Богослов каже: „У моменту сурета човјека са Христом, кад човјек доживљава јављање Божије, у том моменту за тог човјека долази крај овога свијета и почетак вјечности – Царства небеског“ .

Према томе, само је у христолошкој и светотајинској перспективи могуће  изградити исправан и спасоносан однос према времену. Ми данас живимо у веома напрегнутој историјској епохи испуњеној догађајима који често намећу једну искривљену перспективу времена. Тако је једна од најчешће понављаних реченица од почетка актуелне пандемије та да „послије овога више ништа неће бити исто“. При чему се долазећа промјена доживљава као нешто негативно, а самим тим досадашњи поредак као позитиван и пожељан. Чак се иде и даље и наступајући преломни моменти се означавају као наговјештај „краја свијета“. Црквено искуство показује да смисао историјског тока и јесте у томе што ће се он завршити. Заборавља се истина да се заправо у свакој Литургији одвија и ”крај овог свијета и времена” и улазак у будуће Царство.

У свјетлости хришћанства показује се да се вјечно појављује у временском, тј. да вјечно може да се оваплоти у времену. У том контексту историја представља борбу вјечног с временским, непрекидну тежњу да вјечно надвлада временито, не у смислу одрицања времена, већ побједу вјечности унутар историјског процеса. Зато историја претпоставља Богочовјечанство, тј. Богочовјека. Откривање историје постаје схватљиво за нас само кроз Исуса Христа, савршеног Бога и савршеног човјека, као рођења Бога у човјеку и рођења човјека у Богу. Апсолутни човјек, Христос, Син Божји и Син Човјечји, стоји у средини и небеске и земаљске историје. Он је, по ријечима Н. Берђајева, унутрашња духовна веза ове двије равни. Изван Њега је несхватљива веза између свијета и Бога, између мноштва и једног, између свијета стварности, стварности човјечје, и стварности апсолутне. Историја само зато и постоји што у њеној сржи постоји Христос. Наша боголикост омогућава нам да слободно прихватимо дар Христом осмишљеног и искупљеног времена, а прихватање тог дара и значи спасење и обожење човјека и цијеле творевине. Христос је унио Бога у овај свијет, у наш живот и вријеме и само у Њему човјек открива тајну да је створен да буде бесконачан и, по парадоксалном изразу Св. Максима Исповиједника, открива истину да уласком у токове божанског нествореног живота, он постаје и беспочетан.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Из штампе је изашао нови 375. септембарско-октобарски број „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора, задужен за медије, представљајући нови број, каже да је тема истог „Света тајна јелеосвећења“, те да о тој теми има више текстова. 

Поред стандардних рубрика, заинтересовани могу прочитати интервју са текстописцем и музичарком Леном Ковачевић, која живи хришћанским животом и која каже да је молитва темељ свега, па тако и музике. Ту су и текстови о Васељенским саборима, књижевним делима, библијским животињама, али и о вишедетним хришћанским породицама.

Извор: Радио Источник

Из штампе је изашао нови септембарско-октобарски 375. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тим поводом, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", у емисији Читаоница, говорио је о Православном мисионару, по први пут за радио Глас.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Глас

Из штампе је изашао нови, септембарско-октобарски 375. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Централна тема наведеног броја је света Тајна јелеосвећења. Садржај новог броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Из штампе је изашао нови септембарско-октобарски 375. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Централна тема наведеног броја је Света Тајна јелеосвећења. Са садржајем овог изузетног броја слушаоце васељенског радија Светигора упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима.

У разговору за наш радио катихета Бранислав Илић је пренео благослове главног и одговорног уредника „Православног мисионараˮ презвитера др Оливера Суботића, указујући да је целокупни уређивачки одбор овог званичног гласила Српске Православне Цркве молитвено уз Митрополита Амфилохија који се налази на лечењу од вируса корона.

Васколики живот Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија сагледан је у непрестаном распињању за своју Цркву и поверени му народ. Као што је у несретним деведесетим годинама састрадавао са својим народом обнављајући Митрополију духовно и материјално, и као што је делио болну судбину свога народа 1999. године на светој косовско-метохијској земљи, неуморни владика и данас дели болну реалност са својим народом и целим светом који се бори са невидљивим непријатељем. Преносим Вам благослов и молитвене поздраве нашег уредника презвитера др Оливера Субитића, уверавајући Вас да се уређивачки одбор „Православног мисионараˮ усрдно моли за оздрављење Митрополита Амфилохија, истакао је катихета Бранислав Илић.

Члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задужен за односе са медијима представио је садржај овог броја који представља ризницу душекорисног садржаја, како на тему броја, тако и на остале теме. Поред ауторских текстова и прилога који су објављени у сталним рубрикама, у овом броју читаоци могу прочитати разговор са младом уметницом Леном Ковачевић која је говорила о односу духовности и музике. Сви детаљи у погледу наведеног броја доступни су на званичној интернет страници часописа.

На крају представљања овог 375. броја „Православног мисионараˮ, Вама драга сестро Слободанка и целокупној редакцији Вашег радија, благодарим на овој прилици да се реч нашег листа чује на таласима Васељенског радија. Како на почетку, тако и сада, узносим молитвене жеље за оздрављење Вашег архипастира и духовног оца Митрополита Амфилохија и желимо му да на многа и блага лета служи Богу и своме роду, рекао је катихета Бранислав Илић на крају разговора о садржају новог броја „Православног мисионараˮ.

Разговарала: Слободанка Грдинић

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Постоје два различита приступа хришћанству. Један се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – „И Бог виде да је то добро“, Амин „И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки. Други је са краја тог истог Јеванђеља „И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом, и бејаху стално заједно, у храму, хвалећи и благосиљајући Бога – Амин.“

Дакле с једне стране благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“.

Вековима је Црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца и човеков разум и људи су почели да се опредељују или за пут Утопизма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света).

Десило се то у 17. веку прво као реакција на средњовековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18. и 19. веку је откривен „историјски прогрес“ све већи и већи све бољи и бољи – идеја о „распеваном сутра“. Сви ти Хегели, Шелинзи и напокон Марксисти и остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја и даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост и правду, трећи као светски мир, четврти… Чинењица је да су сви они пројектовали своје утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“.

Исто се може рећи и за грех. Из истих библијских хришћанских извора и увида долази извитоперено мишљење да је зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ће образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису првородног греха Адама и Еве и оличено у ђаволу. А ђаво ни у каквом случају није нека незналица јер он је Луцифер – носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже Богу: „Не“!

Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може више да живи у друштву које је пало и зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се више са овим светом.

Утопија и бекство од света су укорењени у нашој јудео-хришћанској култури тако да су многи хришћани капитулирали или пред утопијом (лажнога раја у свету) или пред бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али зашто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму?

Реч „теологија“ изворнио значи „словљене о Богу“ али данас она може да значи и „словљење о сексу или контрацепцији“ и као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму.

Истовремено сведоци смо праве најезде ескапизма (бекства од света) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леђа свету и одају се свему и свачему. То се дешава и у нашој Цркви , има њих који су открили „Икону“ или расправљају о литургијским праксама ране, средње и новије Цркве. Има њих који тврде „то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту…“ Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то не буде у Чикагу, Њујорку или Паризу.

Прва је истина – све је добро. Грчки оци веле : “ Да се ниси усудио да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи.“ У супротном пашћеш у дуализам екстрема „добар Бог“ и „зао Бог“ – ђаво је створен као најсавршсеније створење Божије, и управо је зато павши постао, толико моћан у злу.

Друга истина. Овај свет је „пали свет“. Не само због једног малог прекршаја – чувене Едемске јабуке (зашто баш јабуке – нико то не зна.) Свет ја пао зато што је одбацио божју доброту, зато што је пре свега одбацио Бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није на пример – ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави – пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајеза пало пиће него је – „Цели свет пали свет“. Брак је – пали брак, парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато што религија замењује радовање Богу капитулацијама: колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико? Колико? Све је пало, све је помрачено… И овде прави хришћани би рекли: „Да, свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, али он још увек пева о слави Божјој! Он је још увек кадар да прими Бога.“

Трећа истина: „Свет је спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала „распевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овде! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада.

Чувена француска изрека „Метро – посао – кревет“ јесте управо оно што је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени и постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици: „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота; и Живот нам се јави…“. И то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју „религијицу“ прошлости, садашњости и будућности, религијицу заповести и рецепата која тврди да Бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у Цркву, који дају прилоге (мада то чине и порески обвезници). Напротив, спасење значи да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас.

Ово искуство Царства Божјег држи скупа оно што бих назвао „троједном интуицијом“ о томе да је свет „створен, пали и спасен“.

Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане и томе слично а ја им одговарам: „Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту.“ А апостол Павле је рекао: „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.“ Чак и читати Wall Street Journal у славу Божију? Да, наравно да можете. Слава Божија је где год човек жели да она буде.

Ми хришћани не треба да правимо избор између утопије (у свету – благословен је наш свет) или бекства од света, и није да продајемо религију као валијум, као „Свету Валијумску пилулу“. Прави изазов пред нама је да обновимо оно што се називаискуством фундаменталне хришћанске есхатологије.

Какав год да је онај свет (Царство небеско, рај, а ми не знамо ништа о њему), тај „онај свет“ се пре свега открива већ овде и већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу и другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ћете га наћи у Трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог „тамо“ и овог „овде“ нема никакве разлике.

Социолог Питер Бергер је, критикујући модерну идеју да је рај увек негде далеко од Менхетена, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао: „Извините даме и господо, али када Бог говори о симболу свога Царства, то је увек – град, а не мала сеоска фарма у Вермонту.“ „И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса“. А Јерусалим је наравно град.

Наша вера је заснована на два основна откривења: Бог је толико заволео свет и пали свет је на тајанствен, мистички начин спасен.

Ми смо људи хришћанске традиције и културе и ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, Шекспира или Достојевског, о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин. Постоји стварно зло и постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави и постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална и хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче и томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ и о искуству спасења које се збива овде и сада. А та вера и то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако и ескапизам.

Није на Цркви Христовој да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити и ескапизам – бежање од света, као издају према Богу који је толико заволео свет.

Човек је постао човек не зато што је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато што је homo sapiens, нити зато што је открио аристотеловску логику. Човек је постао оно што јесте – човек, када је постао homo adoratus, човек који благодари, а то је човек који не говори Богу: „Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно“ , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кличе; „Небеса и земља су препуни славе Твоје!“

О, када бисмо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру и контекст нашег истинског битовања, који преображава оно чувено „метро – посао – кревет !“ Онда бисмо могли то у себи да обновимо. Па све је ту и ништа нам зато не недостаје! Када бисмо то обновили ми тада, више небисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији утопизма и ескапизма, већ бисмо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао и света који је спасен кроз Христа и оне који верују у спасење.