Нема човека да живи, а да не греши, каже се у једној црквеној молитви. То, међутим, морамо схватити на прави начин: као потребу да се од греха што темељније чистимо, да грех убудуће што ређе понављамо, а да тешке грехе не понављамо уопште пошто их исповедимо. Када овакву свест о потреби очишћења задобијемо, а потом принесемо делатно покајање, време је и да се припремимо за исповест и да потражимо искусног свештеника. Да кренемо, стога, од припреме за исповест.

За исповест је увек потребна припрема, будући да је исповест терапеутски поступак који треба да чисти и лечи ране наше душе, да се не би загнојиле, усмрделе и, не дај Боже, као такве биле пренете у вечност, када више неће моћи да се залече. У том смислу, припремајући се за исповест, треба да имамо у виду да свештеник није полицијски службеник који ће нас испитивати ради доказивања некакве кривице, нити судија који изриче казну за утврђени преступ, већ лекар који пажљиво слуша каква је греховна рана на души, да би, у складу са тим, рану очистио, ставио мелем и привио јој завој, а потом пружио конкретну духовну терапију да ту рану даље сами третирамо. Овде је аналогија са медицином готово потпуна, при чему је свештеник само слуга Истинског Лекара душе и тела – Господа Исуса Христа. Стога је јако важно пронаћи свештеника који је духовно опитан, да би ране наше душе могао адекватно лечити. 

Сваком свештенику треба указати дужно поштовање јер сваки (уколико је канонски и држи се праве вере) има благодат да врши свештенодејства. Ипак, није сваки свештеник и духовник, што је посебан дар, а делом захтева и искуство, те је препоручљиво пажљиво одабрати свештеника за исповест. То не значи, са друге стране, да треба бити претерано пробирљив у погледу тога где ћемо се исповедати јер на крају лако можемо остати неисповеђени. Наиме, често ће бити довољно да се обратимо нашем парохијском свештенику, коме је Црква поверила старање над одређеном парохијом. У случају да је он само „лекар опште праксе“, биће и то довољно да залечи већину рана наше душе, а за оне које су тешке и компликоване, даће нам „упут“ за даље односно послати код „лекара специјалисте“ који је духовно искуснији. 

Сви смо у животу имали потребу да макар једанпут одемо на класичан лекарски преглед и знамо да је некада пожељно, а некада неопходно имати припрему у виду лабораторијских анализа и свега што би помогло да се што прецизније одреди дијагноза и препише права терапија. Притом, подразумева се да смо на прегледу сами описивали наше здравствено стање, симптоме и све оно што смо сматрали да лекар треба да зна и што му олакшава посао и омогућава да одреди што бољу дијагнозу. Ако лекар има нешто додатно да пита, он ће питање и поставити, а ми ћемо искрено одговорити – на нашу сопствену корист.

Замислимо сада једну сасвим другачију сцену: да пацијент дође потпуно неприпремљен код лекара, да не донесе потребну документацију, а да на питање лекара о његовом здравственом стању, говори уопштено: да га можда нешто боли, да ни он сам није сигуран да ли га боли и где га боли и да, са друге стране, зна прецизно ко има коју бољку у породици, родбини, комшилику, те да је он (за разлику од њих) у принципу здрав и да има само свакодневне бољке. На питање зашто је дошао на преглед и узео термин који други чекају, пацијент одговара да је дошао да би испунио одређену форму годишњег доласка у ординацију. Коликог год бизарно изгледала та ситуација, управо се нешто слично свакодневно дешава у црквеном животу када је реч о исповести код многих. 

Уколико бисмо направили анкету међу свештеницима и упитали их шта је најтеже у њиховом позиву, сасвим сигурно бисмо у већини случајева добили одговор да је најтежи део исповест. Али не због грешникâ-покајникâ односно оних који су спремни дошли на исповест и траже лека за своју душу, већ због (умишљених) „праведника“, који на исповест долазе или неспремни или да би се хвалили својим тобожњим духовним здрављем или да би причали о духовним болестима својих ближњих (или све заједно). А у случају када човек дође припремљен да се искрено исповеди, свештеник је потпуно растерећен и преостаје му само да пажљиво, уз умну молитву, саслуша оног ко је пред њим, пружи конкретан духовни савет и очита разрешну молитву за конкретне грехе који су исповеђени. 

Најтежа ситуација за свештеника јесте када највећи део своје енергије треба да унесе у убеђивање верника да треба нешто конкретно и да се исповеди када је већ дошао на исповест, а да се притом не говори о гресима других. После само једног „истјазавања“ од неког умишљеног „праведника“ који нема потребе за покајањем, али је ипак дошао на исповест, свештеник обично потроши снагу у мери која му је потребна да би исповедио десет искрених покајника, а неретко има и потребу да промени кошуљу коју носи испод мантије јер је обично натопљена знојем од „рвања“ са гордим праведником (због чега му у тим ситуацијама треба и чаша воде да би се мало окрепио). Стога, уколико се на исповест долази, не треба себи дозволити луксуз да свештеник мора да нас убеђује да се исповедимо – таква ситуација је сама по себи бизарна.

Уколико заиста не знамо шта бисмо исповедили, али имамо потребу да одемо на исповест, за почетак треба себи да поставимо питање ко су људи који нас најбоље познају и шта они сматрају да би требало поправити код нас. Посебно је породично окружење добро као почетна тачка за самокритику, те стога и сами себи, за почетак, можемо поставити почетно питање приликом припреме за исповест: да ли поштујем своје родитеље, да ли дајем добар пример својој деци, да ли извршавам своје брачне дужности савесно, да ли држим верност према брачном другу… Те ствари готово сви добро схватају и сами уочавају. 

Постоји још један једноставан параметар који нам на самом почетку може помоћи да се припремимо, пре него што уђемо у дубља питања исповести, а тиче се тога да ли смо милосрдни или нама владају тврдичлук, презир сиромаха, неосетљивост, тврдоћа срца и равнодушност према туђој патњи. Хришћанин је човек, који поред исповедања своје вере, себе проверава на делу милосрђа. Притом, Господ Исус Христос нас сасвим јасно упозорава да ће милосрђе бити основни критерујум када нам се буде судило на Страшном суду и буде испитивало да ли смо гладног нахранили, жедног напојили, болесног и затвореног обишли (ср. Мт. 25, 31-46). То су само нека од питања која себи можемо поставити за сами почетак, уколико заиста не знамо одакле бисмо кренули. 

Увек је препоручљиво пре исповести консултовати и неки приручник за исповест, после чега ће човеку бити доста јасније шта све треба, а шта не треба исповедити, па нека промисли. А када је човек свестан шта је потребно да исповеди, онда треба и да буде практичан, па да се договори са својим парохијским свештеником односно духовником за термин када би на исповест могао доћи. Ово стога што је за темељну исповест потребно солидно време и она не може бити обављена тако што се подразумева да је свештеник доступан „на дугме“. Свештенику треба дати довољно времена да се организује како треба, управо као са изабраним лекаром, ако ћемо већ да користимо једноставне и разумљиве аналогије из свакодневног живота. Притом, добијено време за исповест треба искористити на најбољи начин. Стога, када идемо на исповест, чинимо то само због исповести и ни због чега другог. Уколико имамо потребу да се са свештеником видимо и поразговарамо на разне теме, укључујући и духовни разговор, за то ћемо одвојити посебан дан и други контекст од исповести. Ово је већ тренутак када треба нешто рећи о правилној и неправилној исповести када је реч о исповедању конкретних грехова.

Правилна и неправилна исповест

На почетку разматрања правилне и неправилне исповести осврнимо се на прилично устаљену праксу исповедања током Литургије, која је у нашим храмовима особито приметна током постова, када долазе многи људи којих није било током године на служби. Та појава је крајње снисхођење и суштински гледано је неправилност, па и супротност са оним што је светотајински поредак Цркве. Ту врсту исповести треба избегавати по сваку цену и њој прибећи само у случају крајње нужде, знајући да је у питању велико снисхођење Цркве оним људима који нису довољно упућени у значење и сам процес исповести, и који можда први пут долазе на њу. Овде је посебно забрињавајућ феномен хришћана који годинама редовно долазе на Свету Литургију и исповедају се повремено током службе (што ће рећи, у редовним условима користе приступ ванредног стања), што представља и грешку и грех, и наноси огромну штету црквеном животу. Овде ствари треба рећи сасвим отворено: уколико литургијски хришћанин истрајава на пракси исповести током Свете Литургије, онда је то не само духовна схизофренија, већ и грех непоштовања према светињи и свесно ремећење најсветије службе на свету. Додатно, у то схизофрено стање се увлачи и свештеник који исповеда током службе јер би он, по природи ствари, тада требало да саслужује са својом сабраћом. Уосталом, да се упитамо и нешто сасвим практично: шта то човек може да исповеди за два-три минута колико у просеку трају те „литургијске исповести“ (више и не могу трајати, јер пред исповедаоницом током постова обично чека на десетине људи). Дакле, ако у пракси и постоји из неких разлога, исповест током Свете Литургије је нека врста ванредне ситуације коју треба смањити на минимум, тако што ће се људи литургијски просветити, а ту врсту исповести временом укинути.

На другом месту код неправилног приступа исповести треба навести озбиљан проблем који је у наше време често присутан, а тиче се површног исповедања грехова. Наиме, солидан број људи који се на тај начин исповедају разговор са свештеником почињу са речима оправдања које гласе отприлике овако: „Нисам никог убио, нисам ништа украо, нисам преварио…“, да би се у наставку обично додало нешто попут: „немам ништа посебно да исповедим, имам само свакодневне грехе“. Упитајмо се: да ли ствари стоје баш тако као што се наводи у поменутим „формулама“?

За почетак, потврдимо да на исповести несумњиво прво треба поћи од тешких грехова, очигледних – уколико постоје – са знањем да нема греха који Бог неће опростити уколико се човек покајао, исповедио и ако је грех замрзео. Колико је само бивших убица, разбојника, блудника, развратника… после дубоког покајања доживело темељну промену и постало светог живота! Уосталом, први човек који је ушао у рај је био покајани разбојник (ср. Лк. 23, 42-43). Уколико, међутим, таквих тешких грехова човек нема на својој души, нема ни потребе да подвлачи то да их нема – на исповести се каже шта човек има, а не шта нема да исповеди. Но када је чувена формулација „нисам убио, нисам украо, нисам преварио“ у питању, највећи број људи који је изговара се нимало не удубљује у то што говори јер дубљи увид неретко показује сасвим другачије стање. 

Кренимо од греха убиства, који је један од најтежих – толико тежак да га је просечан свештеник на исповести током свог живота чуо тек неколико пута (овде се, наравно, не рачунају затворски свештеници, који то слушају редовно). Зар свесни и намерни абортус, такође, није убиство? Колико је милиона нерођених беба у Србији побијено после Другог светског рата до данас, под утицајем безбожне идеологије која је насилно инсталирана на овим просторима? Притом, грех убиства нерођеног детета није само грех жене, већ и мужа који на то пристаје. Колико је мужева у Србији данас уопште свесно тога? 

До сличног закључка ћемо доћи када је реч о крађи, која се после убиства наводи као један од оних грехова чије нечињење тобоже „аболира“ од темељног исповедања. Но има ли кога од нас да није преписивао на испитима у школи или на факултету? Зар преписивање није крађа туђег знања и непоштено стицање оцена? А шта тек рећи за масовне случајеве системске корупције и контроверзних пословних „аранжмана“, у којима се поткупљивањем службеникâ добијају послови? Зар то није нечасно задобијање зараде? Или какав коментар дати на посебно погубну праксу „уходаног“ поткрадања државе (која је последњих деценија попримила ендемски карактер на овим просторима), било да је реч о „позајмљивању“ ситног репроматеријала из фабрика од стране радникâ или о „монтирању“ крупних купопродајних уговора од стране управних структура? Свети владика Николај, у својој чувеној беседи „Не кради државу, јер је скупо плаћена“ (коју треба увести у српске средње школе као обавезну лектиру, а упоредо са тим и одштампати је у милион примерака и делити свуда по Србији), надахнуто објашњава да је далеко тежи грех украсти од државе него од појединца. Разлог је једноставан: када човек краде од државе, онда се не греши о једног, него о милионе људи, а што је најтеже, међу њима се греши и о крв мученикâ којом је државно тло натопљено и о сузе мајки, удовица и сирочића оних који су пострадали на бранику вере и отаџбине (Србија је у овом случају изразит пример државе која је скупо плаћена). Да ли се о тим стварима током исповести уопште размишља у друштву у коме је одавно завладала свест да је „државно ничије“ и да од државе свако треба да „захвати“ онолико колико може?

Исто важи и са грехом прељубе, чије се нечињење, у низу са претходна два, обично наводи као наква „аболиција“ пред свештеником, који се, очигледно, не доживљава као лекар, већ као инспектор криминалистичке полиције. Додуше, грех класичне прељубе ће свештеник с времена на време и чути на исповести, но далеко чешће ће чути да није почињен (и то ће бити наглашено на самом почетку исповести, да се зна). Но обично се заборавља да прељуба није само питање учињеног дела, већ и онога што се догађа у срцу – Господ Исус Христос нас јасно упозорава да је у чину прељубе сваки онај који у свом срцу гаји жељу да буде у интимном односу са неким ко му не припада по закону Божјем (ср. Мт. 5, 28). Ту је логика овог света потпуно другачија јер пред овосветовним судом неко ко на делу никад није преварио супружника, а свакодневно свесно машта о другим особама и гаји блудне мисли према њима, биће проглашен невиним – но пред Судом Божјим такав супружник је неверан јер чини прељубу у свом срцу, које је духовни центар бића. 

Једнако проблематична реченица је друга поменута „формула“, типа „немам ништа посебно да исповедим, имам само свакодневне грехе“. Заборавља се, притом, да и ти „свакодневни греси“ могу бити опасни ако се таложе у мери да у једном тренутку постану нечија друга природа. Човек, рецимо, сваког дана понешто слаже, измисли, изговори полуистине… и на крају постане лажов и преварант, што постане његова (бес)карактерна особина. Други се сваки дан свађа, расправља, подиже глас…, и у једном тренутку постане толико тежак за околину да је са њим јако тешко живети и сви га заобилазе у широком луку јер људима константно наноси душевну бол. И тако даље и тако редом, за сваки од тих наизглед „ситних“ грехова који се однекуд подразумевају. У том смислу, свеједно је да ли у торби човек носи један камен од стотину кила (односно неки тежи грех на души) или хиљаду каменчића од по сто грама (односно хиљаду нагомиланих „малих“ грехова који су се наталожили) – на леђима ће носити исту тежину. 

Када се риба извуче на обалу, свеједно је да ли је упецана помоћу велике мреже или је извучена на неку малу удицу која се закачила за пераје – када је упецана, метод којим је извучена из воде губи важност. Стога је важно да исповести приступимо тако да исповедамо не само велике „мреже“ у које смо се упецали, него и малене „удице“ на које се често пецамо, а на њих често не обраћамо пажњу. То значи да нема „уобичајених“ грехова на које треба да се навикнемо – сваки грех је прљавштина коју треба спрати са душе и не треба га занемаривати као опасност, колико год нам деловао као безначајан.

Посебно проблематична реченица која се, такође, усталила (уз претходне две наведене) је „треба ми само разрешна молитва да се причестим“ и њене варијације које свештеник, такође, редовно има прилике да чује. Пођимо од бесмислене идеје да је могуће прочитати разрешну молитву без исповести конкретних грехова. Но од чега разрешити човека ако ничим није свезан? Уосталом, већ ће једно брзо почетно испитивање савести показати да увек имамо макар нешто да исповедимо, будући да грешимо речју, делом и мишљу, свесно и несвесно. Уколико несвесне грехе оставимо по страни и усмеримо се само на свесне (оне које знамо и за које смо свесни своје одговорности), упитајмо се колико смо само пута згрешили језиком. Ко то од нас није некад слагао или није говорио полуистину у свом животу? Ко то од нас није оговарао или није неког осудио? Ко то није изговорио неку срамну реч или опсовао? Ко се то није посвађао или повисио глас на неког? Ко то није неког увредио или га речју повредио? Има ли кога да није макар једном у празно брбљао? Има ли кога да се није некад подсмевао или рекао нешто смешно, а неприлично? Има ли кога да у саобраћају није одреаговао неприлично? Ето „из прве“ толико очигледних грехова од којих готово нико од нас није слободан, те стога идеју читања разрешне молитве без навођења греха од ког треба разрешити треба слободно заборавити као штетну бесмислицу.

Основни проблем код површног, неправилног приступа исповести јесте што човека држи у лажном уверењу да је исцелио душу, а у ствари је само ставио филтер преко гнојне ране и направио још већи проблем јер ће рана тек да се загноји. Стога треба нагласити да правилна исповест подразумева искрено, конкретно и лично исповедање грехова. На првом месту искрено, са осећајем покајања. Исповести које се своде на ишчитавање разних листи без осећаја жалости због учињеног греха то свакако нису. Ово не значи да не треба уопште писати грехе на папир, напротив, некада то може бити од помоћи (поготово уколико се човек није дуже времена исповедио, па му дође као својеврсни подсетник), но исповест не може бити сведена на просто декламовање написаног. 

Друго, исповест треба да је конкретна, а то значи ни сувише уопштена ни сувише детаљна. Рецимо, када човек на исповести наведе да се свађа и каже само толико – то је крајње уопштено и не значи пуно. Остало је недоречено са ким се свађа, да ли први почиње свађу или тек реагује, колико често упада у свађу, да ли се помири после свађе… Но када човек, примера ради, исповеди да је свадљиве природе, да му се често дешава да се посвађа са укућанима, колегама на послу и блиским пријатељима, и објасни укратко типичне ситуације, онда је то већ веома конкретно и врло добро исповеђено, а свештенику даје простора да одреди адекватну терапију сразмерно дубини ране, пошто испита да ли постоји и злопамћење, жеља за осветом и томе слично. Постоји, међутим, и друга крајност, ако човек на исповести крене детаљно да препричава сваку појединачну ситуацију, да изговара комплетан „сценарио“ и да цитира шта је све речено у детаље. Слушање тих прича потпуно узме пажњу и енергију свештеника, коме дрвеће (мноштво речи) убрзо заклони шуму (целину греха), а и брзо потроши време одређено за исповест, тако да много тога другог остане неисповеђено. 

Уласка у крајности уопштености са једне стране, а крајњег детаљисања са друге, треба се посебно чувати када је реч о блудним гресима. Наиме, није довољно уопштено исповедити грех блуда јер се под тим може подразумевати много тога: од недостатка уздржања у законитој брачној вези у одређене дане или греха рукоблуда (онаније, мастурбације), све до неупоредивно тежих преступа, попут уласка у ванбрачне блудне везе и противприродног блуда (који се данас јавно промовише). Не може се све свести под један термин „блуд“ нити је тежина сваког блуда иста, те стога треба бити конкретан у навођењу. Људи обично имају проблем са стидом када је прецизно навођење овог греха у питању и стога је важно да имају у виду да сваки прави свештеник (поготово духовник) итекако поштује људе који искрено и конкретно исповедају своје грехе, јер то сведочи о искрености и дубини вере коју имају. Поновимо још једном – свештеник никада нема проблем са покајаним грешницима, већ са гордим „праведницима“. Са друге стране, подједнако треба избећи улазак у детаље на исповести када је блуд у питању зато што то изнова распаљује машту онога ко се исповеда и уводи непотребне описе греха кога се треба гнушати, док је за самог свештеника који исповеда верника тај садржај непотребан – он није ту да слуша појединости блудних радњи, него да човека исцели од блудне страсти.

На крају, јако је важно нагласити да исповедање треба да буде лично, што значи да човек долази да исповеди своје, а не туђе грехе. То би ваљда требало да буде и саморазумљиво, премда је у пракси чест случај да људи прво „исповеде“ грехе својих ближњих, чиме неретко током исповести чине тежак грех – осуду – иако тога нису ни свесни. И овде стоји правило као и код уласка у лекарску ординацију: долазимо да говоримо о свом здравственом стању и симптомима, а о здрављу осталих само ако нас лекар за то и пита.

На крају, приликом исповедања се треба држати стратегије да се најпре кажу најтежи и најозбиљнији греси који муче човека. Било би заиста непримерено да се, примера ради, прво исповеди празнословље, а тек потом психофизичко малтретирање неког. Могло би се чак и рећи да у случају да постоји неки озбиљан, тежак грех, то због дубине ране треба посебну исповест заказати због њега самог, да би се решавању проблема о коме је реч посветила пуна пажња.

Свештеник Оливер Суботић

извор

Збијена међу призренским уличицама, као и све у овом граду, налази се јединствена црква Богородица Љевишка.
Назив Љевишка вероватно потиче од речи лево, јер је овај део Призрена до доласка Турака у 15. веку био са леве стране Бистрице. Отуда Љевиш махала. Турци потом мењају ток Бистрице, па иако је црква сада с њене десне стране, опстао је назив Љевишка.
Чим се уђе у спољну припрату, па се погледа лево у врх зида, међу тешко оштећеним и искуцаним фрескама, разазнаје се и необичан низ писан здесна налево, како то иде на арапском: „Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје“.
Непосредно пред претварање цркве у џамију у 18. веку, један арапски путописац, очаран лепотом светиње, написао је овај стих персијског песника Хафиза из 14. века. Чини то схватајући да последњи пут гледа фреске, које су одмах потом прекречене. Тај стих и данас сведочи о лепоти наше светиње и после свега што је прошла.
А одозго, изнад улаза у унутрашњу припрату, гледа нас краљ Милутин. И то какав!? Силан и пркосан, на пурпурној подлози, на каквој беху само византијски цареви. И у царској одежди. Уз посебну поруку на старословенском.
Овако су се на фрескама сликали византијски цареви. Врло смело, али испунио је себи жељу да буде представљен као цар. У осталим задужбинама краља Милутина видимо насликаног као ктитора, како своју цркву предаје у руке Христу. У натпису поред истиче да је зет цара Андроника II Палеолога, чијом ћерком Симонидом се оженио 1299, као и да подиже ову цркву од „отснованија“ или ти од темеља.
Беше то 1307. Највећи задужбинар међу Србима сазида овај уникат на остацима византијске базилике из 10. века. Али и цркве коју подиже деда му Стефан Првовенчани као тробродну базилику и епископију, тада аутокефалне српске цркве.
Базилика из 13. века остала је без дрвеног крова, највероватније током рата с Бугарима, који су у другој половини 13. века освојили Призрен. Затекавши цркву свог деде, краљ Милутин је обнавља и чини петокуполни храм, додаје спољашњу припрату и двоспратни звоник с капелама с леве и десне стране.
Турци, који су град освојили још 1455, интересантно, Богородицу Љевишку три века нису дирали. Све до другог укидања Пећке патријаршије1766, кад светињу претварају у џамију.
Тада су фреске из 14. века излупали техником пиковања како би креч и малтер чврсто прионули на зид. Уклоњен је иконостас, а на звонику краља Милутина изграђен минарет. Звали су је Џума џамија, што на турском значи петак џамија, јер је била посвећена том важном дану за муслимане. И зато Призренци цркву зову Света Петка, а овдашњи Турци и даље Џума џамија.
Ни век није протекао откад је Србија у Првом балканском рату ослободила Стару Србију од Турака и светиња краља Милутина дочекала да са ње поново звоне звоне, а дошли су нови душмани.
Албански екстремисти 17. марта 2004. пале цркву, па и усред храма аутомобилске гуме, и тај црни дим уништава фреске. Разбијају часну трпезу, а тад је изгорео и иконостас из 1923. године.
Унеско 2006. Богородицу Љевишку уврштава на листу угрожене светске баштине. И финансира обнову цркве и делимичну рестаурацију фрескописа. А он је први пут обнављан педесетих година 20. века. Тада су фреске из 14. столећа, колико се успело, угледале светлост дана, после скоро три века под малтером. А откривен је и бисер над бисерима, фреска Богородице Љевишке из 13. века!
Нађена је зазидана и сакривена стубом у јужном броду цркве, подигнутим кад је краљ Милутин обнављао цркву. Како су додали пет купола, морали су да учврсте грађевину и са целе јужне стране изграђени су потпорни стубови. Заштитили су је слојем опеке. Ниједан запис не постоји о фресци, па је остала непозната све до 1951. И то је било као чудо Божје, дуже од шест векова зазидана и заборављена фреска, у слави Божјој откривена је у скоро савршеном стању, као да је јуче насликана. Зато се сматра заштитницом и храма и града Призрена.
Уникат је у српско- византијској уметности. Лепота Богородице приказана је на посебан начин и то је чини тако светом. Названа је на старогрчком Елеуса, што значи Милостива, а мали Христос, који јој је у крилу, Крмитељ је, то јест хранитељ. Представљен је као хранитељ призренски, онај који нас храни хлебом живота. Као што рече у јеванђељу: „Ја сам хлеб живота, ко од њега једе, неће умрети вавек.“
Богородица је очишћена и рестаурисана након погрома. Као и пола цркве. Унеско је све финансирао. Али, безмало пола светиње је и даље чађаво и црно. Још чека обнову. Али и свету говори шта је све преживела Богородица Љевишка. А она и даље усправно стоји…

Извор: Фејсбук/Занимљива историја и географија
Припремила редакција Компас инфо

У долини између два планинска горостаса Вукана и Сумровца, с десне стране речице Орешковице, недалеко од Бање Ждрело, општина Петровац на Млави, ниче Манастир из 14. века задужбина Светог Цара Лазара.

Овај манастир са црквом посвећеном Пресветој и Живоначалој Тројици обнавља се из темеља захваљујући прилозима верника, тридесетогодишњем организовању ходочасничких путовања у Свету Земљу, трудом и залагањем сестринства и јеромонаха Хаџи Душана Синаита. Овај манастир је уживао велики углед у прошлости, јер су у њему и у пећинама око њега обитавали подвижници и искусни испосници исихасте – синаити. Они су живели по строгим правилама пустињака синајског типика. Манастир Орешковица је у више наврата рушен а сравњен је са земљом за време аустро-турских ратова када су Турци на свиреп начин убили Игумана Пајсија и испосника Арсенија 1688.године. Одувек је манастир био познат као веома јак духовни центар где су се преписивале и издавале свете књиге. Лежао је у рушевинама све до 1989. године када је уз молитвену и финансијску подршку старца Архимандрита Тадеја из Витовнице, захваљујући великој жртви оца Душана и ктиторском прилогу Архиепископа Дамјана синајског почела обнова која још увек траје. Владика Дамјан из Манастира Свете Екатерине на Синају веома се обрадовао када је чуо да ће једна од цркви бити посвећена Светој Екатерини Синајској и дао је новчану помоћ за почетак изградње. Са благословом претходног епископа браничевског Саве изграђена је јединствена црква коју зовемо Нојева барка јер садржи три нивоа тј.три цркве у вертикали поређане једна изнад друге. А то су: црква Пресвете и Живоначалне Тројице, Свете Екатерине Синајске и Сабора Светих Апостола. Главну куполу цркве Пресвете Тројице краси Часни Крст "оригиналних димензија Христовог Крста 3,5 х 2 м. Ношен је из Србије у Јерусалим на Велики Петак па од Преторијума – тамнице Пилатове, улицом Христовог "Страдања – Виа Долороса до Голготе, где је освештан 2010.године. 

Крст је свечано подигнут и постављен на главну куполу цркве Пресвете и Живоначалне Тројице Манастира Орешковица о празнику Ваведење Пресвете Богородице исте године. Два мања Часна Крста која красе две куполе звоника, освештана су на Голготи на Велики Петак 2011.године у Јерусалиму. Такође , поред ове цркве у којој се тренутно ради фрескопис, гради се и стара манастирска црква за коју је ношен и освештан Часни Крст на Голготи оргиналних димензија на Велики Петак у Јерусалиму 2016.године. Уз Божију помоћ доживећемо да и њега подигнемо. Отац Душан, духовник манастира, дошао је са Синаја у Србију са намером да обнови средњовековну традицију Синаита. Захваљујући великој подршци старца Тадеја манастир је заживео исихастичким духом. Велики духовник отац Душан тридесет година организује ходочасничка путовања у Свету Земљу, бави се истраживањем и проучавањем библијских Светих Места па је уз Божију помоћ настала и књига о Светој Земљи „Јерусалим волимо а за небески се молимо”, „Акатист Христовом Васкрсењу“ са мотивима из Свете Земље које се може поручити на манастирски мејл manastiroreskovica@yahoo.com. 

Манастир организује ходочашће у Софију у Бугарску где се присуствује пресвлачењу моштију Светог краља Србског Стефана Уроша П Милутина. Манастир Орешковица је 2016. године приложио прелепу одежду „ручно рађену украшену и освештану на Христовом гробу, Голготи и Плочи Миропомазања у Храму Васкрсења у Јерусалиму, Храму Свете Недеље у Софији за мошти Светог краља Милутина а заузврат управа цркве је даривала одежду у којој су биле мошти Светог Краља Милутина годину дана. Одежда је положена у кивот у манастирској цркви Пресвете Тројице и пред њом се читају молитве за оздрављење свима онима који нису у могућности да оду у Софију. 

“Благословени били и чајеве за здравље у славу и част Свете Екатерине пили“ 

Сестринство манастира Орешковице се бави скупљањем лековитог биља са Хомоља, прављењем разних мелема, тинктура, уља за лечење природним путем од разних здравствених тегоба и проблема тако да куповином манастирских производа учествујете у изградњи овог древног храма. Манастир заживљава и са окупљањем младих талентованих песника а такође и мати Екатерина пише духовне песме читав живот. Ово је песма коју сви веома воле а посвећена је Чудотворној Икони Пресветој Богородици – Умножитељки Жита песму је написала м.Екатерина 24 маја 1995.године.

Пријатељи проје ничег се не боје

О Пресвета Богородице молимо се

пред Твојом иконом названом Умножитељка жита,

да у нашој отаџбини не буде

рата, крађе, проклетства и мита.

О Пресвета Богомајко Ти призови на покајање

становнике земље ове

па ће бити благословеног

жита, кукуруза и проје.

Смилуј се Мајко Божија у временима

када настаје, глад

и спаси нас од помора

да нам свима сване благословена зора.

Мајко Божија покажи нам своју помоћ 

и умножи свако зрно кукуруза

да се радују пријатељи проје

и да се ничега не боје.

Тада ће се правити благословена проја

а Покровом милости своје – чуваћеш

поља и њиве наше, биће много плода

рађаће се деца, па их неће доносити рода. 

Хранитељко сиротих без мајке,

свих беспомоћних, удовица и сирочади, 

болесних, тужних и немоћних. 

Теби нек је вечна слава и хвала

што нам дајеш духовне, душевне и телесне хране,

снаге и утехе па опстајемо вековима 

у врлетима суровог и крвавог Балкана.

Теби се молимо Пресвета Богомати,

која у ваздуху над пољима и њивама

благосиљаш сакупљене снопове жита,

да не буде помора и глади

и сва деца да буду благословена и сита.

Сваке недеље у манастиру Орешковици

служи се молебан Пресветој Богородици овај

да нас Пресвета избави из сваке невоље,

ко жели да се помоли, може доћи,

ти читаоче добро знај.

Свим читаоцима од срца желим да постану пријатељи проје, и да се ничега не боје.

Лековита соба старца Тадеја

У манастиру Орешковица старац Тадеј је долазио и тиховао, овде се одмарао од реке људи који су га посећивали дуги низ година у манастиру Витовница. По речима игуманије мати Екатарине ово је сада Спомен соба старца Тадеја у којој се налазе његове иконе, фотографије, од којих је једна мироточила, епитрахиљ у којем је читао молитве за здравље, као и кревет на којем се одмарао. И како је рекла мати, кандило са Огњем из Свете земље, гори даноноћно. Кревет старца Тадеја, који се налазио у тој келији, је исцелитељски. Мати сведочи да су се људи, који су имали одређени здравствени проблем, пошто би седели или преспавали на том кревету, осећали много боље.

- Старац Тадеј нас не заборавља – каже мати Екатарина.

https://www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/duhovni-zivot/manastir-oreskovica-mali-jerusalim

У српском народу постоји једна узречица коју ћемо често чути, поготово код старијих људи. Она гласи: Здравље је најпрече! 

Ова узречица је потпуно тачна уколико је прецизирамо и тачно одредимо о којој врсти здравља је конкретно реч. Наиме, већина људи која помиње ту реченицу мисли искључиво на телесно здравље, које је, сложићемо се, несумњиво веома важно. Та врста здравља нам омогућава квалитетан живот и несметано обављање животних активности, те као таква представља Божји дар који треба пажљиво чувати и неговати. Но спољашње, телесно здравље, колико год да је битно и неопходно, има свој „рок трајања“ – оно ће нас пре или касније напустити. У крајњем случају, сам овоземаљски живот има своја физичка ограничења, која ће једном ставити тачку телесном здрављу чак и најздравијег човека на свету. Постоји, међутим, једно здравље које нема временска ограничења и које је убедљиво најважније. Реч је о духовном здрављу односно здрављу наше душе. Ако се за постизање телесног здравља константно боримо све до гроба, онда за духовно здравље (које треба разликовати од душевног) треба да се боримо још интензивније, будући да оно траје и после гроба јер је душа бесмртна. То значи да је стицање духовног здравља наш приоритени задатак и на тој врсти здравља се у пуноћи испуњава узречица: Здравље је најпрече!

У чему се огледају здравље и болест душе? Најједноставније речено, здрава душа је украшена врлинама и све њене силе дејствују правилно, а болесна душа је наружена грехом и пороцима, а њене силе су извитоперене и дејствују неправилно. Стога је логика достизања духовног здравља сасвим једноставна и своди се на држање природног, врлинског начина живота, а уклањање од противприродног, грешног, порочног. Циљ таквог делања није да постанемо морални људи, већ Божји људи (сетимо се овом приликом антологијских речи нашег светог патријарха Павла: Будимо људи!). Уколико, међутим, одлучимо да идемо супротним путем, односно да нарушавамо заповести Божје и да живимо у греху, онда ћемо само имати име да смо живи, а бићемо мртви (Отк. 3, 1) – јер иако је душа бесмртна (по благодати Божјој), постоји и својеврсна смрт душе, а то је њено помрачење грехом, што је лишава истинске заједнице са Богом ако у том стању остане вечно. 

Упутна је на овом месту мисао великог Светитеља Цркве, Светог Григорија Паламе, који у једној беседи на празник Ваведења Пресвете Богородице, у вези са тајном сједињења божанске и људске природе у Богочовеку Христу, каже да је „Богу, уистину, немогуће само једно, а то је да се присаједини нечистом пре него што се оно очисти“. У другој беседи на исти празник, Светитељ наводи да „није, међутим, могуће постати уистину близак Богу уколико се не очистимо […]“. Речи упозоравајуће и јасне, које нам дају до знања колико је од суштинске важности да се очистимо од греховне нечистоте и да стекнемо духовно здравље што пре. А то не можемо постићи без Божје помоћи и без нашег сопственог труда.

У свему наведеном кључно питање је наш сусрет са Богом у вечности – они чија је душа здрава тај сусрет ће доживети као вечну светлост, а они чија је душа болесна ће га доживети као вечну таму. Искористимо овом приликом једну природну аналогију да бисмо објаснили како то некоме сусрет са Богом који је Светлост може бити тама. У нашем створеном свету главни симбол светлости је Сунце, које осветљава и греје све људе, без разлике. Ипак, не осећамо сви на исти начин његове зраке, који код здравих очију изазивају угодан осећај, док код нездравих изазивају непријатност и бол. 

Духовно здравље, међутим, итекако има важност и у овом свету, а не само у вечности у коју ћемо сви ући једног дана. Наиме, управо је духовно здравље основа за стицање телесног здравља и унутрашњег мира, радости и спокоја, ка коме толико људи тежи у овом животу. Или, речено на други начин, духовна оболелост се директно рефлектује како на појаву телесних обољења, тако и на унутрашњи немир и тескобу. Колико је само случајева да су се људи телесно разболели и страдали од такозваних психосоматских болести зато што им је душа претходно оболела од гордости, самољубља, злопамћења, зависти, славољубља? Колико је случајева директног утицаја духовне оболелости на угрожавање телесног састава, преко грехова какви су опијање, наркоманија и блуд? Колико је случајева да су „оци јели кисело грожђе, а деци трнули зуби“ (Јез. 18, 2), па су се због грехова предака на потомцима до трећег и четвртог колена пројављивале разне телесне бољке? Такви случајеви су колико чести толико и опомињући, и јасно говоре о преимућству духовног здравља над телесним, али и о њиховој међусобној вези.

Чистоћа је пола здравља – друга је узречица коју ћемо овом приликом навести. Њу имамо прилику да чујемо нешто ређе, и то углавном у лекарским круговима. Она је, такође, тачна, и то не само када је тело у питању, него и када је реч о души. Већ смо навели да је духовна прљавштина грех, који је својеврсни паразит који загађује и трује наше унутрашње биће. Уколико се тај паразит не уклони са душе, временом узрокује духовну болест која што дуже траје, теже је излечива. Посебно је тешко излечиво стање када се човек навикне на грех у мери да он постане његова друга природа – тада већ не говоримо само о почињеном греху, већ о страсти која се укоренила у човеку и прилепила му се за душу. Речено медицинским речником, уколико човек неки грех тек повремено учини, онда је у питању акутно стање, а уколико одређени грех чини редовно дуже времена, у питању је хронично стање болести душе. А уколико је човек поробљен грехом, у мери да му је постао друга природа, онда је реч о терминалном стању духовне болести. 

Колико год да је потреба за чистоћом очигледна када је тело у питању, тим пре треба да буде изражена када је у питању душа. Ако код тела сигнал за чишћење даје додир са прљавштином, изглед коже, непријатан мирис…, код душе сигнал даје савест, која је нелажни учитељ кога редовно треба слушати. Сваки човек има савест, био он верујући или неверујући – она је први и основни васпитач душе. Уколико глас савести није довољно чујан, то је онда симптом озбиљне духовне болести, а уколико је којим случајем савест спаљена (ср. 1Тим. 4, 2), те уопште не даје сигнал потребе за очишћењем душе од греха, онда је то тешко духовно стање из ког човека може извући само Господ Бог, ванредном интервенцијом. А такве „хируршке“ интервенције свише умеју итекако да буду болне… 

Уколико је, како каже узречица, „чистоћа пола здравља“, где је онда друга половина? За тело је то јасно, но где је, фигуративно речено, „друга половина“ здравља када је реч о души? Она се налази у дејству енергије Божје, која се усељава у човека постојано када се он довољно потруди да се очисти од греха и обрати на пут држања заповести Божјих. Заправо, она прва половина, везана за наш труд око очишћења душе, само је предуслов да задобијемо ову другу, главну „половину“, и тако постанемо целовити људи у правом смислу те речи. Ако је „прва половина“ наш труд да се очистимо од греховне прљавштине, „друга половина“ је Божанска благодат која је награда за наш труд и која нас чини људима истински здравим, освећеним и просвећеним, баш онаквим какви и треба да будемо. Постизање таквог благодатног стања је главни циљ човековог живота – човек је заправо и створен са циљем да постојано задобије благодат Божју и да као такав уђе у вечност. Ко то постигне, успешан је, макар у овом свету био бескућник и ништа друго не постигао; ко то не постигне, неуспешан је и духовно гледано је пука сиротиња, макар задобио сва блага и почасти које овај свет даје. 

Циљ задобијања благодати Божје се постиже својеврсним „духовним третманом“ који се одиграва у оквиру највећег Лечилишта на свету – Цркве – у којој је могуће исцелити сваку духовну болест, немоћ и рану. У „третману“ тог Лечилишта први корак су покајање и исповест, које треба да прати свест о томе да је наша душа у мањој или већој мери оболела од греха и да греховне ране можемо да излечимо само у окриљу подвижничко-литургијског окриља Цркве.

https://www.predanje.rs/sta-je-duhovno-zdravlje/

Пријатељу мој! Много пута си се исповедао и причешћивао Светим Христовим Тајнама. Хвала Богу! То је добро! Приступајући Светим Тајнама Исповести и Причешћа човек се омива, обнавља, оживљује и излази из храма као из крстионице. У суштини, то и јесте тако. Кроз покајање и причешће враћа нам се благодат коју смо добили на Крштењу, зато што они враћају изгубљену благодат. После покајања и причешћа човек осећа радост, мир и утеху.

Међутим, вероватно си искусио и друго, када се у души уместо радости и утехе после исповести одједном појави нејасно осећање мучнине: тескоба, незадовољство, некаква потпуна раслабљеност. То је знак да си се неправилно исповедио и недостојно причестио Светим Христовим Тајнама. Значи да си на исповести био тром и хладан, да твоја осећања нису била дубока, да у теби није било жудње за очишћењем, срдачне скрушености због грехова, ватрене жеље да се сјединиш с Господом: када је свештеник набрајао грехове ти си говорио: „Грешан сам“ – махинално, ето ти резултата!

Истина, дух се мучи и из другог разлога, када Господ допушта искушење, али чешће бива када се неправилно кајемо. Неки с покајањем мешају самооправдање, па чак и осућивање, остављају по страни лично покајање за своје грехове и прелазе на духовну беседу, или што је још горе, дотичу се питања из свакодневног спољашњег живота. То их расејава и слаби покајничко осећање.

Неки окривљују свештеника и кажу: „Отац није успео да изазове осећања код мене. Код другог сви плачу, а овај…“

Овакво схватање је неправилно. Није свештеник крив зато што у исповеднику нема срдачне скрушености, што нема покајничких суза. Узрок овога човек треба да тражи у самом себи. Значи, у његовој души нешто није како ваља.

Наравно, похвално је кад свештеник врши исповест с великим духовним надахнућем, али ако је свештеник у поодмаклим годинама и ако је болестан, да ли се од њега може захтевати посебно надахнуће? А да ли је то толико и потребно?

Раније није било заједничких исповести. Свештеник није морао да подсећа оне који су исповедали шта су можда згрешили зато што је свако од њих добро знао своје грехове. Хришћани су строго пазили на своје поступке, дела, речи, па чак и помисли, и због тога су брзо и сигурно набрајали све што су имали на савести. Нису морали посебно да напрежу сећање: савест као да им је дошаптавала све грехове.

Сада, пак, људи долазе на исповест код свештеника и не знају шта да кажу? У чему је ствар? Који је разлог за то што је савест људи огрубела и отупела, и човек више не осећа како га она гризе, постао је као без савести. Греши и не примећује да греши, а понекад умањује грех, тј. говори: „То је мали грех, Бог неће питати за њега“ – и не каје се.

Ђаво се радује оваквој безбрижности људи, радује се што не живе трезвено, што не пазе на себе и уљуљкује их умишљеном праведношћу. Он им сугерише помисао: „А шта сам нарочито урадио? Нисам убио, нисам украо. Живим као сви други.“ Испада да нема потребе за покајањем. Ево како зли дух лукаво прилази…

Дакле, пријатељу мој, да бисмо посрамили злу силу, да не бисмо доспели под њен утицај и да не бисмо погинули заувек, такође треба да научиш да се правилно кајеш и да не очекујеш да те други натерају да осетиш скрушеност због својих грехова. Јер, ако осећаш скрушеност због грехова само на исповести и то још само ако је свештеник красноречив и има нарочиту силу благодатне молитве која разбуктава срца – да ли је таква скрушеност поуздана и чврста? Какве плодове може да донесе овакво покајање?

Слушамо – плачемо, кајемо се… Изашли смо из храма и заборављамо да смо осећали скрушеност због грехова, да смо се кајали и давали обећање Богу као да смо дали заклетву пред Крстом и Јеванђељем, да се нећемо вратити ранијим гресима и да ћемо се уз Божију помоћ поправити… Све смо заборавили. Опет почињемо да празнословимо, осуђујемо, да клевећемо, да се једимо, гневимо, свађамо… ево то је најстрашније. То значи да у нама нема правог, истинског покајања: постоји само форма покајања, а нема духа покајања. А Господу није потребна форма, већ суштина! А суштина покајања се не састоји само у томе да махинално изговоримо грехове пред свештеником, већ је главно да срце, одакле излазе помисли, не прима зле речи и зла дела, већ да прима само чисте и свете помисли и осећања, а да свему злом каже: не пристајем. Суштина покајања се састоји у исправљању греховног живота, у самоусавршавању.

Овакво покајање је плодотворно, оно увек доноси добре плодове. Уколико човек речима говори: опрости, а сам и даље чини зло, као што је чинио, то се не може назвати покајањем. То је лицемерје пред Богом. Избави нас од тога, Господе!

Схиигуман Сава Псковско-Печерски

Извор: Светосавље

Оригинални образ Богомајке – Благодатно Небо до данашњих дана није остао сачуван, ипак, израђене су бројне копије Њеног Пречасног лика, а једна од таквих је копија чудотворног образа који се налази у московском Кремљу, на иконостасу Архангелског сабора; Предање каже да је урађена на истој дасци као и оригинална икона.

Зна се да је фрескописана између 1678-1680. г. по наређењу цара Алексеја Михајловича, иначе, урађена је по угледу на древну икону, која је као дар донета из Константинопоља, граду Смоленску, а у 14. веку пренета у Москву, супрузи књаза Василија Дмитријевича, Софији Витовновој, литовској кнегињи.

Велико поштовање иконе Благодатно Небо почело је 1853. г. када је Митрополит Филарет (Дроздов), благословио да се сакупе сви историјски подаци о овој чудотворној икони.

За датум прослављења иконе узет је 19. март по новом, односно 6. март по старом календару.

Чуда

 Пред овом иконом молимо се да издржимо на путу спасења, ради задобијања Царства небеског, да се Црква сачува од јереси и раскола, као и за сигурно и безбедно путовање по ваздушним пространствима.

Изображење

Постоји неколико њених копија, а најпознатија се налази на иконостасу Архангелског сабора у Кремљу. Друга је на острву Залиту, код митроносног јереја, светопочившег о. Николаја Гурјанова, док се трећа копија налази у Санкт Петербургу.

Још једна копија чудотворне иконе Мајке Божије Благодатно небо направљена је у Петербургу, специјално за земљу Србију. Повод за њено осликавање је дар светопочившем Патријарху српском Павлу, услед тешке ситуације на Косову и Метохији. Треба рећи да је све што се дешавало са иконом Пресвете Богородице Благодатно Небо, било са благословом Свјатјејшег Патријарха српског Павла, који је тада био у болници.

Када је икона осликана, управо тих дана је донета одлука о једностраном прихватању одлуке о независности Косова; икона је послата за Београд по благослову блаженопочившег Митрополита Амфилохија (Радовића), што је био још један знак братске љубави између српског и руског народа.

Петербуршки иконописац Ростислав Гирвел, који је икону насликао, у интервјуу који је дао руском православном сајту pravoslavie.ru, говори: За мене је најважнији био следећи моменат – на првом молебну, када смо прилазили Владици Амфилохију за благослов и када су ме представили њему, пажљиво ме је погледао и рекао: «Ви  вероватно ни сами не знате шта сте за нас насликали..» Митрополит ме је очински помазио по глави, благословио и испратио дубоким, умним погледом.

Ова копија иконе је ношена потом у литији пред којом се молио српски народ за спас КИМ; данас, икона се налази у Храму Светог Саве на Врачару.

Размера је 1,5 m са 0,80 cm и урађена је у грчко-византијском стилу, док је даска те величине и тих својстава, израђена у Курској области.

На икони Мајка Божија држи жезло у руци те се може извести закључак да је чудотворна икона Благодатно Небо претеча Државне иконе Мајке Божије.

Распоред светлосних зрака на икони је несиметричан и направљени су од сребра. Позадина иконе је у црвеној боји, док је ореол око насликаних фигура у жутој боји.

Царице небеска, спаси Српску земљу, је натпис који стоји на икони, код ногу Свете Пречисте. Икона је освештана на подворју Спасо-Преображенског, Вааламског манастира.

Тропар, глас 6

Шта да ти кажем, о Благодатна ? Небом – си просијала Сунце правде; у рају – Тебе ради, цвеће не вене, Дјевом – си била и остала нетрулежна; Чиста Мајко – многи Свети се моле Сину Твоме, Богу свих. Зато Га моли да се спасу душе наше.

https://mitropolija.com/2026/03/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-blagodatno-nebo-4/

Православна Црква 19. марта по новом, 6. марта по јулијанском календару молитвено прославља Света четрдесет два мученика из Амореје.

Тропар, глас 4.

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Кондак, глас 4.

На Земљи страдасте Христа ради, показавши се као побожни венценосци, и на небесима задобисте да живите у радости, свако лукавство демонско сте уништили страдањима и крвљу ваших рана. Онима који вас хвале, са небеса подајете разрешење од грехова.

Кондак други, глас 2.

Новојављене звезде вере, за Христа сте усрдно пострадали, похвалним венцима сте сви достојно овенчани, молите се за нас Христу, као истински стубови и бране хришћанског старешинства.

Грчки цар Теофил, син цара Михајла прозваног Валвос или Травлос, родом из Амореје, водио је честе ратове са Агарјанима, у којима је некад побеђивао а некад побеђен бивао. Једном приликом он са великом силом крену на земљу Агарјанску, опседе град Созопетру, постојбину сараценског кнеза Амирмумне, и бијаше га.А кнез агарјански Амирмумна, који у то време беше на другом месту, посла цару Теофилу изасланике, молећи га много да се повуче од града. Али, Теофил се оглуши о молбу, заузе град, поруши га, и врати се са великим пленом. Амирмумна пак веома се ожалости и разљути због опустошења свог родног краја, и стаде великим златом скупљати војнике са свих страна: из Вавилоније, Финикије, Палестине, Кесарије и далеке Африке.

И после неког времена сву ту војну силу он сконцентриса у Тарсу са намером да иде на диван фригијски град Амореју, родно место Теофилова оца, цара Михајла Травлоса, да би се осветио за своје родно место, град Созопетру, које поруши Теофил.Када за то чу цар Теофил, скупи такође своју војску са Истока и Запада и из Персије. И кренувши у рат против непријатеља, он дође у Фригијски град Дорилеј, удаљен од града Амореје три дана хода. Многи цареви саветници, обавештени тачно да је војна сила сараценска несравњено већа од грчке, саветоваху цару да се не сукобљава са кнезом агарјанским и да становнике града Амореје преведе у друге утврђене градове. Али Теофил, сматрајући да је срамота уклонити се од битке и дивни град Амореју оставити празним, спремаше се за рат, а у Амореју посла војску да је брани. Послани тамо беху ове војводе: Константин Друнгарије, по чину патриције, Аеције такође патриције, Теофил патриције, Теодор Кратир, први маченосац царски, Милисен и Калист Турмарха, и Васој, и многе друге војводе, људи истакнути.

Потом се судари цар Теофил са Амирмумном, и би силан покољ на обадве стране. И најпре Грци надвлађиваху Агарјане. Затим, по попуштењу Божјем, стање се промени, јер Господ Христос, разгневљен Теофиловим иконоборством, одузе Грцима храброст, док се Агарјани охрабрише и стадоше их надвлађивати. И сва грчка сила наже у бекство, остављајући свога цара, кога је само персијска војска, златом најмљена, чврсто бранила. И сигурно би ту цар Теофил погинуо, да се не спусти ноћ. Усто и Небески Цар, не гневећи се до краја, сажали се на хришћане, изненада пусти силну кишу на војску агарјанску, те им лукови попустише, и они престаше гонити бежећег цара Теофила и његову разбијену војску.

После ове љуте битке, агарјански кнез Амирмумна одмах крену на град Амореју, и опседе га. И дуго време нападоше га силно са свих страна. А цар Теофил, побегавши са стидом у Дорилеј, посла кнезу Амирмумни изасланике са молбом и многим великим даровима, да се повуче од града Амореје. Али овај, веома љут и бесан због свог порушеног града Созопетре, беше неумољив.

И пошто исмеја цареву молбу и дарове, називајући га плашљивим и кукавичким бегунцем, он нареди да се изасланици окују и држе до исхода дела. И сваки дан удараше на град жестоко. Али и они из града се јуначки одупираху, и са градских бедема би убијено много агарјанске војске и изврсних војсковођа. И кнез Амирмумна беше већ много узнемирен и збуњен видећи да је град немогуће узети, и мишљаше да га напусти и врати се у свој крај. И то би сигурно урадио, да не би лукавог издајства које учини један од аморејских војсковођа, по имену Вадицис. Он несрећник, љут због неке распре и свађе са војводом, намисли да преда град непријатељима. И Агарјанима, који су се већ повлачили од градских бедема, пусти стрелу са писмом, у коме је његовом руком било написано ово:

Пошто толико време овде утрошисте, и толики труд уложисте, зашто сада одлазите празни и утучени? Будите храбри, и приступите оној страни градских бедема где видите стуб, на коме је мермерна статуа лава, и на врху стуба палма, начињена од камена. Ту се налазим ја који командујем тим делом бедема, и помоћи ћу вас добро, те ћете град узети лако, пошто су ту бедеми слаби. А ви знате већ како ћете ме наградити за услугу коју вам чиним.

Та стрела са писмом би нађена и однесена агарјанском кнезу Амирмумни. Прочитавши писмо он се веома обрадова. И одмах сву силу своју крену на указани бедем, и уз помоћ лукавог издајника Вадициса агарјанска сила уђе у град. И настаде велики покољ у граду, и хришћанска крв потоцима течаше по улицама града. Но град пострада не само од мача него и од огња, јер га одмах са свих страна запалише. Бог је кажњавао људе своје због јереси које су у то време беху умножиле међу Грцима. И једва се ко тада спасе од мача агарјанског и од ватре. Они пак који тада остадоше читави, бише касније посечени или у ропство одведени. Када престаде покољ, бише живи ухваћени гореспоменуте војводе, које цар беше послао да бране град: Константин, Аеције, Теофил, Теодор, Милисен, Калист, Васој, и друге истакнуте војне старешине, њих четрдесет и два на броју. А људе и жене, младиће и девојке, који беху преостали од покоља и ватре, спремише да воде у ропство. Тада кнез насилник нареди да се људи одвоје на једну страну, а жене и девојке и младићи на другу. И беше људи до седамдесет хиљада, а жена с девојкама и младићима далеко, далеко више. Онда Амирмумна нареди да све људе мачем посеку. Само остави у животу споменуте војводе и друге војне старешине. А жене и децу раздели својим војницима.

Тако за један дан пропаде од мача и огња дивни град Амореја због непобожног цара Теофила, који црквама одузе дивне иконе и погуби многе свете исповеднике због поштовања икона.

После тога мучитељ Амирмумна ослободи окова Теофилове изасланике који видеше потпуно уништење града, и посла их цару да га обавесте о свему што су видели. Сазнавши то, цар беше у великој тузи и жалости. И посла к Амирмумни изасланике са двеста кентенарија да откупе његове војводе и војне старешине. Али овај не хте дати заробљенике за ту суму новаца, говорећи да је он хиљаду кентенарија потрошио на скупљање војске. И пошто се наруга царевом писму и изасланицима, он их отпусти посрамљене. Теофил онда, опхрван великом тугом разболе се од жалости, и после кратког времена умре. А Амирмумна одведе заробљенике у Сирију. Вадицис пак војни старешина, који предаде град непријатељима, одрече се Христа и постаде отпадник примивши мухамеданску веру. И би награђен од кнеза Амирмумне великим почастима и даровима.

Кнез агарјански Амирмумна, пошто доведе у своју земљу четрдесет и две заробљене војводе грчке, нареди да их окују у вериге, баце у мрачну тамницу, ставе им кладе на ноге, и море глађу и жеђу. И беху ови светитељи на великим мукама, злостављани не толико од Агарјана, колико од отпадника Вадициса, који им је многа зла чинио.Затим стадоше нечестиви Агарјани, наговорени од свога кнеза, прелашћивати свете сужње на своју мухамеданску веру. Јер погани кнез тај сматраше за велику ствар, ако успе да зароби и душе оних чија тела беше заробио. Стога неки муслимански прваци дођоше к светима у тамницу, и као из милосрђа уделише им мало милостиње, и саветоваху им да се сажале на себе, и ослободе себе тамничких мука. А ослободиће себе, ако пређу у њихову мухамеданску веру. Али свети не хтеше то ни да чују. Више су волели да целог живота трпе најтеже муке и окове тамничке, и да искусе најљућу смрт, него да се одрекну Христа и следују поганоме Мухамеду. Овакви саблазнитељи долажаху светима не једанпут него много пута, али ни најмање не успеше, иако су светима обећавали од стране кнеза не само слободу, него и почасти и дарове многе.

Једном приликом дођоше к светима неки најугледнији људи, и пошто сужњима уделише милостињу, седоше поред њих. И стадоше притворно плакати, тобож жалећи их што тако дуго труну у оковима и говораху међу собом: О како многих зала је виновник неверовање у великог пророка Мухамеда! Ево ови сужњи, које видимо оковане у тешке вериге, нису ли то изврсни људи, поштовани од свога цара, храбри у биткама, славни по роду свом? Нису ли они имали под собом преко седамдесет хиљада војника, и утврђени град Амореју? Али ето, предани су у руке нашег кнеза. И ко им одузе толику силу и моћ? Нико други до то што одбацују великог пророка Мухамеда, док слуге његове, које верују у њега, одржаше толику победу. Али није чудновато што они не верују у њега, јер их нико томе учио није. Они који не знају и у незнању греше, лако могу добити опроштај.

Онда се обратише светима: Ви, о људи, о којима ово говоримо, и којима саосећамо, послушајте нас који вам саветујемо оно што је добро: оставите тај уски пут којим вам наређује да идете син Маријин, па пођите путем који је у овом и у будућем животу широк, који нам објављује велики пророк. Јер шта невероватно учи наш пророк када каже, да је Бог моћан за оне који му се покоравају, и овде обасути свима сладостима и тамо их учинити наследницима раја? Еда ли злата недостаје Богу, или је лишен изобиља у другим стварима? Отступите од неверја људи незналица, јер се противи здравом разуму: гнушати се двоструких дарова Божјих, који се дају овде и тамо. Еда ли хоћете да постанете заједничари његових блага, не примајући их онда када вам их он пружа, него када се вама самима прохте? Ово ви чините из велике гордости, презирући његову доброту и изазивајући га на гнев. Јер и ви, када слугама својим пружате нешто добро, а они га презиру и окрећу се од вас, зар се не разљутите на њих? Ако вас пак притом тешко увреде, зар их не кажњавате? Када тако раде смртни људи, неће ли вам то утолико пре учинити бесмртни Бог? Примите дакле учење нашег пророка и, ослободивши се ових садашњих невоља ваших, насладите се даровима Божјим који вам се пружају у овом животу и обећавају после смрти. Јер је Бог веома милосрдан: видећи да сваки човек, који жели да на делу испуни тешки закон Исусов, малаксава, он посла пророка свог Мухамеда, да скине са људи сваки терет и да их ослободи сваке тешкоће, обећавајући им, после сваковрсних сладости у овом животу, весеље у оном, и учећи да ће се само вером без дела спасти они који га слушају.

Чувши од Агарјана такве бесмислене речи, мудри људи они се међу собом погледаше и благо насмешише. Онда изговорише псаламску реч: Законопреступници нам казиваше брбљања своја, насупрот закону твоме, Господе. Све су заповести твоје истина (Пс. 118, 85). А погледавши у Агарјане рекоше: Је ли такво учење вашег пророка? И зар заиста верујете да је праведно и Богу пријатно: одавати се сваковрсним жудњама и нечистотама и страсним похотама тела, и разум што је у нама толико поробити сластима да никада и не помисли да уздом уздржања заузда себе од мрских телесних дела? И каква ће разлика бити између човека који тако живи и неразумне животиње? Не, не, о људи! не желимо такви бити, нити отступити од побожног и чистог закона хришћанског, јер смо ученици оних који вапију к Богу: Нећемо отступити од Тебе, него због Тебе нас убијају сваки дан; с нама поступају као с овцама које су за клање. Ништа нас не може раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу, ни садашње силе ни будуће (Рм. 8, 36. 39). - Чувши то, агарјански прваци отидоше не урадивши ништа.

Пошто прође извесно време, опет к светима дођоше у тамницу неки вешти препирачи, софисти, послани од кнеза. И они донеше милостињу сужњима, и пошто се са сваким поздравише, седоше. И стадоше питати, говорећи: Шта је немогуће Богу? Свети одговорише: Ништа, Њему је све могуће, јер то и доликује његовој природи. Софисти рекоше: Ако је Богу све могуће, погледајмо онда, коме Он у ово време својим свемогућством чини добро: Грцима или Агарјанима? Коме даде најплодније и најславније крајеве земаљске: вама или нама? Чију војску умножава? а чије опет пукове коси као сено? Еда ли је Бог неправедан? Када Он не би налазио да ми држимо његове заповести, зар би нам тако велика добра чинио? И обратно, када не би налазио да сте пали у неверје према пророку Мухамеду кога је Он послао, не би вас покорио нама и дао вас у ропство.

Свети одговорише: Када бисте веровали сведочанствима пророка, лако бисте увидели да је ваше умовање лажно. Јер то што ви говорите, може ли се посведочити Божанским Писмом, као што могу наша схватања? Ни у ком случају. Све пак оно што се не може посведочити, није истинито. Одговорите нам на ово питање: Ако би се два човека препирали о једну њиву, па један, не приводећи ниједног сведока, викао и дерао се: моја је њива! а други, без свађе и вике, привео много честитих и веродостојних сведока, који би доказали да је њива његова, а не онога другог, шта бисте ви, Сарацени, рекли: чија је њива? Они одговорише: Заиста, онога који има много сведока. - Право сте пресудили, рекоше свете војводе. Тако и ми расуђујемо о Мухамеду, вашем учитељу, и о Једнородном Сину Божјем, Господу нашем Исусу Христу. Господ наш Исус Христос дође, поставши човек од чисте Дјеве, дође, имајући за своје сведоке све старе свете пророке, које и ви признајете, који сви сведоче о Њему и његовом доласку у свет. Затим дође и ваш велики пророк и законодавац Мухамед, за кога ви кажете да је послат од Бога. Шта дакле? Није ли требало да он има као сведоке два пророка, или бар једног, да би очигледно доказао да је он заиста послат од Бога?

Када то рекоше свети, софисти се постидеше, јер увидеше да су побеђени. А свети Васој смешећи се рече: И сараценски законодавац има славног и истинитог пророка који је о њему пророковао - светог Исаију. И када се ови мудри људи не би увредили, ја бих им навео те пророштво. Софисти рекоше: Нипошто се увредити нећемо, јер знамо праштати онима који из незнања греше, па макар што и увредљиво рекли о нашем пророку. Свети Васој упита: Не говорите ли ви да је Мухамед последњи пророк, као запечаћење пророка? Они одговорише: Да, тако је. Свети Васој рече: Исаија дакле, кога и ви признајете за Божјег пророка, каже у своме пророштву: Узеће Господ од Израиља главу и реп (Ис. 9, 14). И сам пророк тумачи тамо своје речи: глава означава људе који неправедно суде, а реп - пророка који учи неправедне, безаконе ствари (Ис. 9, 15). Не љутите се, о људи! није ли ваш пророк - реп, као последњи - по вашој речи - пророк? и не учи ли вас он безаконим делима? зар није безакоње то што вам пророк ваш прописа закон овај: муж који омрзне жену своју и отера је, не сме је поново враћати к себи, док се она најпре не састане с другим мужем. - Оставимо на страну друге безаконе прописе његовог закона; ово нам јасно показује да се Исаијино пророштво не односи ни на кога другог, једино на вашег пророка Мухамеда.

Софисти одговорише: Знамо и ми да философирамо. Али пошто тако би угодно Богу, ко смо ми да се противимо његовој вољи? Мухамеду нису потребна сведочанства људска, јер је Богом постављени пророк, и од Њега доби такве законе. Упита их свети Васој: Да ли вам он од Бога донесе такав закон, да имате много жена, и да за време ваших постова читаве ноћи све до зоре проводите са њима у преједању и телесности? Они одговорише: Тако је заиста.

Рекоше остали свети: Потребно је одговорити на ваше прво питање, у коме тврдите да је ваша вера боља зато што вам Бог даде победу над нама. Ако је тако, онда се сетите старе персијске војне силе, која освоји многе земље, и скоро читав свет покори себи; затим настаде монархија грчка: Александар Велики победи Персијанце; потом Рим овлада целим светом. Шта дакле, јесу ли сви они имали праву веру зато што су били јаки у ратовима? Нипошто, већ преко мере беху идолопоклоници, и не знађаху истинитог Бога Творца. Како онда и ви можете говорити да је ваша вера истинита зато што нас војном силом победисте? А много пута се догађало и нама хришћанима, који право поштујемо Бога, да његовом помоћу надвладамо непријатеље и победимо. А када, живећи без покајања, разгневимо Христа Бога, тада Он наводи на нас безбожне људе, плаћајући нам за грехе наше. Али и када нас кажњава, ми се не одричемо Господа свог, него молимо од Њега милост, а с вером имамо и наду у Њега да ће се смиловати на нас. Вашег пак учитеља, који нема сведочанства пророка за себе, па је чак и противан светим пророцима, ми не само не примамо него га и потпуно одбацујемо.

Седам пуних година проведоше свети оковани, патећи се у оној тескобној и страшној тамници. Ту дан и ноћ провођаху у молитви, непрестано појући Давидове псалме и благодарећи Бога за његово непрекидно промишљање о њима: јер грехе њиховог пређашњег живота, проведеног у сластима и раскоши, очишћава оваквим тамничким паћењем и невољовањем, и јер их окрепљује у тако дугом трпљењу, о каквом раније нису могли ни помислити.

Док су они тако страдали, Вадицис отпадник, који град Амореју варварима предаде и Христа се одрече, дође у тамницу петог марта на заласку сунца. И он потајно изазва Константина, који раније беше секретар код господина Константина патриција, и рече му кришом: Премудри човече, ти знаш како одавно гајим велику љубав према господину твом патрицију Константину. Сада пак тачно сазнадох да кнез има намеру да вас сутра побије, ако не примите његову веру. Ја дођох да вас о томе известим. Ти дакле саветуј твоме господину да привидно пристане на сараценску веру, да би се спасао смрти. А и ти учини то исто. Разуме се, душом нипошто не отступај од хришћанске вере, него само притворно се сагласите са кнежевим предлогом због опасности која вам прети, и Христос ће вам бити милостив. - А богољубиви муж овај прекрсти се, и одговори оном отпаднику: Одлази од нас, безакониче! - окрену се и оде од њега. А господин Константин патриције упита секретара Константина, ко га је то изазвао и због чега. Он пак, не желећи да му пред целом дружином каже, да се не би ко од њих побојао смрти и стао колебати, издвоји се настрану са господином Константином и каза му шта му Вадицис рече. Константин патриције благодарећи Бога рече: Нека буде воља Господња! Онда, обративши се својој дружини рече: Браћо, да проведемо ову сву ноћ у молитви! И уставши мољаху се, певајући псалме Давидове до сванућа.

Сутрадан рано, послат од кнеза, дође к тамници неки свиреп војвода са наоружаном војском, затвори капију, изведе из тамнице света четрдесет и два мученика, и упита их: Колико сте година у овој тамници? Свети одговорише: Што питаш о познатој ствари? Ето, навршава се седам година откако смо овде затворени. Војвода рече: Зар за тако дуго време ви не увидосте, колико човекољубље показује према вама кнез? Јер вас ето толико година штеди, а могао вас је погубити. Требало је дакле да му за показано милосрђе будете благодарни, и да се молите за њега, и да га волите свим срцем. Свети одговорише: Закон наш наређује нам да се молимо за оне који нас гоне, и који нам зло и неправду чине; стога се и за вашег кнеза молисмо Богу. Но да га волимо свим срцем, то је немогуће, јер нам забрањују речи светог пророка Давида, који овако говори Богу: Зар да не мрзим на оне, који на те мрзе, Господе? (Пс. 138, 21), На то војвода рече: Како то може бити, да се неко моли за онога кога мрзи? Зацело лажете говорећи да се молисте за кнеза кога мрзите. Свети одговорише: Истину говоримо да се молисмо за њега Богу, да очи душе његове, помрачене неверјем, просвети, да би познао пут правде и побожно поштовао Бога, примивши истиниту веру хришћанску уместо оне лажне коју сада држи и сматра да је права. И када би он праву веру познао и примио, тада бисмо га не само заволели свим срцем, него и врло много поштовали, по речи Давидовој: Веома поштовах пријатеље твоје, Боже! (Пс. 138, 21).

Војвода рече: Зар су грчки и римски кнезови толико безумни те мисле да је без промисла Божјег наш народ овако многобројан и моћан и силан? А кад би нас Бог мрзео, не би тако промишљао о нама, не би нас тако умножио и ојачао, као што смо сада, што и сами видите. Свети одговорише: Не кажемо ми да сте ви без Божјег промисла, јер ко је лишен његовог промисла? Макар неко и не знао Бога, макар Га и ружио бестидно, ипак по Божјем промислу живи на земљи и креће се. Него ми ово кажемо: ви неправилно верујете у Бога истинитог, јер исповедајући да је Он Творац свих видљивих и невидљивих твари, Ви Му се ругате говорећи да је Он, како Творац и виновник свих добара, тако Творац и виновник и свих зала, истине и лажи, правде и неправде, смирености и гордости, кротости и јарости, целомудрености и разврата, и других врлина и злодела, које није потребно набрајати овде. И када би било истина оно што ви говорите о Богу, ми бисмо рекли да ви имате право знање о Богу. Али, пошто се ваше вероисповедање разликује од истине као тама од сунца, како да вас не изобличавамо? Па још сматрате, да ви једини имате истинско познање о Богу, а уствари га немате. И природно је да вас Бог ненавиди, иако сте под његовим промислом.

Војвода упита: Шта дакле, зар ви кажете да постоји други бог; творац свих зала и свакога греха? Како онда могу постојати два бога, један добар а други зао? И како може постојати свет, када се о њега боре између себе два бога? Свети одговорише: Не кажемо ми да постоји други бог - творац зла, који се разликује од Бога - Творца свих добара; не дао Бог! Него ми кажемо ово: један од анђела добровољно изабра себи оно што је некорисно и супротно добру и, заволевши то, омрзну најпре Бога Творца свог, а затим човека. И њему би допуштено да искушава нашу слободну вољу, да ли њоме ревнујемо Богу или се повинујемо кушачевом наговарању. Ви дакле, заведени од њега, сасвим погрешно његова зла приписујете бестрасном и неизменљивом Богу. Војвода рече: Али пророк наш Мухамед учи, да је свемоћни Бог подједнако творац сваког злог и сваког доброг дела људског. Свети одговорише: Види се, он овде другог бога погрешно измисли, као што некада Јелини измислише Агатодемона, и њега вам даде да му се клањате, иако није бог нити ће то икада бити. А ми познасмо истинитог Бога, и Њега исповедамо, Творца сваког добра, кога проповедаше у Старом Завету свети пророци, а у Новом Завету свети апостоли Христови. И никаквог другог бога ми не знамо.

Војвода рече: Не желите ли данас да заједно са правоверним кнезом нашим принесете молитве Богу по обичају вере наше? Јер сам због тога послан к вама. Не пристанете ли, знам да ће се неки од вас касније кајати што су неразумно и упорно остали непокорни. На то му свети одговорише једнодушно: Молимо јединог истинитог Бога, да не само ваш кнез, него и ти и сав род сареценски отступите од безбожне заблуде Мухамедове, а поклоните се и одате дужно поштовање јединоме Богу, кога проповедају пророци и апостоли Христови. А нама, не дао Бог, да добровољно напустимо светлост и пређемо у таму.

Војвода им рече: Пазите шта говорите, да се доцније не покајете, јер се то ваше противљење неће оставити без велике казне. А свети одговорише: Богу бесмртноме и праведноме поверавамо душе наше, и у Њега се уздамо до последњег даха свог, и нећемо се одрећи вере коју у Њега имамо. Опет им рече војвода: вас ће на дан Страшнога суда осудити сирочадство деце ваше и удовиште супруга ваших. Јер се сви ви сада лишавате њих, пошто се противите вољи кнежевој и нећете да примите веру његову. Наш велики кнез могао би наредити садашњем цару вашем, који је још дете, да пусти жене ваше и децу да вам дођу овамо. Но и сада, ако пристанете да се обратите и примите пророка Мухамеда, брзо ћете угледати све домаће ваше и веома се обрадовати. У Грчкој сада царује жена Теодора са малим дететом Михајлом. Она се не може успротивити наређењу великог кнеза нашег. А за богатства и имања не брините, јер египатски једногодишњи данак, који ће вам наш свемилостиви кнез поклонити као пријатељима својим, толико ће вас обогатити, да ће и унуци ваши до десетог колена имати изобиља сваковрсних блага. - Тада као једним устима узвикнуше свети: Анатема Мухамеду и свима који верују да је он пророк!

Пошто ово свети изговорише веома смело и са великом ревношћу по Богу, разгневљени војвода одмах нареди наоружаним војницима да сваком посебно вежу руке отпозади, и као овце воде на заклање. На тај призор стаде се стицати силан свет сараценски, а и хришћани који су живели у њиховој средини, желећи да виде погубљење светих мученика. И када се већ приближише реци Еуфрату, војвода дозва к себи једнога од мученика, светог Теодора Кратира, и рече му: Сазнао сам поуздано да си ти некада био свештеник, па си одбацио свештенички чин, постао војник, узео на себе оружје, и стао по бојиштима проливати крв људску. А сада се лицемерно правиш да си хришћанин, изобличаван савешћу својом због твога давнашњег одречења од хришћанске вере. Није ли боље за тебе сада да прибегнеш к учењу пророка и апостола Мухамеда, и од њега добијеш помоћ и избављење од смрти? Јер ти не можеш имати никакву наду ни уздање у Христа, кога си се раније добровољно одрекао.

Јуначни Христов мученик Теодор одговори: Неистину говориш, војводо, јер се ја нисам одрекао Христа Бога, него сам само напустио свештенички чин због моје недостојности. Због тога баш и дужан сам нарочито сада да крв своју пролијем за веру Христову и да умрем из љубави за Њега, да ми мој милосрдни Господ опрости сада оно што Му раније сагреших. Јер и слуга твој, који би побегао од тебе, па се потом вратио к теби и борио се до смрти за тебе, не би ли због тога добио од тебе опроштај за своје раније бекство? Војвода одговори: Нека буде како хоћеш, ја ти само предложих оно чиме би се могао избавити од смрти.

Када џелати Црнци исукаше мачеве своје и стадоше свете мученике распоређивати за посечење, деси се да Теодора Кратира ставише до патриција Константина. Бојећи се да Константин, видећи његово посечење, не падне духом и уплаши се смрти, Теодор му рече: Господине мој, чуј ме: пошто ти и чином и красотом врлина превазилазиш све нас, требало би да ти први постанеш мученик међу нама, да ти пре свих нас приклониш под мач главу своју за Господа свог, те да први добијеш венац од Исуса Христа - Небеског Цара, као што си био први у почасти код земаљског цара. А свети Константин му на то одговори: Теби, тако особито храбром, заиста доликује да то учиниш: да први положиш душу своју за Христа, како бисмо и ја и остали наши другови пошли за тобом.

Тада свети Теодор сатвори молитву, препоручујући душу своју Богу, приђе џелату, и радосно прими славну мученичку кончину: посечење мачем. А за њим и остали свети, по реду и по достојанству својих ранијих положаја, приступаху један за другим под мач, без имало страха или узнемирености или малодушности, тако да се војвода веома дивљаше посматрајући мученике са каквим поуздањем хитају у смрт. И тако свети четрдесет и два мученика окончаше свој живот јуначком смрћу за Господа свог, шестог марта 845 године.

По посечењу светих мученика сараценски кнез нареди да и споменутог отпадника Вадициса мачем посеку, говорећи: Да је био прави хришћанин, он се не би одрекао своје вере. И када не одржа веру у свога Христа, како може одржати веру у нашег Мухамеда? Он постаде непријатељ својим хришћанима, предавши их у наше руке, како онда, ако наступи зло време, да не постане издајник наш? Ко није био веран својима, може ли бити веран туђинцима? Никада. - И отсекоше мачем главу томе беднику. И он доби од Сарацена достојну награду за услугу коју им учини, предавши им славни и дивни град хришћански Амореју.

Сутрадан нареди кнез те бацише у реку Еуфрат тела светих четрдесет и два мученика. Бацише тамо и леш посеченог отпадника. И убрзо потом обретоше се на оној другој обали реке тела мученика читава, јер се свакоме телу присаједини његова глава. И лежаху заједно по реду чесно. А леш оног отпадника би пронађен далеко од светих тела мученичких, и глава његова далеко од леша његовог.

Хришћани онда узеше тела светих и чесно сахранише. А главу и леш оног безаконог издајника крокодили разнеше и поједоше. За све пак ово нека је слава Христу Богу нашем, са Оцем и Светим Духом обожаваном вавек, амин.

Извор: спц.рс

Хришћанство каже да је вера дар Божији. Али ако је то заиста дар, зашто га не прихватају сви? Да ли Бог једне призива Себи, а друге заобилази, остављајући их у тами неверја? То је питање које већ вековима збуњује многе који размишљају о хришћанској вери.
Питање вере увек је било и питање слободе. Да ли човек верује зато што га је Бог унапред изабрао, или зато што слободно одговара на Божији позив? У историји хришћанства појавило се и учење да је судбина човека од почетка одређена – да су једни изабрани за спасење, а други за пропаст. Најпознатији представник таквог схватања био је протестантски реформатор Калвин.
Православно предање не прихвата ово застрашујуће учење. Нама је апостол љубави рекао: Бог је љубав (1. Јн. 4, 16). Речено је, такође, да је Бог послао Сина свога да ништа не пропадне, него да се све спасе (Јн. 3, 16–17).Управо је зато питање којим започињемо овај текст тако мучно и тешко. И одговор на њега је, наравно, само један. Да, вера јесте дар Божији, и тај дар је дат свакоме, као што каже дивна црквена молитва о „светлости Христовој која просвећује сваког човека који долази у свет“. Цело Јеванђеље прожето је том посебном аритметиком, према којој Пастир добри оставља деведесет девет оваца да спасе једну залуталу. Цело Јеванђеље зрачи љубављу према грешнику, према палом човеку чији пут је пут пропасти.
Не поставља се, дакле, питање коме јесте а коме није дат дар вере, јер дат је свима, него због чега га не прихватају сви, због чега су верници у свету увек „мало стадо“ (Лк. 12, 32), због чега се и сам Христос са горчином пита: Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18, 8).
У потрази за одговором било би, можда, најбоље поћи од невероватно дубоких речи Достојевског: „Свако је свима за све крив“. Крив је – наставићемо – пре свега, наравно, за то скривање или отворено порицање Божијег дара које милионе људи чини безнадежно слепима и глувима за веру.
Није случајно што се у Јеванђељу тако често говори о деци. За њих се каже: Који не прими Царство Божије као дете неће ући у њега (Лк. 18, 17). Шта то значи? То значи да је детету својствено да сам живот доживљава као један рај, да је у његовој перцепцији све целовито, све радосно, све у најдубљем смислу речи вера, још нераздвојена од живота. Она се испољава као безусловно поверење које одасвуд очекује само љубав. И сви ми знамо како та целовитост, када изађемо из детињства, пада – како у живот улази искуство зла, подељености, страдања.
И управо тада, у том одлучујућем тренутку људског живота, почиње страшна битка за душу, чији је исход или очување или губитак овог првобитног искуства као дара са висине. Управо тада, у једном тренутку, све виси о концу, и једна једина реч, као и њен изостанак, може бити од пресудног значаја. Али, ето, ма како то страшно било, човек се опет и опет уверава да искуство зла, тачније само зло, често долази кроз људе, али и из наше пале природе.
Живот оних који нас окружују одређујемо ми, и у злу и у добру, својим сопственим речима и делима, целим својим животом. Као што се вера у човеку рађа из вере другога, тако се и безверје рађа из туђег лицемерја и лажи, из тријумфа зла и греха свуда унаоколо.
Свет у злу лежи (1. Јн. 5, 19). Али ко га је погружио у то зло? Ако у самим верницима често не живи дар вере (или, боље рећи, ако они не живе њиме), ако верници говоре о љубави и праведности, а настављају да мрзе, ако позивају на узвишено, а потпуно се предају земаљском, колико ли је онда онима који их посматрају бескрајно тешко да стекну веру! Отуд сумња која разједа душу, отуд застрашујуће искуство живота без љубави, без радости, отуд у срцу мрачни огањ порицања, мржње према узвишеном, отуд у човеку готово несвесна жеља да сруши своју унутарњу светињу.
Пре сам наводио речи апостола Павла да Бога нико од људи не виде нити може видети. Али Бог нам се јавља кроз човека који је Његова икона. Видели смо Га, познајемо Га у Христосу, али можемо Га видети и у сваком човеку, слично као што нам се кроз сваког човека може указати демонско одбацивање Бога и сва тама сатанске мржње према свету Божијем.
„Ја не верујем у Бога“, говори неверник, „зато што око себе видим сувише зла, патње и бесмисла. Да Бога има, Он то не би дозволио“. „Ја верујем у Бога“, говори верник, „зато што сам усред зла, патње и бесмисла доживео моћ, радост и истину вере“.
Један исти свет, једно исто знање о свету, па опет два сасвим супротна искуства! Не, не лишава Бог никога свог дара, своје љубави и изабрања; међутим, све је то сувише често заклоњено завесом зла која се надвија над светом и помрачује човека. Али онда се неизбежно поставља питање: а одакле то зло? И због чега тако често победу односи управо оно, а не свемоћни, сведобри, свељубећи Бог? Због чега добро, започињући борбу против зла, веома често прибегава његовим методама, тако да се и оно само постепено претвара у зло?

Искуство Псалма и сусрет у дубини душе

Искуство вере – је ли оно моје? Данас можемо да подвучемо црту испод наших размишљања о најважнијој и најтајанственијој од свих људских тврдњи: „Ја верујем у Бога“. У овој тврдњи смо распознали, осетили макар и нејасно, такорећи „додиром душе“, један дар са висине. Ја не долазим толико до вере свесним, разумским путем, колико је налазим у себи, налазим са дивљењем, радошћу и захвалношћу, налазим као присуство – тајанствено, али јасно присуство Онога који је цео мир и радост, тишина и светлост. То присуство не може потицати од било чега у мени, јер нити у мени нити у свету који ме окружује нема такве радости, такве светлости, такве тишине. Одакле је, онда, оно?
И ја изговарам реч која све то изражава и именује и која, када се истргне из тог искуства, из веродостојности тог присуства, губи сваки смисао. Изговарам реч „Бог“, коју не бих могао изговорити када не бих имао то искуство. Ја одређујем садржај тог искуства и самим тим га прихватам као дар, дар на који се одазивам покретом целог свог бића. „Ја верујем у Бога!“ И испоставља се да вера коју сам пронашао у дубини своје душе није само моје лично, неизрециво искуство, него и нешто што ме на један нови начин повезује са људима, са животом, са светом, што постаје ослобођење од усамљености на коју су у мањој или већој мери осуђени сви људи.
Јер ако је пронаћи веру у својој души радост, онда није ништа мања радост када исту ту веру, исто то искуство пронађем у другима. И то не само у људима који ме окружују сада, него и у онима од којих ме раздвајају векови. Ево, отварам књигу која је написана више од хиљаду година пре наше ере, у свету који је тако мало личио на наш свет, и читам:
„Господе, испробао си ме, и познао си ме; ти си познао седање моје и устајање моје; ти си разумео помисли моје издалека; стазу моју и меру моју испитао си, и све путеве моје предвидео си. Јер нема речи преварне на језику моме. Ево, Господе, ти си познао све, и последње и прво; ти си ме саздао и ставио си на мене руку твоју: чудесно је знање твоје за мене, надјача ме, не могу према њему.
Куда ћу поћи од Духа твога, и од лица твога где ћу побећи? Ако узиђем на небо, ти си тамо; ако сиђем у ад, присутан си; ако узмем крила своја ујутро и настаним се на крајевима мора, и тамо ће ме рука твоја водити, и прихватиће ме десница твоја. И рекох: еда ли ће ме тама погазити, и ноћ бити светло у уживању моме? Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просветлити се; као што је тама њена, тако је и светлост њена.
Јер си ти створио бубреге моје, Господе, прихватио ме од утробе матере моје. Исповедаћу и славити те, јер си ме страшно удивио; чудесна су дела твоја, и душа моја зна то веома. (…) А мени су веома цењени пријатељи твоји, Боже, веома се укрепише почеци њихови. Избројаћу их, и већма од песка умножиће се; устадох и још сам са тобом. (…) Испробај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме и познај стазе моје. И види има ли пут безакоња у мени, и води ме путем вечним.“ (Пс. 138, 1–14, 17–18, 23–24)
Ово је 138. псалам, који је, понављам, написан пре три хиљаде година. А ја читам, дивим се и радујем се: Господе, па све је то управо оно што ја осећам и доживљавам! То је моје искуство, то је речено о мени, у моје име! Чак и тај детињасти, неспретни језик који покушава да изрази оно што је изнад речи, и он је мој. А то значи да је вера живела и да живи вековима, то значи да су милиони људи осетили ово исто.
И испуњава се срце радошћу када се од изобиља вере изливају ове чудесне речи: Јер се тама неће помрачити од тебе, и ноћ ће као дан просветлити се; као што је тама њена, тако је и светлост њена. И у тој светлости ја на један нови начин видим свет. Упркос свој његовој тами, он је за мене осветљен првобитном светлошћу. Уистину, чудесна су дела твоја, и душа моја зна то!
За псалмопојцем понављам: „Исповедаћу и славити Те, јер си ме страшно удивио“, и на нови начин упознајем себе – грешног, слабог, поробљеног – јер ми се даје тајни орган унутарњег знања да схватим оно што је узвишено, дивно и славно, да пожелим узвишено знање и узвишен живот, да увидим разлику између пута трулежи и пута вечности.
И још нешто открива ми та вера: да све на свету објављује Бога, да све сија Њиме – лучезарно јутро али и ноћни сумрак, срећа али и патња, радост али и туга. А што има тако много оних који то не виде, који не осећају да је ноћ живота светла као и дан, то је само зато што смо ја и слични мени сувише слаби сведоци вере, само зато што од најранијег детињства човека окружујемо лажима, што га, уместо да трага за дубином, наводимо да јури за ситном овоземаљском срећом, што га везујемо за узалудне ствари и таштину. Зато у човеку одумире тежња ка светлости и љубави, и његов свет испуњава лепљива тама скепсе и неверице, једа и мржње.

Христос као пуноћа и извор радости

Али ни у тој тами, ни у том страшном паду Бог нас не оставља. И моје беспомоћне речи о вери биле би празне када на крају не бих исповедио веру не само у Бога, него и у оног јединог Човека Којим је Бог дошао у свет, а у свету сваком човеку, да га спасе и препороди.
Ја верујем у Бога, али Бог се у пуноћи радости поседовања открива у Христу. „Бога нико није видео никад“, говори апостол Јован Богослов, и одмах додаје: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави (Јн. 1, 18). И извештава нас да су Његове речи сведочанство о ономе што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Речи живота (1. Јн. 1, 1). О њему, о тој Речи живота, биће наша наредна беседа.
На крају наших размишљања о вери дошли смо до имена које је за нас, хришћане, уједно садржај и извор вере. Дошли смо до имена Христовог. Довољно је споменути Га, и срце се наше сваки пут изнова испуњава усхићењем. А можда тим усхићењем све и почиње.
Безмало два миленијума деле нас од догађаја описаних у Јеванђељу. За то време у свету се догодио огромни број промена, сменили су се толики јунаци, остављајући за собом и лепо сећање и страшне легенде, да је лик Христов, који је забележен у једној од најкраћих књига, рекло би се, морао избледети, удаљити се од нас. Јер то је лик онога о коме, у суштини, знамо неупоредиво мање него о Наполеону, Лењину или Ајнштајну, чије су биографије детаљно изложене у хиљадама књига, а свака реч пажљиво проанализирана. Па ипак, тај лик није нимало избледео, јер за оне који верују у Христа његов лик је жив, јер љубав према Њему, заједница са Њим, јесте смисао њиховог живота.
Ми читамо Јеванђеље и опет понављамо речи оних које су фарисеји послали Христу да против Њега изнађу било какву оптужбу: „Никада човек није тако говорио као овај човек“ (Јн. 7, 46). И до дана данашњег ми осећамо истинитост, апсолутну истинитост ових речи. Заиста, никада човек није говорио као овај Човек. Нико на свету није изговорио речи испуњене таквом истином и истовремено таквом љубављу, таквим смирењем. А када их ослушкујемо, ми полазимо од тога да верујемо Христу, јер у оно што Он говори ми не можемо да не верујемо, ми не можемо другачије осим да Његове речи прихватимо свим срцем. А поверовавши му, ми долазимо до вере у Њега.
Пут од веровања Њему до вере у њега може се описати овако: ми најпре осећамо – и опет свом дубином свог бића – да тај Човек није могао лагати. Ако су Његове речи лаж, онда је све на свету лаж, све је тама и бесмисао. И када Он говори да је послан ради спасења људског, да ће онај ко поверује у Њега пронаћи радост коју му нико неће моћи одузети, ми прихватимо те речи и верујемо у Христа. Ту веру потврђује тако велика радост и тако дубоки мир који се у нас усељава да нам други докази више нису потребни. Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама (Јн. 14, 18); Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20). Усхићено је срце тим присуством, и са сваким од нас догађа се исто што и са неверним Томом, који је најпре тражио доказе, да би затим ускликнуо: Господ мој и Бог мој! (Јн. 20, 28).
Не, предмет наше вере није апстрактно божанство које безбожници негирају – не састоји се она у томе – него у Богу Ког нам је објавио Христос. И нису чуда, моћ и власт то чиме нас Он привлачи, него љубав, добро и лепота коју излива Његов лик. Заиста, никада човек није тако говорио као овај Човек!
Све се у свету мења и заборавља, све пролази, али Христос остаје онакав какав је одувек био, Он је и даље предмет такве љубави, такве вере и верности да милиони људи радије бирају смрт и страдања него да се одрекну Њега. Штавише, они у самим страдањима виде могућност да узму учешћа у Христовим страдањима, а у смрти залог да ће бити са Њим. Шта се на земљи може упоредити са том љубављу, са том вером и верношћу?
„Целу те је, земљо родна, Цар Небески с лицем роба благословом походио“. Тјутчев је ове стихове написао о Русији, али ми их можемо читати као да се односе на целу планету и на све епохе. Јер то Христово похођење, то његово присуство међу нама и данас је исто тако очигледно као и пре две хиљаде година у Галилеји.
И зато наше беседе о вери можемо завршити на следећи начин. Када кажем: „Ја верујем у Бога“, ја тада пред собом видим лик Христов. Његов поглед као да је уперен само у мене. Ја умом знам да се Он даје свакоме, али притом осећам позив који је упућен баш мени, љубав која је усмерена управо ка мени, и као да чујем речи: „Ја сам теби дошао и ради тебе предајем целог себе. Ја те волим и желим вечну заједницу с тобом“.
И у оним тренуцима када то искуство у мени заглушује таштина овога живота, ја Му свеједно одговарам љубављу, и нису ми потребни ни докази ни тумачења. Ја целим бићем знам да Он на сличан начин куца на врата сваког срца, и желим свакоме да кажем: „Загледај се у Њега, ослушни добро Његове речи, јер никада човек није говорио тако као овај Човек, и наступиће за тебе тај јединствени сусрет, чија се дубина и радост не могу упоредити ни са чим на свету. Почеће нови живот, засијаће нова светлост. И ма колико ми падали, ма колико пута их проневерили на свом животном путу, ту радост нам нико неће одузети“.
Ето то је, у суштини, садржај наше вере, али и њен извор. Наша вера почиње Христом, рађа се из сусрета са Њим, и Христом се завршава. Она често као да умире у нама, ми заборављамо на њу, предајемо се таштини овога живота, али онда нам у руке поново доспева иста она невелика књижица, и опет је пред унутарњим погледом исти онај лик, опет Неко стоји на вратима срца и куца.
Како је важно, како је усред животног метежа бескрајно важно препознати то куцање!

Протојереј Александар Шмеман

Извор: Пријатељ Божији

ИСАВРИЈА, престоница Исавријске покрајине, почетак свете вере у Господа нашег Исуса Христа прими од учитеља народа, светог апостола Павла, који је тамо проповедао и неке привео вери. У време апостолске проповеди беше неки човек, по мену Нестор, који је живео у селу, званом Биданије, удаљеном од града Исаврије осамнаест стадија. Он имађаше жену која се свала Нада; са њом доби сина, овог светог Конона о коме је реч. Када Конон одрасте, родитељи зажелеше да га ожене, и заручише му дивну девојку Ану. Но пре свадбе Конону се јави свети Архистратиг Михаило у облику пресветлог човека, поучи га светој вери, одведе га на реку, крсти га у име Пресвете Тројице, и причестивши га Божанским Тајнама осени га крсним знаком и постаде невидљив. А младић се испуни Духа Светог, и Арханђео Михаило беше с њим невидљиво. Дође и дан свадбе и сви се весељаху. И кад би са невестом уведен у ложницу, Конон узе свећу и метну под суд, па упита своју невесту: Шта је боље, светлост или тама? Она одговори: светлост је боља од таме. Тада свети Конон, отворивши уста своја пуна благодати Божје, поче јој говорити о вери у Христа, истинитог Бога, и о чувању девствености и чистога живота. То је, говораше он светлост незалазна, а дела телесна и незнабожачка безбожна вера, јесу тама. И невеста, имајући срце као добру земљу, подесну за пријем семена речи Божје, сложи се у свему са својим жеником: верова у Христа, и обећа чувати девство своје нетљеним. И живљаху ово двоје светих у неповређеној чистоти девственичкој као брат и сестра, или боље рећи као два анђела Божја, серафимски горећи љубављу к Богу и служећи Господу. Потом блажени Конон усаветова и родитеље своје да се одрекну идола, и приведе их Христу. И крсти оца и мајку и невесту своју. И они, руковођени и поучавани светим Кононом, вођаху богоугодни живот. А отац његов, блажени Нестор, удостоји се мученичког венца, јер би убијен од идолопоклоника зато што им се противљаше изобличавајући њихову заблуду. После неког времена мати светог Конона, блажена Нада, пресели се к Богу у добром вероисповедању. Затим и блажена девственица Ана, заручена му невеста, оде у вечне дворе небеског женика Христа. И сахрани их свети Конон у један гроб. И живљаше свети Конон сам у Богу, предавши се богомислију. И тело своје умртвљиваше и потчињаваше духу постом и трудовима и свеноћним молитвама. А дато му благо благодати Светога Духа скриваше док не дође време да га покаже. То се догоди тек у старости његовој. А поче на овај начин:

У том крају налазила се у дивљим и непроходним горама једна страшна и мрачна пештера. У њој беше идолиште и демонско обиталиште. И тамо стајаше велики камени идол поганог бога Аполона, кога је исавријски крај нарочито поштовао. И Исавријанци имађаху обичај да се сваке године о одвратном празнику Аполоновом скупљају тамо са жртвама, и проводе тај богомрски празник. А једне године пред тај празник, кад се цео град спремао да иде к идолу у оној пештери, свети Конон покренут Духом Светим дође у град. И видевши мноштво народа, једне наоружане на коњима, а друге пешке, као за рат спремљене, он им се громко обрати овим речима: Људи Исавријанци, станите мало, јер имам нешто да вам кажем. Зашто сте се тако ратнички опремили? Еда ли неко зарати на вашу земљу, и зове вас на мегдан? А они одговорише: Не, него идемо к Богу Аполону да му принесемо жртве и празник његов прославимо. Светитељ их упита: А ко је то Аполон? Желео бих да ми кажете. И каква је његова моћ? Они му одговорише: То је наш промислитељ; он нам даје сва добра; он нас крепи у ратовима, као што је крепио и оце наше, који нам и оставише овај обичај празновања. А светитељ их упита, потсмевајући им се: Јесте ли икада чули глас бога свог, или коју реч од њега? Они одговорише: Нисмо, али нам је од отаца наших остао обичај да верујемо у њега. На то им свети Конон рече: Оци ваши, не знајући истинитог Бога, као неразумне животиње беху у заблуди. Да су знали истинитог Бога, они не би толику ревност показивали према глувом и немом и непотребном идолу. Допустите ми, и ја ћу вам показати кога поштујете, и ко је бог ваш. Мастилом ћу га намазати, може ли себе измити? Чекићем ћу га разлупати, може ли се опет вратити у свој првобитни облик? Храну ћу му понудити, да ли ће пружити руку, и узети, и почети јести? Докле ћете бити луди, и то не увиђати? Послушајте ме, јер сам и ја из вашег племена, али сам туђ делима вашим. Оставите се идолопоклонства, и ја ћу вас научити кога Бога да поштујете и да се клањате Ономе који је на небесима. Јер је он невидљиви Бог, но свевидећи Творац неба и земље и мора, и свега што је у њима. Он је Цар моћан и силан, који спасава слуге Своје и погубљује непријатеље Своје који се клањају идолима и жртве приносе демонима. Он не тражи крвне жртве, него жели да Га знају они који Му прилазе без покварености и лукавства, и да верују у Њега, знајући да је Он истинити Бог, Отац једнородног Сина свог, Господа нашег Исуса Христа, који се од Оца не одваја, којим и векове сатвори, чијег је живота и царства заједничар Дух Свети који од Оца исходи. Ова пак три Лица Божанством су један Бог. Он је огањ који спаљује ненавидеће Га идолослужитеље; Он љуби оне који Њега љубе, и прославља оне који Њега прослављају. Јер је неизмерно милосрдан и милостив према свима који у Њега верују и призивају Га истински.

Док је светитељ говорио то и много друго, народ се узруја, и настаде велика гужва. Јер једни полетеше на њ да га убију, а други их спречаваху, не дајући никоме да га дарне и желећи да што више чују од њега. Пошто једва умирише народ, они питаху светитеља: Како нас можеш убедити да постоји Бог већи од нашег бога Аполона, кога ми поштујемо више од свих других богова? Покажи нам неки знак о Богу твом, да бисмо веровали у њега? А свети Конон, видећи да знаке ишту, сву наду положи на Бога, и рече им: Ето, многи су од вас на коњима, а није мало ни младих пешака, кршних и здравих; пођимо дакле сви ка пештери Аполоновој, на место сабора вашег, ви напред а ја као стар за вама. Само да се погодимо: ко први стигне тамо, његов је Бог истинит и велик, и треба веровати у Њега. Ако ви што сте на коњима, и ви млади, кршни и здрави пешаци, претекнете мене стара и слаба телом, и први стигнете до Аполоновог места, онда је ваш бог велики; ако пак ја стар пешке претекнем вас и стигнем тамо пре вас, онда је мој Бог већи од вашег бога, и ви ћете бити дужни да верујете у Бога мог.

Сви похвалише овај предлог и пристадоше на услов светога Конона. И говораху међу собом: Овај старац једва може стићи тамо за четири дана, пошто је пут далек и тежак, преко високих гора и дубоких провалија.И сви кренуше журно, једни уздајући се у своје коње, други у своје ноге, а свети Конон иђаше за њима хитајући с муком. Затим се помоли Богу, и тог тренутка стаде преда њ свети Архистратиг Михаило, узе га, и за трен ока пренесе на оно место ка коме су хитали. А оне што су јурили на коњима, и пешаке, Арханђео невидљиво помете, те неки залуташе по горама и дубодолинама, падаху са окомитих литица планинских, и разбијаху се и сами и коњи њихови. И тако цео онај дан и сву ноћ не могаху стићи до Аполонове пештере, нити пут распознати куда иду. А сутрадан свети Конон им изиђе у сусрет; и кад га угледаше, они се запрепастише. А он их стаде корити, говорећи: Што се разленисте, те тако споро идете? Мени се досади чекајући вас дуго, па вам ево изађох у сусрет. А они, мртви уморни, испричаше светитељу све што им се догодило, и мољаху га да им буде путовођа до Аполоновог места. И он, идући пред њима, доведе их тамо. И рече им: Ето, ја добих опкладу, претекох вас и први стигох овде. Треба дакле да признате да је Бог мој велик, и да поверујете у Њега. А вашег бога препустите мени, да му одмаздим што вас је досада обмањивао. Они пак викаху: Не, немој окривити нашег бога, нити устајати против њега! Ми смо сами криви што, залутавши с пута, закаснисмо.

И тако не одржаше задату реч, и преварише светитеља. Онда их светитељ упита: Пошто не верујете Богу мом, хоћете ли да верујете богу вашем и испуните оно што вам он буде рекао? Они сви одговорише: Само да чујемо бога нашег шта каже, готови смо да одмах поступимо по речи његовој, јер му чврсто верујемо.

И опет се погодише са светитељем, и дадоше чвршћу реч од прве, да ће веровати речи коју им бог њихов буде изговорио. И светитељ стаде пред пештером оном што беше идолиште Аполоново, и громко довикну идолу: Теби говорим: наређује ти Господ мој Исус Христос, изиђи из идолишта свог и дођи мени овамо! - И одмах бездихани идол постаде као жив, јер задрхта, и паде са свога места, и ваљајући се суљаше се по земљи ка светитељу; и кад се докотрља близу њега, устаде са земље, и стајаше право пред светим Кононом. А сав народ се силно престрави, и стадоше од страха викати, и кукати, и бегати. Светитељ им руком даваше знак, и говораше им да се не боје. И једва их задржа и умири. Па се опет обрати идолу, док су сви врло пажљиво посматрали шта ће бити. И рече светитељ идолу: Кажи нам, бездихани идоле, ко је истинити Бог: ти или Господ мој Исус Христос кога ја проповедам? - И идол одмах с трепетом пружи к небу своје камене руке, и веома громко људским гласом изјави, говорећи: Једини истинити Бог је Христос кога ти проповедаш. - Рекавши то, он паде и разби се.

Када се ово чудо догоди, сав народ стаде громоглаоно викати: Један је истинити Бог! Бог Кононов однесе победу! - и мноштво народа верова у Христа Бога. И пошто поразбијаше идоле, примише свето крштење. А остали, окорели у своме неверју, веома жаљаху због пропасти идола Аполонова. Али, касније се и они постепено убеђиваху, гледајући разна чудеса која чињаше свети Конон.

У истој Исавријској покрајини, само на другој страни, у једном пустом месту беше нека пештера. У њој живљаше опаки демон, који као убојица и разбојник нападаше пролазнике, људе и стоку, и убијаше их. И Исавријанци приношаху многе жртве томе демону, молећи га, да им не чини толике пакости и убиства. Али од тога имађаху само већу штету, а никакву корист. Стога се сабраше људи, и хришћани и нехришћани, те молише светог Конона да иде и отера тог демона из њиховог краја. Хришћани га мољаху с вером, не сумњајући нимало у силу Христову која беше са светим Кононом. Али нехришћани га мољаху, не са вером, него кушајући га, јер сматраху да Канон не може отерати оданде оног опаког демона. Чак се надаху да ће га демон убити.

Светитељ оде тамо, праћен од народа, стаде пред пештером, док народ издалека стајаше са страхом. И именом Христовим запретивши нечистом духу, свети Конон му нареди да на видљив начин изађе из пештере како би га сав народ видео. А демон изнутра викаше молећи светитеља да му не наређује да изађе на видљив начин, да људи не би видели његову одвратну појаву. Али светитељ му строго запрети да себе видљиво покаже. И, док су сви посматрали, он изиђе у облику женском, као нека одвратна баба, сва кљакава телом, дршћући и тресући се. И забранивши демону да никоме никакву пакост не учини, светитељ га посла у пакао. И демон одмах постаде невидљив, а народ викаше: Велики је Бог Кононов! - И тада многи од незнабожаца вероваше. у Христа. Свети Конон поучи народ колико треба о Богу; и вратише се у град сви певајући: свети Конон је почињао песму, а народ је прихватио, славећи Христа, истинитог Бога.

Потом свети Конон живљаше у своме селу Виданији у , родитељском дому, чудотворећи и исцељујући сваку болест код оних који су му прибегавали с вером, и изгонећи демоне, над којима му Бог беше дао власт. Уто се деси да један од највиђенијих грађана исавријских би покраден: лопови му однеше силно злато. Поводом ове крађе многи беху клеветани и мучени, и по тамницама невини држани. Али се украдено злато не могаше пронаћи. Онда к светоме Конону дође онај покрадени грађанин, и сродници оклеветаних и ухапшених, и припадајући к ногама светитељевим, мољаху га да се помоли Богу поводом ове крађе. Светитељ се сажали на оклеветане и невино злостављане, и оде у град. И ставши усред града, подиже руке своје к небу и сатвори усрдну молитву Богу. И мољаше се док му не би откривено од Бога где је метнуто украдено злато. Онда узе са собом многе људе из народа, оде с њима из града далеко у пустињу, и дође до једног камена, показаном му од светог Архистратига Михаила. Под тим каменом беше злато сакривено. Свети Конон га пронађе, и нареди људима што беху дошли с њим да узму злато и носе у град. И видевши то, сав се народ дивљаше веома, и слављаше Бога. А покрадени грађанин, желећи да сазна ко су лопови, упита светитеља о томе, а он му одговори: Узми своје, и буди задовољан, јер се твоје врати теби без штете, а ухапшене ослободи. - И би тако. А глас о овоме чуду разнесе се по целом крају оном, и многи се обраћаху к Богу, и из дана у дан растијаше и множаше се Црква Христова.

Када једном свети Конон испоснички молитвено борављаше у своме дому, угледа читав пук демона који беху дошли против њега. Јер сви демони, који беху изгнани из људи и из идолишта, наоружаше се против светитеља и дођоше да му науде. Видевши их, светитељ их све веза именом Исусовим, тако да се нису могли маћи. И мољаху демони светитеља, да им не наређује да иду у бездан, него да им заповеди да раде што он жели. Забранивши им да никакво зло не чине људима, светитељ их посла на разне послове: једне да копају по баштама, чупају непотребну траву, трње и чкаљ; друге, да ору њиве и сеју; треће, да чувају берићет; четврте, да пасу стада стоке, и бране од звериња; пете, да секу дрва, доносе воду и врше све домаће послове. Тако их све запосли као заробљенике. И служаху демони робовски и заробљенички светом Конону док му беше воља, ревносно извршавајући сваки посао каји им је одређивао. Јер они беху везани нераскидивим узама силе Божје, а поробљени и потчињени под ноге Божјем угоднику.

Једне ноћи на кућу светитељеву нападоше разбојници, очекујући да код њега нађу неко богатство, пошто беше чувен у целом том крају. Везаше га и стадоше мучити да прокаже своје злато. Но чим га стадоше мучити, слегоше се, по Божјем наређењу, демони што служаху светитељу, дохватише разбојнике, тукоше их без милости, па и ватру у пећи наложише, те им тела огњем жегоше, а светитеља одвезаше. Но светитељ им забрани, и они оставише разбојнике једва живе. И помоли се светиггељ за разбојнике Богу, те они дођоше к себи. И пошто их блажени поучи да више не чине разбојништва, отпусти их с миром.

Но не само из руку разбојника демони избавише светитеља, по наређењу Божјем, него и углед имена његова чуваху, пошто је Бог тако хтео. Јер када би се ко од Исавријанаца незнабожаца дрзнуо да наружи име Кононово, одмах је бивао бијен од демона на невидљив начин. И беше име Кононово свима чесно и страшно. Тако, два идолопоклоника, када негде би споменуто Кононово име, стадоше ружно говорити о њему, и одмах их демони нападоше, и бијући их вуцијаху их путем за косу, и довукавши их до светитеља, бацише их пред ноге његове. И растијаше страх код свих незнабожаца тако, да нису смели ни помислити зло о светом Конону. Једнога човека, који је крао род на њиви Кононовој, ухватише ови невидљиви стражари, и бијући га одведоше га светитељу заједно са његовим магарцем, на коме беше врећа пуна украденог рода. Светитељ га посаветова да не краде, и пусти да иде дома.

Нека сирота удовица, носећи на рукама своје мало јединче, за време жетве ишла је по њивама и за жетеоцима сабирала класје. Тако једном положи дете на земљу, и прилично се удаљи од њега сабирајући класје. Утом наиђе из шуме вук, зграби дете и однесе га у пустињу. Трчаше за њим, али га немогаху стићи и отети му дете из чељусти. Тада жена та отрча к чудотворцу светом Конону, пошто његова кућа беше близу; и плачући припаде к ногама његовим и исприча му своју муку. Он одмах нареди невидљивим слугама, и они полетеше, и за трен ока ухватише вука са дететом у чељустима, и донесоше пред светитеља. Светитељ даде матери дете живо и здраво, а вука одасла на његова места.

Потом други демони, који не беху везани, стадоше у том крају нападати људе разним болестима, нарочито богињама. Видевши ово њихово непријатељство, светитељ се помоли Богу, и одмах му Бог даде власт над њима. Онда их светитељ похвата све, и једне прогна из оних крајева у пуста места, друге посла у бездан, а треће веза, па их у тридесет глинених судова стрпа, оловом зали, силом крсном запечати, и закопа у земљу под темељ своје куће.

У то време настаде гоњење на хришћане, и у Исаврију стиже са царском наредбом неки војвода Магдон. Он најпре светог Онисија ухвати у селу Усорову, и мукама умори. Затим ухвати и светог Конона, и стављаше га на многе и жестоке муке, приморавајући га да принесе жртву идолима. А кад Исавријанци чуше да војвода мучи светог Конона, сабраше се много наоружаних људи, и појурише ка селу Усорову са намером да убију војводу. Сазнавши за то, војвода уседе на коња, и са својим слугама побеже из оних крајева. Исавријанци се дадоше у потеру за њим, али га не стигоше. Светог пак мученика Конона нађоше везана, и по целом телу изранављена и окрвављена. Одрешивши та, они плакаху над њим. И отирући крв његову, мазаху тела своја, желећи да се крвљу његовом освете, и с љубављу целиваху ране његове за Христа добијене. А свети мученик туговаше и жаљаше веома што му не дадоше да до краја пострада, јер жељаше да умре у мукама за Христа свог. Затим га одведоше његовом родитељском дому у селу Виданији, и стараху се око исцељења његових рана.

Две године после тога престави се свети Конон Богу. И сабра се сва Исавријска покрајина, и сатвори велики плач над њим. И погребоше га заједно са блаженим родитељима његовим и са светом невестом његовом.По престављењу и погребењу светог Конона зажелеше Исавријанци да родитељски дом мучеников претворе у цркву. Проширујући дом, они стадоше копати темељ, и обретоше у земљи оних гореспоменутих тридесет глинених судова, у које свети Конон затвори демоне. Не знајући дакле шта је у тим судовима, они се обрадоваше мислећи да је у њима сакривено злато или сребро, и брзо један разбише. И одмах изиђоше из њега демони у облику врло мрачног и смрдљивог дима и, помрачивши ваздух, сатворише страшан вихор. Људи се од тога препадоше, и једни од страха попадаше, а други побегоше. Демони пак, летећи по ваздуху, силну грају прављаху, и један другог по имену дозиваху. И велики страх завлада оним селом, те се нико по заласку сунчевом не смејаше обрести ван своје куће, јер се многа демонска страшилишта ноћу јављаху и плашаху људе и стоку. Ово пак би за неко време допуштено од Бога као казна лакомим људима што се дрзнуше разбити један суд, мислећи да је у оним судовима благо. Потом, молитвама светог Конона бише прогнана та демонска привиђења и страшилишта. А осталих двадесет и девет судова, са демонима у себи, осташе и до данас у земљи под темељом цркве светог Конона, чије свете молитве нека и нас свагда чувају неповређене од демона, да бисмо славили Оца и Сина и Светога Духа, једнога у Тројици Бога, вавек, амин.

Овај дивни светитељ поживе и пострада у другом столећу.

Овај преподобни Марко, подвижник и чудотворац, замонашен је од свог учитеља светог Јована Златоуста у 40.години својој и био у једном манастиру крај Анкаре у Галатији. Затим је провео 60 година у Јудејској (или Нитријској) пустињи. Био је веома трудољубив; одао се изучавању Светог Писма и цело је Свето Писмо знао наизуст; достигао врхунац подвижништва и врлине. Знак и доказ тога су: врло поучне и корисне књиге које је написао, и дар чудотворства који је од Бога добио. Био је много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Када једном безмолствоваше, молитвено тиховаше, у својој келији и рађаше на себи, дође к њему једна хијена и донесе му своје слепо штене. И својим утученим изгледом мољаше светитеља да се сажали на њено младунче и исцели му очи. Светитељ пљуну у слепе очи младунчета, помоли се Богу, и младунче прогледа. А после неколико дана хијена донесе светитељу једну велику овнујску кожу, као награду и захвалност за исцељење њеног младунчета. Но светитељ не хте примити кожу док му хијена не показа неким знацима да убудуће неће клати овце бедних људи.

Овај светитељ је стекао толику чистоту срца, да је Свето Причешће примао из руку ангелских. О томе је презвитер у скиту, који је причешћивао сву братију, казивао ово: "Опазио сам да за време давања Тајни Христових ја никада сам нисам давао Светињу Марку подвижнику, него ју је Анђео узимао са жртвеника и давао њему. Уосталом, ја сам примећивао само руку која му је давала Причешће".

Преподобни Марко сав је и споља сијао благодаћу Светога Духа која је била унутра у њему. По расту беше мали, дугуљасте главе и браде, обасјан сав унутрашњом благодаћу Божјом. Упокојио се у Господу половином петог века.

Богомудри отац наш Марко написао је, према Никифору Калисту, око четрдесет подвижничких списа, од којих девет наводи поименце, и веома их хвали, Свети патријарх Фотије у својој "Библиотеци" (бр. 200). То су књиге: О закону духовном, О онима који мисле да се делима оправдају, О покајању, О посту, О крштењу, Разговор ума са својом душом, Разговор са једним схоластиком, и Посланица Николају монаху. Преподобни Марко писао је и против јеретика Мелхиседекита и Несторијанаца. Његова духовна мудрост и подвижничко искуство, садржано у тим књигама, од толиког је духовног значаја да су Свети Оци подвижници говорили: Све продај - и купи Марка!

Ради духовне користи читаоцима, навешћемо само неколико богомудрих изрека и поука светог Марка:

Господ наш Исус Христос, Божија Сила и Божија Премудрост, промишљајући о спасењу свих на богодоличан начин како Он сам зна, положио нам је кроз разне догмате закон слободе, који се састоји у једном циљу назначеном за све: Покајте се! Из тога можемо разумети да се сва разноликост заповести Божјих своди на једно - на заповест покајања.

Никакво добро није могуће ни поверовати ни учинити, него једино Господом Христом и Светим Духом.

Извршивши заповест Божју, очекуј због тога искушење. Јер се љубав Христова кроз противности испробава.

Не тражи савршенство духовног закона слободе у врлинама људским, јер нема савршенога у њима. Његово савршенство се скрива у Крсту Христовом.

Тражећи духовног лека, побрини се о чистоти своје савести; што ти она говори, то учини, и наћи ћеш духовну корист.

Савест је природна књига. Ко је чита делатно (на делу), тај у искуству осећа Божанску помоћ.

Онај ко мисли да ће без молитве и трпљења победити искушења, тај их неће одагнати од себе, него ће се само још већма заплести.

Господ је скривен у Његовим заповестима, и налазе га они који то желе, по мери њиховог творења заповести Његових.

Сваки који се крстио православно, тајанствено је добио благодат од Свете Тројице, и она дејствује (ради) у сваком човеку по мери његовог творења заповести Божијих.

Љубав према Богу и ближњему јесте заповест која обухвата у себи све заповести.

Имај свагда и незаборавно у срцу свом смирење Господа нашег: ко је Он, и шта је постао ради нас, и са какве је висине светлости Божанства открио се, и у какву је дубину смирења из бескрајне доброте према људима сишао! Он је постао оно што смо ми, тј. човек, да би ми постали оно што је Он, тј. богови по благодати. Логос Божји је постао тело, да би тело постало Логос. Будући богат, Он је осиромашио ради нас, да би се ми Његовим сиромаштвом обогатили. Из великог човекољубља Он се уподобио нама, да би се ми кроз сваку врлину уподобили Њему.

Од како је Христос дошао у свет, од тада се, благодаћу и силом Духа Светог, обнавља прави човек створен по образу и подобију Божјем.

Треба се дружити и бити заједно и послушно се учити од духовних и искусних отаца. Јер је опасно бити сам и без сведока, поготову када се налазимо у духовној борби.

Ко од себе одгони бол и понижење, нека не мисли да ће се помоћу других врлина покајати. Јер кенодоксија (празна слава и понос) и избегавање бола знају да служе греху и с десне стране. Ако ко падне у било који грех и не ожалости се сходно величини свога греха, тај ће опет лако пасти у исту замку.

Треба најпре имати благодат Духа Светога делатну у срцу, и онда постепено ући у Царство Небеско.

https://www.spc.rs/sr/news///10803.prepodobni-marko-podviznik.html

Крст Христов! Гледамо Голготу и гледамо Распетога на њој. Жртва, Љубав и Тајна. И наравно победа, али победа кроз нешто неописиво страшно. Да, у призору који нам се открива има и нечег страшног, али и нечег бескрајно утешног. И све се то преображава у духовну, небеску победу. Победу Животворног Крста!

Свако гледа Крст и Распетога на њему по мери своје љубави према Њему. По својој духовној мери. Или га можда гледа онако како му је у том тренутку корисно, онако како му је Бог у датом тренутку открио. Ево примера Преподобног Пимена Великог. У древном Патерику његов ученик, Ава Исаак, приповедао је:

„Једном сам седео код Аве Пимена и видео да је дошао у иступљење (узнесен из уобичајеног стања у духовно созерцање – о. В. Д.). Поклонио сам му се до земље, молећи га да ми каже где је био. Приморан да открије своју тајну, рекао је: ‘Мој ум је био код Крста Спаситељевог у оним тренуцима када је код Крста стајала Богомајка Марија и плакала; желео бих да тако плачем увек.’”

Најближа и Најрођенија стајала је пред Распетим на Крсту, слично као што Херувими и Серафими предстоје на Небесима Престолу Божијем. Она која Га је носила у утроби од Благовести до Божића, примиће Његово бездахно Тело које се скида са Крста. Она гледа страдања свога Сина и кротко плаче. А Преподобни Пимен, созерцавајући тај плач, жели и сам да узиђе ка тој тајни. Созерцање Жртве Љубећег и Љубљеног рађа срдачни плач. Ваљало би да и ми то памтимо. Јер навика да гледамо на Крст и да се махинално осењујемо крсним знамењем често се претвара у нешто сасвим обично.

Прилазећи да целивамо Распеће, сетимо се свештене тајне. Где је тајна Љубави, ту је и тајна Жртве. Другачије не може бити. И то би требало да буде разумљиво онима који су створени по лику Божијем и настоје да тај лик бар мало сачувају. Јер лик Божији јесте лик Бога Љубави. Љубав као жртвеност урезана је у нашу природу.

Преподобни Силуан Атонски је у својим свештеним записима сачувао овакав једноставан случај:

„Један монах ми је испричао да је, када је  (у детињству) био тешко болестан, његова мајка рекла оцу: ‘Како страда наш дечак. Са радошћу бих дала да мене исеку на комаде, када би се тиме могле олакшати његове муке.’”

И Преподобни Силуан, прозирући у том људском нешто надљудско, додао је:

„Таква је љубав Господња према људима. Он се тако силно сажалио на људе да је пожелео да пострада за њих, као рођена мајка, па и више. Али ту велику љубав нико не може разумети без благодати Светога Духа.“

И тиме се објашњавају најдубље тајанствене речи на Литургији:

„Примите, једите, ово је Тело Моје, које се за вас ломи… Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова“ (Мт. 26, 26–28).

То, дакле, уопште није тек неки обредни спомен, него жртвена Божија Љубав, којом се ми тајанствено причешћујемо. Управо тајна Крста објашњава све: зашто је свет створен, због чега је у Христу поново саздан, и ради чега нам је дата Евхаристија. И уопште, ако желиш да разумеш ишта од онога што је Божије, најпре се потруди да проникнеш у тајну Крста Христовог.

Светитељ Филарет Московски сагледавао је ту страшну тајну и у свештеном трепету говорио:

„Гледајте пажљивије на Голготу: и тамо где се види средиште свих невоља, открићете прибежиште.“

И још је додавао, погружавајући се у дубине богословља:

„Уђи у унутрашње Светилиште страдања Исусових, оставивши за собом спољашње двориште, предано незнабошцима на гажење. Шта је тамо? – Ништа друго до света и блажена љубав Оца и Сина и Светога Духа према грешном и јадном роду људском.

Љубав Оца – која распиње.

Љубав Сина – која се распиње.

Љубав Духа – која торжествује силом Крста.

Тако је Бог заволео свет!”

Јер у чему се љубав пројављује, ако не у искреној жртви?

Крст Христов обухвата све, јер љубав Живоначалне Тројице обухвата све. Ми се осењујемо крсним знамењем у име Свете Тројице, у име Бога Љубави, који је кроз Крст излио љубав на сав свет. И зато је Крст, а самим тим и крсно знамење, сведочанство о љубави Божијој према нама. Али у неком смислу оно (крсно знамење) треба да буде и сведочанство наше љубави према Њему, жеђи за сапричасношћу Крсту Христовом.

А сада је, пак, дан празновања и победе!
„Запљескајмо данас у победничкој песми, и светлим лицем и језиком јасно ускликнимо… Ти нам и сада даруј Твој Крст Часни, чувара и заштитника и прогонитеља демона“ (стихира на литији на празник Воздвижења).

Плач Богоматере претворио се у радост. Стала је Царица с десне стране Васкрслога. А Његов Крст узнео се изнад Небеса.

Код људи се смрт завршава гробном тамом. А код Бога се смрт овенчава Васкрсењем. И зато су за нас Крст Христов и Његово Васкрсење нераздељиви, иако несливени.

„Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје славимо!“

Господ нас кроз Крст васкрсава, јер Крст више није оруђе смрти, него празновање Живота. Горке воде Мере претвориле су се у сладост од дрвета баченог у њих (Изл. 15, 22-25). А они, које су уједале змије, гледали су на праобраз Распетога и исцељивали се (Број. 21, 4-9).[1] Тако се и горчина нашег живота претвара у сладост, јер је са нама дрво Крста. И они које уједају змије искушења наћи ће исцељење код Христовог Распећа. У стихирама празника пева се о Крсту: „јер је на њему убио онога који је нас убијао“, то јест, умртвивши грех који нас је убијао, Христос нас удостојава „да живимо на Небесима“.

Крст Христов – у њему је пресек свих судбина света. Прошлости, садашњости и будућности. Неба, земље и преисподње. Својим врхом Крст Христов достиже Небеса, а подножјем силази до самог ада, јер је одатле, из ада, Распети Господ извео оне који су били спремни да Га приме и узвео их ка Небесима. И сада се силом Крста, окропљеног Крвљу Господњом, из чељусти адове истржу заблудела чеда Божија. Да, вертикала Крста простире се од преисподње до самих Небеса. А својим средишњим краком Крст обухвата сав видљиви свет. Јер сакрио се ти у пећину, заронио у дубине океана, попео се на гору, или чак напустио орбиту Земље на космичком броду – свуда те Искупитељ твој види, свуда је с тобом сила Христовог Крста.

Крст Господњи обухвата прошлост, садашњост и будућност, јер Крв Распетога искупљује грех свих. Од Адама и Еве, који су горко плакали изван врата раја сладости, па све до Општег Васкрсења, до тријумфалног сабора оних који се уводе у вечно Царство Божије – за све и за свакога Господ је пролио своју пречисту Крв. Као што је речено у једној од свештеничких молитава Литургије: „Царство Твоје даровао си будуће.“ Оно се још није јавило, а већ је припремљено – али припремљено кроз Крст Христов.

Тако је Крст Господњи у средишту свега. У средишту свих времена и простора и свих смислова. Али, заиста, како то разумети ако се не стекне Свети Дух Божији?

Ми не разумемо све, али ипак сви идемо ка Крсту Христовом. Идемо да му се поклонимо и да га целивамо, а сам Крст уздижемо над својим главама као оружје непобедиве победе.

Спаси, Господе, људе своје, и благослови наслеђе своје, даруј победу свим православним хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом својим народ твој!

[1] Горке воде Мере

После преласка преко Црвеног мора Израиљци долазе у Меру, али је вода горка и не могу да је пију. Господ показује Мојсију дрво, он га баца у воду, и вода постаје слатка.

Бронзана змија

Народ ропће, Бог допушта да их уједу отровне змије, а потом заповеда Мојсију да начини бронзану змију и подигне је на мотку; ко погледа у њу, остаје жив.

Оба догађаја представљају праобраз Христовог Крста:

дрво бачено у горке воде → праобраз Крста који горчину живота претвара у сладост;

подигнута змија → праобраз Распећа Христовог.

И сам Господ Исус Христос повезује други догађај са собом у Јеванђељу по Јовану 3, 14–15:

И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човечији…

Свештеник Валериј Духањин

извор

У име Оца и Сина и Светога Духа.
Када било која земаљска мајка тек понесе дете, она већ улази у болно страдање. 
Девет месеци она делимично страда, носи тежину, неудобност, жалост. 
И само рађање увек бива веома мучно. 
Свака жена може да посведочи: толико је болно да жена силним вриском прати долазак детета на свет. 
Али са рођењем не престаје бол, невоља жалост и страдање – тада тек све почиње. 
Ево, он се родио, лежи поред ње, и већ од тог тренутка почиње њена брига за читав живот. 
Он је тек рођен, а она већ слуша како дише, како му срце куца. Сваки приштић на кожи, сваки кашаљ, сваки уздах и сваки његов бол пролази кроз њено срце. 
И при том све више и више и више,... 
И чини се: ево, убрзо ће да пропузи, биће лакше; спустиће га с руку, па ће проходати и мало је ослободити. 
Жена живи том надом да ће бити лакше, а онда долази још више жалости, још више бриге. 
Док је дете у њеним рукама, она га чува, а када се одвоји и крене у овај страшни свет – опасност, узнемирење, бол, па чак и сама смрт постају све ближи.
И тада се јавља сасвим природно питање: свака жена зна тај закон, па зашто онда она рађа? 
Зашто иде у сусрет том бескрајном искушењу које ће се једном завршити смрћу? 
А можда ће то дете умрети и пре ње? 
Са тим схватањем и осећањем она живи читав живот. 
Зашто онда рађа? 
Нелогично, неприродно, против сваког рачуна! 
Зашто човек иде у неугодност, нарушава свој лични, себични мир и свесно ступа у жалост? 
Због наше БОГОЛОКОСТИ. 
Оне која још увек остаје у нама – можда не у свести, него дубоко у срцу – и ипак живи. 
А у чему је та боголикост? 
О каквој боголикости говорим? 
Бог је љубав. И ако је Бог љубав, онда је Он, хтели ми то или не, стварајући нас, у нас положио жудњу за љубављу.
Али савремени човек је веома опоганио то разумевање љубави. 
За савременог човека љубав је постала комфор, себичност, радост и уживање.
За савременог човека љубав као крст звучи готово несхватљиво, непријатно, неразумљиво. 
Савремени човек никако не уме да повеже љубав и крст. За њега је љубав сентименталност, удобност, топлина, уживање, бескрајни осмеси. 
Тако живе савремени људи који су изгубили Бога. 
Знате, више пута сам био у Европи и Америци, и закључио сам за себе, можда субјективно, у мени је било такво осећање, да ти хришћански народи живе у постхришћанској епохи. Хришћанство је негде остало у прошлости, а они сада живе овим новим схватањем. 
За њих је љубав постала синоним за насладу. И зато је љубав код њих почела да се изопачује, да запада у вулгарност и нискост. 
Бог је љубав, а они су одједном почели да љубављу називају сваку нечистоту, сваки смрад.
Први хришћани су врло добро разумели да су љубав и крст – синоними. Јер онај ко улази у закон љубави, нужно улази и у закон ношења крста за онога кога воли. Љубав је давање, а не примање.
Кардинално се променило усмерење смисла љубави: савремено схватање љубави је „себи, себи, ка себи“, а истински божански смисао љубави је „од себе, ка другоме“. 
И зато свака земаљска мајка, којом управља закон љубави – можда негде у подсвести, у интуицији – и не схвата зашто иде на свој лични крст ради детета. Њом управља закон љубави који делује од себе ка другоме.
Први хришћани су то чинили, и као што су философи у атинском Ареопагу рекли апостолу Павлу: „Безумствујеш, Павле!“ – исто су говорили и свим првим хришћанима.
А шта, углавном, земаљски човек очекује од Бога? 
И, нажалост, не први, него последњи хришћани, ми... Најчешће шта очекујемо од Бога? 
„Дај, дај... Дај још, дај још, дај, дај...“ 
Већ се човек гуши, прогутати не може, а ипак виче: „Дај још!“
Хришћанство је постало религија „Дај“, а престало да буде религија „Узми“. 
Узми део мог наследства, узми део мог времена, део моје снаге, а понекад чак узми и моју част, Господе, ако је тако потребно. 
Нека будем посрамљен, нека будем гоњен, прогнан – Господе, ако је тако потребно, узми. 
Узми моју децу, ако су Теби потребна. Узми мој комфор...
Тако су живели први хришћани. 
Тешко нам је да их разумемо, јер данас није тако, ми данас нисмо гоњени. 
Данас хришћанство није гоњено, није прогоњено. Ми смо изгубили то осећање да је хришћанство крст. 
У првим вековима хришћанства, као и код наших бака и дека у почетку XX века: ако си хришћанин – ево хлеба, ево смрти. Изабери. Скини крст – живећеш. Не,... изабери... 
Први хришћани су бирали религију крста.
Обично говорим: човек од Бога тражи здравље, благостање... 
Шта ми најчешће желимо једни другима на јубилејима? Здравље. 
„Без здравља ништа не бива.“ 
А бива. И верујте ми, понекад здравље не радује, ако срце није на месту. 
Здравље није на радост, ни новац није на радост, ни благостање није на радост – када срце није на месту, када није у миру, када си се посвађао са Богом. 
Први хришћани су управо изабрали религију која им није говорила о благостању, него о крсту: „Хоћеш ли бити мој ученик? Узми крст.“ 
И то није била философија, него стварност: "Ево амфитеатра, ево гладних звери. Сада ће их пустити и они ће те растргнути."
У древним житијима светих наших мученика описан је случај у Риму, у Колосеуму: муче прве хришћане, кидају их, раздиру. Трчи жена с дететом. „Куда? Тамо уништавају хришћане!“ – „И ја сам хришћанка.“ – „Безумна! Сама идеш, а дете куда вучеш?“ – „У Царство небеско.“ 
Како је наша вера далеко од њихове! 
Покушајте да уђете у њихове мисли, у њихова осећања. 
Како смо ми далеко од њих, како смо се умањили, како су постале мале наше молбе, све оно што тражимо од Бога!
Једном је једна жена дошла баш у овај храм, деведесетих година: „Реците, којој икони да приђем? Треба да замолим за здравље, за унуку – учење, за кћер – стан.“ 
„Којој икони, ком светом да приђем?“ 
Стојим минут, па кажем: „Знам, хајдемо.“ 
Доведем је до овог распећа. 
Кажем: „Гледајте у руке, ноге Христа, у Његово ребро – и молите. А ја ћу се склонити.“ 
Како је тешко распетог Христа молити за благостање. 
И како је тешко одговорити на Његов позив: „Хоћеш ли бити мој ученик? Узми крст.“ 
Како је тешко рећи: „Пристајем.“ 
Знате, ваздух потресати речима је лако. Али када је стварност пред тобом – ево смрти, ево живота, ево твог детета у реанимацији или у гробу – хоћеш ли тада моћи да кажеш: „Да буде воља Твоја“? 
Хришћани су могли. Они су били јединствени људи. Били су испуњени смислом љубави. А смисао љубави увек пролази кроз крст. 
Ако љубав није крст, она постаје вулгарност, потрошња. То више није љубав, то је изопаченост. 
Бог је љубав, и Бог је нераздвојив од крста ради нас. 
Данас је 15. март, годишњица упокојења старца Илије (Оптинског), нашег вољеног руског старца, који је у овај дан починуо. 
Многи не разумеју крст старчества.
Њима се чини да је то част. Сироти! 
Господе, кад би само пробали да понесу његов крст. 
Замислите: хиљаде људи те кидају на све стране, траже твоју пажњу. 
А не само пажњу – траже решење својих питања. Одмах, овде, у овом тренутку. 
"Ви морате решити моје проблеме. Ви морате да ме саслушате." Саслушати са учешћем. 
"Ја морам од вас да одем огрејана, утешена и са решењем свих својих питања..."
Ја сам понекад у Оптини гледао како га воде, како га чувају. Имао сам осећај: ако се ти чувари одмакну, "љубећи" хришћани ће га растргнути на комадиће, као светињу, и разнети кућама. 
Али то није главни крст старчества. 
Постоји још нешто што мало ко разуме. 
Обично старац носи крст пророштва. 
И опет, врло мало ко ће ме сада разумети. 
За неке бити пророк значи прославити се, задивити друге својом натприродношћу, прозорљивошћу. 
Али у стварности дар пророштва је неподношљив дар. Јер ти улазиш у ум Христов. Улазиш у ум Христа који види сву невољу, сво болно страдање овога света – одједном, у једном тренутку. 
Мајка, када заплаче њено чедо, одмах све оставља и трчи. Њено срце је одмах тамо. 
Замислите: Христос види нас све одједном, чује сваки уздах, сваку муку целог човечанства! Какав обим! 
То није појединачно дете, није појединачан човек. 
Он одмах носи у себи бол и муку целога света. Зато је Он непрестано на крсту. 
Духовни човек, када уђе у дар пророштва, он улази у ум Христов, у срце Христово. И тада он просто почиње да вапије, јер тај дар је веома тежак, неподношљив. Он пече, он је неподношљив, то је страшан крст!
А уз то човек носи и откривење о самом себи – да је велики грешник, који свакога дана својим гресима издаје Господа! 
У томе је недоумица многих спољашњих људи, који су говорили: „А зашто су свети плакали? Па они су већ били свети. Требало би да се радују непрестано са Христом.“ 
Али светима су се отварале духовне очи, и они су одједном завиривали у бездан свога срца, препуног греха. 
И зато су плакали – они су гледали Христом.
Сећам се старца Илије, како је у последње време ходао овако (погрбљено) – као да на њему лежи тежак крст. И тај човек иде полусавијен, глава му на страну, иде, иде, иде, иде, иде,… и стиже. 
И, вероватно, у таквом случају бива смрт не као проклетство, него смрт као избављење. 
Тако је умирао Григорије Палама, кога смо помињали прошле недеље, такође велики страдалник, који је говорио: „Горе, ка небесима - ка светлости – најзад сам стигао.“ Амин. 
Извините на дугој проповеди, опет сам вас уморио. 
Господу нашем слава свагда, сада и увек и у векове векова.

извор

Овај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ, у којој је имао око 70 монаха, и која и дан-данас постоји.

Он постави нарочити устав за свој манастир, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао, ако би и што би хтео, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву, имали заједничку трпезу, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину.

Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону, у време Маркијана и Пулхерије, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога.

Тропар (глас 1):Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Герасиме. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.