Предсједник Удружења књижевника Црне Горе, пјесник Новица Ђурић и публициста Јован Маркуш говорили су у “Огледалу”, емисији Српске РТВ из Подгорице о животу и дјелу блаженопочившег Митрополиота Амфилохија. Уредник и водитељ: Љубица Вукићевић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, а сведоци су данас слављене жене Мироносице и Свети Јосиф и Никодим, који су дошли и скинули Господа са крста, помазали Му тело уљем које су донеле жене Мироносице, и белу нову плаштаницу, обавили Га и поставили у нови гроб, који је био ископан у стени, и навалили камен. Био је то петак поподне, а отишли су несрећне јеврејске старешине да траже од Пилата да се гроб обезбеди војном стражом да, не би, казали су, дошли ученици и украли Га и после рекли да је Он васкрсао, пошто је Он најављивао да ће васкрснути.

Свети Јован Златоусти, један од највећих проповедника после Апостола Павла, говорио је: „Зар би Апостоли били тако наивни да једнога мртваца прогласе за живога? Било би то право разочарење за оне који су им поверовали. Него су веровали у Васкрсење, и заиста га је Господ показао лично Собом, а Томи опипавањем.“

Жене Мироносице су трчале са Апостолима на гроб и оне су биле први сведоци Васкрсења. Међу њима је била и друга Марија, не само Марија Магдалина. То је била, по Светим Оцима – Мајка Божија, и прво се Њој Господ јавио.

Такав благовесник Васкрсења Христовог био је данас празновани и слављени Свети Николај, Епископ Охридски и Жички, велики Србин, како је Отац Јустин говорио (а говорио је о њему много пута у његовој цркви – задужбини у Лелићу, коју је подигао у част Светог Николе). Тамо је од почетка установљен манастир, и ту су пренете његове Свете Мошти из Америке. Једно чудо се ту десило, а то ћу Вам сада и испричати. Његов синовац Тиосав, био се одметнуо и отишао у комунисте, а кад је Николај одвођен у Дахау, поручио му је: „Нећемо се више видети“.

Синовац се касније тргао, повратио се, и по родбинској линији затражио да врате Николајево тело у његову отаџбину, у родно село Лелић. И спремао је мученик Тиосав у Лелићу дочек. И Патријарх Павле је дошао на дочек Светих Моштију у Лелић, на данашњи дан, 3. маја. Тиосав, који је целу ноћ пословао, у 5 сати је легао да се мало одмори. И није се пробудио, тако да није видео Николаја – његове мошти. Тако су се оствариле Николајеве речи: „Нећемо се више видети“.

Отац Јустин је говорио о Светом Николају: „Како да говорим ја, комарац о орлу?“ Тако и ја кажем данас. Како да говорим о том новом Светом Златоусту, новом Светом Сави. Свети Отац Јустин (који га је знао од детињства, био је његов ђак) говорио је: „После Светог Саве, нисмо имали тако великога, равноапостолнога Епископа, Проповедника, Мудраца, Богослова и, наравно, духовног Вођу, као што је био Свети Николај“. Он је био, као што се чује у Тропару, человођа богомољне војске Христове намучених Срба који су проживели ратове од 1912. године до 1918. године. Међу њима је и мој деда Драгић, Царство му Небеско! На ратишту су Срби сами почели да се моле у рововима и на фронту. Славили су на комаду хлеба и чаши вина, са ратним друговима у рововима.

Има један, браћо и сестре, потресан догађај. Несрећни Бугари су нам 1915. ударили с леђа и у бок, и зато се наша војска са делом народа морала повући преко Албаније. Одозго су Аустријанци и Немци навалили са великим силама, па још Бугари с леђа, и зато, да не би сав народ изгинуо, а изгинуло је много, преко Албаније су отишли на Крф. Потом 1918. године кренули су и ослободили Србију и створили Југославију.

Да би показали савезницима, Енглезима, Французима, па и Грцима који су се придружили, да можемо да ослободимо отаџбину, ослободили смо прву српску земљу – Кајмакчалан – то су оне прве планине јужно од Битоља, и источно. И онда су Срби показали, са великим жртвама, да су, ево спремни за коначну победу. И кренули су, и ослободили Србију све до Словеније и до мора. Хришћанска особина и врлина Срба је била таква да су својим непријатељима Бугарима на Ускрс, из ровова, који су, били двадесетак метара растојања, показали ускршња јаја и узвикнули: „Браћо Бугари, Христос Васкрсе!“ Изашли су Бугари и одговорили, узели јаја и куцали се са Србима. Бугарска команда је из даљине артиљеријом тукла, да их растури. Како је било ближе српском рову, српски војници су Бугаре склонили у свој ров, давши им војничку реч да ће их вратити. Кад су дознали у бугарској команди да су њихови војници у српском рову, рекли су: „Они су заробљеници“. Српски војници су одлучно одговорили: „Не! Војничка реч је светиња“. И онда су вратили Бугаре слободне!

Николај је све то знао и зато је чувене Беседе под гором и Нове беседе под гором писао током Првог и Другог балканског, а потом у Светском рату. Он је храбрио народ. После рата, у намученом народу развио се богомољачки покрет. Многи људи су пошли црквама и манастирима и, хвала Богу, да је Свети Сабор одредио Николаја да буде њихов вођа. Он их је окупљао у манастирима, целу ноћ су ложили ватру, седели около и певали, и он им је беседио. Сећам се да нам је причао један сведок, да су у Жичи око ватре седели – много њих, и да су молили Владику Николаја: „Реци нам нешто, Свети Владико“. Он је својим штапом ударао један запаљени пањ… то се код нас зове дебло. „Кажи нешто, Владико“. – „Па шта да кажем?“ – „Па ти знаш!“ – „Ево, каже, дивим се како је ово дрво деценијама скупљало топлоту сунца да би нас вечерас грејало“. Тако му је свака реч била за Псалтир, како ми је причао његов пратилац, брат Бошко, потоњи монах у Овчару Бањи.

У Енглеској, за време рата по одлуци Владе, борио се да придобије савезништво Енглеза, а знао је енглески, докторирао је на енглеском, а и на немачком… Енглези који су били сумњичави опробали су га захтевом да говори, а да му није унапред познато о чему ће говорити. Казали су му: „Биће ти на катедри остављен папир са темом“. Кад је пришао катедри, окренуо је празан папир, и проговорио: „Ништа с ову, ништа с другу страну – из ничега је Бог створио свет“. И онда развио своју беседу. Чувене су те његове беседе. Остале су и на енглеском и на српском. После тога, он је изабран за Епископа Битољскога, па је одатле ишао у Свету Гору, и још више се тамошњим искуством освежио.

Писао је на Охридском језеру чувене Молитве на језеру, које су толико надахнуте, да је Отац Јустин, кад је изашла та књига, рекао: „Господе, омолитви ме молитвеношћу Светог Владике Николаја“. А он је онда сео и у смерности, саставио нови Акатист Христу Победитељу смрти и Васкрситељу. И написао: „Монах Николај посвећује јеромонаху Јустину“. У 4. Икосу тога Акатиста, величанствено је описао, у виду песме, Христову победу над смрћу. „Господе, каже, Ти си био Исполин. Кад је точак смрти кренуо да згази људе, да их сатре, Ти си га дочекао па си у моменту поклекао. Мислили су да си побеђен, а Ти си у ствари поклекао да ту боље подухватиш, дигнеш га и размождиш, разбијеш“. Тако је Николај био песник, и певао је песме, и остао је велики песник. А ову Службу Светом Владики Николају, коју му служимо, спевао је отац Атанасије Симонопетритски, њему и Оцу Јустину. Један врло даровит и познат монах, песник, химнограф, он зна и српски језик и пријатељ је наш. А ову Службу Светом Владики Николају штампао је покојни Владика Милутин, заједно са Службом Ави Јустину.

Николај је, дакле, био вођа свога народа. Док није било њега, било је групашења, постојале су разне групације међу богомољцима. Неки су чак отишли у спиритисте. Међутим, Николај је то зауставио и каналисао Православним путем. Зато се говори у Тропару његовом: „Человођо богомољне војске Христове.“ Његова црква у Лелићу данас је манастир. Тамо су пренете његове мошти из Америке, благодарећи његовом синовцу Тиосаву. Јер само је он по родбинској вези могао да добије његове Свете Мошти из Америке.

Један велики део моштију, десна рука, пренета је у Жичу, пошто је он био Епископ жички. Ми смо га пред прослављење за Светог преносили из Лелића у Жичу, и тамо смо окупили Епископе, и теологе, и одржали тродневни симпосион о његовом делу и одатле предложили – био сам тада администратор болесном владици жичком Стефану – да се Свети Николај уврсти у календар. И да се обрадујете, али да се и насмејете – Патријарх Павле је одмах устао, прогласио: Он је од сада Свети у нашој Цркви. Следеће Недеље била је свечана Литургија у Марковој цркви – Црква Светосавска није била тада готова. Ја сам одмах пришао Патријарху Павлу с Тропаром и Кондаком и певали смо га, и онда смо наставили Сабор. То је било благодарећи и томе што је владика Павле познао Владику Николаја и његово свето дело у народу.

Отада га наш народ слави, саборно сви по Црквама, а од недавно народ слави и Светога Павла, Патријарха Српског. Већ постоје и његове Иконе, и већ бивају чуда на његовом гробу у Раковици. Долазе православни са Кипра авионом у Београд, па узимају аутобусе, те иду да се поклоне Павлу у Раковицу. Сам он је хтео да се сахрани покрај првог патријарха – Патријарха Димитрија, и тако га народ осећа као свога Светитеља. Тако смо моћнији – имамо Светог Николаја и Светог Јустина. То је трећи Свети Николај у историји Цркве: Николај Мирликијски – Свети Николај Чудотворац, 6. децембра, па онда Николај Касаткин, Епископ руски, који је покрстио у Јапану неколико милиона, те има сада Јапанска Аутономна Црква са Митрополитом и три Епископа. И она траје и до данашњих дана.

А Николај је проглашен био од комуниста за државног непријатеља број 1. Зато се није вратио у земљу, јер би им пао у руке и они би га ликвидирали, него је остао у иностранству. Његов негдашњи ученик, потоњи Епископ Дионисије у Америци, написао је гарантно писмо, јер несрећни Енглези нису хтели да га приме, иако је он знао енглески. Па је у Америци живео и тамо се упокојио.

Велики Свети Николај Жички и Охридски. Жичу је обнављао. Кад су 1941. г. четници и група партизана заузели Краљево и повукли се према Жичи, онда су Немци бомбардовали Жичу, а Николај је био притворен од Немаца у Манастиру Љубостињи. Затражио је да га пусте да иде у Краљево да протестује.

Он је као битољски Владика обновио гробље немачких војника, који су тамо изгинули на Солунском фронту против нас. Рекао је: „Мртав непријатељ више није непријатељ.“ И то је чула немачка власт и послала му гвоздени крст, у знак захвалности. Онда су његови ученици нашли тај гвоздени крст и са тим крстом дошли у немачку команду у Краљеву, где су добили дозволу за Николајев долазак. Он је ишао пешке, намерно из Жиче, у Немачку команду рекавши: „Ми смо робови, а робови иду пешице.“

У немачкој команди издејствовао је обећање да Жича више неће бити бомбардована. Притвореник у Љубостињи, заједно са Патријархом Гаврилом пребачен је у немачки окупациони простор код Панчева, у Манастир Војловицу, и одатле септембра 1944. одведен у логор Дахау.

Има једна дивна Рускиња, која је студирала са својим будућим супругом Николајем Зерновим, руским теологом, такође емигрантом, и она је посетила и видела Николаја у Дахауу, после ослобођења логора. Дошла је у Дахау из Енглеске, и сведочила о сусрету: „Видела сам очи које су Бога гледале!“ Наиме, она открива да је Николај, седећи у логору и видећи страшно страдање народа, и све муке, говорио: „Господе, узми ми душу, да не гледам више муке овога мога народа.“ И Господ га узме, али само душом, и обрете се он у Царству Небеском. Па каже: „Господе, ипак ме врати доле, да будем, да састрадавам са својим народом.“ И тако се вратила душа у тело. Ослобођен је из Дахауа доласком америчко-енглеских снага, маја месеца 1945. и није се враћао, јер су овамо, у Србији, комунисти конфисковали његов епископски Двор у Краљеву, претворили га у „музеј револуције“ и тамо истакли његову слику великог формата са натписом: „Народни непријатељ број 1“.

Говорио је један ваљевски свештеник који је добро познавао Владику Николаја, комунистима: „Што се ви бојите једног Николаја? – Зато што је то једини непријатељ коме ми нисмо дорасли“. Е, стварно, он је до данас величина. Иза њега је његов ученик Отац Јустин. Да имамо њихове молитве!

Срећна слава свима Светим Николајима! Славимо у овом манастиру! Данас славе све Николе и све Николине.

Светитељу Николаје, са Светим Николајима, Мирликијским и Јапанским, и са свима Светима, Апостолима, Проповедницима, Јеванђелистима и сведоцима Божијим, моли Бога за нас и за род Српски, напаћени и страдални народ, који се ипак одржао благодарећи твом јеванђелском раду! Хвала Господу Твоме и нашем с Тобом!

Христос Васкрсе!

Епископ Атанасије (Јевтић)

Беседа изговорена 03. маја 2020. у Манастиру Тврдош

Извор: Епархија жичка

Много увода ми се мота по глави када треба започети реч о тако слојевитом човеку, са бројем живота у једном који би одговарао трајању живота дугог два века. Да бих у овом писању бар колико толико била оригинална схватила сам да не треба да измишљам велику мисао, већ само да пишем о ствараоцу великог дела што је, признаћете, много теже. У једном од интервјуа Петера Хандкеа новинар пита: „Чувате ли нешто у фиоци?“, на шта Хандке одговара: „Ја немам фиоку.“ Можда најтачнији опис блаженопочившег митрополита Амфилохија Радовића јесте управо овај. Он никада ништа није скривао у фиоци, једноставно је није имао. У хришћанском етичком смислу га је то чинило посебним док је, са друге стране, онима који служе илузији постојања измереног и опипљивог, управо нескривеност мисли и дела давало повод да га површно тумаче као контроверзног учитеља.

Ако завиримо код Витгенштајна, видећемо да је етика истраживање питања шта је добро, али и истраживање питања шта је вредно, или шта је заиста важно. Можда је етика једноставно истраживање питања шта је смисао живота, или питања шта чини да је живот вредан живљења? Истраживање питања који је начин живота прави? Хришћанска етика коју је митрополит сведочио је племенитост изабраног пута, јер само племенит пут спасава човека. Знајући да је највеличанственија људска особина храброст, а најдивнија људска потреба јесте потреба за стварањем, крчио је путеве тим врлинама, ходајући полако, никуда не журећи, застајкујући да види и чује. Човек који је не само историји него и свакодневном животу завештао стварање и подизање, путем своје сопствене духовне снаге, уникатног искуства сусрета са другим човеком, јер су сви ти сусрети били драга пристаништа кроз које је душа васкрсавала, где је „говорити, значило бити вечито на путу“. Oбгрљавајућег погледа, реалног искуства живота, доброте и вечности, напустио је ову планету у тренутку када се његова визија, инспирисана његовом вером најјаче чула и највише осећала. Митрополит Амфилохије Радовић је био историјско херојска фигура, метафизичких увида, који је трансцендирао све категорије, у класичном смислу тих речи. Озбиљан мислилац, способан да из серије животних искустава извуче оно најбитније и да из разноврсних знања „исцеди“ суштину смисла о човеку и призвану слику његове егзистенције. Његов лик је један од архетипских, због чега је имао и наставиће да има тако снажан чак и нарастајући одјек.

Богословље и политику је тешко раздвојити у животу Цркве јер и једно и друго носе поруку, али као човек Цркве он је умео да јасно артикулише поруке у времену тешких искушења нашег народа. Имао је углед и кредибилитет који је многим политичким лидерима против којих је проговарао недостајао. За разлику од оних о којима је гласно проговарао људским духом и исконским снагама истине и вредностима човека, онима који ће остати на маргинама историје јер су се везали за пролазно, он ће остати сведок њихове недовољне снаге за сопствене путеве и кораке у правцу духа, духа затеченог лепотом звезданог неба и лепотом бескраја. Експлицитном или метафоричном критиком, тек никога није остављао равнодушним. Било оне који су га разумели, било оне који су се љутили на истину јер су препознавали властите заблуде. Стално се упире у прошлост, стално се тобоже раскринкава изречено, све док не дођемо до оне да хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. А можда су та силна писања оних који тачно знају кад који став и позу заузети, оних који се увек и свуда осећају „као код куће“, непогрешиво њушећи шта је у моди, оних недефинисаних, неодређеног властитог животног програма. Племенита је жеља да се буде свима све како нам говори Апостол Павле. Али бити свима све смислено је само онда када је вођено љубављу. Уколико је пак овај императив само себични израз појединаца да се прилагоде и остваре овоземљске успехе, онда такви нити живе, нити могу разумети биће Цркве. Потреба које диктира пут онога што се данас рачуна у успех није само одлика оних који не живе кроз Цркву. Тужно је када верници, који би требало да истим духом дишу, не умеју да виде ширину људске личности, тј. излазак једног човека из уских оквира дневног политиканства. Како нам тек изгледају пак верници који одбијају да „стварају мит“, јер желе да буду политички коректни и друштвено одговорни верници. Другим речима, они желе да буду верници тачно у оној мери у којој је то допуштено и друштвено исправно. Отуда је потпуно јасно да сусрет са великим човеком, и његово препознавање, зависи готово искључиво од отворености и спремности, али и способности да га видите и ишчитате. Њима је неважно верују ли у доктрину коју пропагирају, и онако нису аутори властитих идеја, само је представљају, промовишу, додуше на ванредно убедљив начин, а не проживљеним искуством и аутентичношћу.

Митрополит је знао да бити хришћанин једнако је бити онај који се идентификује са човечанством. Хришћанин није сањар, није фанатик, он је хуманиста, он верује. Хришћанин воли и поштује живот. А живот се огледа у Човеку. Христос се пројављује кроз човека, у човеку, за човека. Потпуно свестан личне и друштвене стварности, деловао је свакодневно, служећи Богу и човеку и тако у тами стварао ново светло. После Христовог васкрсења, смрт више и није неминовно непријатељ човека, можда сасвим супротно. Она као да увек даје повод за преиспитивање и први додир са пролазношћу, али пролазност није категорија Вечности. Пролазност није ни категорија историје за велике људе са великим делима. А ми бар толико тога можемо учинити, у оваквим ситуацијама. Можемо замолити наше уплашене душе да признају постојање великих људи и великих дела! Историја ће већ одговорити на питање колико је могуће љубављу и приврженошћу „лечити“ нечије дубоко укорењене нетрпељивости. Да ли је љубав достатан одговор? Да ли ћемо се икада довољно приближити разумевању не само специфичности нечијег бића, него да на његове најдубље делове унутрашњег бића можемо одговорити онако како заслужује? Без љубави нема ничег другог, осим „обмане, улога и маски.“

Јелена Петровић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Када ум није расејан спољашњим стварима нити је чулима развејан по свету, онда се повлачи у самога себе и кроз себе се узноси ка богопознању. Будући озарен овим величанством и изнутра и споља, он заборавља и на своју сопствену природу, и како душу не повлаче на доле ни брига за храну ни брига за одевање, наслађује се ослобађањем од овоземаљског и сву своју ревност управља према стицању вечних добара. “

Свети Василије Велики, Посланица Григорију

Извор: Епархија жичка

Изгледа у први мах необично да класична психоанализа није познавала проблем идентитета. Тек је после 1930. године, Фројдов ученик Ото Фенихел указао да се појављује све већи број пацијената са неодређеним симптомима, код којих је очевидно да је у болесни психички процес увучено само њихово Ја. Значајни амерички психотерапеут Ерих Ериксон, у својој можда најбољој књизи Детињство и друштво из 1950. (преведеној на дванаест језика), пише да је наше данашње бављење проблемом идентитета наступило онда када је овај идентитет постао проблематичан. Али шта је то уопште идентитет?

Иако се субјективан садржај нашег доживљавања стално мења, неко језгро наше личности које се тешко може описати, остаје увек исто и поред свих промена којима смо споља изложени или које сами стварамо. Ово језгро наше личности, коме су људи од памтивека давали разна имена, пружа нам чудну сигурност и извесност да наше Ја, или субјект, у широкој лепези осећања, опажања, слика и делања, практично у току целог живота остаје са собом идентично.

Занимљиво је да је ово осећање идентитета утолико постојаније уколико човек доживљава чешће и интензивније унутрашње и спољашње промене. Као да су ове промене услов стабилности овог осећања. Упоредо са доживљавањем ове сталности, непроменљивости, човек би скоро рекао вечности трајања овог језгра у личности, и свет са свим својим променама, брзим или споријим, такође се доживљава као нешто у основи идентично себи.

Поставља се оправдано питање да ли је ово наше осећање идентитета, како себе као невидљивог субјекта, тако и света као објективне стварности, илузорно и у томе случају да ли оно испуњава неку одређену сврху у човекову животу. Зар се не мења све око нас непрестано, зар се не дешавају личне и светске катаклизме, зар нису у прошлости ишчезли читави континенти, зар човек, најзад, не умире?

Стања која тако темељно мењају стварност да субјект није више у стању да свет доживи идентично са оним кога је раније знао, савремени амерички психотерапеут немачког порекла Курт Ајслер назива мутацијама. Таква мутација дешава се на пример, у психопатолошком облику на почетку неких схизофрених психоза, затим у неким мистичким преображајима, и, најчешће, приликом смрти неке нарочито вољене особе.

У свим набројаним случајевима, посебно у случају смрти вољеног бића, наше осећање идентитета озбиљно је угрожено и ми се морамо бранити како би се пољуљана равнотежа личности опет како треба успоставила. Ова равнотежа – останимо код доживљеног бола услед смрти блиског нам човека – успоставља се утолико брже и боље уколико је осећање идентитета у човека било учвршћено раније и темељније.

Очевидно, дакле, да оно језгро у личности које јој даје осећање трајности и непрекидности, ако и јесте код свих присутно, није код свих подједнако снажно. У овоме случају прискачу човеку у помоћ разни други одбрамбени механизми, између осталих и неуротична симптоматологија и неуротична идеологија који покушавају, са више или мање успеха, да заобиђу, прескоче или ублаже осећање мутације које је увек за човека претеће, јер га избацује из сигурног и познатог корита дотадашњег егзистирања.

Ако се човек у односу на лична мутациона доживљавања која га угрожавају у његовом бићу брани успешно, или оним што је у њему најдубље, и вероватно филогенетски најстарије (Јунг би рекао да је то архетип спасиоца у човеку, односно у његовом Јаству), или мање успешно, али још увек сврсисходно, механизмом порицања, личног одрицања, рационализирања, у најбољем случају сублимирања мутационог догађаја, упитајмо се како се човек понаша пред мутацијама историјских збивања које захтевају „преокретање свих вредности“.

Изгледа да је све теже у савременим условима живота, нарочито после преживљених револуција, али и пред претећим новим, да се осећање идентитета света у човеку, одржи усправним и стабилним. Све жешће доживљавање дисконтинуитета света и живота, сталан је извор претње и страха у човеку. Његове одбрамбене снаге, које мирно можемо назвати конзервативним (и у позитивном и у негативном смислу те речи), теже да опет успоставе континуитет збивања не само на личном плану, већ и на друштвеном и историјском.

Смрт је све мање за људе данас прелаз „с једних мајчиних груди на друге“ као што је то још била за Тагору и многе друге сасвим обичне људе. Страх од смрти порастао је данас тако да се против њега може човек успешно да бори само ако свом снагом захтева извесност да између прошлости и садашњости не постоји никаква провалија.

Осећање да су прошлост и садашњост идентични обухвата собом несвесно убеђење да ће се овај идентитет протегнути и на будућност. Да би се Ја човеково заштитило од уништења и смрти, и на личном и на социјалном плану, оно императивно захтева да „све остане по старом“.

Трагичан неспоразум избија у тренутку када се испостави да је то „старо“ за једне било добро и по њих пробитачно, док је за друге било крајње рђаво и штетно. И тако једни грчевито бране временски континуитет доживљеног, заборављајући да је човек и Прометеј (додуше и пали Луцифер), док други захтевају рушење сваког континуитета, заборављајући да човек није tabula rasa и „апсурдно биће осуђено на слободу“.

У основи свих великих револуционара света лежи не само Прометејева гордост, већ и Прометејева храброст да се активно супротставе Моири, богињи судбине, савременим Ајслеровим речником казано, да се супротставе неочекиваним, непризваним, стравичним мутацијама, од човека још увек неуправљене историје.

Уместо што би људи пасивно примали мутације које доносе смрт у разним видовима, човек-револуционар, занео се врхунским заносом: да сам произведе мутације (овде нам се неминовно намеће асоцијација из подручја савремене генетике, у којој човек такође производи мутације).

Бије се велика битка у човеку и за човека. Очевидно је да уколико у човеку и човечанству слаби она врста идентитета који је, с једне стране, на негативно конзервативан начин одржавао животним менама већ озбиљно натрули континуитет прошлости, с друге стране је на позитиван начин потврђивао смисао човековог постојања и трајања, све су смелија и опаснија проналажења и делања човека која се крећу ван граница столећима посведоченог континуитета

Разапињан између духа потврђивања који би да одржи свој идентитет и идентитет света, негирајући смрт, и духа одрицања који, наизглед, прихватајући смрт тежи мутацији некадашњег идентитета, узносећи себе као јединог господара неба и земље, који је већ данас у стању да разори један свет и створи (?) један нови – човек је на прекретници и у избору. Све слободнијем и личнијем избору.

Владета Јеротић

Извор: Теологија.нет

Сејач сеје семе. Проповедник преноси реч. Ипак, оно што је битно, јесте плодно тле, или освешћен ум. Да, али не и за сејача и свакако не за проповедника. Јер погледајмо мало ближе ову Јеванђелску причу.

Овде се говори о семенима која су крај пута, која су у трњу, која су птице позобале или која су једноставно увела пре времена. Али, није крив сејач за то јер није његово да брине о томе како ће семе клијати, већ је његово да брине хоће ли он ревносно сејати!

Још је владика Николај Велимировић говорио о потреби проповеди, па макар у цркви биле присутне само две или три бакице јер „ангели слушају“ што би рекао он, или, у преводу – није ни битно каква је њива већ је битно да се по њој сеје.

Сејач не размишља о процесу клијања или о претпоставкама успешности посејаног. Он једноставно сеје, проповедник једноставно проповеда. Две бакице – две бакице! Семе је посејано, реч је бачена!

Ово пишем управо као подршку свим проповедницима потребе за честим причешћивањем. Да, реч ће пасти у трње или крај пута. Чешће пута људи ће једноставно бити револтирани њоме. Мобилисани да „бране“ Бога од вас јер ви својом проповеди можете да се огрешите о тако крхко и нежно биће какав је наш Бог!?!?

О крхком и нежном бићу које треба заштитити препоручио бих Стари завет не би ли се у целости разумело са каквим то потенцијалом имамо посла. Сетите се Јерихона или било ког незнабожачког града у Обећаној земљи. Видите како је то „крхко и немоћно биће“ поступило са њима. Али, што да идете чак до тамо па погледајте само „дуел“ са фараоном!

Многе птичурине су се надвиле над нашом њивом и гледају да уграбе које год семе. То су сви они који нису сејачи али који желе да имају монопол над семеном и, како нису сејачи, воле да уграбе семе за себе. Воле да узнесу то семе својим крилима промашаја која се базирају на световној логици и реалности „немоћног бога“.

Да, те птичурине само гледају како да уграбе семе или, на нашем језику речено – само гледају како да вас одаље од причешћа!

Узнеће вас у висине прелести да ви треба достојни да будете са вечитим хипотетичким примерима неког ко пијан или дрогиран долази да узме причешће. И то у моменту буди ваш јуридички мозак и ви у глави већ стварате осуду – не сме такав човек да приђе!!!

У том моменту бивате узнесени на тим крилима набеђене праведности у облаке невидљиве доследности.

То је моменат који вас својом хипотетичном ситуацијом одвраћа од стварног одговора и стварног догађаја јер, ако погледамо мало боље, зашто је проблем да неко ко је Бога тражио на њивама глади, као разбојник са крста рецимо (Лк 23:41-43), приђе, па у ма каквом стању, Христу Спасу који је рекао:„Ходите к мени натоварени“ (Мт 11:28) и зар та страст, алкохолизма или наркоманије, није товар који тог човека повија и унижава? Зар онда тај човек и не треба да буде први у реду за причешће ако ће га Христос растеретити, као што је обећао? (Мт 11:28)

И зар се онда Небеса неће радовати због те једне изгубљене овце која је нађена (Лк 15:7),  и зашто би ви, онда, требало да будете у другачијем расположењу, него у радости!?

Радости за братом, надом за сина, поверењем за Христа?

МИСЛИТЕ О ТОМЕ…

Свештеник Угрин Поповић

30. октобра 2020 г. поводом 950 г. манастира преподобног Прохора Пчињнског Српска Православна Црква у организацији епархије Врањске је одржала други научни скуп Међународни монашки симпосион. На тему  Многобрижност – мајка многих зала у монаштву говорио је јеромонах Петар Драгојловић игуман манастира Пиносава.

 Преосвећени Владико, преподобни оци, преподобне сестре монахиње, драга браћо и сестре, тема коју сам изабрао је вечна тема за свакога монаха али и свакога хришћанина уопште. Тема која је вечно важна и вечно судбоносна. Међутим, она је посебно важна за нас монахе, за људе који су добровољно и при пуној свести, изабрали начин живота коме је срж и кичмена мождина безметежно и безбрижно славословље Бога, кроз управљање човечијег ума, срца, воље и целога бића ка Господу нашем Исусу Христу и Вечном Царству Божијем. Ако је по речима Светога Писма живот наш на земљи сенка и сан, онда управо у тој сенци и у том сну, у том комадићу вечности и трену који се назива живот, ми добијамо вечно блаженство или наслеђујемо вечну смрт. Стога је сваки секунд нашег живота непоновљив и суштински важан, бескрајно дубок и можда последњи у овом странствовању које се и животом зове. Зато нас и Спаситељ наш и Господ – Исус Христос, благо и очински учи и на време упозорава: „Не брините се душом својом шта ћете јести или шта ћете пити; ни телом својим у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? Не брините се дакле говорећи, шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вам треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.“ (Мт. 6. 25-34).

Ове речи Господње упућене су свим људима у свим временима, али на посебан начин оне одјекују у срцима монаха, који су позвани на непрестану Исусову молитву, нестицање, сиромаштво, послушност, безбрачност и целомудреност тј. на једноставност и савршенство не многобрижног живота. На уподобљавање Светим Анђелима који се непрестано труде у непрекидном славословљу Бога. Не без дубоких разлога свети Јован Лествичник о монасима пише следеће: „Монах припада анђелском чину и води анђелски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу. Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако врме, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно». И заиста, велики су позиви и велики задаци једнога монаха. Стога да би човек постао прави и истински монах тј. сличан Анђелима, он мора да води посебно строг, врлински и пажљив живот. Живот ван свих непотребних брига. Живот у молитви за себе, свог духовног оца, своју браћу у манастиру, али и за читав свет и свакога човека на земљи. Монах по речима преподобног Силуана Атонског јесте молитвеник за читав свет. Зато је у монаштву све небоземно важно. И послушање и пост и молитва и смирење и тишина и ћутање и физички рад и читање Светога Писма и изучавање светих отаца и самоукоравање и сећање на смрт и непрестана умна молитва и богослужење у храму и честа исповест и редовно причешћивање Светим Тајнама Христовим. Нема у монаштву ничега сувишног нити непотребног од било које врлине. Монах је онај који се обукао у свеоружје Божије којим се непрекидно бори против духова таме у поднебесју. Али посебно је важна управо безбрижност, као и послушност са смирењем. Они су са постом темељ и мајка за безметежну молитву, преко које ће Бог даровати монаху све у своје време. Но, како се истински молити Богу ако је ум човеков у исто време занет многим, сујетним и непотребним бригама. То је по учењу свих светих отаца просто немогуће. Зато свети Јован Лествичник поучава: «Они који започињу овај подвиг, да би поставили сигуран темељ, треба свега да се одрекну, треба све да презру, све да исмеју, све да одбаце». Дакле прво нам свима предстоји уклонити се од зла и свакога повода за зло и много брижну узбурканост живота. Да се одрекнемо не само оних уобичајених злих навика и обичаја које су свима познати већ и од оних ствари које су за људе у свету сасвим допуштене и благословене. На пример, лепо је, благословено је и за цело друштво корисно живети у хришћанском Браку, али за монаха који је изабрао надприродни тј. анђелски пут живљења то је забрањено и у помислима. Зато на почетку сваког монашког подвига, опет по речима св. Јована Лествичника – «Чврст, троструки и тростубни темељ чине: безазленост, пост и целомудреност». Сходно учењу многих монаха подвижника и из неког свог скромног духовног искуства, све набројано може се постићи, и досегнути до висина натприродног, само ако монах, као нека посебно одабрана биљка, на време пусти своје мисаоне и духовне корене у дубину Божијег смирења и Божије Љубави али и у добру и обрађену земљу свога срца. Земљу спремљену свим богочовечанским врлинама и подвизима као и свим Светим Тајнама. Ако се вером и сваком другом врлином потпуно преда у руке Промисла Божијег и послушања своме старцу. Међутим, ако се та символичка биљка звана монах, не заштити од хладних ветрова многобрижности и овоземаљске метежности тешко да ће, као оно зрно горушично, узрасти у право и велико дрво на коме ће се птице, то јест Анђели и Анћеоске мисли настанити (Мт. 13 31-32).

Свети Нил Атонски је у своје време видевши нагли пад монаштва на Светој Гори говорио да је све почело са малим стварима. Пре свега са постепеним губљењем безбрижности за све материјално код Атонских монаха а кроз то упадање у душепогубну многобрижност и разна друга зла. Монаси су наиме почели да напуштају свети и спасоносни завет сиромаштва као и безбрижни и ангелоподобни живот својеврсних Божијих птица које непрестано поју Богу. Тако су постепено изгубили молитву и почели су да брину о разним материјалним стварима која су њиховим духовним оцима била потпуно страна. Напустили су само једно рукодеље и скромност у јелу и пићу, одбацили монашку скромност, те су почели да саде баште, винограде и маслињаке, да раде подруме за уље и вино, те да шире своје скромне скитове. На крају су већи део дана проводили у бригама за материјалним, изгубивши тако оно главно – молитву и радост непрестаног славословља Бога. Као последица свега упали су у дубину неочекиваних зала и најтеже и најсрамније грехе који су до тада били незамисливи за Свету Гору, што је била јасна казна Божија за суштинско богоодступништво и губитак основног смисла монаштва – живота у непрестаној молитви, славословљу Бога и најблаженијем сиромаштву. Зато је Преподобни Нил Атонски са правом преклињао и вапио: «Бежите од многобрижности јер она је мајка скоро свакога зла у монаштву».

Ипак, постоји у монашком животу и једна свеблагословена брига, која је потребнија од ваздуха који удишемо. То је брига за наше душе а пре свега да се никада устима, умом и срцем не одвајамо од имена Исусовог, како је учио можда и најчудеснији савремени свети старац нашег доба – Јефрем Аризонски. Сви који су посетили његов Манастир Светог Антонија, где је он живео у последњих тридесетак година, лично су се уверили да је светогорска исихастичка традиција увек и на свакоме месту савремена. Разговарајући са браћом који су један део живота провели у том духовном светионику православља у САД, дошли смо до једногласног закључка да се ту свако може уверити шта јеу суштини право, истинско, светогорско и исихастичко монаштво. Монаштво које је пуно једноставности и које је светлост свету и со земље. Само такво монаштво представља силни духовни магнет за све људе. И за верне и за неверне. И за ходочаснике и за обичне пролазнике и знатижељнике. Зашто је то тако? Зато што је оно засновано на чврстим, вишевековним, искуством провереним и освештаним фундаментима древног светогорског предања чија је главна брига безметежан, миран и тих живот у свакој побожности и чистоти. Пре свега у смирењу, послушности, посту и непрекидном призивању имена Божијег кроз чудесне, благодатне и свеосвећујеће речи Исусове молитве – Господе Исусе Христе, помилуј ме.   

Зато ћу, враћајући се на наше просторе, не околишајући, поставити једно можда и мало смело али заиста, чини ми се, актуелно питање. Поставити га пре свега себи, али и вама, драга браћо и сестре: Да ли смо ми лично на висини Еванђелског задатка и да ли је наше савремено српско монаштво заиста на трагу освештаних темеља истинског и правог путоказа безбрижности и једноставности, који су нам утабали свети оци Цркве Христове? Тај путоказ увек води ка вековима освештаној традицији, ка Хиландару и Светој Гори, ка Студеници и Жичи. Ка првим и истинским Типицима за Срспка општежића или српске испоснице. Модерно српско монаштво, а прошао сам кроз седам српских манастира и упознао још много других српских светиња, на жалост само је у ретким случајевима и у појединим обрисима сачувало све оно што нам је Свети Сава оставио кроз светогорско, светоотачко и освештано предање. А он нам у суштинским стварима, кроз писано монашко устројство, није оставио нешто своје. Он нам је само пренео вишевековно светоотачко и светогорско искуство зачињено само појединим српским специфичностима и особеностима. Оставио нам је: Послушање, ћутање, смирење, пост, Исусову молитву, богослужење, честу исповест, редовно причешчивање, кротост, благост, пажљивост и верност. Све је то вишевековна освештана традиција истинског и древног светогорског монаштва које дише безбрижношћу, једноставношћу и сиромаштвом. Када су једном приликом питали светога Игњатија Брјанчанинова који манастир човек треба да изабере ако жели да крене истинским монашким путем, он је такође указао на основне светогорске принципе подвукавши следеће: Тај манастир треба пре свега имати следеће квалитете:

1. Искусног, смиреног, мудрог и духоносног старца игумана кога сви у манастиру имају беспоговорно и у свему слушати.
2. Редовно богослужење и свакодневну Литургију
3. Честу исповест и редовно тј. често причешћивање
4. Заштиту од спољашњег света и сусрета са особама супротног пола

Запитајмо се: Да ли то данас и у којој мери постоји у српском монаштву?

У суштини, нешто слично су говорили и писали сви свети оци Цркве и оснивачи монаштва и монашких општежића. То је дакле свима нама добро позната општа абецеда истинског устројства монашких обитељи, без које је врло тешко и скоро немогуће, достићи савршенство које од нас монаха тражи Бог, очекују људи и за чиме уздише свеколика твар. Посматрајући наше српско савремено монаштво на прелазу између генерација старих монаха и монахиња, потеклих углавном из патријахалне средине, богомољачког покрета и српског села, и генерације нових монаха и монахиња, потеклих из времена раслабљености комунизма и посткомунизма, васпитаних и однегованих у далеко другачијим условима, стиче се понекад и један горак утисак – да нисмо увек успели направити један добар континуитет тј. да исправимо недостатке старог и уткамо их у искуство и праксу новог монашког нараштаја код Срба. Сем пар наших највећих манастира – Дечана, Ковиља, Жиче, Раванице, Подмаина и других, који су и сами прошли и пролазе велике, невидљиве и страшне борбе против духова таме у поднебесју, остали део наших манастира и нашег монаштва, част изузецима, као да још увек лута у потрази за неким чврстим темељима правог монаштва који иду средњим златним путем, који се нису мењали два миленијума и сигурно се неће мењати ни у будућности. И поред многобројних и дивних примера у нашем старом али и савременом монаштву, догађа се и мноштво падова, одласци из манастира, разне саблазни и духовне трагедије. Када су питали једног од наших највећих савремених стараца – великог старца Тадеја Витовничког – зашто данас имамо толико монаха и монахиња а немамо пуно истинских молитвеника у којима непрекидно тече Исусова молитва, он је са тугом одговарао: „Зато што смо ми пуни гордости и немамо довољно смирења. И зато што су се скоро сви у манастирима бацили на изградње конака и многобрижност, а мало их је који изграђују дом своје душе и спокојно и једноставно живе у скромности монашког позива“. Оно што је посебно забрињавајуће за наше савремено монаштво јесте сведочанство оца Тадеја да је у свету срео пуно људи који имају дар смирене и непрестане Исусове молитве, док то у српским манастирима скоро и да није видео. Зар то није повод за аларм?

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Стално подвлачећи да тај дар иде увек заједно са безбрижношћу и једоставношћу, са тугом и болом је старац Тадеј посматрао како се данашњи српски монаси и монахиње мисаоно и духовно расипају на многобрижност која у њима убија сећање на Бога и призивање Његовог Светог Имена. Васпитан у духу руског исихастичког предања и растући уз великог старца Амвросија Миљковачког, старац Тадеј се често није могао начудити колико смо се удаљили од те благословене немногобрижности и једноставности, и колико смо тешко и претешко бреме некакве спољашње и грађевинске обнове наших манастира преузели на себе. Сећам се његових тужних речи када је једном приликом, чувши за неког монаха да је скинуо мантију и отишао из манастира, са тугом и болом рекао: „Ех браћо моја, колико ће их тек у будућности скинути мантије, јер наши манастири су често пута места многих материјалних брига и светских сујетних расејаности. Манастири су нам неретко постали градилишта зграда и конака, док се о грађењу људских душа недовољно брине“.

Није стога ни мало случајно што је и наш савреник и велики свети старац Пајсије Светогорац говорио: „Данас људи не живе једноставно, па зато многи застрањују. Почињу истовремено више послова, и тону у мноштво брига. Ја завршим један посао па после мислим на други. Када човек ради много тога истовремено, напросто – пошашави. Довољна је и сама чињеница да у исто време мисли на толико послова, па да оболи од шизофреније.“

Бојим се драга браћо и сестре, да и ми савремени српски монаси, због мноштва својих претераних материјалних прохтева и сујетних брига, које су потпуно непотребне у монаштву, не упаднемо у једну специфичну и тешко приметну шизофренију, те не изгубимо оно главно а то је – мир и радост у Духу Светом. Зато се стално требамо враћати провереним духовним темељима и основним постулатима светогорског монаштва – посту, молитви, безбрижности, смирењу, послушању игуману, свеблаженој опрезности, сиромаштву, једноставности, црквеном јединству и животу у свим светим врлинама и свим потребним Светим Тајнама – пре свега честој Исповести и честом причешћивању.

Игуман Манастира Пиносава                      

јеромонах Петар (Драгојловић)

Јеромонах Петар Драгојловић: Многобрижност - мајка многих зала у монаштву - Čudo

WWW.CUDO.RS

---

30. октобра 2020 г. поводом 950 г. манастира преподобног Прохора Пчињнског Српска Православна Црква у организацији епархије Врањске је одржала други научни скуп Међународни...

У великој дворани Задужбине Илије М. Коларца 3.11.2020. године Отац Милош Весин одржао је предавање на тему "Шта је стрес и који је хришћански одговор на њега" ? Многобројна публика имала је прилику да сазна шта је то заправо стрес. Да ли је стрес чини стресогена ситуација или је то наш одговор на њу? Да ли је неразрешена односно потиснута стресна ситуација најчешћи узрочник канцера и растуће неплодности у популацији? Да ли потиснути стрес у раном детињству утиче на  стварање патологије у каснијој доби и како садашњи али и будући родитељи треба да се опходе према деци? Зашто је сексуалност важан део здраве личности?
На ова и многа друга питања Отац Милош даје одговоре најпре се осврнувши на животе блаженопочивших Митрополита Амфилохија, Академика Димитрија Стефановића и проте Момчила Кривокапића који су нас напустили током ове године. А затим нас  кроз прожимање психолошке науке и учења св Нила Сорског доводи до коначног одговора!

У навечерје празника Светог Апостола Јакова, брата Господњег, 4. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и четврто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Фотије, своје казивање у нашој емисији почео је сведочанством преподобног Порфирија Кавсокаливита који је, по Богом дарованој мудрости и прозорљивости, у своје време говорио да ће рачунари бити од велике помоћи у мисији Цркве. Према речима владике Фотије истинитост речи светога старца Порфирија потврђујемо нашом емисијом трудећи се да реч Божја дође до срдаца многих. 

Предстојатељ Цркве Божје у Епархији зворничко-тузланској нас је упознао са црквеним животом у повереној му епархији, посебно нагласивши да је света Литургија једини и основни покретач сваког богоугодног дела. Владика је говорио и о богатом издаваштву Епархије зворничко-тузланске: Потребно је да све људе поучавамо правом и истинском знању по Богу, то је јеванђелски принцип, у томе је сагледан непроцењиви значај квалитетног издаваштва које ми у нашој епархији негујемо, истакао је владика Фотије. 

Веронаука је од изузетног значаја јер деца стасавају учећи се речи Божјој и теорију задобијену у учионици примењују конкретно у храму Божјем на светој Литургији која је увек сагледана као велика катихеза, речи су епископа Фотија о значају православног катихизиса. У овом сегменту емисије говорили смо и о уџбеницима за веронауку које је приредио преосвећени владика. 

Будући да је Епископ Фотије имао посебан животни благослов и дар да упозна два велика и света светогорска старца - преподобног Порфирија кавсокаливита и преподобног Пајсија светогорца - владика је са нама поделио сећања на сусрете са овим Божјим људима нашег времена. Према сведочанству нашег уваженог госта, сусрет са овом двојицом светогорских стараца оставило је велики и неизбрисиви траг у његовом срцу, јер сусрет са светим људима јесте истинско опитовање љубави Божје. 

Претходних неколико дана били смо учесници радосне туге због упокојења његовог високопреосвештенства архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Преосвећени владика Фотије је са нама поделио своја сећања из дана када је био ученик знаменитог митрополита Амфилохија, који је сваку своју реч потврђивао делом, поставши тако човек јеванђеља. Ми смо га као студенти одушевљено слушали, заиста је био велики човек наше Цркве. Посебно се сећам његових предавања из Увода у богословље, јер је митрополит био теолог исихазма, из те области је и његов докторат "Учење Светог Григорија Паламе о Светој Тројици". Та његова предавања су била жива и искуствена, слушали смо га као једног светогорца који нам говори оно што је животом својим проживео. Доживљавали смо га и као једног од ученика преподобног Јустина Ћелијског, и бивали одушевљени његовим беседама у београдским храмовима. Касније се пројавио његов дар за свештено служење. Као архијереј он је својом љубављу успео да препороди обезбожену Црну Гору, да оживи храмове и манастире, да оживи народ чинећи од њих истинске боготражитеље, истакао је Епископ зворничко-тузлански Фотије говорећи о блаженопочившем митрополиту Амфилохију. 

У другом делу емисије владика је говорио о љубави према поезији, поучивши све нас да ослушкујемо глас Божји и препознамо дарове којима нас Господ награђује очекујући да их у погодно време умножимо и да на тај начин послужимо Цркви. Поред тога, владика Фотије је указао да је од изузетног значаја поучавати верни народ да прави разлику између канонских и неканонских свештеника, јер живимо у времену великих искушења када неканонски самозвани свештеници смућују многе и спутавају их са јединог и истинског пута спасења. 

На самом крају емисије преосвећени владика Фотије је упутио архипастирску поруку указујући да смо сви призвани да свој живот темељимо на светотајинском животу, трудећи се да у љубави служимо Богу и ближњима. 

Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота  

Отац Андреја Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, казао је говорећи блаженопочевшем Митрополиту црногорско-приморскоме Амфилохију да је из пролазног живота отишао анђео Српске цркве и Црне Горе, војник Христов који се никога није плашио и своју паству водио је правим путем за Христом.

Овај пастир Српске православне цркве био нам је близак духом и увек се молио и за нашу отаџбину и за нашу обитељ. Верујемо да се наша молитвена веза неће прекинути.

Вјечнаја памјат.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У смирај дана 28. октобра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и треће издање емисије "Живе речи". Специјални гошће емисије биле су Љубица Гојковић, новинар Српске ТВ из Подгорице, као и Кристина Павловић Рајић, проф. српског језика и песникиња из Београда. Са драгим гошћама разговарао је катихета Бранислав Илић.

Протопрезвитер Дејан Крстић, професор црквеног појања у Богословији светих Кирила и Методија у Нишу, прочитао је акатист Светом Петру Цетињском и све гледаоце поучио наханутим речима пастирске поруке. Отац Дејан је указао на велики и благословени значај Светог Петра Цетињског као светитеља чији пример сви требају да следе.

Са нашом гошћом Љубицом Гојковић разговарали смо о њеном раду уз посебан нагласак на емисију "Огледало" у оквиру које се поред осталих тема посебна пажња посвећује Цркви и светињама Митрополије црногорско-приморске. За мене је велика радост што у оквиру моје емисије могу да угостим епископе и угледне свештенике, те да тако допринесем да се реч Божија и глас Цркве чује, истакла је Љубица Гојковић. 

У даљем току разговора наша гошћа се дотакла и чудесних литија кроз које се пројавила сила и љубав Божија, подсетивши гледаоце емисије да саборност и једномислије благодаћу Божјом увек рађају дивне плодове, а један од таквих чудесних плодова јесу литије. Ова емисија била је прилика да Љубица Гојковић као млада мајка упути савет младим родитељима позивајући их да у погодно време ступају у свету Тајну брака.  

Наша драга сестра Љубица упутила искрену поруку гледаоцима емисије "Живе речи" позивајући све да умноже молитве и љубави једни према другима, како би на исправан начин послужили Цркви и ближњима, уграђујући на тај начин себе у вечну радост заједнице са Господом. 

Други део емисије посветили смо разговору са уваженом професорком Кристином Павловић Рајић, која нам је личним посведочила да умножавање таланата има велику важност у хришћанском животу. Кристина је казивала о поезији коју пише и нагласила да јој је надахнуће Божје стожер свега онога што ради у славу Божју, а на радост породице и поверених јој ученика. 

Овај разговор о уметности била је дивна прилика да премијерно подели са нама неколико песама које су настале из њеног пера, а које одишу благошћу и љубављу једне истинске хришћанске душе. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

Ново издање емисије "Живе речи" емитујемо уживо у среду 4. новембра 2020. Лета Господњег од 20:00ч. Специјални гост овонедељне емисије биће Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије (Сладојевић). Са преосвећеним Владиком разговараће катихета Бранислав Илић. 

Животопис Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г Фотија (Сладојевића)

БЕСЕДА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ МИТРОПОЛИТА ДР АМФИЛОХИЈА НА СЛАВСКОЈ ЛИТУРГИЈИ У БОГОСЛОВИЈИ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГ У КРАГУЈЕВЦУ, 26. НОВЕМБАР 2002. ГОДИНЕ

“Благодат заблиставши из уста твојих као свијетлост огња, просвјетли васељену.” Ово су ријечи, часни оци, браћо и сестре, којим прослављамо и којим се сјећамо Светог Јована Златоустог, великог Божијег угодника, живога свједока живога Христа, којим се сјећамо златних уста Цркве Христове. Много је било у историји Цркве даровитих, богонадахнутих учитеља њених. Није мало ни пророка, велики су и апостоли Христови, сваки на свој начин и сваки према своме дару. Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама, али међу њима свима Свети Јован Златоусти заузима прворазредно мјесто. Није случајно да су се у једном времену хришћани препирали из љубави према светитељима – ко је већи, да ли је Јован Златоусти, да ли је Григорије Богослов, да ли је Василије Велики? Наравно, и један и други и трећи су пред Богом велики. Зато је и Црква установила онај дивни празник – Света Три јерарха. Сваки од њих је према своме дару обогатио Цркву мудрошћу, био живи свиједок живога Бога овде на земљи. Дубокоумни Василије, храбри и неустрашиви свједок Христов Григорије Богослов, пјесничка душа дубока. Он је заједно са Јованом Богословом и Симеоном Новим Богословом, трећи који је добио тај велики назив Богослова Цркве Христове.

Сјећам се, када је и како у Атини, у Катедралном храму, о Светом Јовану Златоустом беседио један велики јелински богослов, Панајотис Трембелас. Иначе, Панајотис Трембелас је писац бројних богословских списа, велики догматичар, апологета, литургичар, пастиролог. Нема богословске области којом се он није бавио. Па ће рећи са амвона атинске цркве: Када сам писао догматику (а написао је велику догматику у неколико томова), мислио сам да треба да трагам код Светог Василија Великог, Григорија Богослова, Кирила Александријског и других богонадахнутих учитеља Цркве за догматским истинама. Међутим, када сам завирио у списе Светог Јована Златоустог, онда сам тек схватио колико је био надахнут мудрошћу Божанском, колико је мудрости у његовим списима, нарочито у његовим тумачењима Старог и Новога Завјета. А када сам, каже, кренуо да се бавим тумачењем Светог Писма (а бавио се тумачењем и Старог и Новог Завјета), опет сам завирио у списе Светог Јована Златоустог и нашао сам да је ненадмашан тумач Ријечи Божије. Није случајно остало предање о светом Јовану Златоустом: док је тумачио посланице апостола Павла да је виђен сам апостол Павле како му шапуће и открива смисао својих посланица и све оне мудрости. Зато се често и слика Свети Јован Златоусти са апостолом Павлом иза њега док он пише и тумачи Ријеч Божију. Наравно, још каже Трембелас: Када сам почео да се бавим проучавањем омилитике, науке о бесједништву, нашао сам да је Свети Јован Златоусти ненадмашни бесједник.

Зато је назван златним устима. И заиста, кад данас читамо његове бесједе има се утисак као да их је јуче изговорио. Нема ниједне ријечи за коју би човјек рекао да је она условљена временом у којем је он то изговорио. Такав је он био дубок зналац, не само свога времена, него онога што је надвремено, онога што је дубље од времена, онога што не може време да прогута. Изузетни је зналац људске природе, као ретко ко је прворазредни психолог. Зналац је људског тијела и људске душе, анатомије тјелесне, да не говоримо о његовом чудесном познавању природних збивања и природних феномена и догађања које је користио приликом својих бесједа на библијски, на јеванђелски, на Христов начин. Као што Христос користи дивне примере у својим причама, у својим параболама, тако и Свети Јован Златоусти на један Богом надахнути, Духом Светим озарени начин, природу обасјава дубљом мудрошћу, мудрошћу Духа Светога, којом живи природа и над којом се носи Дух Свети од самога настанка свијета. И тако каже Трембелас: када сам се почео бавити литургиком, не само Литургија Светог Јована Златоустог, него и остали његови списи су пребогати знања и мудрости о литургијском животу Цркве.

Није онда случајно што је ево до данас његова Литургија главна Литургија коју Црква Божија приноси Христу Богу на дар. Велике су и дивне Литургије Светог Василија, Светог апостола Јакова и она Литургија што је зовемо пређеосвећених дарова, али је Литургија Светог Јована Златоустог тако концизна, тако прецизна, тако свеобухватна. У њој је садржана тајна Старог Завјета и тајна Новог Завјета, целокупни домострој спасења и есхатон, оно што ће бити, оно што јесте и оно што је било. Тако је умно, тако је дубоко сажео Златоусти сву истину Откривења Божијег у својој светој Литургији.

Када сам се хтео бавити подвижништвом Цркве, каже блажене успомене умни учитељ Цркве Христове Панајотис Трембелас, онда сам рачунао да треба да трагам код ревносних пустињака, подвижника, међутим, кад сам почео да проучавам Светог Јована Златоустог, видео сам колико је дубок његов подвижнички опит и колико је дубоко његово знање које је стекао кроз лични духовни подвиг и борбу.

Нема области црквеног живота коју није обогатио Свети Јован Златоусти, велики борац за истину Христову. Свима нам је познато како је окончао живот мученички, а и цео живот му је био мученички. Јован Златоусти не само што је имао златна уста, него је био човјек огромне милости, човекољубља и доброте. Целог себе и цео живот свој, до последњег остатка, он је принео Христу Богу на дар као хљеб миомирни, као што смо ми данас принијели свете дарове Христу Богу, као што смо принијели овај славски колач Господу на дар као жртву, тако је и он себе принијео Господу на дар. Мученички је потврдио своје мучеништво и потврдио своју вјерност Христу.

И као што је то било у прошлим временима, и данас је Свети Јован Златоусти заиста испуњен свјетлошћу огња, просвијетљује васељену. Учитељ је био у бесједништву, учитељ је у поимању дубоких истина Цркве Христове, учитељ у поимању откривења Старог и Новог Завјета, учитељ је и у начину живљења овде на земљи, у подвигу, у подвижничком служењу Христу Богу. Све је у њему сабрано, а свега је центар свето причешће, света Евхаристија. Свети Јован Златоусти је писао не једанпут да се често треба причешћивати, али додавао је – не било како, само они који се припреме, који непрекидно служе Господу, они треба да приступају светињи над светињама и да се њоме ослађују и да постану једни са Господом живим и кроз Њега и у Њему да постану једно једни са другима, са свим људским покољењима. Велика тајна Цркве Христове има великог и дивног свједока у личности Светог Јована Златоустог. Није случајно да су многи који су се бавили проучавањем тајне Цркве прибегавали Светом Јовану Златоустом како би се од њега научили шта је то Црква. Велики ученик великог учитеља апостола Павла, преточио је посланице апостола Павла на нови језик и оставио нам је дивно свједочанство кроз вијекове до данас - своју свету личност, свети пример, велико учење своје, златно своје беседништво, да се надахњујемо како треба о Богу са страхом и трепетом говорити, како треба Богу служити, како се треба Њему клањати.

Сам Господ је надахнуо блаженог спомена Епископа шумадијског Саву што је ову школу посветио Светом Јовану Златоустом. Није случајно, да управо овдје, у срцу Србије, та школа је ево заживјела и почела, хвала Богу, да доноси плодове своје. Сигуран сам да ће у будућности доносити све богатије и богатије плодове. Гдје би друго ако не у Шумадији, овдје гдје је срце нашег народа, овдје гдје су темељи његови, овдје на овим просторима гдје је Вожд Карађорђе, а ево приближава се и двије стотине година од његовог устанка, гдје је кренуо на устанак за слободу. Онај Вожд Карађорђе, који је своју главу, попут Јована Златоустог, уградио у темеље бића нашега народа, своју златну главу, трећу главу. Прва је она глава Светог Јована Владимира, зетског краља мученика. Друга је глава великог мученика косовског Лазара. Трећа је глава Вожда Карађорђа, овдје рођеног. Коријење му је негдје тамо гдје је Свети Јован Владимир својом мученичком крвљу запечатио своју вјерност Христу. Овдје је уродио богатим плодом и зато није случајно што је овдје настала ова школа Светог Јована Златоустог.

Нека би, дјецо Божија, Свети Јован Златоусти био ваш надахнитељ у проучавању свете науке, богословља, најдивније науке од свих наука. Науке која је сабирно сочиво свеукупног људског знања и људског умовања. Јован Златоусти је заиста путовођа и вама и свима нама и нека би његовим молитвама Господ и нас укријепио у све дане нашега живота да останемо вјерни Христу Богу нашем и светињи Његовој, светој Цркви, да би се у нама и кроз нас прослављало име Божије као што се прослављало кроз Светог Јована Златоустог. Његовим молитвама Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин!

Извор: Епархија шумадијска

Човек је биће призвано да буде носилац и сведок вечнога живота. То његово природно призвање постало је Христовим васкрсењем из мртвих најдубља стварност човека и света. Јер од тренутка Христовог васкрсења људска природа и људско биће у целини заквашени су једном за свагда квасцем вечног живота.

И човеков ум обасјало је сазнање да му преостаје да бира између пролазности и вечности, између ишчезнућа и вечног живота. Од тада постаје јасно оно што је до тада било тамно у људској свести: да постоје две врсте живота. Да постоји стварност и могућност пролазног живота, али исто тако да постоји и стварност и могућност вечног и непролазног живота.

Има доста међу људима оних, на нижем степену знања и просвећености, који прихватају пролазни живот као једину стварност. Мудровање таквих је телесно мудровање, подједнако својствено и многоученим и неуким. Свест таквих је нешто развијенија од животињске. То су они који телесно живе, па онда и телесно мисле и осећају.

Такви виде и препознају ствари и служе се њима, вештије или мање вешто, зависи од степена образованости и цивилизованости, али су далеко од поимања и схватања суштине и смисла ствари. Такви живе и раде, али су далеко од познања смисла живота и дубљег значаја људског стваралачког чина. Поред свега гледања и знања такви остају духовни слепци, успавани сном смртнијем, непробуђена бића и окамењена срца и ума.

Такви – оно што виде и доживљавају, то у себи и носе и о томе једино сведоче. Они се диве пролазном животу и пролазним уживањима, задовољавају својим кратковидим истинама, теше и засићују својим паучини сличним умовањима и трулежним сазнањима, хране трулежним богатствима и трулежним, тренутним, радостима.

Они тек кад се примакну свом последњем трену, који нико не може избећи, сусрећу се, ужаснути, са истином: да су им радости заиста биле трулежне и пролазне радости, богатство – трулежно богатство, знања трулежна знања, памет – трулежна памет, истина – трулежна истина, дела – плетење мреже паукове, живот – трулежни живот, подложан смрти и ништавилу, као последњој стварности.

Тај последњи трен, који се зове смрт, открива се тако и постаје основни и главни критериј и мерило свега онога што је човек био и радио и што јесте; свега што је мислио, чиме се задовољавао, чему се радовао у животу. А свака вредност, било да се ради о вредности живота, било да се ради о вредности истине, или о вредности људске историјске делатности у свим облицима: вредности љубави, правде, добра, страдања за другога, за општи смисао и праведност – све те и безбројне друге вредности бића и ствари, уколико нису у стању да победе смрт и пролазност, постају заједно са својим носиоцем – безвредни бесмисао. Истина се претвара и постаје истоветна са лажју, живот са смрћу, добро са злом, знање са незнањем, љубав са мржњом; васиона се претвара у привид и обману а човек у прах и пепео.

Они који се клањају пролазном животу и који све његове вредности своде на пролазне вредности, такви не могу избећи да буду названи и да постану поклоници смрти. Јер коначни збир њиховог знања и памети, њихових дела и вредности, једном речју – њиховог живота, јесте смрт и ишчезнуће и обоготворење тог ишчезнућа.

Такви и кад се боре за људски живот, његове вредности и достојанство, већ унапред су се одрекли како смисла свог напора и борбе, тако и саме вредности живота и његовог истинског достојанства. Јер истински је достојно и вредно само оно што се причести и што може постати заједничар вечности и носилац бесмртности.

Велика је срећа за људе и свет што поклоници смрти и проповедници пролазности не изводе коначне закључке из свог смртољубља и што не живе у целости сагласно свом идолопоклоничком сујеверју и мртвоверју. Дубље им је срце од оплићалог и непробуђеног разума. То Бог, као код Јова, не допушта Сатани да им се дотакне „душе”, тј. да им се освињи и сатанизује дубина бића, свести и савести.

Отуда, често, и кад се боре за „бесмислени” смисао пролазног живота и његове вредности, у самој тој борби пројављују, свесно или несвесно, тугу и жеђ за његовим вечним смислом и значењем. Очевидно, шири је човек и дубљи од плитког поља своје свести и од логике тзв. здравог разума, и то не само шири и дубљи на вечном плану него и у оквирима свог историјског битовања и свакидашњег понашања. Само један мали део његовог свакидашњег понашања и разлога за то понашање допире до његове свести и постаје јој јасно и разговетно.

Клањати се пролазном животу значи клањати се и служити привиду и привид претварати у идол а човека у безумног идолопоклоника. Зато само онда када човек прогледа и кад му се отвори вид за тајну вечног и непролазног живота, запретаног и скривеног у пролазном, он постаје прави човек и његово поклоњење животу – поклоњење истинском, бесмртном животу. За откривање у себи и за додир са тим животом потребна је дубља и савршенија свест од телесног мудровања и трулежног умовања, неопходна је духовна мудрост и знање и просветљење. 

Поклоници вечнога живота су богопоклоници, то су они који се клањају Богу, кроз тајну бића, Духом и Истином. Откуда вечни живот у пролазној твари? Стварањем Божијим он јој је задат, а оваплоћењем и васкрсењем Христовим дат као квасац. Вечни живот је засијао ускршње ноћи из Гроба Господњег. Њиме се Христов гроб претворио у живоносни Гроб, у извор живота вечног за сваку твар и свако биће, и сваки гроб који се са њим сједини и њега дотакне.

Њиме се земља од вечне гробнице бића и твари претвара у свету радионицу бесмртника и живота вечног. Први васкрсли из мртвих, Христос Господ, постаје Васкрситељ свих мртваца из свих гробова, првенац свих оних који ће у Њему и Њиме васкрснути у онај незалазни Дан, последњи, сабирник свих дана и свих времена, и свега што се у њима рађало и збивало.

Ето ради чега је у васкршњем поздраву: Христос воскресе! и отпоздраву: Ваистину воскресе! – садржана сва суштина наше вере и сва суштина нашег живота у времену и вечности. То је оно у шта ми хришћани верујемо, чему се надамо, што волимо и на чему утемељујемо свој живот. То је темељ и смисао нашег рођења, основа и нашег живљења. Из тог чудесног Догађаја исијава вечна и неугасива Светлост. Она прожима и обасјава наше рађање и живљење, наше умирање и наше вечно надање.

Сигурна вера да је Христос васкрсао, и да је Он, као што је био Првина умрлих, постао и Првенац оних који су васкрсли и који ће васкрснути из мртвих, поставши тиме Зачетник Новог Човечанства, не више човечанства рађаног да умире и пропада, него рођеног да вечно живи; та и таква вера постаје оса око које се окреће наше биће и наш живот, као и биће света, у његовом прошлом, садашњем и будућем постојању.

Ми хришћани, по чему смо хришћани? По томе што верујемо у васкрслог Господа Христа, Сина Божијег Јединородног, од Дјеве рођеног, који је пострадао, погребен био и умро, али и силом Божанском васкрсао из мртвих у трећи дан. Верујући у Васкрслога ми верујемо и у свеопште васкрсење мртвих. Јер као што је Он васкрсао тако ће и сви људи васкрснути у последњи Дан; и биће ново небо и нова земља, и обновљена преображена људска бића.

Сведок присутности те силе васкрсења и могућности преображења људског тела и бића јесу и свете чудотворне мошти. Много је моштију светих у Православној Цркви, код свих православних народа, које сведоче о сили Васкрслога Господа. Да поменемо само оне нама најближе: Св. Стефана Дечанског и Великомученика Косовског Лазара, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, Преп. Петра Коришког и Рафаила Банатског Исцелитеља, и Преп. Параскеве. Саме по себи све су то обичне људске кости, али кости којих се дотакла сила васкрслога Христа.

Зато оне столећима чудотворе, телесне болеснике исцељују и душевне просвећују. Велико је то и дивно чудо: мртве кости постају моћније и чудотворније од живих бића, већи просветитељи и учитељи од живих мудраца. Хиљаде и хиљаде људи стичу се вековима око њих, задобијајући преко њих нови миомир живота, васкрсавајући мртве душе силом Божијом у тим костима запретаном.

Оном истом силом којом је Господ васкрсао своје кости и своје тело после тродневног погребења. Тако се показује да су светитељи већ сада и овде оно нашта су призвани да буду сви људи у времену и вечности: Носиоци и сведоци вечног живота.

Извор: Теологија.нет