Идеја и концепт негирања и поништавања Српства и српског етоса нису скорашња појава, него су стари колико и само оно. Лишаји који су му претили гушењем у историји, прете му и данас, и све до овога часа, драматичног по њега.

А Српство, пролазећи ропство под Турцима, Аустро-Угрима, Немцима, Коминтерном, домаћим комунизмом и пролетаријатом, опстаje до данас. А данас, оно се опет налази под ударом аутошовиниста, другосрбијанаца, потомака Титових „тројанаца“ некада довођених у круг двојке да дисциплинују огољену Србију и владају њом. Најскорије међутим, Српство се налази на удару монтенегрина, либерала, евроатлантских ревнитеља и равнатеља, модерниста, ...

Будући да је Српство егзистенцијална категорија-категорија црквено-народна, оно је и освештана, и оцрковљена категорија. Преко ове чињенице све чешће се прелази и иде до порицања исте, иако је чинити тако нешто, бесмислено. А ово порицање долази од стране и учених, и преучених и неуких, од стране институција и популиста црвених, сивих и црних, жутих и ружичастих, култур-трегера и омладинских организација, медијских аналитичара, пирата и магова, умрежених бренд-иноватора, подупираних рецимо Сорошевим Невладиним организацијама и монетарним инжењерингом банкарских глобалистa.

Не треба се играти ватром. Сви домицилни трендови усмерени против Српства унапред себе осуђују на неуспех јер се обрушавају на идентитет који се вековима укорењује и доноси плода по 30, по 60 и по 100 на Српској народној јеванђелској њиви. Домаћи губитници пак оглашавају се са разних страна, па и са стране једног постотка нашег свештенства и монаштва, неутврђеног у народно-црквеном предању. Зато и спремног да лако отире своју обућу о хитон властитог српског идентитета.

Бићемо резолутни у процени њиховог несналажења у Српској Православној Цркви. У сопственим сеобама које ова страна неутврђених у црквеном призиву покреће широм епархија Српске Православне Цркве даде се приметити да јој је питање националног идентитета камен спотицања; као да јој је он један јарам који она не може да носи. Наравно, свакоме ко се налази у статусу номада и бескућника и најмањи терет изазива, и изазиваће тегобу, а камоли неће као идентитетско питање.

По питању ове ствари дакле, лукаво се превиђа чињеница да ми живимо и опстајемо у Српској Православној Цркви, и да наши свети преци осим Царству Божјем припадају кореном и свом Српском народу, за кога су по људској и Божјој правди и благослову и остали везани, те самим тим и одговорни.

Тако смо се опет нашли пред Српством, које, видели смо, није никаква енигма, нити етнофилетистичка замка, него чињеница! Њу наравно не треба истицати преко мере да не би била злоупотребљена, него ју само треба констатовати као неизбежну. Са њом се просто мора рачуна на земљи; рачунати данас када добровољно слепило у вези са нашим колосалним Српством све више узима маха!

У поруци свим нашим господарима и маговима усмене, писане и умрежене речи против Српства, господарима и маговима који су данас гадљиви на њега, скренућемо пажњу на један класичан феномен. Колико год се ко лично у овој епохи буде одрицао Српства, његови потомци ће га демантовати сопственим идентитетским потрагама! А оне ће их  одвести хирографима – и записима – имајућим бити урезаним чак на керамиди и глиненим плочицама.

Тако, када тенденциозно изазвана криза у вези са Српством буде достигла свој врхунац, ствари ће се вратити на своје место, и биће у његову корист.

Еп. крушевачки Давид

Преузмите текст у пдф формату ОВДЕ

Епархија крушевачка

Написао ми је у поруци отац Дарко: „Када би се само могло умријети за драге“. Помислио сам кад сам то прочитао, како би то дивно било умријети из љубави само за вољене. Претпостављам да се онда туга не би разлила изван увала душа ближњих, па би смрт оних које смо вољели била наша а живот његов или њен био свих других. Наша смрт којом умиру други, на то би ми Митрополит, као што је често и говорио рекао: Ето то је мој философ.

А знао је да сам његов од када сам га први пут у раној младости упознао онако дивног и силног када је испред цркве на неком саборишту бесједио. И ништа тада нијесам разумио јер ми нико никада прије тога није говорио о ономе о чему је он причао, али је тако лијеп био и све се у моме животу од тада промијенило. Изабрао сам мога Владику а он свога философа и када сам кренуо да му цјеливам десницу стиснуо ми је јако руку оним својим морачким крупним прстима и тиме се потврдио наш духовни завјет. Обнављали смо га често уз његов поглед оних радозналих и благих дјечачких очију, поглед ризница који вас је подмлађивао јер вас је одводио у оно невидљиво средиште у које је стално загледан био. У Ристовог Христа којег су много упознали баш преко његових очију. Преко очњег вида Љепоте Христове. Очи које су све видјеле и у којима је било толико топлине за оне презрене и одбачене, за досадне бакице које су га обасипале немогућим питањима, и на која је увијек стрпљиво и милостиво одговарао, за летаргичне цетињске чудаке које је на стопу примао и са њима дуго разговарао, за ишчашене квазимонахе којих се само још он није одрекао, за карневалске пјеснике а посебно за оне убожјаке и просјаке који су му личили на јунаке побјегле из las picarescas романа. Њих је много волио и говорио ми је како се као професор у Паризу њима дивио и често дружио.

Већ сам написао једну такву епизоду коју ми је повјерио али је нијесам њему никад прочитао а сад бих волио, да би Он могао да је понесе тамо гдје је кренуо. Није је Он заборавио, јер је све памтио и чувао и лица и имена и молбе и жалбе и свако вече се за њих молио па би ујутро на проскомидији затворених очију свако име пред Спаситељем поновио. Колико сам то пута видио да је по тридесетак имена изговорио а ја сам се чудио како је све запамтио и сачувао. То су заслужне оне силне непроспаване ноћи у којима се одмарао тако што није спавао. Благо мени, говорио је, ко ће се за њих бринути и молити, имамо се кад одморити. И свакога кога је на трен упознао није га напуштао већ га је са собом свугдје носио и вукао.

Ово је прича о једном одрпанацу и клошару кога је упознао а који је живио са својим псом испод париског моста. Какав је то сусрет био и како су један другом чудно изгледали, могу да замислим. Обојица се одрекла од свијета, један у ритама други у црним хаљинама, отшелници сваки у својим крајевима свијета а тако слични. Мора да је то било на лијевој обали Сене испод моста Александру трећем који се као какав ратнички тоболац испружио додирујући једним својим луком Јелисејска поља а другим се прикрадајући приближавао Палати Инвалида. Док су сједили на поплочаним доковима пепељастог гранита које су довукли из ко зна којих колонијалних освајања, одмах испод позлаћених статуа подигнутих у славу Трговине и Индустрије започели су разговор.

Слутим да су причали не о времену већ о умјетности, док је крупни монах посматрао украшено тијело моста бронзаним фигурама запазио је негдје на средини нехајне и разголићене Нимфе Сене, митска бића која као да су крманила бродом а до њих су спремни да прхну низ Сену стидљиво провиривали челични херувими. Ненаметљиво, монах је као за себе примјетио суживот различитих бића на костуру моста. Из превеликог тренч капута извијала се ситна и замашћена глава његовог саговорника, који је очима тражио неку замишљену тачку ослонца негдје на средини Сене, и није одмах одговорио. А онда и он као за себе почео је да говори тихо о њему познатим бићима изнад сенских водених брежуљака. И разговор се наставио. Свидјели су се један другом два необична саговорника тога пријеподнева у Паризу.

У једном тренутку омалени Француз је брзо и енергично устао и претурајући по својим завежуљцима извадио боцу бургоњског вина коју ко зна гдје је нашао. Требала му је још чаша, и кратко размишљајући гдје би могла бити узвикнуо је усхићено Гренел, сјетивши се да је неки дан у тој улици у контејнеру нашао баш ону која му је требала. Извадивши је из сивомаслинасте војничке торбе, кратко је отруо о крзаве рукаве и брзо насуо до врха скоро непрозирну стакленку. Учтиво се извинивши свом саговорнику, чашу са вином понудио је прво, мајчински брижно, свом сапутнику, коврџавом хртколиком псу који је одмах прионуо лапћући да извлачи драгоцјени нектар из ње. Када се он напио чаша је понуђена чудном монаху, владици из једне земље за коју његов домаћин није ни чуо. Владика је заблагодаривши Богу узео и испио гутљај наздрављајући са Наздаровије и њему и мосту посвећеном руском цару и Паризу и сусрету тога дана.

Љепото Христова.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му цркве буду поругане, разорене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање.

Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво.

Црна Гора је украшена свецима и светињама, па се у њој, као ретко где, испољило и нескривено богоборство.

Једно од таквих попришта је и манастир Морача у чијем се обасјању родио митрополит Амфилохије Радовић.

Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције – човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен.

Са огња Морачке лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића, и није је сагорела, већ у њој разгорела истинску веру.

Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио, ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света, па се тад од свега и могло чути „боље да га је на ватру наложио“. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих.

Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака, па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: „Да имам девет синова, па да су ми сви свештеници, био бих најсрећнији!“

Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици, чврсти у својој логици и јасној рачуници, гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи.

Већина свештенства у Црној Гори, заједно са својим Митрополитом, пострадала је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним зборовима исповедале нову веру, подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале.

Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се – зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама.

У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат.

И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета осталог иза безумника пред олтаром и под колом Свете Богородице у манастиру Морачи.

Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из Цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту.

Када је рушена Његошева капела, цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену.

„Шта се чудиш, ни једно од оне ђеце није крштено!“, говорио је покојни Ћиро Радовић.

У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе… На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије.

Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје, а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама.

Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег – игумана Стефана, који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене.

То је светски човек, једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву.

Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је митрополит Амфилохије, коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу.

У Црној Гори у којој је данас мало рећи: „изишао мирис из цвијета и љубав из свијета“, него се слободно може додати да је изашло и срце из срца, и душа из душе, и кућа из куће, и крст из крста, и дрво из дрвета, и дете из детета.

И Црна Гора се уверила… да је мука с Богом ратовати.

Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић, данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине.

30. децембар 1990. Цетиње

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ваша Светости,

Поштована браћо у служењу Господу,

Архијереји Цркве Православне;

Господине Предсједниче Црне Горе,

Драга браћо и сестре,

Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита.

Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци.

То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока.

Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!”

Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој:

О преблаги тихи Учитељу

Слатка ли је света бистра вода,

С источника Твога бесмртнога…

Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове.

Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека.

Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима.

Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник.

Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом.

Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ.

То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно!

Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство!

Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима.

То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду.

Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице.

Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета.

Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека.

Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар.

Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима.

Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу.

Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена.

Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви.

Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот…

Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима…

Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског.

Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима.

Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске.

Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош.

Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници.

Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу.

Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба.

Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог.

Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници.

На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита.

Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања.

Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу.

Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“

Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!

Цетињски манастир, 30. децембар, 1990.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г.

Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате Амфилохије!

Помолисмо се ево заједнички Господу да благослови данашњи дан и дело због кога дођосмо, почетак Ваше нове службе.

Према еванђелском учењу, израженом у Св. канонима, са Епархије на коју је изабран и рукоположен епископ може прећи на другу „умољен од многих“, да уз благодат Божју помогне Цркви и вернима духовном уздизању и одржању. Са тим осећањем и сазнањем, Ви сте у молби сабраће архијереја видели вољу Божију и покоравајући се Његовој вољи данас примате древну Митрополију црногорско-приморску. Долазите као пастир у крајеве у којима сте угледали светлост овог света, међу верне са којима сте расли и узрасли. Долазите као свој међу своје, онако исто као што сте дошли у Банатску епархију и били од верних примљени, као свој од својих, јер сви ми, и цео наш народ, било где био, зна и осећа да смо „једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28).

Цео наш народ зна за славну Епархију црногорско-приморску у којој је рођен Стефан Немања, у којој је Св. Сава засадио епархију на Превлаци и у којој су делала таква духовна светила као што су Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, патријарх Арсеније III Црнојевић, митрополит Данило Петровић, патријарх Гаврило Дожић. Годинама ту је делао, на добро Српске Цркве, до својих последњих снага Ваш претходник митрополит Данило Дајковић, коме и овом приликом, у име Српске Цркве, изражавам искрену захвалност. Биће Вам од помоћи његово искуство, а особито ће Вам бити потребна помоћ Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. Њихова љубав према Богу и роду, њихово залагње за слободу и народну и духовну, за слогу, мир и јединство, да буде увек пред свима нама као узор како се еванђелски служи, живи и дела. Не штедећи своје снаге, запостављајући и своје здравље, Св. Петар је ишао завађеним и осветом закрвљеним породицама и племенима по дванаест и више пута једној страни, и толико пута другој, да их саветује и моли, а и запрети својим проклетством, да се за своју и општу корист измире и живе као људи Божји и браћа међу собом. Свакако да га је на то побуђивала еванђелска љубав и вера да смо ми људи сарадници Божји, онако како је учио и чинио Св. апостол Павле, и како он поручује и нама и нашем времену: „Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина” (1 Кор. 3, 9).

Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и заливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници. Величина која је Свете учинила великим пред Богом, а што нас данас може учинити таквима, то је служење Богу и ближњима, по речи Господњој: „Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга” (Мт. 20, 26-27). Јер, ни Он, Син Божји, није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе.

Обраћам се и свима вама верним, браћо и сестре, да имате поверења у своју свету Цркву, да је са љубављу према вама и вашем духовном добру изабрала новог митрополита. Да имате поверења да је он из љубави према својој Цркви и своме роду дошао међу вас и да ће, не штедећи своје снаге, као што је то чинио и у Епархији банатској, чинити све на духовно добро свију вас, а то значи за стварно добро свију људи добре воље, и оних других убеђења и других вера који живе у овим крајевима наше земље. Зато вас молим да га примите са братском и хришћанском љубављу, као што приличи потомцима јуначких и светих предака, који су не само знали изложити у име целог српског народа шта је чојство и јунаштво, него их знали држати и вршити све до сада – увек као људи, никад као нељуди. Имајте у виду да је у очима свега српског народа Црна Гора увек била појам слободе, правде, честитости, чојства и јунаштва, онако како је то надахнуто изразио наш највећи песник, Владика Раде.

Чувајући све те узвишене особине, будимо дорасли своме времену и овим тешким приликама у нашој земљи и целом свету. Доста је било мука и невоља. Било што је било – сада упутити снаге да буде боље, у јединству, слози, покајању и исправљању.

Уводећи Ваше Високопреосвештенство у трон великих и светих претходника, молимо се Господу и желимо Вам да идући њиховим стопама, путем који води у Царство небеско, заједно са повереним Вам верним народом, доспете пред лице Господа Славе и да му са радошћу и благодарношћу можете речи: „Ево, ја и деца коју си ми дао, Господе!” А од Њега да чујете признање због кога вреди и родити се и умрети: „Добро, слуго добри и верни… уђи у радост Господара Свога!”

Амин.

Цетињски манастир, 30. децембар, 1990.

(Гласник, Службени лист СПЦ, Београд, 1. јануар 1991, број 1, стр. 24-25)

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Прво, израз „психотерапија“ јесте кованица са Запада, настала у различитим психолошким, психоаналитичким и психотерапеутским школама, које не разумеју душу на исти начин на који је разуме православна традиција. „Психом“ модерна психологија назива скуп свесних и несвесних манифестација искустава и понашања. У православној традицији, међутим, израз „психа“ означава духовни елемент човековог постојања, који је у јединству са душом и сачињава ипостас (лично постојање). Ја сам користио израз психотерапија додајући реч православна, и као што сам објаснио много пута, православна психотерапија има другачију антропологију од западне психотерапије.

Друго, блиско повезујем израз „психотерапија“ са умно – исихастичком традицијом. Ово је живот описан у делима св. отаца, без обзира на човеков унутрашњи живот, убудности и молитви. Наравно, ова умно – исихастичка традиција може се такође пронаћи у књигама Старог и Новог Завета. Према томе, „православну психотерапију“ треба разумети не као психолошку, емоционалну и интелектуалну равнотежу, већ као начин на који човек упознаје Бога. У суштини, ово је очишћење слике Божије, која је помрачена првобитним грехом, ово је уподобљење Богу, човекова заједница са Богом, односно обожење.

Треће, иако је ово предавање о православној психотерапији и односи се на „психу,“ православна психотерапија се уствари користи у лечењу целе личности човекове, и тела и душе, наравно без игнорисања медицинске науке. У ствари, како видимо у светоотачком предању, душа је блиско повезана са телом и постоји веза између ова два елемента човековог постојања. Дакле, унутрашњи мир се односи и на душу и на тело. Важно је напоменути да исихастички покрет, који се догодио у 14. веку, како је објашњено у учењу св. Григорија Паламе, архиепископа Солунског, и у текстовима Сабора између 1341. и 1368. године, од којих су неки читају у Недељу православља, односе се не само на душу већ и на тело. Варлаам, филозоф који је заговарао западни схоластицизам, умањио је значај људског тела. А насупрот њему, св. Григорије Палама указује на велики значај људског тела, између осталог због оваплоћења Сина и Речи Божије; он развија теолошко учење Цркве о целокупној личности, души и телу.

Целокупно дело Цркве бави се исцељењем душе и тела. Кроз Св. Тајне, које су крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак, јелеосвећење цела личност је благословена, и тело и душа.

Четврто, православна психотерапија не превиђа медицинске терапеутске методе, чак и модерну психологију, психоанализу и психотерапију. Православна психотерапија има за циљ обожење човека, док хуманистичка психотерапија је заинтересована за човекову психосоматску равнотежу и његову социјализацију, било у оквиру породице или друштва. У ствари, ту мора да постоји сарадња између духовног оца, који користи православну психотерапију и психијатра, који је заинтересован да исцели болести нервног система и психолошку неуравнотеженост.

Верујем да се у великој мери израз „православна психотерапија“ односи на психологију, психотерапију и неурологију. Знамо да је у прошлости било велике разлике између психотерапије и неурологије. Међутим, недавно, схватило се да ове две дисциплине морају да сарађују јер болести нервног система утичу на човеков психолошки аспект, а исто тако психолошке болести утичу на нервне ћелије, гене итд. такорећи на само тело. Дакле, православна психотерапија повезује психологију и неурологију, али иде даље од њих јер, како ћемо касније објаснити, православна психотерапија функционише изван граница науке, не игноришући је. У исто време она помаже и психосоматском склопу и социјализацији личности.

У поређењу са неким школама психотерапије у Западном свету православна психотерапија има више сличности са егзистенцијалном психологијом – психотерапијом, као што је поменуо Виктор Франкл.

У овом контексту искористио сам израз „православна психотерапија“ и он је као такав прихваћен од стране људи који проучавају ствари на озбиљан и одговоран начин. Искрено, морам да напоменем да сам у својим анализама био под утицајем оца Јована Романидиса, који је учио да је православна теологија терапеутска наука и да је хришћанство настало у 20. веку, било би прихваћено као терапеутска наука; у својој методологији оно би било психотерапија или неурологија. Назив једног од његових чланака уствари каже: „Религија је неуробиолошка болест, а православље је њен лек.“

У сваком случају, израз „православна психотерапија“ прихваћен је од стране научника, као што је показала обимна књига под насловом „Приручник психотерапије и религијске различитости“, објављена од стране Америчког психолошког друштва. Ова књига описује терапије које нуде религије. У поглављу „Психотерапија са са православним хришћанима“, коју је написао Тони Јанг, постоји обиман извештај о психотерапији коју нуди православна Црква и умирујућем ефекту који има исповест и Исусова молитва, која делује у срцу.

Други, важан чланак написао је Пол Кимисис, „Од неуробиологије до нетварне светлости“, разматрајући велики значај који православно предање има на духовно здравље човека.

Основна начела православне психотерапије

Када сам писао о „Православној психотерапији“ нисам успоставио нови систем. Једноставно сам сумирао учења Отаца Цркве о терапији личности. У ономе што следи навешћу неке основне принципе, који се могу пронаћи у светоотачком богословљу о човековој терапији.

а) Ум и речи

По учењу Св. Максима Исповедника, Св. Јована Дамаскина и других отаца Цркве, људска душа поседује рационалну и умну енергију, тзв. разум и ум. Ово су две различите енергије које нису идентичне и које имају другачију мисију. Умна енергија (ум) јесте орган кроз који човек комуницира са Богом и рационална енергија (разум) која има знање и комуницира са творевином.

Код прародитеља пре пада ум је деловао природно, примао је благодат Божију која се преносила преко ума у тело и на неразумну творевину. Овако, човеков интелект имао је исправан концепт јер је прихватао благодатно просветљење из ума. Св. Максим Исповедник каже да ум види ствари, посебно Бога, исправно, док просвећени интелект артикулише искуства добијена од ума.

Након прародитељског греха ум је био помрачен и поистовећен са интелектом, страстима и средином, како отац Јован Романидис каже. Дакле, ум више није у стању да буде у заједници са Богом и да спознаје Бога. Тако су настали религија и рационализам.

Дакле, православна психотерапија се првенствено бави помраченим умом и покушава да га поврати у природно стање и доводи га у стање узвишене природе тако да добија знање о Богу. На овај начин цео човек је посвећен. Дакле, приоритет православне психотерапије није ни неуролошки систем нити само осећања. Она има за циљ добро функционасање умне енергије душе. Кроз ову перспективу постоје промене које се дешавају у људском постојању. Модерна психологија и психотерапија се разликују од „православне психотерапије“ јер оне не знају функцију ума, који је у супротности са природом или по природи или превазилази природу; уствари, оне чак и не знају шта је ум.

б) Интелект и осећајни део душе

Платон, филозоф, говорио је о два дела душе, разумном и осећајном. Разуман део се бави размишљањем, расуђивањем и решавањем различитих питања у вези филозофије, научног знања, и односа са светом око нас. У осећајном делу душе делују страсти, физичке и менталне. И он тврди да разумни део јесте најплеменитији елемент човековог постојања. Јер душа је по природи бесмртна и препостојала је у свету Божијих идеја, разумни део, бивајући најважнија енергија душе, припадао је нерођеном свету идеја. По Платону, осећајни део душе је повезан са телом. Дакле, да би душа ступила у општење са Богом, њен осећајни део мора да буде угушен.

Оци Цркве прихватају поделу душе на разумну и осећајну, без прихватања Платонове теорије о разлици између природно бесмртне душе и природно смрног тела. Они такође одбацују предлог за умртвљењем осећајног дела душе. Уместо тога, они верују у трансформацију осећајног дела душе. У терапију коју оци предлажу јасно је да је интелект повезан са страстима: поносом, неверовањем итд. и осећајни део душе, који је подељен на апетитивни и мотивациони део, доводи се у везу са страстима гнева, шкртости, тражења задовољстава, итд.

в) Умна енергија у односу на природне и неприродне страсти

У терминологији Отаца ум се још назива и умна енергија и има важну улогу у човековом животу. Св. Максим Исповедник каже да ум који је удаљен од Бога постаје поруга демонима кроз гордост или страсти које су у вези са осећајним делом душе. Ум је оно што успоставља равнотежу у свим енергијама душе и тела.

Отац Јован Романидис пише: „У свом природном стању, умна енергија контролише страсти; глад, жеђ, сан, инстинкт самоодржања (тј. страх од смрти), тако да оне постају природне. У болесном стању страсти постају неприродне. У комбинација са неконтролисаном маштом оне стварају магичне религије да обуздају природне силе или да доведу душу у стање радости („еудемониа“) или чак да донесу радост телу и души.“

Анализирајући ово можемо се позвати на учење Св. Јована Дамаскина на разлику између природних и неприродних страсти. Природне страсти су глад, жеђ, умор, итд. Док су неприродне страсти оне које доказују духовну болест човекову. Обе, и неприродне и природне, односе се на тело и душу јер се душа испољава кроз тело.

Важно је да природне страсти могу лако да постану неприродне, тј. глад може да постанепрождрљивост, жеђ може да се преобрати у љубав према пићу, умор у млитавост (акедија, униније), итд. Слично томе, неприродне страсти могу да се преобрате у оне природне, прождрљивост се може исцелити, тако да човек једе само колико да одржава тело, љубав према пићу може да постане задовољење потребе за жеђу, умор може да се претвори у снагу, којом би показали љубав према Богу и према човеку итд.

Ово дело се одвија умном енергијом, која када правилно функционише ојачана је благодаћу Божијом. Умна енергија спречава да се природне страсти претворе у неприродне и такође лечи неприродне страсти и претвара их у природне. Када говоримо о умној енергији просветљеној благодаћу Божијом ми уствари мислимо на умну молитвусрца.

Ово показује велику важност и вредност православне психотерапије, учење и праксу Цркве у лечењу човека, тако да се он понаша исправно према Богу и људима. Ово указује на значај православне психотерапије која се такође бави телом а не само душом. Уствари, ми знамо из медицинске науке да било какви испади душе или тела имају одраз на неуролошко и физичко стање личности. Према томе, када је ум здрав, тј. када умна енергија функционише по природи и превазилази природу, неке телесне болести могуће је спречити а неке исцелити. Ово искључује наследне болести, наравно, али када човек има здрав ум он је у стању да превазиђе последице ових болести трпљењем, издржљивошћу, вером у Бога и молитвом, као и читавим светотајинским животом Цркве.

д) Религија и Црква

Неколико религијских схоластика говорило је о политеистичким и монотеистичким религијама убрајајући Хришћанство у монотеистичку религију. То је учињено како би се представили заједнички и различити елементи религија. Међутим, према православном предању, Хришћанство није тек религија. То је Црква, Тело Христово. Постоји велика разлика између религије и Цркве.

Обично религија идентификује нестворене елементе са творевином, приписујући Богу оно што је заправо створено и коначно. Овако су настале неке религије а доводе се у везу са врачањем, празноверјем и мистицизмом. Хришћантво, међутим, функционише као Црква, наиме, као одређена заједница која је Тело Христово, а Христос је њена глава. Три карактеристике, врачање, сујеверје и мистицизам нису карактеристичне за Цркву.

У последња два века било је доста критика упућених религији из филозофске, друштвене и психолошке перспективе. Постоје различите школе које оптужују религије, начин на који оне функционишу и на који изражавају себе.

Филозоф Август Комт приказује религију као „духовно отуђење.“ Термин „отуђење“ подразумева да су одређене, важне карактеристике религије изгубљење и претворене у нешто друго. Према његовом мишљењу, човечанство је постепено еволуирало из теолошког стања у метафизичко – филозофско стање, а затим у научно стање. Научни метод посматрања и експериментисања представља испуњење човека. Друштвена наука обухвата све друге науке. Она придаје религијске карактеристике социологији. Тако позитивизам добија мистичну форму и уствари постаје истинска религија са својим богослужењем, својим представницима и свим другим религијским елементима. Ово показује да религија, како се разуме у јавности, у својој магијској и сујеверној форми, јесте „духовно отуђење.“

Филозоф Лудвиг Фојербах описује релегију као „антрополошко отуђење.“ Он пише:„Религија је званично откривање човеквог скривеног блага, исповест његових најинтимнијих мисли, јавно признање његових тајни.“ Пројекција свих ових антрополошких елемената Богу представља антрополошко отуђење. Човек се одриче својих карактеристика како би их приписао Богу. Дакле, божанске особине су уствари људске. Дакле, човек треба да поново открије своје сопствене карактеристике, да престане да их приписује Богу, да их види као своје сопствене и да их развије. Сходно томе, по Фојербаху, „религија је суштина човековог детињства“. Човек мора да настави ка филозофској зрелости и да поврати своју свест а не да настави да пројектује то подсвесно замишљеном бићу, које се назива Бог.

Карл Маркс описује религију као „економско отуђење“. Пратећи Фојербахову анализу, он је створио своју сопствену теорију о религији према којој економски фактор улази на сцену, човек постаје отуђен због религије и стога мора бити ослобођен ње. Марксова основна теорија је да је „религија уздах угњетаваног бића“, и то је разлог зашто је она „опијум за народ“, који пати под тешким еконсмским условима. Човечанство би требало да одбаци ове заблуде о свом стању. Дакле, Маркс верује да неправедно друштво доводи до беде и зато настаје религија. Значи да човек мора да се бори да трансформише друштво и ово се дешава кроз револуцију пролетеријата. Када друштвене класе буду укинуте онда ће нестати религија.

Фројд описује религију као „психолошко отуђење“. Пратећи анализе поменутих писаца, а посебно Фојербахове теорије, он види религију као пројекцију људске психе до супериорних снага. Дакле, он тумачи религију кроз сукобе у људској психи, не кроз друштвене конфликте. Човек има потребу да створи веровање у натприродне силе које га штите како би избегао опасности које га угрожавају. Из тога следи да је религија бег од стварности, одбацивање правог бола, немогућност да се превазиђе страх од смрти и неизвесност. То је заправо илузија.

Заиста такве манифестације, описане од стране четири поменута мислиоца, могу се посматрати у религији. То је разлог зашто Цркву не сматрам религијом. Црква радије функционише као психотерапија ослобађајући човека од свих веровања, митова, сујеверја и мистицизма. Бог је личност која комуницира са човеком у Цркви и онда човек, исцељен од робовања чулима и видљивим стварима, воли Бога и ближњег искрено, он стиче љубав према Богу и љубав према људима.

Наравно, добро је познато да многи Хришћани, укључујући и неке православне, осећају да је Црква религија и понашају се на начин који смо раније описали. Међутим, ово не значи да се улога Цркве и њена сврха мењају. Улога и сврха Цркве јесте да се супротстави религији, јер Црква заиста ослобађа човека од религиозне болести. То је оно што су пророци, апостоли, оци и пре свега хришћани чинили. Они су се борили за ослобођење човечанства од религија и идолопоклонства.

У свему што сам укратко представио раније, постављене су основе и темељи „православне психотерапије“. Ово је психотерапија која нема сличности ни са једном Западном или Источном психотерапијом; има свој другачији карактер, специфичну посебну антропологију. Ово смо пронашли у св. списима и у светоотачким текстовима, посебно у умносрдачној – исихастичкој Филокалији. Дакле, „православна психотерапија“ као теологија и пракса може се тумачити кроз умну и исихастичку традицију православне Цркве. Запад одбија ову традицију, или ју је заборавио, и заснива се на рационализму, морализму и човековој аутономији. Као резултат овога он открива хуманистичку психологију и психотерапију у намери да реши човекове егзистенцијалне проблеме који се баве питањима изван разума и моралности.

Преузми књигу „Православна психотерапија“ (pdf) >>>

Mystagogy

То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Сâмоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божја има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме глад изазивао, али и да је речју својом земљи кишу давао.

У чему је снага речи? Немојте ни помишљати да се реч која нам се омакла распрши у ваздуху и да од ње ништа не остане. То није тачно! Реч живи стотинама и хиљадама година. И до дана данашњег живе речи које су изрекли велики Божији пророци који су живели стотинама година пре Рождества Христовог. Велике су речи Мојсијеве, велике су речи које су говорили свети апостоли као и речи које су изашле из уста подвижникâ Божијих. Учење Цркве Божије живо је више од хиљаду година. А ако реч живи хиљадама година, онда значи да је то нешто изузетно важно. Кад изађе из наших уста, реч увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, па чак и на оне који су далеко од нас. Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и у срца не само наших ближњих, него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Слушајући наше рђаве речи они се њима трују, опонашају нас и говоре исте такве рђаве, злобне и отровне речи.

Благодатне и мудре речи светих људи обликују истину и стварају вечно добро у свету, а рђаве и греховне речи доносе бешчашће и мржњу и наносе огромну штету не само људима из те средине него и целом човечанству. Речи су живе и шире се као радио-таласи. Оне се преносе кроз простор и уливају у умове и у срца људска. Речи су уствари огромна сила која људе или спаја или раздваја. Спаја их кад је пуна правде и истине, а раздваја кад је пуна клевете и злобе. Кад би људи били лишени речи, постали би слични животињама, а тад би људски живот био потпуно уиштен као такав.

Ето, до те мере је огроман и дубок значај људске речи! И ето зашто се свети Јефрем Сирин моли да буде избављен од празнословља, од испразних разговора.

Сви смо ми у животу упознали много људи, посебно жена, који непрекидно брбљају и њиховој причи просто нема краја. Њихов језик не зна за умор и стално меље, меље и само меље. А све оно што ти људи говоре испразно је и ником није потребно.

Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не доведе до погибли, а ти несрећни брбљивци ничег се не боје. И сами знате да људи често трпе брбљивце и обично у себи мисле: ма пусти их нек брбљају! Но брбљивцима се чини да их сви слушају с великим задовољством и не знају да у суштини оптерећују људе и да их људи просто не подносе.

Празнословље је заиста велико зло, зло које људи узрокују својим сталним брбљањем. А ако језиком брбљамо и празнословимо, онда нам и мисли блуде и нису усредсређене на оно што је дубоко, истинско и важно. Оне лутају бесциљно и посвуда као што лута несрећни пас који стално маше репом. И као што су мисли таквих људи испразне и безвредне иста таква су и њихова осећања, жеље и посао. Душа брбљивог човека гладује и он самом себи наноси велику штету, а другим људима је просто одуран. Ето, шта чини празнословље! Мудри људи, људи који живе духовним животом никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Философи и мудраци били су веома поштовани у древној Грчкој. Философи никог нису хтели да приме као свог ученика пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Да ли би данас испит из ћутања положио ико од оних који празнослове? Наравно да не би!

Ако је порок празнословља тако тежак, поставља се питање како га се можемо ослободити и шта треба да учинимо са својим незаустављивим језиком? Треба чинити оно што чини свети Јефрем Сирин, тојест треба молити Бога за избављење од тог порока и Он ће нам дати оно за чега Га молимо. Треба избегавати дружење с људима који празнослове и бежати што даље од њих, а тражити друштво оних малобројних који своја уста отварају само да би рекли нешто корисно и од којих нећеш чути испразне и за душу штетне речи. Исто тако треба помно пазити на себе и стећи навику да пазимо шта говоримо, чиме је заузет наш језик и да се научимо да језик свој обуздамо. Немојте му дозвољавати да упразно блебеће.

Увече се присетите шта сте током дана говорили! Покушајте да се сетите да ли сте празнословили, вређали, лагали или можда клеветали. Ако усвојите ову навику, навићи ћете се да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и научићете се да га обуздавате. Што је човек усредсређенији на оно што је главно, на оно унутарње и истинско и што више времена посвећује читању Светога Писма и делâ светих Отаца, тим више бива прожет њиховом мудрoшћу и мање ће имати воље да упразно прича. Ово треба увек да имате на уму.

Велика је ствар стећи власт над језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак. 3, 2). А сећате ли се шта значи обуздати цело тело? То значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика и ако то постигнете, достићи ћете савршенство и обуздаћете цело своје тело. А ако цело своје тело обуздате, бићете чисти и праведни пред Богом.

Нека све вас Господ удостоји те чистоте и праведности, а молитва светог Јефрема Сирина нека вас увек на то подсећа.

св. Лука Кримски (Војно-Јасеницки)

– „Тумачење великопосне молитве св. Јефрема Сирина“

Свештеник Лазар Војводић, духовник храма св. Архиђакона Стефана у КБЦ Бежанијска Коса говорио је данас о љубомори, једном од чешћих проблема и стања са којима се у последње време суочавају побожни људи. 

Звучни запис разговора

Питамо оца Лазара шта је у ствари љубомора, шта све произилази из тог стања, како ми то подгревамо демона љубоморе у себи, зашто се мушкарци и жене играју са изазивањем љубоморе код свог супружника или сапутника? "Нема разговора међу члановима породице" констатује о. Лазар говорећи о овом проблему који се базира на осуђивању других и стављању себе у позицију Бога, односно онога ко одређује правила свега. "

Човек мора да се труди да себе измести, потпуно промени и преобрази се, како би био близак Богу" каже о. Лазар и даје низ примера из Светога Писма напомињући да је решење - у покајању. "Први корак у лечењу љубоморе јесте да се вратимо љубави", каже наш гост.

Извор: Радио Слово љубве

Благодарећи Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доносимо видео запис предавања презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму Светог Александра Невског и главног и одговорног уредника "Православног мисионара". Отац Оливер је говорио на тему: О родослову Господњем. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота