Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КСЕНОФОНТА и његове супруге МАРИЈЕ и ЈОВАНА и АРКАДИЈА синова њихових

Свети Ксенофонт беше један од најугледнијих великодостојника у Цариграду, богат спољашњим богатством, но још богатији унутрашњим: вером и побожношћу, и усрдним држањем свих заповести Божјих. Славан због великог положаја и високог порекла, он беше још славнији због племените нарави и добрих дела. Јер колико беше висок чашћу, толико умом смиреноумоваше, не гордећи се срцем и не превазносећи се због привремене славе овога света. А гомилаше себи благо на небу, шаљући тамо своја богатства преко руку убогих. Супруга му се зваше Марија. Она беше подражатељка свију добрих дела његових, и у свему беше слична њему. Живећи с њом чесно, Ксенофонт чињаше што је угодно Богу, ходећи беспрекорно у свима заповестима и наредбама Господњим. А родише им се два сина, Јован и Аркадије. И васпитаваху их у сваком добру, учећи их не само књижном знању, него и страху Божјем, који је почетак мудрости, и упућујући их на сваку врлину. Јер је желео да му синови буду не само наследници имања, него више свега подражаваоци богоугодног живота његовог. А када синови порастоше, послаше их на науке у Вирит (Бејрут)[1], јер у то време у Вириту беше чувена школа.

Док се они школоваху тамо, после неког времена Ксенофонт се тешко разболе, и очекиваше да ће умрети. Супруга му Марија, не надајући се више да ће он остати у животу, написа синовима писмо у Вирит о тешкој болести очевој и нареди им да одмах дођу дома док им отац није отишао из овог света, како би се удостојили последњег очева благослова, и нашли се око његове сахране. И они хитно допутоваше. Видевши их, отац се обрадова, и од радости му би лакше. Наредивши им да седну крај његове постеље, он их стаде саветовати, говорећи: Децо моја, сматрам да сам при крају живота. А ви, ако ме волите, живите по моме завештању. А мог завештања ево: Пре свега, бојте се Бога, и живите по светим заповестима Његовим. А остало шта вам будем рекао, рећи ћу вам не из сујете, већ да бих вас побудио на врлину. Јер ако живот мој будете имали себи за пример, неће вам бити потребни други учитељи. Јер је домаће васпитање и образовање, вршено речима и делима, далеко корисније од сваке спољне науке. Познато вам је: да сам досада живео у свакој побожности и простоти срца; да сам био поштован и вољен од свију, не због великог звања, већ због кротости и добре нарави. Никада никог нисам увредио, ни наружио, ни оклеветао; нити сам коме позавидео, нити се низашта разгневио, нити против кога непријатељствовао; све сам волео, са свима у миру живео. Нисам пропустио у цркви ни вечерње ни јутарње богослужење; нисам презрео ни убогог, ни странца, ни ожалошћеног, него сам сваког речју и делом тешио; по тамницама сам сужње посећивао; многе сам из ропства откупио и на слободу пустио. И као што сам чувао уста своја да не говоре ништа што је зло и рђаво, тако сам заветовао и очи своје да не ногледају на туђу лепоту, нити да је пожеле. И хвала Богу који ме је чувао, ја не познах друге жене осим матере ваше. Али сам и с њом имао телесне везе само док се ви не родисте. После вашег рођења ми се договорисмо да престанемо имати телесне везе, и досада се сачувасмо у чистоти телесној ради Господа. Угледајте се, децо, на живот родитеља својих; подражавајте веру, трпљење и кротост нашу; и тако живите, да бисте угодили Богу. И Бог ће вас благословити, и дати вам дуг живот. Убогима милостињу делите, удовице и сирочад штитите, болеснике и сужње обилазите, понижене и неправедно осуђене спасавајте, са свима мир имајте; пријатељима својим верни будите, а непријатељима добро чините, не враћајући зло за зло. Према свима будите добри, кротки, љубавни, смирени. Своју душевну и телесну чистоту чувајте беспрекорном и сада; а ако Бог да да ступите у брак, нека брачна постеља ваша буде чиста. Црквама Божјим и манастирима добро чините, свештенике и монахе поштујте, јер због њих Бог излива своју милост на цео свет. Нарочито пак не заборављајте оне који се Бога ради потуцају по пустињама, по горама, по пећинама и по гудурама земаљским, дајте им оно што им је потребно; ниште дарежљиво храните, и нећете оскудевати. Јер познато вам је, да мој дом никад није оскудевао што је толике трпезе убогима постављао. Често се молите, поука се Светих држите! Мајци својој указујте дужно поштовање и слушајте је са страхом Господњим, свагда творећи вољу њену и не оглушујући се никако о заповести њене. Према робовима будите милостиви, љубећи их као удове своје и децу своју; старе пуштајте на слободу, дајући им доживотно издржавање. Кратко речено: Што видесте мене да чиним, то и ви чините, и удостојиће те се почасти и славе Светих. Сећајте се стално и тога, да ће овај свет убрзо проћи, и слава његова неће вредети ништа. Децо, заповести Господње и моје држите, и нека Бог мира буде с вама!

Чувши ово, Јован и Аркадије плакаху, и говораху: He остављај нас, оче, већ умоли Бога да ти да да још мало останеш с нама. Знамо да ћеш га умолити ако хоћеш, јер ће те Бог послушати. Ми смо још врло млади, и ти треба још да поживиш на земљи, да би нас потпуно упутио на добра дела, и сам уредио живот наш како треба. - А отац, уздахнувши и заплакавши, рече: Откако ме Бог посети овом болешћу, и легох у постељу, много сам молио, и молим Бога, да ми због тога што сте још млади да да још мало поживим на земљи, док вас не видим у свему савршене.

Идуће ноћи би Ксенофонт у сну извештен, да Бог наређује да он још остане у овом животу. И он обавести о томе супругу и децу. И сви се радоваху и слављаху Бога. И стаде се болесник полако опорављати, и рече синовима: Децо, идите и довршите своје школовање, па кад завршите, вратите се, да вас по закону оженим. И укрцавши их на лађу са свим оним што је потребно, он их опет испрати у Вирит.

У почетку пута пловидба им је била врло пријатна, јер је ветрић ћарлијао. Затим изненада дуну супротан ветар, и неочекивано се подиже силна бура на мору. Морнари одмах спустише једра, и бура се стаде титрати лађом, бацајући је тамо амо, и валови је запљускиваху. И сви на лађи плакаху и ридаху од очајања, страха и смртне опасности. Плакаху и обадва брата, Јован и Аркадије, молећи се Богу и говорећи: Господе преблаги, Саздатељу сваке твари, не презри створења Своја! Сети се добрих дела родитеља наших, и ради њих немој нас оставити! и не допусти да умремо пре времена, у цвету младости наше! Нека нас не подави ова бура! нека нас не прогута морска дубина! Опомени се милости Своје и доброте Своје! погледај с висина свете славе Своје, и види муку нашу! Чуј јецање и вапај наш! Срца скрушена и духа смирена ми се молимо: пружи нам свемоћну десницу и извуци нас из понора смрти! не дај нас смрти имена Твога ради, него учини с нама по милости Својој и по неизмерном милосрђу Свом! Избави нас од дављења, да бисмо Те славили! Јер Те мртви неће славити, ни они што силазе у ад, већ ћемо ми живи прославити страшно име Твоје!

Када морнари видеше да бура бива све јача и јача, и да се лађа не може спасти од потопљења, уђоше у спремљени, одозго покривени и тиме од потопљења осигурани, мали чамац, као да хоће тобож да на лађи поправе нешто споља, отиснуше се од лађе, и таласи их понеше, а они очекиваху да ће их избацити негде на обалу. На лађи остадоше два млада брата, Јован и Аркадије, са својом послугом. Видећи бекство морнара и опасност у којој се налази лађа, јер су је таласи већ прелетали и пунили водом, и она је већ почела да тоне, они се обретоше у смртној опасности. Поскидаше са себе одело ради лакшег пливања, и да се не би одмах подавили на пучини. Очекујући последњи растанак и смрт, браћа дирљивим гласом и ридањем дозиваху родитеље своје, и говораху: Здраво да си, премили оче! здраво била и ти, премила мајко! Нећете нас више видети, ни ми вас! Нећемо више уживати земаљска добра у дому заједно са вама! - Затим говораху један другоме: Авај, мили брате! авај, светлости очију мојих! О, како је горко растати се! Где су сада молитве наших родитеља? где су њихова доброчинства ништима? где су њихови поклони монасима и поштовање? Зар ниједна молитва њихова за нас не узиђе к Богу? или ако је и узишла, не може нам помоћи због мноштва грехова наших, због чега смо и недостојни да останемо у животу. Авај нама! недавно смо плакали за оцем који беше на самрти, а сада ћемо бити разлог да наши родитељи неутешно плачу и неућутио наричу за нама! О оче, који си се тако свесрдно старао о нашем васпитању и нашем живљењу, ни мртве нас видети нећеш! О мајко, надала си се да видиш свадбе синова својих и израна си припремала брачне одаје, а ти ни гроб деце своје, видети нећеш! Заиста је бол за родитеље гледати децу своју где умиру, и сахрањивати их! А колико је већи ваш бол, о слатки родитељи наши, јер се не само лишавате деце своје, него ни смрт њихову не видите, нити ће вам икада стићи вест о изненадној и горкој кончини нашој! Ви сте се надали да ћемо вас у дубокој старости ми сахранити, а сада ми се нећемо ни тога удостојити да нас ви сахраните.

Затим загрлише један другога и последњи целив дадоше један другоме, говорећи: Спасавај се, брате, и опрости ми! - А к Богу опет завапише, и рекоше: О, Царе и Господару свих, какву си смрт попустио на нас! Ако је, по неисказаном промислу Твом, немогуће да се избавимо од ње, онда нас немој раздвојити на самртном часу, већ нека нас један талас обојицу покрије, и нека нам једна утроба морске животиње неке обојици буде гроб! - А слугама својим говораху: Спасавајте се, добра браћо и пријатељи! спасавајте се и опростите нам!

Пошто се лађа потпуно разби, сваки од њих дохвати се најближе даске, и таласи их разнеше на разне стране. Но благодаћу Божјом сви бише сачувани од дављења и смрти, само у разне крајеве однесени и избачени на обалу: слуге беху избачене у Тир[2] на обалу; Јован у неко место, звано Малмефетан[3], а Аркадије у Тетрагафгију[4]. И сваки од њих, не знајући о спасењу брата свог од дављења, не радоваше се толико своме животу, колико туговаше над погибијом свога брата.

Изишавши из мора, Јован размишљаше у себи: Куда сада да идем? Стид ме да наг изађем људима пред очи. Идем у манастир, где побожни иноци живе, и тамо ћу Богу, који ме је спасао од смрти, служити у сиромаштву и смирењу више него ли у богатству овога света. Сматрам да нас због тога Бог и није услишио када смо My ce на лађи молили, пошто су родитељи наши желели да нас ожене, и да нам оставе своја огромна имања и богатства, те бисмо тако изгинули у сујети овога света страшније него на мору. Но Свевидац нам је припремио нешто боље, зато је и попустио на нас буру; и како је Он хтео, тако и би. Јер Он, добар, зна све штa je на нашу корист. Ми ништа не знамо од онога што ће нам се у будућности десити, а Он све зна, и ради по Својој вољи, припремајући свакој души спасење. - Затим, подигавши руке к Богу, мољаше се говорећи: Господе мој, Господе, Ти си мене спасао од морских валова и смртне опасности, спаси и слугу твога, брата мога Аркадија! избави га од горке смрти, као што си милошћу Својом и мене избавио. И ако си га сачувао у животу, и извео на копно, онда му отвори ум да и он мисли и жели монашки живот, и удостоји га да твори оно што је угодно Теби! Спаси и слуге наше што су били с нама, да ниједан од њих не погине у мору, него да се поводом спасења свију њих прослави пресвето име Твоје!

И продужи пут, молећи се: Господе Исусе Христе, јединородна Речи Очева, погледај на молитву слуге Твога, и управи стопе моје к творењу заповести Твојих! научи ме светој вољи Твојој! Јер Ти знаш, Господе, да у овом тренутку ја немам другог помоћника осим Тебе. - Пошто је дуго путовао, он наиђе на један манастир, и закуца на врата. Вратар му отвори. И кад га виде нага, он скиде своју одећу, и даде му је те се обуче. И уведе га у своју келију, и предложи му хлеб и сочиво. И када устаде са трпезе, упита га црноризац вратар: Одакле си, брате? Он одговори: Странац сам, господине, и убог. Спасен сам од потопљења, јер се на мору разби лађа, и ја се дочепах једне даске, и таласи ме ношаху, али молитвама вашим Бог ме сачува жива, и вода ме избаци у ове крајеве. - Чувши то, црноризац вратар би дирнут тиме, и прослави Бога који спасава оне што се у Њега надају. И упита Јована: Куда желиш ићи, брате? Одговори му Јован: Куда Бог хоће. Хтео бих да будем монах, ако би ме милосрдни Господ, превидевши грехе моје, удостојио да на себе узмем његов благи јарам. - Рече му црноризац: Заиста, чедо, добру ствар желиш, и бићеш блажен, ако свим срцем послужиш Богу. Упита га Јован: Молим те, оче, реци ми, могу ли овде код вас остати? Одговори инок: Почекај мало, док известим о теби нашег оца игумана. И како му буде откривено од Бога за тебе, и што ти он нареди, то учини, и спашћеш се. - И оде вратар код игумана, и исприча му подробно све о младићу. Игуман нареди да му га доведе. И погледавши младића, познаде у њему Божје призвање, и провиде његово добро живљење, и рече: Благословен Бог оца твог и мајке, који те је спасао од мора, и довео те овамо. - И пошто га довољно поучи о монашком животу, осени га крсним знаком, и нареди му да остане у манастиру. И ускоро га постриже у монашки анђелски лик. И блажени Јован подвизаваше се молитвом и постом, и свима трудовима манастирским у послушањима. Али непрестано туговаше за братом својим Аркадијем, јер држаше да се у мору удавио.

А Аркадије, такође би Божјим промислом сачуван у животу, и у Тетрапиргији, ступи на земљу из мора, и павши ничице мољаше се Богу, говорећи: Господе Боже Аврамов, Боже Исаков, Боже Јаковљев, Боже оца мога, благодарим ти што си ме избавио од буре, и извео из смрти у неочекивани живот, и на суву земљу ставио моје ноге. Но као што си мене спасао од дављења, Свемилостиви, тако спаси и слугу твог, брата мог Јована. Молим Ти се, Господе мој, Господе, сачувај га милосрђем Својим, да га не однесу таласи и бура, и не прогута бездан морски! Услиши ме, Господе, јер је блага милост Твоја, и удостоји ме да видим лице брата свога. Опомени се дела оца нашег, и не сведи Јована у дубине морске, нити њега младог предај привременој и неочекиваној смрти. Дај ми да га видим и умрем!

Говорећи тако, он је толико плакао, да је малаксао од плача: Затим устаде и оде у оближње село. Тамо га срете неки христољубив човек, који му даде старо одело, те се он обуче. Замоли и мало хлеба, те поткрепи изнурено тело. Онда оде у тамошњу цркву, и помоливши се опет са сузама за брата, прилеже на један стуб поред цркве, и заспа. И одмах у сну виде свога брата Јована где му говори: Брате Аркадије, зашто ме тако горко оплакујеш, и кидаш срце своје? Ево, благодаћу Христовом, ја сам жив, стога немој плакати за мном. - Аркадије се трже из сна и поверова у истинитост сна, и веома се обрадова, и заблагодари Богу. И размишљаше у себи шта да ради. Да идем родитељима без брата, говораше себи, мој би их долазак ожалостио. Да опет идем у школу, да довршим своје философске студије, па да онда отидем родитељима, ипак их нећу обрадовати, јер чим ме буду видели самог удариће у горко ридање. Просто не знам шта да радим. Сећам се да је мој отац свагда величао монашки живот, као живот који приближава Богу. Најбоље ће бити да идем у манастир, и да будем монах.

После таквог размишљања, Аркадије сатвори молитву и отпутова у Јерусалим. Тамо се поклони светим местима, на којима Господ изврши спасење света, па крену путем да сврати у први манастир на који успут наиђе, и да у њему остане. И идући тако, срете једног чесног монаха, украшеног седим власима, светог по животу, и прозорљивог. Приђе му, и припаде к ногама његовим, и целивавши их, рече му: моли Господа за мене, свети оче, јер сам у великој невољи и тузи. А светац му одговори: Чедо, не тугуј, јер је брат твој, због кога ти тугујеш жив, као и ти, и сви што су с вама били на лађи. Бог их је сачувао, те се сви спасоше од удављења. И ступише у манастир ради монашења. И брат твој Јован већ се налази у манастиру, и почео је са монашким подвизима. И иде време када ћеш ти својим очима видети брата, јер је услишена молитва твоја.

Чувши то од великог старца, Аркадије стајаше запрепашћен, дивећи се прозорљивости светога. Онда опет припаде к ногама његовим, молећи га: Као што Бог ништа не сакри од тебе што се односи на мене, тако ме и ти не одбаци од лица твог, молим те. Но како знаш, спаси убогу душу моју, и замонаши ме. Старац му одговори: Благословен Бог! хајде за мном, чедо! - И одведе га у лавру светог Харитона, која се по сиријски зове Сукијска[5], и постриже га у њој, и даде му келију, у којој се пре њега педесет година подвизавао један од великих отаца. A ca Аркадијем остаде годину дана и сам тај прозорљиви старац, упућујући га у монашки живот, и учећи га војевању и ратовању са невидљивим непријатељима. После годину дана старац се удаљи у пустињу, и остави Аркадија сама у келији, обећавши му да ће се после три године видети са њим. А Аркадије, примивши правило од старца, без лености га извршаваше, служећи Богу дању и ноћу.

Пошто прођоше две године од бродолома, Ксенофонт, не знајући шта се на мору десило са његовом децом, посла једног службеника свог у Вирит да види како су Јован и Аркадије, јесу ли здрави, и хоће ли скоро завршити своје науке. Јер се чуђаху и отац и мајка што им се деца толико времена ни једанпут писмом не јавише. Дошавши у Вирит, службеник се распита и дознаде да деца господара његовог Ксенофонта нису ни дошла у овај град. Размишљајући о томе, он дође на мисао, да су се можда договорили и отишли у Атину. Зато и отпутова у Атину да их потражи. Али их ни тамо не нађе, нити игде чу што о њима. И враћаше се забринут у Византију. И кад се једном одмараше у једној друмској гостионици, један монах путник наврати у гостионицу да се одмори. И онима што га питаху казиваше како путује у Јерусалим да се поклони светим местима. А службеник Ксенофонтов пажљиво посматраше тог монаха, и учини му се да је то његов друг, један од оних што су са синовима господара његовог били отпутовали за Вирит. И упита монаха: Ниси ли ти онај (и каза му име), слуга господара Ксенофонта, који је са господом Јованом и Аркадијем отпутовао за Вирит? Црноризац одговори: Ја сам зацело, и ти си ми друг, пошто смо слуге једнога господара. Службеник га упита: Шта те побуди да се замонашиш? И где су господа наша, Јован и Аркадије, молим те, причај ми. Јер сам много труда уложио тражећи их, али их не нађох. - Инок тешко уздахну, очи му се напунише сузама, и он стаде причати: Знај, друже, да су се господа наша удавила у мору, и сви они што беху са њима. И пошто се ја једини спасох, нисам желео да се вратим дома и донесем нашем господару и господарици црну вест, већ се реших и одох у манастир, и постадох монах. Сада сам на путу за Јерусалим, да се поклоним тамошњим светињама.

Када ово чу службеник подиже глас свој и стаде горко плакати и тужно нарицати, бијући се у груди и говорећи: Јао мени, млади господари моји, шта се то догодило с вама? шта чујем о вама? како пострадасте? како вас тако љута смрт постиже? ко да саопшти оцу и мајци вест о горкој смрти вашој! које очи могу гледати очеве сузе, материно јецање, и слушати плач и кукање и нарицање страшно! Авај мени, господари моји добри, погибосте, надо наша! А ми се надасмо да ћете, идући стопама родитеља својих, обрадовати браћу нашу, доброчинствима својим збринути незбринуте, одморити странце, нахранити убоге, украсити храмове Божје, и манастирима дати што им је потребно. А сада, о тешко мени! нема ништа од те наде. He знам шта да радим. Ако се вратим дома, господару мом, нећу му смети саопштити тако страшну вест. Јер како бих могао саопштити оцу и мајци вест да су им се синови удавили у мору? Неће ли они, кад то чују, тог часа пасти мртви од силног срчаног потреса? Боље је да се не враћам, да не би због црне вести, коју им будем донео, умрли пре времена, и тако ја био крив за смрт господара мог и госпође.

Док је службеник Ксенофонтов тако плакао, и изјављивао да се неће вратити господару свом, присутни људи мољаху га да више не плаче. И саветоваху му да иде и извести господаре своје, да га они на неки начин не би проклели. И говораху му: He известиш ли их, и изненада умреш, нема ти спасења. Службеник послуша савет њихов, и врати се у Византију. И ушавши у дом господара свог, сеђаше утучен и тужан, и ћуташе ојађен.

А госпођа Марија, чувши да се вратио службеник њихов, кога су били послали код деце своје, одмах га дозва к себи, и упита: Како су деца наша? Он одговори: Здрава су. Госпођа упита: Где су писма од њих? Он одговори: На путу их изгубих. A cpце њено се узнемири, и она рече службенику: Тако ти страха Божјег, реци ми истину, јер се силно помете душа у мени, и снага ме издаде. И он, подигавши глас свој, заплака горко, и стаде јој казивати истину: Авај мени, госпођо моја! обадва се светилника ваша у мору угасише, јер се лађа разби, и они се сви подавише.

Чувши то, госпођа се, преко очекивања, показа веома јака, чврсто се уздајући у Бога. Јер уместо да се од туге одмах сруши на земљу, и закука горко, она поћута мало, па прозбори: Нека је благословен Бог који је уредио да тако буде! Како је Господу било угодно, тако је и урадио: Нека је благословено име Господње од сада и довека! - А службенику рече: ћути, и никоме то не причај. Јер Господ даде, Господ и узе. Он зна шта је нама на корист.

После три сата, кад се дан већ клонио к вечеру, дође из царског дворца господин Ксенофонт са славом великом: многи су ишли пред њим и за њим. Пошто отпусти људе што га допратише, он уђе у кућу, и седе да једе хлеб. Јер је само једанпут на дан јео, и то увече. А кад седе за трпезу рече му супруга његова, госпођа Марија: Знаш ли, господару, да је слуга твој дошао из Вирита. А господин Ксенофонт рече: Благословен Бог! - Онда упита: А где је он? Она одговори: Болестан је и одмара се. Ксенофонт упита: Је ли нам донео писмо од деце? Она одговори: Остави то сада, господару. Хајде да једемо, па ћеш сутра читати писмо. А има он много шта и усмено од њих да нам каже. Ксенофонт јој рече: Нека ми се писмо одмах донесе, да га прочитам и видим да ли су нам деца здрава. А што има усмено да нам каже, то ће учинити сутра.

Тада госпођа Марија, не могући да задржи бол срца свог, бризну у плач, и не могаше од јецања да проговори. А Ксенофонт, видевши такав њен плач и јецање, зачуди се, и питаше je: Шта је то, госпођо моја Маријо? Зашто тако плачеш? Да нам нису деца болесна? - А она једва промуца: камо лепе среће да су болесна, него се у мору подавише мила деца наша. - Ксенофонт силно јаукну, и заплакавши рече: Нека је благословено име Оца и Сина и Светога Духа вавек, амин. He тугуј, госпођо моја, јер верујем да Бог неће допустити да деца наша потпуно нестану, и надам се да Његов милосрдни промисао неће хтети ожалостити седину моју, пошто се ни ја никада нисам усудио да ожалостим доброту Његову. Него хајде да се целе ове ноћи молимо милосрђу Његовом, и надам се да ће нам Бог открити за децу нашу јесу ли жива или нису.

И одмах устадоше, и затворивши се у молитвеној одаји, сву ноћ проведоше молећи се Богу са многим сузама и вером несумњивом. А кад стаде свитати, легоше одвојено да се одморе сваки на својој власеници. И обоје у сну имађаху исто виђење: Обадва сина њихова стајаху пред Господом Христом у великој слави: Јован имађаше спремљен за њега престо, и скиптар, и царску круну, украшену скупоценим бисерјем и драгим камењем; а Аркадије имађаше венац од звезда, и крст у десној руци, и светла постеља беше му намештена за одмор.

Пренувши се од сна, они испричаше један другоме то што видеше у сну, и разумеше да су им синови живи, и да их чува милост Божја. И веома се утешише. И господин Ксенофонт рече својој супрузи: Госпођо Маријо, држим да су деца наша у Јерусалиму. Стога хајдемо тамо да се поклонимо светим местима. Можда ћемо тамо и децу нашу наћи.

Пошто се господин Ксенофонт и госпођа Марија договорише, спремише се за пут. И издадоше потребна наређења управитељима дома и имања. И сатворише многе милостиње, и понеше са собом много злата, да би могли делити милостињу и даривати света места. И кренуше за Јерусалим. И када тамо стигоше, обиђоше света места молећи се и творећи милостињу. Затим стадоше обилазити све манастире у околини Јерусалима, тражећи децу, и нигде их не нађоше. А догоди се да негде успут наиђоше на једног од оних својих слугу који су са децом њиховом били на лађи. И овај већ беше монах. И грљаху га, и падајући пред ноге његове, клањаху му се. А монах опет паде пред ноге њихове, клањајући им се и говорећи: Молим вас Господа ради, немојте ми се клањати, јер не доликује вама, мојим господарима, да се клањате мени, робу своме. А Ксенофонт му рече: Свети лик монашки поштујемо и клањамо му се. Но нека те то не смућује, него нам испричај, молимо те, где су синови наши. Кажи нам, кажи Господа ради! - А инок заплака, и одговори: Када нам се лађа разби, сваки се од нас дохвати понеке даске, и валови нас однеше на разне стране. И не знам да ли се ко спасао од дављења или не. Мене вода избаци на обалу у околини Тира.

Чувши то, Ксенофонт и Марија обдарише инока, и опростише се са њим, замоливши га да се моли Богу за њих и за децу њихову. И затим кренуше у околину Јордана, желећи да се тамо помоле и раздаду остатак злата. И идући путем, они, по Божјем промислу, сретоше оног светог прозорљивог старца који сина њиховог Аркадија замонаши. И припадоше к ногама светога оца, молећи га да се моли Богу за њих. А светоме старцу би од Бога откривено све што се односи на њих и, сатворивши молитву, рече им: Ко доведе у Јерусалим господина Ксенофонта и госпођу Марију? Нико, осим љубав према деци. Али, не тугујте, јер су деца ваша жива, и Бог вам откри у сну славу која им је спремљена на небу. Идите дакле, делатељи винограда Господњег, идите куда сте сада пошли, и када тамо обавите своју молитву, ви се вратите у Свети Град, и видећете децу своју...

Рекавши то, они се растадоше: Ксенофонт и Марија одоше на Јордан, а прозорљиви старац оде у Свети Град, и пошто посети цркву Васкрсења Христова, задржа се близу свете Голготе да се одмори. И док свети старац сеђаше тамо, гле, млади монах Јован, син Ксенофонтов, допутова из Малмефетанског манастира у Јерусалим ради поклоњења, и видевши светога старца поклони се до земље. Старац га с љубављу отпоздрави и, благословивши га, рече: Где Си до сада био, господине Јоване? Јер отац твој и мати твоја траже те, и ти си дошао тражећи брата свог. - Јован се чуђаше како овај велики старац зна све; и схвативши да је прозорљив, припаде к ногама његовим и рече: Молим те, аво, кажи ми Господа ради где је брат мој. Јер душа моја силно малаксава од чежње да га види. Ја сам се веома трудио молећи се Богу да ми открије да ли је брат мој жив или не. И не хтеде Господ да ми отрије све до сада. Сада ми то открива преко тебе, свети оче. - Рече му старац: Седи поред мене, и ускоро ћеш видети брата свог. - Пошто мало поседеше, гле, наиђе други млади монах, Аркадије, уморан телом, сув у лицу, и са очима које једва могаху да гледају од неизмерног поста и уздржања. Клањајући се светим местима, он угледа свога старца где седи и, пришавши брзо, паде пред ноге његове говорећи: О оче, оставио си њиву своју, и већ је трећа година како је не обилазиш, те је много трња и корова никло по њој без тебе. И доста ћеш се намучити док је очистиш. А старац му одговори: Знај, чедо, да сам је сваки дан обилазио, и верујем Господу да на њој нема ни трња ни корова већ зрела пшеница, достојна трпезе Цара над царевима. Седи до мене. - И Аркадије седе.

Пошто поћута мало, старац упита Јована: Из ког си места, господине брате? Јован одговори: Ја сам убог човек, оче, и странац. Само за једну жељу срца свог молим милост Господњу и твоје свете молитве. А старац му рече: Да, тако је. Но кажи ми порекло своје, и град, и отаџбину своју, и житије, да се прослави имс Господње. И стаде Јован причати све по реду, како је родом из Цариграда, како је син једнога великодостојника, како је имао брата Аркадија, с којим је био послат у Вирит на школовање, и како је на мору настала бура, те се разбила лађа, и сви се подавили осим њега. А Аркадије, који је слушао његово казивање и пажљиво га посматрао, познаде брата свога, и сав узбуђен узвикну: Оче, заиста је ово мој брат Јован. Старац одговори: Знам и ја, али сам ћутао, да бисте сами познали један другог. - И скочише браћа, и загрлише се, плачући од радости. Затим захвалише Богу што их је удостојио да се виде живи, и у светом монашком чину, и у тако добром животу по Богу.

После два дана дођоше Ксенофонт и Марија са Јордана. И пошто се помолише на Голготи, и поклонише живоносном гробу Господа нашег, они много злата поклонише том светом месту у славу Божју. А угледавши тамо и оног светог прозорљивог старца, познаше га, и припадоше к ногама његовим просећи молитве. И по молитви рекоше старцу: Господа ради, оче, испуни своје обећање, и покажи нам децу нашу. - А поред старца стајаху обадва њихова сина, Јован и Аркадије, али им старац беше наредио да не говоре ништа, и да гледају у земљу, да их родитељи не би познали. Но деца познадоше своје родитеље, и радоваху се срцем. Родитељи пак не познадоше децу своју, једно што беху у монашком чину, а друго што лепота лица њихових беше свенула од великог уздржања. И свети старац рече светом Ксенофонту и Марији: Идите у своју гостионицу, и спремите нам трпезу, јер ћу доћи са својим ученицима да заједно с вама једемо, па ћу вам после тога казати где су деца ваша.

Родитељи се веома обрадоваше што им свети отац обећа да им покаже децу њихову, па одоше у гостионицу и брзо спремише добру трпезу. А старац рече ученицима: Хајдемо код ваших родитеља, само се уздржите да ишта говорите док вам не наредим. - И обадва брата одговорише: Нека буде, оче, како ти кажеш. Опет рече старац: Јешћемо с њима и разговараћемо, јер неће бити од штете по ваше спасење већ на корист. Верујте ми, ма какав труд узели на себе врлине ради, нећете достићи вашег оца и мајку.

И дошавши у гостионицу код Ксенофонта седоше, и заједно јеђаху за спремљеном трпезом, разговарајући корисне ствари. И упиташе блажени Ксенофонт и Марија старца: Оче свети, како живе наша деца? Старац одговори: Добро се труде на своме спасењу. И рекоше родитељи: Бог који устројава спасење свих, нека им да да буду истински делатељи винограда Христова. И опет господин Ксеонфонт рече старцу: О, како су добри ови твоји ученици, оче! О, када би и деца наша била таква, јер душа наша веома заволе ове младе монахе. И када их угледасмо, обрадова се срце наше, као да смо своју рођену децу видели. - Тада се старац обрати Аркадију: Сине, испричај нам где си се родио, како си одгајен, и одакле си дошао у ове крајеве. И Аркадије стаде причати, говорећи: Оче, ја и овај мој брат родом смо из Византије; синови смо једног од првих великодостојника на царском двору; родитељи нас послаше у Вирит да изучимо јелинску мудрост, но пловећи морем наша се лађа разби од буре, и сваки од нас дохвати се по једне даске од разбијеног брода, и валови нас ношаху куда су хтели, али Божје милосрђе нас сачува живе, и море нас избаци на обалу.

Док он то још говораше, познаше родитељи да су то њихови синови, и одмах повикаше: Ово су чеда наша! ово је плод утробе наше! ово је светлост очију наших! - И притрчавши загрлише их, и љубљаху их и плакаху од радости. Расплака се и старац. И сви устадоше, те узнесоше хвалу и благодарност Богу. И весељаху се, величајући велико и чудесно промишљање Божје о њима. Онда господин Ксенофонт са супругом својом молише светог старца, да и њих постриже у монашки чин. И бише Ксенофонт и Марија пострижени руком прозорљивог оца, и поучени монашком правилу. А нареди им старац да не остану заједно, него да живе одвојено. И после кратког времена сви се растадоше: госпођа Марија оде у манастир монахујућих жена; Јован и Аркадије се опростише са родитељима, и отидоше са старцем у пустињу; а господин Ксенофонт посла у Византију, продаде дом свој и сва имања, и раздаде сиротињи, и робове отпусти. Затим се удаљи у пустињу, нађе келију, и ту живљаше у безмолвију, у усамљеничком молитвеном тиховању.

И сви на крају угодише Богу: Јован и Аркадије засијаше међу пустињожитељима као светила; и пошто поживеше много година, предвидеше кончину своју, и ка Господу пређоше. Преподобна Марија чудеса многа сатвори: слепима вид даваше, ђаволе изгоњаше; и блаженом кончином пређе са земље на небо. Преподобни Ксенофонт такође доби од Бога дар чудотворства и прозорљивости; и провиђаше у будућност, и претсказиваше будуће догађаје; и беше видилац великих тајни; и пређе у онај свет да гледа што око не виде, и да се наслађује гледањем лица Божјег. - Живели и упокојили се у петом веку.

Тако преподобни Ксенофонт и блажена Марија и света деца њихова, Јован и Аркадије, заволевши Бога свим срцем, добро послужише Господу житијем праведним и богоугодним, и увршћени су у лик Светих од свесветог Господа Христа, Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом слава, част и поклоњење, вавек, амин.

За овога светог Јована, сина Ксенофонтовог и Маријиног a брата Аркадијевог, неки мисле да је Јован Лествичник, као што се то у почетку Лествичникове књиге види. Јер онај који житије светог Јована Лествичника, написано од раитског инока Данила, тумачи, каже о њему ово: Овде писац скрива порекло и град светога; а неки веле да је он син Ксенофонтов, а брат Георгија Арселата, који се од рођења звао Аркадије. Овај пак није променио име, него се звао Јован. Ксенофонт је био у Цариграду, итд.

Чудотворна икона Божије Матере позната под именом Ублажи моју тугу, налази се у Москви, у цркви Светог Николаја, на Пупишеву. Ту је донесена од стране козака 1640.г. за време владавине цара Александра Михајловича.

У Москви се налазе још четири поштоване иконе Ублажи моју тугу, као верне копије истоимене чудотворне: у Цркви Светог Јована Крститеља на Покровкама, у Цркви Светих апостола Петра и Павла у Басманој, у Цркви Светог Тихона Аматунског у Арбатском врту, и у Цркви преподобног Сергија у Радоњежу.

У Санкт Петербургу у Храму Вазнесења Господњег, налази се једна верна копија чудотворне иконе Ублажи моју тугу. Она је донесена у Москву 25. септембра 1765. године од грађанина Росиковог.

Икона је постављена у посебно направљеном сребрном кивоту и налази се на месту посвећеном Пресветој Богородици. Тамо мноштво верујућих притиче царици небеској, одају јој посебно поштовање, и од Ње добијају исцељење и утеху.

Дакле, постоји много копија чудотворне иконе Ублажи моју тугу, а ово су само неке од њих: у Одрину у Николајевском манастиру, (донесена на дар од грофа Н. Б. Самојлова), у Бершадском мушком манастиру, у Покровском манастиру, могилевске епархије.

Ова о којој пишемо у овом тексту, године 1930. из разрушеног храма Светитеља Николаја у Пупишеву, пренесена је у храм Светитеља Николаја у Кузнецкој Слободи, где се налази и данас.

За датум њеног прослављења узет је 7. фебруар по новом, односно, 25. јануар по старом календару.

 Чуда

 Пред овом иконом моле се за исцељење од различитих недуга, при свим могућим тегобама и невољама, за утеху у тужним моментима живота.

Предање је сачувало  успомену да се икона почела прослављати у другој половини 17. века.

Чудотворна сила иконе открила се на следећи начин: једна госпођа знаменитог рода, која је живела далеко од Москве, дуго је страдала од страшне раслабљености целог организма. Помоћ лекара, како би је ослободили страдања, показала се као узалудна. Толико је била изнемогла да је постепено доведена у предсмртно стање. И док је тако беспомоћна лежала без свести, изненада јој се јавила Мајка Божија од које је чула глас: ,, Нареди да те одвезу у Москву, тамо у Пупишеву, у Цркви Светог Николаја је икона Божије Матере Ублажи моју тугу и моли се пред њом и добићеш исцељење „.

Виђење се тим речима завршило. Болесница, која је до тада била без свести, одједанпут је у себи осетила нови живот.

Саопштила је родбини своје виђење и зажелела да је одведу у Москву. Дошавши у град, сишли су у Пупишево и унели болесницу у Цркву Николаја Чудотворца. Болесница је погледала све иконе у храму, но није нашла ону која јој се јавила у виђењу. Саопштили су свештенику о свему што се са њом догодило. Тада им је свештеник донео са звоника све иконе Пресвете Богородице, које су се тамо налазиле, и показао их.

Када су изнели икону, Ублажи моју тугу, она је толико била покривена прашином, да је било тешко разазнати лик Богородице.

Но болна, која дуго од слабости није говорила и није владала рукама ни ногама, изненада је узвикнула: ,,Она је! Она је !“ и прекрстила се, а када је после молебана оставила прилог пред иконом, осетила је у себи толику снагу да је стала на ноге, и без ичије помоћи изашла из Цркве, вративши се кући потпуно здрава. Ово чудо догодило се 7. фебруара, од када се слави празник иконе Божије Матере, Ублажи моју тугу.

 Изображење

 Благодатна икона Ублажи моју тугу украшена је сребрно позлаћеном ризом и драгим камењем, које исијава од ружичасте ка окер боји. На глави и раменима извезена јој је по једна звезда. Ореол Мајке и Детета је читав у драгуљима који такође, исијавају.

Но, сва ова светлост која сија произилази заправо од Сина Њеног којом ју је даривао, јер је Она палата Духа Светога, најсавршенији плод рода људског, који је као уздарје дат Свевишњему, зарад спасења рода људског.

Приметно је да Богомладенац у рукама држи лепо развијени свитак, док Богомајка леву руку прислања уз леви образ; необично је притом да Његов поглед није уперен у оно што је написано, док је Њен уперен на посматрача. Тиме се стиче утисак да и Мајка и Дете не обраћају толико пажњу на текст свитка, већ – на род људски… грешни, немарни, непокајани… И док јој на колену почива, Онај који све држи, Она размишља о свима онима којима је потребна помоћ Њена и Сина Њеног – за које је Он добровољно пострадао.

Пред овом иконом, по васкрсним данима, савршава се Молебан са Акатистом Божијој Матери Ублажи моју тугу.

Тропар, глас 5

 Ублажи болести које притискају душу моју, утеши сваку сузу на лицима људи који плачу; Ти од човека болести одгониш и грешна дела рушиш, Тебе сви сматрамо надом и утврђењем, Пресвета Мати Дјево.

Свети Григорије Пећки (у народном изговору Глигорије) живeо је у време српског ропства под Турцима као сабрат свештене велике лавре свете Пећке Патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно место нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принео Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз векове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства.

Претпоставља се да је Свети Григорије родом био из Пећи или њене околине а да се подвизавао и мученички пострадао у XVII или XVIII веку. Било је то време, како рече летописац, када „јаук и вапај изнемогле [српске] душе, што стењаше под руком зулумћарском, продираше небо… Све је било ућутало и стењало под ногама тиранским“. У тим тешким временима, српско духовенство (духовништво) имало је свети задатак да народу буде учитељ и руковођа и свагдашњи заклон и утеха; да га храбри у вери и трпљењу и бодри у нади на слободу.

А овог Светог Григорија Господ је, каже предање, обдарио необичном лепотом – не само љепотом телесном већ прије свега лепотом душе којом сав беше окренут ка Господу врлином побожности и вере у васкрслога Господа. Знали су Турци добро да су такви „со земљи“ и „видјело свијету“ и радо су се трудили да их придобију (милом или силом) за своју вјеру надајући се да би пример оваквих врлинских људи слиједили многи. Знао је и Григорије за такав њихов обичај, па се трудио да не буде сувише упадљив – кроз Пећ се, кажу, кад год му је то било могуће кретао споредним улицама и у време кад нису велике гужве. Али како се, по речи Господњој, „не може сакрити град кад на гори стоји“, тако ни Свети Григорије не могаше остати непримећен од пећких Турака. Загледала се била у њега и ћерка једног угледног турског достојанственика – неки кажу самог пећког паше. Девојка је силно патила од жудње за њим, те њен отац са још неким Турцима скова план да инока Григорија на сваки начин потурче. За остварење ове њихове зле намере указа се повољна прилика када је једном Свети Григорије по питању манастирских послова сишао до пећке чаршије. Турци тада изазваше мањи метеж у свеопштој вреви и ухватише младог монаха, а потом га приведоше пред кадију.

У почетку покушаваху Турци да га преласте нудећи му високи положај у турској управи ако пређе у мухамеданство и ожени се пашином ћерком, а када видеше да он неће ни да чује за њихове понуде и објећања, почеше да му прете мукама. Но млади Христов војник оста непоколебив. Турци онда, видевши чврстину његове вере и да га ничим не могу придобити, извршише насиље над Светим Григоријем – на силу га обрезаше и потурчише. Колико су времена ови догађаји трајали и које је све муке тада Григорије поднео, само је драгоме Господу знано. Међутим, ни ово не обесхрабри Светог Григорија. Разумевши добро да је „дошао његов час“, Свети исповедник Христов, чим га отпустише слободна, скиде са себе турске хаљине и обукавши монашку подерану расу поче јавно и на сав глас да изобличава лажну веру Мухамедову и турско безакоње. То страшно озлоби и разјари безбожну руљу, те га стадоше тући и задавати му ране по телу. На крају приђе један безбожни Агарјанин и оштрим ножем распори му утробу. Таквог – на смрт рањеног, оставише га да издахне на улици. Прикупивши последње своје снаге, Свети Григорије дотетура до једне српске куће у близини „Дугачког гробља“ на коме су се Турци сахрањивали и ту, наслонивши се леђима на капију, предаде дух свој Господу кога је тако жарко љубио. Турци нареде да се његово тијело баци далеко од града, али Срби га тајно сахранише у близини града (данас је то део ширег центра Пећи), а место обележише повећом каменом плочом без натписа. Временом почеше се дешавати чуда на гробу Светога, те народ који се непрестано стицаше ка овој светињи подиже малу црквицу – параклис од ћерпића и камена. Празновање Светог преподобномученика Григорија вршено је на дан када се слави његов небески заштитник – Свети Григорије Богослов (7. фебруар/25. јануар). Био је то заповедни празник у Пећи, тако да се нико није усуђивао да тога дана ради. О томе су од својих старијих слушале Пећанке Викторија Стањевић и Блаженка Чукић, а Милунка Лазовић се сећа места на коме је била црквица.

Успомена на Светог Григорија је наставила да живи у народу и у следећим столећима, иако друштвене прилике нису увек биле једнако наклоњене испољавању народне побожности и благочешћа. Међутим, у Краљевини Југославији однарођена и пагубним злодухом европејства задојена државна управа донела је одлуку да на пољу где се налазила црквица Светог Григорија Пећког сагради Пољопривредни институт! Намера је спроведена у дело, те се трошна црквица са гробом Светог Григорија обрела у непосредној близини зграде Института – непримерено стешњена. Но, безбожна бирократија није се на овоме зауставила већ је била намерила да црквицу сасвим уклони са лица земље. Одређени су били и радници који кренуше да обаве наложени им задатак. Међутим, по казивању старих Пећанаца, већина њих скренула је памећу, тако да су радови морали бити обустављени. Након тога, не могавши унајмити никога да доврши започето, понудише „посао“ групи Рома, али и они, видевши о каквом је „послу“ реч и знајући шта се догодило претходним радницима, одбише да то ураде објашњавајући да „ни они нису луди“. На крају – доведоше однекуд са стране чету робијаша који нису знали шта треба да раде. Они су врло брзо разидали стару, трошну грађевину а онда су отворили гроб Светог мученика. На дубини од три метра нашли су његове мошти (кости) и усирену крв, која је изгледала као да је јуче проливена. По казивању старијих Срба Пећанаца мошти су највероватније однете у Пећку Патријаршију да се чувају са још много других светих моштију незнаних подвижника благочешћа чија су имена само Господу позната. Рушење цркве и раскопавање гроба Светог Григорија било је 1929. године. Ипак, све до седамдесетих година прошлог века верници су одлазили на ово место, нарочито петком, и молили се Светоме. Тако Пећанка Митра Мијатовић (рођена 1934. године – живи у Пећкој Патријаршији), коју је мајка као девојчицу често водила на то место, и данас памти опојни мирис јоргована који су ту изникли. Временом и услед политичких (не)прилика овај обичај је ишчезнуо, али је међу пећким Србима остало снажно сећање на Светог мученика Христовог Григорија.

Чуда су се веома често догађала на гробу овог Светог новомученика, а и касније када је његово поштовање престало да се везује само за место где се налазио његов гроб. Тако по причању Пећанке Драге Радоичић (рођена 1928, упокојила се 2016. године) Светом Григорију се треба молити за све, а нарочито код деце која имају проблема са говором и која не могу да ходају. Ову њену тврдњу потврђује чудесно исцелење једне девојчице (средином прошлог века) која је до своје шесте године била нема и одузетих ногу, а која је после молитве Светом Григорију проходала и проговорила. Обичај је био да се са болесником (или болесник сам) трикратно, у име Пресвете Тројице, обиђе светитељев гроб, да се гроб окади и упале свеће на њему.

Први је на култ Светог Григорија указао српски историчар и академик Ђорђе Сп. Радојчић, а после њега кратке записе налазимо код богослова и историчара др Леонтија Павловића и јеромонаха Димитрија Плећевића, код којих пре свега налазимо сведочанство о постојању цркве и гроба, као и податак о години рушења цркве и ископавању светитељевих земних остатака из гроба. И Павловић и Плећевић истичу да је Свети мученик Христов био поштован како од стране хришћана тако и од стране муслимана.

Чиста жртва Светог Григорија донела је обилан плод у славу Божју, чиме се једино и може објаснити чињеница да се помен и прослављање овог дивног и миомирисног цвета из рајске баште Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа није изгубило упркос вековима који нас деле од његовог мученичког страдања, као и чињенице да су и његов гроб и црква одавно уништени. Молитвама Светог преподобномученика Григорија Пећког Чудотворца, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.

Тропар Преподобномученику Григорију Пећком, глас 1.

У чистоти душе и тела поживео јеси, поставши сличан анђелу, прелестима овога света несаблажњен, постом, бдењем и молитвом крепио си се Григорије славни, и за Христа Бога храбро положио си живот свој, зато те и ми величамо, и Господу Подвигоположнику кличемо: слава Теби, Господе, који прослављаш верне слуге своје.

https://svetigora.com/sveti-svestenomucenik-grigorije-pecki/

Јеванђелски одломак о Царинику и Фарисеју (Лк. 18, 10–14), којим почиње Триод, не представља само поучну причу; он дјелује као огледало пред које смо позвани да станемо, не да бисмо посматрали друге, него да бисмо сагледали себе.

У средишту приче стоји реченица Фарисеја: „Хвала ти што нисам као остали људи“ (Лк. 18, 11).
Ријечи изречене прије толико вјекова, које, међутим, и данас звуче изузетно познато, често прерушене у своју савремену верзију: „срећом, нисам као он“.

Фарисеј не говори неистину. Пости, држи се закона, живи религиозно уредно, и по свему судећи дјелује „исправно“. Али његов проблем није у ономе што чини, већ у начину на који сагледава.

Он се не обраћа Богу да би се покајао, него да би се упоредио. Не тражи милост, него потврду. А да би се осјетио „оправданим“, потребно му је да некога постави ниже од себе. Тако се цариник претвара у степеницу самоправдања.

Такав начин размишљања, међутим, не одликује само фарисеја из приче, него често и нас у свакодневном животу: када се осјећамо морално надмоћнима, када журимо да осуђујемо, када људе дијелимо на „добре“ и „лоше“, када помислимо — макар и ћутке — „ја то никада не бих учинио“, подижући тако невидљиве зидове који нас удаљавају од других.

Цариник, напротив, не улази у поређења. Не оправдава се, нити анализира. Стоји подаље, погнуте главе, и шапуће: „Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18, 13). Не истиче дјела, нити се позива на врлине. Приноси само своју скрушеност. И његово смирење постаје пут ка оправдању.

Прича нас подсјећа да је највеће искушење за вјерника самодовољност: привид да је „са мном све у реду“, да „ми није потребно покајање, преумљење“, да „се разликујем од других“. Духовни живот, међутим, није борба за надмоћ нити такмичење у моралу; он се гради на живом и искреном односу са Богом и са ближњим.

Црква није клуб морално беспрекорних људи, нити простор искључивања. Она је заједница праведних и грешних, који се сви — без изузетка — налазе на путу покајања.

То је тијело оних који признају да им је Христос потребан, не као награда, него као спасење. Када се у средиште постави Христос, а не наш егоизам, тада престајемо да се раздвајамо од других и учимо да заједно ходимо, у смирењу, истини и љубави.

Превео са грчког језика: п. Никола Ј. Гачевић

извор

Поделио бих са вама своје размишљање о томе зашто самоукоревање које Свети Оци – подвижници толико препоручују у духовном животу, за нас, у облику и мери у којој они то саветују може да буде „бреме претешко за ношење“.

Одмах би нагласио да је самоукоревање врло користан духовни подвиг, да правилно примењивано води ка смирењу. Међутим, огромна већина нас данас није у стању да га понесе. Зашто? Из једноставног разлога што ми нисмо дорасли томе. Мислим, можемо да се играмо, да глумимо да се самоукоревамо, али једно је истинито сагледавање себе, а потпуно друго су душевне игре које нам само троше време које нам је Господ дао овде на земљи да бисмо се припремили за вечност.

Ради се о томе да огромна већина нас, без обзира на место и улогу у Цркви, нисмо сређени душевно да тако кажем, имамо много посла и рада на себи пре него што и помислимо да испуњавамо савет светог Пимена Великог: „Ако увек и у свему будемо окривљавали себе, онда ћемо свуда пронаћи мир.“ Ако пробате да самопрекоревате себе, видећете да ћете након неког времена уместо мира, почети да осећате снажно униније, стање душевне чамотиње, тешког стања притиснутости и безнадежности. Шта мислите, искрено, како ћемо се осећати ако за све што ми сами или наши ближњи урадимо погрешно, одмах почнемо себи да говоримо: „Ја сам црв, а не човек“? Мислим, када прође она прва фаза када тајно мислимо у себи: „ух, сада сам подвижник као цар Давид и египатски оци“…

Рекло би се, шта се дешава? Шта ми то радимо погрешно? Ми не схватамо да полазимо са врло различитих места у односу на Светитеље. Они су своје душевне немоћи, може се рећи неурозе, прерасли, прошли кроз њих и стекли духовну слободу. И своју духовну слободу су одржавали самопрекоревањем, подсећањем да, иако су својим бићем свесни да вреде у очима Божијим, не треба да се погорде јер тако могу да изгубе Господа Исуса Христа Који је оличење смирења.

Ако некога саблажњава мисао да су и Светитељи имали душевне немоћи и проблеме, нека се запита на који начин онда гледа на њих – да ли су они били људи као и ми или су били некакви безгрешни суперхероји од рођења, који нису имали ништа заједничко са нама немоћнима и грешнима? Ако је заиста тако, онда они реално и не могу да нам помогну када им се молимо, јер просто не знају у каквој смо ми ситуацији?

Међутим, ако они заиста јесу били као и ми, онда итекако можемо да будемо уверени да ће нам помоћи, да ће нам указати на који начин можемо и ми сами да превазиђемо сопствене немоћи, комплексе, неурозе и страсти које чинимо у великој мери под утицајем наших немоћи… Свако носи своја искуства, свакоме су баш његове невоље и ране допуштене од Бога са великим смислом. И то исто спада у крст који носимо…

Елем, ако почнемо да се самопрекоревамо као Светитељи, из нашег тренутног места, са наше позиције несигурности у љубав Божију (притом не мислим да се на речима убеђујемо колико смо фасцинирани и уверени у љубав Бога према нама, већ говорим о оном дубинском осећају који је јако тешко имати сам по себи, уколико нас наши родитељи нису волели на прави начин), ми ћемо веома брзо склизнути у тешко расположење, несигурност, очајање, у толико познато осећање да смо заиста лоши и да не вредимо ништа. А како ће онда Господ „такве“ да нас прими и да нам опрости? И уместо мира о коме говори свети Пимен, ми ћемо упасти у униније (стање тешке душевне притиснутости и безнадежности).

Нама је неопходно да прво дођемо на, да тако кажем, позицију „позитивне нуле“, да кренемо од почетка. Код нас је ова позиција некада у већем, некада у мањем минусу, али је врло често у минусу. О каквом „минусу“ говорим? О минусу здраве, сигурне љубави према себи. О ситуацији да када погледамо искрено у себе и запитамо се да ли смо заиста сигурни да нас Господ воли баш овакве какви смо – ми ипак нисмо сигурни у потврдан одговор. Значи не нашу побољшану верзију, 2.0, него баш овакве какви јесмо, са свим нашим немоћима и манама.

Овде је веома важно бити искрен са собом. Не говорим овде о интелектуалном делу, када умом знамо учење Цркве да „Бог тако заволе свет да је и Сина Јединородног дао…“ (Јн. 3:16). Не, овде говорим о осећању да поред тога што је дао Свог Сина за све људе на свету, да смо изнутра уверени да је Свог Сина дао и за нас – овакве какви јесмо. И да какви год да смо, ипак вредимо и Богу је итекако стало до нас. Чудно? Јесте. Несхватљиво? Јесте. Зашто би Му било стало? Не знам, али Му је, чињеница, стало. Међутим, ми овој истини у већини још увек не верујемо или мало верујемо…

А зашто не верујемо овоме свим својим бићем? Зато што не верујемо Светом Писму? Не бих рекао баш. Једноставно, нисмо имали такво искуство безрезервне, безусловне љубави у детињству. Увек смо морали некако да је „зарадимо“, да „оправдамо“ своје постојање на неки начин… И како онда да поверујемо тек тако да нас Бог воли? Не… Наша душа се несвесно пита, сумња, типа: „Мора да постоји нека ‘цака’ овде, немогуће је тек тако да те неко воли?“

Ми то немамо у искуству и зато је толико тешко да заиста осетимо изнутра да смо вредни нечије љубави. Ми просто морамо да будемо савршени колико год је до нас, морамо да се трудимо из све снаге. И зато се толико бојимо неке грешке. Јер ако погрешимо, то онда значи да ће нас Бог одбацити? Јер ионако нас једва трпи… Јер ионако ми сами себе често једва подносимо… А грешке су неминовне, ми смо немоћни и мало, мало па се оклизнемо и паднемо.

И у овоме можда треба тражити одговор зашто толико тешко подносимо критику или нечији прекор. Не зато што смо баш толико горди (знамо сви да смо горди, то је позната ствар и од тога нећемо побећи до краја живота), него се ради о томе да када нас неко критикује, ми то несвесно доживљавамо као потврду онога чега се највише бојимо – да стварно не вредимо. И свим силама се трудимо да се правдамо, да се то некако не покаже као тачно… Јер ако не вредимо, зашто би нас неко волео? Зашто би нас Бог волео? Јер, љубав мора да се заслужи, зар не? Ако не вредимо, онда ћемо (поново) бити напуштени и одбачени. А тога се бојимо више од свега.

Ако из стања оваквих и сличних душевних траума (рана) почнемо да на себе примењујемо подвиге које су Светитељи узимали на себе, то би изгледало као да ми сломљених ногу или у колицима покушавамо да трчимо истом брзином са спортистима који су у пуној физичкој снази. Можемо озбиљно да се повредимо.

Схватате, нама је потребно нешто друго. Нама је потребно да радом на себи, на свему ономе што нам се дешавало у прошлости, прво дођемо до тачке када можемо заиста искрено и без страха да будемо уверени да ипак вредимо и да нас Христос воли.

Да, да, баш такве какви јесмо, са свим нашим немоћима. Затим да учврстимо у себи ово уверење – здравом љубављу према себи. Па тек онда, да видимо у којој мери и на који начин можемо да прекоревамо себе, знајући и осећајући истовремено да наша грешка, наш страх који се појавио, не значи да нас је Бог одбацио јер смо погрешили. Потребно је време да у нашој свести почнемо да правимо разлику између свих оних порука које смо добијали у детињству на један или други начин о томе да не вредимо – и онога што заиста Бог о нама мисли.

Ово је кључно. Ми обично мислимо да када се покајемо, схватићемо колико нас Бог воли. А иде управо супротно. Ми треба прво да постанемо свесни колико вредимо Богу, колико је Њему стало до нас – да бисмо почели да се кајемо, то јест, мењамо свој живот и себе саме. Јер ово што ми често радимо није покајање, већ унижавање. Оци као пример наводе догађај са пророком Исаијом. Он прво види величину Господа, Његову љубав и тек онда из његових уста чујемо речи истинског покајања, покајања које је све време свесно Божије љубави и сопствене вредности. (Ис. 6:1-5) „Тако почиње покајање: виђењем лепоте, а не унакажености; свешћу о Божанској слави, а не о сопственом ништавилу“, пише митрополит Калист Вер.

Митрополит Антоније сурошки врло лепо пише на тему којом се овде бавимо: „Смирење је једна од најхрабријих јеванђелских врлина, а ми смо се потрудили да га претворимо у особину бедног роба. Мало ко би желео да буде смирен, јер се смирење често представља као одбацивање сопственог људског достојанства. Истинско смирење се рађа из виђења Божије светости, а ми често покушавамо да себе натерамо да се осетимо смирено тако што вештачки умањујемо себе. Ако тако поступамо, не достижемо до смирења, већ до понижења, које нам не дозвољава да живимо достојно Царства Божијег и нашег људског призвања… Зато се смирење уопште не састоји у сталном напору да себе понизимо и одбацимо људско достојанство којим нас је Бог обдарио и које од нас тражи јер смо Његова деца, а не робови. Како се може видети на примеру светих, смирење код њих не настаје само из свести о грешности, јер и грешник може принети Богу скрушено и покајано срце, а једна једина реч опроштаја довољна је да избрише свако зло, прошло и садашње. Смирење светих извире из виђења славе, величине и лепоте Божије. Смирење се чак не рађа ни из контраста, већ из свести да је Бог толико свет, из откривења такве савршене лепоте и тако задивљујуће љубави, да је једино што у Његовом присуству преостаје да учинимо – јесте да паднемо пред Њим у страхопоштовању, радости и задивљености.“

Није баш све тако једноставно, знате. Не може се само отићи у православну књижару, купити било која духовна литература и пробати да се примени све што је тамо написано на себе и свој живот. Мислим, можете, свако има слободу и избор, али мислим да ће бити веома болно. Ми увек имамо избор пред нама, можемо да се играмо духовног живота, а можемо да пробамо прво да припремимо своју душу да бисмо заиста имали духовни живот.

Да, познање себе, својих немоћи, душевних рана, гледање у све оно што нас је болело некада раније уме да буде непријатно, некада веома болно. И нико не каже да је лако радити на својим немоћима, стајати у томе и не бежати, бити са тим болом који носимо у себи док не почне да се смањује због нашег присуства. Али је неописиво теже покушавати да свој унутрашњи бол некако угасимо храном, алкохолом, порнографијом, бежањем у посао, мржњом и неосетљивошћу према болу својих блиских…

Завршио бих овај текст мишљу новопрослављеног светитеља Софронија Сахарова: „Приметио сам једну чудну појаву: људи се боје да отворено погледају на величину човека. Увидети Божанску замисао о себи многима изгледа као „претерана гордост“. Постати свестан да смо у замисли Оца, још пре стварања света, замишљени као пуноћа савршенства, ми се чини потпуно неопходним да бисмо могли исправно да живимо и делујемо. Мислим да умањивати предвечну мисао Творца о човеку није само грешка, него заиста велики грех. Због тога што људи не виде ни у себи ни у свом брату истинско и вечно достојанство, они су тако зверски зли у међусобним односима и тако лако једни друге убијају.“

Станоје Станковић

извор

У Риму беше један знаменит и угледан човек, велики сенатор, православни хришћанин. Он имађаше само једно чедо, као зеницу ока, кћер Евсевију. Када она стиже за удају, један великаш, такође сенатор, затражи је од њених родитеља за свога сина. Родитељи се договорише, и заручише Евсевију за високородног младића, угледног и богатог. И би утврђен дан венчања. Али девица, испуњена божанском љубављу, жељаше да се вечним девством својим уневести Бесмртном Женику, Господу Христу, који је лепши од синова људских. Али ту своју жељу она скриваше пред родитељима. Јер је знала да они када би сазнали њену намеру, не би хтели ни чути за то, и сигурно би били одлучно против тога, мазећи је и приморавајући је на брак. Пошто им она беше јединица, и наследница свих њихових богатстава, они су желели да уживају у њеном супружанству и деци. Блажена пак Евсевија имађаше две верне робиње, које су од детињства расле са њом, и служаху јој усрдно и предано. Она им насамо рече: Хоћу да вам кажем једну тајну, али вас најпре заклињем Господом Богом, да никоме не кажете што будете чуле од мене, јер ћу вам открити мисао и жељу срца свог. Пазите дакле, да нико од смртних не сазна моју тајну. А ви, ако хоћете, пристаните уз мене, да и ви спасете душе своје, и помогнете мени јадној. – Одговорише јој робиње: Шта год нам наредиш, госпођо наша, учинићемо, утолико пре што је намера твоја корисна по душе наше. Ми смо готове пре да умремо за тебе, него што би икоме казале оно што нам будеш рекла. – Девица им онда рече: Знате, да моји родитељи хоће да ме удаду. А мени никада ни на ум не дође да помислим на брак. И врло ми тешко пада што родитељи хоће са мном да учине. Јер, шта је овај живот? Само сен, и дим, и сан. Послушајте ме дакле: решимо се на заједнички чист живот. И ако је воља Божја на страни моје намере, и ви пристанете на мој предлог, и сачувате у тајности што вам говорим, онда ћемо размислити шта нам даље ваља чинити. Но верујте ми, када би моји родитељи чак и сазнали за ово, и узажелели да ме силом удаду, не би били у стању, – Бог ми помогао! – да ме не одврате од моје намере, па макар ме предали огњу или мачу, или зверовима. Чувши то, обе робиње рекоше: Нека буде воља Господња! јер и ми пристајемо уз твоју намеру, и желимо што и ти, госпођо наша. И милије нам је умрети с тобом, него царовати без тебе. – Пошто то чу од својих робиња, блажена Евсевија прослави Бога. И три девице, имајући подједнаку љубав према Христу, размишљаху сваког дана шта да раде, да би им се жеља могла остварити. И мољаху Бога да их Он упути.

Од онога дана, у који се зарекоше на љубав Господњу, и одлучише на чист живот, Евсевија тајно од родитеља раздаваше преко својих двеју слушкиња потребитима све што имађаше: злато, сребро и све скупоцене ствари. А и слушкиње раздаваху течевину своју што имађаху, припремајући се ради љубави Христове на сиромаштво.

Пошто се већ приближи дан венчања, и све се припреме привођаху крају, блажена се Евсевија договори са двема својим дворкињама, те оне ноћу, преобучене у мушку одећу, поневши нешто пара, изиђоше из куће да нико не примети. Прекрстивши се, обратише се Христу Богу, овако говорећи: Сине Божји, Ти буди с нама, и кажи нам пут којим да идемо, јер љубави твоје ради остављамо дом и све с њим. И волимо да се потуцамо и мучимо, Тебе желећи и Тебе иштући.

И тако напустивши дом, и помоливши се са сузама, оне путоваху плачући и радујући се. А успут говораше света Евсевија слушкињама својим: Ви ћете отсада бити сестре моје и госпође моје. И ја ћу вам служити у све дане живота свога. Само, о госпође моје! презримо све ради Бога, и не тражимо ништа на земљи! Једино, спасавајмо душе своје! бегајмо од сујетних душегубних брига житејских! Верујмо Господу који је рекао: Сваки који остави кућу, или оца, или матер, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). О сестре моје! спасавајмо душе своје!

Док им је света тако говорила, дођоше до мора. И нађоше лађу која је имала да плови у област Александрије. Платише пут, и укрцаше се у лађу. И пошто дуваше повољан ветар, за неколико дана стигоше у Александрију. Одатле опет испловише, искрцаше се на острво, звано Коа, удаљено петнаест хиљада корака од Халикарнаса, града Каријског. Јер свуда тумараху, желећи да нађу неко забачено и непознато место, где их родитељи Евсевијини не би пронашли. И остадоше на том острву не плашеђи се. И ту се опет преобукоше у женске хаљине. И узевши под најам једну малу кућицу, живљаху благодарећи Бога, коме се непрестано мољаху, да им пошаље човека духовника, који би их могао замонашити и бринути се о душама њиховим. А света Евсевија говораше другарицама својим: Молим вас Господа ради, сестре моје, сачувајмо тајну нашу: немојмо говорити никоме о постојбини својој и о намери својој, ни ради чега напустисмо дом, ни како се зовемо, да не би родитељи моји на тај начин дознали где се налазимо. Заклињем вас дакле Богом, да све ово у тајности чувате до краја живота мог, и никоме ништа не реците! Ако вас пак ко упита за моје име, реците да се зовем Ксенија, што значи Странкиња. Јер, ето, као што видите, странствујем, оставивши Бога ради дом и родитеље. И отсада ме ни ви не зовите Евсевијом већ Ксенијом, јер овде немамо града који ће остати, него странствујући заједно с вама у овом животу тражим онај који ће доћи.

Пошто то рече другама својим света Евсевија, оне јој обеђаше да ће све бити како им наређује. И отада свету невесту Христову зваху место Евсевија Ксенија. Једном пак, преклонивши колена своја са сестрама, света стаде плакати и говорити: Боже, учини с нама странкињама и убогима велику милост Твоју, као што си учинио са свима светима Твојим, и пошаљи нам богоугодна човека, Господе, помоћу кога би се могле спасти и ми смирене!

Пошто се тако, помолише, света Ксенија изиђе са сестрама из куће у којој живљаху, и гле, угледаше једног чесног старца седих власи, где иде из пристаништа. Он беше по монашки одевен; лице му беше као у анђела. И притрчавши му, света девојка припаде к ногама његовим, плачући и говорећи: Божји човече, не презри ону која странствује у туђини; не одврати се од убоге беднице, нити се гнушај молбе грешнице, него се угледај на светог апостола Павла, и буди нам наставник и учитељ, као што он би светој Текли. Сети се награде, припремљене од Бога праведницима, и спаси ме заједно са овим двема сестрама!

Када то чу Божји служитељ, ударише и њему сузе, и рече јој: Шта желиш да вам учиним? Она одговори: Буди нам по Богу отац и учитељ, и води нас где би се могле спасти, јер смо странкиње и незнамо куда да идемо, а стид нас је да се показујемо људима. Он их упита: Откуда сте? и какав је разлог те сте овде тако саме? Света одговори: Ми смо из врло далеке земље, слуго Христов. И договорисмо се да заједно отпутујемо из наше отаџбине, и дођосмо у ова места. А молисмо Бога и дан и ноћ, да нам пошље човека помоћу кога би се могле спасти. И ето, Бог нам посла твоје преподобије, које може узети на себе немоћи наше.

На то свети старац рече: Верујте ми, сестре, и ја сам овде странац, као што видите. Долазим из светих места, где сам био да се поклоним, и сада се враћам у своју отаџбину. – Упита га слушкиња Христова: Из које је земље преподобије твоје, господине мој’? Он одговори: Ја сам из земље Каријске, из града Миласа. Опет му рече невеста Христова: Молим твоју светињу, кажи нам свој чин, јер ми изгледа да си епископ. Старац јој одговори: Опрости ми, сестро, човек сам грешан и недостојан иночког образа, али сам по милости Божјој презвитер, и игуман малог братства у манастиру светог и преславног апостола Андреја. Зовем се Павле.

Чувши то, слушкиња Христова, захвали Богу, говорећи: Хвала Ти, Боже, што си услишао мене убогу; и послао ми, као некада светој Текли светог Павла, слугу твог, да спасе мене са овим двема сетрама. – И рече старцу: Молим те, слуго Божји, не презри нас странкиње, него нам буди отац по Богу. А блажени Павле одговори: Рекох вам да сам и ја странац, и не знам какво ћу вам добро учинити овде. А ако хоћете да идете у мој град, надам се да ће Господ учинити милост с вама, и ја ћу се према својим моћима старати о вама. – Девојке са сузама, клањајући се старцу, говораху: О, слуго Божји, поведи нас са собом; ићи ћемо с тобом куда наредиш, само учини милост према странкињама, и буди нам вођ ка вечном животу!

Човек Божји поведе са собом ове свете девојке, и доведе их у свој град Милас. Ту, у близини цркве пронађе им једну усамљену кућу, коју света Ксенија купи новцем што беше понела од куће. Подиже и цркву, не велику, у име светог првомученика Стефана. А ускоро сагради и мали девичански манастир, у који сабра неколико девица, и Христу их уневести. А брињаше се о њима свети Павле игуман, који и постриже у монаштво свету Ксенију са двема њеним другама. И нико не дознаде све до кончине блажене Ксеније одакле је она, и ради чега је напустила своје отачаство, и како јој је право име, јер се стално називаше Ксенијом, А када су преподобног Павла питали за те девице, он је одговарао да их је довео са острва Коа. И сви држаху да су оне отуда. Стога и манастирчић њихов називаху по том острву: Коа.

He прође мдого, а епископ тога града Кирил усну у Господу. И на епископски престо би изабран преподобни Павле, игуман манастира св. апостода Андреја. И кад као епископ дође у девичански манастир, он госпоћу Ксенију, и преко њене воље, постави за ђаконису, као заиста достојну тога чина. Јер, иако у телу, она вођаше анђеоски живот. И ма да је, као сенаторска кћи, одрасла у удобностима и нези, она се одаде врло тешком и суровом животу, и тако иђаше подвижничком савршенству неким новим и необичним и тешким путем. Уздржања њеног бојаху се демони, и побеђивани њеним постом и подвизима бегаху, и не усуђиваху се ни да јој приђу. Јела је сваки други, или трећи дан. А много пута и по читаву седмицу ништа није узимала у уста. А када се прихватала хране, она није јела ни поврће, ни сочиво, ни зеље, нити што друго од лепих јела, ни вина, него само мало хлеба, који је квасила својим сузама. Па и хлеб је посипала пепелом из кадионице. И тако је радила у току целог живота свог, испуњујући пророчку реч: Једох пепео као хлеб, и пиће своје сузама растварах (Пс. 101, 10). А стараше се на све могуће начине да то своје уздржање сакрије од сестара. Само њене две друге и сажитељке посматраху то кришом, и саме подражаваху њено добродетељно, врлинско житије. У ње је била таква разбуђеност, да је од вечера до јутрења по сву ноћ стајала молећи се са уздигнутим рукама к небу. To cy сестре стално посматрале кришом. Понекад би пак преклонила колена, и тако од вечера до јутра творила молитву са сузама. Тако је она стално служила Господу. И то је чинила с таквим смирењем, да је сматрала себе гором од свих.

Али, ко може испричати остале врлине њене? Која би реч била кадра да изрази све њене подвиге? Шта да речемо о њеној кротости? Јер је нико никада не виде да се љути, нити житије своје окаља неком сујетом и величањем. Лице у ње беше смерно, ум без охолости, поглед скроман, тело измождено испосништвом, а срце спокојно, без икакве пометености. И које то врлине не беше у ње? Бдење – непрекидно, уздржање – велико, смирење – неисказаио, љубав – неизмерна, бедне је помагала, страдалницима састрадавала, грешницима била милостива, а заведене изводила на пут покајања. О њеној пак одећи не треба ни говорити. Носила је неке рите, па је ипак сматрала да је и њих недостојна. И сав живот њен прохођаше у умилењу срца и непрестаном проливању суза. И пре су се могли видети студенци где за време жеге пресахну, него ли очи њене да престану са сузама. Гледајући стално ка љубљеном Христу, Женику свом, очи су њене проливале потоке суза, јер је чезнула да Га види лицем к лицу, и давидски говорила: Када ћу доћи и показати се лицу Божјем, лицу сладчајшег Женика мог? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3.4).

А када се овој незаборавној девици, непорочној невести Христовој, приближи време да иде из овог привременог живота, настаде празник светог Јефрема, некадањег епископа у том граду. И блажени епископ Павле пође са целокупним клиром у село Левкин, у коме се налазила црква светог епископа Јефрема, и у њој чесне мошти његове. У то време преподобна Ксенија сазва све своје сестре у манастирску цркву, и стаде им говорити: Госпође моје и сестре, знам колику љубав к мени показасте, како слабост моју поднесосте, и помогосте мени странкињи. И сада вас молим, имајте ту љубав до краја према мени, слушкињи вашој, и помињите у молитвама својим мене убогу и грешну и странкињу, да се Бог смилује на мене, да ме греси моји не спрече, него да молитвама вашим несметано пређем ка Христу мом. И ево, крај се мој приближи, и душа је моја болна и жалосна веома, јер неприпремљена одлазим из тела свог. А пошто сада отац наш епископ, господин Павле, није овде, то му ви, када буде дошао, место мене реците: Овако рече убога Ксенија: Ради Бога, чесни оче, сећај се мога странствовања, јер си ме ти упутио, и увео у овај живот; стога – моли се за мене, да ме Господ не постиди у мојој нади!

Чувши то, све сестре стадоше плакати, и говорити: Госпођо наша и наставнице душа наших, ти нас остављаш сироте и бедне. Ко ће нас отсада упућивати на пут живота, ко поучавати? И ко ће се молити за нас кад нас чамотиња спопадне? He, госпођо, не остављај нас у овакво време! Сети се, ти си нас сабрала у овај тор свој; постарај се за душе наше, госпођо, и умоли Бога да те ради нас убогих остави још неко време у овом животу, да би нас упутила на спасење.

Припадоше к ногама њеним и две њене друге, плачући горко и говорећи: Ти нас већ напушташ, господарице наша, и одлазиш одавде без нас. А шта ћемо без тебе радити ми убоге? Шта ћемо чинити ми странкиње у туђој земљи? О! тешко нама убогима и беднима и странкињама што не радисмо на себи, те нас стога остављаш саме, госпођо наша! Сети се наших туга које с тобом заједно отуговасмо! Сети се странствовања нашег и свог! Сети се како ти у свему свесрдно послужисмо! Сети се нас, и помоли се за нас Богу, и поведи нас са собом, да се не одвајамо од тебе, госпођо наша!

У толиком свеопштем плачу и узбуђењу, стаде и сама госпођа Ксенија плачући говорити: Познато вам је, сестре моје, како свети апостол Петар пре толико времена изјављује ово, говорећи: He доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање. Али ће доћи дан Господњи као лупеж (2 Петр. 3, 9-10).

Знајући ово дакле, сестре моје, немојмо се лењити за ово кратко време, него стражимо, упалимо светилнике наше, узмимо уље у судове своје, припремимо се за сусрет Женика, јер не знамо у који ће нас час позвати Господ. Ето, жетва наилази, и делатељи су готови, само очекују заповест Господњу.

Када ово преподобна рече, и све сестре припадоше к ногама њеним плачуђи, она подиже к небу руке своје, и лијући сузе мољаше се овако: Боже, Ти си ме до овога часа штитио у странствовању мом, послушај мене убогу и грешну слушкињу Твоју: буди милостив овим слушкињама Твојим, сестрама мојим, чувај их, и сачувај од сваке замке ћавоље у славу и похвалу светог имена Твог! Молим Ти се, Боже мој, сети се и ових двеју сестара мојих, које су заједно са мном странствовале ради љубави Твоје! И као што се у овом привременом животу не одвојише од мене, тако нас и у Царству Твом не раздвој, него нас заједно удостој дворца Твог!

Пошто се тако помоли Богу, преподобна замоли сестре да све изађу на кратко време, и оставе је саму у потпуној тишини. И када све изађоше из цркве, она остаде сама. А две друге њене, стојећи пред вратима цркве, вираху кроз кључаоницу, и видеше како клечи и моли се Богу. Затим се крстолико распростре у молитви ничице по земљи, и док се тако распрострта мољаше, изненада сину у цркви светлост као муња и силан мирис стаде излазити из цркве. А оне брзо уђоше унутра, и кад је хтедоше подићи са земље, видеше да се упокојила у Господу. To би у подне у суботу двадесет и четвртог јануара 450 године. И изишавши те две сестре плачући, позваше друге сестре, говорећи: Мајке наше и сестре, ходите да кукамо, јер све осиротесмо! Ходите да плачемо, јер нам нестаде стуба! Лишисмо се чесне мајке наше; отиде од нас наставница наша, и остадосмо саме: света Ксенија, мајка наша умре!

Све сестре уђоше унутра, и кад је видеше где се преставила, настаде велики плач и јаук. А човекољубиви Бог, желећи да покаже свима какво је сакривено благо била на земљи преподобна Ксенија, показа велико и пресветло знамење на небу; у онај час, у који преподобна Ксенија предаде своју свету душу у руке Господње, у ведро и јасно подне, појави се на небу над девичким манастиром веома светао венац од звезда са крстом у средини, сјајнијим од сунца. – Ово знамење видеше сви. A грађани Миласа, који у то време са својим епископом преподобним Павлом још беху у селу Левкину, видеше ово знамеље на небу, и зачуђени, питаху се: Шта има ово да значи? Блажени пак епископ Павле Духом разумеде, и рече народу: Госпођа Ксенија усну, и због ње би ово знамење венца. – И чим заврши свету литургију, врати се епископ у град са свима људима који су о празнику били у селу, и нађоше грађани да је госпођа Ксенија умрла, као што им епископ објави.

У девички манастир слеже се силан свет: људи и жене са децом, привучени небеским знамењем. И говораху: Слава Теби Христе Боже, што имаш мноштво светих који тајно творе вољу твоју! Слава Теби, Сине Божји, који си се оваплотио и добровољно распео за нас грешне, што си нам открио своје велико благо, које се досада овде скривало! Слава Теби, Господе, што си убоги град Твој Милас удостојио да буде ризница и чувалиште Твога блага, чувајући у њему скупоцени бисер, свету невесту Твоју, коју си примио у своје небеске дворе, оставивши чисто и свето тело њено граду Твоме на чување!

Док тако сви плакаху и говораху, гледајући на венац и крст који су се видели на небу, сав се христољубиви народ, нарочито жене, запалише ревношћу, и громко говораху епископу Павлу: Немој скривати славу града нашег, преподобни епископе! немој прећутати хвалу нашу! немој скривати бисер који нам је Бог открио! Покажи отворено упаљену свећу, која је досада под поклопцем била и потајно светлила! покажи је свима, нека сви противници наши виде и познаду каквоме Господу служимо! Нека виде незнабошци и постиде се! Нека виде Јевреји тајну Крста, и познаду да је Бог Онај кога су они распели! Нека виде сви непријатељи Крста Христовог, и закукају! Нека виде како Господ Анђела и по смрти прославља слуге Своје! Нека виде сви каквом је славом Христос Бог овенчао невесту Своју Ксенију, коју су људи сматрали за непознату странкињу, и заробљеницу! Нека виде сви каквог се дара и благодати удостоји наш убоги град!

Док народ тако с усрђем говораше епископу, приступи епископ са свештенством чесном телу свете Ксеније, и, као што доликује, положише га на носиљку. Онда епископ и свештенство узеше носиљку на рамена; и испред њих су ношене многе свеће и кадионице; и певајући ношаху свето тело ка средини града. И сви се дивљаху дивном чуду; кад носиљка са телом свете Ксеније ношена иђаше, иђаше над носиљком и венац са крстом на небу јављени; и опет, када носиљку поставише усред града, стаде и венац са крстом изнад носиљке. – To чудесно знамење видеше и житељи околних села, те се у град слеже силан народ, тако да све улице беху закрчене. И блажени епископ Павле са народом проведе сву ноћ уочи недеље крај светог тела преподобне, бдећи и појући све до сванућа. И многа се исцелења догодише од светих моштију њених. Јер се сваки исцељиваше, ма од какве в дуготрајне болести боловао, чим би се дотакао носиљке.

Кад настаде света недеља, покрише плаштаницама чесно тело преподобне Ксеније, и појући погребне песме однесоше га до места званог Сикиније, на улазу у град, на јужној страни. Јер пре свога престављења света Ксенија је била оставила аманет да је ту сахране. И сав народ посматраше како венац од звезда са крстом иде по небу над светим телом преподобне док је ношено до Сикинија; и кад ту спустише одар, стаде и венац над њим. Док је сахрана обављана, неки из народа, од оних плаштаница што су биле на одру светитељкином, разделише међу собом на парчад, и са вером однеше да чувају ради исцељења од разних болести. Пошто епископ, као што је пропис, миром мироса свето тело преподобне Ксеније, и метну га у нови гроб, и тако изврши чесну сахрану, одмах постаде невидљив венац од звезда са крстом који је дотле сијао на небу. И биваху многа исцељења од гроба свете Ксеније свима који су са вером долазили.

Ускоро умре и једна од двеју друга преподобне Ксеније. Потом за њом убрзо и друга оде у вечни живот. И бише обадве сахрањене крај ногу свете госпође своје. А када мењаше светом ова друга, дођоше јој све монахиње, и заклињући је мољаху је да им каже све што зна о госпођи Ксенији. И она, видећи себе да је при крају овога живота, исприча им подробно све о светој Ксенији, откуда је, ко су јој родитељи, и због чега побеже из родитељског дома и свога отачаства са двема робињама својим, како прикри своје име Евсевија и назва се Ксенија, пошто странствоваше ради љубави Божје. И тако све дознаше непознато житије невесте Христове Ксеније.

Тако преподобна Ксенија угоди Богу: беше туђа свету, a житељ неба; беше у телу, а изједначи се са анђелима бестелесним; скину тело као хаљину, и као змију згази ђавола; овај свет је сматрала као ђубре, и сачува непорочним своје девство као скупоцену ризницу; уневести се Христу љубављу, венча са вером; и чему се надаше, то и доби; и сада се радује у дворима Бесмртног Женика свог и молитвама својим много помаже вернима, јер смрт не умртви силе њене, нити доброчинства њена ограничи на једно место. Она је многе врлине стекла Христа ради, зато нам и Христос јавља преко ње велико милосрђе, одазивајући се светим молитвама своје љубљене невесте.

Пошто прође неколико година од престављења свете Ксеније, престави се и преподобни епископ Павле, духовни отац свете Ксеније. И он угоди Богу: јер молитве његове изгоњаху демоне и исцељиваху од сваке болести. И би погребен у цркви светог апостола Андреја, где најпре беше игуман. А душа његова света престаде Богу у слави светих. Нека нас његовим топлим посредовањем за нас пред Богом, и молитвама преподобне Евсевије, прозване Ксеније, и заступништвом светих двеју робиња њених, Господ удостоји милости своје, сада и увек и кроза све векове, амин.

Рођен 258. године, у граду Анкири од оца незнабошца и мајке хришћанке. Његова благочестива мајка Ефросинија прорече своме сину мученичку смрт и остави овај свет када Клименту беше дванаест година. Њена другарица Софија узме Климента у своју кућу као сина, и поможе његово васпитавање у хришћанском духу. Толико беше Климент прочувен због свог добродетељног живота да би изабран за епископа анкирског у двадесетој години свога живота. У младим годинама он је стекао старческу мудрост, и великом уздржљивошћу укротио и победио своје тело. Хранио се само хлебом и зељем, и ништа није јео заклано и крвно. У време Диоклецијана би мучен тако страшно "како никад нико од постања света". Провео је двадесет осам година на мукама и по тамницама и једанаест разних мучитеља истјазаваху га и мучаху. Када га једном удараху по лицу, пљуваху и зубе му кршаху, он довикну мучитељу Доментијану: "Почаст ми чиниш, о Доментијане, а не мучиш ме, јер и Господу мојему Исусу Христу уста бејаху тако бијена и образи шамарани, па, гле, и ја недостојни сада се тога удостојих!" Када би доведен пред цара Диоклецијана у Рим, цар постави на једну страну разна оруђа за мучење а на другу дарове, одликовања, одела, новце - све што цар може даривати, па онда рече Клименту да бира. Мученик Христов с презрењем погледа на сва блага царева, па изабра оруђа за мучење. И би мучен неисказано: комад по комад меса откидан му је с тела, тако да су се кости белеле испод меса. Најзад би посечен од војника, 312. године у цркви у Анкири, када као архијереј служаше службу Божју. Чудеса светог Климента су безбројна.

Неки сваке недеље иду у цркву и верно читају све молитве, док су други задовољни да једном месечно изговоре молитву Господњу и присуствују Литургији. „Ми смо људи различитих верских дарова и не можемо сви живети по истим правилима“, каже архимандрит Сава (Мажуко). Разговарао је са Вероником Словохотовом о томе како пронаћи своју духовну равнотежу.
 

„У реду је што не идеш у цркву сваке недеље.“

Један читалац нам је написао овај коментар: „Либерални, лаковерни православни свештеници вас неће научити исправном духовном животу...“ Оче Савo, шта је прави духовни живот? И где су критеријуми за то шта је исправно, а шта није?

„Очигледно је да аутори овог термина покушавају да опишу „буржоаско православље“. Ја сам, у извесном смислу, његов представник. То није увреда, већ једноставно одређени стил духовног живота, који има своје границе, предности и мане, укључујући и искушења. Стога су наши противници, који ме, посебно, осуђују да сам „лаки православни“ свештеник и да нисам у стању да предајем o духовном животу, углавном у праву.“

Понекад мешамо своју добробит са планом који је Бог наводно створио за нас. Узгред, у томе има истине, јер је Бог створио човека за радост.

Али ако останемо на тако површном нивоу доживљавања ове радости као удобности и благостања, онда су наши критичари апсолутно у праву. Зато морамо научити да слушамо своје противнике и разумемо њихове забринутости.

— Па како онда дефинишемо границе између духовне немарности, промишљеног приступа и ревности која превазилази разум? Пишу нам: „Сам Господ Исус Христос се молио свом Оцу док се није знојио крвљу у Гетсиманском врту. Али ми...“ Сада сами попуните празнине: превише смо лењи да идемо у цркву сваке недеље, не постимо и тако даље.

„Разлика се може открити само кроз искуство, кроз године спотицања и грешака, али ипак остајући искрен према себи. Био је један диван класициста и полиглота, Аристид Доватур, чији су га ученици једном питали: 'Како се учи страни језик?' Он је одговорио: 'Веома је једноставно. Прве две године томе треба посветити најмање два сата дневно, а затим само сат времена.'“

Духовни живот је сличан учењу језика. На пример, одлазак у цркву сваке недеље је веома добро правило. Или читање молитава ујутру и увече, без обзира колико дуго. Можда читате само „Оче наш“, или можда Акатист, или све молитве. У стварности, то нема никакве разлике. Оно што је важно јесте сам чин молитве у исто време сваког дана и одржавање не само дневног ритма, већ и недељног и годишњег.

А они људи који се придржавају строгог ритма плаше се када свештеник каже: „Па, у реду је што не идеш у цркву сваке недеље“, „Па шта ако се ниси молио“, „Уопште није потребно постити“.

С друге стране, неразумна ревност може се развити у догматизам, који нема ништа заједничко са Јеванђељем и са црквеним животом посебно.

„Али свако има своју представу о томе шта је нормално. Како се ово слаже са црквеним правилима? Зато што су људи искрено уплашени: 'Ово је само да се угоди људима! Наши сопствени стандарди... Дакле, ускоро ћемо скраћивати службу. Можда чак и Богородичино правило?'“

„Да, традиционалисти, такозвани конзервативци, брину се да реформе, када се једном започну, никада неће бити завршене. Знам из личног искуства: када сам био веома млад свештеник, имао сам реформистичку жељу: морамо да променимо ово, и оно, и хајде да урадимо ово...“

Деци не би требало дозволити да се играју таквим играчкама. Црквено тело је веома деликатан и осетљив организам. Један мали квар може довести до озбиљних трагедија.  Важно је знати своје границе и разумети утицај на друге пре него што предузмете акцију. Можете бити прогресивни и читати теолошке текстове на различитим језицима; то је у реду за вас. Али шта је са свима осталима?

Нису лењи; они једноставно не могу да читају књиге, рецимо, оца Александра Шмемана. Тешке су им, уз сво поштовање према аутору. Па шта? Хоћемо ли сада заузети позицију тужилаца, увређених присуством таквих незналица у истој цркви? Не, сви смо једна породица. И морамо се трудити да чујемо истину друге особе. И пошто их саслушамо, остати верни здравом разуму, јер се понекад и наши противници занесу и, следећи слово традиције, раде ствари које се безбедно могу класификовати као модернизам, само са привидом традиционализма. 

Пронађите „згодног“ свештеника и „згодну“ цркву

Али неко ко жели да води смислен верски живот изненада открива да нису сви свештеници спремни да га прихвате. Зато им је потребно да пронађу „згодну“ цркву и „згодног“ свештеника, оног који им одговара. Али шта ако постоји само једна црква у граду или селу? Шта ако идете у цркву да видите Бога, али ипак на крају видите свештеника?

— Ово је типичан лапсус за следбеника „буржоаског православља“ — „тражити згодног свештеника“. 

Зато што је дубоко унутра, нешто у шта мало људи икада продре. Можда имате духовног оца на другом крају света, а са њим ћете се чути преко Скајпа само једном годишње. Али ћете и даље посећивати ову цркву, молити се овде, примати причешће, па чак и исповедати се. Неће бити важно да ли заиста имате духовни живот.

„Али погледајте, главни сукоб пре или касније се своди на причешће. Једна од наших читатељица не може да оде на формалну исповест и прочита све, а свештеник јој због тога не дозвољава да стане пред путир. Она пише: 'Због овога се  нисам причестила већ дуже време. Једноставно не могу да играм улоге, шта год да се деси.'“ Шта могу да урадим?

„Па, да, то је трагедија... Ако не може да иде у другу цркву, то је, наравно, веома тешко. Саосећам, али не знам ни како да помогнем. У граду у којем живим има много цркава. И људи долазе у нашу манастирску цркву из целог града, иако преко пута постоји потпуно нова црква са дивним свештеницима. Али долазе код нас. Можда и зато што не захтевамо читање канона. Или боље речено, никада не питамо о томе. То је лична ствар.“

И осим тога, немамо обавезну исповест пре причешћа. То јест, исповедате се када осетите потребу. Али таквих цркава је мало. И морамо да схватимо да понекад свештеници нису спремни за нову реалност. Морамо да пронађемо излаз, и мислим да увек постоји. Можете чак отићи у други град - можда једном месечно, али то ће бити ваша заједница. На крају крајева, не живимо у Хрушчовљево време, када је неколико региона делило једну цркву на гробљу.

„С једне стране, људи желе да их неко води, али с друге стране, заиста не воле да буду контролисани, посебно у свом духовном животу. Чак разумеју и када свештеник прекрши њихове границе. Али ипак, стереотип им остаје у глави: 'Како је ово могуће? Не слушам свештеника? Требало би да се понизим...'“

„Ово је такође забуна у концептима 'свештеник' и 'духовни отац'. Неразликовање ове две стварности доводи до свих врста неспоразума. У том смислу, традиција Грчке цркве ми се чини јаснијом, где постоје духовни оци и постоје свештеници. Не може сваки свештеник да саслуша исповест. И тамо постоји пракса која одваја исповест од причешћа. Исповедате се када вам је потребно, то је посебан догађај у вашем духовном животу, а људи понекад путују једном годишње или сваких шест месеци у манастир где је свештеник код кога се исповедају.“ 

Или можда чак можете да се исповедите код било ког другог парохијског свештеника, али да останете верни свом духовном оцу. Духовни отац и свештеник су различите службе. И немојте се стидети ако понекад морате да укорите свештеника и јасно му ставите до знања да су то границе које му нећете дозволити да пређе, јер он није ваш духовни отац. 

— Можете ли укорити духовног оца?

Понекад је потребно обуздати свог духовног оца. Ако је добар духовни отац, чак ће вам и захвалити, јер се сви занесемо. Ја сам веома, веома страствена особа, тако да сам захвалан људима који ме повремено обуздају и кажу: „Оче, идеш у лов на дивље гуске.“ И хвала Богу, имам такве људе око себе. Моје пријатеље. Или моје непријатеље, којих има много.

— Да ли знате за неке случајеве где је свештеник злоупотребио своју слободу? Која су потенцијална искушења и последице?

„Да, међу свим људима, злоупотреба слободе је класика. Али када су у питању свештеници, боље је рећи да злоупотребљавају одговорност. Јер врло често свештеници мешају своје са туђим. И епископи. И патријарси. Ми смо само људи.“

Био сам сведок једног таквог случаја. Одлична ученица, дивна особа. Почела је да иде у цркву и исповеда се код свештеника. Он је почео толико да је дисциплинује да је практично живела као монахиња: читала је своја правила, није спавала, јела је некакве капи росе. Онда су дошли испити, а она је била веома одговорна девојка... И њено здравље је било заувек уништено. Наравно, избачена је са универзитета; чак ни академско одсуство није помогло. Све се завршило тиме што је смештена у психијатријску болницу, из које већ неколико година не може да изађе.  

А где је тај свештеник? Није кажњен. И штета је што овај механизам не функционише добро у нашој Цркви. Мада, и овде је могуће претерати. 

Границе су јасно постављене, посебно када се ради са децом, на пример. Када почнете, супротно њиховим жељама и без консултација са њиховим родитељима – и ја познајем неке од њих – да наговарате тинејџера на монашки живот и толико му испирате мозак да дете буквално бежи од куће... Зашто то радити? А сам свештеник је многодетни родитељ, и одједном је одлучио да игра улогу духовног оца, да намеће своје мисли тинејџеру. То је велики проблем. Али, хвала Богу, о томе много говоримо у Цркви.

— И како се у таквом случају може одупрети свештенику?

„Нисам црквени јерарх. Тамо где је потребан системски, канонски одговор, не могу да понудим никакве препоруке. Могу једноставно да говорим у своје име. Имао сам искушења и ометања где сам мислио да могу духовно да водим некога... Али хвала Богу, имам довољно смисла за хумор да избегнем да предуго останем озбиљан и да се занесем таквим стварима.“

Али немају сви смисла за хумор. Постоје веома озбиљни свештеници који се баш занесу. Дакле, ако бих дао савет себи и другим свештеницима, препоручио бих да се чешће смејете себи и да се не вређате ако вам се други смеју. Морате бити једноставнији.

„Црква ће понекад бити непријатна.“

„Сви већ разумеју да је ритуална побожност празна ако је за вас само формалност. Али како можете да прођете та три покајна канона пре причешћа и све остало са значењем, тако да заиста желите да дођете у цркву и црпите радост из ње?“

„Не мислим да је читање канона пре причешћа прикладно за свакога. На пример, ја их не читам увек. Осим тога, не постоји строга обавеза да сви лаици читају три канона. То је монашко правило. А пошто нисмо Ватикан, нема обавезујућих докумената, нема такве традиције...“

И људима треба помоћи да схвате да не треба да имају осећај кривице зато што нису прочитали каноне.

И све ове бескрајне међукарике које сами себи намећемо су добре када нам помажу да се припремимо за литургију.

Али када ти одузму последњу снагу, и дођеш на литургију потпуно исцрпљен молитвом, јер си читао акатист целу ноћ, а дете се стално будило и није ти дало ти да заспиш у тренуцима када си могао да одмориш, а онда ти свештеник нешто каже, подижући обрве у недоумици: „Па, како је ово могуће? Тако је лако прочитати тај један акатист...“ Тешко је читати акатист...

— Неко ће рећи, напротив, да се у славу Божју трудио: „Ја сам добар момак!“

„Да, и овде је опет питање значења која нечему придајемо. Ако сте се свим силама трудили у славу Божију, Господ ће то прихватити. Верујем да понекад, особа која себе присиљава на труд, не ради то узалуд. Али тамо где је то апсурдно, нема потребе да се она подржава.“

Људи често кажу: „Зар не можемо да принесемо малу жртву Богу?“ Зашто описујемо наш однос са Богом кроз „жртву“? 

„То је проблем превода. За савременог градског православца, реч „жртва“ је обележена негативним конотацијама: не треба да се жртвујемо, треба да живимо за себе; цела наша буржоаска култура говори о томе. Не треба да се ограничавамо ни у чему, треба да дозволимо себи да сањамо, постављамо узвишене циљеве и тако даље. Али средњовековна култура у којој је хришћанство сазрело доживљавала га је као жртву, као племенити импулс. У томе има много истине и понекад је корисно да савремени буржоаски православци прихвате ову истину.“

Понекад морамо да жртвујемо удобност, време и одређене околности, да. Неће све у нашим животима бити или не би требало да буде удобно. У цркви, без обзира како се сместите, и даље ће понекад бити непријатно. Са свештеником, без обзира колико је изванредан духовни отац, и даље ће бити непријатно с времена на време. Служба, без обзира колико је кратка, или да ли је на руском, или да ли је певање исправно, или да ли је вентилација адекватна, и даље ће бити непријатна с времена на време. Тако живот функционише.

Рекли сте да се данас појављује нови стил религиозног живота, који сте назвали „побожност слободе“. Можете ли објаснити шта подразумевате под овим концептом?

„Мислим да је побожност слободе једноставно нека врста идеала. Лично ову категорију видим као синоним за идеју оца Сергија Булгакова о стваралачкој побожности – то јест, стваралачком раду који хришћанин мора себи дозволити у потрази за својим јединственим стилом духовног живота. Много је лакше размишљати о духовном животу као о скупу правила, обавезујућих за све, која свима одговарају.“ 

Зато је отац Сергије рекао да треба да себи дозволимо креативни импулс, да приступимо свом духовном животу као уметничком задатку. Мислим да је ово плодоносна идеја коју би савремени теолози и једноставно мислећи, читајући људи требало да схвате озбиљно, дозвољавајући себи ову креативну смелост у побожности. Знате, када неко створи слику или напише причу, он је укључен у креативну потрагу, и нико га због тога не критикује.

Али чим почнете да разумете свој духовни живот, како ваше тело функционише, како треба да постите, који је молитвени ритам, на пример, прикладан за вас, то постаје застрашујуће — што, иначе, могу да разумем, јер је за почетника, наравно, најбоље да следи проверене, добро утабане стазе. Касније, када прођете ову фазу, потребно је да себи дозволите да тражите себе, не плашећи се грешака и вођени Јеванђељем и богатим наслеђем које је оставила црквена историја.

„Свештеници нису супермени послати са Марса.“

— Неки људи кажу да Црква не воли свештенике који размишљају. Шта је ваше запажање?

„Мислим да је то помало стереотип. Тачно је да ако изразите своје мишљење, а оно се не поклапа са мишљењем, рецимо, епископа, онда ће пре или касније доћи до сукоба. И сам таква непријатност својим епископима. Већ сам доживео један сукоб; не знам да ли ће мој епископ надживети мене или ћу ја надживети њега. Али није важно. А да сам ја лично шеф, био бих још строжији према себи. Јер морамо схватити да је дисциплина у Цркви неопходна. Присуство хијерархије је универзалан начин за минимизирање сукоба; то је исто свуда, не само у људском друштву, већ чак и у крду коња.“

То није проблем, већ потреба да се пронађе прави тон за дискусију. Не могу рећи да се свештеници ућуткују. Друга је ствар што се и сами свештеници понекад плаше да жртвују своју добробит. Чак и епископи – иако их није много – могу да трпе због својих изјава. Ако останете у границама учтивости и канонског права, нико вам ништа неће учинити. Чак и ако вас пребаце у другу парохију или замоле да се преселите у другу епархију, то није велика проблем.

Али важно је разумети да је фокус на слободном размишљању свештеника толико интензиван управо зато што реч свештеника може уништити оне који је слушају. То младим свештеницима не пада одмах на памет. Када нешто кажете у проповеди, узимате себи слободе, и то може постати темељ за духовну деградацију вашег слушаоца. Стога, што сам старији, то више разумем колико је одговоран посао свештеника да говори.

— Да ли увек кажете оно што мислите?

„Не, наравно да не, то раде само лудаци! Свашта човеку пролази кроз главу; неке помисли само прођу, не задржавају се. Хвала Богу што нико не може да чује твоје мисли, јер си и сам шокиран оним што си управо помислио или пожелео. Убити некога, на пример, зато што те је наводно увредио...“

Деликатност, учтивост и тактичност, који би требало да буду својствени сваком хришћанину и свакој добро васпитаној особи, не дозвољавају нам да кажемо све што мислимо. Могли бисте некога повредити. А свештеникова реч има посебну тежину .

Стога, верујем да тактичност мора бити у свему. Морамо научити да говоримо истину исправно.

Понекад се јавља осећај да свештеник није потпуно отворен са вама, говорећи на начин који делује „исправно“, али није оно што заиста мисли. Шта је важније - свештеников чин или унутрашња истина?

„Мислим да је ово питање по својој природи демагошко. Неко можда неће бити отворен са вама, прво, зато што нисте истражитељ или њихов психијатар. Друго, зато што свака зрела особа увек држи дистанцу. Искреност је велики дар. Ако видите некога ко је потпуно искрен са вама, то је комплимент за вас лично.“

Мислите ли да свештеници нису људи? И да се не плаше својих парохијана? Ја се, на пример, плашим, јер знам да неки православни хришћани само желе да ме искористе, и не кривим их због тога. Али увек постављам неке границе. 

Свештеници нису надљуди позвани са Марса; они су само људи који такође доживљавају кукавичлук, малодушност, жеђ за удобношћу и једноставну сујету, жељу да удовоље свом шефу - и то потпуно несебичну!

— Али постоје и они који покушавају да раде ствари пркосећи својим претпостављенима. Један свештеник је једном рекао: „Није тајна да постоје многе парохије које не обављају никакав социјални рад. Шта би свештеник требало да уради ако заиста жели да приближи људе Богу путем друштвених медија или неке врсте догађаја, али му претпостављени то не дозвољавају?“

„Морамо да радимо са људима, а не са властима. Власти имају своје задатке и циљеве. Најчешће су и наши епископи таоци овог система; они сада немају прилику да буду оци; они су више као службеници и менаџери. Морамо увек да радимо са конкретним људима, јер је недостатак социјалног рада у парохији 90% кривица парохијана. То су моја запажања. Они су задовољни када свештеник остане у свом предвидљивом режиму и ничим их не узнемирава."

Раније сам чак осећао очај: „Причам и причам, покушавам, гурам, али ништа не функционише.“ Потребно је дати људима времена да се осећају пријатно, како би могли и сами себе да чују. Нема потребе за очајањем; потребно је да се припремите за веома дуг процес.

Свештеник је особа која се развија деценијама; не може се образовати у богословији, добити диплому и рећи: „Сада сам свештеник.“ Не, он ће постати свештеник за тридесет година, након што служи на једном или више места, доживи губитке, издаје, прогоне — и од епископа и од парохијана — и неизречена мишљења, тешкоће са својом сабраћом свештеницима. Стога, свештеници једноставно треба себи да дозволе овај дуги временски период и да ни у шта не журе.

„Па, не, ово питање ме и даље прогања. Замислимо да сам млади свештеник и желим да водим мисионарски блог или неку врсту филмског клуба за своје парохијане, да разговарам са њима о филмовима и, последично, о верским питањима. Али мој декан ми не дозвољава, каже: 'Није дозвољено'. Па шта, да ли треба да чекам тридесет година?“

„Не, декани не трају дуго, по мом искуству. Ствари се мењају много брже. Епископи не трају вечно. Нема потребе за журбом.“

Оно што ме највише мучи јесте недавно повећање агресије према свештеницима блогерима. Не могу то да разумем, јер свештеници који пишу чланке и креирају блогове – пркосно целом нашем црквеном систему – изгледају као ексцентрици, уништавају свој углед и често заврше на радару владике. Овим људима, напротив, је потребно охрабрење.

Али, с друге стране, разумем забринутост епископа и декана, јер је веома често ово искуство блоговања — посебно за младе људе — толико опијајуће да почињу да умишљају да су звезде и да се препуштају свакаквим стварима. И, наравно, много је лакше - не понудити пастирску подршку и благи укор, већ их једноставно забранити. 

То произилази из наше лењости. Забранили смо то, а затим се смирили — нема проблема. Ово захтева велико стрпљење и пажњу са обе стране. Са стране младих свештеника, једноставно стрпљење.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор: https://www.pravmir.ru

Када те ђаво искушава да посумњаш да губиш време док се молиш, мораш одмах себи поставити питање:

Па шта би требало да радим уместо тога - да читам књиге, идем у шетње итд.?

Покушајмо да одговоримо.

„Молимо се уместо свега овога, јер...“

У реду, али зашто једно искључује друго? Зашто не можемо и да стекнемо образовање кроз познавање света (што укључује филмове, књиге и музику) и да се молимо? Апостол Павле, који је заповедио хришћанима да се „моле непрестано“ (1. Солуњанима 5:17), очигледно није практиковао Исусову молитву (појавила се у касном средњем веку међу неколико монаха), али јесте много путовао и стекао добро образовање. Као што видимо, молитва није томе сметала.

Непрестана молитва је освећење времена дана, оброка и важних догађаја у животу, периодично окупљање ради молитве у цркви. То није само рецитовање древних текстова на коленима или стално понављање Христовог имена у себи.

Призивање Божјег имена је диван обичај када је то прикладно (на пример, током вожње јавним превозом). Добро је разбистрити главу када је алтернатива празно брбљање или горка, душепарајућа сећања. Али то није стална обавеза за све хришћане. На крају крајева, уз заповест о непрестаној молитви постоји и заповест да се „увек радујте и за све захваљујете“, што се свакако не може тумачити као стално кикотање и говорење: „Слава Теби, Боже!“

Захвалност, евхаристијски квалитет живота, није понављање молитава захвалности на древном језику, већ живот у настојању да се држе Христове заповести. Пре свега, љубав према Богу и ближњем.

Дакле, хајде да испитамо своју савест. Ако треба да обавимо кућне послове, помогнемо другима или се припремимо за нешто важно, онда књиге, шетње итд. остају за слободно време.

Ако имате времена и потребан вам је одмор, онда би требало да се одморите. Са свим уобичајеним атрибутима одмора.

Дакле, нема смисла трошити се на глупост под маском поштовања „очевог предања“, већ све значајно у животу мора се чинити са чистом савешћу и призивајући име Христово.

игуман Силуан Туманов

извор

Када персијски цар Хозроје[6] заузе свети град Јерусалим и света места у којима је боравио наш Господ Христос, и у којима се збило Његово добровољно страдање, распеће, смрт, сахрана и васкрсење, безбожни варвари много плена однеше у Персију, па и сам часни Крст Господњи[7]. И у Персији стаде сијати слава Христова као сунце због чудеса која су се догађала од животворног Крста. Сам у ропству, часни Крст је душе људске поробљавао Богу, просвећујући их познањем истине и распаљујући им срца божанском љубављу. Тада к познању Христа приђе и свети мученик Анастасије.
По роду он беше Персијанац, из села Раснуни, у покрајини Разех. Као персијски незнабожац звао се Магундат. Отац му Вава био чувени чаробњак и учитељ мађионичарске вештине. Он и сина свога научи томе савршено. А када Магундат одрасте, би узет у војску са многим другим младићима, и у престоници царској служаше цару персијском Хозроју. Чувши пак за славу и силу часнога Крста, јер се о чудесима часнога Крста говорило на све стране по целој Персији, и сви су говорили: Бог хришћански дође у Персију - Магундат се стаде брижљиво распитивати о томе. Јер се изненада душа његова тајно запади оним огњем, који је Христос дошао да баци на земљу (Лк. 12, 49). И не даде себи одмора тај дивни младић идући и многе распитујући, да би тачно сазнао какво је то дрво што има толику чудотворну силу. И када му би речено да је то Крст, на коме је ради спасења рода људског био распет Христос, Син Божји, у кога хришћани верују и кога поштују, тада се још јаче распали у њему жеља да потпуно позна Сина Божјег. И беше неуморан у стављању питања и прибирању одговора, да би дознао, како Бог сиђе с неба, како постаде човек, због чега би осуђен на крст, и од кога, да ли се опет поврати на небо одакле је био сишао. И казиваху му хришћани о божанској тајни оваплоћења Христова. И душа његова с љубављу примаше семе побожности, и постепено одгајиваше клас вере, и беше орна да се угледа на Христа.
Магундат имађаше једног рођака у војсци. Обојица беху у пуку неког славног Саина. Овога војводу персијски цар посла са војском у рат против грчког царства. И стигоше до славног хришћанског града Халкидона. Са пуком својим дође тамо и Магундат и рођак његов. А кад благочестиви цар грчки Ираклије удари на Персијанце, војвода Саин се са својим пуком хитно врати натраг. Тада се Магундат одвоји од свога пука, оставивши и свога рођака. Јер је више волео да са хришћанима живи убог и непознат, него у отаџбини својој богат и угледан међу незнабошцима.
У почетку се настани у Јерапољу[8]. Тамо нађе једног човека, Персијанца по пореклу, хришћанина по вери, златара по занимању. И приставши уз њега, изучаваше златарски занат. И док је рукама радио посао, ум му је био уздигнут ка Христу Богу, горећи љубављу за Њим. А мољаше свога мајстора да га приведе светом крштењу. Али овај одложи крштење за неко време, бојећи се најезде Персијанаца. Са својим мајстором Магундат је често одлазио у свету цркву на молитву. И видећи тамо на зидовима цркве бојама изображена страдања и чудеса светих мученика, он је питао мајстора: Шта је то? А он му је казивао подвиге и дела светих, како су јуначки до смрти стајали за Христа, и душе своје за Њега драговољно полагали, шта су све ради Христа претрпели од мучитеља, и каквих су се награда удостојили на небесима од Њега. Све то Магундат пажљиво слушаше и срце се његово све више и више божанском ревношћу распаљиваше. И пошто проведе неко време у Јерапољу, он намисли да иде у Јерусалим, да тамо прими свето крштење.
Дошавши у свети град Јерусалим, Магундат се настани код једног христољубивог човека, такође златара по занимању. Њему откри сву жељу срца свога, како жели да се помоћу светог крштења сједини са Христом. Овај га онда одведе к светоме Илији, презвитеру велике цркве Васкрсења Христова. Блажени га Илија прими с љубављу, и обавести о њему пресветог патријарха Модеста[9]. И са благословом патријарховим он крсти Магундата Персијанца, давши му на светом крштењу име Анастасије. И задржа га код себе осам дана. И питаше га, какав ће живот изабрати: световњачки или монашки. А блажени Анастасије не само речима исказиваше, него и кротком нарави својом показиваше да жели монашки живот. И после осам дана бише му скинуте беле хаљине, које беше добио при крштењу, и презвитер га одведе у један од јерусалимских манастира. Ту би поверен једном мудром и врлинском старцу, који ускоро потом постаде ава тога манастира. Од њега се научи не само грчком језику, псалтиру и осталим светим књигама, него убрзо би упућен и у подвиге потребне иночком житију. Због тога беше вољен од свију, нарочито од свога наставника. Овај видећи од самог почетка Анастасијево усрдно монашко живљење, постриже га у монаштво, и учини својим духовним сином, обукавши га у ангелски образ.
И би блажени Анастасије инок врлинаст, смиреноуман, кротак, трудољубив. И сваку работу манастирску, како у кујни и пекари, тако и у градини и на другим послушањима усрдно обављаше. Притом богослужења у цркви и правило никада не пропушташе. И стално му руке беху заузете послом, а уста слављењем Бога. Усто он прочитаваше Свето Писмо, житија светих Отаца, а нарочито страдања светих мученика. И када ова читаше, сузама је квасио књигу, горећи срцем и дубоко саосећајући њихово страдање. И осећао је као да с њима заједно страда. И ревносно се трудио да се угледа на њих, величајући њихову кончину и дивећи се њиховом јунаштву. И усрдно мољаше Господа Христа да га удостоји да и он тако пострада за Њега и тако умре, и да га уврсти у ред мученика. Но непријатељ душе људске, мрзећи његово напредовање у врлинама, стаде га подсећати на пређашњи живот у Персији, на богатства, на славу, на очеву мађионичарску вештину, на војне почасти, и на друге сујетне ствари, желећи да му тиме поткопа дом душе, и да га одвоји од манастира и од заједничког живота са светим оцима. Али он, коме Бог беше тврђава против непријатеља, уз помоћ Божју, и молитвама и поукама свог учитеља и духовног оца, коме стално исповедаше своје помисли, остаде непоколебљив и непобедив од искушења ђаволских.
Пошто преподобни Анастасије проведе у том манастиру седам година, и стече велику духовну ризницу врлина, би од Господа позван мученичком венцу оваквим виђењем. На Велику суботу, после дневнога труда, преподобни отпочину мало, и заспа. И учини му се да стоји на високој гори, и приступи му један светлоносни муж, који држаше златну чашу, украшену скупоценим драгим камењем, пуну вина, и пружи му је говорећи: "Узми и пиј!" - И узевши је, одмах је испи. И душа му се испуни неисказане сласти. И он још у сну разумеде да је то знак којим га Господ призива жељеном мучеништву. И пренувши се од сна, сав радостан и весео, отрча у цркву на саборно ускршње богослужење. Тамо нађе свога духовнога оца и наставника, који тада већ беше ава, одведе га насамо у ђаконик, паде му на ноге, квасећи их сузама и молећи га да се моли за њега Господу, јер je близу дан његовог одласка из овог живота. И говораше: Знам, оче, колико си се око мене мучио, и како сам често љутио твоје очинско милосрђе према мени. Очи моје тобом угледаше истиниту светлост, и тобом се ослободих тешке таме. Стога немој престати да се молиш преблагом Господу за мене, слугу твога. - Упита га отац: Шта ти је чедо моје? Откуда си дознао да ћеш нас ових дана оставити и отићи у онај живот? - Анастасије му са много умиљења исприча свој сан, и тврђаше да ће сигурно ових дана умрети или природном смрћу или којом другом. А бојаше се да му каже како жели да за Христа мученички пострада, да му старац не би то забранио, те би се угасио пламен ревности његове за Христа, и он се лишио венца мученичког. Отац пак тешаше га са много љубави. А кад се раздани и служаше се света литургија, преподобни Анастасије се причести Божанским Тајнама, и би са братијом за општом трпезом. Кад наступи ноћ, он мало отпочину, али се брзо пробуди, јер му унутрашња неисказана жеља за мучеништвом не даваше мира. И онда тајно изиђе из манастира, не поневши ништа са собом осим монашког одела што је имао на себи.
По одласку из манастира свети Анастасије најпре оде у Диоспољ Палестински. Одатле крену на гору Харизин ради молитве. После тога пропутова и друга света места, па оде у Кесарију Палестинску, и задржа се тамо два дана у цркви пречисте Дјеве Богородице. Затим у истом граду отиде у цркву свете великомученице Ефимије свехвалне ради поклоњења. У то време Палестином владаху Персијанци, и живљаху у њој. Деси се да када је блажени пролазио поред дома некога Персијанца, угледа Персијанце где изводе чаробњачке опсене. И испунивши се божанске ревности, он уђе к њима говорећи им љутито: Зашто сте и сами у заблуди, и душе других заводите у ту исту заблуду? - А они, зачуђени његовом смелошћу, питаху га говорећи: Ко си ти што тако говориш? Он им одговори? И ја сам некада био у тој истој заблуди, као и ви, јер сам знао ту погану вештину, и у чаробњаштву био сам искусан. - Говорећи то, светитељ многим речима изобличи њихово безбожје, показујући колико је Богу одвратна и по људе душегубна чаробњачка вештина и заведеност. Упознаде их и са тим како је сам дошао до познања истине и обратио се Богу. Па их саветоваше да се и они угледају на њега: познаду истину, одбаце враџбине, и с покајањем се обрате Христу Богу. А они, не само не хтедоше послушати светитељеве речи, него га веома мољаху да не ружи славну вештину персијску и да је не исмева пред народом.
Он их онда остави, и оде својим путем, журећи у храм свете свехвалне мученице. А кад мало одмаче, видеше га војници персијски, који беху пред вратима суднице, док је светитељ туда пролазио. Разговарајући међу собом персијски, ти војници рекоше за њега: Ово је ухода. - А светитељ, сам Персијанац, разумеде њихове речи, и погледавши их љутито, рече: Шта ви говорите? Нисам ухода, већ сам слуга Господа мог Исуса Христа; бољи сам од вас, јер се удостојих да служим Ономе који ради нас грешних благоволи сићи с неба. Разумем језик ваш, јер сам и сам некада био у тој истој војној служби, у којој сте и ви сада. - Они онда устадоше, задржаше га, и известише о њему свога старешину, који је био у судници. Старешина изиђе и упита га ко је и откуда је. Затим нареди да га баце у тамницу, и затворе. У тамници он три дана не окуси ни хране ни воде, јер ништа није хтео да прими из нечестивих руку, него се једино храњаше очекивањем жељених за Христа страдања.
У то време дође у Кесарију Палестинску неки персијски кнез Марзаван. И кад сазнаде за преподобног сужња, нареди да га окована доведу пред њега у судницу на испитивање. Светитељ би доведен, а Марзаван беше заузет неким другим пословима, и преподобни Анастасије стајаше окован одвојено. Ту се деси неки хришћанин, који познаде светитеља, јер га беше видео у цркви Пречисте Дјеве Богородице. Приђе му и упита га кришом, зашто је ухваћен, окован и изведен на суд. Светитељ му каза жељу срца свога, како жели да за Христа пострада и умре. А када овај то чу, похвали добру намеру његову, и сокољаше га божанским речима и саветима, да се не побоји мука, нити уплаши смрти за име Господа нашег Исуса Христа, него да јуначки и смело одговара Марзавану на питања, имајући на уму речи Господње: Који претрпи до краја, спашће се (Мт. 10, 22).
Изведен пред кнеза Марзавана, преподобни Анастасије му се не поклони, нити указа уобичајено поштовање, јер је код Персијанаца обичај да преклоне колена пред кнезовима својим указујући им поштовање. Светитељ не уради то, показујући тиме, и смелим погледом своје унутрашње јунаштво и неустрашивост. Посматрајући га дуго Марзаван га упита: Ко си ти, и откуда си? и како се зовеш? Светитељ одговори смело: Хришћанин сам. A ако желиш да знаш и моје порекло, ево њега: Персијанац сам, из покрајине Разех, села Раснуни; бејах чаробњак и војник, па напустих таму и приступих Истинитој Светлости. Раније ми беше име Магундат, а сад ми је хришћанско име Анастасије. Марзаван му рече: Напусти ту заблуду, и обрати се у прву веру своју, па ћу ти поклонити коње, новце, и многа друга блага. А светитељ, погледавши у небо, рече: Само да се не одрекнем Тебе, Христе Царе! Марзаван га упита: Је ли ти пријатно то одело које сада носиш? Одговори блажени: Оно ми је мило, јер је анђелско, и драгоценије ми је него теби твој чин. Марзаван се наљути и рече: У теби је демон, и ти говориш само оно о чему те демон учи. Одговори светитељ: Када бејах у заблуди и безбожју персијском, тада беше у мени силан демон, а сада у мени живи Христос, Спаситељ мој, који изгони твоје демоне. Упита га Марзаван: Шта дакле, зар се не бојиш цара, који ће, када дозна ово о теби, наредити да распет будеш? Одговори светитељ: Зашто да се бојим човека који је трулежан као и ти? Јер ако и убијете тело моје, душу ми никаквим лукавством не можете узети. - He подносећи овакве речи, Марзаван, нареди да му ставе двоје железне вериге, једне на врат, а друге на ноге, и да га одведу каменоломцима, да са другим сужњима непрестано носи камење.
Тамо блажени страдалник претрпе велике и безбројне муке. Јер у Кесарији међу Персијанцима беху неки из његовог краја, па и из самог села Раснуни, некадашњи његови познаници, пријатељи и суседи. Видећи шта се збива с њим, они се стиђаху због њега. И грђаху светитеља, говорећи: Шта си то урадио? Зашто си древно благородство осрамотио, поставши хришћанин, и толику нам срамоту нанео? У вериге си окован, на злочиначку казну осућен, - то очи наше не могу да гледају. Нико никада из нашег краја не постаде хришћанин; и ето, ти нас обрука.
И после таквих увредљивих речи, безбожници су невиног светитеља немилосрдно тукли, за браду га вукли, и одело му цепали. Али се нису задржавали само на томе, него су му и врло тешко камење, које би четворица једва носила, товарили њему самоме на леђа. И тако окован веригама по врату и ногама, и натоварен претешким камењем, мучио се угодник Божји. И ово су му Персијанци познаници сваки дан приређивали. Али је све то он с радошћу поднео ради имена Христова.
Потом кнез Марзаван опет нареди да му доведу светитеља, и рече му: Ако си заиста син чаробњаков. и знаш мађијску вештину, реци нам онда што о мађијама, да и ми што о томе знању сазнамо. Светитељ одговори: He дао Бог да тако нешто изађе из мојих уста. He желим да ум свој скрнавим сећањем на мађије, ни уста говорењем о томе. Рече му кнез: Зашто остајеш у хришћанству? Врати се својој првој вери! Јер знај, да ћу о теби известити цара Хозроја. Одговори светитељ: Чини шта хоћеш. Ја држим да си ти већ писао њему, и добио одговор од њега. Кнез рече: Нисам још писао, али сада хоћу да пишем, и што ми буде наредио за тебе, то ћу учинити. Свети Анастасије одговори: Пиши какве год хоћеш рђаве ствари о мени: ја сам хришћанин! и опет велим хришћанин сам!
Марзаван нареди да светитеља повале на земљу, и да га дотле туку док он не нареди да престану. И када слуге хтедоше да мученику вежу и руке и ноге, и тако га повале на земљу, он им рече? Оставите ме овако. He треба ме везивати и држати, јер ја хоћу да за Христа мог трпим не под морањем већ добровољно. И толико жудим да страдам за Њега, колико жедан човек жуди за студеном водом у време жеге. - Рекавши то, прекрсти се, и леже ничице на земљу, готов на ране. И стадоше га жестоко тући моткама. А светитељ рече онима што су га тукли: Застаните мало, те свуците с мене монашку одећу, да чин свети не трпи бешчешће, па онда удрите моје наго тело. Али знајте да су ране које ми задајете играчке за мене. Јер се ја никада одрећи нећу Господа мог, Христа Исуса па макар ме издробили у комаде. - И бише га по нагом телу, а он јуначки трпљаше лежећи непокретно, и ако га нико није држао. Јер он само по доброј вољи својој трпљаше муке ради Бога, и том добром вољом побеђиваше и природу своју. И дивљаше се кнез, и сви присутни, таквом трпљењу његовом, јер иако је дуго био силно бијен, он се не мрдну, нити јаукну, нити уздахну: јер сав ум његов беше у Богу, за кога је и те муке подносио.
Кнез нареди те престадоше тући светитеља. И опет га стаде плашити царем, говорећи: Написаћу цару, и он ће наредити да будеш кажњен смрћу. Светитељ му одговори: Пиши шта хоћеш. Кнез упита: Зар се не бојиш цара? Светитељ одговори: Због чега би се бојао твога цара? Зар није и он тако исто смртан човек, као и ти? Зар неће и он онако исто иструлети, као и ти? Зашто ми велиш да се бојим њега, који је блато, као и ти? Зар да се више не бојим Господа мог Исуса Христа, који је створио небо и земљу, море и све што је у њима, и који је нетрулежан вавек? - Удиви се горди Марзаван одговору мучениковом, и нареди да га опет одведу у тамницу.
После неколико дана Марзаван поново изведе светитеља преда се, и говораше му кротко, надајући се да га ласкавим речима придобије. И рече светитг љу: Сети се своје мађионичарске вештине, те принеси жртву боговима, да не погинеш лудо, и будеш лишен ово видљивог света. Одговори преподобни: Којим боговима велиш да принесем жртву? Да ли сунцу, и месецу, и огњу и мору, и горама, и луговима, и осталим свима стихијама? He дао Бог мој да се икада поклоним вашим извајаним боговима! Јер све стихије Христос Син Божји саздаде на службу и потребу нама људима, разумним бићима. А ви сте у заблуди служећи демонима и четвороножним животињама, и другим видљивим тварима, као да смо ми били саздани ради њих, а не оне ради нас. Непристојно је и ружно што их називате боговима. Створени сте по лику Божјем, и не знате Бога Творца свога. Јер кад бисте познали Христа који вас је створио, онда би се некада обратили истинитој светлости, и избавили се од власти демона. - Говорећи то и многе друге ствари, светитељ удиви Марзавана и све који слушаху. А Марзаван видећи да га ни ласкама ни претњама не може придобити, посла га опет у тамницу, док од цара не стигне наређење шта да чини са њим. Ноћу дакле мученика држаху у тамници, а дању га вођаху окована на рад, да са осталим сужњима носи камење.
Сазнаде се о светом Анастасију како јуначки страда за Христа и у манастиру у коме се беше постригао, и сви се оци и братија неисказано обрадоваше, нарочито његов духовни ава, отац и учитељ, који се тако осећаше, као да је сам окован заједно са љубљеним учеником својим и страда са њим у телу његовом. Али пошто, као ава, не могаше сам отићи код њега, он посла два брата са утешним писмом, да га кришом посете и укрепе у јуначком трпљењу. Сам пак, са осталим оцима мољаше се за њега Богу дан и ноћ да до краја издржи у страдању за име Његово, и постане победитељ и венценосац у лику светих мученика. А преподобномученик Анастасије, налазећи се у тамници, не престајаше дан и ноћ славити свемоћног Бога. Са њим беше и други сужањ, младић, један од Марзаванових слугу, који беше осуђен за неки злочџн. Овај младић беше заједно окован са преподобним: једним веригама за врат, а другим за ноге. И то беше светитељу веома тешко, јер када у поноћи устајаше на молитву, морао је и преко воље своје будити свога сасужња. A сматрао је он за грех против ближњег свог, будити слатко заспалог младића који се уморио носећи целог дана тешко камење. Стога, много пута, када је хтео да твори поноћне молитве, није смео устати на ноге, да не разбуди друга и поремети његов одмор. И тако, држећи ногу крај његове ноге, и врат крај његовог врата, он обављаше своје уобичајене молитве Богу. А беху тамо и други сужњи, који су одвојено седели. Међу њима беше један Јеврејин, из угледне породице, и веома добар. Он видећи светог Анастасија како се дању мучи ношењем камења, а ноћи проводи у слављењу Бога дивљаше се, говорећи себи: Ко је овај човек? и какав ће му бити крај?
Једне ноћи када се светитељ по своме обичају мољаше Богу, Јеврејин онај, који лежаше на земљи али не спаваше, изненада угледа светлост у тамници, па погледа на светитеља. И виде где кроз тамничка врата улазе к њему људи светли, обучени у беле хаљине. Из њих излажаше велика светлост, и сву тамницу обасјаваше неисказаном светлошћу. A то нико од сужања не виде, јер сви спаваху. Само Јеврејин, који не спаваше, брижљиво посматраше све то, и говораше у себи много се дивећи: Боже свети, то су Анђели! - А када се затим боље загледа у те људе, он виде на њима омофоре, a y њиховим рукама крстове, и говораше у себи: To су епископи. - А загледајући се пажљивије у светитеља, угледа једног веома светлог младића где стоји пред Анастасијем са златном кадионицом, пуном жара, и метнувши у њу тамјана, кади мученика. Видећи то, он руком пробуди сужња који спаваше поред њега, који беше хришћанин и судија скитопољски, да би и он видео ово предивно чудо. Али га дуго не могаше пробудити, пошто беше заспао дубоким сном. А кад га најзад једва пробуди, овај упита: Шта је? зашто ме будиш? А Јеврејин, показујући му на виђење, говораше му: Погледај! погледај! И чим то рече, виђења нестаде. И са великом душевном насладом и умилењем срца исприча Јеврејин ономе хришћанину све што виде. И заједно прославише Христа Бога.
Потом кнез Марзаван доби писмо од свог цара Хозроја, па преподобном Анастасију посла у тамницу ову поруку: Ево, цар ти наређује да само једну реч рекнеш: Нисам хришћанин, И одмах ћеш бити пуштен да идеш куда хоћеш, или ка хришћанима и монасима, или у отаџбину по свој првашњи војнички чин. Мученик Христов одговори: He дао Бог да се умом или речју одрекнем Христа мог.
Затим кнез опет посла једног повереника свог к светитељу, поручујући му: Знам да се стидиш присуства многих, нарочито познаника својих, и не желиш да се пред њима одрекнеш Христа свог. Али, пошто царско наређење настоји, - a o њега нико не треба да се оглуши, - то, ако хоћеш, можеш се насамо, само преда мном и двојицом мојих саветника, одрећи Христа, и ја ћу те одмах пустити. Јер какву ћеш штету имати од тога, што ћеш се само устима одрећи, а срце твоје, не слажући се са устима, и даље ће веровати Богу свом? Мученик одговори: He било тога, да се ја пред тобом или пред другима одрекнем Господа свог, ни на јави, ни у сну, ни тајно; нити ме ико икада може на то ичим приморати.
Повереник оде и извести кнеза о мучениковом одговору. Кнез нареди да му преподобног доведу, и рече му: Ево, цар је наредио, да те окована у гвожђе пошљем к њему у Персију. A свети мученик Анастасије одговори: Ако допустиш, то ћу ја сам и без окова отићи к цару вашем. Јер каква је потреба да ме стављате у окове, када ја добровољно страдам, и хоћу да страдам за љубљеног Господа мог Xpиcтa. - И кнез видећи, да ни на који начин, ни ласкама ни претњама, не може мученика обратити у своје персијско безбожје, одлучи да га са другом двојицом сужња, који такође беху хришћани, но невино осуђени, кроз пет дана пошаље на суд цару у Персији. И светитељ би опет одведен у тамницу.
У то настаде празник Крстовдан. A y граду том живљаше један угледан човек, велики чиновник, хришћанин по вери и делима. Он дође код кнеза Марзавана, и замоли га да о празнику пусти из тамнице монаха Анастасија, да заједно са хришћанима свечано прослави празник. Марзаван, поштујући овог угледног грађанина, нареди да се његовој молби изађе у сусрет. И тог дана би пуштен свети Анастасије код хришћана, али у железним веригама. А онај благочестиви човек узе га и одведе у цркву на свету литургију. И настаде међу вернима радост и двоструки празник, гледајући у тешким железним оковима страдалца за пострадалог на крсту Господа Христа. И окупивши се око њега, проливаху топле сузе радости, и окове његове с љубављу целиваху, величајући такво страдање његово за Христа. To чињаху и људи и жене. По свршетку свете литургије онај благочестиви муж га одведе дому свом, и са она два монаха из манастира тајно тешаху мученика, и нахранише га. После тога, када дође час, благочестиви човек одведе опет светог Анастасија у тамницу.
После пет дана поведоше окована светитеља, са она два друга одређена сужња, у Персију. Многи хришћани испратише га са сузама радосницама. Праћаху светитеља и она два монаха из манастира. Један се од њих врати у манастир, а други, по наређењу аве, оде са блаженим Анастасијем да му се нађе на услузи, и да види кончину његову, па да по повратку донесе вести о његовом подвигу страдања и мучеништва.
Доведен у Персију, свети преподобномученик Анастасије би метнут v тамницу у граду званом Витсалија[10]. И то међу многе сужње. Од њих неки беху осуђени за злочине, други беху заробљеници, а већина беху хришћани. Монах пак који га беше допратио, отседе код Картакта, сина Есдинова. А Есдин беше главни економ царев, потајни хришћанин.
После неколико дана цар Хозроје посла једног судију са трибуном да испитају светог Анастасија. И дошавши судија га упита, ко је, и откуда је, и због каквог је разлога напустио своју персијску веру и постао хришћанин. Мученик Христов Анастасије одговораше му преко тумача, јер више није хтео да говори персијски. Згадивши се на њихову безбожну веру, он се згадио и на њихов језик. И говораше светитељ: Ви робујете заблуди, уместо Бога поштујете ђаволе. И ја некада бејах у тој вашој заблуди, а сада верујем, и клањам се свемоћном Господу Исусу Христу, који је створио небо и земљу, море, и све што је у њима, и поуздано знам да је вера ваша - ђаволска обмана, која вас у погибао води. - Рече му судија: Бедниче, зар Јевреји не распеше тог Христа кога ви поштујете? Како си дакле пао у заблуду, те напустио веру своју, и постао хришћанин? Светитељ одговори: Истину кажеш: Христос мој би распет од Јевреја. Али, зашто не кажеш и то, да је Он својом божанском вољом благоволео ради спасења нашег да преда себе на распеће; Он - Творац свега, који је сишао с неба на земљу, и дејством Светога Духа оваплотио се од пречисте и преблагословене Дјеве Марије, и добровољно дао себе да распет буде, да би спасао род људски од обмане ђаволске. А ви поштујете ђавола, и клањате се сунцу, и месецу, и огњу, и другим тварима, а не самоме Творцу. Рече му судија: Зашто говориш многе и сујетне ствари? Ево, цар ће ти одмах одати велике почасти, поклонити појасе златне, и коње добре, и имања велика, да будеш међу славним достојанственицима његовим, само се врати на првашњу веру своју. Свети Анастасије одговори: Поклоне цара вашега, и богатства, и почасти, и славу, и све што је вама мило и пожељно, давно сам ја презрео и омрзнуо, и одвратни су ми као ђубре и поган. Ја сам изабрао и заволео монашки живот; храним се надом на вечна блага, која се надам добити благодаћу Христа Бога мог. Сигурни весник тога ми је овај чесни монашки чин и ова одрпана мантија. Како онда да сада презрем и одрекнем се онога у шта се надам, и због чега је сав мој труд и старање, саблазнивши се поклонима цара привременог који ускоро има погинути?
Чувши то, судија оде те извести цара. Цар се разјари силно, и нареди да сутрадан ставе светитеља на муке. И када свану, дође од цара исти судија, и изведе светитеља из тамнице. И најпре га без милости тукоше моткама; затим му провукоше колена између две тешке кладе, на чије крајеве наскакаше многи људи. И дуго га мучише тако. И кад судија виде да је светитељ непоколебљив, нареди те га опет вргоше у тамницу. А сам отиде да извести цара о томе.
Официр пак тамничких стражара беше потајни хришћанин, и служаше сужњима који за Христа страдаху, чинећи им сваку услугу. Он и гореспоменути монах уђоше у тамницу код светитеља, и тешаху и сокољаху страдалца. А дођоше и други хришћани; међу њима и синови поменутог Есдина, економа царевог, потајног хришћанина. Они, падајући к ногама мучениковим, целиваху вериге и мољаху га да се моли за њих Господу. A смирени светитељ одбијаше те њихове молбе, говорећи им да је он сам грешан и непотребан, и да су му потребне молитве других. Они пак воском узимаху отиске са верига његових; и то сматраху за благослов. И слаху тај восак разним болесницима ради исцељења; и један другоме достављаху га као велику драгоценост.
После кратког времена цар поново посла истог судију у тамницу код Христовог мученика. И пошто га испита, опет виде да се нипошто неће покорити царевој вољи. И опет га непоштедно тукоше моткама.
После неколико дана то исто би поновљено. Судија дође, и тукоше светитеља. Тада судија додаде ново свирепо мучење: обесише светитеља за једну руку, а за другу ногу му везаше огроман камен, и оставише светог паћеника да тако виси два сата. Затим га скидоше, и у тамницу вргоше. А судија оде и обавести цара о непобедивом јунаштву мучениковом. И предложи цару да га што пре погуби, да не би један хришћанин срамотио и ружио толику персијску царевину. И после петнаест дана цар осуди мученика Анастасија на смрт, и многе друге сужње који беху с њим у тамници.
Уочи дана свога погубљења свети Анастасије, седећи у тамници и провидећи свој блиски крај, рече некима од својих сасужања: Браћо, ја ћу сутра са многима што су овде, скончати и отићи из овог живота. А ви који останете у животу, бићете кроз неколико дана пуштени на слободу, јер ће овај безбожни цар бити убијен.
Када свану, дође онај судија са војницима, и изведе из тамнице светог Анастасија и седамдесет других сужања, већина благоверних хришћана, да их погуби. Међу њима беху и она два сужња, такође хришћани, који беху заједно са светим Анастасијем доведени оковани из Кесарије у Персију. А неки сужњи бише остављени у тамници, међу којима се налажаху и они сужњи којима светитељ прорече скоро ослобођење као и цареву смрт. Осуђене пак на смрт изведоше ван града на обалу реке. Тамо свакоме ставише омчу на врат, и дављаху их. И кад би кога удавили, они су се обраћали светом Анастасију са питањем: Хоћеш ли да те тако погубимо као и ове? Зар није боље да се покориш царевој вољи, и останеш у животу, и добијеш од цара поклоне, и почасти, и славу? - А светитељ, подижући очи к небу захваљиваше Богу, а њима говораше: Ја сам желео да ме ви на комаде издробите за Христа мог. А ова смрт је лака за мене. И благодарим Господу мом, што ми даје да помоћу овако малог страдања пређем у велику и неисказану славу светих мученика. - И тако свети преподобномученик Анастасије, после свих сужања, с радошћу прими смрт: удављен, он сконча двадесет и другог јануара 628 године у граду Витсалији близу Ниниве.
Да би цара уверили да је Анастасије заиста погубљен, војници отсекоше свету главу његову, и цару однесоше. А тело његово, заједно са телима осталих побијених, бацише псима да их поједу. Али пси, док халапљиво поједоше телеса удављених, светитељевог се тела не само не коснуше, него га и чуваху да га не би ко дирнуо. Официр пак тамничких стражара жељаше да узме чесно тело светог мученика, али му не допустише који су стражарили, јер многи од њих беху Јевреји по вери. Но кад паде ноћ, споменути монах из манастира, који беше послат да види кончину светог Анастасија, узе од Есдиних синова слуге, и много злата, и чисте покриваче, и оде на оно место, где лежаше неповређено тело светитељево међу другим телесима, од паса поједеним. Тамо он стражарима даде злато, приђе светоме телу мученика Христова, које и звезде с неба силно осветљиваше, узе га, и однесе у оближњи мали манастир светог мученика Сергија, и чесно сахрани у њему многострадално тело страдалника Христова Анастасија. И сам остаде у том манастиру до погибије цара Хозроја. А када цар овај погибе, пуштени бише на слободу сужњи они, као што им то у тамници прорече свети Анастасије пред кончину своју. И испуни се светитељево пророштво о двема стварима: о скорој погибији цара Хозроја, и о ослобођењу сужања. А када војска грчка дође у Персију, ономе монаху постаде пут слободан да се врати у свој манастир. И он се врати, и све подробно исприча ави и свој братији о преподобном мученику Анастасију. И сви прославише Бога, који укрепи слугу Свога на такав страдалнички подвиг. И ава одмах посла тога брата са другом братијом у Персију, те отуда чесно пренеше мошти мученика Христова, а његова возљубљена ученика, у манастир његов. И од светих моштију мученикових биваху многа чудеса и исцељења болесника, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

Исцели, научи и врати се

Свештеник Лев Аршакјан :

Сврха земаљског живота је исцељење од гордости, учење послушности и повратак у Рај. Христос је дошао на земљу због тога, и ми морамо научити да га волимо више од свега на свету, а кроз Њега и свe хришћанe. Он је рекао за себе: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6). То је прави пут живота — пронаћи вечни живот кроз исцељење, учење послушности и повратак у Небеску Отаџбину. Непослушност нас је протерала из ове Отаџбине. Заражени гордошћу од ђавола, људи су престали да слушају Бога и били су протерани из Раја.

 Стога је наш главни задатак да све надокнадимо: да се исцелимо од гордости, да се научимо послушности од Христа и да се вратимо у Рај, следећи Христа.

Ми хришћани треба да се осврнемо на Јеванђеље

Протојереј Владимир Вигиљански :

– Уверен сам да ће особа која одлучи да искрено одговори на питање шта је смисао живота неизбежно доћи до Бога.

Зашто? Зато што би без Бога одговор био раван, ако не и потпуно вулгаран. То је показано у разним збиркама афоризама многих познатих, па чак и прослављених хуманиста, за које смрт нема смисла.

Многе религије одговарају на ово питање веома једноставно: смисао живота је бесмртност. Ево, на пример, одговора краља Соломона:

„Тада постадох велик и богатији од свих који су били пре мене у Јерусалиму; и мудрост моја остаде са мном. Шта год су очи моје пожелеле, нисам им одбио; нисам ускратио радост срцу своме; јер се срце моје радовало у свем труду мом; и то беше мој део од свега труда мог. Тада погледах на сва дела која су руке моје учиниле и на труд којим сам се трудио чинећи их; и гле, све је таштина и мука ветра, и нема користи под сунцем!“ (Проповедник 2:9-11).

Али ми хришћани треба да се осврнемо на Јеванђеље – оно садржи одговоре на сва питања. Најважнија од њих налазе се у овим Христовим речима:

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре, живеће; и ко год живи и верује у мене, никада неће умрети“ (Јован 11:25–26);

„Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6).

Од бројних беседа Светих Отаца на ову тему, сећам се изјаве Преподобног Јустина (Поповића; 1894–1979) – једног од светитеља најближих нама временом:

„Онај који ће победити смрт тела, који ће дати и осигурати бесмртност телу – то је толико жељени Бог и Спаситељ, то је смисао живота и света, то је радост и утеха човека и човечанства.“

Смисао живота може бити само нешто што неће нестати, чак и ако живот престане.

Свештеник Валериј Духањин :

„Смисао тражимо не толико својим умом колико својим срцем. И ово уопште није филозофско питање, већ потреба душе - да има нешто више, нешто што обасјава цео ваш живот, нешто што вам даје чисту сврху. Смисао живота је оно што вашем животу даје његову пуноћу.“

Може ли се смисао заиста пронаћи у нечему што је дато само привремено, нечему што се лако одузима, распада и завршава? Смисао се може пронаћи само у нечему што превазилази ваш крхки живот, нечему што постаје истински ослонац за све што радите на земљи.

За мене, смисао живота лежи само у Богу. Он је наш Небески Отац, Он нас је створио за вечност, а душа истински проналази срећу само са Господом. То је случај од самог тренутка мог крштења, када се нови свет изненада отворио срцу тринаестогодишњег дечака – свет духовног живота, богослужења, молитве и, поред свега тога, могућности заједништва са Господом. Заправо, од тог тренутка, питање смисла живота је некако било решено; све што је преостало је била потрага за истинитијим путевима, учење на тежи начин кроз духовне грешке и тражење правог духовног вођства.

Са Богом свака земаљска радост постаје још радоснија, а свака туга губи своју оштрину.

Али оно што могу са сигурношћу рећи јесте да са Богом свака земаљска радост постаје још радоснија, а свака туга се ублажава, губи своју оштрину и трагику. Без Бога ништа не доноси радост; постаје тупо, избледело и безначајно. Зато је толико важно увек чувати и чистити своје срце, бити са Господом.

Дозволите ми да поновим да смисао живота може бити само нешто што неће нестати, чак и ако се живот заврши. Смисао је оно што испуњава цело ваше биће нечим вишим, вечним и аутентичним. А само комуникација, заједница и јединство са Богом могу то да обезбеде.

Зашто идемо? Због спасења.

Свештеник Александар Дјаченко :

„Већ много, много година постављам ово 'једноставно' питање родитељима, младим и не тако младим, и кумовима истих година. И за све ове године, нико ми никада није дао сувисао одговор.“

Слушајте, неким људима је стало до „остварења свог професионалног потенцијала“, док је другима стало до „наставка породичне лозе“. Наравно, „родити сина, посадити дрво и изградити кућу“ је неопходна и корисна ствар. Али зашто постати врхунски специјалиста и градити кућу ако ћеш ионако умрети? Посадити дрво, а затим отићи? Да ли је то заиста све што је потребно? У том случају, веверица са својим заборављеним орасима је далеко кориснија од истог тог високотехнолошког специјалисте.

Ни наука, ни филозофија, нити било која друга област људског знања не могу пронаћи кохерентан одговор на ово очигледно кључно питање: шта радимо овде на овој земљи? Ко смо ми и куда идемо?

Сам Христос, кроз уста истог апостола Јована, изјављује: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6), што дефинише нашу сврху.

Христос је светионик за нас, који нам омогућава да не скренемо са пута.

Ми смо странци и ходочасници на овој земљи. И само тада је наше путовање овде смислено ако знамо пут којим идемо. Христос је наш светионик, који нас држи на правом путу. У супротном, лутање постаје пипање у мраку.

Зашто идемо? Ради спасења, да бисмо стекли Царство Небеско. Идемо кући, враћамо се из изгнанства. Учењем истине у Христу, стичемо вечни живот.

Човек се мора „кроз патње навикнути на Бога“

Свештеник Димитриј Шишкин :

Нећу бити оригиналан, једноставно зато што се моја осећања и схватање смисла људског живота потпуно поклапају са мишљењем Свете Православне Цркве. Свети Оци, користећи различите речи, говоре о истој ствари: сврха људског живота је „божанство“, „обожење“, „стицање Светог Духа Божијег“. И, чини ми се, сам Господ је ту сврху најједноставније, мада прикривено, дефинисао у причи. На црквенословенском језику, те речи су: „Уђи у радост Господа свога“ (Матеј 25:21).

То јест, наш циљ је да постигнемо радост живљења и вечну заједницу са Богом у Царству Небеском. Међутим, да би постигао ову радост, човек мора много да се труди у овом земаљском животу; кроз покајнички труд преображавања свог живота, мора се уподобити Христу или, речима Светог Игњатија (Брјанчанинова), „уподобити се Богу кроз патње“.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕОФИТА

У Никеји, граду Витиније[32], живљаше човек, по имену Теодор са својом супругом Флорентијом. Они беху хришћани, који се Бога боје и заповести Његове побожно држе. Они добише сина, коме наденуше име Неофит. Пошто га просветише светим крштењем, они га васпитаваху хришћански. А када поодрасте телом и разумом, и беше му скоро десет година, и он се стаде учити књизи, усели се у њега благодат Божја, која из уста деце чини себи хвалу. Јер Дух Свети дише где хоће. И дете постаде чудотворац.
Неофит је имао обичај да, када су их из школе пуштали кућама, води својој кући своје сиромашне школске другове, и тамо им раздели свој ручак. А сам би остајао гладан. И док су његови другови јели, он би одлазио к источним вратима, прстом би нацртао крст на њима, и ту би се молио и клањао Христу Богу који је ради нас био распет на крсту. А пошто би се његови сиромашни школски другови најели, долазили су к њему и затицали га где се моли крај источних врата. А ту у зиду беше један камен, у који блажени Неофит ударајући руком извоћаше воду као из извора, да пију његови школски другови. И они пијаху. А свето дете чињаше ово сваки дан, хранећи своје вршњаке својим ручком, и појећи их водом, на чудесан начин из камена извођеном. И забрањиваше својим друговима да никоме не причају о томе. И они заиста никоме не говораху о томе. И читаву годину дана нико не знађаше за то његово чудотворство, ни родитељи његови, само она сиромашна деца. A y току друге године, мајци његовој Флорентији, која беше веома богољубива, би од Бога сткривено у сну, да син њихов изводи воду из камена као Мојсије. И поји жедну децу. Она пак уставши, мољаше се Богу да јој на очигледнији начин покаже то о сину њеном. И гле с небеских висина долете бео голуб блистајући неисказаном светлошћу, стаде на Неофитову постељу, и проговори му човечјим гласом: Послан сам од Спаситеља да постељу твоју сачувам непорочном. Чувши то, мајка паде мртва од великог страха.
Одмах се по целом граду Никеји пронесе глас да је Флорентија, жена Теодорова, умрла напрасно. И слеже се у њихову кућу много света, људи и жена, суседа и познаника, и чуђаху се шта јој се то десило те је напрасно умрла. А муж њен Теодор беше у то време на њиви. Одмах послаше по њега и известише га да му је супруга напрасно умрла. Он од жалости раздра одело на себи, и похита дому свом ридајући. На капији га срете Неофит, и рече: Зашто тугујеш, оче? Мајка моја није умрла, већ чврсто заспала. - И ушавши са оцем, узе мајку за руку, говорећи: Устани, мајко моја, слатко си заспала. - А она, уставши као од сна, загрли чедо своје, и с љубављу га љубљаше. Када то видеше присутни људи, прославише Бога. А Флорентија исприча мужу своме све по реду, и оно што виде у сну, и оно што виде на јави. И тада се дознаде и за оно чудо, да је Неофит из камена воду изводио. И сви беху веома задивљени. А многи од присутних јелина дивљаху се чудотворној благодати Божјој у чистом и непорочном детету Неофиту, и вероваше у Господа нашег Исуса Христа.
А голуб онај стално се појављиваше крај постеље светога детета, и говораше човечјим језиком. Једном рече Неофиту: Неофите, напусти дом свој, и хајде за мном! - И божанствено дете устаде, загрли своје родитеље, и оде за голубом. И голуб га одведе у горуОлимпијску[33], и у једној урвини улете у пећину. Ушавши за голубом у пећину, свето дете нађе у њој великог лава, и рече му: Иди ти одавде, и нађи себи другу пећину, а мени Гоопод нареди да овде живим. - Чувши то, лав му језиком полиза прах са ногу, и оде. И живљаше свети у тој лавовској пећини, храњен Анђелом. А после годину дана Бог му нареди да опет иде у град Никеју код својих родитеља, који беху на самрти. Он оде, даде им последњи целив, и одасла их Богу. Имање пак што беше остало иза њих, раздаде сиромасима, па се поново врати у гору Олимпијску у своје обиталиште, и би тамо док не напуни петнаест година од рођења, непрестано као анђео славећи Бога, а храну добијаше из руку анђелских.
У то време цароваху на Истоку и Западу Диоклецијан и Максимијан[34] мучитељи. A y Витинији намесник беше Декије и са њим Уap. И настаде гоњење на Цркву Христову по целој васељени од безбожних идолопоклоника. А кад Декије дође у Никеју, биров објави да се сви грађани Никеје и околине саберу ради приношења жртава боговима. И би одређен дан за то погано славље. Тих дана беху и цареви у Витинијској покрајини, па дођоше и у Никеју. И када настаде демонски празник, и народ сав приношаше жртве идолима, тада Анђели Божји узеше светог Неофита са Олимпијске горе и поставише насред трга никејског. Лице је његово блистало, као некада Мојсијево. И светитељ повика громко: Обретох се међу онима који ме не траже, и показах се онима који не питају за ме, да изобличим заблуду и обману безбожне вере. - А народ, и са њим и намесник Декије, зачудише се када угледаше светла младића где се изненада појави, и стаде усред њих, и громко проговори. И они се питаху: Ко је, и откуда је? И грађани одмах распознаше да је то Неофит, син Теодора и Флорентије. Намесник Декије нареди Неофиту да заједно с њима принесе жртве њиховим боговима.А светитељ, отворивши јуначка уста своја, стаде му говорити: Безакониче и крвопијо, шта радиш, гурајући толике душе људске у погибао? He знаш ли да ћеш за све ове, које приводиш те приносе демонске жртве, бити страшно истјазаван, и мучити се вечито у гејни огњеној ?
Ово излобличење разјари намесника Декија, и он нареди да светог младића свуку, за руке обесе о дрво, и што јаче бију воловским жилама, па онда скину, и гурну у оцат помешан са сољу. А светитељ то мушки трпљаше, и громко говораше присутном народу: Људи, ослепљени безбожјем и опседнути незнањем, покајте се и избавите од те таме, и приступите Истинитој Светлости - Христу Богу, и просветите се светим крштењем, да би сте добили вечни живот. - А намесник, слушајући такве речи светога младића, још се више разјари, и нареди да га опет обесе о дрво и железом му стружу груди. Мучен тако, свети Неофит не говораше ништа до ово: Сине Божји, помилуј ме!
Тада светом Неофиту приступи један од саветника намесникових и рече: Што лудујеш, Неофите, те се противиш царској наредби? Обећај да ћеш принети жртве боговима, и одмах ћеш бити ослобођен тих страшних мука? - Светитељ му одговори: Ја Богу небескоме приносим жртву хвале, а мртвим идолима и у њима живећим демонима нећу се поклонити. - И нареди намесник да му на смену све јаче и јаче стружу тело. И слуге немилосрдно стругаху тело, смењујући се, и виђаху се кости голе. А светитељ, крепљен Богом у тим мукама, певаше: Ако пођем посред сени смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном. Господе! (Пс. 22, 1). - Видевши да ништа не помаже, намесник нареди те престадоше да га муче и скидоше га с дрвета. И тешаше га намесник, говорећи: Видећи младост твоју, и штедећи здравље твоје, ја те више мучити нећу. Саветујем ти да се поклониш боговима нашим, и одмах ће ти цареви послати најмудрије лекаре, који ће те брзо излечити од тих рана. - Мученик одговори: Ја имам лекара - Господа мог Исуса Христа, за кога трпим, и на кога се надам. - И нареди намесник да га окована затворе у тамницу.
Сутрадан отиде намесник у царски дворац, и обавести цареве о Неофиту. И рече им: Јуче сам једног младића хришћанина оковао, и ставио на муке, јер неће да се поклони боговима. А он и не хаје за муке, већ непрестано призива Христа свога. - Цареви наредише да се младић жив спали. И не само он, него и сви који исповедају Христа. И оде из дворца намесник Декије, a c њим и старешина Уap. И дошавши на место, звано Херкулово Вежбалиште[35], иставише царске ликове, па нареди Декије да му из тамнице доведу младог Неофита. Када га доведоше, рече намесник светитељу: Неофите, приступи и принеси жртву богу Херкулу, и бићеш драг свима боговима, и мио царевима и нама. - А светитељ одговори: Ја се молим Богу моме Исусу Христу, да Њему постанем драг и мио. - Нареди мучитељ да се силно ужеже пећ, да би сажегао светог Неофита. И вргоше светитеља у пећ, па затворише врата од пећи на три дана и три ноћи, да ни од костију мученикових не би остало трага. А свети мученик Неофит, усред огња хлађен божанском росом као у неком одморишту весело певаше: Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати. На зеленој паши пасе ме; тамо ме настани (Пс. 22, 1-2). И остаде потпуно читав, као и Три Младића некада у вавилонској пећи.
После три дана дођоше мучитељеве слуге да отворе пећ и избаце пепео, јер су сматрали да је мученик потпуно сагорео и пећ се угасила. А када отворише врата, неочекивано сукну из пећи велики пламен, и опали многе идолопоклонике који се беху слегли тамо, те једва ко остаде читав. А светитељ громко повика: Благословен си, Господе Боже мој, који ме чуваш читава и неповређена у мукама, и избављаш од лукавства мучитељева, и који си ми огањ у росу претворио, и пламеном опалио оне који заслужују неугасиви огањ. Молим те, дакле, Господару, немој посрамити слугу свога никако, док помоћу Твојом не завршим подвиг свој. - И изиђе светитељ из пећи читав, нимало неповређен од огња. И ухватише га слуге који остадоше неопаљени од огња, и одведоше га намеснику. А он, и идолопоклоници који беху с њим, дивљаху се таквоме чуду, и приписиваху га бедници враџбинама, ма да сами беху у власти демонских враџбина. Јер их злоба беше ослепила, те не могаху познати силу Христову.
После тога паде одлука да светитеља баце зверовима. И спремише гледалиште, у средини побише колац, и нага светитеља привезаше за њега. Тада пустише медведа на њега. Медвед јурну на светитеља, али, кад му се приближи, стаде, погледа га, и тог часа се поврати на своје место. Томе се зачуди намесник и сви који беху дошли у гледалиште. Онда пустише медведицу веома опаку, коју су само два пута годишње пуштали у гледалиште, јер беше врло зла, и многе беше растргла. Она притрча, паде крај светитељевих ногу, указујући поштовање Божјем угоднику, па се врати на своје место. Док се то у гледалишту одигравало, дођоше к намеснику неки пастири и јавише му да су довели једног огромног и свирепог лава, кога су пре пет дана били ухватили у пустињи, и за све то време нису му дали ништа да једе. Намесник се обрадова томе, и нареди да лава уведу у гледалиште, где свети мученик стајаше привезан наг за колац. Уведоше лава, коме се сви зачудише, јер беше огроман и врло бесан. И кад га пустише на светитеља, он полете, али дошавши до њега, погледа га и стаде, па саже главу, и лијући силне сузе, лизаше ноге светитељу. А то беше онај лав што га свети Неофит затече у пећини на Олимпијској гори, и одасла на друго место, а сам се усели у његову пећину. Светитељ га познаде, и нареди му да се врати у своје прво обиталиште на Олимпу, које беше њему уступио. И запрети му да никада људе не напада. Лав се поклони мученику, и пође из гледалишта ричући страшно, сломи врата од гледалишта, и пројури кроз народ. Сви се препадоше и стадоше бежати, бојећи се опаког лава. Али он никоме ништа не учини, и оде у пустињу на своје првобитно место, као што му светитељ нареди.
А мучитељ, престрављен и ужаснут, не знајући више шта да ради, заповеди да убију мученика. Ту стајаше један зверолик и свиреп варварин са копљем у руци. Он полете на светитеља, зари му копље у груди, и прободе га скроз. И тако свети мученик Неофит, заклан као јагње, предаде душу своју у руке Господа свог, у двадесет први дан месеца јануара[36]. А беше му тада петнаест година и четири месеца од рођења. Сада пак, наследивши бесконачни живот, слави извор живота - Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек.

Дешава се да нас нека околност — неправедна, увредљива, тешка — повређује и прогања, држећи нас напетима, исцрпљујући нашу емоционалну енергију и умањујући квалитет нашег унутрашњег живота. Огорчени смо, осећамо потребу да искажемо свој бол. Знајући да другима то заправо није потребно, бескрајно га изржавамо у себи... и само распламсавамо болно место. Ја сам по природи активна особа и прилично сигурна у своје способности; и увек ми је тешко да поверујем да ја, лично, не могу ништа да учиним поводом тога, да је ван моје моћи да променим ову ситуацију. И зато, у таквим ситуацијама, мучим себе узалудним „трагањем за излазом“, понекад достижући тачку потпуне глупости... срећом, нереалне.

И све то – уместо да себи кажете једноставну реч:

- Будите стрпљиви.

– Само стрпљење, и ништа више?!

- Па, заправо не ништа...

Доношењем ове одлуке — да издржиш — заустављаш бесплодну борбу, или боље речено, болно мучење са околностима које те повређују. Више не мораш стално да се задржаваш на томе — можеш да размишљаш о нечему другом и коначно да урадиш нешто друго — не силом, већ по избору. И да пронађеш радост у томе. И да схватиш да је радост за тебе сасвим стварна. Границе твојих могућности су се промениле, да! Али могућности остају.

Трауматична ситуација није вам одмах одузела све способности, није обезвредила ваше искуство, није вас лишила вашег Богом даног живота. У све ово се уверавате пристајући да издржите . Или боље речено, одлуком да издржите. Никада није лако: одлучити се за унутрашњи заокрет, ослободити се емоционалног заточеништва, превазићи самосажаљење – и остати доследан у тој одлуци.

Али када једном донесемо одлуку, осећамо праву промену. Оно што је горело у сржи нашег бића постепено бледи и повлачи се на периферију. Ми то толеришемо – то значи да живимо са тим . Живимо, не само подносимо, ову горку околност. Нема ништа горе него постати роб сопственог искуства, ма колико оно било разумљиво и праведно. Бити у праву – на пример, у сукобу – није вредно наше духовне слободе. Јер само са духовном слободом – са неограниченошћу душе – могућа је духовна слобода. Пристајући да поднесете, доживљавате управо то – духовну слободу – као прилику да живите са Богом, или, тачније, да живите по Богу , а не по сопственим тужним околностима... које ће, на крају крајева, остати тужне до краја наших дана: ако ове посебне увреде, ове посебне патње, нема, биће друге, и не само једне.

- Па шта треба да радимо? Да ово трпимо целог живота?!..

– Управо тако! Зато је стрпљење велики благослов. Способност да се издржи је могућност слободе. И могућност живљења вере, поверења. Много пута је речено да све што нам се дешава у овом животу треба примити од Господа са захвалношћу, да су нам тешкоће, туге, недаће и болести послате ради очишћења, поуке и спасења. Али све ће то остати само речи ако не учинимо овај почетни корак, не кажемо себи: „Буди стрпљив“, не пристанемо да издржимо.

Стрпљење је хришћанска врлина. То је јединствен и вишеслојан концепт . „ Стрпљењем својим спасавате душе своје“ (Лука 21:19), каже Спаситељ, упозоравајући своје ученике на патње које предстоје. Стрпљење је спремност да се прихвати патња, спремност да се уздигнемо до ње, да је поднесемо, да не дозволимо да нас савлада, веже или исцрпи:        „ Али ко претрпи до краја, биће спасен“ (Матеј 24:13). Особа која је одлучила да буде стрпљива, чак и у најтежим и најболнијим околностима, наставиће свој хришћански живот и моћи ће да научи нешто ново. На крају крајева, хришћански живот је увек процес  учења откривања. Кључно је пратити ланац који је описао апостол Павле: „Невоља рађа истрајност, истрајност карактер, а карактер наду; а нада не разочарава, јер је љубав Божја изливена у срца наша Духом Светим који нам је дат“ (Римљанима 5:3-5). Историја православне светости је, у суштини, историја великог стрпљења. Она расте како човек прима благодатну утеху (ова идеја се налази, посебно, код Светог Исака Сирина), али да би се отворила врата овој благодати, човек мора да направи одлучан и неповратан корак, рекавши себи једног дана: буди стрпљив.

Одбијање да се издржи је гунђање. Гунђање је као мува која удара о прозорско окно. Сретала сам људе исцрпљене бесмисленим гунђањем, заробљене у овом гунђању као да су у ћорсокаку, и тврдоглаво невољне, из неког разлога, да одустану, да се окрену, да кажу себи: „Прихвати, издржи, поднеси“ – и тако направе први корак ка ослобођењу. Познајем и друге – који носе најтеже крстове, а ипак остају слободни да живе са Богом, да воле Њега и друге.

Али, као што је већ поменуто, стрпљење је вишеструк и дубок појам. У нашим обичним животима, пуним, нажалост, невоља и туга, често се сусрећемо са безрадосним стрпљењем, стрпљењем заснованим на принципу: „Па, ништа се не може учинити, мораћу да издржим.“ Међутим, стрпљење уопште није синоним за неку врсту „безнађа“. Шта то значи - ништа се не може учинити? Стрпљење је већ задатак. Почетак задатка, а затим долази искуство самопревазилажења, самооткривања, јачања у вери. И управо та нада која нас не стиди - уосталом, у црквенословенском језику једно од значења глагола „трпети“ јесте „надати се“ : „...јер се сви који трпе неће постидети; нека се постиде они који узалудно греше “ (Псалам 24:3).