Живе речи утехе: Живе речи утехе

Агресија у савременом свету

Fri, 25 Dec 2020 18:50:51 +0000

Последњих година нови докази о постојању агресивног понашања код животиња, активноспонтано испољавање агресивности у малог детета без субјективног непријатељства и доживљене фрустрације, уз то амерички експеримент одгајивања деце без фрустрације које је створило неподношљиво агресивну децу – изгледа да дају све више за право оним научницима који агресиван нагон у човека не сматрају стеченим већ урођеним.

Разумевање агресије одувек је био, а данас је то и посебно, изазов за све оне у науци, политици, уметности који изучавају понашање појединца и група. Вероватно најтежи, али основни проблем шта треба подразумевати под речју агресија или агресивност – изгледа нигде у свету још није успешно решен, па су збрке око тога појма, семантичко-лингвистичке природе, разлог што још постоји неразумевање и међусобно мимоилажење, чак и онда када се о томе појму расправља научно и на скуповима које воде одлични стручњаци из психологије, психијатрије или социологије.

Као што је познато, сама реч потиче од латинског agredior, што има више значења, а првенствено значи: коракнути ка, закорачити; ближе прићи, али и: изненада напасти, насрнути. Чињеница што код већине људи врло честа употреба речи агресија изазива готово аутоматски негативну асоцијацију, још више отежава објективан прилаз овом сложеном појму.

После низа година жучног расправљања о стварном пореклу агресије код човека, према мишљењу већине научника данас, нарочито после обимних истраживања етолога, дошло се до становишта да је агресија нагонске природе, да се може запазити и код животиња и код деце и да има практично исту вредност и значај као и сексуални нагон. Циљ агресивног нагона био би опстанак индивидуе, а у одређеним облицима помешаности са либидом и одржавање врсте. И даље се расправља о томе да ли су агресија и сексуалност два стабла са два различита корена, да ли су то два стабла од истог корена, као и о недовољно дефинисаном, мада сигурно присутном уделу тзв. реактивних чинилаца, у првом реду породичне и друштвене средине у развоју, испољавању и последицама агресивне снаге у човеку.

Можда је најбоље на почетку сваке расправе не придавати никакву моралну вредност агресији, не проглашавати је, дакле, а propo добром или рђавом, већ је, најпре, прихватити као несумњив извор енергије у човеку. То значи да је она у основи неутрална снага која гони на активност и у манифестовање. „Детету, које је спречено да се понаша експанзивно, у исто време је онемогућено да тестира реалност и да искуси законитости ове реалности“.

Ова примарна активност и код детета и код првобитних људских група које су биле на ловачко-скупљачком нивоу развоја, према Ериху Фрому, била је првенствено одбрамбеног карактера, а постајала је нападачка онда када је требало задовољити нагон самоодржања. „Филогенетски програмирана агресија биолошки је прилагодљива, дефанзивна реакција“. Као што је познато, Фром је разликовао бенигно-дефанзивну, урођену агресију од малигно-деструктивне, стечене агресије, сматрајући да је човек биолошки биофилно биће са психолошким потенцијалом да развије у себи и око себе деструктивност, односно аутодеструктивност, некрофилију.

Фром чак мисли, и то поткрепљује Рајтовим радовима из 1965, да код човека, као и код животиња, постоји инхибиција против убијања. И Рут Бенедикт је сматрала да је погрешно приписати разарање биолошкој потреби човека за ратовањем. Човек је сам стваралац тог разарања.

Ортодоксна психоанализа и њени настављачи – који су на почетку повезивали агресију са сексуалним нагоном сматрајући да се агресивни елемент сексуалног нагона јавља у односу на објект, изазивајући осећање кривице у фантазији – касније су инстинкту самоодржања и либиду супротставили инстинкт смрти. Садржај инстинкта смрти је агресија.

Занимљиво је да иако је ову Фројдову хипотезу прихватило само врло мало аналитичара, мада је и сам Хартман ублажио ову хипотезу говорећи о фузији агресије с либидом, при чему се објект не уништава, тешка разарања у другом светском рату, као и садашње стање све већег насиља у свету – не скидају са дневног реда научних састанака Фројдову хипотезу о инстинкту смрти. Психоанализа је у сваком случају својим, по последицама далекосежним истраживањем несвесног умногоме помогла да схватимо ирационалност неких, особито патолошких испољавања, разумевања и овладавања несвесним агресивним понашањем појединаца.

Разни видови агресије

Врло разграната и све успешнија етолошка изучавања понашања животиња у њиховој околини, и поред све опрезности и мудре опомене неких научника да се резултати тих изучавања не могу и не смеју једноставно и без критичког посматрања преносити на човека, открила су изненађујуће сличности у понашању човека и његових нижих сродника управо у агресији и агресивном понашању. Навешћемо неколико карактеристичних видова агресије који показују заједнички корен, вероватно урођен и код животиња и код човека.

Пођимо, најпре, од тзв. рангагресије. То је врста агресије по којој је први онај ко је витално јачи. Тако, на пример, у друштву мајмуна влада ред и дисциплина, јер се тамо тачно зна где ко стоји и шта ко сме. Иако овако, срећом, није у људском свету, ипак се такво варварство анималног порекла добрим делом одржава и у људској хијерархији.

Тако у школи деца одмах осете какав је учитељ и шта смеју а шта не са њиме да чине. У свету одраслих мање интелигентан али витално јачи шеф увек ће се сукобљавати са интелигентнијим али витално слабијим потчињеним, и обратно: интелигентног, слабије виталног шефа увек ће нападати и покушавати да скину са „престола“ мање интелигентни али витално јачи потчињени. Што се тиче ранга при избору партнера, уобичајено је код животиња да се, на пример, вук који стоји високо у својој хијерархији пари са истом таквом вучицом, док је код људи чест случај да се слаб мушкарац жени јаком женом, која му замењује мајку.

Анална агресија је врста урођене агресије позната код животиња, али и код људи, мада чешће у прерушеном виду. Када веверица врши нужду у близини неког који врши упад у њену територију, при чему га фиксира погледом, ово је мање израз страха а више агресије, и треба да значи: ово је моје земљиште. Код људи је таква агресија замењена тзв. аналним псовкама, при чему се помињу оне речи које означавају све радње које су у вези с анусом и аналним пражњењем. Осим ове аналне, постоји и уретрална агресија, која се види код дечака који се такмиче при уринирању прскајући један другог, да би касније и такву агресију заменили уретралним псовкама.

Типична је и за човека и за животињу агресивност према онима који су упадљиви. Тако, на пример, уколико се међу мајмунима типа резуса роди један који је потпуно бео или сасвим друкчије боје, уколико остали рођаци нису упадљиво агресивни према њему, избегавају га, запостављају и у природи највероватније не заштићују од непријатеља. Ово важи и за неке друге животињске врсте.

Сви знамо да се код већине људи јавља агресија према сваком понашању другога које одступа од норме, укључујући и болест другога. „Ко има неку ману не мора да брине за спрдњу.“ Мало ко издржи да се не смеје муцавцима. Ово је само други вид агресивности животиње код којих је свака болесна или повређена јединка исте врсте предмет појачане агресије. Оговарање, интриге, интересовање за приватни живот другог и оног што је у њему упадљиво, вест у новинама – само су понављање принуде агресивности према упадљивом.

Анархична агресивност је врста агресивности која се појављује онда када у једној мањој заједници нестане онај ко је њоме одозго управљао. Таква агресивност, која је најбоље испитана код риба, може се сасвим успешно пренети и на људско друштво. Код риба је запажено следеће: када се у неком акваријуму уклони алфа-риба (значи главна риба, она која води и влада), настаје анархично пражњење до тада од главне рибе угушиване агресивности осталих риба у међусобним биткама, које имају смисао борбе ривала за попуњавање упражњеног алфа-места.

Људи се исто тако уздржавају све док осећају притисак одозго, празнећи повремено своју агресивност кроз разна криминална дела. Када се више не осећа тај притисак, постоји могућност избијања анархичне агресивности.

У немогућности да наведемо још неке врсте агресивности, заједничке животињама и људима, као што су агресија из зависти, агресија због бола, сексуална агресија, одбрамбена агресија итд, треба на крају да споменемо једну врсту агресије својствену само људима, која је названа мисионарска агресија или агресија из убеђења. Само људи намећу своја убеђења другима. Пошто убеђења могу бити интелектуално-рационална или емотивна, јасно је да се прва могу доказати, а у друга се може само веровати и само се за друга испољава агресија.

Сви фанатичари-идеалисти, и у политици као и у религији, филозофији или науци патили су, или пате, од танатофобије – страха да ће једном умрети. Они морају да измисле или да се прикључе некој идеологији од „трајне“ вредности и да се за њу залажу без имало толеранције према другоме. Овом се још приближава и агресија према онима који друкчије мисле, дакле према „упадљивима“.

Навели смо неколико видова агресије чије је заједничко порекло код животиња и људи прилично упадљиво. Ово порекло, као и претпостављена урођеност неких агресивних образаца понашања код човека ни у ком случају, по нашем мишљењу, не срозава човеково достојанство, нити може да ослаби човекову борбу на моралном и социјалном пољу за оплемењивањем и хуманизирањем наше анималне природе.

Нарочито ова борба не би смела да посустане у реформи васпитања. Јер је сигурно да ће од врсте и начина васпитања врло много зависити хоће ли овај, највероватније урођени агресивни нагон остати на испољавању више или мање безазлене спонтане агресивности, која чак касније може постати и стваралачка (сублимацијом агресивне виталности нагонске природе), или ће се претворити у патолошка и штетна испољавања реактивно-дефанзивног или активно-деструктивног карактера.

Етолошка истраживања понашања код животиња нити подижу човека на постоље које није достигао, нити га понижавају и руше му веру у његов задатак. Ова изучавања данашњих етолога још једном сведоче да је човек и данас остао, како се Конрад Лоренц добро изразио, посредник између животиње и хуманог човека. У нечему квалитативно битном већ је напустио ниже царство, задржавајући при свему томе многе заједничке особине с овим царством, а да још није достигао потпуну хуманизацију свога бића. Многа би агресивна тежња, најчешће за човека потпуно несвесна и због тога тешко уочљива и подложна корекцији, требало да буде свесно препозната и у име неког вишег циља савладана или преображена.

На овој средокраћи урођеног и стеченог, датог и друштвеним и личним напорима извојеваног – одлучује човекова слобода.

Здрава и болесна агресија

Проблем агресије и агресивности, „тежње за моћи“ и „борбе за превлашћу“ веома је актуелан у наше време и њему се, све више, посвећују књиге, чланци, научни скупови, читави конгреси разних профила стручњака. Да ли ова чињеница значи да ми данас живимо у једном изузетно агресивном добу у коме су дозвољене све врсте „пробијања кроз живот“, или пак да је у низу других тема које заокупљају данашњи свет ред дошао и на агресију, па се о њој само више и боље зна него раније – може да буде спорно. Мада ово питање није без значаја, постоје и друга, значајнија питања у вези са проблемом агресије и агресивност.

Једно од тих питања, несумњиво врло занимљиво и још недовољно рашчишћено, јесте управо основно питање да ли се агресија код људи мора да прихвати као један од животних нагона, као што је то, на пример, сексуални нагон, дакле као нешто урођено, ендогено, или је човекова агресивност нека врста реактивне творевине, дакле, нешто стечено, накалемљено, готово бих рекао научено. Изучавајући првенствено животиње, Конрад Лоренц, данас широм света цењени научник немачког говорног подручја, негирао је теорију по којој је животињско као и људско понашање претежно реактивно. Опомињући на опасност преношења искуства понашања код животиња на човека, многи психолози и психоаналитичари супротставили су се таквом мишљењу Конрада Лоренца тврдећи да агресија увек претпоставља претходну фрустрацију.

Значи, понашање родитеља и најближе околине према детету, у ширем значењу понашање његове социјалне средине – условиће појаву и степен агресивности код детета, односно будућег одраслог човека.

Фројд је, најпре, потценио агресију стављајући је у службу нагона самоодржања. После одвајања Адлера и касније, агресија је, поред либида, за Фројда постала главна покретачка снага човековог живота, али сада, сходно све песимистичкијем Фројдовом ставу према цивилизацији и култури уопште, ова агресија је за њега деловала у смислу нагона смрти.

Док је за Фројда агресија садржана већ у анално-садистичкој фази развоја детета, код другог познатог аналитичара, Шулц-Хенкеа, оснивача посебне аналитичке школе, она је схваћена више као природна потреба детета, најпре, као потреба за моторним пражњењем, а онда као тежња за важењем.

Риман (F. Reimann) је либидо и агресију схватио као два облика изражавања једне исте животне енергије и чак је, у општој супротности према Фројду, агресију схватио у антрополошки проспективном виду као средство индивидуације. Агресија је, за њега, „динамичка снага која живо биће гони на развој, самосталност, од већ постигнутог даље према већој слободи“. Либидо је снага која нас упућује на комуникацију са људима и чини од нас социјална бића. Обадве снаге су у међусобној игри.

Свеједно да ли ћемо примити агресију као урођену силу и тако је изједначити са несумњиво постојећом урођеном агресијом код животиња, или ћемо је примити као стечену, па њен интензитет и облике испољавања приписати мање или више деструктивном утицају социјалне средине у којој растемо – изгледа да је корисно и неопходно разликовати здраву од болесне агресије.

Треба, најпре, разликовати активност од агресије, мада се не може негирати да свака активност садржи и агресију и либидо (либидо у овом случају схваћен као сексуални нагон). Активност се испољава у симпатији па и љубави према објекту без субјектовог непријатељства, више као жеља за игром. Нема игре, те основне полуге живота, без активности, али и без извесне примесе агресије.

У њој нема мржње, нити примарно непријатељског импулса, па се због тога ова агресија с правом зове активно-спонтана и прихваћена је као вероватно ендогена. Од ове здраве, спонтане агресије, која је присутна код свих живих бића, већ у раном добу треба разликовати нездраву, болесну, неуротичну, још тачније: реактивну агресију.

Посебно је код деце важно разликовати спонтану од реактивне агресије и не кажњавати сваку дечју агресију погрешно верујући да је она смишљена. Најранији облик „агресије“ јесте детиње викање као последица физиолошког одвајања од мајке и првог контакта са ваздухом, као и дететове зависности од околине. Обадва фактора утичу на значај функције дисања и коже као зависне, контактне површине, па обољења од астме и кожне болести први су психосоматски знаци поремећаја.

Ако први агресивни апел одојчета не нађе одговор у спољашњем свету или добије погрешан одговор, може да се развије „примарно шизоидна агресија“ која касније ствара разне криминалне типове, са деструктивним тежњама, без стида и осећања кривице, или води, како Шпиц (R. Spitz) рече, вегетативном саморазарању и смрти.

Даљи развој агресије настаје у оралној фази детета са појавом првих зуба, дакле са могућношћу уједања. Негативно држање мајке у тој фази може да доведе до повраћања детета или других сметњи при гутању. Добар део оралне агресије је потпуно нормалан, чак и када дете хоће мајку из љубави да „поједе“, што одговара његовој жељи за потпуним поседовањем мајке.

Неиспуњење ове жеље изазива протест, који је неопходан за развој функције Ја и пробе реалности. Агресија је овде мотор за развој Ја. Ако дете у тој фази не доживи доказе поуздане љубави мајке, може да настане неуротична и деструктивна агресија у облику зависти, пожуде, жеље за претераним поседовањем, али и очајања и мржње према себи.

Не можемо описивати даље фазе развоја агресије у аналној, гениталној фази, у добу латенције и у пубертету. Да још поменемо само природну агресију детета у фази навикавања на чистоћу и грешке родитеља у овом добу које могу да доведу до продуженог ноћног мокрења, ноћног страха или других облика дететовог пркоса, овога пута све као реакција на агресију родитеља. Свим родитељима са више деце позната је исто тако и агресија детета према браћи и сестрама. И ова агресија се, најпре, не схвата као патолошка, али због лоших поступака родитеља она може да се временом претвори у непрестано осећање зависности, болесног ривалства и борбе за повлашћеним положајем.

Неиживљена и на овај начин извитоперена агресија детета постепено постаје једна од сталних црта будуће одрасле личности која онда преноси своја лоша искуства из родитељског дома на нову околину, школу, радно место, брачног друга и своју породицу. Тако се круг агресије затвара и у једном тренутку имамо посла са болесним друштвом, какво је Ерих Фром детаљно описао у својим књигама.

Сходно лошим искуствима и фрустрацијама у раном детињству, одрастао човек углавном развија два типа агресије. Једна је реактивно-дефанзивна агресија као одбрамбени страх са цртама пасивности, претеране зависности, страха од казне и губитка објекта, у крајњој линији са цртама конформизма; друга је активно-деструктивна агресија са субјективним доживљавањем непријатељства, асоцијалним ставовима према друштву и тежњама ка разарању. Обадва типа агресије произлазе из поремећеног тока нормалне, развојне идентификације у детињству, наместо које се развија одбрамбена, реактивна идентификација, па нужно морамо обадва типа сматрати неуротичним, дакле болесним.

И сексуални нагон и агресија, вероватно обадва ендогено дата, уграђени су у сам стожер наше личности. Најпре од вештине и мудрости родитеља, а касније од друштва зависи какав ће развој да отпочну ова два нагона. Човек је на вечитој клацкалици могућности, истовремено отворен и угрожен супротним могућностима развоја – може постати стваралац који ће обогатити свој живот и живот своје околине, али и неуротик, болесно плашљив или болесно деструктиван (и самодеструктиван) који ће осиромашити и уништити и свој живот и живот своје околине.

Психолошко-психијатријски вид насиља

Појава насиља као несумњиво комплексног феномена у животу појединца и друштва мора да се проучава, између осталих видова, и са оног психолошко-психијатријског. Довољно је да поменемо једну одређену и у савременој психијатријској класификацији прилично омеђену групу психијатријских болесника за које се зна да су склони насилном односно агресивном понашању, или да се подсетимо честог механизма одбране појединца који се служи пројекцијом и тада на параноидан начин покушава да преради своје унутарње агресивне потребе – па да увидимо да се ова грана медицине мора прихватити као неопходно помоћно средство у каузално-генетском прилазу проблему насиља.

Док је клинички психолошко-психијатријски начин посматрања у стању да пружи релативно задовољавајући приказ агресивног понашања болесног појединца у условима психијатријских установа у којима се овај налази на испитивању и лечењу, социјална психопатологија и социјална психијатрија, без којих се савремени развој психијатрије не може замислити, све су више у могућности да објективно посматрају и процењују појаве насиља, организованог или оног спонтаног и експлозивно испољаваног у мањим или већим друштвеним групама.

Такав начин дуготрајног и стрпљивог посматрања, потпомогнут данас већ разгранатом збирком разних помоћних средстава којима свака наука располаже, омогућава да се уз доношење одређених закључака предузму терапеутске и још важније превентивне мере против насиља, једног од највећих зала савременог човечанства, које повремено прети уништењу читавог живог света на земљи. Не мислимо само на насиље човека или групе људи против другог човека или групе већ и на све опасније насиље људи против природе и материјалних добара која је човек сам створио.

У овој анализи мање ћемо се бавити социолошком страном проблема насиља и његовим економско-политичким видовима, остављајући такву обраду стручњацима другог профила, а више ћемо пажње посветити истраживању самог корена насиља, посматрајући га у његовом психолошком, индивидуално-генетском развоју.

Пошто је циљ нашег рада проучавање насиља и његових многобројних испољавања, могу се занемарити сви они видови агресије које још можемо да убројимо у друштвено дозвољене, па и корисне за развој појединца и друштва, остајући у оквиру испитивања једних од најболеснијих, дакле и најдеструктивнијих видова агресије – насиља.

Под утицајем тешких преживљавања ратног пустошења и насиља човека над човеком у току Првог светског рата, нацистичких прогона Јевреја у предвечерје Другог светског рата, који су и самог Сигмунда Фројда погодили, он је схватио да је у својој психоаналитичкој теорији озбиљно занемарио тежину и важност рушилачких импулса у човеку, па је у складу са новим сазнањима изменио своју првобитну претпоставку, по којој су сексуални нагон и нагон за самоодржањем две основне мотивације људског понашања, уводећи нову претпоставку, по којој у човеку постоје два основна стремљења: нагон који је управљен ка животу и нагон за смрћу чији је једини циљ уништење живота.

Једноставност ове нове Фројдове теорије, као и једноставност и привидна очевидност неких његових ранијих теорија, и у његово време и данас опасно је мамила и заводила неким својим доста убедљивим аргументима који, ако се потпуно усвоје, уносе прилично пометње, па и песимизма и коначно билансирање човековог постојања. Сумњу у пуну веродостојност ове своје хипотезе изразио је већ сам Фројд. Сопственим сумњама у ову веродостојност о којима сам раније писао, сада бих хтео да додам још једну, за чију су ми оправданост послужила етнолошка испитивања Парин-Моргенталера у неким племенима у Западној Африци. Ова истраживања – која су потврдила ставове ранијих сличних истраживања, на Новој Гвинеји, међу америчким Индијанцима, и то Мидове и Бенедиктове – показала су да агресивност, па и деструктивност појединих примитивних племена у односу на чланове сопственог племена, као и на оне суседних, умногоме зависи од начина одгоја деце у току прве три године живота.

У оним племенима, наиме, у којима су деца дуго дојена и све до уласка у пубертет остала у топлим и присним везама са родитељима, који су децу сматрали изузетном срећом у животу, сва испољавања агресије у каснијем, одраслом добу остала су ограничена на друштвено прихватљиве видове активности, друштвено прихватљиве и са гледишта европске цивилизације. У другим племенима, међутим, у којима су деца врло рано одбијена од мајке и препуштена, такорећи, на милост и немилост старије браће и сестара, као и родбине у племену, степен испољене агресије у одраслом добу био је неупоредиво већи и повремено је узимао, са тачке гледишта наше процене агресије, патолошке облике.

Чини нам се да таква етнолошка истраживања, као и чињеница да је количина човековог рушилаштва нестална и да варира не само од групе до групе већ и према историјском времену у коме се испољава, говоре доста убедљиво против Фројдове претпоставке о нагону смрти, који би морао, по њему, да буде више-мање стално присутан, и то свуда у приближно истом интензитету.

Одбацивањем Фројдове мисли о нагону смрти, која је у основи биолошка и при том заиста неоправдано занемарила друштвене чиниоце који морају имати знатног удела у каналисању таквог нагона, чак и у случају његовог прихватања, ми, нажалост, нисмо много добили нити смо успешно испливали из биолошких вода. Јер, чак и када сасвим одстранимо идеју нагона смрти као јединог узрока патологије агресије човека, остајемо суочени са једном другом чињеницом, која ако и не носи собом исту тежину одлучивања, не мање нас ставља у ситуацију примарног, егзистенцијалног сукоба човека са самим собом. Мислимо сада на егзистенцијални раздор у коме се човек налази од свога најранијег детињства.

Несумњива је чињеница да је сам почетак развоја детета обележен оштрим дуалитетом збивања, који се састоји, с једне стране, у знаку готово апсолутне зависности од мајке, касније и од других људи, зависности непознате у животињском свету и, с друге стране, његовом исто тако раном потребом за тражењем сопственог идентитета, односно развојем свога индивидуалног Ја. Овај сукоб, који се изгледа не може никако избећи, рађа агресију (свеједно да ли из неког резервоара урођеног агресивног нагона, или вероватније из једне свеобухватне либидинозне енергије из које ће касније да се диференцира и сексуална потреба), и то агресију која постаје „слободно лебдећа“.

Судбина ове количине слободне агресије, настале из сукоба који ће трајати целог живота између потребе за зависношћу и прихватањем, свеједно да ли припадања родитељима или њиховим супститутима, групи, племену, некој идеји, неком вођи или Богу, и потребе да се буде самосталан, слободан и свој – остаће трајан проблем човека. Пред решењем тога проблема, за чију дефинитивност или трајност постоје само теоријски изгледи, човеку је отворено неколико путева.

Под претпоставком да је као дете прошао кроз тортуру васпитања са што је могуће мање траума и фрустрација, што значи да је постигао такав степен самополаризације и самоограничења при чему је успостављена релативна хармонија између основних инстанци човековог психичког живота, дакле, његове сфере нагона, његовог Ја, Над-ја и нарочито његовог Идеал-ја, овакав човек када одрасте може да постигне релативно задовољавајуће неутралисање, у најбољем случају сублимисање својих агресивних импулса.

Ако су услови развоја у раном детињству били мање повољни, али не такви да је развој патолошке агресије постао неминовност, човеку преостаје трајан напор да у себи развије што је могуће већи степен тзв. амбивалентне толеранције. Он се, другим речима, непрекидно учи да постане толерантан, како према својој тако и према туђој агресији, овој последњој наравно само у случају ако она директно не угрожава човеков интегритет.

Шта, најзад, да кажемо о, нажалост, бројним случајевима у којима је степен фрустрације у раном детињству био толико јак да је и количина слободне, лебдеће агресивне енергије постала тако велика да директно угрожава не само стварање слободне и самосталне личности већ и сам интегритет те личности? Па управо од таквих људи и постају психијатријски болесници, широко разврстани у трима најпознатијим групама болести: неурозама, психопатијама и психозама. Услед немогућности да ускладе толерантну везу било између својих нагона и захтева спољне средине, било између захтева свога Идеал-ја, које се могло развити и под утицајем неке друге патолошке личности из његове најближе околине, и свога Ја које је остало неразвијено и слабо, овакав несрећник може лако да постане плен разних анархистичких и терористичких група које имају сличан састав чланова, а које постављају себи за циљ свесно и организовано рушење и насиље у свим могућим видовима.

Сада не можемо да улазимо у питање (препуштамо га социолозима и социопатолозима) како се уопште формирају оваква терористичка удружења под утицајем сложених економско-политичких чиниоца једног друштва у кризи. Само напомињемо да за разлику од ранијих времена, када су циљеви разних организованих насиља били рационализовани и скривени под плаштом дужности, савести, патриотизма или интернационалне солидарности, данашња су насиља све безобзирнија и све мање имају потребу да буду рационализована.

За Ериха Фрома су рушилаштво и насиље произашли од неподношљивог осећања немоћи. „Ја могу да избегнем осећање властите немоћи према свету изван мене тако што ћу свет уништити.“

Треба истаћи да је насиље неког човека или читаве групе управљено према неком другом човеку, групи, па и према природи или стварима од вредности, често једини начин самоодржања пред незадрживом навалом ничим обуздане агресије, која би се, у супротном, свом силином управила према унутра и довела до самоуништења. Овим механизмом клацкалице, при чему је агресија управљена час према споља час према унутра, могу се добро објаснити самоубиства убица. Врло вероватно су и неке човекове физичке болести израз саморушилаштва које је достигло одређен ступањ.

Хтели смо да покажемо како се уопште ствара овакво осећање немоћи у човеку, односно испољавају његове рушилачке агресивности, полазећи од неких поставки индивидуалне психологије и психопатологије, тј. од примарне ситуације човекове егзистенцијалне угрожености у свету. Љубав и мржња су два антипода једне исте либидинозне енергије са којом долазимо на свет, а чији се паралелни токови развијају у нама од најранијег детињства.

Колико ћемо успети да овладамо својом агресијом, да је неутралишемо, сублимишемо и наместо мржње и насиља, који тињају у сваком од нас, изнедримо толеранцију, разумевање и љубав – зависи од судбинске ситуације сваког појединца чврсто повезане са склопом друштвених норми, њеним забранама и слободама у једном друштву у коме човек налази своје место од рођења.

Фројд је нагласио да се у душевном животу појединца онај други редовно појављује као углед, као објекат, као помагач и као противник и да готово сваки интимни емотивни однос двеју особа који дуже времена траје садржи латентну могућност испољавања непријатељских и агресивних осећања, која услед потискивања измичу нашем опажању.

Могли бисмо, стога, да закључимо да је човекова историјска мисија у току развоја човечанства била и остала стална одбрана од агресије, односно постепено преображавање њене енергије, у току дугог процеса социјализације, у корисну активност. Од већег или мањег успеха ове мисије зависиће сама судбина, односно опстанак човека на земљи.

Владет?

Чистима је све чисто

Fri, 25 Dec 2020 18:49:06 +0000

„Чини се да човекова слобода не даје свој пристанак само у тренутку искушења, тј. само на предлог демонске помисли, него и пре тога, када, уз сагласност човекове слободе, бивају помрачени око и ухо душе.

Као што учи Филотеј Синајски, човек нечисто гледа на ствари зато што је његово унутрашње око постало нечисто и помрачено, док жеља за слушањем саблажњивих ствари потиче отуда што су ‘наше душевне уши слушале оно што су нам дошаптавали демони саблазни у нама’ (Добротољубље 2. том). Уколико је човек изнутра оскрнављен, запрљано је око његовог срца, због чега су оскрнављена и његова спољашња чула; због тога човек најпре треба да води борбу унутар себе. Исто се дешава и када човек задржава у себи своје помисли и развија их, јер ће наслада нарасти и навести ум на саглашавање, а затим и на дело. ‘Као што јаја, загревана под крилима птице, оживљују, тако и неисповеђене мисли прелазе у дело’ (Лествица, 26. Поука).“

Митрополит Јеротеј Влахос,

Православна психотерапија, 160-161

Извор: Епархија жичка

Покајање као лек од психичких болести

Fri, 25 Dec 2020 18:47:36 +0000

Покајање је последњи чин излечења од психијатријске болести. Човек, самосагледавши се током терапијског поступка, или видевши се у огледалу своје унутрашње чистоте.

Одбацује све те наносе, и јавља се у својој првобитности. Постајући здрав, сам од себе престаје да обавља своје присиле, изгубе се параноидне мисли, или депресивна расположења, и човек се чуди себи како је могао тако дубоко да упадне у све то. Посебно ако је уз све ишао алкохолизам (или нека друга зависност) – то се све сада одбацује са гнушањем. Све је то пропраћено и са сасвим експлицитним исказивањем тежње за опроштајем од оних, које особа, која је дошла себи, воли, а који су трпели због њене менталне слабости.

Светомир Бојанин, Под дрветом сазнања, 45–46

Извор: Епархија жичка

Митрополит Месогејски и Лавреотски Николај (Хаџиниколау): Биоетика и човек

Fri, 25 Dec 2020 18:42:23 +0000

Предавање одржано на међународној конференцији Васељенске патријаршије под називом “Стварање света и стварање човека”, хотел Хилтон, Константинопољ, 29. август 2000. [1]

А. Увод

Не постоји, Ваша Светости, поштовани оци и уважена господо учесници, сматрам, већа част за моју маленкост од указане прилике да говорим у овом центру старе историјске славе, о ономе што доносе најновија савремена научна сазнања; у времену сусрета генома и веровања у заједницу душе и тела; на жртвеник памћења прошлости нашег православног предања а у службу визијама о будућности нашег живота; у простору сусрета генетичке културе и нашег духовног постојања, за најдубљи ген нашег биолошког постојања као људске врсте.

Због тога немам начин којим бих изразио своју захвалност, нити речи којом бих могао да опишем узбуђење и ганутост због прилике која ми је пружена да данас будем присутан овде међу вама. Оно што, међутим, имам јесте начин и морам покушати да пронађем речи како бих са вама поделио заједничку наду и борбу, дивљење и бригу коју сви поседујемо, а нарочито ми као православни верници, због онога ка чему се читаво човечанство окреће и са њиме суочава; са незамисливим и непознатим перспективама, несагледивим опасностима у које нас воде наши избори, нашим сасвим неочекиваним новопојављеним тежњама и величанственим достигнућима наших истраживачких напора.

Дубока питања, опаснија него икада до сада, са великим интензитетом потресају све филозофске чињенице из прошлости, мењају константе у променљиве и, или се односе према Богу претећи (Његовим) нестајањем, или Га изазивају за (Његову) трансцендентну интервенцију.

Да ли су, коначно, научна открића већа од Божијег откровења?

У каквом су односу видљива достигнућа знања са невидљивим и наизглед нејасним искуствима вере?

Како неопходност њихове примене у свакодневном животу утиче на очекивање и веровање у вечност?

Уколико је ”Божји човек”, потврђен у прошлости, каква је његова данашња перспектива када “човек човечанства” прави помак од могућности његовог зачећа ка претњи његовим рођењем?

Моје данашње излагање нема за циљ да пружи одговоре на постављена питања и дилеме, већ представља покушај да се изнађе исходиште проблема који су у настајању и да нама, православним хришћанима, ка њима усмери фокус нашег интересовања.

На самом почетку овог нашег путовања путоказ ће нам бити термини биомедицина и биоетика.

Б. БИОМЕДИЦИНА И БИОЕТИКА

Две хомонимне речи са истим префиксом и сличним суфиксом. Ово, мећутим, није довољно да би имале и исто значење. Све што је са медицинског аспекта импресивно и упечатљиво не значи нужно и да је морално прихватљиво. Овој чињеници своје постојање дугује биоетика, наука која се рађала у последњих тридесет година. И, док је биоетика у дијалогу са биомедицином која се већ налази у свом зрелом добу, она проживљава фазу детињства. Њено рођење дугује се чињеници да су биомедицинска достигнућа премашила сва очекивања, или, боље рећи, очекивања свега разумног.

Уколико је век који је прошао запечаћен експлозијом физике (теорија релативитета, квантна механика, grand unified field theories, итд.), продором у дубине субатомског света (већ идентификовани top quark), појављивањем космичких наука, открићем тајне материје и сензационалним технолошким применама, нови век, који управо почиње, изгледа да ће да се поклони пред несагледивим достигнућима генетике, нарушавања неприкосновеног ћелијског непознатог, испред објављивања тајни живота и стварања новог идентитета у медицини и могућности новопојавних особености у људској биологији и начину живота, недокучивог обима и несагледивих последица.

В. САВРЕМЕНА СЛИКА БИОЕТИКЕ

Основни параметри који сачињавају препознатљиву биомедицинску слику су:

а) експлозија информационих технологија (биоинформатике, сајбер биотехнологије),

б) економизација и технологизација здравља,

ц) могућност in vitro фертилизације (VF-1978, ΙCSI-1993),

д) мапирање људског генома (завршена 2002 ?),

е) развој генетског клонирања или других генетских инвазивних техника.

Оно што је овде значајно, није напредак у свакој од ових области појединачно, већ истовремено свих заједно, са једне стране и рапидан темпо њихове еволуције, са друге. Ново познање долази са таквом динамиком, да “специјални” одбори, законодавна тела и сви други друштвени контролни механизми нису у могућности да га надзиру и контролишу. Ситуација је прешла из руку политичара, које су већ скрштене, ка центрима великих економских интереса и глобалног утицаја, који суштински одређују правац науке. Истраживања више не иду у правцу задовољавања човекових реалних захтева, већ у правцу креирања до сада непознатих потреба.

Читава ова ситуација, осећај величине знања, његове снаге, мноштва могућности кроз његове потенцијалне примене, као и чињеница да се налазимо на прагу потресајућих промена у односу на сами живот, свест да су технолошка знања непропорционално велика у односу на социјална - тако, познајемо оно што смо створили, али игноришемо оно што смо наследили – пред друштво ставља обавезу да се покрене у правцу њиховог проблематизовања и креирања потребе филозофских, интелектуалних и социјалних анализа у областима које су до сада биле непознате, и од њега захтева хитно доношење регулаторних и законодавних мера без одговарајућих припрема или когнитивних обрада и, наравно, без аналогног моралног или духовног упоришта. Друштво би, дакле, под хитно требало да размотри мере доношења и усвајања одговарајућих закона и поред јасне чињенице да није у могућности да у потпуности разуме наведену проблематику.

Штавише, чињеница да је у овом случају незнање изнад знања, непромишљена жеља интензивнија него разборитост, а различити интереси снажнији од вредности, стварају забринутост пред надолазећим опасностима, нарочито услед примене генетског инжењеринга, који баца сенку на радост и задовољство због напретка и могућих перспектива.

Г. ПРАВОСЛАВНА БИОЕТИКА

Револуција у биомедицинским истраживачким достигнућима инсистира на њиховим тренутним применама, до сада невиђеним, тешко објашњивим и широког обима. Све указује на то колико се важне промене животних облика и структура налазе пред вратима. Граница између катастрофичних претњи и чуда прилично је нејасана. Вероватно је да, док је разлика међу њима огромна, удаљеност између њих веома мала.

И, док осећај сопствених скромних могућности на нас делујује умирујуће, детектовање наших неограничених потенцијала оправдава наше страхове и изазива опрез.

Савремена социјална биоетика покушава да постави границе и одреди правила и услове равнотеже. Оно што представља област њеног интересовања је, пре свега и углавном, развој - такозвани “прогрес”, или, у најмању руку, наш опстанак као врсте и као друштва. Из тог разлога је у сталној потрази за законом и консензусом. Закони ће дати сигурност и јасноћу у погледу усмерења, док би сагласност друштвених органа тебало да подели одговорности и олакша његово прихватање. У сваком случају ова етика, која започиње од човека и завршава се код њега, има потпуно пролазне димензије и лако се негира или се прилагођава.

Са становишта православног богословља и духовности, етика потиче од Бога и Њему се приноси. Ова ставка је и чини духовном и разликује је од било ког другог облика моралности.

Савремерна биомедицинска истраживања, у правцу у коме се развијају, не само да се дотичу људског тела, већ човека уобличавају и дају обећања у правцу утврђивања његових карактеристика. Штавише, она врше директан утицај на темељне односе између човека и његове животне средине, друштва, њега самога, Бога. Могли бисмо чак рећи и да врше интервенције и у човековој души, у самом језгру његовој постојања, до те мере да би значајно могла утицати на односе душе са Богом. Несумњиво је да Црква има право да се огласи у вези са тиме. Због тога се од ње и очекује да понуди сведочења православне биоетике.

Хајде сада да видимо, једну по једну, које су то главне тачке у којима Православна Црква види духовне последице биомедицинских истраживања:

1. Погоршање човековог односа према (са) животној средини

Приликом стварања Бог човека није бациo у један амбијент без припреме, већ га је поставио у свет који је створио у првих пет дана, као што је то јасно приказано у Књизи Постања. Занимљиво је да се на крају сваке фазе стварања света, односно на крају сваког стваралачког дана, у Светом Писму понавља исказ: “И виде Бог да је добро”[2], док се после стварања човека каже: “Тада погледа Бог све што је створио, и гле, беше добро веома”[3]. Дакле, квалитативни израз Божије стваралачке моћи добија своју максималну вредност са стварањем човека.

Човеково окружење, свет, има своје законитости, врсте и облике, равнотежу, мере и границе. Њихово поштовање за човека има значење дужног поштовања према њиховом свемудром Творцу, Богу љубави. Речи “Због тога Он даде људима знање, да би Га прослављали у чудесима Његовим”[4], представљају пут истраживања ових тајни знања и Његових мудрости.

Данашња биомедицина, као наука, често покушава да фалсификује горенаведене непроменљиве параметре стварања. Морамо рећи да се и физика, такође, играла са природним постојаностима, али није утицала на природу како би је променила; исто тако и технологија. Њихово непоштовање природе, под претпоставком да постоји једна оваква ствар, било је њено скрнављење и њена лоша употреба. Тако, проблем представља нуклеарни отпад а не ослобађање нуклеарне енергије; проблем су отровни продукти сагоревања и неразградиви материјали а не технолошки проналасци. Међутим, данашња генетика и медицинска технологија прете да природу обешчасте; да наруше њене мистичне законе и радикално измене њене облике и изразе; да интервенишу у некогнитивним наследним процесима и на тај начин проузрокују последице које се преносе на потомство и то неопозиво и неконтролисано. Можда је то већ и учињено.

Укидање природног начина репродукције, технолошке интервенције у процесу смрти и њеног посредног одлагања (проблеми мождане смрти, вегетативног стања итд., питања шта је уопште унапређење живота и шта преставља спречавање смрти?), могућност стварања нереалних или трансгенетичких бића, селекција пола, еугеничке интервенције, генетски модификована храна, опасност од безобзирне употребе клонирања, не указују ни на шта друго већ на могућност да ћемо, за неколико година, да живимо у неком другом и другачијем свету од оног у којем су живели сви наши преци од Адама и Еве па све до данас и нас самих.

Свет кога смо добили променио се ка свету кога смо ми направили. Божији свет је тако “коригован” од стране човека. Наше окружење је нашим прогресом престало да буде природно; постало је и оно вештачко. Логос који је кроз природу упућен од Бога човеку, замењен је обавезним ћутањем и неизбежним оклевањем, које намећу свршени чинови технолошких изненађења.

2. Суноврат моралних принципа и вредности

Чини се да савремени биомедицински напредак погибељно мења критеријум моралности. Већ je и сам појам биоетика (βιοηθική) данас умногоме промењен, будући да је дошло до промене значења самог живота (βιός), а такође и промене значења морала (ηθική). Тако, док годинама уназад имамо законски регулисано или, у најмању руку, прећутно прихватање абортуса (неки од њих чак називамо и “исцелитељским”), још увек нисмо успели да стигнемо до консензуса о томе када почиње човеков живот (са зачећем, након ембрио трансфера, после 14 дана, када је фетус оформљен итд.). Ова лаж наметнута нам је од стране “прогреса” и ми је, као такву, саопштавамо сами себи. Током времена ћемо у њу почети и да верујемо као да је истина.

Можда поменуто није настало са контролом рађања и контрацепцијом већ као средством за превазилажење социјалних проблема, космичких дилема и пастирских тешкоћа, у односу на које смо данас створили и православни богословски поглед о сврси брака - пошто смо, наравно, заобишли физиолошку сврху која је саставни део брачног односа - позивајући се на светоотачке референце и аргументе, наводно позајмљене из традиције?

У данашње време за научнике морално је оно што води ка иновативним открићима, или, евентуално, нешто што погодује животу. За друштво, опет, морал представља оно што не омета законе људских права и друштвених односа, оно што не крши законе и споразуме, оно што се брине о такозваној заштити животне средине, оно што штити најмоћније на свету, све оно што политичарима олакшава да се наметну а некима да се приказују, оно што не ремети равнотежу интереса и, најчешће, оно што успављује с(а)вест.

Последица овога је декриминализација прељубе, легализација порнографије, прихватање хомосексуалности и промоција еутаназије (Аустралија, Холандија, са постепеним трендом ширења на глобалном нивоу), усвајање “претпостављене сагласности” у области трансплантације органа (Шпанија, Аустрија), пракса сурогат мајки и хетерологне инсеминације у репродуктивној етици (САД), оснивање здравствених удружења, патентирање генетских карактеристика, доминација једне користољубиве и чисто утилитаристичке логике и огољавање етике од човекових трајних начела и духовних вредности.

Све до данашњег времена етика је имала за свој циљ да се наметне и води бригу о човеку. Савремена етика се ограничила на то да човека задовољи на нивоу благостања, удобности и лакоће, дневних потреба, његових психолошких задовољстава (да се осећа добро), жртвујући његов духовни елемент на олтар социјалне добробити. Ово је на крају довело до једне безличне моралности, чија је улога наш опстанак као друштва. Постоји потреба да Православна Црква не остане по страни, али нас притисак који прихватамо из свакодневног живота и друштвеног конформизма који нам је, као верницима наметнут, често гура на богословске путеве на којима имамо више елемената једног теолошки зачињеног секуларизма, него особине динамичког богословског сведочења у савременом свету. Страх да можда губимо љубав као човекољубље, наводи нас да је фалсификујемо као веру и искуство. На тај начин, међутим, нудимо неку лажну духовност по човеку, а не живу истину као животну радост. “Добар човек”, је заменио живога Бога. Да ли је, на крају, толико тешко одупрети се научним чињеницама које функционишу као свршени чин универзалне праксе. То је тешко, али, међутим, представља и неопходност.

3. Поремећај људских односа

Експлозивни напредак биомедицинских наука врши погибељни утицај на међуљудске односе. Парадоксално је да су, и поред тога што се у данашње време ставља снажни нагласак на социјалну добробит и воде многе дебате о уравнотежавању мећуљудских односа, ови односи угрожени као никада до сада. Основа модерног напретка је интерес, егоизам и промоција личног успеха или, у најбољем случају, патолошка љубав према животу. Међутим, сви ови наведени елементи представљаје равнотежне чиниоце у друштвеним односима, који се побољшавају само онда када се негује човек, а никада када су наметнути законима који човека деградирају и сравњују га на његов биолошки ниво.

Разлике међу људима све више расту. Све указује на то како наша друштва очигледно све више иду у “еугеничком” правцу. Улажемо велики труд и највероватније ћемо успети да “поправимо” нашу врсту. А, да би се то догодило и када се то деси, не само што ћемо ми сами уништити милионе људских бића као фетуса, већ ће истовремено и највећи део човечанства бити осуђен на другоразредни живот: они који су имали ту несрећу да живе пре генетске револуције или они којима генетски напредак није успео да помогне. Они којима ће бити потребно више медикамената (стари, инвалиди), аутоматски ће бити лишени подршке. Медицина ће бити, чак и у својој терапеутској оријентацији (генетска терапија), све више превентивна а све мање исцелитељска. Нови облик живота ће надграђивати свој квалитет и вредност на темељу смрти беспомоћних и слабих наших ближњих. Еугенички ставови воде ка генетском расизму.

Док борба и постигнућа биомедицинских наука имају за циљ да заштите и продуже биолошки живот, никада раније та иста човекова биолошка ипостас није била толико деградирана као данас. Дошли смо до тачке у којој изазвану или изабрану смрт својих ближњих називамо “добра смрт” (“еутаназија”), па чак и “исцељење” (“терапеутски абортус”). Уместо да дајемо живот тамо где то желимо, одузимамо слободу немоћним особама (којима је мозак мртав), а њихово ћутање крстимо у “пристанак” (“претпостављена сагласност” у законодавству трансплантације органа). Док се толики разговори воде о човековој приватности, правимо такве законе по којима су не само наша тела, већ и наша воља, власништво и имовина анонимног законодавца. На овај начин друштвени, односно међуљудски односи представљају законске споразуме, а не човеков лични избор. Због тога су и њихова настојања више налик на обећање или на сан, него на стварност.

Такође, неконтролисана технологизација здравља дијагнозу преображава у трагање за информацијама; здравствено стање пацијента у табелу параметара и нумеричких вредности; биолошке органе у механичке делове; симпатије или лично уважавање лекара у дијагностички извештај микробиолошке лабораторије илл технички савет “неодређеног” лабораторијског научника; личност конкретног пацијента у безличну механичку јединку; и, коначно, личност са осећањима у човека са бројем и кодом. Односи се нису променили, већ су напросто престали да постоје.

4. Вредност самовласности (слободне воље) и њено изопачење

Највећи поклон Бога човеку јесте његово спасење, Црква и крв Христова. Најважнија ствар за човека јесте слободна воља, његова самовласност. Човекова могућност да прихвати или одбаци Бога, представља основу његове слободе. Својом самовласношћу, слободном вољом, човек користи благо Цркве и куша плодове спасења. Прво поседује, друго може добити. Највећи поклон човеку није живот, нити је то врлина. И једно и друго били су инфицирани падом првостворених Адама и Еве; прво отровом смрти, а друго вирусом греха. Оно што је остало недирнуто након прародитељског пада јесте слободна воља. Она се оплођује благодаћу Божјом и усавршава плодовима спасења.

Слободна воља, чак и у њеном погубном виду негативног самоодређења, у складу са речима оца Софронија (Сахарова), “представља неопходну претпоставку за створену личност, ради успињања за примање божанског живота”.[5]

Око самовласности води се борба унутар сваког човека. У овом, унутрашњем простору нашег бића, изражава се наша слободна воља. Што је већа његова запремина, утолико је већа и могућност слободе. Њу нарочито уважава и Бог. Наше спасење, спасење по човеку, није ни ментално ни емоционално; оно је вољно. Са нашом слободном вољом садејствује благодат Божија. “Онај ко хоће” понављају уста Христова.[6]

Мећутим, недоступан простор човекове самовласности све више бива повређиван савременим биомедицинским истраживањима и, на тај начин, све више се ограничава његов животни простор.

Са друге стране, интервенције у можданој биохемији, помоћу психотропних лекова, могу да доведу до изопачења човекове личности, у толиком степену и значењу, да се човекова самовласност удаљава од своје узрочности и детерминизма. У таквом стању човек започиње да се понаша као да је дужник лековима које узима. Дакле, цена менталне терапије веома је висока: она представља квалитативну деградацију слободе.

Екстремни случај интервенције у области слободне воље представља такозвана психохирургија која, тамо где се примењује, изазива веома бурне реакције и проблематизације.

Генетска интервенција над човеком и њене неописиве могућности, прете опасностима од креирања човека по наруџбини, односно човека који ће поседовати унапред прописане карактеристике. Човек се, на овај начин, нашао у опасности да постане не оно што јесте, већ оно како је сам себе дизајнирао и произвео. Од слободног субјекта нашао се у опасности да се претвори у технички програмирани објекат. Генетка ове врсте уопште и није генетика. Јер, с једне стране, механизује биологију човека док, са друге, дезактивира лепоту психичких варијација и онемогућава непредвидивост човекове личности.

Још један параметар који указује на преиначавање човекове слободне воље јесте чињеница да се здравље, али и човеков генетски идентитет, у данашње време, углавном налазе у рукама великих финансијских гиганата, предузећа и интересних сфера. Економизација здравља заменила је личност са компанијама без осећања, које су, у основи ствари, извршиле провалу у генетску приватност појединаца. Личност се све више смањује; субституише се јединком (индивидуом) која се мери другим друштвеним величинама и њима одређује његова самовласност. Када се личност неутралише, бива замењена бездушним, интересним и хладним законом. Човекова слобода се, данас више него икада раније, суочава са претњом да законима и економским интересима доспе до ропства.

5. Поремећај психосоматске равнотеже

Ако је најважнији дар човеку његова слободна воља, њен најдубљи израз је психосоматско јединство, хармоничан однос тела и душе. Ментални поремећаји често имају физичке последице и обратно, болести тела озбиљно утичу на физички елемент душе. Тело је састављено од психичких елемената а душа од физичких. Одређени број органских болести имају неуропсихијатријске узроке, док су многи ментални поремећаји физичог порекла: или су наслеђени, или представљају последицу развојног процеса појединца.

Наглашавање човековог тела и његове биолошке ипостаси негује осећај да оно што, у коначној анализи, јесмо, су углавном гени и ћелије, а да оно што бисмо могли да постанемо, представља резултат генетских интервенција. Последица оваквог става је да човек завршава пре свега као физичко биће па се самим тим и не мења у области своје самовласности, већ технички. Ово, само по себи, ремети човекову психосоматску равнотежу.

Велики развој неурофизиологије, неуроимунологије, неуропатологије, неуробиохемије, довео је до развоја неуропсихологије а ова даље води ка соматизацији и органском изражавању душе (психофармација, психохирургија), на штету духовног.

Такође, репродуктивне технологије интензивно соматизују првенствено психосоматске чињенице људске репродукције, будући да огољавају људско почело од његове полности и, на тај начин га изопачују у лабораторијско сједињавање гамета (полних ћелија). Кључни психички елементи се занемарују, па се човеково зачеће остварује без душевног узбуђења брачних полних односа, без његове стрепње услед непознатог и, коначно, без осећаја узајамног међусобног прихватања и садејства.

Одбрана душе, услед једностраног занемаривања којој је изложена, добија свој израз у порасту психичких поремећаја. Унапређивање физичког здравља праћено је експлозијом душевних болести, од деградације и слабљења њене вољне снаге и истрајности, па све до потпуне отуђености од њеног духовног потенцијала. Све је теже распознавати њену животност, а можда је чак од тога теже препознати и само њено постојање.

6. Увреда и деградација човекове разноликости

Сваки човек је различит и због тога одабран, посебан и јединствен. Ово представља вредност његове личности. Као што изрази човекове спољашњости, његовог телесног изгледа, варирају и чине његове особене карактеристике, на исти такав начин се људи разликују и по свом унутрашњем изразу и то сваки од нас, без преседана.

Ову јединственост наше личности савремена генетичка открића и медицинска пракса доводе у питање. Супституција људског постојања беживотним нумеричким параметрима, замена лекарске топлине дијагностиком медицинских тимова и лекарске праксе болничким профитом, не доводе ни до чега другог, већ до деперсонализације здравља, такође и пацијента.

Истовремено, појава техника клонирања, супституција случајности - што представвља основну заштиту јединствености личности - пробраним карактеристикама, веровање да се ДНК два насумично изабрана човека поклапа 99,9% и, свакако, слабљење самовласности, воде до сумњивог закључка да људи, на крају, имају више сличности него разлика. Да смо више врста него личности.

Међутим, величина човека лежи у различитостима кроз које се људи пројављују. Ове разноликости личностима дају лепоту и хармоничност њиховој заједници. Јединство различитости је пуно узвишеније као духовно стање од сличности сличних. Јер, прво представља творевину слободне воље, док је друго последица нашег детерминистичког стварања.

7. Ишчезавање човекове вечне перспективе

У савременој биологији и медицини, живот значи човеково земаљско присуство, а здравље његову природну силу. Значи пролазност. Све ово има своје оправдање. Човек јесте и тело и природна, биолошка ипостас. Свака личност се појављује у једном конкретном временском тренутку историје и његово трајање у космичком феномену има јасне временске оквире. И свака од њих има велику вредност!

Међутим, уколико би перспектива човековог тела била смрт и биолошки крај, његова перспектива као целине јесте вечност и неугасива светлост Царства Божијег. Што човек више живи физички, утолико се ограничава и његов вечни хоризонт. Што више човек ставља нагласак на своју биолошку ипостас, утолико се више замагљује његово искуство вечног упоришта.

Савременим биомедицинским истраживањима фокус интересовања није здравље - ово је сасвим природно и оправдано - већ се она залажу за побољшање или проширење овоземаљског, потпуно игноришући природу и реалност душе; одузимајући јој метафизички смисао, моменат који омогућује уздизање на метафизички ниво потпуно људским остварењима; отуђује живот од, више него несумњиве, реалности, чињенице смрти и тиме човека компримује унутар загушујућег времена, дави га омчом пролазног, мењајући његове истине стварности лажима научних фантазија. Хипертрофично старање о продужавању и унапређивању земаљског живота, на жалост, не само да није у саодношењу са паралелном културом, већ и деградира њену перспективу “... имање боље и непропадљиво на небесима”.[7]

8. Слабљење осећаја и потребе за Богом

Преувеличавање вредности човековог биолошког постојања и ароганцијa коју оно имплицира, води ка илузији самодовољности. Фармацеутска или психотерапеутска ослобађања из психолошког безизлаза, бескомпромисни захтев за лечењем болести, рационалистичка нутритивна зависност од пољопривредних култура које “силују” природу, потреба за здрављем или рађањем деце, постепено гурају у страну прибежиште и наду у Бога и замењују их поверењем у људска достигнућа и науку. Чак се и чисто метафизички термини као што су “бесмртност” и “вечност”, који се по својој природи приписују Богу, у данашње време користе за описивање људског тријумфа. Човек све више преузима Божанске принадлежности, осећа се творцем, поставља се на Његово место и коначно Га и пориче.

У свету физичког детерминизма и генетичке доминације, не чини се да душа и слободна воља имају своје место. Човек се подразумева без душе, као и душа без самовласности. Због тога свет са човеком делује усамљен, без Бога као и без потребе за Њим.

Међутим, потреба за Богом јесте крв нашег организма, кичмени стуб нашег постојања, ДНК наше ипостаси, тајна нашег опстанка. Деградација човека у једнодимензионално и свемогућно биолошко чудовиште, прети повратку у камено доба, где су животиње биле огромне, али немоћне да реагују у случају, на пример, канцера. Њихово једино предодређење јесте њихово ишчезнуће и смрт.

Е. ПОГОВОР

У односу на све горепоменуто реч Цркве је актуелнија него икада до сада. Са великом радошћу Црква као “успех” посматра чињеницу напретка човечанства. Исто тако, међутим, са одређеном дозом чуђења и запрепашћења Црква види да, заправо, не види. Али се и са много наклоности, такође, суочава са обавезом да човечанство води према Богу, да се супростави Његовом одбацивању, да укаже на Њега користећи се управо Његовим оспоравањем. Неретко друштвени безизлази указују на један од начина сусрета са Богом.

“Користи за човечанство су такве да превазилазе било која морална оклевања”[8], изјавио је председавајући Здравственог комитета Велике Британије Лајам Доналдсон, поводом недавне одлуке Британске владе да дозволи експерименте над људским ембрионалним ћелијама, који су проистекли из “Доли” типа клонирања. Овај став јасно изражава савремене секуларне идеје. Моралне вредности су престале да имају вредност. Вредност имају само такозване користи. Насупрот оваквом ставу за Цркву су етичке вредности такве, да ограничења која понекад стварају превазилазе сваку такву “корисност” за човечанство.

За Цркву п?

Литургијска беседа игумана манастира Пиносава јеромонаха Петра пред одром Серафима Благовештењског

Fri, 25 Dec 2020 18:36:41 +0000

Митрополит Јеротеј Влахос: Исихазам

Fri, 25 Dec 2020 14:03:26 +0000

Сви Свети Оци препоручују безмолвије (тиховање) као најбољи начин за очишћење срца и повратак Богу. Осим тога, Православље је, као што смо истакли, исцелитељска наука, чији је циљ исцелење човекових болести. То никада не би требало превидети, јер би се тиме уништила суштина и целокупан садржај хришћанства. Очишћење се, као суштинска претпоставка обожења, задобија методом православие побожности, у којем безмолвију припада значајно место.

Целокупан тај метод и начин живота назива се „исихазам“. Другим речима, човек који се подвизава у атмосфери исихије [безмолвиja] назива се „исихаста“ [безмолвник, тиховатељ], а начин живота који води – исихазам. Свакако да нам је исихазам познат као богословски покрет XIV века који је у највећој мери представљао свети Григорије Палама. Он је користио посебан психосоматски метод и стремио да, уз помоћ божанске благодати, сједини ум са срцем, како би живео у заједници са Богом. Свети Григорије је тврдио да се то исто дешава и са телом, односно, да тело такође може задобити опит живота у Богу. Философ Варлаам је, напротив, не познавајући овај метод, постао његов противник, због чега је био осуђен од Цркве и коначно удаљен из сфере Православља. Исихастички спор, како су га назвали, завршио се Саборима у Константинопотљу, одржаним 1341, 1346. и 1351. Овај последњи, тј. Сабор из 1351, на коме је оправдан св. Григорије Палама, заговорник исихастичког живота, сматра се Васељенским: „Мислимо да Сабор у Константинопољу, одржан у време св. Григорија Паламе, 1351, а у сваком случају судећи на основу његовог великог богословског дела, може и заслужује да буде убројан у Васељенске саборе Православие Цркве, у односу на које није ни најмање инфериоран у погледу сотириолошког значаја свог богословља. Тај Сабор представља доказ континуитета саборности Православие Цркве, живог опита и богословља о спасењу у Христу“ (Атанасије Јевтић, „Христос, почетак и свршетак“ стр. 195 на грчком).

Исихастички покрет није се, међутим, појавио тек у XIV веку. Он је још од првих векова постојао у животу Цркве. Исихију [безмолвије] налазимо и у Светом Писму и у делима првих Отаца Цркве. Претходно смо већ наводили примере Отаца из свих векова црквене историје. Помињали смо св. Игњатија Богоносца, св. Василија Великог, св. Григорија Богослова, св. Максима Исповедника, св. Таласија, св. Јована Лествичника, св. Симеона Новог Богослова и св. Григорија Паламу. Свети Григорије Палама није увео исихазам, али је био његов представник, онај који је доживео и изразио целокупно свештено путовање душе. Исихазам, дакле, представља истински облик хришћанског живота.

Термин „исихазам“ користимо и када желимо да означимо метод који се користи у циљу усредсређивања, сабирања ума у срцу. Ово је уистину обимна тема и ја бих желео да укажем само на нека значајна места.

У свом напору да се очисти, човеков ум молитвено обитава у срцу, непрестано понављајући молитву од једне реченице, тј. молитву Исусову, која се тако назива будући да је сачињава једна једина реченица. Она, дакле, не подразумева мноштво речи. Непрестано се призива Име Исусово, док ум истовремено стражари над помислима, не дозвољавајући им да приступе дверима срца. На тај начин је, како каже св. Максим Исповедник, трезвеност повезана са молитвом.

„Још дубље погружавање ума у срце врши се када се ум, под Божијим дејством, сједињује са срцем путем ослобађања од свих облика и појмова, када се врата срца затварају за све спољашње. Тада душа тоне у једну „тмину“ (тј. примрак) потпуно посебног реда, да би се затим удостојила да чистим умом неизрециво стоји пред Богом.“ (архим. Софроније, „Старац Силуан“, стр. 131)

Користе се многи методи да би се достигла ово сабирање и повратак одлуталог ума у срце. Од суштинског је значаја да метод који користимо буде повезан са покајањем, иначе ће се изродити у механички поступак.

У својој проповеди на Недељу митара [цариника] и фарисеја, свети Григорије Палама представља цариникову молитву и начин на који се моли као један облик исихастичке молитве. Он се позива на Јеванђеље: „А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешном!“ (Лк. 18,13). Тумачећи овај одломак, св. Григорије Палама каже да реч која је овде употребљена за стајање [„έστώς“] означава да је цариник стајао током дужег времена, да је истовремено преклињао и изговарао покајничке речи. Цариник је рекао: Боже, милостив буди мени грешном и ништа више. „Он ништа друго није нити додавао, нити измишљао, него је пазио само не себе и на Бога, окренувши се само прозби и понављајући само молитву од једне реченице, која и јесте најкориснији вид молитве.“

Овде се указује на вредност једноставне молитве „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме“. Исихаста [безмолвник, тиховатељ], слично као и овај цариник, ни о чему не размишља и свој ум усредсређује искључиво на речи молитве. Христове речи да цариник не хтеде ни очију уздшнути небу, свети Григорије Палама повезује са фигуром исихасте: „И само његово стајање означавало је истовремено и стајање и потчињеност, указујући не само на понизног слугу, него и на положај осуђеника“. Цариник је тим положајем показао и „самопрекоревање и самоосуђивање, јер се сматрао недостојним и неба и земаљског храма“. Чињеница да се ударао у прса показује да је и његово тело учествовало у болу и плачу његове душе. „Услед велике скрушености и бијући се у прса као онај ко заслужује такве ударце, дубоко тугујући и све гласније јецајући, оборивши главу попут осуђеника, називао је себе грешником и са вером тражио милост.“ (2. беседа, „Господе, просветли таму моју.“ с. 17)

Чини се сасвим јасним да су параболом о царинику и фарисеју Христос, али и св. Григорије Палама који је тумачи исихастички, указали на безмолвије и молитву као на најбољи начин да се задобије милост Божија. То је најсавршенија молитва. Она је једноставна, подразумева дубоко покајање, у њој учествује и тело, јер ће и оно примити благодат Божију, и ова молитва твори се у атмосфери самопрекоревања и самоосуђивања.

Будући да је јеретик Варлаам исмевао исихасте свога доба због посебног повијања главе и тела у циљу достизања усредсређености ума и једнообразног сабирања душевних сила, св. Григорије Палама је споменуо пример пророка Илије, који се молио Богу са главом међу коленима: „И овај Илија, савршен у боговиђењу, са главом на коленима, трудољубиво је сабирао ум у себи и Богу, и ослободио се оне вишегодишње суше“. Свети Григорије затим препоручује начин сабирања ума: „Нека се око не окреће овамо онамо и нека на неки начин, мотрећи на десну половину груди или на пупак, упути силу ума, расејану гледањем унаоколо, назад у срце, док је тело у том положају..“. („Писмо Варлааму“, Сабрана дела, 1. том, стр.. 288, на грчком)

Говорећи о овој теми, односно о начину на који треба творити молитву, свети Григорије Синаит саветује: „Ујутро седи на столицу која није виша од једног педља и приморај свој ум да се из главе спусти у срце, а онда га задржи тамо; повијајући се са трудом и снажним болом у грудима, раменима и врату, упорно јецај у својој души и духу: ‘Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме’.“ Он такође каже да треба да зауставимо дисање да бисмо сабрали ум. „Задржавај дисање како не би неконтролисано удисао јер ваздух из плућа, узлазећи од срца, помрачује ум и развејава разум, одводећи га далеко“ („Добротољубље“, 4. том, стр. 71).

Постоје и друга светоотачка сведочанства о овој теми.
Исти светитељ (свети Григорије Синајски) на другом месту описује метод молитве која сабира ум и назива се исихазмом: „Седи на столицу будући да је то понекад, па и у већини случајева заморно, а понекад пак, мада знатно ређе, лези да би се примирио. Твоје седење треба да протиче у трпељивости и истрајавању у молитви. Немој се предавати малодушности због тешког бола, него се потруди у срцу и подстакни тело, тражећи у свом срцу Господа. На сваки начин приморај себе да извршиш ово дело, „јер ево“, каже пророк, „болови ме обузеше као породиљу“. Повијајући се на доле и сабирајући свој ум у срце уколико је оно уистину отворено, завапи Господу Исусу за помоћ. Чак и ако су твоја рамена уморна и ако те често заболи глава, истрај у овоме са ревношћу и љубављу, тражећи у свом срцу Господа, јер „Царство небеско с напором се осваја и подвижници гα задобијају“ (Мт. 11,12). Тим речима Господ нам је показао како да уистину истрајемо у овим напорима, јер трпељивост и истрајност у свему изазивају и душевне и телесне болове.“ („Добротољубље“, 4. том, стр. 80)

Морамо нагласити чињеницу да су вредности умног тиховања, непрестане молитве, понављања Молитве Исусове од једне реченице, посебног начина сабирања ума и његовог сједињења са срцем, стајања током молитве и спутавања чула, учења да је благодат Божија нестворена и да је човек може примити у своје срце, да је Таворска светлост узвишенија од људског знања и да није „подређена умовању“, тј. вредности које дефинишу исихазам, „оправдане“ на Сабору у Константанопољу, због чега се свако ко говори противно овим стварима налази изван оквира православног Предања или бар ствара предуслове да буде одсечен од тог живота.

Одломак из књиге "Православна психотерапија" [pdf] >>>

Преподобни Спиридон чудотворац, Епископ тримитунски

Thu, 24 Dec 2020 13:22:48 +0000

Постојбина овог чудесног Спиридона беше острво Кипар. Син простих родитеља, земљорадника, он и сам беше прост, смирен и врлински. Од детињства он беше пастир овцама. Ожени се у младости, и имађаше деце. Вођаше он чист и богоугодан живот, подражавајући Давида у кротости, Јакова у простосрдачности, Авраама у гостољубљу. После не много година њему умре жена, и он стаде још слободније и усрдније служити Богу добрим делима, сву своју имовину трошећи на збрињавање странаца и исхрану ништих. Живећи на такав начин у свету, он толико угоди Богу, да се удостоји од Њега дара чудотворства: он исцељиваше неизлечиве болести и речју изгоњаше ђаволе из људи. Због тога он би постављен за епископа града Тримитунта у време цара Константина Великог и сина му Констанција. И на епископском престолу он продужи чинити велика и дивна чудеса.

Прилог Радија Светигора

Једном на острву Кипру би бездаждије и велика суша, иза које настаде глад, иза глади помор, и мноштво људи умираше од глади. Небо се затвори, и беше потребан други Илија, или сличан њему, да молитвом својом отвори иебо. И такав се показа свети Спиридон: јер он, видећи невољу која снађе људе и родитељски жалећи оне који умираху од глади, усрдно се помоли Богу, и небо се одмах покри облацима са свих страна, н удари велики дажд на земљу, и не престаде обилно падати неколико дана, док се светитељ поново не помоли Богу, и разведри се. Земља се богато надоји, и даде изобилан род: њиве родише обилато, баште и градине се преливаху од плодова; и после те глади би изобиље велико, молитвама угодника Божјег Спиридона.

Међутим, након неколико година због грехова људских, по допуштењу Божјем, опет настаде глад у тој земљи. И богати житопродавци радоваху се скупоћи, јер имађаху жито скупљандо у току неколико година; и отворивши житнице своје почеше га продавати по високој цени. Беше тада у граду Тримитунту један житопродавац, ненасито среброљубив и неутољиво сластољубив. Он у многим местима закупи мноштво жита, пренесе га лађама у Тримитунт, али га не хте продавати по тадашњој цени пијачној, него га смести у житнице са намером да сачека још страшнији притисак глади, и онда скупље прода жито, и тако што више заради. Када глад постаде готово свеопшта и с дана на даи све јаче мораше људе, овај житопродавац стаде продавати жито по веома високој цени. Утом к њему дође један сиромашак, просећи и молећи га и са сузама клањајући му се: да се смилује на њега и подари му мало жита, да он са женом и децом не би умро од глади. Но немилосрдни и златопоробљени богаташ не хте да се смилује на сиромашка, него му рече: Иди, донеси новац, и добићеш онолико колико будеш платио.

Сиромашак, тетурајући се од глади, оде к светом Спиридону, и кроз плач му исприча своју муку и богаташево немилосрђе. Светитељ му рече: Не плачи! него иди дома, јер Дух Свети каже ми, да ће сутра твој дом бити пун жита, а богаташ ће те молити и даће ти жито забадава.

Сиромашак уздахну и оде дома. А у први сумрак, по наређењу Божјем, удари сраховита киша, и силовита вода поруши многе житнице немилосрдног среброљупца и разпесе сво жито. Немилостиви пак житопродавац са својим укућанима трчаше ио целоме граду, позивајући и молећи све да му притекну у помоћ, да не би од богаташа постао просјак. А сиромашни људи, видевши жито разнесено водом по путевима, стадоше га скупљати, и напунише житом куће своје. Такоће обилно накупи себи жита и онај сиромашак, који јуче мољаше богаташа да му удели мало жита. Видећи на себи очигледну казну Божју, богаташ угледавши овога.сиромашка поче га молити да накупи себи жита бесплатно колико хоће. - Тако Бог казни богаташа за немилосрђе, и, по пророчанству светитељевом, избави сиромашка од беде и глади.

Један познати светитељу земљоделац дође к том истом немилосрдном богаташу у време те глади, молећи га да му да у зајам жито и обећавајући да ће му га у време жетве вратити са великом каматом. Богаташ, поред житница оборених поплавом, имаћаше још и друге житнице пуне жита. Али он, првим својим губитком не уразумивши себе и не излечивши себе од тврдичлука, испољи своје немилосрђе и према овом паћенику, па чак не хте ни да слуша његову усрдну молбу, него му рече: Без новаца нећеш добити од мене ниједно зрно.

Чувши то, јадни земљоделац заплака и оде к светитељу Божјем Спиридону, и каза му своју муку. Светитељ га утеши и отпусти кући. Но сутрадан изјутра он сам оде к земљоделцу и однесе му не мали грумен злата, не говорећи му откуда му злато. Предавши земљоделцу то злато, он му рече: Носи, брате, ово злато оном богатом житопродавцу и дај му га у залог, а он нека ти за то да онолико жита колико ти је потребно за прехрану. Када пак стигне жетва и у тебе буде у изобиљу жита, ти онда откупи овај залог и опет га донеси мени.

Убоги земљоделац узе из светитељевих руку злато и хитно оде к богаташу. Када златољубиви богаташ угледа злато, обрадова се, и одмах даде сиромаху у зајам жита колико му беше потребно. А када стиже жетва и берићет се показа добар, и нестаде глади, земљоделац тај однесе са великом каматом жито богаташу, узе од њега злато заложено код њега, и однесе га с благодарношћу светом Спиридону. Светитељ узе злато и крену у своју градину заједно са земљоделцем, рекавши му: Хајде, брате, са мном, да заједно вратимо ово Ономе који нам је милосрдно дао у зајам. - А кад са земљоделцем уће у градину, он положи злато покрај ограде, подиже очи к небу и кликну: Господе мој Исусе Христе, Ти вољом Својом све ствараш и претвараш! Ти си некада пред очима цара Египатског Мојсијев штап претворио у змију, - нареди и сада овоме злату, које Ти раније претвори из животиње, да се поново претвори у свој првобитни облик, да би и овај човек сазнао колико Ти промишљаш о нама и самом стварношћу научио се ономе што је речено у Светом Писму: "Господ чини све што хоће" (Псал. 134, 6)

Када се светитељ тако мољаше, злато одједном доби животну силу и поче се кретати претворивши се у змију и гмизећи. - Тако дакле, на светитељеву молбу змија се најпре претвори у злато, па затим на чудесан начин из злата опет постаде змија. Гледајући ово чудо, земљоделац дрхташе од страха, па павши на земљу говораше да је недостојан таквог чудесног доброчинства. Змија пак одгамиза у своју рупу; а земљоделац се пун благодарности врати кући својој, запањен величином чуда учињеног Богом на светитељеве молитве.

Један врлински човек, пријатељ светога Спиридона, би из зависти оклеветан од стране прљавих људи пред градским судијом и посађен у тамницу, а затим и на смрт осуђен без икакве кривице. Дознавши за то, блажени Спиридон пође да пријатеља свог избави од незаслужене смрти. Но у то време догоди се поплава у том крају, и поток који беше на светитељевом путу силно надође, и изливши се из свога корита постаде непрелазан. Међутим чудотворац се опомену како Исус Навин са ковчегом завета по суху пређе набујали Јордан, па верујући и сада у свемогућство тог истог Бога, рече потоку наређујући му као слузи: Стани! тако наређује теби Господар свега света, да ја пређем и спасе се човек ради којега журим. - Чим он то рече, поток тог тренутка стаде, зауставивши течење воде, и отвори суви пут не само светитељу него и осталима који путоваху с њим. Сведоци чуда похиташе к судији и известише га о доласку светитеља и о чуду које учини путем. Чувши то, судија одмах ослободи осуђенога и предаде га светитељу здрава.

Прозорљивим очима својим преподобни виђаше и тајне грехе људске. Тако једном, када се он одмараше од пута код једног странопримца, жена једна која беше телесном страшћу заробљена и тајно чињаше грех с неким човеком, хтеде опрати ноге светитељу. Али он, знајући грех њен, рече јој: Не дотичи ме се, жено! - И то јој он рече, не што се гнушао грешнице и одбацивао је, јер како се може гнушати грешника ученик Господа који је с цариницима и грешницима јео и пио. Не, него он то рече, да би подстакао жену да се опомене грехова својих и да се постиди нечистих помисли и дела својих. А када та жена продужи упорно настојавати да се дотакне ногу светитељевих и опере их, тада светитељ, желећи да је спасе од погибли, изобличи је с љубављу и кротко, подсећајући је на грехе њене и побуђујући је На покајање. А жена, удивљена и запрепашћена тиме што њена непозната и тајна дела и помисли нису сакривени од прозорљивих очију човека Божија, постиде се и скрушена срца паде к ногама светитељу, мијући их не водом него сузама и отворено исповедајући своје грехе, за које беше изобличена. Она поступи као некада еванђелска блудница, а светитељ, угледајући се на Господа, самилосно јој рече: Не бој се, кћери! опраштају ти се греси; ето си здрава, више не греши. - И од тога часа та жена исправи потпуно живот свој, и, примером својим би многима на корист.

Довде се говорило само о чудесима која свети Спиридон почини за живота, а сада ваља обзнанити и ревност његову за веру православну.

За царовања Константина Великог, првог цара - хришћанина, састаде се 325. године у Никеји Први Васељенски сабор, ради оповржења безбожнога Арија, који богохулно називаше Сина Божија створењем а не Творцем свега, и ради озакоњења: исповедати да је Син Божји једносуштан са Богом Оцем. Арија у његовом богохулству подржаваху епископи значајних онда цркава: Јевсевије Никомидијски, Марис Халкидонски, Теогније Никејски. А поборници православља беху људи, украшени животом и учењем: велики међу светима Александар, који у то време бејаше још презвитер и уједно заменик светог Митрофана, патријарха Цариградског, који због болести не бејаше на Сабору, и славни Атанасије, који још не беше украшен презвитерским чином пего као ђакон служаше у цркви Александријској. Ова двојица изазиваху код јеретика нарочито негодовање и завист особито тиме што друге превазилажаху у разумевању истина вере, а још не беху почаствовани епископским чином. Са њима бејаше и велики свети Спиридон, чији живот и боравећа у њему благодат беху кориснији и силнији при убеђивању, неголи говори других, доказивања и красноречивост. Са допуштењем цара, на сабору присуствоваху и грчки философи, звани перипатетици; најистакнутији међу њима подржаваше Арија, и горђаше се својом говорничком вештином, старајући се да исмеје учење православних. Блажени Спиридон, човек нешколован, који је знао "само Христа, и тога распета" (1 Кор. 2, 2), моли оце да му дозволе да ступи у препирку са тим философом; али свети оци, знајући да је он човек нешколован, сасвим неупознат са грчком философијом, забрањиваху му то. Међутим свети Спиридон, знајући какву силу има вишња мудрост и како је немоћна пред њом мудрост људска, обрати се томе философу и рече: Философе, у име Исуса Христа саслушај што ћу ти рећи. - Философ му одговори: Говори, саслушаћу те.

Светитељ стаде говорити: Један је Бог који створи небо и земљу, и саздаде човека од земље, и устроји Речју Својом и Духом све остало, видљиво и невидљиво; и ми верујемо да та Реч јесте Син Божји и Бог, који сажаливши се на нас заблуделе, роди се од Дјеве, поживе са људима, пострада и умре ради нашега спасења и васкрсе и са Собом саваскрсе род људски; ми чекамо да Он дође и суди свима по правди и узврати свакоме по делима; верујемо да је Он једне природе са Оцем, равне с Њим власти и части. Тако ми то исповедамо без икаквог радозналог испитивања, и ти - не усуђуј се испитивати како све то може бити, јер ове тајне превазилазе твој разум, и далеко превишавају свако људско знање. - Затим, поћутавши мало, светитељ га упита: Не изгледа ли и теби ово тако, философе?

Међутим философ ћуташе као да никада знао није прети се. И не могаше ништа рећи противу светитељевих речи, у којима дејствоваше нека Божанска сила, те се тако испуни речено у Светом Писму: Царство Божје није у речи него у сили (1 Кор. 4, 20). Најзад философ рече: И ја држим да је стварно све тако како ти кажеш. - Тада старац рече: Онда иди и прими знамење свете вере. - А философ, обраћајући се својим пријатељима и ученицима рече: Чујте ме! Док се препирка водила са мном речима, ја сам речима противстављао речи и препирачком вештином надвлађивао их. Али када уместо речи из уста овога старца поче излазити нека сила, речи постадоше немоћне противу ње, пошто човек не може противстати Богу. Стога, ако ко од вас може мислити тако као ја, онда нека поверује у Христа и нека заједно са мном последује овоме старцу, кроз чија уста говори Бог.

И философ тај, примивши православну хришћанску веру, радоваше се што у препирци би побеђен од светога старца на своју корист. Радоваху се томе и сви православни, а јеретици бише веома постиђени.

Када се заврши овај Сабор светих Отаца, на коме Арије би побеђен и осуђен, учесници се сви разиђоше, као и свети Спиридон. У то време умре његова кћи Ирина, која време цветне младости своје проведе тако у чистој девствености, да се удостоји Царства Небеског. Међутим к светитељу дође једна жена и кроз плач му исприча, да је она његовој кћери Ирини дала на чување неки златан накит, но пошто она ускоро умре, то нико не зна где је она оставила тај накит. Свети Спиридон претражи по целој кући накит, али га не нађе. Но видевши женине сузе и ридање светитељ се сажали на њу, па са домашњима својим отиде на гроб своје кћери, и обраћајући јој се као живој кликну: Кћери моја Ирино, где је златни накит што ти је поверен на чување? - Ирина, као пробудивши се од тврдога сна, одговори: Господине мој, сакрих га на том и том месту у кући. - И она тачно указа где је то место. - Светитељ јој онда рече: Сада спавај, кћери моја, док те Господ свих не пробуди при свеопштем васкрсењу. - Све присутне обузе дивљење и страх гледајући ово необично чудо. Светитељ пак пронаће на указаном месту сакривени накит и предаде га тој жени.

После смрти Константина Великог царевина се раздели на два дела. Источна половина припаде његовом старијем оину Констанцију. Боравећи у Антиохији цар Констанције паде у тешку болест, коју лекари не могаху излечити. Оставивши лекаре, болесни цар притече молитвом к Богу који може исцељивати душе и тела, и усрдно мољаше од Бога исцељење својих бољки. И у ноћном виђењу цар угледа анђела који му показа скуп многих светих епископа, при чему му указа међу њима на двојицу изузетно дивних, који, изгледало је по свему, беху воће и старешине осталима; притом анђео каза цару да једино та два епископа могу исцелити болест његову.

Пробудивши се из сна и размишљајући о виђеном, цар се не могаше досетити ко беху та два епископа које он виде: њихова имена и завичај беху му непознати, а један од њих тада још не беше епископ. Дуго време цар беше у недоумици, и најзад по нечијем добром савету он сазва к себи епископе из свих околних градова, и тражаше међу њима она два епископа које виде у виђењу, али их не нађе. Тада он позва к себи епископе у далеко већем броју из далеких и најудаљенијих покрајина, али ни међу њима не пронађе ону двојицу. Напослетку он сазва код себе епископе из целе своје царевине. Такав царев позив, или боље рећи молба, стиже и на острво Кипар блаженом Спиридону, епископу Тримитунтском коме све већ беше откривено Богом односно цара.

Свети Спиридон одмах крену на пут к цару, узевши са собом ученика свог Трифилија, кога цар виде у виђењу заједно са светим Спиридоном и који у то време још не беше епископ. Када стигоше у Антиохију они пођоше у дворац к цару. Блажени Спиридон беше бедно одевен, у рукама имађаше палмов штап, на глави митру, а на грудима му висијаше глинен судић, као што то беше обичај у житеља Јерусалимских, који су обично у том судићу носили јелеј од светога Крста. Када светитељ у таквом виду улажаше у дворац, један од дворских службеника, богато одевен, помисли да је то неки просјак, насмеја му се, и не дозвољавајући му да уђе удари га по образу. А преподобни, будући незлобив, и памтећи речи Господа Христа, окрену му и други образ. Тада дворски службеник разумеде да је то епископ, и увидевши свој грех, смирено замоли епископа за опроштај, и доби га.

Када светитељ уђе код цара, цар га одмах познаде, пошто га управо таквога виде у сну. И уставши, цар приђе к слузи Божијем и поклони му се, молећи га са сузама да се помоли Богу за њега и исцели га од болести. Свети Спиридон се дотаче главе цареве, и цар одмах оздрави; и радоваше се своме исцељењу, које доби молитвама светитељевим. И указа цар велике почасти светитељу, и проведе с њим у радости сав тај дан, засипајући изузетним поштовањем и љубављу свог доброг лекара.

За то време Трифилије се веома дивљаше царском сјају, лепоти дворца, великашима који стајаху пред царем који сећаше на престолу, и свуколиком чудесном и златастом изгледу, и вештом служењу слугу, раскошно одевених. Свети Спиридон га упита: Чему се дивиш, брате? Еда ли царска велељепност и слава чине цара праведнијим од других? Еда ли цар не умире као и сваки просјак, и бива погребен? Еда ли он неће подједнако са другима предстати Страшноме Судији? Зашто ти оно што је пролазно цениш као да је непролазно? И зашто се дивиш ономе што је ништавно, када треба свом душом искати оно што је невештаствено и вечно, љубити непролазну славу небеску?

Преподобни даде многе поуке и самоме цару: да има у памети доброчинства Божија, да и сам буде добар према поданицима својим, да буде милосрдан према онима који греше, да буде благонаклон према молиоцима, да буде дарежљив према потребитима, и да свима буде као отац, пун љубави и добар и милосрдан, јер ко тако не царује, треба га звати не цар него мучитељ. Напослетку светитељ наложи цару да строго држи и чува правила и обичаје побожности, нипошто не примајући ништа што је противно Цркви.

Цар, хотећи да заблагодари светитељу за своје исцељење његовим молитвама, нуђаше му много злата, али он одбијаше да прими, говорећи: Није лепо, царе, узвраћати мржњом за љубав, јер то што сам ја учинио за тебе јесте љубав. Оставити дом, препловити толику пучину морску, претрпети жестоке зимске мразеве и силовите ветрове, зар то није љубав? И за све то зар да примам као уздарје злато, које је узрок свакоме злу и лако погубљује сваку правду?

Тако говораше светитељ, не желећи примити ништа. Но на велике и упорне молбе цареве он пристаде: да злато само прими од цара, али да га не држи код себе. И примивши злато, светитељ га одмах раздаде сиротињи.

Осим тога, по савету овог светитеља, цар Констанције ослободи данка свештенике, ђаконе и све клирике и службенике црквене, сматрајући да не доликује да служитељи Бесмртнога Цара дају данак смртноме цару.

Раставши се с царем и враћајући се у свој завичај, светитељ би на том путу примљен у кућу од неког христољупца. Ту к њему дође једна жена незнабошкиња која не умејаше говорити грчки. Она донесе на рукама свог мртвог сина, и горко плачући положи га крај светитељевих ногу. Нико не знађаше њен језик, али саме сузе њене сведочаху да она моли светитеља да васкрсне мртво чедо њено. Међутим светитељ, избегавајући ташту славу, одбијаше да то учини. Но, будући жалостиван, он подлеже горком ридању матере и упита свога ђакона Артемидота: Шта да радимо, брате? - Овај одговори: Зашто ме питаш, оче? Шта ћеш друго радити сем да призовеш Христа Животворца, који је тако много пута испунио твоје молитве. Јер када си исцелио цара, зар ћеш одбацити ниште и убоге?

Још јаче подстакнут на милосрђе овим добрим саветом, светитељ се расплака, и преклонивши колена усрдно се помоли Господу. И Господ, који преко пророка Илије и Јелисеја поврати живот синовима удовице Сарептске и Соманићанке, услиши и молитву угодника Свог Спиридона и поврати дух живота у незнабожачко детенце, које оживевши одмах поче плакати. А мајка, угледавши своје дете живо, од силне радости паде мртва. Јер људи умиру не само од силне патње и превелике жалости него и понекад од превелике радости. Тако, ова жена умре од радости, а гледаоце њене смрти, после неочекиване радости њихове због васкрсења детенцета, вргну у неочекивану жалост и сузе. Тада светитељ опет упита ђакона: Шта да радимо? - Ђакон понови свој пређашњи савет. И светитељ опет прибеже молитви: подигавши очи к небу и узневши ум к Богу, он се мољаше Ономе који удахњује дух живота у мртве и једним хтењем Својим све и сва измењује. Затим он рече покојници лежавшој на земљи: Устани и стани на ноге своје! - Она устаде, као пробудивши се из сна, и узе у руке свог живог синчића. Тада светитељ запрети жени и свима присутнима, да никоме не причају о овоме што се збило. Тек после светитељевог престављења ђакон Артемидот објави ово вернима, да се не би прећутале величине и силе Божје, јављене кроз великог угодника Божјег Спиридона.

Када се светитељ врати кући, к њему дође један човек са жељом да из стада његовог купи сто коза. Светитељ наложи купцу да уговорену цену исплати и онда узме козе. Купац одброја новац за деведесет и девет коза, а утаји за једну, мислећи да светитељ неће то приметити, који у простодушности својој беше далеко од сваке житејске бриге. Када они обојица одоше у тор, светитељ наложи купцу да узме онолико коза за колико је платио. Купац издвоји сто коза, и истера их из тора. Но једна од њих, као да је разумна и добра робиња, знајући да је господар њен продао није, брзо се врати и утрча у тор. Купац је опет узе и вуцијаше је за собом, но она се истрже и поново побеже у тор. Тако се трипута коза отимаше из његових руку и бегаше у ограду, а он је силом одвлачаше, па је најзад натовари на своја рамена и понесе својој кући; но коза силно вречаше и роговима га бодијаше у главу, превијаше се и отимаше се, тако да се томе чуђаху сви који то гледаху. Тада свети Спиридон, схвативши у чему је ствар, и не желећи да лукавог купца изобличи пред овима, рече му тихо: Размотри, чедо, да можда није без разлога што ова животиња не жели да буде одведена твоме дому: ниси ли утајио своту коју дугујеш за њу, те се она због тога отима из твојих руку и бежи ка тору? - Купац се постиде, исповеди грех свој и мољаше за опроштај. Затим он исплати козу и поведе је, и тада она сама кротко и мирно иђаше ка дому купца, и то иђаше испред новог господара свог.

На острву Кипру беше једно село, звано Еритра. Отишавши тамо Пеким послом, свети Спиридон уђе у цркву и нареди једноме од тамошњих ђакОна да обави кратку молитву, јер се светитељ беше заморио од дугог путовања, нарочито што то беше време жетве и силна врућина. Но ђакон стаде полагано вршити молитву, и нарочито развлачити, охоло извијајући и певајући, и поносећи се својим гласом. Светитељ љутито погледа на њега, мада беше по природи благ, а прекоравајући га рече му: Умукни! - И тог тренутка ђакон онеме: он изгуби не само глас него и говор, и стајаше нем, као да нема језика. Све присутне спопаде страх. И глас о томе одмах се пронесе по целоме селу, и сви се житељи слегоше да виде то чудо, и ужасаваху се. Бакон пак паде к ногама светитељевим, знацима га молећи да му раздреши језик; а мољаху га уједно и ђаконови пријатељи и сродници. И светитељ се једва даде умолити, јер он беше суров према гордима и сујетнима; и најзад опрости ђакону, раздреши му језик и поврати му говор. Али му при томе остави трагове казне: не поврати језику његовом потпуну јасноћу, него остави да оИ целог живота имађаше слаб глас, замуцкиваше и запињаше у говору, да се више не би гордио својим гласом и хвалио разговетношћу свога говора.

Једном овај божанствени муж у граду свом уђе у цркву на вечерње. Догоди се да тада у цркви не беше никога сем црквених послужитеља. Светитељ нареди да се запале многе свеће и кандила, и сам стаде према олтару веселећи се духом. И када он у одређено време рече повишеним гласом: "Мир овима!" - и не беше народа да би на светитељево давање мира дао уобичајени одговор, изненада се чу одозго огромно мноштво гласова који кликтаху: "и духу твоме!" - Хор тај беше велики, диван и складан, и превазилажаше свако људско најлепше певање. Ђакон који произношаше јектенију ужасну се чувши после сваке јектенијске молбе божанствено певање одозго: "Господе помилуј!" - То се певање чуло далеко од цркве, те м^ноги похиташе усрдно к цркви на тако чудесно и предивно певање; и што се више приближаваху цркви чудесно певање све више и више очараваше слух и наслађиваше срце. Но када они уђоше у цркву, не угледаше никога сем светитеља са немного црквенослужитеља, и не чујаху више то небеско певање, што их веома запањи.

У друго време када светитељ такође стајаше у цркви на вечерњем богослужењу, у кандилу нестаде зејтина и оно се већ стаде гасити, пошто том приликом у цркви уопште не беше зејтина. Светитеља то ожалости, јер се бојао да ће се са гашењем кандила прекинути вечерње богослужење, те се на тај начин неће довршити уобичајено правило. Међутим Бог који твори вољу оних који га се боје, учини те у кандилу навре зејтин и стаде се преливати, као некада суд удовични у дане Јелисејеве. Црквенослужитељи донесоше судове, подметнуше их испод кандила и напунише их тим зејтином. А тај вештаствени зејтин у кандилу беше јасан доказ преизобилне благодати Божије које свети Спиридон беше препун и која се обилно изливаше из њега на његово словесно стадо.

На острву Кипру постоји град Кирина. Једном крену у тај град неким послом из Тримитунта свети Спиридон заједно са учеником својим Трифилијем, који у то време већ беше епископ Левкусијски, на острву Кипру. А када они пролажаху кроз гору Пентадактил, и обретоше се на месту званом Пиримна, дивном и веома богатом биљем и растињем, Трифилије се одушеви тим местом и пожеле да за своју цркву купи неко имање у том крају. О томе Трифилије дуго размишљаше у себи; но његове мисли се не утајише од прозорљивих очију великога оца који му рече: Зашто, Трифилије, непрестано мислиш о ништавним стварима, желећи имања и винограде, који у самој ствари немају никакву вредност и само изгледа да је имају, и својом привидном вредношћу заводе срца људска? Наше непропадљиво имање је на небесима, и ми имамо кућу нерукотворену". Њих ишти, њима се и зараније кроз богомислије наслађуј. Они не могу прелазити од једнога к другоме, већ ко једном постане поседник њихов, тај добија наслеће које остаје заувек његово.

Ове речи бише од велике користи за Трифилија, и нотом он својим истинским еванђелским животом показа да је постао изабрани сасуд Христов, као некада апостол Павле, и удостоји се безбројних дарова од Бога. Тако свети Спиридон, будући сам веома врлинаст, упућиваше на врлину и друге. Јер његови савети и поуке биваху од помоћи онима који их примаху, а оне који их одбациваху сустизаше рђав крај. О томе ево доказа.

Један трговац, житељ града Тримитунта, отплови у туђу земљу ради трговине, и задржа се тамо дванаест месеци. За то време жена његова учини прељубу, и затрудне. Вративши се кући трговац примети да му је жена у другом стању, и по томе познаде да је она у његовом одсуству учинила прељубу. То њега силно разјари и разгњеви и он је стаде тући; и не желећи да живи с њом, гоњаше је из своје куће. Затим оде и исприча све архијереју Божјем Спиридону и мољаше га за савет. Светитеља дубоко потресе женин грех и мужевљев горки јад, па дозва жену, и не питајући је је ли стварно згрешила пошто о греху њеном сведочаху сама бременитост њена и плод у њој зачет од безакоња, упита је отворено: Зашто си оскврнавила постељу мужа свог и осрамотила кућу његову? - Међутим жена, изгубивши сваки стид, дрзну се отворено лагати, да ни од кога другог зачела није већ од самог мужа свог. Присутни узнегодоваше на њу због те лажи још више него ли због саме прељубе, и говораху јој: Како ти то говориш да си зачела од мужа, кад твој муж дванаест месеци није био код куће? Зар може зачети плод остати у утроби дванаест месеци и више? - Но она упорно тврђаше да зачети плод чекаше повратак оца свога из далеке земље, па да се у његовом присуству роди. Бранећи ту и друге лажи и препирући се са свима, она подиже велику вику и галаму што је клеветају и вређају. Тада свети Спиридон, желећи је побудити на покајање, рече јој кротко: Жено, ти си пала у велики грех, зато и твоје покајање мора бити велико, јер и за тебе постоји нада на спасење, пошто нема греха који превазилази милосрђе Божје. Међутим ја видим, да је прељубочинство породило у теби очајање, а очајање бестидност, и било би праведно да ти поднесеш заслужену и брзу казну. Но и поред тога, остављајући ти место и време за покајање, ми јавно унапред објављујемо теби: плод неће изаћи из утробе твоје док не кажеш истИну, не прикривајући лажју оно што и слепац, како се вели, може видети.

Ове светитељеве речи убрзо се збише. Када жени дође време да роди, на њу наиђе љута болест, причињајући јој страховите болове и задржавајући јој плод у утроби. Но она, огорчена и упорна, не хте да призна свој грех; и у том греху умре страшном смрћу, не могући родити. - Дознавши за то, архијереј Божји се расплака, и кајаше се што је осуди таквим судом, и говораше: Нећу више изрицати суд над људима, када се моја изговорена реч тако брзо збива на њима у стварности.

Жена једна, по имену Софронија, добронаравна и побожна, имађаше мужа незнабошца. И она се не једанпут обраћала светитељу Божјем Спиридону и усрдно га молила, да се постара обратити њенога мужа к светој вери. Муж њен бејаше сусед архијереја Божјег Спиридона и уважаваше га; а као суседи биваху понекад један другоме у кући. Једном код светог Спиридона беху за трпезом многи његови суседи, међу њима и тај незнабожац. И гле, наједаред свети архијереј Божји говори гласно једноме од слугу својих: Напоље пред капијом стоји гласник, послан од слуге што чува моје стадо да ми јави, да му је сва стока, док је он спавао, пропала, залутавши у горама. Иди дакле и реци томе гласнику: да је слуга мој, који га је послао, већ нашао сву стоку читаву у једној пештери, и ниједно марвинче не погибе из стада. - Слуга оде и предаде гласнику светитељеве речи. Ускоро затим, када гости још не беху устали са трпезе, дође други гласник од пастира са вешћу: да је цело стадо нађено. Чувши то, онај незнабожни сусед би неизмерно задивљен тиме што свети Спиридон види оно што се збива у даљини као да се догађа пред његовим очима. И он, помисливши да је свети Спиридон један од богова, хтеде да учини оно што и Ликаонци некада апостолима Варнави и Павлу] тојест: довести јунце, донети венце и принети жртве. Но светитељ му рече: Ја нисам бог, већ само слуга Божји и човек, у свему сличан теби. А да знам оно што се догађа далеко од мојих очију, - то ми дарује Бог мој; а и ти, ако поверујеш у Њега, познаћеш како је свемогућа Његова крепкост и сила.

И Софронија, христољубива жена овог незнабошца, улучивши прилику, убеђиваше мужа многим речима, да се одрекне многобожачког безбожја и позна Јединог Истинитог Бога и поверује у Њега. И благодаћу Христовом би овај неверник обраћен у св

Епископ Јоаникије у емисији "У жижи": Већи ударац од вируса Корона за мене је било упокојење нашег патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија

Thu, 24 Dec 2020 13:15:18 +0000

Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије синоћ је гостовао у емисији ТВ Нови “У жижи” и одговарао на актиелна питања из живота СПЦ и црквено-народног живота у Црној Гори.

Уредник и водитељ емисије: Перица Ђаковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прота др Милош Весин: Отац Серафим је удахнуо вечност!

Thu, 24 Dec 2020 13:12:42 +0000

"Упокојио се у Господу наш драги и вољени отац Серафим, духовник безбројних Срба, нарочито из расејања, који су обремењени својим проблемима долазили код њега заиста са свих континената. Тиховао је и молио се у рудничком манастиру Благовештење, тај чили старчић, који би на сваког после првог сусрета оставио тако дубоки траг", рекао је протојереј-ставрофор др Милош Весин поводом упокојења архимандрита хаџи Серафима, духовника манастира Благовештења рудничког. Ова беседа је објављена 23. децембра 2020. године на јутјуб каналу – страница Отац Милош Весин.

Звучни запис беседе

Прота Милош је говорио о животопису блаженопочившег оца Серафима истакавши: „Оно што је заиста обележило животну стазу свакога од нас који смо га сусретали је благост, незлобивост и искреност његове детиње душе. Посебна особина је била то што је проникао у тајну послушања, које није аутоматска послушност у смислу потчињености неком. То је заправо дијалог, умеће ослушкивања свега онога што жубори у нечијој души и што би да изађе на површину“.

Прота Весин је у својој беседи поводом упокојења оца Серафима напоменуо да су безбројни примери из његовог живота да је са великом љубављу примао свакога ко би му се обратио и препоручивао га Благом Господу и Мајци Божијој, у чијем се манастиру подвизавао – манастиру Благовештење, на обронцима планине Рудник.

На крају своје беседе прота Милош Весин је казао: „Господ је дошао по свога верног слугу. Издахнуо је ово зрнце маловремености и удахнуо вечност! Бог душу да прости нашем драгом и вољеном оцу Серафиму“.

Извор: Радио Слово љубве

Презвитер Оливер Суботић: О односу према ближњем

Thu, 24 Dec 2020 13:10:49 +0000

Преподобни Порфирије Кавсокаливит: Византијско појање лечи депресију

Wed, 23 Dec 2020 14:03:24 +0000

Свети старац Порфирије говорио је о томе какав значај има византијско појање за душу верника, потенцирајући његово исцелитељско дејство.

Византијско појање освећује човека без крви и оно је једно важно исцељујуће средство за измучену душу палог и острашћеног човека.

Због тога је старац Порфирије, као мудри лекар душа, учио на следећи начин:

„Византијско појање је веома корисно. Ниједан хришћанин не би требало да постоји, а да га не познаје. Треба сви да га учимо. Јер има непосредну везу са душом. Појање освећује душу бескрвно. Без напора, у радости, постајеш свет“. Особито за исцелење депресије византијско појање је веома делотворно средство.

Ово појање, учио је мудри старац, исцељује депресију.

„Једном је (причао је Старац) неко био обузет демоном, цар Саул, и дошао му је Давид и отпевао му [неки псалам] и демон је ишчезао. Понео је псалтир – псалтир је био инструмент. Kада га је обузимао демон депресије, долазио је Давид и појао му уз псалтир и тако је демон нестајао. Где су ти који јуре да нађу лека депресији. Kада науче византијско појање и виде тугу да наилази, хоп! једну Славу и туга која долази да те обузме, као нека врсте душевне меланхолије, постаје химна Богу. Ја то верујем. Без имало сумње то верујем. Kажем вам да један зналац појања, који воли појање, и који је побожан, може неку тешкоћу своју да преобрати у музичко дело, или да отпева неко постојеће дело. Тако, уместо да плаче и да се мучи, приноси једно славословље Богу“.

Здрав човек живи у хармонији, а врлина је хармонија, говорио је Старац.

„Византијско појање је веома лако, када га душа заволи. Толика је корист души од хармоније! Онај ко зна појање и има смирење, има благодат Божију. Дође му да се разгневи, да експлодира, али се плаши дисхармоније, јер и гнев и сва та греховна стања не носе хармонију. И тако постепено омрзне грех и усваја врлину, која је хармонија“.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Свети владика Николај: Једном свештенику о спољашњим "ситницама"

Wed, 23 Dec 2020 14:01:57 +0000

Ви сматрате, часни оче, ситницом – одевање свештеника, браду и косу, па се чудите, што се виша црквена власт брине о томе. Међутим, Ви даље говорите о важности реформе спољашњег изгледа и држања свештеника. Како се то слаже: и ситница и важна реформа?

Но сваки пријатељ Цркве мора да се запита: зашто се официри цара земаљскога не буне против своје униформе, ни царинари, ни порезници, ни шумари, ни железничари? Него носе оно што им други пропишу као униформу без роптања, и држе се онако како им се пропише. Како да официри Цара Небескога једини устају против своје униформе и прописа о свом држању? Ако народ жели да види свога свештеника у мантији и са брадом и косом, онда сва друга резоновања престају. Ако народ мрзи да види свештеника у оделу трговца, без браде и без косе, онда ту „реформу“ треба по сваку цену одстранити као увредљиву за верску свест побожног народа. У овој ствари, дакле, мерило је народно осећање и суђење а никако приватан укус појединих свештеника. Уосталом, кад дуга брада и коса није тешка песницима, уметницима, па чак и социјалистичким вођама, како да она буде тешка свештеницима Христовим, духовницима и пастирима народним?

Блажени Јероним иронично пише о гиздавим свештеницима свога времена: „стидим се да кажем, али има људи, који примају свештенички или ђаконски чин с тим циљем, да би се слободније дружили са женама. Они се брину искључиво о свом оделу, догоне косе, носе драгоцено алмазово прстење; чувајући се од прашине они једва додирују земљу својим ногама. Мораш да помислиш, да су то новобрачни младенци а не свештеници!“

У античко време брада је била одлика философа. Догодило се једном у Риму, да због многих философа шарлатана кесар изда наредбу, да сви философи обрију браде. На то одговори Епиктет, највећи философ тога времена: кесар ми може узети главу а не браду! – Толико је он ценио ту спољашњу одлику свога звања.

– То је све ситница! рећи ћете. Јесте ситница, ван сумње. Према души и карактеру једног хришћанина – одело и брада и власи сасвим су ситна ствар. Но живот се састоји из крупница и ситница. А вера је наша тако отмена и утанчана ствар, да јој и ситнице могу користити или штетити. Кад словесно стадо хоће, да његови пастири буду различити од њега и спољашњошћу, и да имају опредељене, уобичајене, знаке распознавања – на што се противити томе? Католички мисионари у Китају водећи рачуна о психологији средине у којој проповедају, не стиде се да носе плетене перчине и дуге кафтане и чите. На што би се христољубиви свештеници противили народу и ситницама доводили у питање крупнице верског живота и напретка?

Мир Вам од Господа.

Извор: Православие.ру

Старац Емилијан Симонопетритски: Замке (не)духовног живота

Wed, 23 Dec 2020 13:46:00 +0000

„Када ми покушавамо да се избавимо од онога, с чиме се морамо суочити у своме животу, када покушавамо да променимо саме себе и постанемо бољи, да би тек потом почели водити духовни живот, када ми желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада ми падамо у највећа искушења. И долазимо до краја живота, не остваривши тако ниједне своје жеље, не познавши ниједну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме „ја“, а не Господу“.

Старац Емилијан Симонопетритски

Извор: Епархија жичка

Нови божићни број Источника епархије канадске

Wed, 23 Dec 2020 13:27:50 +0000

Часопис преузмите на линку