Како онда обележити, прво нематеријално културно наслеђе, које се налази на Унесковој листи? Може ли Ковид 19, подсетити, шта јесте суштина славе? Које обичаје, овај вирус, ипак не може да зарази?

Гости емисије "Око" су владика Стефан Шарић, викарни епископ патријарха Иринеја и старешина Храма Светог Саве, ђакон Радомир Маринковић и Марија Здравковић, директорка КБЦ "Бежанијска коса". Емисију води и уређује Сања Драгићевић Бабић.

Извор: РТС

Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић): Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику. Са грчког изворника превео С. Јакшић. Издавачи: Беседа и Матица српска, Нови Сад 2019, стр. 626.

Хришћански философ и медијевалист Жак Маритен неуморно је доказивао да је хришћанска философија не само могућа него је и очигледна чињеница историје философије. Али и ту чињеницу, која се са тешком муком прихвата међу философима, треба озбиљно проширити и допунити: хришћанска философија није додатак у мишљењу неких философа, него суштински припада философији као таквој. Тако, у нашим уџбеницима и студијама, када се удубљујемо у историју људске мисли, олако прелазимо преко многих великана патристичке философске мисли сводећи их на опште поделе унутар историје философије, а да патристичка мисао, чини неки превазиђени део општег епистемолошког подвига људског генија. 

Преводом обимног дела Епископа новосадског и бачког др Иринеја, под именом Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику, у издању Беседе и Матице српске у Новом Саду 2019. године, наша богословска и шира културна јавност је обогаћена изворном, оригиналном и синтетичком мишљу овог великана православног богословља. И данас је нашој јавности редак овакав приступ нуминозној и духовној стварности какав у овом делу примењује Епископ Иринеј Буловић, последујући Светом Предању и оцима Православне Цркве. Морамо да истакнемо да је објављивање ове књиге у сјајном преводу ученог теолога С. Јакшића, догаћај од огромне важности за нашу духовност и културу.  Наша целокупна црквена и културна јавност је обогаћена новим догматско-етичким  садржајима егзистенцијалне теологије и аутентичне сотириологије експлициране у овој обимној студији. Студија није пука теоријска расправа које се тиче неке теоријске гимнастике ума, већ се тиче егзистенцијалног положаја човека и његовог облагодаћеног узрастања у меру раста висине Христове (Посланица Ефесцима).

Ову обимну студију је тешко сажети у скромном приказу, па ћемо нагласити само неке аспекте о којима говори ово дело.

По Светом Марку Ефеском Евгенику богословље источне традиције представља увек мистичко искуство у Цркви где је заједница с Богом једини прави пут богопознања. Богоопштење и богопознање јесу две стране истог духовног догађаја и доживљаја – сусрета и узајамног познанства са Богом живим и откривеним, Богом личним и комуникативним, који је по својој природи несазнатив и несхватљив, а по своме благодатно-енергетском јављању и љубави познатив. Богопознање и богословљење - теогносија и теологија - није овде логичко знање Бога и логичко исказивање Бога или дефинисање појмова о Богу, него је посреди друга врста знања  које Свети Марко Евгеник назива „добрим извољењима”. Колевка тих нестворених „логоса” у Богу јесте Његова нестворена воља, односно Његов нестворени промисао и нестворена енергија.

Принцип по коме се Бог може познати јесу Његове божанске енергије, које су нешто друго неголи божанска суштина, мада су неодвојиве од ње.

Даље можемо закључити да - по опитном богословљу Светог Марка Евгеника, које је живи континуитет источног Предања -  Божанске енергије пројављују надсуштаствену Божанску суштину преко слободних Божанских излазака и слободних Божанских јављања - теофаније људима и свој твари, на основу којих познајемо Бога по природи несазнативога. Божанске богојавне енергије надбожанске суштине свети исихасти су називали нествореном таворском светлошћу.

Бог је сазнатив на један други начин, јер као живи Бог постоји и јесте не само и не пре свега по суштини него и према енергији.

Ако би остали само на оностраности и тоталној несазнативости Божјој, онда би хришћанство, и то управо у свом најчистијем виду, заступало потпуни теолошки агностицизам и престало би да буде религија Откривења Божјег. Али хришћанство целим својим бићем, својом вером, животом, проповеђу, теологијом сведочи о сазнативости Бога и видљивости Бога. И још више од тога - о реалној могућности и стварном искуству богоопштења, заједничарења са Богом, партиципирања у Богу и ступања са Богом у најтешње могуће јединство и заједницу живота и бесмртног блаженства.

Књига није полемичког карактера, али јасно сведочи да Свети Марко Ефески Евгеник никако не говори о „природи” или  „суштини” Божјој, како је то чинила нпр. схоластичка, рационалистичка теологија, и свака „теологија” која на основу природе - било ове око нас, било наше људске - хоће да сазна и дефинише Божју, или на основу бића жели да упозна Божје „биће”. Апофатички став источне теологије и Светог Марка Ефеског намерно одбија да говори о познању Бога путем аналогије, то јест познатим троструким путем познања Бога путем аналогије (via negationis, via eminentae и via causalitatis), чије је порекло у Аристотеловој метафизици у принципу analogia entis .

Источна апофатичка теологија представља по себи став слободе како наспрам рационалне теологије, тако и наспрам самог логичког органа философије, а и философских појмова и дефиниција када је реч о  Богу, јер апофатика у источном богословљу и значи превазилажење гностичке, гносеолошке методологије, како философије, тако и философирајуће теологије. Теолошки апофатизам великих богослова у источној традицији представља благодатно-искуствену увереност, доживљајно-опитну сигурност да коначно знање (богопознање) превазилази могућност функције мишљења и суђења људског разума као органа философско-гностичке методологије. А то је управо слобода вере, која почива на живом искуству личног искуства са откривеним Богом, живог контакта и општења са Богом јављеним у Христу, а који је, пре свега, Бог односа и општења, Бог личностне заједнице, тј. заједнице у љубави и слободи слободнољубећих личности, те није првенствено Бог „бића” или „природе” - Бог есенција, Бог дух, Бог ум него лични Бог Авраама, Исака и Јакова, а не Бог философа и научника како нас је на то подсећао велики Блез Паскал.

Бог хришћанских теолога јесте истовремено и Непознати Бог, „Deus absconditus” (сравни говор апостола Павла при првом доласку у Атину, на Аеропагу - Дап 17,23) и Познати Бог, скривени и откривени Бог, скривен и непознат по природи или суштини својој, а откривен и познатив по енергијама-дејствима својим „Deus revelatus”, по личном јављању своме по дејству и историји, чега је врхунац и пуноћа јављање Сина Божјег у Сину Човечијем - Христу Богочовеку. Отуда је хришћански Бог изнад сваке идеје философског или „теолошког” Бога (у смислу традиције рационалне теологије). Он превазилази сваку идеју, па и идеју „о првом узроку и првом принципу света”.

Позивамо читаоце на аутентичну духовну гозбу ума и срца, коју нам је кроз студију о Тајни разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светоме Марку Ефеском Евгенику приредио епископ новосадски и бачки др Иринеј Буловић.

Горан Раденковић,

проф. Богословије Светога Саве

Извор: Инфо-служба СПЦ

Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју.

То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666.

Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то?

Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима.

Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек.

Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ!

Мислите о томе…

свештеник Угрин Поповић

У навечерје празникâ светих краљева Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и мати им краљице Јелене (у монаштву Јелисавете) и Светог Варнаве Хвостанског Исповедника, 11. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и петом издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су јеромонах Петар (Драгојловић), игуман свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској, као и Јелена Антић, иконописац и рестауратор. Са уваженим гостима разговарао је катихета Бранислав Илић. 

На самом почетку овог издања наше емисије игуман Петар (Драгојловић) је казивао о Светом и богоносном оцу нашем Арсенију Сремцу, другом архиепископу српком, чији свештени спомен смо прославили. У духу предочавања житија овог равноапостолног светитеља који је наставио пут и дело нашег Светог Саве, отац Петар је казивао и о светитељима које управо прослављамо. У наставку овог уводног дела игуман Петар је говорио о светињи у којој се подвизава, а која у нашим данима доживљава велику духовну и материјалну обнову. 

Будући да је јеромонах Петар пострижник Цетињског манастира ово је била дивна прилика да нашег госта замолимо да са нама подели своја сећања из монашког живљења у Митрополији црногорско-приморској. Богу сам благодаран што сам упознао и живео уз великог митрополита Амфилохија, био је то велики молитвеник и свети човек који ће се тек прославити, рекао је отац Петар присећајући се лика и дела блаженопочившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. 

Наша уважена уметничка гошћа Јелена Антић, иконописац и рестауратор, говорила је о својој љубави према иконопису. Присећајући се почетака хришћанског живота Јелена је са нама поделила сећање на блаженопочившег епископа јегарског Јеронима (Мочевића), који је поред Епископа новосадског и бачког др Иринеја, оставио велики траг у њеним првим корацима духовног живота. 

Настанак једне иконе подразумева приступ са једним богобојажљивим трепетом, а сликање иконе треба да нас подстиче на усрднију молитву подстичући нас да се уподобимо Христу Господу, истакла је наша сестра Јелена говорећи о њеном дожљивају иконописања. Наша гошћа је у наставку говорила о љубави према уметности лепог писања - краснопису (калиграфији). Уметност лепог писања је изузетан вид уметности који има свој значај и у богослужењу цркве, јер су калиграфска дела присутна у еванђељима и неким богослужбеним књигама, нагласила је Јелена Антић. 

Очи су огледало душе код сваког хришћанина, јер онај који је истински хришћанин чак и својим изгледом сведочи небеску красоту. Уметност је одраз вечног и непролазног Уметника, који сам јесте извор сваке уметности и извор сваке лепоте, речи су игумана Петра који се осврнуо на мудре речи и савете иконописца Јелене Антић. Говорећи о савременим искушењима и савладавању истих, отац Петар нас је поучио следећим речима: Вођени саветом Светог Апостола и јеванђелиста Јована Богословља, љубљеног ученика Христовог, све што чинимо треба да бива у љубави, С тога, сва искушења која нас сналазе можемо да савладамо искреном љубављу према Богу и ближњима. 

На самом крају емисије игуман Петар и Јелена су упутили своје поруке. Нека нам све бива неусиљено, у радости и љубави, јер када тако чинимо у животу засигурно смо на сигурном путу спасења, речи су пастирске поруке оца Петра (Драгојловића). Наша драга гошћа Јелена Антић упутила је кратку, али веома важну поруку коју смо сви понели у својим срцима: За покајање, преображење и нови почетак никад није касно!

Модератор емисије:

катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ново издање емисије "Живе речи" можете погледати уживо у среду 11. новембра 2020. лета Господњег од 20ч. Емисија ће почети акатистом Светом Арсенију Сремцу, другом архиепископу српском. 

Специјални гости овонедељне емисије биће јеромонах Петар (Драгојловић), игуман свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској, док ће наша уметничка гошћа бити Јелена Антић, иконописац и рестауратор. 

Модератор емисије: катихета Бранислав Илић 

На исцјељење душе и тијела

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, казао је у интервјуу Радију Црне Горе да Православна црква у Црној Гори вијековима представља битан фактор окупљања народа и светињу за велики број грађана. То је условило чињеницу да један митрополит, ко год он био, има значајну друштвену улогу, а да су блаженог спомена Митрополит Амфилохије и његово дјело још и значајнији по томе што је он особено представљао један велики ауторитет и једну особу од великог повјерења у цијелом православљу.

Подсјетио је да је Митрополит Амфилохије у току своје тридесетогодишње службе успио да у Црној Гори обнови велики број цркава и манастира, да свештенички кадар увећа за десет пута (од двадесетак свештеника до близу 200 свештеника и јеромонаха),  да обнови рад Цетињске богословије, отвори рад Издавачко-информативне установе “Светигора”, која сада обухвата часопис, портал (сајт) и црквени радио, као и црквену видео продукцију.

У том свом тридесетогодишњем раду успио је Владика Амфилохије да у Црну Гору на свој лични ауторитет, доведе јерусалимског, цариградског и московског патријарха, као и антиохијског и александријског, али и многе друге црквене великодостојнике који су својим доласком, неки по први пут, благословили Црну Гору.

„Није то случајно. Није то питање неког административног пописа кад је ко дошао у Црну Гору. То показује значај блаженогспомена Митрополита јер су сви ти поглавари православља били и његови лични пријатељи. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици једини је храм у свијету, а да кажем и једини храм у дугој историји православља, који су заједнички освештали московски и цариградски патријарх“, нагласио је ректор Цетињске богословије, додавши да би то на политичком нивоу било као да су се у Црној Гори срели предсједник Русије и Америке.

Осврћући се на поједине приче и натписе о избору новог митрополита, отац Гојко је казао да су оне вјештачки предимензиониране и напумпане од поједних медија, које се Црквом баве на неки помало изопачен начин. Даље је појаснио да је Свети синод Српске православне цркве одредио, истог дана кад се Митрополит упокојио, Владику Јоаникија за администратора Митрополије, што је у потпуном сагласју са црквеном традицијом, која налаже да када се упокоји неки владика из најближе епархије буде именован администратор.

“Новог митрополита бира Сабор, црквено тијело које окупља све епископе (четрдесетак владика Сабора Српске православне цркве), који се обично састаје у периоду између Васкрса и Тројичиндана, у мају мјесецу, а да се не би до тада чекало, изабере се одмах администратор и он управља најмање до засједања Сабора“, нагласио је прота Гојко, појашњавајући да је због епидемиолошке ситуације неизвијесно да ли ће редовни Сабор бити одржан на прољеће.

Још једном је истакао да изузев туге што смо остали без Митрополита Амфилохија, који је 30 година предводио Цркву, црквени живот не трпи, јер имамо владику који обавља све владичанске послове. Напоменуо је да прича о избору новог митрополита у овом тренутку и није баш умјесна с обзиром да се 40 дана жали за покојником и не обављају се никакви важнији послови.Такође је истакао да је митрополит црногорско-приморски једна од најугледнијих титула у СПЦ, као и да је Митрополија ових дана под “баражном ватром” јер нема медијске куће која прије него што изјави саучешће, или истовремено са тим, не пита ко ће бити нови митрополит.

„Због елементарног поштовања према покојнику није у реду, нису ти дани да се сад о томе прича “, истакао је о. Гојко.

Говорећи о литијама које су организоване широм Црне Горе послије доношења неуставног Закона о слободи вјероисповијести, прота Перовић је казао да доминантан утисак, не само наш већ и међународних институција, да су оне биле мирне и грађанске:

“И ми свештеници смо се јавно борили да литије не добију никакав други призвук, него да буду црквене. Некада је било и тежих ријечи, али је било пуно порука љубави.”

Појашњавајући поједине чланове спорног закона, подсјетио је у каквом је стању Митрополит Амфилохије затекао храмове почетком 90-тих година, а као примјер навео један сеоски храм у коме и дан данас у олтару стоји мјешалица за бетон, чему се и сам чудио.

“Могу мислити каква би се џева дигла да поп крене да изнесе одатле ту мјешалицу, а њој није мјесто у олтару. Нажалост, наше су цркве од нас самих биле понекад претваране у магацине”, прича отац Гојко и примјећује да то још увијек постоји у поједним црквама на селу, као одраз неког времена, које треба да се поправља и пролази јер црква служи за молитву.

Поручио је да нико неће понијети цркве из Црне Горе те да су оне заједничке, отворене за све грађане без обзира на националну припадност и да нико никога не пита ни које је нације, ни којим језиком збори, а још мање за кога гласа.

“Црква није мјесто гдје ће се те разлике потенцирати, него мјесто гдје ће се те разлике ублажавати. Црква свака у Црној Гори припада, прије свега, вјернику православном без обзира које је нације, а самим тим, ако све функционише како треба, и сваком црногорском грађанину“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Уз подсјећање да су у готово свакој парохији свештеници аутентични Црногоци, нагласио је да је доминатна структура Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке грађани Црне Горе. Подсјетио је на Митрополитове бесједе у којима је изражена љубав и благодат према Црногорцима, као и на његов допринос обнови црногорских светиња, са нагласком на манастир Стањевићи. Говорио је о Митрополитовом односу и љубави и према припадницима других вјера.

“Како год се Црква звала, њен основни задатак је да људе продухови, упути Јеванђељу и да људима скрене пажњу да има још један живот мимо овога. Нашта ће личити наш одлазак на она свијет ако се овдје будемо отровали подјелама ко је Србин, ко Црногорац. Апостол Павле каже у Царству небекосме нема ни Грка ни Јеврејина, нема ни мушкога ни женскога, ни роба ни слободњака. Хоће да каже да те наше подјеле, разлике, не смију да нас одређују кад је у питању молитва Богу и духовни живот.”

Говорећи о напретку и духовном животу православних вјерника у Црној Гори, протојереј-ставрофор Гојко Перовић је казао да је оптимиста и поручио да треба да се вратимо Цркви, светињи, Јеванђељу.

Коментаришући догађаје из Брчела, казао је да та као и било која друга радња која би нарушила споменички изглед некога храма је надлежност комуналне инспекције и људи који се баве заштитом споменика и ту би требало ставити тачку.

“Нека свако ради свој посао. Свештеници су урадили пуно добрих ствари, пуно цркава обновили, али све са једном намјером да се светиње по Црној Гори обнове”, свједочи о. Гојко, истичући да прихвата и критике. Указује на проблем када критике долазе са мјеста оних људи чији се политички идеолози до 90-их нису окретали на то како изгледају црногорске цркве, него су чак неке биле претваране и у штале.

“У том великом замаху који је трајао 30 година, 650 храмова је изграђено и обновљено и сигурно је била и нека грешка. Ни један наредни корак кад је у питању реконструкција и обнова споменичког наслеђа, које је истовремено и црквено наслеђе у Црној Гори, то је рекао јуче и владика Методије, у наредном периоду не би смио да се ради на своју руку. Да Завод нешо обнавља, а да Црква не зна, или да попови нешто раде, а да Завод не зна”, казао је и подсјетио на лијепо искуство једне сарадње везано за обнову иконостоса у Цетињском манстиру, који је засијао у свој љепоти послије три године.

Посебно је истакао да пред нама стоји вријеме када би требало ускладити црквене активности и активности државних институција за заштиту споменика те да ту постоји простор за сарадњу, а “кад држава и Црква сарађују онда све бива како треба”.

Ректор Цетињске богословије о. Гојко, од недавно и члан Матице српске, сматра да у Црној Гори морамо да помиримо нашу традицију са нашом садашњошћу:

“Имам част да ме Матица српска из Новог Сада, као једна од најстаријих институција те врсте на Балкану, учланила у њено редовно чланство, а чиј је један од првих чланова био Петар Други Петровић Његош”, казао је о. Перовић. Подсјетио је да ни Његош, ни књаз Данило, ни књаз Никола, нијесу оснивали Матицу црногорску у Црној Гори и да је прије 1918. године једина дејствујућа Матица, као једна културно просвјетна институција, и за Црногорце и за грађане Србије била Матица српска у Новом Саду, која је тада била у Аустроугарској.

“Немам ништа против Матице црногорске, али морамо да развијамо наш однос према традицији, нашој прошлости те да све држимо као своје, а не ако негдје видимо с од српскога, или тробојку, у чијим бојама је и црногорска роба, кажемо да нам то неко убацује из Србије”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у интервјуу Радију Црне Горе.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао - нико. Знате ли када - никада, истакла је Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "У име Оца и Сина". Благодарећи порталу Ин4с наведени текст доносимо у целости. 

Данас прослављамо светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, наследника светог Саве, чије се мошти од 1920. чувају у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Занимљива је чињеница да по њему и Арсеније Пламенац носи име, једини митрополит црногорски који је прекинуо низ у династији Петровић. Његови земни остаци су у манастиру Горњи Брчели под „заштитом“ Министарства културе, без обиљежља, и како се испоставило, толико су добро чували да се ни не налазе тамо гдје тврде да јесу.

Сада се поставља питање колико још културних споменика и оставштине лежи тако „заштићено“, без научне обраде, о којима знамо само оно што нам се пласира, без икакве могућности преиспитивања тих тврдњи, јер свако преиспитивање се сматра „девастацијом културног добра“. Изгледа да је „девастација“ једина ријеч која постоји у Министарству културе, док су „археологија, наука, методика, истраживање“ под строгом забраном и сматрају се „прекопавањем гробова“.

То је реторика на којој почива читав систем културе и образовања у овој земљи. Можете да се приклоните томе, а свако приклањање тој реторици носи агресивни и фашистички приступ у одбрани исте, јер агресија се рађа из незнања. А можете се и не приклонити, па бити разапети на стуб срама.

Сада, сви вјероватно знате, пошто је то било испраћено у медијима једнако као и овај „варварски“ чин мога оца, да је отац Јован пронашао мошти светог Јована Владимира, за које се до тада мислило да почивају на потпуно другом мјесту. Уствари, кад размислим није уопште било испраћено у медијима.

Култ светог Јована Владимира је јако битан за Црну Гору, али да ли мислите да је из Министарства културе неко икада њега контактирао? Није. Али јесу направили бројне монографије и приче које не знам тачно на ком се извору заснивају. Исто тако сви знате, јер је и то било испраћено у медијима, да отац Јован служи на остацима ранохришћанске цркве, и да су то најстарији остаци цркве из тога периода на нашим просторима. О томе колико је то, тако битно археолошко наслеђе за Црну Гору, било запуштено и шта је све тамо нађено, може да вам исприча археолог Младен Загарчанин. Мислите ли да су медији се потрудили икада да пишу о томе као нечем битном – нису. Питате ли се зашто? Ја се нисам питала до прекјуче.

Сад већ почињем да сумњам да је ово врло намјерно и врло злонамјерно дигнута хајка. Зашто? То би вјероватно требао неки државни орган да испита. Ако су већ државни органи толико корумпирани да се тиме не баве, онда је то дужност медија. А не, чекајте, медији се залажу само за једнака права грађана, али не и Срба. Али не и православних.

Трећа ствар, отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао – нико. Знате ли када – никада. Толико о томе и о посвећености за заштиту културног добра и оставштине. Поставља се питање како то ви штитите нешто о чему баш ништа не знате?

Штитите лаж и нас тјерате да вјерујемо у њу. Тјерате нас да се закрвимо због ваше немарности и аљкавом односу према прецима. Тај однос можете имати према својима, али ја према мојима не могу. Јер знате, мој предак је био Митрополит црногорски и заслужује барем да се зна ђе му је гроб, да тај гроб, ако ништа друго, барем крстом буде означен, јер он је био Митрополит црногорски, наследник светог Арсенија Сремца, наследника светога Саве, наследника Кирила и Методија, наследника светих Апостола којима је рече Христос „идите и учите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа“.

Ина Пламенац 

Извор: Ин4с

Мт 8, 23 – 27

И кад уђе у лађу, за њим уђоше ученици његови.

И гле, бура велика настаде на мору, тако да се лађа покри валовима; а он спаваше.

И пришавши ученици његови, пробудише га говорећи: Господе, спаси нас, изгибосмо!

И рече им: Зашто сте страшљиви, маловјерни? Тада уставши запријети вјетровима и мору, и настаде тишина велика.

Исусово стишавање буре на Генисаретском мору код синоптика се готово синхроно интерпретира у контексту богатог низа Христових дела и логијâ. Код Марка ова прича смештена је након парабола о сејачу и семену, сетви и зрну горушичином. Код Матеја се налази после исцељења губавога и Петрове таште; док Лука и садржински прати Марка смештајући је након говора о сејачу и семену, настављајући затим слично Матеју низом исцељења. Матеј користи термин σεισμός (потрес, земљотрес) за овај део поглавља, између осталог и због тога што тај термин припада кушањима последњих времена кроз која заједница у којој живи пролази[1]; Марко употребљава термин λαῖλαψ (олуја).

Термини σεισμός и κύματα (таласи) немају додатно објашњење у самом тексту. На њих надаље Матеј одговора и тумачи речима чуђења у последњем стиху: „Ко је овај да га слушају и вјетрови и море?“ Ове речи изговарају „људи“. Једино код Матеја имамо тај додатак άνθρωποι, који каже да су поред апостола на броду „били присутни“ и неки људи који су задивљени Исусовим чудом. Тиме Матеј подстиче реципијенте на овај догађај, да су они директни учесници у стишавању потреса и запрећивању. Њихове бриге и буре саставни су део догађаја. Извештај о чуду код Матеја се догађа овде и сада, у ретроспективи доживљаја Цркве; у конкретном егзистенцијалном кључу, са истим Господом који је чудо извео.[2]     

У библистици око ове перикопе постављало се питање њене историчности. Да ли је прича о стишавању буре киригматска или историјска; како гледамо на њену кохерентност? Горње паралеле које Матеј користи су релевантне и неспорне. Уколико пажљиво проучимо текст видећемо директан вапај ученика, у реалној животној ситуацији: „Господе, спаси нас, изгибосмо!“ (Мт 8, 25).

Јероним слично говори о предзнаку ових речи у Јониној антитези (Јон 1, 5). Док су други били у погибељи, вели он, Јона се осећао сигурним и спавао је.[3] Хоће да каже да Христова сигурност, која произилази из поистовећења Његовог Ја са Очевим, постаје месијанско испуњење Јонине аналогије – али и парадигма утврђења учеништва код апостола и надаље сукцесивно.  

Референце попут оних из Боркамовог чланка[4] из 1948. године биле су дуго у библистици општеприхваћене. Владало је мишљење да Матејево смештање тога догађаја (након 8, 19 – 20), заједно са неким појединостима у изборима израза, показује да је то за њега била „киригматска парадигма опасности и славе учеништва“.[5] Алегоријско поимање догађаја и есхатолошки моменат који се препознаје, код Матеја није реткост. Реткост је његов дупли говор који овде срећемо, а то је средишњи о Исусу и други о ученицима. Излагање верзије о учеништву (8, 19 – 22) код њега прелази у дупли дијалог који преузима из Q извора.[6] Међутим, многи догађаји имају поред алегоријског и историјско упориште. Један од овом сличних догађаја је онај из 14, 22 – 33, где се такође говори о бури и Господњем јављању апостолима и Кифи на мору. Код Луке такав пример је чудесни улова рибе (5, 1 – 11).

Мк 4, 35 – 41

И рече им у онај дан увече: Пређимо на ону страну.

И они, оставивши народ, узеше га као што бјеше у лађи; а и друге лађе бијаху с њим.

И настаде велика бура од вјетра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне.

А он бијаше на крми спавајући на узглављу; и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо?

И уставши запријети вјетру, и рече мору: Ћути, престани! И утоли вјетар, и постаде тишина велика.

И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вјере?

И страхом се великим испунише, и говораху један другоме: Ама ко је овај да га и вјетар и море слушају?

Марково сведочанство приближније открива да је реч о историјском догађају који се интерпретира двојако. Тематика стишавања буре смештена је у контекст после говора о Христовим делима код мора, где се претходно по Марку сабрао многи народ из разних крајева коме је он помагао и проповедао о Царству. Даљим током догађаја видимо постепено удаљавање од народа, одлазак са ученицима и дешавања на лађи. Сам редослед догађаја, који видимо није усамљен случај код синоптика, у контексту проповеди и месијанске делатности иде у прилог историчности.  

Харингтон у опису буре (σεισμος) види већи есхатолошки значај ове теме (попут Мт 27: 51 – 53).[7] Ипак, важно историјско сведочење говори о Исусовој изванредној моћи над сваком природом и описаној ученичкој маловерности. О томе јасно говори Дejвид Турнер, да се перикопа мора разумевати као интерпретација историјског догађаја; у том смислу што се не односи само на чудо које се реално догодило, већ да то чудо учи теолошкој истини, коју Матеј жели да његови читаоци разумеју.[8] Порука наравно да садржи карактер алегорије, у којој се приказ буре тумачи и есхатолошки. Међутим, егзистенцијални (историјски) смисао парадоксално је истовремено и алегоријски.

Тематика овог чуда надилази историју и алегорију као такву, бивајући аутентично метаисторична за све хришћане свих епоха од апостола до данас.

Матеј скраћује Марков наратив, а од значајнијих разлика јесу следеће: Док код Марка ученици заједно са Исусом улазе у чамац, Матеј у складу са темом о учеништву[9] описује улазак у чамац првобитно Исуса, коме су се потом придружили ученици који су га пратили.[10] Христос у целој четвртој глави код Марка говори из лађе, све док није позвао и апостоле речима: „И рече им у онај дан увече: Пређимо на ону страну“ (35). Марко помиње да „и друге лађе бијаху с њим“  (36).  Матеј 8, 19 – 22 говори нам о ученицима и призвању учеништву, због чега се продужава са честим и омиљеним изразима код Матеја: οι μαθηταί αυτού;  ηκολουθησαν αυτω.[11] Такође значајна „поштапалица“ коју користи за наглашавање важнијих делова јесте глагол ιδού као што је у 24. стиху. Након овог додатка Матеј прави измену: „σεισμοσ... εν τη θαλασση“, (потрес у мору), који је код Марка и Луке „λαιλαψ ανεμου“ (бура, олуја, налет ветра)[12].

„Запрећивање“ или наредба мору да заћути, потпомаже месијанску перцепцију Христа, у сва три сведочанства. Најдиректније Христово обраћање мору (које персонификује целу твар, у ширем смислу) описује апостол Марко речима: „Ћути, престани!“ (39). Старозаветни концепт „Бога и од мора“ се испунио у овом, по много чему, значајном тексту. Бројна су упоредна места: „Запрети Црвеном мору и пресахну“ (Пс 106, 9); „Он обраћа ветар у тишину и вали њихови умукну. Веселе се кад се стишају и води их у пристаниште које желе“ (Пс 107, 29 – 30); „Силом је својом поцепао море...“ (Јов 26, 12).

    Оно што нам перикопа о стишавању буре предаје јесте јак антрополошки карактер текста. Поглавља која сведоче о овом догађају говоре нам о Господњој поистовећености – Сина Човечијег са својом творевином (односно власности над њеном негацијом; као што циклони, буре и трусови у цивилизацијама кроз историју бивају схваћени) и са круном – човеком. Матеј, као што смо видели, цео миље осме главе форматира рефлексијом Христа који је Чудотворац и Исцелитељ: „Он немоћи наше узе и болести понесе.“ (Мт 8, 17).

Лк 8, 22 – 25

И догоди се једнога дана и уђе он и ученици његови у лађу, и рече им: Пређимо на ону страну језера. И пођоше.

И док пловљаху, он заспа. И подиже се олуја на језеру, и вода надираше, и бијаху у опасности.

И приступивши пробудише га говорећи: Учитељу, учитељу, изгибосмо! А он устаде, и запријети вјетру и валовима воденим, и престадоше и наста тишина.

А њима рече: Гдје је вјера ваша? А они се уплашише, и чуђаху се говорећи један другоме: Ко је овај да и вјетровима и води заповиједа, и слушају га?

 Лука у својој осмој глави наставља као Матеј после извештаја о бури. Исцељења и непрекидна релационост односа сведочи о антрополошком карактеру текста. Тиме се τρόπος  христолошке поистовећености са светом, уско повезује са „свиме што дише“ (Пс 150, 6).

Савремена призма рецепције главне фабуле у перикопи о бури и данас је важна и актуелна. Христос се осим народа на обали Галилејског мора и апостолâ на мору у бури, обраћа и нама данашњим хришћанима. Божије двомиленијумско „ћутање“ подсећа на Спаситеља у сну на лађи. Буре се свакодневно догађају, а ипак стишава их. Активност божанског ероса и благовремена пасивност на маловерје, учвршћује ноге људи ковитланих таласима и буром.  

Ђакон Мр Божидар Васиљевић

Са званичне интернет странице Инфо-службе Епархије бачке доносимо звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра чудотворца Цетињског. Прота Гојко је ову надахнуту омилију изговорио на Крстовдан 2020. лета Господњег на евхаристијском сабрању у Светониколајевском храму у Новом Саду. Христово распеће је уписано у сваком могућем догађају, зато је васколика историја наша саткана од реалности Крста и Васкрсења, зато смо увек добри и благословени када смо са Богом и живимо по Његовим заповестима, истакао је прота Гојко. 

 "Тврда Божја вера је покретач свега доброг и благословеног у нашем животу, зато хришћани живе и делају по вери која је више део људских емоција него разума", истакао је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, гостујући у емисији "Начисто" на "ТВ Вијести".  

Извор: ТВ Вијести

Уводна реч Високопреподобног архимандрита Методија игумана Свете царске српске лавре Хиландара на Међународном монашком симпосиону у Манастиру Преподобног Прохора Пчињског, одржаног 30. и 31.10.2020.

Када су престали прогони у Цркви Христовој појавио се један нови облик мучеништва, бескрвног – “мучеништва савести” – а то је монаштво. Многи синови и кћери сада слободне Цркве, нису били задовољни служењу Богу у свету и пожелели су да у свом животу остваре оне апостолске речи: покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 5) – ради тога монаштво и јесте “мучеништво савести” – то јест да достигну савршенство. То савршенство хришћанског живота се састоји у чистоти срца у које се усељује Дух Свети, а они који су то постигли, нису преузели тај подвиг из себичних разлога, већ поставши на овај начин изабрани сасуди Божији, они испуњавају две највеће заповести Христове: љубав према Господу и љубав према ближњима (Мк. 12, 30-31; Мт. 22, 40), којима због савршене љубави према њима, више не служе телесно, већ Духом. Али, треба још нагласити: ова служба, оних који су кроз монаштво достигли највиши степен духовног узраста,  била је нешто без чега Црква у свету не би ни могла да одоли у борби са свим изазовима са којима се суочила кроз векове, јер су они били светиљка тела Цркве и њено здраво око (Лк. 11, 34) које је увек било способно да сагледа ствари на исправан начин и као светилници расуђивања давали су одговоре на најтежа питања, како се не би скренуло са спасоносног јеванђелског пута.

Ради тога,  веома је важно да Православна Црква, имајући увек на уму Спаситељеве речи: Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? (Мт 5, 13), чува и негује монаштво и да му помаже у напредовању,  како би оно својим најбољим плодовима, као уздарјем узвраћало за ову бригу. Због тога су овакви монашки скупови велики благослов за монаштво, а самим тим и за Цркву Христову уопште, па бих стога у име свих нас, који на било који начин учествујемо на овом сабрању, узнео благодарност Тројичном Богу, дивном у Преподобним Својим, који нас је њиховим молитвама, а посебно молитвама Преподобног Прохора Пчињског, сабрао данас у овој древној светињи, да и ми – који чинимо монаштво претпоследњих или можда последњих времена – укрепимо једни друге, размењујући духовна искуства која смо стекли носећи анђелски образ. Такође, велику благодарност сви овде сабрани, дугујемо и нашем драгом домаћину, Његовом Преосвештенству Епископу врањском г. Пахомију, који је – будући да носи име Преподобног Пахомија, великог учитеља монаштва, оца отаца – увек показивао духовну осетљивост за потребе монашке заједнице.

Сваки хришћанин је призван да буде подвижник. У првим вековима хришћанства, када је свест о неопходности подвига била присутна код свих чланова Цркве, за монаштво је од његовог почетка, било много више разумевања и они, који су у та времена узимали на себе бреме монашког служења, нису у суштини много мењали свој начин живота. Како је овај дух  подвижништва међу хришћанима слабио, тако је и монаштво теже достизало до својих идеала. И сада, када је дух “потрошачког друштва” учинио да цело човечанство, па и ми Православни хришћани, највећу бригу посвећује угађању себи и својим страстима, све је мање оних који могу да разумеју или макар наслуте суштину монаштва, тако да је и свест о његовој неопходности веома мала. Са друге стране, Црква Христова, али и цела Васељена у ова времена, лишени примера делатног духовног подвига испуњавања јеванђелских заповести, а на путу ка спасењу и сједињењу са Богом, као никада раније имају потребу за монаштвом, као животом чији је идеал осликан стихом пасхалне песме: Јуче ти се спогребох Христе, данас заједно с Тобом васкрслим устајем.[1]

Такође, важно је овде напоменути да је због свега наведеног, данашње монаштво изложено и једној опасности на коју бисмо указали. Наиме, баш из разлога што је, у поређењу са “благочестивим временима” живота Цркве, посвећивање Богу у монашком чину постала реткост, ми садашњи монаси и монахиње превише смо обасути похвалама од стране осталих верника, па и поред чињенице да “немамо никаква монашка дела и да се од мирјана разликујемо само по оделу” – како је савремено монаштво на смирен, али и поштен начин, описивао блаженопочивши старац Тадеј Витовнички – стичемо лажан осећај наше веће вредности пред Богом и изабраности у односу на друге чланове црквене заједнице. То се дешава јер свој живот и подвиг, ако га уопште има, не упоређујемо са животом и монашким правилима светих мужева и жена, већ са духом овог времена, који је учинио да и многи Хришћани свој живот управљају  правилима палог света. Због тога многи од нас сматрају да је довољно примити монашки постриг и спасење је већ сигурно. Можда то нећемо никада изрећи другима, па ни себи самима признати да тако мислимо, али то не значи да тај дух није у нама и да смо због тога у опасности да се на крају изненадимо када чујемо о себи овакав суд: Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15-16). Имајући ово у виду, сматрамо да су оваква монашка сабрања неопходна, да би од отаца и матера, који имају веће духовно искуство и знање о монашкој борби, ми остали – како даље у Откровењу стоји – добили масти да помажемо очи своје, да видимо (ср. Откр. 3, 18), тј. да бисмо се од њих научили узвишеној небеској премудрости која даје духовно сагледавање.[2]

Српска православна црква, имајући Светитеља Саву као свој најсветији изданак, а који је и постао тако велики пред Богом започињући своје служење Њему кроз монашке подвиге, увек је имала свест о важности монаштва. Са друге стране, монаси и монахиње из српског рода као и сви они који су се у монашком чину подвизавали на просторима српских земаља, својим богопосвећеним животима, кроз векове су привлачили божанску благодат на многострадалну Српску цркву. Зато се међу вернима поштује њихов спомен без обзира колико векова од њиховог блаженог уснућа је прошло. Један од најбољих примера за то је и од нас – данас  сабраних у његовој светињи – слављени Преподобни Прохор Пчињски. Ради тога и ми, монаси манастира Хиландара, који смо имали прилике да својим учешћем допринесемо монашким сабрањима других помесних цркава, осећамо највећу духовну радост када смо позвани да на било који начин помогнемо монашке скупове СПЦ, а истовремено такво дело видимо и као своју превасходну дужност.

Предлажући програм рада овог скупа, имали смо намеру да кроз прва три заседања, од којих би свако имало своју посебну тему, прикажемо пут монашког живота. Предавачи ће својим радовима, а свако из свог угла, обрадити  тему заседања у којем учествују.

Да би се, онима који желе да на себе узму благи јарам монашког подвига,  омогућили најбољи услови за исправан почетак на путу који су изабрали, потребно је да епархије помесних православних цркава имају у својим областима макар по једну, по правилима општежитељног живота, добро уређену мушку и женску монашку заједницу. Тако је општежиће главна тема првог заседања, а сам наслов теме: Општежиће – откровење славе долазећег Царства Божијег, настао је на основу поука Св. Василија Великог који је тврдио да монаси у општежићу унапред стичу добра обећаног Царства, а да својим врлинским животом и општењем јасно изображавају живот и стање у овом Царству.[3] Дакле, према његовом учењу, општежиће је место на коме се, кроз јеванђелски живот монаха, открива слава долазећег Царства Божијег.

Али само место не спасава, зато – ма колико добар био манастир и имао искусне духовнике  – ако се они који дођу да монахују у њему и сами озбиљно не потруде на свом спасењу, неће имати никаквог духовног напретка. Због тога је као основна тема другог заседања истакнут сам монашки подвиг као делатно испуњење апостолских речи: „Мени се разапе свет и ја свету (Гал 6, 14)”. Овај наслов је настао из Поука аве Доротеја где Преподобни, у првој поуци, сав монашки подвиг објашњава помоћу ових речи Светог апостола Павла, откривајући нам да се “свет разапиње човеку када се човек одриче од света, уколико  монахује, оставља родитеље, новац, имање, занимање, трговину”, а даље – као што сви знамо – објашњава да се човек разапиње свету “када се, одрекавши се од спољашњих ствари, подвизава и против самих наслада, или против саме похоте за стварима, и својих прохтева, и када умртви своје страсти”.[4]

После постављања доброг почетка у здравој монашкој заједници и прешавши пут доброг монашког подвига, моћи ћемо тада са Апостолом да узвикнемо: Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отацм илосрђа и Бог сваке утјехе. Који нас тјеши у свакој невољи нашој да би смо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог (2. Кор 1, 3-4). На овом месту је прикладно да се подсетимо да је монашки живот – живот апостолски. Јер, они који су кроз монаштво испунили јеванђелске заповести и стекли јеванђелске врлине и којима Бога сваке утјехе шаље помоћ у свакој невољи њиховој, заиста су се удостојили апостолске благодати и сада могу тјешити оне који су у свакој невољи. Па, као што се кроз монаштво до данас у Цркви наставља апостолско служење, тако се и речи које је Господ упућивао њима – Својим ученицима, могу применити и на нас, који Му служимо у монашком чину. Ви сте светлост свету (Мт 5, 14) – тако  је Господ говорио апостолима шаљући их на проповед и још је додао: Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак те свијетли свима који су у кући (Мт 5, 15). Тумачећи ове речи из Матејевог Јеванђеља, Блажени Теофилакт сматра да је Спаситељ на овај начин хтео да каже својим ученицима: да као што је Он, Христос, у њима запалио неугасиву светлост благодати, тако је на њима да се ревносно потруде да и другима засијају светлошћу свога живота.[5] Тако смо дошли до наслова теме трећег заседања: Одговор данашњег монаштва на Господње речи: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Овде је добро напоменути и то да је отац Георгије Флоровски, у свом делу Источни оци IV века, изнео претпоставку да је Св. Василије Велики имао жељу да монашки живот истакне као “друштвени идеал” који би био супротност раздорима и распадима које је гледао унаоколо, па и у хришћанској средини и да преко тог идеала “васпостави једнодушност” и “споне света”, па макар и изабране мањине.[6] 

Тако смо кроз ова три заседања покушали да прикажемо пут монашког живота, али – како ово наше сабрање за повод има два велика јубилеја манастира Преподобног Прохора – неопходно је да се данас говори и о искуствима обнова православних манастира, као и монашких заједница у њима и о повезаности напретка монаштва у једном народу са духовним стањем тог народа и његове црквене заједнице. Тако смо дошли до теме четвртог заседања, која гласи: Монаштво као мерило духовне зрелости једног народа.

На крају, још једном се захваљујем нашим добрим домаћинима, Преосвећеном Епископу Пахомију, на његовом благослову за наше данашње сабрање и Високопреподобном архимандриту Методију, игуману ове свете обитељи.  На овом месту, сетимо се и житија владикиног небеског заштитника, Преподобног Пахомија Великог. Наиме, оног места у житију где се говори о томе како је  преподобни имао виђење које му је открило да ће братија, после његове кончине, упасти у велике духовне замке, јер је видео дубоку и мрачну провалију и у њој велико мноштво монаха, који су се мучили покушавајући да из ње изађу. Разумевши из овог да ће у последња времена монаси бити немарни, лењи, помрачени, падљиви и да ће имати само обличје монашко, преподобни много плакаше због тога и говораше Богу: Господе Сведржитељу, када ће тако бити, зашто си онда допустио да постоје општежића и манастири? Опомени се завета Твог, којим си обећао да ћеш чувати до свршетка века оне који Теби служе. А Господ, који се тада као младић са трновим венцем на глави, појавио пред преподобним, овако му је одговорио: Не бој се, Пахомије и буди храбар, јер твоје духовно потомство неће престати до свршетка века. А многи од оних монаха који ће после тебе бити, спасивши се мојом помоћу из оне дубоке мрачне провалије, показаће се већи од садашњих врлинских монаха. Други пак, спашће се мукама и бедама и сравниће се са великим светитељима. Заиста ти кажем: они ће добити исто спасење као и садашњи монаси, који живе савршено и беспрекорно. Рекавши то, Господ у великој слави узиђе на небо, а Свети Пахомије, павши на земљу, поклони се Господу и слављаше Га устима и срцем због преславног виђења тог.[7]

Њега, са Оцем и Духом Светим, и ми да прославимо и устима и срцем, заједно са преподобним оцима Пахомијем Великим и Прохором Пчињским – који нас је све сабрао данас у овој древној светињи – и са свим преподобним оцима и мајкама који Му у монашком чину угодише!

У Хиландару, октобар 2020. л. Г.

Архимандрит Методије

-----------------------------------------------------

[1] Преп. Јован Дамаскин, Канон Свете и Велике Недеље Пасхе, трећа песма.

[2] Архиеп. Аверкије, Приручник за изучавање Светог Писма НЗ.

[3] Св. Василије Велики, Подвижнички устави 18.

[4] Поуке аве Доротеја, О одрицању (од света).

[5] Блажени Теофилакт Охридски, Тумачење Светог Еванђеља од Матеја, стр. 62. Манастир Високи Дечани, 1996.

[6] Протојереј Георгије Флоровски, Источни оци IV века, стр. 67. Манастир Хиландар, 1997.

[7] Архим. Др Јустин Поповић, Житија светих за месец мај, стр. 405., 406. Манастир Св. Ћелије код Ваљева 1996.

Извор: Манастир Хиландар