Гошћа тридесете по реду емисије "Живе речи" била је наша позната уметница Даница Крстић, извођач традиционалне и народне музике. У разговору који је водио катихета Бранислав Илић Даница је истакла да су певање и молитва у дивном сагласју. Излагање наше Данице погледајте на: 50:51 - 1:27:37; као и: 2:09:48 - 3:37:00. 

Повезан садржај:

Живе речи ТВ: Прота Радоје Мијовић и Даница Крстић: Будимо аутентични сведоци радости заједнице са Богом и ближњима

Својим гостовањем нашу емисију је посебно украсила наша дивна Даница Крстић која је у свом уводном излагању говорила о односу народне музике и црквеног појања. Музика чини велики део црквеног живота јер је она средство које нас у сагласју са молитвом уздиже ка Богу. Литургијска музика у човеку буди посебне молитвене емоције и подстиче човека да се препусти усрднијој молитви, нагласила је Даница Крстић. 

После породичног васпитања веронаука је прави темељ који нас подсећа да спознамо себе и на правилан начин промишљамо о животу. Одлазак на Литургију са вероучитељем је за нас био прави ужитак и истинска радост јер ништа није било присиљено и из морања, већ је све бивало у љубави и слободи, присетила се Даница благословених дана када је са пуно љубави пратила и учествовала у раду Православног катихизиса - верске наставе. 

Говорећи о аутентичности живота Даница је указала да живимо у времену великих искушења и губитка свести о правим и истинским вредностима. Према њеним речима занимање или служба коју имамо не би смела да нас спута и чини нам сметњу да будемо и останемо природни људи и носиоци личне ноте свога живота. Људи не схватају да се ја својим послом и неговањем наше богате традиције бавим из љубави, а не ради неке личне користи. Трудим се да будем то што јесам, а ова емисија  и наш разговор је дивна прилика да пошаљемо поруку: будимо природни и радујмо се животу, речи су наше Данице Крстић. 

Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Да је преображај личности могућ током само једне ноћи показује нам случај Ебенизера Скруџа (циције), главног јунака дивног романа ,,Божићна прича“ Чарлса Дикенса. На основу поменутог романа снимљен је велики број филмских адаптација. Један анимарани филм Роберта Земекиса из 2009. године чини ми се посебно успешан, идеалан за гледање и уживање уз кокице у предстојећим претпразничним данима.

Прича почиње овако: Шкртом и безосећајном Скруџу, директору Лондонске банке у чијем срцу нема места за милосрђе, саосећање и доброту у посету долази дух његовог седам година раније преминулог пословног партнера Марлија. Посета се дешава на Бадње вече 1843. године. Његов партнер, успешан и подједнако безосећајан бизнисмен појављује се окован у ланцима које је сам исковао начином на који је живео, и не доноси му нимало лепе вести, тачније најављује му посету три духа која ће након његовог одласка посетити уплашеног и изненађеног Скруџа. Током исте вечери посећују га дух прошлости, дух садашњости и дух будућности који ће покушати да отворе срце огрубело среброљубљем и гордошћу како би га упозорили да уколико не промени начин живота чега га горка судбина и страшна смрт. У нади да ћете погледати филм који заиста носи мноштво хришћанских порука како деци тако и њиховим родитељима, не бих даље да препричавам, већ бих да изнесем неколико утисака.

Хришћанско предање и дела Светих отаца уче нас колико је за духовни напредак важно сећање на смрт. Покојни владика Данило Крстић говорио је помало шаљиво како би требало чешће да је се сетимо с обзиром на то какво је данас стање у саобраћају. Када се Скруџу јавио дух колеге Марлија који нажалост на оном свету жање оно што је посејао током овоземаљског живота, говори му следеће речи: ,,Људски род био је мој посао, општа добробит, доброчинство, милосрђе, доброта – то је био мој посао.“ Марли је тек сада, нажалост касно,  схватио због чега би ми заправо требало да постојимо. Трка за новцем, за стицањем материјалних богатстава, као и њега, и нас одваја од љубави, пријатеља, радости. Заборављамо да је потребно да прво иштемо Царства Небеског, а да ће нам се остало додати. Ретко мислимо о речима Светог владике Николаја – ,,Ако си богат само оним што лопови могу украсти и мољци појести, са чиме ћеш остати ако лопови збиља украду и мољци поједу?“ Немамо ни довољно вере, ни довољно поверења. Христове речи схватамо олако, као да се не односе и на нас. Смрт нам је сваким даном све ближа. Потребно је да пазимо на време, украшавамо себе врлинама, изградимо дух милосрђа а изгонимо дух среброљубља који нас већ овде на одводи у смрт и припрема нам терен за вечну смрт.

Да осећање радости и задовољства није везано за материјалне ствари и новац већ је чешће препрека за остваривање истих, показује нам пример Скруџовог колеге Боба, вредног и сиромашног радника. Када је дух садашњости Скруџа одвео у Бобову кућу, он тамо види срећну породицу на окупу, Боба који као прави домаћин брине о супрузи и деци и наздравља њему који му је тешког срца дао слободан дан и захваљујући чијој плати може ближњима да уприличи скроман празнични угођај. Чини се да Скруџ тада схвата да се према њему понашао лоше и његово срце почиње да омекшава. Оно што Боб има и захваљујући чему је у стању да осети радост је чистота срца, ведрину духа и захвалност за све. У његовом дому, као и у читавом граду, осећа се празнични дух, весеље и радост, док је у Скруџовом срцу хладноћа, презир и одсеченост од себе и других. Демон среброљубља који га је поробио у младости чврсто га је везао ланцима и стеже га све јаче. Запитајмо се искрено коме смо сличнији, да ли смо увек захвални или нам често то мало фали за радост и измиче нам као корњача Ахилеју.

Став да је све мање добрих људи и да се не исплати бити добар и милостив је погубан, чак и да је истинит. Чини ми се да смо склони да сопствено нечињење добрих дела, које је, као и чињење лоших дела такође грех, на тај начин оправдавамо и тако себе ускраћујемо благодати Божије, а тиме и истинске радости. Знате оне приче које често чујемо – ,,да сам ја богат као он, давао бих сиромашнима, саградио бих…“, ,,лако је њему да помогне кад има толико пара…“, ,,њему је отац оставио фирму, а ја сам све морао…“, ,,нек се снађе, кад ја нисам имао никог нисам молио…“ Понашамо се као да тек треба да дође то време када ћемо постати бољи и милостивији а не знамо да колико сутра можда нећемо бити живи и да ће оваква оправдања бити недовољна када будемо сводили рачуне. Уколико само мало отворимо срце угледаћемо бројне примере који би требало да нам буду путоказ у ком правцу треба да размишљамо.

Један од њих свакако је Свети Никола Мирликијски кога ових дана прослављамо. Када су му се родитељи преселили у вечни живот све своје богато наслеђе раздао је сиромашнима и сам се душом предао тешким обавезама хришћанског пастира. Господ му је дао моћ да чини чуда те је тако када је почињао са свештеничком службом, једном несрећном и сиромашном човеку променио живот. Тужан и очајан намеравао је да прода своје ћерке како би се избавио од беде. Међутим, Господ није дозволио да се обистини овакав план, већ је послао Светог Николу који му је једне ноћи кроз прозор убацио кесицу златника. Несрећни отац није могао да поверује и очију пуних суза само је узвикнуо: ,,Хваљен си Боже!“ Чудо се поновило још два пута, ћерке су се касније удале, а Свети Никола је замолио уплаканог старца да о догађају који се збио никоме ништа не говори. На овој причи касније је измишљена прича о Деда Мразу и касније смо се све више удаљили од хришћанске ноте правог смисла даривања..

Ближи се Божић. Да ли нам је потребан дух да нам отвори очи и покаже нам како грешно живимо или смо способни да снагом свог напора, уз Божију помоћ и молитву преобразимо свој живот?  У зависности од тога да ли у нашим животима доминира дух Скруџа или дух Светог Николе директно зависи да ли ћемо бити способни да овај и све наредне празнике заиста осетимо истинску радост.

Дипл. психолог Милош Благојевић

Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

Извор: Епархија жичка

Никола је до дубоке старости управљао црквом и чинио добра дела. Упокојио се у Господу 19. децембра 345. године. Његово тело је сахрањено у саборној цркви мирликијске митрополије. Много година су његове мошти тамо почивале. 

У једанаестом веку Османлије су освојиле целу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бежали од стравичних злостављања. Године 1096. свети Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у „безбожничком граду” и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини, прерушен у трговца, са три брода пуна жита, посети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи излечење, јер је Никола и по томе био познат. После три године подигнут је храм Светитељу у част, у коме је Стефан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

Спомен на дан смрти светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару. У години се свети Никола прославља и 22. маја (9. маја), у знак сећања преноса његових моштију у Бари.

Интересантно је да је свети Никола у једном тренутку, у Америци, постао Санта Клаус, Деда Мраз. Веома је вероватно да су први европски морепловци и истраживачи, Викинзи, са собом донели и поштовање Светог Николе на америчко тло. Наиме, познато је да су дошавши на Гренланд прву цркву коју су подигли посветили управо светом Николи. Ово и не би требало да нас чуди узевши у обзир да су били морепловци, а да је свети Никола њихов заштитник. Колумбо је доспеће у Хаити искористио да, уз свештенике, 6. децембра 1492. освети и посвети луку светом Николи, у знак захвалности за срећно приспеће у Америку.

Протестантски пуританци су у 16. веку покушали да избаце било какав облик поштовања светитеља и посебно су имали намеру да избаце поштовање светог Николе у Енглеској. Њихов вид побожности одликује избацивање поштовања светитеља и празника. Оправдање им је да то води у идолопоклонство и да би то требало избећи по сваку цену. Наравно, сасвим су превидели смисао хришћанства, посебно у одбијању поштовања светитеља, који су се принели за цркву и народ Божји. Но, народ је толико дубоко усадио у себе поштовање светог Николе да није било могуће смањити, или избрисати, љубав људи према њему. Видевши да је немогуће у Европи постулирати овакво хришћанство они су то пробали да спроведу у Америци.

Овакав вид протестантског ниподаштавања празника довео је дотле да су у једном тренутку, срамно, само поштовање Божића свели на празник који не сме, и не би требало да се поштује. Ситуација је отишла дотле да су Квекери, Пуританци, Презвитеријанци… у Америци 25. децембар (дан Божића у Западном свету) игнорисали и да је био, између осталог, радни дан. Овакво понашање „хришћана” довело је дотле да су се људи на тај дан понашали непримерено, опијали, били склони физичким обрачунима… познато је да је тог дана, средином 19. века, избио сукоб између католичких Ираца и америчких протестаната. Ирци су потенцирали слављење Божића, уз све хришћанске одлике, док су их Американци у томе спречавали. Дошло је до физичког обрачуна који се завршио са доста повређених и страдалих. Ситуација је била толико напета да се морало изнаћи решење. Решењу су допринели немачки досељеници који су са собом донели и поштовање светог Николе, који је полако добијао облик породичног и дечјег празника. Почеле су да се штампају дечје књиге, сликовнице, бојанке… са светим Николом као главним јунаком.

Свети Никола се славио тако што је задржао одлике које је већ имао, али су му додате карактеристике везане за прослављање Божића. Посебно је раширено слављење светог Николе у току грађанског рата у Америци, када је Линколн у једном говору рекао да Север побеђује захваљујући свом заштитнику, светом Николи. Одмах након говора појавили су се цртежи на којима је Никола приказан као весели старац са дугом, седом брадом, у црвеној одећи и са глиненом лулом

Слике су полако давале облик и изглед какав је данас препознатљив у Америци. Избачена је лула, а и Свети Николаје добио име које га представља у Америци. Пошто су га Немци посебно поштовали, искоришћен је њихов израз Sankt Niklaus u настало је име Санта Клаус. Овако је свети Никола, од забрањеног и непожељног у Америци, захваљујући европским досељеницима, заузео место које и данас држи. На несрећу, његов лик је секуларизован и поистовећен са одређеним митским и фантастичним елементима.

Данас, у Америци, посебно пред почетак нове календарске године, интензивира се представљање лика Санта Клауса, посебно у рекламама за чувено газирано пиће. Тако је свети Никола од Светитеља, борца за цркву, заштитника слабих, деце… постао симбол који се повезује са крајње секуларним и, не толико, хришћанским обичајима.

Несрећна је замена теза у којој православни прихватају светог Николу као деда Мраза, не знајући да је, управо, Деда Мраз настао по узору на светог Николу. Старо мењамо новим и, неретко, неисправним веровањем. Традиције и вредности ране цркве, културе и обичаја православног хришћанства неретко занемарујемо  као превазиђене. Но, када се наши обичаји трансформишу и позападњаче, примамо их раширених руку. Припадамо култури која је богата и има укорењену традицију, не би требало да се олако одричемо и прихватамо нове тековине које су, често, само прилагођени обичаји које већ имамо.

Вероучитељ Ђорђе Чоловић

Извор: Епархија жичка

-Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије.

Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље.

Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас?

– Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети.

СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак?

– Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену.

Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха?

– Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена.

Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера…

– О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу.

Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ?

– Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу.

Извор: Епархија милешевска

Извод из бесједе Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија на дан освећења храма посвећеног Светом новомученику Станку 18. децембра 2004. године:

”У име Оца и Сина и Светога Духа.

Камен који одбацише зидари он постаде угаони камен и дивно је то у очима нашим. Ријечи драга браћо и сестре које се односе на одбаченог, презреног, опљуваног, распетог голготског мученика Христа Бога нашега. Зидари земаљске среће одбацили га, као што зидар одбацује неки од каменова када гради своју кућу. Међутим, онај који је био одбачен, који је био презрен и распет, показао се крајеугаоним каменом васионе. Открио се и јавио тајном свога васкрсења као онај кроз кога је све постало све што је постало и који је својом Божанском љепотом и ликом љепотом украсио сва створења видљива и невидљива и који својим промислом чува свако биће и свако створење, дарује му свјетлост, живот и непролазност, а на првом мјесту човјеку чије је тијело примио на себе, уселивши се у нашу природу и обасјавајући својом вјечном свјетлошћу свакога човјека који долази у овај свијет.

Ова стијена на којој је саграђен храм данас освештан новомученика Станка Острошкога, и она је, попут онога чијем имену је од данас посвећена, била заборављена. Али оно што је чекало вјековима да добије свој смисао ево данас на овај дан добија свој смисао уписан силом Божанском и Божанским промислом. И ова стијена коју нијесмо примјећивали до скора, ево данас и она постаје угаони камен, један од угаоних каменова ове острошке светиње. Посвећена имену Божијем постала је од данас мјесто свједочења Њега као крајеугаоног камена, Христа Бога нашега, мјесто просвећења, мјесто освећења, мјесто приношења Његове бескрврне жртве Тијела и Крви Његовог за спасење свијета. Ова стијена ево узрасла је у овај чудесни дивни храм, први такав, посвећен Светоме новомученику Станку Острошком. Ево његове свете ручице дошле су овдје у овај свети храм! Његове ручице посјечене за Христа добиле су своје тијело, јер шта је друго овај храм него је тијело – симбол Тијела Христа Бога и символ пострадалог распетог, али и васкрслог тијела новомученика Станка.

Новомученик Станко, дијете коме су нудили славу и част, али дијете часно и честито у чијем срцу се разгорио огањ вјере у Христа распетога и васкрслога, није се одрекао Христа већ је радије прихватио да буде сасјечен на комаде за Христа него ли да прихвати обману безбожничку свога времена. И Бог у знак свога благовољења – Христос Господ – сачувао је за његову мајку, и за мајку Цркву, и за ову светињу, његове руке да нас милују, да нас благосиљају и да од сада па у будуће из ове светиње свједоче како је дивно бити свједок Христа Бога, како само они који живот свој жртвују за светињу, за име Божије, за ближње своје, остају записани у вјечном памћењу Божијем, остају записани и у људском памћењу и у памћењу Цркве Божије.

И то је дакле дивно! У очима нашим, на овом камену, овај новомученик Станко од данас ево још снажније свједочи Христа Бога. И његове свете ручице сабираће у будуће вјекове око себе све оне које буду долазили да се поклоне острошкој светињи Св. оцу нашем Василију Острошком и да приме од њега благослов. Он је такође претрпио страдање добровољно, добровољни подвиг и распеће, распет за овај свијет и свијет за њега, и који ево кроз вјекове распет у име Господње, али и испуњен Господњом силом васкрсења, васкрсава хиљаде стотине хиљаде душа које се окупљају, као и ми данас, и који се окупљају и који ће се окупљати око његових светих моштију. И то је дивно у очима нашим јер и то је причасно, као и руке новомученика Станка, као и подвиг Св. оца нашег Василија..

Ево данас на овој стијени поред тога великога Божанског дара имамо још један дар и још један благослов, и ми и они који овдје заједно са нама очекују да их похранимо у ову светињу, који су пострадали за Крст часни и слободу златну, који очекују да буду похрањени овдје на овај камен на коме је никао овај свети храм и узрасла ова светиња и на коме ће почивати руке новомученика Станка. Овдје су заједно са нама данас понижени згажени са оскрнављеним гробовима, са оскрнављеним споменом и поменом 27. наше браће и наших отаца који су овдје поред ћивота Св. Василија Острошког жртвовани, поклани практично без суда и пресуде. И не само што су убијени без суда и пресуде, него ево до данас њихов гроб је био оскрнављен и заборављен, презрен. Многи су се уклањали од њихове гробнице да их не би случајно неко видио да поред њих пролазе. Будите увјерени да има и данас оних који су од страха изостали да буду овдје, толико је дубок страх ушао у људске кости и толико се зло и братомржња испртила на ово свето мјесто, да тај страх ни данас људе не оставља! Али они које људе остављају и које људи презиру, ево их данас прослављају се на овом светом мјесту и докле буде било овога светога мјеста, а биће га докле је свијета и вијека, памтиће се поред новомученика Станка и они који су овдје побијени, који су се суочили са два велика зла 20 вијека, са нацифашистичким злом и оном идеологијом која је обоготворила крв и тло. Али су се суочили и сукобили и са оном другом идеологијом која је обоготворила класу, и обоготворила човјека коме је дах у носу, човјека без Бога и против Бога. Та два страшна искушења која су крвљу засијала сву Европу и читав свијет су била она искушења са којима су се суочили они које ми данас овдје сахрањујемо.

И да буде још страшнија прича, они који су њих осудили на смрт, и њихови идеолошки потомци, данас су главни носиоци оних идеја ради којих су њих побили и који су њих жртвовали. И нека је тако, али нека им Бог да разума да схвате колико је велико зло учињено и да прихвате истину о овом страшном догађају голготског страдања, острошке голготе која ево овдје постоји и са које капа крв страдалника већ 61 годину.

Све што је драга браћо истинско и часно у историји рода људског оно је засновано на жртви, на голготској жртви, на Христовој жртви и на жртви оних који су се у име Бога, у име Христа жртвовали за светињу и за ближње своје. Ова светиња привлачи милионе људи управо зато што је утемељена на жртви богоносној, христоносној голготској жртви. Овој жртви се придружују и они које данас овдје похрањујемо, а мјера жртве, то је закон историјски, јесте мјера љубави, а нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје.”

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом осам година од уснућа у Господу Преосвећеног Епископа жичког Г. Г. Хризостома (Столића), у петак, 18. децембра 2020. године, Радио Глас је приредио специјалну емисију посвећену блаженопочившем Владики Хризостому.Поводом осам година од уснућа у Господу Преосвећеног Епископа жичког Г. Г. Хризостома (Столића), у петак, 18. децембра 2020. године, Радио Глас је приредио специјалну емисију посвећену блаженопочившем Владики Хризостому.

Звучни запис емисије

Епископ жички Хризостом био је духовни отац Његовом Преосвештенству Епископу нишком Г. Г. Арсенију, па ћемо у овој емисији емитовати сећање Преосвећеног Владике Арсенија на блаженопочившег Епископа Хризостома, које је поделио са слушаоцима и гледаоцима емисије "Живе речи"  у среду, 7. октобра 2020. године. Ова емисија је уз сагласност аутора емисије катихете Бранислава Илића реемитована путем нашег сајта.

Поред животописа блаженог спомена Епископа Хризостома, у емисији смо издвојили и беседе из архиве наше редакције и материјала постављеног на друштвеној мрежи Јутјуб.

Извор: Радио Глас

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић за 40 година свештеничке службе прошао је пут од сеоског свештеника у Горњој Трешњици, Бачевцима, Паунама до пароха и намесника ваљевског, да би последњих 11 година службовао у Београду где је директор Патријаршијске управне канцеларије и свештенослужитељ при Храму Светог Саве. 

Подигао је и обновио више храмова, од којих издвајамо дивчибарску цркву јер је то прва богомоља у неком туристичком месту. Приредио је више публикација, монографија, књига од којих посебно место заузимају фотомонографија и документарни филм о десетогодишњици патријарашке службе блаженопочившег Патријарха Иринеја. 

Реализовао је више радијских и телевизијских емисија, написао велики број чланака и колумни, али и основао прву црквену телевизију у Србији. Каже да су његов живот обележили успеси и неуспеси, али и да би опет кренуо свештеничким путем. Енергичан, делатан и пун идеја, жели да га здравље послужи и да уме да препозна опасност и зло.

Извор: Радио Источник

Најбитније је да се слава прослави са свим елементима који славу чине славом. Парохијски свештеници имају интензивну комуникацију са верницима већ две, три седмице и договарају се о начину доласка у њихов дом о освећењу водице. У храмовима се освештавају славско жито и колач и то ће, по договору свештеника, бити могуће у току целога дана, каже протојереј-ставрофор Стојадин Павловић.

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије СПЦ, за Јутарњи програм каже да је битно да породица нагласи своје јединство у слави. Дан када људи треба да буду у једној заједници.

"Причешћа се од пролећа, када смо имали у току Васкршњег поста први талас пандемије, обављају уз појачане епидемиолошке мере. Верници се не причешћују тако често као раније али свели су да се у току поста причесте бар једанпут", каже протојереј-ставрофор Павловић.

Наглашава да је и сада то могуће зато што су катедрални храмови довољне квадратуре да се људи могу распоредити.

"Има и примера да се верници могу причестити у својим домовима и ту свештеници излазе у сусрет. Све се мере могу примењивати и у самим храмовима", истиче Павловић.

Према његовим речима, сигурно ће ова година помоћи да се извучемо од целе ове штете и велике борбе са демоном.

"Не треба најбуквалније схватати да мора да буде петоро гостију. Уз добру организацију и добро споразумевање гости се могу распоредити у два три дана, по седам, осам група", објашњава Павловић.

Према његовим речима, овај Божићни пост треба да буде заправо припрема за празник породице, најважније породице, Христове породице, Христовог рођења.

Великим породичним празником Ваведења, када су родитељи одвели Марију у храм Јерусалимски, а светиљски празник у овом посту је Свети Николај Миликилски и њега карактерише то поред чудотворства које је чинио а да то не буде тако транспарентно и видно, каже протојереј-ставрофор Павловић.

Карактерише га, додаје Павловић, милосрђе и отуда у нашем народу и постоји обичај, без обзира да ли људи славе или не славе Светог Николаја Миликилског, да се деца дарују и да деца ујутру на прозору нађу поклон и то се поклапа са тим милосрђем које свети Николај није наглашавао.

"Славу славите, чувајте се болести", поручио је верницима протојереј-ставрофор Стојадин Павловић.

ИЗВОР: