Твоја је слава човјек, кога си поставио за анђела, појца Твога сјаја!

(Свети Григорије Богослов)

Ове ријечи великог оца Цркве су најбољи и најдубљи показатељ смисла стварања и постојања човјека. Човјек је створен да буде слава Божија. Ако човјек није на том путу, онда се губи смисао његовог постојања. Човјек се претвара у прах и пепео. А ако остане на том путу онда је на путу светитеља Божијих, људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе и тумарања овим свијетом као долином смрти. Слободни и самовласни су синови и кћери Божији када у датој слободи пребивају волећи друге. Слободан, самовласан, непоновљив, био је блажене успомене Амфилохије Радовић, Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештенога трона Пећкога. Амфилохије, предводитељ водова небеске војске.

Човјек је неопозиви свједок Бога, зато што је личност. Недовољан је цио свијет, сав универзум, све галаксије да сачине једну личност. Личност Митрополита Амфилохија је заиста превазилажење, самопревазилажење овог свијета. И заиста је мали свијет, универзум и сва васиона да би смјестили његову грандиозну личност. Он је био Архиепископ и Митрополит, човјек, пастир, исповједник, богослов, бесједник, неимар, писац, књижевник, државник, еклисиолог, тријадолог, мисионар, аскета, етичар, антрополог, тумач Светог писма, катихета, есејиста и преводилац високог умијећа. Али прије свега био је учитељ и отац. Као отац, Митрополит је показао својим примјером и животом да људски живот добија на вриједности онда када тежи циљу којему је назначен и истинитијој оригиналности, другачијој од садашње отуђености и палости. Био је човјек који се није бојао да постави питање свога постојања. Јер човјек је прави човјек онда када искрено и храбро себи постави проблем и питање. Ниједан проблем није истински постављен, ако није постављен неустрашиво, толико храбро да од њега у грозницу пада и разум човјечији и душа и срце. То је научио од свог духовног оца, Аве Јустина. Како је Ава учио њега, тако је он тај животни пут показао нама – да човјек мора да битује и бори се на пољу живота.

Ту је највећа улога Митрополита Амфилохија, што је отргао човјека из његове самозатворености и ништавила и упутио га на тај двиг ка напријед, ка добру. Јер смисао није у томе шта је човјек био већ оно шта ће, шта може и шта треба да буде. Кроз двиг престајемо да будемо пасивне жртве смртности, већ се окрећемо новом начину живота, новом начину постојања, који нас чини истинским људским бићима. Тај почетак је у будућности. Човјек није биће прошлости већ биће будућности. Омега одрећује Алфу, крај одређује почетак (Св. Максим Исповједник). У тој Омеги је нада успјешности и смисла двига. У тој будућности и грешник види своје избављење и наду. У том искуству наредовања као покајања, приоритет покајника – онога који се дозвао памети, који је дошао к себи, који се преумио – не односи се на евентуално повријеђени нарцизам у виду жаљења због грешака, него на познање индивидуалне недостатности, које динамички напаја самопредавање љубавном односу (Христо Јанарас).

То је Митрополит Амфилохије најљепше умио да ради у животу – да воли човјека, сваког човјека. Да благовијести живот који „удостојава“ гријех: потврђује да нас у тежњи ка истинитом животу „предводе“ (показују нам пут) цариници, блудници, расипници и разбојници, тј. они који су се у једном тренутку живота окренули будућности, а не они који остају у прошлости, који су увјерени за себе да су праведни и тиме закуцавају себе у статичност живота и сјенку смрти, закуцавају се у своју створену природу. Заиста, предводници у слободи од природе су они који су стварно одустали од сваког повјерења у природу: у способност и успјехе владања собом, као и у психолошка задовољавања ега; они који виде да су толико грешни, да им то не оставља ни најмање простора да у себе имају повјерења. Једино што им преостаје јесте да се предају односу, да се препусте љубави Другога (Христо Јанарас).

Знао је Митрополит да је нечија трагичност боља него пријатна фарисејска тобож сталност и привидна спољашња побожност, уљуљканост или савршенство. Они који се боре са трагичношћу свједоче свој неуспјех и не скривају га, али вапе за нечим вишим, а покајање је васкрсење у живот из гријеха, промашености и смрти. Због тога као дубоки и истински етичар, Митрополит зна да се хришћанска етика заснива на личности, а не на безличним начелима или вриједностима. Он свједочи да етика нема везе са спољашњим изгледом, нити са формализмом. Етика је ствар унутрашњег, ствар срца. Мјесто гдје Дух Свети обитава у човеку је срце, које је својеврсни олтар љубави. Срце као олтар љубави увијек тражи да човјек у себи направи мјеста за другу Л/личност. Митрополитово срце управо је било тај олтар љубави Божије. На том олтару сви смо приносили себе, наше успоне и падове, наше грешке, промашаје и успјехе, наше туге и радости, наше недоумице и маштања, а он нас је сабирао и грлио и стављао на тај олтар да све то принесе Господу. У том олтару љубави Божије мјесто су нашли и сиромах и богаташ, и неуки и образовани, и радници и министри, и пријатељи и непријатељи, и монахиње и монаси, и свештеници и епископи, и они који су га вољели али и они коју га нијесу вољели. Таквим односом показао је да се патологија гријеха и страсти надилази у тренутку када љубав изгна страх напоље. Тада аутономија и самодовољност постају беспредметни. За Митрополита је јасно и недвосмислено да не постоји „ја“ без „ти“, и да у сусрету са Другим, лицем к лицу, јесте човјекова вриједност, смисао и испуњење његовог живота. У том сусрету смрти нема, постоји само бесмртност.

Он је учитељ који нас је учио да овим животом не тумарамо као долином смрти, него да живот живимо у његовој хришћанској пуноћи, без страха и непоколебиво, уздигнута чела; да ходимо као браћа и сестре; да љубимо један другог, и да ништа не дугујемо један другоме осим љубави; да љубимо непријатеље, које је и сам љубио; да се радујемо заједници различитости, гдје сви у тој различитости дијелимо харизме, подвиге, службе и радујемо се другачијем. И тако да тугу претварамо у радост.

Учио нас је да литургијски живот заузима средишње мјесто у свеукупном црквеном животу, и чини темељ, суштину и сами смисао црквене заједнице. Да на Литургију треба ићи не тражећи ништа, срећан што си се тамо нашао. Учио је да је живот Цркве и оних који су у Цркви распеће и васкрсење, и да нема љепше вјере од хришћанске. Да је најдубљи и најистинитији позив Цркве дођи и види. Учио нас је да је слобода најскупоцјенија категорија, јер је положена у самом Божанском чину стварања човјека, и да је истинска слобода слобода у Христу кроз коју познајемо истину, истину која ће нас ослободити. Учио ме је да будем Слободан.

Учио нас је богословљу. Али не само богословљу као науци, него богословљу као животу. Јер, богословље без примјене у свакидашњем животу, у мишљењу, у дјелању, није право и истинско богословље. Због тога је његово богословско и пастирско дјело неизоставни дио литургијског буђења у Православној Цркви у XX вијеку. Учио нас је да идемо путем Светога Саве, Светога Василија Острошког и Светога Петра Цетињског, и да кад идемо њиховим путем онда добро знамо ко смо и шта смо, и одакле крећемо, и куда идемо, и гдје треба да стигнемо. Да кад идемо тим путем нико и ништа не може да нас заведе на странпутице нити одвоји од пута истине и живота.

Уводећи нас пострижењем у тајну свештенства, показивао нам је да је свештенство дар Божији, да суштину свештенства треба да свакодневно животно откривамо. Да је свештенство чудесна и благословена служба а не професија. Да као свештеници треба да уједињујемо људе, да стварамо црквене заједнице, да будемо оци и пријатељи људима а не „стручњаци” за обреде или гуруи. Показао нам је да је бити свештеник стил живота.

Водио нас је изворима: Јерусалиму, мајци свих Божијих Цркава, која се пројавила у свој својој пуноћи као икона небескога Јерусалима – Новог Сиона; кроз Кападокију откривао нам је Оце Цркве и њихово богословље; у Цариграду манастир Хору и Свету Софију – то чудесно оваплоћење небеске љепоте, највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога, гдје тихо отпјевасмо најљепше Христос Воскресе које се чуло као тихи бруј попут поја славуја.

Учио нас је да волимо цијели свијет, цијелу васељену и универзум; учио нас је да волимо и да одлазимо на Косово и Метохију; да су Косово и Метохија најскупље српске ријечи, да је наше надање закопано на Косову, у једну гробницу, да је оно срце нашег народа и да га се никада не смијемо одрећи. Научио нас је како да зеница ока нашег буде гнијездо љепоте његове.

Учио нас је да основе православног васпитања значе обнављање образа Божијег у човјеку, његово разоткривање и развој; да је Богочовјек Христос крајеугаони камен, основа образовања и васпитања, и да кроз ту призму сагледавамо, осмишљавамо човјека. Да је православно образовање обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово храњење вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром. Једном ријечју, свим Божанским савршенствима.

Учио нас је да се не бојимо смрти, јер је смрт побијеђена. Са његовог одра исијавао је лик на којем нема смрти већ осмјеха, истине и радости Васкрсења. Митрополитов уснули лик је био знак и свједочанство Васкрсења Христовог, Васкрслога Јагњета у којем је спас.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Здравко Пено,

Окусите и видите 

Тумачење Свете Литургије,

Београд 2020.

Професор др Здравко Пено припада генерацији неопатристичких православних теолога лаика и философа наше црквене епохе. Он је стваралац блиставог пера, писац студија и књига. А оне су одмах по настанку почеле да заузимају своје место у ризници црквене предањске речи Православне Цркве. Зато верујемо да ће оне и трајно остати у њој као њене драгоцености. Једнако, његови радови покривају све сржне области православнога богословља, док се његовом најновијом књигом сада покрива и литургичка област. Њоме је аутор достигао врхунац у свом досадашњем опусу. Својом харизмом тумача он се спонтано надовезао и на богословско-литургијско наслеђе самог Николаја Кавасиле.

На описани начин, Божјим даром и сопственим трудом овај теолог целе наше Православне Цркве искорачио је и стао у ред најзрелијих ревнитеља и најхрабријих бранилаца Светог Предања у својој генерацији, па и шире. За чистоту Православља и крстоноснога правоживља професор Здравко Пено ревнује и својом умно-срдачном поезијом.

Наравно да смо ми свесни чињенице да ова реч благодарности нашем професору Здравку Пену, бар са наше стране, долази касно. Ипак, сматрамо да је боље учинити то икада, него никада. У нашој малој теолошкој средини владале су различите школе и табуи везани за повлашћене и извикане појединце и  њихове теолошке дискурсе. Појединци су наиме градили, па и даље граде слику о својој неприкосновености и недодирљивости на пољу православног богословља. Они се међутим, не обазиру рецимо на своје кардиналне испаде и душегубна застрањења. Њихова непажња, амбиција и невиђена тврдоглавост, све то учвршћивано инатом, довели су их дотле да они данас верују да монополишу теологијом. А истина је та да они њоме увелико, и кабадахијски манипулишу.

Давнашња, као и најновија појава и притом представљања професора Здравка Пена као учитеља црквеног литургичког богословља јесте поновно сведочанство да Господ Дух Свети не оставља наше богословље на милост и немилост недоученима и преученима, који се у међувремену измећу у  насилнике, отимаче и кривотворитеље речи Божје и њеног етоса, као и њеног логоса и ероса. Њихова теолошка сума данас пак – сведена је на обичну шарену лажу!

Отуда наше благодарење Богу Духу Светом; благодарење на појави христоносног богослова Здравка, ревнитеља и философа у Српској Православној Цркви.

Епископ крушевачки Давид

Извор: Епархија крушевачка   

Није битна молитва него ваш дух. Њега треба да градите и негујете. Јер смо створени по лику али морамо да се трудимо да и наликујемо на лик божански који нам је утиснут.

Зато је молитва ка Богу, кроз Исуса, непрестана али никад опсесивна. Јер вели да са мало речи кажемо, пријавимо оно што нам фали. Не може се Бог умолити. Зато треба да му се радујемо на свему што нам даје. Никада малодушни. Стално као Јаков у борби са њиме, никад равнодушни. Живимо у усраном времену, мада ко зна историју, ни друга нису била много боља. Било неког благостања па се људи уљуљкивали и заборављали на Бога. Али и сада, када нестајемо, понашамо се као тврдоврати Израиљ. Нећемо да чујемо његову благу реч. Бич и беда који су нас снашли су као избрисали сваку наду и радост у нама. То је оно: Убио Бога у њему!

Тога не треба да буде међу вама. Мора радост и благодарност на сваком удисају ваздуха који имамо. Без љубави смо ништа. Само земља. Каже Јерма: Молитва тужног не лети на Небо! Не разумите погрешно: молитва очајника који није очајан лети на Небо! Иако си умртвљен, дај Духу да из тебе завапи: Авва, Оче! То је Дух усиновљења који смо примили, не хулимо на њега. Он нас радује.

Зато заборавити на фрустрације. Не бити маловерни. Молећи се са вером видите да нисмо само прах, него да има неки траг божански на нама. Да га нема не бисмо лудовали и молили се. Били бисмо као бесловесне звери. Запао нам је горак колач, у овој нашој ситуацији, али може да се иде напред само са надом коју љубав са вером опредмећује.

Да вам Господ буде испред лица! Он се поистоветио са нама. Неће вас заборавити. Нисмо особа кад се споје сперматозоид и јајна ћелија. Растемо полако. Ми смо биће у настајању. Растући, и наша молитва и срастање са Господом ваља да буду такви. Да постанемо као дрво у чијем хладу ће се одмарати птице.

Не постоји никаква магијска молитва или рецепт за „праву“ молитву. Постоји само обликовање твог духа. Што рече Исус: „Иштите само Царство небеско, све остало ће вам се додати“. Тако и ви: Тражите да волите Господа. Остало следи.

Не мислите да је „све остало“ безвезе. Не… Уживајте у томе и благодарите Дародавцу. Јер нас он кроз све то полако узводи себи. Али су његови дарови. Његова лепота и доброта. Укуси, мириси форме којима се дивимо су божанским проткани. Нећеш доћи до Бога презирући све ове кораке. Ходајте полако и уздајте се у Оца. Од њега смо и није нас заборавио. Све муке које пролазимо су из тога да нас учини себи достојнима. Да нас награди. Верује да ми можемо да му кажемо да хоћемо са њиме. И Он, испражњен од себе, нас испуњава и узводи себи. Поштује нас како нас нико никада није поштовао. Имао је поверења у нашу слободу, у нашу могућност да волимо.

То је молитва. Наравно у једној димензији коју сам хтео да осветлим, а да помирим оно што је наоко противречно: „Молите се непрестано“ и „Молите се са мало речи“. Прво се односи на непрестано васпитавање нашег духа у врлини, друго на неке конкретне потребе и кад помало шмерцујемо по саставима.

За ово друго се радујем са вама, јер ја више не верујем у чуда, јер су она стална, а за прво се увек плашим, да ми не каже: „Не познајем те!“ Ништа смо, драги моји, али смо и богови. Трудимо се око првог, не презиримо шансу коју смо добили.

свештеник Зоран Ђуровић

У име Оца, и Сина, и Светога Духа.

Данас смо чули како је један законик приступио Христу искушавајући Га питањем: „Како да живим да бих имао живот вечни?“ А Господ га пита: „А шта је о томе написано у закону?“ и он одговара: „Воли Господа Бога твог свим срцем твојим, и свом душом твојом и свом снагом твојом, и свим разумом твојим, и свог ближњег као самог себе.“ И Спаситељ му каже: „Тако поступај и имаћеш живот вечни.“ А овај законик, желећи да се оправда, зато што његов живот очигледно није одговарао ономе што је читао у закону, лукаво упита Христа: „А ко је мој ближњи?“ И Господ му је на то испричао догађај – причу.

Један човек је из Јерусалима ишао у Јерихон и пао је у руке разбојника. Напали су га, опљачкали, претукли скоро до смрти и једва живог оставили да лежи на путу. Поред је пролазио свештеник и није обратио пажњу на овог несрећника, ништа није учинио. Затим је пролазио левит, и то је био човек који је на посебан начин близак храму, служењу Богу. Пришао је, погледао овог несрећника и такође прошао поред њега. И пролазио је Самарићанин – јеретик, човек с којим Јевреји нису општили. У Јеванђељу има неколико места на којима се и Христос Сам среће са Самарићанима и већ из Јеванђеља знамо да су се Јевреји према њима односили с презиром као према издајницима вере, као према људима који су изопачили истинско богопоштовање. Самарићани су знали нешто о истинском Богу, али је код њих било много паганских примеса и Јевреји су их избегавали. Дакле, овај Самарићанин је угледао несрећника – а претучени је био Јеврејин – сажалио се на њега, очистио му је ране и превио их, ставио га је на свог магарца и однео у гостионицу. И у гостионици је служио овом несрећнику, а затим је требало да оде својим послом и дао је гостионичару новац и рекао да ће му, ако више потроши на лечење овог човека, касније надокнадити трошкове.

И Господ пита законика: „Дакле, ко је био ближњи овог несрећника?“ и он Му одговара: „Онај који му је учинио добро.“ „Иди и ти поступај исто тако, па ћеш живети,“ – каже Господ (в.: Лк. 10: 25-37).

У овој причи видимо разобличавајуће речи Господа о нама, савременим хришћанима. Истовремено видимо и ко је ближњи. Одједном схватамо да човек за којег се чини да је далек од Цркве може бити много вернији Христов следбеник од нас. Чини нам се да исправно живимо: постимо, обављамо молитвено правило, долазимо на исповест, дајемо неки прилог за храм – наш живот је уједначен и исправан. Али кад би било тако не би било толико много страдалника око нас. У Москви има много храмова и својствено нам је да се тиме поносимо. Али ми почињемо да се поносимо не само због ових храмова, него уопште. Наши преци су учинили много и ми се тиме веома поносимо и понекад тако гледамо на свет: „Постојимо ми, постоје они. Наравно, ми смо бољи!“ Бољи смо управо зато што су наши преци чинили такве подвиге, што имамо тако велику земљу, што смо сачували православну веру. Али да је заиста тако, не би било толико много напуштене деце и напуштених стараца који живе у апсолутно ужасним условима.

Колико је пре револуције у Русији, у Москви, било различитих свратишта и добротворних установа! Руски богаташи су то увек имали добро на уму. И дан-данас у Москви постоје ове дивне зграде, само што их користе други људи у друге сврхе. Има чак и таквих зграда у којима постоје домаће цркве, али су то сад нечије канцеларије. А некада су људи којима је Господ слао богатство имали на уму шта је прави хришћански живот и ово богатство су трошили на то да би ближњи могли да науче да нешто раде, да би и сиромашни људи који се нађу у главном граду имали где да спавају. И нико ове људе није приморавао, никаква држава их никаквим порезима није наводила на то, просто им је њихова хришћанска савест говорила шта значи волети Бога и шта значи волети ближњег.

Ако не волимо ближњег који је поред нас, не можемо да волимо Бога и сва наша спољашња побожност је исто такво фарисејско понашање које је било својствено оним људима који су све време искушавали Христа, који су знали закон Божји, али нису живели по њему.

О чему нам још говори ова прича? О томе да свог ближњег треба да видимо и у човеку који можда уопште није црквен и који не зна ништа о Богу, али чије је срце отворено за милосрђе и љубав. Наравно, то не значи да пре свега треба да волимо неке даљње људе; пре свега треба да будемо хришћани и да волимо свог ближњег. А колико често хришћани мрзе хришћане! Други људи нас гледају и кажу: „Па какви сте ви хришћани? Не можете да живите међу собом у миру, а нас учите како да живимо.“ И тако се хули Христово име, хули се и Црква. А све зато што не налазимо у себи снаге и времена да послужимо свом ближњем, иако то у ствари није нимало тешко.

Желимо да спознамо тајне спасења: читамо свете оце, трошимо много времена на усрдне молитве, копамо по својој души да бисмо је очистили у покајању. И исто као свештеник и левит из приче пролазимо поред свог ближњег – то је ужасно и страшно. То говори о томе да је спасење врло далеко од нас и да је наше хришћанско друштво болесно – тешко је болесно, али се надајмо да није смртоносно.

Апостол данас каже: будите достојни звања у којем сте призвани. Будите јединствени у овој љубави према Богу. Само Бог треба да буде у вама и ви треба да живите у овом јединству љубави и вере (в.: Еф. 4: 1-6). Међутим, ово јединство је могуће само ако буде постојала права и делатна љубав према ближњем која је љубав према Богу Творцу. Амин.

И приступи један од књижевника који их слушаше како расправљају, па видјевши како им добро одговори, запита Га: Која је заповијест прва од свију? А Исус му одговори: Прва је заповијест од свију: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини; и љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповијест. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од ових нема. И рече Му књижевник: Добро, учитељу, право си казао да је Бог један, и нема другога осим Њега; и љубити Њега свим срцем својим и свим разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију паљеница и жртава. А Исус видјевши како паметно одговори рече Му: Ниси далеко од Царства Божијега (Мк. 12, 28-34).

Није далеко, али, наравно, још није ни у Царству Божијем. Први корак на путу у Царство Божије јесте спознаја истине постојања Божијег и њено примање у свом срцу, љубав према Богу, у Којег је човек поверовао. Друга заповест је исто тако велика – о љубави према ближњима.

Спознаја сваке истине почиње од њеног прихватања умом, и у многим областима, на пример, у науци, више се не захтева. А постоје истине највишег поретка, које се тичу спознаје Бога и пута којим људи треба да иду за Христом. Њих није довољно прихватити само умом, као истине људске мудрости, већ треба унети у њих све своје срце и заволети их, треба свим својим бићем спознати да је то истина.

Књижевник, који је питао Исуса Христа већ је имао веру, и то није веровао само разумом, већ је својим срцем усвојио истину две највеће заповести. Зато је Господ и рекао да он није далеко од Царства Божијег. Међутим, Царство Божије се још није отворило пред њим, он је стао у његовом предворју. А шта се захтева да бисмо постали заједничари Царства? Веома много! Треба проћи дуг и тежак пут страдања, страдања за Христа да би се испуниле речи: У свијету ћете имати жалост (Јн. 16, 33). Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет (Јн. 15, 19).

Прво треба осетити на себи мржњу људи света овог који мрзе све оне који иду за Господом. То је трн у њиховом оку, то је њихово ћутљиво разобличавање, и они не желе да трпе ово разобличавање, и зато на сваки начин прогањају оне који нису од света, који траже истину Христову.

Не треба искусити само прогоне од људи, већ треба проћи још тежим путем – путем борбе с демонима, с непријатељима нашег спасења. Јер се на свакога ко је у свом срцу примио јеванђељску проповед, ко ју је заволео и пожелео да је утка у темељ живота, ђаво наоружава са свом својом војском. Видевши да је човек кренуо спасоносним путем, он почиње да га прогања саблазнима, како би га одвукао с праведног пута.

Сви свеци су искусили сплетке ђавола, водили су борбу с демонима, али вероватно нико није издржао тако дугу и непомирљиву борбу с непријатељима какву је издржао преподобни Антоније Велики. Њега су целог живота мучили као никог другог, али их је он победио и посрамио и сатана је од њега отишао као претучен пас. Господ је просветлио ум преподобног небеском светлошћу, дао му је велику прозорљивост и власт над стихијама, дао му је власт не само да исцељује болеснике, већ и да васкрсава мртве, дао му је најдрагоценију власт – власт да учи.

Преподобни Антоније Велики је један од наших највећих учитеља. Много поука и изрека свеца записали су његови ученици и Господ их је све сачувао за нас. Много онога о чему је учио преп.Антоније велики треба да знате, само кад бисте имали жељу да слушате истине које су толико изнад свих људских поука, колико је небо изнад земље.

Они који су поверовали у Христа и заволели Га главну борбу ће морати да воде против демона похоти, са страстима свог тела. На овом путу ћете много пута падати и повређивати се, јер се тело противи духу, мрзи га и покушава да га надвлада.

С телом се борио и свети апостол Павле. О искушењима и о својој борби с демонима казао је у Посланици Римљанима: Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим. 7, 15, 18-19, 24)?

Јадним човеком себе сматра чак и велики апостол, овај Богом изабрани сасуд благодати. Зар ми, несрећни и убоги, да не сматрамо себе јаднима и да не питамо заједно с апостолом: Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? – Бог ће избавити! То запамтите. Кад вас савладавају демонски напади, кад вас савладава ваше тело с његовим страстима и похотама, уперите поглед ка Богу и завапите: "Господе, помози мени, јадном и несрећном, против којег се бори ђаво!" – и истог часа ћете добити помоћ од Онога Којем је служио свети апостол Павле. Амин.

https://srpska.pravoslavie.ru/135802.html

У новом броју Светигоре, који је посвећен блаженопочившем Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, објављен је и разговор са др Јеленом Боровинић-Бојовић, начелницом Пулмолошке клинике Клиничког центра Црне Горе, који преносимо у цјелости:

*Тридесетог октобра у Клиничком центру се у Господу упокојио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, човјек чији је одлазак са овог свијета ожалостио многе душе. Ви сте љекар који је све вријеме бринуо о његовом здрављу. Нека овај разговор буде још једна прилика да направимо ретроспективу догађаја и подсјетимо се како је текао развој Митрополитове болести…

Након што је тестом утврђено присуство корона вируса, одмах смо по пристизању Митрополита Амфилохија у КЦЦГ урадили скенер плућа којим је констатовано да се ради о обостраној упали плућа, и да захтјева обавезно болничко лијечење. Тим љекара и сестара обавио је све неопходне додатне анализе и одмах је започето са лијечењем по протоколу.

*Након што је тестовима и другим расположивим медицинским анализама утврђено да Митрополит болује од новог корона вируса и болести Ковид–19, услиједили су позиви да се о његовом лијечењу побрину стручњаци из неких можда, што се здравственог система тиче, развијенијих земаља. Митрополит је то све изричито одбио. У том смислу је и ваш крст био тежак?

Те исте вечери, упитала сам Митрополита да ли жели да лијечење настави у неком другом медицинском центру, у другој земљи. Он је, не сачекавши да до краја завршим, одмах одговорио: „Не, ја остајем са својим народом, у својој земљи, да заједнички носимо крст ове пошасти”. Тим прије, моја одговорност, као вјерујућег човјека и љекара, била је још већа. Никада нећу заборавити како ми је, када сам му након тога исповиједила да осјећам огроман притисак и одговорност због преузимања његовог лијечења, рекао: „Љекар помаже Богу да умјесто Њега лијечи на земљи, и Бог је одлучио да тако буде. А ако ви не успијете да ме излијечите, Господ ће ме излијечити. Његова је одлука”. Те ријечи нећу заборавити до краја свог живота.

*Митрополита сте сигурно познавали од раније. Ово је можда била прилика да га упознате још боље. Шта сте током његове болести успјели да сагледате из богатог мозаика његове личности?

Митрополит је једном ријечју заиста био чудо од човјека! Мудар, проницљив, смјеран, неустрашив, виспрен, скроман. Свако би ме јутро прво питао за остале пацијенте и за све њих се непрекидно молио. За себе и своје стање болести, никада ме ништа није питао. Кад бих му у данима побољшања рекла да су налази бољи, увијек ми је исто одговорао: „Дај Боже да сви болесни оздраве!” Питао је за имена и непрестано се молио, за све који су пристизали на лијечење: за Ану, за Енеса, за Катарину… Увијек сам имала осјећај да просто жели да све патње и муке и болест преузме на себе.

Једино што је тражио било је да дозволимо да га Владика Атанасије посјети. Када је Владика Атанасије отишао, рекао је Јустину и мени: „Е сада је све у најбољем реду”. Често је цитирао Његоша, готово свакодневно би понављао: „Шта је човјек, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља”. Говорио нам је да на прозивке и нападе не одговарамо озлојеђено и с гњевом, већ да оне који из незнања гријеше треба „испоштовати ћутањем”.

Имао је од малена један ожиљак на палцу десне руке и једног дана сам га питала да ли памти како се повриједио. Тада ми је испричао да је још као мали дјечак са оцем ишао да бере дрва и да се повриједио сјекиром. Била је зима и отац је скинуо своју кошуљу како би зауставио обимно крварење, јер је амбуланта била прилично далеко. Када га је љекар прегледао, питао га је шта жели да буде кад порасте, а он му је одговорио: „Свештеник”. Пошто је повреда била велика, љекар је рекао да није сигуран да ће се функција прста у потпуности сачувати, и питао га је: „Како ћеш бити свештеник ако не будеш могао да служиш?” А он је кратко одговорио: „Вратиће се све, бићу свештеник”. Та прича из његовог дјетињства дубоко ми се урезала у сјећање.

Највише га је бринула неслога. Свакодневно је говорио да је његова највећа жеља слога и братољубље, да поново ово буде Његошева Црна Гора. У том смислу смо се и договорили да његову болест посматрамо као успињање према врху Ловћена, и када сам му рекла једног дана да смо дошли до врха, гласно ми је одговорио: „Е, сад да градимо”.

За вријеме његовог лијечења у Подгорици, два су монаха, Прохор и Климент, били на лијечењу у Бару. Свакодневно је питао за њихово здравље. Његов келијник Јустин и ја смо се договорили да му не кажемо да је Прохор, нажалост, изгубио битку са болешћу, али, на наше изненађење, од тог дана надаље, питао нас је само за Климентово здравље. За свештенство се непрестано молио. Једном је питао оца Јустина колико укупно има свештенства у Црној Гори. Када му је Јустин одговорио, питао га је: „Како бијаше име оне монахиње из манастира Војнићи код Будве, што се упокојила прије четири године?” „Тавита”, одговорио је Јустин. „Е баш ти хвала, да ни њу не заборавим”. Непрестано се молио. Као љекар сам настојала да га убиједим да што више дише плућима, како би опоравио функцију дисајних органа, али је он више користио трбушне мишиће, изговарајући непрекидно у себи ријечи молитве.

*Имали смо прилику да видимо (можемо слободно рећи потресну сцену) како велики број љекара, медицинског и помоћног особља, испраћа свог уснулог у Господу Митрополита из КЦЦГ. Чему је вас као љекара и човјека научила Митрополитова болест, и како сте доживјели овај велики губитак?

Не постоје ријечи којима могу да опишем колику сам благодат, љубав и духовну снагу осјетила у данима проведеним поред Митрополита. У животу и раду сваког љекара најтежи тренутак је када изгуби свог пацијента. А губитак Митрополита Амфилохија је заиста велики, општи губитак, губитак за читаву Васељену.

Разговор водила: Оливера Балабан

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Начин Причешћивања лжицом

Панајотис Ј. Скалцис, професор Теолошког факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну

Смисао и предобраз лжице

Реч „λαβίς“ (хватаљка, машице, лжица) од глагола λαμβάνω (узимати), означава алатку којом се узима нешто, нпр. хватаљку[1]. У литургијску праксу ушла је из Старог Завета, и то из Исаијиног виђења, који је примио пророчки дар кроз ужарени угљен који је један од серафима узео машицама са олтара, и ставио га на усне пророку[2]. Овај чин предображава свето Причешће. „Онако како је један од серафима узео угљен и дао га Исаији, исто тако и свештеници узимају хлеб, дакле тело Господа Христа и дају га народу“ («Ὧσπερ Σεραφείμ ἔλαβε τόν ἄνθρακα καί δέδωκε τῷ Ἠσαΐᾳ, οὕτως καί οἱ ἱερεῖς λαμβάνουσι τόν ἄρτον, ἤτοι τό Δεσποτικόν σῶμα καί διδόασι τῷ λαῷ»)[3]. Тако је израз „λαβίς“ (хватаљка, машице, лжица) постао познат у целој историји литургике – евхаристијског живота Цркве, разумеван пак различито на практичном нивоу у различитим историјским периодима, све док није преовладао у облику који познајемо данас као кашичица.

Причешћивање Апостола

Према Новом Завету у току последње вечере, тајне вечере, Христос је овако предао тело и крв своју Апостолима: „И када јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: узмите једите ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; ово је крв моја“[4]. Из овог описа се види да је прво било раздавање хлеба, а након њега раздавање вина. Глагол „λαβών“ указује на раздавање руком. Тако се и приказује, посведочено још од шестог века у византијској уметности – фрескосликарству, Причешћивање Апостола. Нарочито од 11. века, у олтарској апсиди приказано је да Христос даје засебно хлеб и засебно чашу. Апостоли су подељени у две групо по шест. Са десне стране Христос даје у руку свакоме ко прилази по комад хлеба. Са леве стране опет Христос причешћује другу шесторицу дајући свакоме часну крв из путира[5]. На представама из 16. века Христос се приказује како причешћује Апостоле лжицом.

Причешћивање руком (узимањем) и одвојено примање Часних Дарова

Хришћани првих векова причешћивали су се по обрасцу тајне вечере, прво дакле хлебом а затим вином. Према Евсевију Кесаријском (3. - 4. век), епископ Рима Ксист (258. год.) приповедајући о покајању једног јеретика износи да: „Слушао је свету Литургију, одговарао је Амин, учествовао је у трпези и пружио је своје руке да прими свештену храну“ („Εὐχαριστίας γάρ εἰσακούσαντα καί συνεπιφθεγξάμενον τό Ἀμήν, καί τραπέζῃ παραστάντα καί χεῖρας εἰς ὑποδοχήν τῆς ἁγίας τροφῆς προτείναντα…“)[6].

Према Апостолским Установама, тексту антиохијске традиције са краја 4. века, у току светог Причешћивања, поредак је предвиђао: „епископ нека даје предложење – хлеб говорећи „Тело Христово“ а онај ко га прима нека говори Амин. Након тога ђакон нека држи путир и док га даје нека говори „Крв Христова, чаша живота“. И онај који пије – причешћује се нека говори Амин“ („Ὁ μέν ἐπίσκοπος διδότω τήν προσφοράν λέγων· Σῶμα Χριστοῦ. Καί ὁ δεχόμενος λεγέτω· Ἀμήν. Ὁ δέ διάκονος κατεχέτω το ποτήριον καί ἐπιδιδούς λεγέτω· Αἷμα Χριστοῦ, ποτήριον ζωῆς. Καί ὁ πίνων λεγέτω· Ἀμήν“)[7]. И Василије Велики се позива на поредак који је био преовлађујући у тој епохи, у складу са којим је онај који се причешћује примао од служашчег свештеника честицу на свој длан, и он ју је стављао „у уста самом руком“ („τῷ στόματι τῇ ἰδίᾳ χειρί“)[8].

На исту праксу се позива и свети Кирило Јерусалимски, који познаје јерусалимски поредак и, очигледно, Литургију Светог Јакова: „Кад приступаш (говори за вернога) да не прилазиш ражирених руку, нити раздвојених прстију. Већ, начинивши леви длан престолом десном, као да примаш Цара, и када савијеш длан прими тело Христово. Приђи након тога и чаши са крвљу не са подигнутим рукама већ погнут и говорећи Амин као да се поклањаш са поштовањем. Прими освећење причешћујући се и од крви Христове“ („Προσιών οὖν, μή τεταμένοις τοῖς τῶν χειρῶν καρποῖς προσέρχου, μηδέ διῃρημένοις τοῖς δακτύλοις· ἀλλά τήν ἀριστεράν θρόνον ποιήσας τῇ δεξιᾷ, ὡς μελλούσῃ βασιλέα ὑποδέχεσθαι, καί κοιλάνας τήν παλάμην δέχου τό σῶμα τοῦ Χριστοῦ, προσέρχου καί τῷ ποτηρίῳ τοῦ αἵματος, μή ἀνατείνων τάς χεῖρας, ἀλλά κύπτων, καί τρόπῳ προσκυνήσεως καί σεβάσματος λέγων τό Ἀμήν. Ἁγιάζου καί ἐκ τοῦ αἵματος μεταλαμβάνων Χριστοῦ“)[9].

У Литургији Светог Јакова назначено је следеће, везано за начин Причешћивања верних: „Господ ће нас благословити и удостојити да примимо ужарени угљен са чистим машицама наших прстију и да га ставимо у уста верних, на очишћење и обновљење њихових душа и тела сада и увек и у векове векова“ („Ὁ Κύριος εὐλογήσει καί ἀξιώσει ἡμᾶς ἁγναῖς ταῖς τῶν δακτύλων λαβαῖς λαβεῖν τόν πύρινον ἄνθρακα καί ἐπιθεῖναι τοῖς τῶν πιστῶν στόμασιν εἰς καθαρισμόν καί ἀνακαινισμόν τῶν ψυχῶν αὐτῶν καί τῶν σωμάτων νῦν καί ἀεί καί εἰς τούς αἰῶνας τῶν αἰώνων“)[10]. У овом тексту види се да причешћивање бива „ταῖς τῶν δακτύλων λαβαῖς“, дакле прстима служашчег свештеника и директно у уста верника. Није пак јасно да ли је хлеб био натопљен у крв или је следило засебно причешћивање из путира како је, као што смо видели, јасно забележено у тумачењу Јерусалимске Литургије од Кирила Јерусалимског. Наравно, за Причешћивање свештеника биле су предвиђене велике честице које је предстојатељ сабрања умакао „εἰς τόν κρατῆρα“ (у путир). Може се претпоставити да је аналогно томе бивало исто и за вернике, само са мањим честицама. Даљи поредак, након причешћивања клира, да ђакони „узимају дискосе и путире да причесте народ[11]“ (многи дискоси и многи путири опслуживали су велики број људи који је приступао светом Причешћу), оставља простор за двоструко тумачење. Прво, да је свештеник узимао једну честицу са дискоса који је ђакон држао и након што би је умочио у путир ставио би је у уста онога који се причешћује. Друго, да се прво честица (тело) предавала у уста а затим је следило причешћивање крвљу из путира[12]. У сваком случају умакање хлеба у вино није било непознато на Истоку. Овог предања се до данашњег дана придржавају Јермени. У Јерменској Литургији „ђакон и народ причешћују се под оба вида, али не директно из путира нити са кашичицом. Свештеник држи са обе руке путир и изнад њега свети хлеб, натопљен у часну крв. Са два прста десне руке откида честицу од њега и ставља је у уста оних који се причешћују“[13]. Како се може приметити, и овај начин причешћивања има своје практичне потешкоће.

Предавање божанских дарова одвојено помиње и Литургија Апостола Марка: „И када предаје клиру и народу говори Свето Тело Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. А уз путир говори: Часна Крв Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа“[14]. И у овој Светој Литургији помињу се у епиклези више хлебова и више путира: „погледај на нас и низпошљи на хлебове ове и на чаше ове Духа твога Светога, да их освети и саврши као свемогући Бог“[15].

У складу са горепоменутим сведочанствима термин лжица (λαβίς) упућује на причешћивање узимањем хлеба у руке. Свештеник је полагао честицу на укрштене дланове верника, који би је онда ставио у уста. Након тога ђакон је приносио путир. Једино у случајевима болесних или самртника или оних који нису могли да узму у руку, хлеб светог Причешћа, у складу са осамнаестим каноном Картагинског сабора (397.), био би стављен у њихова уста[16]. То је очигледно чињено уз помоћ неког инструмента примереног за ову ванредну потребу[17]. Ова алатка је могла бити лжица у облику хватаљке или кашике. Ово нас доводи до закључка да је упоредо са првобитним начином причешћивања из руке постојао и неки помоћни предмет (лжица) за посебне потребе, који је преовладао касније. Како је например бивало божанствено Причешћивање оних који нису били присутни на месту сабрања према ономе што пише Јустин, да је дакле „и онима који нису били присутни преко ђакона слато“[18].

Причешћивање ван сабрања

Одговор на питања о начину причешћивања изван сабрања могу да дају текстови житија светих, као и пракса хришћана и пустињака да чувају Причешће од недељне Литургије, хлеб умочен или неумочен у крв, за свакодневно лично причешћивање, наравно уз помоћ лжице: „Раширивши на неко чисто место једно свештено платно и поставивши на њега свети покровац, на овај покровац дакле лжицом (διά τῆς λαβίδος) постављали би честицу пресветог хлеба“ („ἐν καθαρῷ τινι τόπῳ ἁπλοῦντας ἱερόν ὕφασμα, ἐπάνω τούτου τιθέναι ἅγιον κάλυμμα· ἐπί τοῦ καλύμματος δέ διά τῆς λαβίδος τοῦ παναγίου ἄρτου μερίδα“)[19]. Одговарајуће сведочанство имамо и у житију свете Марије Египћанке, која се у литургијском контексту, нешто слично изобразитељној[20], налазећи се у јорданској пустињи, причестила из руку Светог Зосима пречистим телом и часном крвљу Христовом из „малог путира“ (μικρόν ποτήριον)[21] или „свештеног сасуда“ (σκεῦος ἱερόν) према другом издању[22].

Представа да преподобна Марија жели да се причести лжицом (кашичицом) је вероватно каснији избор живописца. Ипак, овај начин приказивања није без историјског упоришта. Текст житија и поред свега није јасан по питању начина Причешћивања преподобне, да ли полагањем дарова руком у њена уста или лжицом. Део „ставивши у мали путир пречисто тело и часну крв Христа Бога нашега“[23] показује да је свето Причешће пренето са једног места на друго. Највероватније је да је хлеб био умочен у крв ради лакшег преношења. Други пак пример, причешће Јулијана Комита, оставља простор да прихватимо да је путир могао бити пун хлеба и вина: „А много пута и путир држаху испуњен светога тела Владичанског и крви и подстицаху га да приђе“ („Πολλάκις δέ καί τό ποτήριον ἐβάσταζον ἁγίου σώματος Δεσποτικοῦ πεπληρωμένον καί αἵματος, καί προσελθεῖν αὐτῷ προετρέποντο“)[24].

Осврт на историју лжице у виду кашике

Данило Георгопулос (19. век), новији тумач Свете Литургије, очигледно ослањајући се на иконографски приказ који изображава преподобну како се причешћује лжицом, подржава став да је овај свештени сасуд уведен у 7. веку, епохи у којој је живела преподобна Марија Египћанка[25]. Највероватније је да се преподобна причестила хлебом умоченим у крв који је свети Зосима преносио у малом сасуду (нека врсти дарохранилнице), са лжицом (кашиком) или руком. У истом пак периоду имамо податак од светог Анастасија Синаита о причешћу једног столпника кашичицом[26].

На горепоменута сведочанства ослања се и свети Симеон Солунски да би нагласио да је Причешћивање лжицом „древно предање“ („παράδοσις ἀρχαιοτάτη“)[27]. Подржавано је мишљење да је кашичицу увео у литургијску праксу свети Златоусти. Ово мишљење су подржавали Петар Аркудиос[28] и Пајсије Лигаридис[29]. Ова двојица се ослањају на податак историчара Созомена[30], према коме је једна жена, натерана од стране свога мужа да се причести светим тајнама од стране македонијеваца бацила хлеб који је држала у рикама и претворила се у камен: „Јер је дакле била зла ова жена, како је речено, Златоречиви је наложио да се убудуће господње тело не даје у руку, како је био обичај у Цркви, већ са истом хватаљком (лжицом) која је држала часни угаљ и очишћавала душу и усне („Διά τό πονηρόν τῆς γυναικός ταύτης, ὡς λέγεται, ὁ χρυσοῤῥήμων προσέταξε μή ἐν τῇ χειρί πλέον δίδοσθαι τό κυριακόν σῶμα, καθώς ἔθος ἦν ἐν τῇ Ἐκκλησίᾳ, ἀλλά γε δι’αὐτῆς τῆς λαβίδος ἔσω αὐτῆς φερούσης τόν τίμιον ἄνθρακα ψυχήν καθαγνιζούσης καί χείλη“)[31].

Ипак, они који подржавају мишљење да је свети Златоусти увео кашичицу бивају исправљени од њега самога који заступа причешће верних руком, поистовећујући је са машицама које је видео Исаија[32]. Ово предање о причешћивању машицама руку (διά τῆς λαβίδος τῆς χειρός) одржало се до епохе сазивања Пето-шестог трулског васељенског сабора (691)[33], али и након тога до 9. – 10. века.

Герман Цариградски говори о машицама руку упућујући и он на пример Исаије[34]. Трулски сабор који смо наводили, у свом 101. канону забрањује коришћење, из тобожње побожности, посуда, самим тим и машица, за прихватање божанских дарова („πρός τήν τοῦ θείου δώρου ὑποδοχήν“), и инсистира на древном начину Причешћивања: „Тако, који жели у време (литургијског) Сабрања да се причести Пречистим Телом, и Причешћем једно са Њиме постане, треба да руке састави у облику крста и тако приступа и прими Причешће благодати“ („Ὥστε, εἴ τις τοῦ ἀχράντου σώματος μετασχεῖν ἐν τῷ τῆς συνάξεως βουληθείη καιρῷ, καί ἓν πρός αὐτό τῇ μετουσίᾳ γενέσθαι, τάς χεῖρας σχηματίζων εἰς τύπον Σταυροῦ, οὕτω προσίτω καί δεχέσθω τήν κοινωνίαν τῆς χάριτος“)[35]. Човекове руке, пише свети Никодим Агиорит, часније су од било какве посуде[36]. Свети Јован Дамаскин говори о причешћивању засебно хлебом и засебно вином према древном поретку: „Приђимо му са жарком жељом и примимо тело распетога постављајући дланове крстолико“ („Προσέλθωμεν αὐτῷ πόθῳ διακαεῖ καί σταυροειδῶς τάς παλάμας τυπώσαντες, τοῦ ἐσταυρωμένου τό σῶμα ὑποδεξώμεθα“)[37].

Јасно је дакле из горенаведених извора да су се верници, бар до 9. века, на Истоку и на Западу, причешћивали са две евхаристијска елемента одвојено. Хлеб је полаган у руку онога ко се причешћује. Вино се узимало из путира[38]. На ово указује и свети Амвросије Медиолански на Западу, када, обраћајући се цару Теодосију, каже „Како да рашириш руке са којих капље крв од неправедног убиства? Како са таквим рукама да прихватиш пресвето тело Господње? Како да узмеш у своја уста часну крв, а у гневу си пролио крв невиних људи?“ („Πῶς δέ τάς χεῖρας ἐκτενεῖς ἀποσταζούσας ἐπί τοῦ ἀδίκου φόνου τό αἷμα; Πῶς δέ τοιαύταις ὑποδέξῃ χερσί τοῦ Δεσπότου τό πανάγιον σῶμα; πῶς δέ τῷ στόματι προσοίσεις τό αἷμα τό τίμιον, τοσοῦτον διά τόν τοῦ θυμοῦ λόγον ἐκχέας παρανόμως αἷμα;“)[39].

Ова древна пракса дозвољавала је наравно паралелну употребу лжице (кашичице) у изванредним ситуацијама, као што је Причешће тешко болесног или потреба свакодневног Причешћа верних у дому и пустињака на месту њиховог тиховања. Треба такође навести податак да се лжица користила на Истоку од стране Копта и Несторијанаца након њиховог отцепљења од византинаца у 4. веку[40].

Константин Калиник пише да је лжица у виду кашичице посведочене од 10. века[41]. Није нам познато одакле црпе овај податак. Могуће је да се ослања на сведочанство које се приписује Григорију Декаполиту (9. век), о причешћивању лжицом[42]. Ипак, овај текст није старији од 14. века[43]. Од 9. века па надаље преовлађују нова мишљења о начину Причешћа верника и настају нове практичне потребе које намећу, прво на локалном а затим на васељенском нивоу, употребу лжице (кашичице).

Разлози за преовладавање лжице

Свети Симеон Солунски (15. век) пише да је лжица преовладала „из неких разлога“[44]. У питања која су допринела овој промени улазе и случајеви оскрнављења светог Причешћа чуваног по домовима од стране неких лоших хришћана. Такође, недостатак ђакона отежавао је причешћивање под оба вида[45]. Практичне потешкоће које настају приликом причешћивања новорођенчади, болесних и оних на самрти допринели су новом начину причешћивања лжицом, „најблагообразнијег“ према изразу патријарха цариградског Михаила Оксита[46]. На Западу, али и на Истоку преовладало је од 9. века мишљење да се хришћани лаици не причешћују из руке[47]. Од обичајне праксе која је преовладала на Истоку пренела се и у Шпанију пракса да се од краја 7. века даје тело Господње умочено у освећено вино. Ово је на Западу било забрањено од стране Сабора 675 године[48]. Овај обичај мешања дарова у посудама забранио је, како смо видели, и Петошести Трулски Васељенски Сабор.

Фактор у општем прихватању лжице представља и развој проскомидије и преовладавање честица. За њену практичну употребу а пре свега за сједињење вина и воде помиње се у најстаријем тексту који описује поредак Проскомидије (12. век)[49]. Валсамон (12. век) помиње ширење употребе лжице „у неким црквама“[50]. У истом периоду наводи лжицу и тумачење Свете Литургије приписивано Софронију Јерусалимском[51]. Свети Симеон Солунски сматра лжицу неопходном због мешања часних дарова „јер је потребно да се сваки верник причести и од тела и од крви Христове заједно“ („Ἐπεί χρεία καί ἐκ τοῦ σώματος ὁμοῦ καί τοῦ αἵματος τοῦ Χριστοῦ κοινωνῆσαι πάντα πιστόν“)[52]. Преовладавање лжице као најприкладнијег начина Причешћивања није без везе са начином Причешћивања Латина који не раздељују хлеб[53].

Закључак

Изучавање историје начина Причешћивања верних води нас до закључка да су се од првих векова до 10. века хришћани причешћивали часним даровима одвојено, примајући хлеб у своје руке од стране служашчег свештеника („λαβίς τῶν χειρῶν“). Лжица као литургијски сасуд позната је већ од 4. века као алатка за алтернативно решење, за ванредне случајеве и посебне потребе. Текстови житија из 7. века нас информишу да се лжица среће и у виду кашичице. Од 11. века се повезује са Проскомидијом (честице). Од 12. века посведочена је на локалном нивоу. Као уопштена пракса преовлађује од 14. века. Термин лжица задржао се и за кашичицу због снажног символизма и упућивања на угљен узет са олтара. Угљен је видео Исаија, дакле дрво „уједињено са ватром. Тако и хлеб Причешћа није обичан хлеб, већ уједињен са божанским“[54]. Наравно, није случајно да лжица задобија и мистички карактер у смислу да представља образац Богородице јер „тамо ватрену природу угљена машице са жртвеника узеше, а ова огањ божанства примивши у себе не сагоре већ се прослави“[55].

Дакле, предање наше Цркве о историји, употреби из практичних разлога и символици лжице је јасно и богато. Изучавање и урањање у ово предање може да да одговоре на проблематику која се било под изговором, било истински поставља у наше време. Може да просветли колико оне који ствари посматрају духовно и који разумевају смисао речи „јер хљеб је Божији онај који силази с неба и даје живот свјету“[56], толико и оне који желе да буду оригинални, а још и оне који имају потешкоће да се удубе у чудо тајни, саплитани помислима својих сумњи.

Текст је објављен у часопису Јеладске Цркве „Ефимериос“, свеска 4 (јул – август), 21-29. 

Превод: Немања Костић

Извор: Инфо-служба СПЦ

Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Инфо-службе Српске Православне Цркве. Протођакон је овом приликом говорио о Библијској енциклопедији, као и осталим многобројним издањима која је приредио. Са протођаконом Радомиром Ракићем разговарала је Миланка Тешовић. 

Године 2004. изашла је Библијска енциклопедија протођакона Радомира Ракића. Први том обухвата одреднице од слова А до слова Л, на укупно 586 страна (остало литература), а други том - 632 стране од слова Љ до Ш, енциклопедијског формата, двостубачно. Оба тома су снабдевена са по четири географске карте Палестине и древног света, док су кроз књиге донети дијаграми, графички прикази, скице и најнеопходније илустрације.

На овом делу, каквог до сада није било на српском језику, протођакон Радомир Ракић је радио пуних десет година, а узор су му биле најбоље светске библијске енциклопедије. Коришћена је руска енциклопедија архимандрита Никифора с краја 19. века, која је поново штампана у Москви 1992. године. Од немачких дела коришћен је Библијски лексикон Франца Ринекера (Lexikon zur Bibel, Вупертал, седамнаесто издање1987), затим велики Брокхаусов 6-томни Библијски лексикон (Р. Brockhaus, Das grosse Bibellexikon). Од енглеских дела аутору је нарочито помогао Harper's Bible Dictionary (San Francisco 1985), као и илустрована енциклопедија (The Illustrated Bible Dictionary, Vols, 1-3, Лондон 1980). Коришћена су и друга енциклопедијска дела, лексикони, атласи, као и приручници уз Стари и Нови завет.

Издавач Библијске енциклопедије је Духовна академија Светог Василија Острошког (данас Богословски факултет) у Србињу - Фочи). Рецензент овог значајног дела за савремено српско библијско богословље је др Мирко Томасовић, ванредни професор при катедри Новога завета Духовне академије св. Василија Острошког у Србињу, док је стручни сарадник, посебно за јеврејски слог и његову транслитерацију, др Илија Томић, доцент на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Како се точак историје све брже креће, тако се, чини ми се, продубљује и бездан наше сумње. Поставши зависан од технологије, човјек нашег времена (тужан, неиспуњен, потрошен и усамљен)  тумара сивилом свакодневице, не знајући да и сам тражи само једно – Бога!                             

У недостатку вјере, савремени човјек свакодневно мимоилази Господа, Који је непрестано уз њега, крај њега и с њим, али Га не види, јер је око вјере одавно прекрила мрена овога свијета. Уплашен за овосвјетско постојање, човјек непрестано живи у страху, тражећи мир у немиру, смисао у бесмислу, љубав у пустоши многољудних градова и у пријатељству невидљивих пријатеља, које никада неће дотаћи руком и у чијим се очима неће огледати.           

Због тога је човјек данас плашљивији од срне у шуми, па тако постаје лак плијен мешетарима овога свијета, који владају страхом, трошећи и оно мало преостале људскости у обезбоженом човјеку, који без Бога нити може, нити умије, нити треба.       

Корона је дошла међу нас, незнано да ли по Божијем Промислу или Његовом допуштењу, да нас пробуди из духовног мртвила, да човјека подсјети на властиту смртност, на привременост живота којим живимо, не бисмо ли се вратили ка Ономе Који нас је саздао по Лику Своме: да се покајемо, да творимо заповијести Његове, да волимо своје ближње...  Ако то не видимо, онда смо слијепи код очију! 

Ништа не бива вез воље Божије. Господ је казао: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). Дакле, и „коса нам је избројана“, а ми и даље страхујемо, урушавајући страхом имуни систем који нам је Господ дао да нас штити кроз наш животни вијек, који је, са или без медицине, углавном исти. Није ли псалмопојац Давид рекао: „Дани година наших (достизаху) собом седамдесет година, а ако је у (већој) крепости осамдесет година, и већина је њих мука и бол. Јер дође унижење на нас, и бићемо покарани“ (Пс.89, 10).                      

Тако је више од двадесет вијекова.            

Свети Апостол Јован нам говори: „У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јов. 4, 18). Нису ли протекли мјесеци били истинско мучење и истински страх за сваког оног који је помислио да је његов живот искључиво у његовим рукама? Да, јесте. Зато што је човјек заборавио да је Господ изнад сваког догађаја и да ништа не бива без воље Његове, а слично је, у једној од пјесама, написао и Свети Владика Николај, рекавши о Богу кроз стихове: „Без тебе се ништ` не може, ни родити ни умрети, нити болест преболети“.  

Али, авај! Узалуд ријечи Божије, узалуд ријечи Светих. Човјек се и даље копрца у самозаљубљености, мислећи да све почиње и да све њиме завршава, осим гријеха. То не види, јер је изгледа најстрашније угледати истинског себе.    

Када би наука омогућила да вирус нестане још сутра, човјек би и даље остао смртно биће. Свједоци смо да наука може много, али њен суштински домет јесте и остаће недовољан да човјек постане трајно биће, да никада не умре. Наука не може надвадати смрт, јер побједа смрти јесте једино у власти Бесмртног, Онога Који је разорио адска врата, Који је „смрћу смрт уништио“.       

Вакцина ће нас, можда, избавити од корона вируса, али нас неће учинити бесмртнима. Са или без вакцине ми ћемо умријети, али се наша духовна опасност огледа у томе да Бога замијенимо човјеком, спасење вакцином, светитеља љекаром... Већи нам амбис не треба!      

Васкрслом Христу треба да се радујемо, јер је Он наш Живот, Њему смрћу одлазимо, са надом да ће нас примити и познати као оне који су добар рат ратовали, трку свршили и вјеру одржали (2. Тим. 4, 7).                   

Хришћани 21. вијека треба да живе у љубави, без страха, са поуздањем у Господа, у Којег вјерују и Којем вјерују, јер је само такав живот вриједан живљења, „а Горњи Јерусалим слободан је, и мати је свима нама!“ (Гал. 4, 26).    

Не будимо робови страха! Скинимо окове сумње, опашимо се вјером и добрим дјелима, како бисмо Христа дочекали у дворима наших срца, да нас позна и да Га познамо!

Епископ бихаћко-петровачки Сергије

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Домаћа Седма сила: њени часни и нечасни активисти код нас јуче и данас

Преузмите текст у ПДФ формату ОВДЕ

Памте се времена када се сматрало чашћу и благословом писати о Српској Православној Цркви. Угледни новинари су извештавали за реномиране новине и електронске медије. Да они испољавају хришћанску веру могло се осетити по питањима која су постављали и по начину опхођења са црквеним великодостојницима, свештенством и монаштвом. Додуше, и данас имамо такве људе у новинарској професији, и сваки пут у Цркви долази до одазива њиховим тражењима да им се, колико је то могуће, понуде одговори на актуелне црквене и друштвене теме. Сваки такав вид комуникације у Цркви је благословен по природи ствари, јер представља могућност и за својеврсну заједничку мисију. Сами новинари, публицисти и аналитичари су на том пољу временом стекли драгоцено искуство благодарећи управо разговорима са људима из Цркве. Чињенице сведоче да су међу њима изграђивани односи узајамног уважавања и поштовања, што је било на корист и друштву и Цркви. Захваљујући овој спрези појавили су се и доајени јавне речи на домаћој сцени и друштва и Цркве.

Класично новинарство је и на домаћој медијској сцени као и у свету,  прошло кроза све своје ерозивне фазе: од истраживања и аналитичности до умекшавања и причљивости, од празнословља и знатижеље до исповести и кршења приватности, од полицијског ислеђивања и клеветања до оптужби и монтираних процеса, од уцена и ратних поклича до хушкања на рат и сачекуша, од крађе информација и тајни до лишавања људи слободе и живота, од јавних харанги, егзекуција и трагедија до одређења судбина и животних токова, те од хуманости и милосрђа до мржње и демонизма...

А онда је у српски медијски простор грунуо страни платиша са својим капиталом, који не само да је изнајмио новинарско перо значајног броја људи, него им је  запленио и  новинарски ум и душу. То би се још дало разумети у случају новинара атеиста и агностика, али се тешко може разумети у случају извесних људи унутар Цркве; људи који напросто нису могли одолети трима јеванђелским искушењима. Овај страни платиша се наиме директно и индиректно домогао душа ових, у црквеној вери неутврђених и нетрезвених људи; и то људи распоређених на значајним местима у Цркви.

Улогу коју су у древно време имали Ефијалтис, тројански коњи и петоколонаши, одскора невладине организације, у овом часу  је имају и врше је извесни умрежени плаћеници у одеждама и учитељским тогама. Споља огрнути плаштовима и тогама и монденским костимима, ови отуђени људи су у међувремену и имиџ харлекина и чаробњака попримили, једнако тако и старова и магова. Њихови наступи су редовно јавни и темпирани, поготово када треба себи да уберу политикантске поене; док су обично потајни када пљују и псују и проклињу оне који им сметају. Поготово су они тако настројени када имају неутаживу потребу да избљују сав свој наталожени јед и отрове непреображених страсти; док су исти перфидни када глумљеним шармом анимирају незнавене људе да промовишу њих и њихове визије идеалног и праведног друштва и Хришћанства. Зато је све то код људи који се не дају обманути створило дубок и неизбрисив утисак да је на делу стварање једне глобалистичке структуре; структуре дубоке државе и дубоке парацркве; створене у држави Србији, и авај, у Српској Православној Цркви!!!

Наравно да дубока држава & дубока парацрква као одвојени и здружени пројекти самозваних и самонабеђених архитеката из Српске Цркве, сакривених иза медијских картонских кулиса, имају и своју квази-теолошку основу: дугу са израженом жутом и зеленом бојом, теологију прилагодљиву преко сваке мере, укуса и побожности. И опет теологију алтернативну, те неолибералну и мекану; теологију са „канонима окаченим мачку о реп“ и са догматима које неталентовани и пропали богослови, притворно комуникативни а уствари сурови  у срцу, растежу као вашарску хармонику; теологију са сличицама и твитовима ала Шарли Ебдо (Charlie Hebdo) која никога у Србији не штеди! Као таква, она није поштедела ни Српског, Богом датог нам Патријарха, блаженоупокојеног Иринеја, као ни садашњег бачког епископа, хвала Богу живог и здравог! Иначе својевремено Самим Христом упућеног преко светог старца Порфирија у Србију за учитеља отачке вере и Предања.  

И док данас са муком гледамо и слушамо како описане опустошене и пустопашне душе дубоке државе & дубоке парацркве „скидају и Онога с Небеса“ по рецептури сопствених теолошких формула и измишљотина о своме изабраништву, не знамо више чему бисмо се чудили? Самодеструктивном ли нагону сите и обесне и црквено неваспитане деце, која се на сваком кораку одричу очинства и синовства, или аутошовинизму опијених потомака оних дедова који су проповедали Јеванђеље у Српском народу, и истовремено синова чији су оци проливали крв за исти, напаћени  Српски народ. А део шаролике гараве штампе чије актуелности више не трају ни један једини час, са делом пиратских медија, плаћаних да изазива навијачку  и митингашку вику и дреку и хаос код полусловесних, неуких и потплаћених навијача, здружено наставља да раслабљује народни и црквени организам и етос. Будући у спрези, они наиме подстичу дефетизам, уносе панику, застрашују псеудо-пророчанствима о наследницима тронова и пропасти Српског народа и његових првака; исти они опет само на један миг изричу судове о наводној непоправљивој јаловости Српског народа (његовој потураној геноцидности и некомпатибилности са Европом). И то упркос чињеницама да је Српски народ због своје оданости Христу, Православној вери и предањском етосу до сада доживео свако зло, све врсте прогона и шиканирања, ускраћивања права на сопствену историју, и наравно, губитак права на своје многобројне територије. На нашу највећу жалост, уврежењу нетрпељивости туђинчеве према свему српском у овом наопаком времену нарочито доприносе и помињане у овом тексту опустошене и пустопашне душе дубоке државе & дубоке парацркве.

Што се пак ставова спрегнутих кланова на друштвеној и црквено-теолошкој сцени у овом тренутку тиче, ствари још и додатно стоје: кланови дубоке државе & дубоке парацркве су антицрквено настројени, и унутар њих се размишља и делује у категоријама обмана, спинова и завера, медијских харанги и стигматизација неистомишљеника... Сума-сумарум, овде се више не скривају механизми уклањања неподобних, ма о коме се од неподобних радило, па и о онима које је везивала болесничка постеља. Сама православна теологија такође није поштеђена, него се даље врше експерименти да се она удворички стално прилагођава модернистичким трендовима неких црквених центара и палога света. Квази-теолошка камарила притом циљано, а лично перфидно и каприциозно манипулише необразованим и полуобразованим парохијским и епархијским гласноговорницима, који се нити људи стиде, нити Бога боје. А само се у једноме истичу: у медијском вашару имбецилности.

Што се људи другосрбијанаца и војвођана аутономаша тиче, они су већ пословично постали аутошовинисти. Ту спада и део домаће неосвешћене интелигенције – научници и универзитетски предавачи, неотпорни на манипулације петиционашкога типа, без стварног познавања чињеница и резона у преломним црквеним стварима. Они дакле ни не слуте како се коцкају са својим научним ауторитетом, као и личним идентитетом. О њиховој стварној црквености и компетентности опет, мучно нам је ишта више говорити. Осим да Црква наиме није ничија, па ни њихова прћија, те да не би требало да се олако љуте на Њу! Још мање да је игноришу зато што им Њене структуре нису по мери и вољи. Подсетимо их, или им кажимо да не хуле на Њу, да не пљују на Њу, јер је Црква Тело Христово. Она иста предањска Црква којој су били верни преци данашњих грађаниста-атеиста, Црква која је одржала Српски народ кроз најтежа времена његове грандиозне историје, и која ће га и у будућности одржати!

На крају крајева верујемо да је при оваквом стању ствари сада најбоље свеколику бујицу антидржавне и антицрквене кампање од стране дубоке државе & дубоке парацркве обуздавати браном  Светог Писма-Писма у коме је о свему и о свима нама јасно речено – јасно као дан речено:

И гле, иду дани, говори Господ Бог,

кад ћу глад пустити на земљу,

не глад хлеба но слушања Господњих речи.

И биће потуцања од мора до мора,

и од севера до истока биће трчања и тражења речи Господње,

но не и њеног налажења (Амос 8, 11-12).

*

И гле, беше  једнога дана

да Анђели Божји дођу предстанути Господу,

а да међу њима дође и ђаво (шпијун, клеветник).

Тако би да и Господ рекне сатани: „Откуда ти дође?“

Ђаво пак одговоривши, да рекне Господу:

„Обишавши земљу и прошавши поднебесје, дођох“ (Јов 1, 6-7).

*

Замке положише они који траже живот мој.

И који траже зло за мене говорише пагубне ствари,

и по цео дан смишљаху лукавства (Пс. 38/7, 13).

Епископ крушевачки Давид

Преузмите текст у ПДФ формату ОВДЕ

Извор: Епархија крушевачка

У организацији Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника из Лондона, у четвртак вече 3. децембра, преко онлајн јутјуб канала Цркве Светог Саве из Лондона уприличено је предавање монаха др Павла (Кондића), сабрата манастира Стањевићи, историчара и управника Архива Митрополије црногорско-приморске, о двојици стубова Српске цркве и васељенским учитељима, блаженопочившим Патријарху српском Павлу и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију.

Отац Павле је својевремено боравио на специјалистичким студијама у Лондону од 2004-2007 године, и у том времену је био члан Духовне заједнице Светог Алимпија Столпника при Цркви Светог Саве у Лондону. Аутор је бројних књига и многобројних научних радова из области историје, али исто тако и је био дуго година чтец и прислужник блаженопочившег Митрополита Амфилохија.

Свједочанство оца Павла Радио “Светигора” ће емитовати у вечерашњој “Катедри”.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. 

Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. 

Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар.  

У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. 

Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар.  

Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. 

Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. 

Модератор емисије: катихета Бранислав Илић

Фото: Душица Васиљевић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово преосвештенство владика бихаћко-петровачки и рмањски Сергије казао је у архипастирској посланици о Божићњем посту да се у вријеме пандемије корона вируса, док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује храм Божији и Света евхаристија те да се народ плаши Причешћем.

Владика подсјећа да заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, а да остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао овдје на Земљи:

“Христос је Онај који болести наше понесе и немоћи наше узе на се (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност.” Посланицу Преосвећеног Епископа Сергија преносимо у цјелости:

Архипастирска посланица о Божићњем посту Његовог преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског Господина СЕРГИЈА

Вјерујућем народу, свештенству и монаштву Крсно-васкрсне и Богом спасаване и чуване Епархије бихаћко-петровачке и рмањске

Живећи у времену препуном искушења, ми, хришћани, никада и ни због чега не смијемо сметнути с ума на шта само позвани – на живот у Христу, за Христа и кроз Христа, као што Атињанима рече Свети Апостол Павле: „Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дап 17, 28).

Заједнице са Христом нема без Евхаристије, из које је изникла сама Црква, и управо остварење те заједнице, коју и истински и симболички живимо и манифестујемо причешћујући се Крвљу и Тијелом Христовим, јесте наш смисао, овдје на Земљи, јесте наша пуноћа, зато што без Христа ми не можемо ништа чинити (Јн 15, 5). Христос је Онај Који „болести наше понесе и немоћи наше узе на се“ (Ис. 53, 4). Господ је Љекар наших душа и наших тијела, Он је Ризница и Извор сваког добра, наш Смисао и наш Живот Вјечни. Приступајући Њему, кроз Свето Причешће, ми постајемо дијелом Његовог истинског Тијела, обесмрћујући своју смртност, овјечњујући своју пролазност, јер без Вјечног не можемо задобити вјечност.

У вријеме пандемије корона вируса, плаше нас Светим Путиром, говорећи нам да, приступајући Светим Тајнама, излажемо себе и друге опасностима од инфекције, као да је Црква узрочник зла које је снашло планету, а већ и прије свега овога свједоци смо многобројним настојањима да се човјек удаљи од човјека, брат од брата, дјеца од родитеља, родитељи од дјеце, а сада, сасвим је јасно, жели се минимизирати или сасвим прекинути спона човјека са Богом – Евхаристија, Свето Причешће.

Док раде трговине, тржни центри и јавни превоз, школе и факултети, и док у фабричким халама, чак и по десет сати, ради више стотина људи, проблематизује се храм Божији и Света Евхаристија. Наши нови душебрижници као да једва чекају да се упокоји неко од свештених лица, не би ли тако уселили страх у срца оних који за Христом чезну, па да (поново) оптуже Цркву као друштвено неодговорну, као ону која је у служби вируса и његовог ширења, не знајући да је храм Божији истинска бања Витезда.

Поновићу већ поновљене ријечи блаженопочившег патријарха Павла, који је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих би већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“.

Свети Игњатије Богоносац, почетком 2. вијека, Свето Причешће назива Лијеком Бесмртности, што оно ваистину и јесте, јер нам једино оно, под сводом небеским, омогућава да будемо Христови, да Христос буде наш, сагласно ријечима Самог Спаситеља, Који нам је казао и још увијек казује: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијело Сина Човјечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн 6, 53-54.)

Молитвени живот цркве није супротстављен напорима савремене медицинске науке, већ само у синергији једнога и другога резултат, користан по човјеков душевни и тјелесни интегритет, неће изостати, сљедствено јеванђелским ријечима „ово је требало чинити и оно не изостављати“ (Мт. 23, 23).

Уосталом, чак и када би се, ван сваке сумње, научно доказало (што је апсолутно немогуће) да приступање Светом Путиру доводи до инфекције корона вирусом, били бисмо постављени пред избор: живјети без Христа или умријети са Христом? Истински хришћани би и тада изабрали ово друго, јер живот без Христа, ма колико био дуг, проћи ће једном, али Царству Његовом неће бити краја.

Црква је била и остала простор слободе, па тако никога не треба тјерати ка Светом Путиру, нити од Светог Путира. Свако ће, према хтјењу сопствене душе, изабрати оно што жели, али никада не треба, нити се смије, страха ради јудејског, било ко плашити Светом Чашом. Зато Црква никада неће затворити своја врата вјерујућим хришћанима, јер нико од нас нема право да било којег човјека раздвоји од Богочовјека Христа.

Идући ка празнику Рођења Христовог, кроз дане молитве и поста, кроз Сциле и Харибде овога свијета, очински позивам, молим и преклињем све вјерујуће и сав клир, да и овај пут, као небројено пута до сада, потврдимо да смо Христови, да је Он наш, и да заједницу са Њим неће и не може прекинути било какав страх, пандемија, нити било шта друго.

Све вас још једанпут позивам и молим да умножимо богослужења, молитве и добра дјела, како бисмо прославили Препрослављеног Бога и Спаситеља нашег Христа Исуса, „Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с Небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човјек; И који је васкрсао у трећи дан, по Писму“.

Остајући заједно са свима вама, у молитви, подвигу и љубави Христовој, срдачно вам благодарим на свему, Славећи Онога Који нам је показао свијет.

Ваш молитвеним пред Христом Господом,

+ Сергије, епископ бихаћко-петровачки и рмањски

Извор: Епархија бихаћко-петровачка