У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Алимпија Столпника, у среду 9. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и девето издање емисије "Живе речи" коју смо посветили блаженопочившем архимандриту Лазару (Аџићу), игуману острошком, а поводом двадесете годишњице од његовог упокојења. Специјални гости емисије био су: Мати Јелена (Станишић), игуманија свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска и монахиња Јулија (Радомировић). Емисију су употпуниле: Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности, као и млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. 

Емисију у спомен на блаженопочившег оца Лазара почели смо песмом Сретена Вујовића о оцу Лазару. У уводном делу емисије Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности из Никшића, прочитала је животопис блаженопочившег и незаборавног оца Лазара - златног крила Митрополије црногорско-приморске. 

Мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, поделила је са нама сећања на први сусрет са својим духовним оцем игуманом острошким Лазаром: Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим, истакла је мати Јелена и наставила причу о првом сусрету са острошким игуманом. 

Сви смо били задивљени том тишином и скромношћу оца Лазара. Након двадесет година схватила сам да је отац Лазар имао кротост, то је било његово перманентно стање. Када се отац разболео није престајао да се моли, ја у њему нисам могла да гледам болесника, већ човека који непрестано пребива у молитви, истакла је сестра Јулија присећајући се последњих дана овоземаљског живота оца Лазара.  

Када је мати Јелена почела да пише књигу то је била чудесна инспирација, да она ни у цркви није могла да нормално прати богослужење, већ би повремено одлазила за леву певницу како би записивала мисли и сећања на оца Лазара, рекла је сестра Јулија чинећи увод за наш разговор о књизи мати Јелене "Положи наду на Господа". Аутор књиге и игуманија Ћелије Пиперске говорила је о настанку књиге која је настала на чудесан начин и за кратко време. 

У завршном делу емисије мати Јелена се осврнула на излагање које је припремила за симпосион о монаштву који је одржан у Епархији врањској. Тема овог изузетног рада је Обнова монаштва у Црној Гори и њена улога на обнови живота Цркве и њених епархија. Свог неизмерног удела у настанку овог рада имао је блаженопочивши митрополит Амфилохије који је у болесничкој постељи читао и кориговао излагање мати Јелене.    

На самом крају емисије мати Јелена и сестра Јулија су упутиле поруку којом су закључиле целокупно промишљање о блаженопочившем митрополиту Амфилохију и архимандриту Лазару острошком. Двоједина поука мати Јелене и сестре Јулије била је да су митрополит и отац Лазар васцелим животом живели реалност вечности. 

Модератор емисије: катихета Бранислав Илић

Фото: Душица Василљевић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, у Недељу 27. по Духовима 2020. л.Г.

Јеванђеље Лука, зачало 71. (13,10-17)

10. А учаше у једној синагоги суботом. 11. И гле, беше онде жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је виде Исус, призва је и рече јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје.” 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старешина синагоге, негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни.” 15. А Господ му одговори и рече: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?” 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дела што их он чињаше.

Полазна тачка овонедељног разговора у емисији Храм је прича о талантима-талентима из Матејевог јеванђеља, 25. глава/од 14-30. стиха. Сваком од нас у животу, нашим рођењем су дати таленти за које нисмо ми заслужни (од Бога, родитеља, предака), некоме више а некоме мање, тако је, рекло би се, по Божијем промислу и даровима наших предака. Какав је однос човекове слободе према тој задатости и шта је појам слободе, да ли „слобода од другога" или „слобода за другога"'? 

Звучни запис емисије

Живот као мозаик, ткање смисла од животних тренутака, стална потреба да личност препозна самог себе, своје таленте, лични призив, као и потреба човековог труда да убира плодове и личносно се остварује служењем другом кроз своје таленте. Како створити услове да заједница препозна, уважи и адекватно вреднује таленте и труд сваког појединца? Шта се дешава са појединцима који занемаре, одбаце своје таленте?

Гост емисије Храм је доктор теологије Александар Милојков, вероучитељ у Земунској гимназији, члан уредништва часописа „Православни мисионар", писац књиге „Вера и атеизам". Аутор и водитељ: Душанка Зековић.

Извор: РТС

У недељу 13. децембра 2020. лета Господњег навршило се 19. година од упокојења протопрезвитера-ставрофора проф. др Лазара Милина. 

Вашој пажњи препоручујемо: 

Протопрезвитер-ставрофор др Лазар Милин: Васкрсење Христово

"Богословље": Подсећање на протопрезвитера-ставрофора проф. др Лазара Милина /pdf/ 

Протојереј ставрофор проф. др Лазар Милин рођен је 20. децембра 1914. године у селу Павловци у Срему (Србија), у сеоској породици, као осмо дете оца Јакова и мајке Анке. Основну школу завршио је у родном месту (1921-1925), а гимназију у Руми (1925-193 3). На Богословском факултету у Београду (1933-1937) дипломирао је 1937. године са просечном оценом 9,34. Затим је шест месеци био на одслужењу војног рока у Бањалуци, у болничкој чети, 1937. године. 

Као дипломирани теолог Београдског универзитета запослио се као вероучитељ катихета у Гимназији у Шапцу, где је радио од 1938. до 1945. године. Кратко време провео је као вероучитељ у Гимназији у Ваљеву (1942). Положио је државни испит, професорски испит за вероучитеља са одличним успехом (1941). За ђакона га је рукоположио епископ шабачко-ваљевски Симеон (Станковић) 3. марта 1940. године, у чин протођакона унапређен је 1944, презвитер је постао 1951. године (рукоположио гаје епископ мостарски Лонгин), протојереј 1955. (рукоположио га је патријарх Викентије), а потом и протојереј ставрофор (у време патријарха Германа).

Године 1951. прешао ј е из Шапца у Београд и постављен ј е за асистента за предмет Апологетика са историјом религије на Богословском факултету. Једно време био је вршилац дужности секретара Богословског факултета (1952-1953). Патријарх Викентије га је рукоположио у чин презвитера и поставио за духовника у цркви Ружици и капели Свете Петке у Београду, где је био и старешина четрнаест година. Као духовник и служитељ у цркви Ружици и Светој Петки провео је око педесет година (до 1997), служећи, проповедајући и држећи часове веронауке како за омладину тако и за одрасле. На Богословском факултету у Београду још 1947, године пријавио је докторску дисертацију под нас л о в ом Догма о васкрсењу мртвих — догматско-апологетска студија. Власти у Шапцу су му наједно време биле одузеле грађанска права, као и право гласа, што је био разлог кашњења израде и одбране докторске дисертације. Докторски ислит и одбрану тезе обавио је 2. децембра 1952. године са одличним успехом (10). Године 1953. изабран је за доцента за предмет Апологетика са историјом религије. 

У образложењу комисије (професор Радивој Јосић) која га је препоручила Светом архијерејском синоду на потврду, између осталог, каже се: „Генерално се може тврдити да је докторска дисертација господина Милина један озбиљан прилог православној богословској науци из области Апологетике.“ На Богословском факултету постаоје ванредни (1958) иредовни професор (1973), a у више мандата био је декан Факултета.

Због богословско-научног усавршавања у три маха је боравио у иностранству: Стразбур (1958), Берн (1962) и Париз (1967). Владао је немачким, француским, руским и латинским језиком. Био је један од посматрача шДругом ватиканском сабору Римокатоличке Цркве у Риму, и то на четвртом заседању, као представник Српске православне Цркве. Српску Цркву представљао је као делегат на Светској конференцији лаичког апостолата у Риму октобра 1967. године. У јулу 1968. као делегат Срлске Цркве биоје на Четвртој скупштини Светског савета Цркава у Упсали, Шведска.

Сем предавања на Богословском факултету у Београду професор Лазар Милин је по позиву одржао велики број предавања у нашој земљи и иностранству, објавиоје велики број стручних студија и радова, као и популарних чланака из области апологетике и богословља уопште. Као предавач, полемичар и писац био је веома цењен и поштован, радо читан и слушан све до краја живота. Одлично је знао црквено појање, волео је богослужења и њихово благољепије. 

На Богословском факултету пензионисан је 1978. године, али је остао активан и присутан у црквеном животу до последњег даха. Са супругом Оливером (која је свештеничка ћерка) имао је четворо деце. Деда је постао дванаест пута, а прадеда једанпут (праунук Лазар). Један син му је свештеник и професор на Богословском факултету у Београду (протојереј др Драган Милил), а једна ћерка је супруга свештеника.

Упокојио се у Београду 13. децембра 2001. године у осамдесет седмој години живота. После опела (чинодејствовао је патријарх српски господин Павле са више епископа, свештеника и ђакона) сахрањен је 17. децембра на Новом гробљу у Београду, а достојанствено су га испратили многобројни поштоваоци, ученици и пријатељи.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Црквена Општина у Љубљани је и ове године организовала Божићни циклус разговора о вјери. Због епидемиолошких мјера љубљански парохијани се на овогодишњем циклусу разговора не окупљају у просторијама Духовног центра при храму Светих Кирила и Методија, већ учествују путем интернет апликације Zoom. Модератор разговора је свештеник Раде Деспотовић.

Први разговор је одржан у суботу, 5. децембра, а уводничар је био Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије. У разговору у ком је учествовало стотињак љубљанских вјерника, Митрополит је говорио о Божићном посту. Нагласио је да смисао поста није нити у уздржању од хране, нити у уздржању од свих наших унутрашњих поробљености. Смисао поста није у ослобођењу из ропства. То није крајњи смисао. То су фазе кроз које морамо проћи, јер смо се погрузили у таму и телом и душом. Смисао поста је љубав, а то значи пуноћа врлинског живота. Важно је да се држимо поста и да се уздржавамо у храни, јер нас то на неки начин васпитава и чини нас саборним бићима. Митрополит је казао да нас пост учи да се полако одсецамо од своје воље и својих жеља, јер је корен сваког греха, у суштини, наша воља, која је супротна вољи Божијој. Наша воља је аутентична, здрава, и на путу динамике раста онда када је у складу са вољом Божијом, али не зато што је воља Божија страна нашој природи и што хоће да нас пороби, него зато што је воља Божија израз нашег здравог и природног стања, тј. нашег исправног стања.

Послије уводног говора владика је одговарао на питања. На питање како да пости неко ко је веган, Митрополит је одговорио да веган у посту треба да настави да се храни као што се хранио, али и да иде корак даље, ако препозна да је постао зависник тог модела исхране и да се ослобађа те зависности. Нека се, уз молитву, ослобађа унутарње, духовне зависности и поробљености вредностима које немају везе са Христом.

Митрополит је одговарао и на питања о томе како се борити против расејаности током молитве, и о искушењима у духовном животу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Рекао бих да је највећи дар који ми, православни Срби, имамо - дар православне вере или Православља. Он је најдрагоценији и најважнији, јер у себи садржи и све друге дарове. Шта то уствари значи?

Дар православне вере значи да живимо у истини, да живимо у истинској Цркви; да је свештеник коме се обраћамо, истински свештеник, јер када православни свештеник чита молитву, онда то јесте молитва за здравље, за благослов, или било шта друго. Исто тако, када православни епископ или свештениик служе литургију – то је истинска литургија. На њој се причешћујемо стварним Телом и Крвљу Христовом и тако учествујемо у светотајинском животу Цркве. То је највеће што ми православни Срби имамо. 

Ми, међутим, често тога нисмо довољно свесни, па имамо обичај да кажемо како пуно страдамо и како смо мученички народ. То заиста јесте тако, али морамо да знамо да ми страдамо зато што смо православни, зато што смо у Истини, зато што сведочимо Истину.

 Исто тако, када човек живи унутар православне Цркве, онда му Бог даје разне дарове. Свети апостол Павле сведочи да Дух Свети даје различите дарове у Цркви, па тако једне поставља за учитеље, друге за епископе, треће за чудотворце; једнима даје дар језика, другима дар музике, трећима дар песништва.

ДАРОВИ И ЛИЧНИ ПУТ

У светом Јеванђељу се говори и о умножењу дарова. То бисмо могли да протумачимо као својеврстан пут од обичног човека до стицања Христовог лика у нама самима. То је, богословски речено, наш пут од лика до подобија. То је дар и призив сваког крштеног православног човека: да обичан човек Петар, Марко, Милица, Зорица, постане обожена, охристовљена личност и да се у њему доживи та тајна сједињења човека и Бога, као што су у личности Христовој сједињени Бог и човек. На то смо призвани и ту тајну обожења можемо да доживимо и доживљавамо у православној Цркви.

Многи други, нажалост, хришћани имају добре жеље, добре намере, читају дебеле књиге, иду на богослужења, слушају дуге проповеди, али немају то што ми чувамо у недрима својим, то што чува свето Православље. То је света Литургија, то је светотајински живот Цркве. Због тога се ми не плашимо, на пример ни овог вируса и долазимо на богослужења и причешћујемо се слободно. Причешћујемо се и из једне кашичице, јер је то свети, освештани предмет преко којега нам се дарује сам Христос на исцелење душе и тела. Он не преноси никакве болести, јер нам се преко њега дарује Свето Причешће, које нас исцељује.

Данас постоје извесни људи који покушавају да помуте ум народу обесхрабре га да долази у цркву. На нама је да чинимо управо супротно: да долазимо у цркву, јер нам Бог може највише помоћи. Поштујемо лекаре, поштујемо медицину, али Бог може много више. Ми то непрестано доживљавамо у Цркви и то је оно што имамо као највећи дар.

ПОКРЕТ ИЛИ ЦРКВА?

Питање дарова је свакако уско повезано са учењем о Цркви. Шта је православна Црква? Ко чини јерархију Цркве?

Јерархија може да постоји само у православној Цркви, и њу чине епископ, свештеници, ђакони; док су сви други крштени људи чланови народа Божијег. Зашто је битно да знају шта је канонски шта је неканонски? Зато што, уствари, данас имамо много примера неканонског свештенства. Кад кажемо неканонског, мислимо на људе који припадају разним групацијама. Ево, да почнемо од Грчке. Тамо постоје „старокалендарци“ који су одвојени од канонске Грчке православне Цркве. Они су се после раздвојили у неколико струја и има их свуда у свету. Код нас, нажалост, у Српској православној Цркви у новије време имамо такође неканонског свештенства. Да поменемо само тзв. Артемијев покрет, затим многе друге зилотске групе које су одвојене од православне Цркве. Они нису део православне јерархије, али са друге стране изгледају исто као ми. Нема их много овде код нас Републици Српској, поготово у нашој Епархији зворничко-тузланској.

У сваком случају, има их довољно да могу да збуне народ својим лажним деловањем и лажном проповеди, јер се представљају као свештеници Српске православне Цркве, а они то нису. Значи, веома је битно да народ има контакт са канонским свештеником на простору на коме живи. На пример, ако човек живи у Добоју или у Бијељини, он треба да зна ко је канонски свештеник парохије у којој живи. Њему треба да се обраћа у цркви када служи или за одређене савете и друге потребе. Што је најважније, канонски свештеници су они који носе благодат Светога Духа, који су истински проповедници Христови и чувари црквеног учења. Они врше благодатне и канонске свете тајне Цркве, без којих нема истинитог богослужења, нити истините вере, па самим тим ни истините заједнице са Богом.

 Са друге стране постоје свештеници који нису канонски, који су на неки начин дошли у сукоб са Црквом, са њеним канонима, одвојили се од црквене заједнице, наводно из неког свог зилотизма или било ког другог разлога. Неки су рашчињени због моралних преступа, неки су удаљени из Цркве због неправославног, односно догматски искривљеног учења. Постоје разни случајеви и људи морају да буду обазриви.

НЕПОГРЕШИВИ ИЗВОР БЛАГОДАТИ

Свети старац Пајсије је говорио да добрих људи има свуда у свету, у свакој религији, у сваком учењу философском, религијском, у политици, уметности, музици; свугде има људи добрих у земаљском смислу, али светитеља има само код православних. Само у православној Цркви. О томе смо малопре говорили. Дакле, самим тим што Црква даје светитеље, она показује да јесте Црква, да је ту присутна благодат Божија, да ту живи Дух Свети. То не значи да се, како то бива код појединих учења, неко канонизује, то јесте постаје светитељ, по диктату или неком декрету. Светитељ је извор благодати Божје и то Црква непогрешиво препознаје, али у време кад то Бог одреди. Неко је био канонизован убрзо после своје смрти, неко је канонизован после сто или двеста година.

Са друге стране, ми морамо људима преносити црквено учење. Живимо у апокалиптичком времену, где се појављују и појављиваће се лажни пророци, лажни исцелитељи, лажни учитељи, или како каже Јеванђеље, лажни христоси и повући ће за собом многе људе који нису утемељени у заједници Цркве. То значи да сваки човек кад има неку дилему, треба да пита свога свештеника: Оче, шта је то? Да ли је то у реду? Како Црква о томе учи? Тако ће човек пронаћи одговор и неће се олако уплести у мреже тих лукавих људи који делују демонским силама.

Због тога је потребно да се непрестано враћамо својој светој, саборној и апостолској православној Цркви, јер је она наш Дом у којем имамо заједницу са Богом и свим светитељима.

„АТЛАС“ И СТВАРНИ КОНТАКТ СА ЦРКВОМ

Ми тренутно у епархији радимо један пројекат који ћемо назвати ''Атлас Епархије зворничко-тузланске'' или ''Црквена карта Епархије зворничко-тузланске''. То је пионирски покушај да некако објединимо црквене податке од наших свештеника из епархије, али и статистичке податке из државних табела и података. То бисмо волели да објединимо у облику једне карте и да је презентујемо, како бисмо видели колико наших људи долази у цркву, а колико има православних који то не чине. Тако ћемо у сваком граду и крају отворити велики простор за мисију Цркве.

За наше људе је најважније да постану православни Срби; да сваке недеље и празника иду у своју цркву; да схвате да је то једини пут којим ће нас Бог благословити и којим ћемо открити смисао и овога и вечнога живота. Тако ћемо постати литургијски народ. Тако ћемо обожити своје народно и национално биће и бити достојни наследници наших светих Немањића. Нека би Бог дао да наша вера не остане само некаква археологија или, не дај Боже, празна прича.

БУДИМО СВЕСНИ ДА БОГ ПОСТОЈИ

Према досадашњим подацима из поменутог „Атласа“ који припремамо, види се да врло мали број људи, процентуално, долази на литургије и има реалан контакт са Црквом. Народ се окупи на великим догађајима, славама и све то лепо изгледа, али се при томе губи унутрашњи, суштински, литургијски елеменат тога сабора и сабрања и све некако буде усмерено ка нечему спољашњем, земаљском и световном.

Дакле, најважнијим сматрам да преко проповеди, преко веронауке приводимо српски народ светој Цркви. Када би то било тако, онда би Бог свакога понаособ и наш народ у целини водио путем спасења. Е, то је наша мисија. Зато имамо веронауку, зато штампамо књиге, зато проповедамо. Једини смисао је да некако постанемо свесни да Бог постоји; да је Христос Бог, да нас Он призива у заједницу са собом и у заједницу Цркве. Оно што су некада чинили свети апостоли и свети оци, то и данас Црква говори и сведочи. То је свим својим бићем сведочио и наш недавно упокојени митрополит Амфилохије. Свим својим бићем се трудио да Црну Гору врати светом Василију Острошком и светом Петру Цетињском. То је заиста велики благослов. Нека би Бог дао да тако чинимо сви ми. Свако у свом домену и свако по мери своје вере и подвига.

Држимо се своје православне Цркве, па ћемо пронаћи смисао свог земаљског живота и открићемо живот будућег века.

Из разговора са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским Фотијем у емисији "Живе речи", 04. новембар 2020. године; Са преосвећеним владиком разговарао катихета Бранислав Илић

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Ново издање емисије "Живе речи" можете погледати уживо у среду 9. децембра 2020. лета Господњег од 20ч. Емисија ће бити посвећена знаменитом и незаборавном блаженопочившем архимандриту Лазару (Аџићу), а поводом двадесете годишњице од његовог упокојења. 

СПЕЦИЈАЛНИ ГОСТИ: 

Мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска и монахиња Јулија (Радомировић)

МОДЕРАТОР ЕМИСИЈЕ: 

Катихета Бранислав Илић

Човекова невоља је у томе што непрестано жури, али жури сујетно, бесплодно. Човек помера планине својом енергијом, подиже и руши читаве градове за веома кратко време. Али, ако се загледамо у у ту његову енергију и погледамо на њене последице, видећемо да она не умножава добро у свету. А оно што не умножава добро је бескорисно. Чак је и уништавање зла бескорисно, ако то уништавање није пројављивање добра и не доноси плодове добра.

Живот људи у свету је постао јако ужурбан и постаје све ужурбанији; сви беже, сви се боје да негде не закасне, да некога не затекну, да нешто не пропусте, да нешто пропусте да учине. Машине јуре по ваздуху, води и земљи, али не доносе срећу човечанству; насупрот, руше и оно мало среће што је још остало на земљи.

У свет је ушла ђаволска ужурбаност. Тајну ове ужурбаности нам открива Слово Божије у 12. глави Откровења: „И чух снажан глас на небу како говори: сад наста спасење и сила и царство Бога нашега, и власт Христа Његовог, јер је збачен тужитељ наше браће који их оптуживаше пред нашим Богом дан и ноћ. И они га победише Јагњетовом крвљу и речју свога сведочанства, и не заволеше свој живот све до смрти. Зато се веселите небеса и ви који боравите на њима. Тешко земљи и мору, јер ђаво сиђе вама с великим гневом, знајући да има мало времена.“ (Откр. 12; 10-12)

Чујте: ђаво је сишао на небо и на земљу са великим гњевом, знајући да има мало времена. Ето откуда ово незадрживо све брже окретање ствари, па чак и појмова у свету у вртлогу, ето откуда свеопшта ужурбаност и у техници и у животу – све необузданији бег људи и народа.

Царству сатане ће брзо настати крај. Ето узрока за весеље неба и оних људи на земљи који живе небеским животом. Осуђено на пропаст и осећајући своју погибао, зло бесни по свету, узнемирава човечанство, надима се до крајњих граница и приморава људе који на своје чело и срце нису ставили крсни печат Јагњета Божијег, да незаустављиво стреме напред и убрзају свој живот. Зло зна да само у таквом бесмисленом вртлогу људи и народа може рачунати с тим да својој погибли присаједини још део човечанства. Укочени људи, ношени тамо-амо, мало су способни да размишљају и расуђују о великим и вечним истинама, за чије је постизање неопходан макар тренутак божанског ћутања, макар моменат свете тишине.

Техника већ одавно убрзава кретање људи и њихово стицање земаљских драгоцености. Чини се да би требало да остане више времена за духовни живот. Међутим, не. Живот је души постао тежи и напорнији. Материјалност света брзо притеже, упија у себе душу човека. И душа гине. Нема више времена ни за шта узвишено у свету. Све се окреће, све се врти и убрзава свој трк. Кака ужасна обмана! Међутим, она снажно држи људе и народе у својој власти. Уместо духовног усмерења, светом већ влада психоза телесне брзине, телесних успеха. Уместо појачавања светог распламсавања духа дешава се све јаче распламсавање световног тела. Ствара се илузија послова, јер је човек призван на дела и не може бити миран без дела. Али телесна дела не успокојавају човека, јер не влада човек њима, већ они њиме. Човек је роб телесних дела. Гради на песку, а оно што је изграђено на песку, бива разрушено. Од људског дома на земљи остаје гомила прашине. Наместо многих гордих грађевина остала је гомила песка. Из тога песка човек поново изграђује себи свет. Песак се осипа и човек се труди подбирајући га… Несећни човек! Сви су оковани у ланце ситних послова који ништа не доприносе души, које треба што пре завршити, да би се што је могуће пре започели други исто тако ништавни послови.

Па где наћи времена за добро? Чак се нема времена мислити о томе. Све је у животу попуњено. Добро стоји, као странац, за кога нема места ни у службеним становима, ни у заводима, ни на улици, ни у људском дому, а тим пре ни на местима за разоноду. Добро нема где главу да приклони. Па како онда пожурити да га чинимо, када га није могуће ни пет минута позвати себи, и то не само у просторију, већ ни у мисао, у осећање и жељу. И како то да добро ово не схвата и покушава да покуца у савест и мало је помучи? Послови, послови, бриге, неопходност, неодложност, схватање важности свега урађеног… Несрећни човек! А где је твоје добро, где је твој лик? Где си ти сам? Где се ти скриваш иза точкова који се окрећу и завртања живота? Све ћу ти казати: пожури да чиниш добро, док живиш у телу. Ходи у светлости, док живиш у телу. „Ходи у светлости, док светлост имаш“ (Уп. Јн. 12,35). Доћи ће ноћ, када већ нећеш моћи да чиниш добро, премда би и желео.

Али свакако, ако на земљи, овом предворју, како раја, тако и ада, ниси зажелео да чиниш добро, чак ни да мислиш о њему, тешко да ћеш зажелети да га чиниш онда када се нађеш усред ноћи, иза врата овог постојања, избачен и сујете овог живота која је расејала и развејала твоју душу у хладну и тамну ноћ небића. Ради овога пожури да чиниш добро! Почни најпре да мислиш о томе да га учиниш, а потом почни да га чиниш. Пожури да размислиш, пожури да учиниш. Време истиче. Ово је вечно у привременом. Принеси тај посао као нешто најважније у свој живот. Учини ово док још није касно, јер ће ужасно бити окаснити у чињену добра, и са празним рукама и хладним срцем отићи на онај свет и наћи се на Суду Творца.

Ко не пожури да чини добро, тај га неће ни учинити. Добро потребује ватреност. Млакима ђаво не допушта да учине добро, већ им веже и руке и ноге пре него помисле о добру. Добро могу чинити само пламени, врели. У нашем свету добар може бити само муњевито добар човек. И што живот више пролази то човек треба да буде муњевитији за добро. Муњевитост је израз духовне силе, то је храброст свете вере, то је деловање добра, то је истинска људскост!

Ужурбаности сујете и зла супротставимо брзину, пламеност кретања ка остваривању добра. Господе, благослови и укрепи! Ужурбаност да се раскајемо након неког греха – ето прве пламености, коју принесимо Богу. Ужурбаност да опростимо брату који нам је сагрешио јесте друга пламеност коју принесимо Богу. Ужурбаност одзива на сваку молбу чије нам је испуњење могуће и корисно је за онога који моли је трећа пламеност. Ужурбаност да се ближњем дарује све оно што их може извести из невоље је четврта пламеност духа, који је веран Богу. Пета пламеност је умеће да се брзо примети шта коме треба и материјално и духовно и умеће да се макар нечим малим, послужи свакоме човеку; умеће молити се за сваког човека. Шеста пламеност је умеће и чврста решеност да се сваком изразу зла супротстави добро, свакој тами – Христова светлост, свакој лажи – истина. И седма пламеност наше вере, наде и љубави је умеће да се срце и читава природа тренутно узнесе Богу, предајући се у Њгову вољу, благодарећи Му и славословећи Га за све.

епископ санфранциски Јован (Шаховској)

Поводом четрдесет дана од упокојења Његовог високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, пред вама је текст припреман за гостовање у емисији на руском радију Радоњеж, посвећеној косовском подвигу Митрополита Амфилохија. На молбу филолога Јелене Осипове, предсједника Друштва Руско-српског пријатељства, пренијела сам своје утиске поводом упокојења Владике и поједина сјећања мог покојног мужа Славка Живковића на косовско љето 1999. године.

Видар косовских рана

Одлазак нашег вољеног Митрополита потресао је као земљотрес нашу митрополију, а вјерујем и васељенско православље. Нико није очекивао да ће Владика отићи. Мада када пажљиво погледате његове посљедње дане на земљи, можете осјетити да се он за упокојење на неки начин припремао. Тих 20-ак дана у болници били су једини предах у његовом 83-годишњем животу. Намучени уморни Владика одморио је своју племениту душу и тијело.

Његова посљедња бесједа коју је упутио пастви са болесничке постеље на дан Апостола љубави, 9. октобра била је његова опроштајна бесједа и посљедње слово својим чедима – Љубите једни друге! Оно на шта је читавог живота позивао. Прије свега, сопственим примјером.

Наша Митрополија Црногорско-приморска, Српска православна црква, васељенско православље у жалости је за Митрополитом, који није био само водећи теолог свијета, научник-богослов свјетског гласа, педагог, поета, духовник, молитвеник, аскета, трудбеник – у сваком смислу те ријечи – него је био Човјек, свечовјек – како рече Матија Бећковић, Васељенски Амфилохије – како га је назвао други морачки поета Богић Булатовић.

Владичино упокојење уздрмало је сваку хришћанску душу која је осјетила његов благослов. И сви – без изузетка – који су се поклонили Његовом часном лику и дјелу – а ријеке вјерника ових дана теку криптом саборног храма – сви исто осјећају – његову светост. Његове руке трећег дана на одру биле су меке и топле, руке којима је  грлио читав свијет – руке којима је градио цркве и манастире, којима је подизао духовност Црне Горе и зидао храмове људских душа. Он – највећи задужбинар људских душа кога је дала наша Црква. А то ће вријеме показати! Прије њега наше вјерско сјећање не постоји, бар не за моју генерацију и многе друге.

Истим тим топлим и неимарским рукама, он је сакупљао остатке мученика по Косову, омивао им главе и сахрањивао оно што је остало од њихове плоти. Када је Косово послије Кумановског споразума остало на милост и немилост Шиптарима, једина свијетла тачка, једини зрачак наде остављеном народу, био је он. Он на Косову – грдном судилишту – неуморно даноноћно обилази преостали српски живаљ по забитим домовима. Доноси храну, пири ватру, грли, отире сузе мантијом, улива наду, духовно и материјално кријепи усамљене мученике који су остали на својим огњиштима захваљујући његовој жртви.

Косово за које се борио читавим својим животом. Године 1982. био је један од само 21 потписника апела за одбрану Косова и Метохије. А ко је за Косово, он је за Царство небеско, он је за вијенац небески, он је за крст – за Христа! Косово је мјера постојања или непостојања. Косовом се бива вјечан! Владика наш – чувар Пећког трона је живио Косовом, јер је живио Христом. „Косово није географија. Косово је животни став и опредјељење, начин, истински начин постојања“, његове су ријечи. Увијек је на скуповима, славама заводио и пјевао „Јечам жела“, онако како је она пјевана до Другог свјетског рата, с поруком из пјесме „Да се војска на Косово врати!“

Онога дана када су га спустили у раку крипте Храма Христовог васкрсења, покрили су га његовом морачком земљом, и мученичком јасеновачком и косовском – којој је дао читавог себе! Он – нови косовски мученик и витез! Да ништа није урадио, него што је оставио Љетопис новог косовског распећа довољно је за један људски живот.

Ноћ уочи бомбардовања, Радио Светигора је са шесточасовног емитовања програма  кренуо на двадесетчетворочасовно емитовање. У радију све аматери, радио тек у повоју, а одједном треба учетворостручити снаге. Радила су само два тонца. Мијењали се на дванаест сати. Али благословом се чудо Божје постиже. Владика је слушаоце укријепио једном бесједом, поред осталог, цитиравши ријечи патријарха Гаврила Дожића: „Ако ћемо да живимо, да живимо у слободи! Ако ћемо да мремо, да мремо за слободу!“ То је била девиза коју је сами Високопреосвећени свједочио својом вјером, својим дјелима и животом. Он је живио у Христовој слободи, у слободи од гријеха – испуњен благодаћу Духа Светога. Живио у истини и правди Божјој. Дисао Косовским завјетом и опредјељењем! И није се плашио ничега! Света душа. Чега да се плаши Христов војник! О тој неустрашивости свједочили су сви који су били с њим на Косову. Он је чак када су га упозоравали на опасност говорио: „Па куд ће љепше, него умријети на Косову!“ Знао је да каже и ово: „На њему се губи један свијет, а добија други.“

Мој муж блаженог спомена Славко Живковић, први главни и одговорни уредник Радија Светигора, на Косову је био 1999. године као извјештач и да се нађе владици при руци, поред јеромонаха Јована Ћулибрка, свештеника Радомира Никчевића, монаха Павла Кондића, Миладина Кнежевића и многих других. Као главни уредник радија није дозволио никоме од новинара да иде на тако опасан задатак, него је сам преузео ту одговорност. Кад се све завршило, мало је причао о Косову. Једном у возу враћајући се из Београда, десет година послије тих страшних мјесеци, у купеу са нама је била нека жена, која је, како се испоставило, била сестра оне Олге којој су Шиптари ножем проболи срце…

Ћутао је Славко о Косову. Ране се не откривају! Али је знао понекад да исприча понеки детаљ, бљесак неке слике. Када је Владика једнога дана кренуо у редовни обилазак српских села, Славко је истрчао за њим. Владика му је руком дао знак да се врати, рекаши му: „За мном нема ко да плаче, а за тобом има. Врати се! Идем сам!“ Те реченице сам се сјетила оне вечери на Цетињу кад је Владика посљедњи пут лежао у свом престоном граду, на одру у Богородичиној цркви Цетињског манастира крај кивота Светог Петра, лијеп, бијел, свечан, достојанствен, силан, силан побједом – смрћу смрт уништивши. Сјетила сам се како је рекао да за њим нема ко да плаче. А читава црква је те вечери плакала, колоне вјерника које су, упркос забранама, притицале из свих крајева, његова безбројна чеда – сестре монахиње и браћа монаси. Сви су плакали за добрим оцем својим, дјеца и старци… Али нису то биле сузе очаја. То је била радосна туга јер сви су знали да се треба радовати јер смо добили још једног заступника пред Господом!

Али тешко је несрећном људском бићу кад остане сам, кад му се узме оно најдрагоцјеније, кад му се пољуља темељ, измакне стуб, бићу које није имало никаквог додира са религијом прије Владике и мимо Владике. Више ништа није исто, нити ће бити! Владика нам је оставио све, све што је свакоме требало, како рече његов синовац Јован… Никоме ништа уз њега није мањкало.

Друга косовска слика коју је Славко испричао, а и Владика је често пута помињао, јесте сљедећа: На Савиним Водама тражили су тијела убијених да их Владика достојно сахрани. У једном потоку су нашли два леша у фази распадања. Владика је касније говорио како нигдје и никад није видио таквих и толиких црва, Боже ти опрости, као у остацима људских лешева. Један труп је био без главе. „Ја сам пошао“, прича Славко, „да тражим главу. Нашао сам је. Педесетак метара ниже. Кад сам је донио Владици, он је с усхићењем почео да благодари и да милује главу – Благо мени данас! Био је срећан што смо саставили труп с тијелом како би достојно опојао мученика, како заслужује. Срећан што је омиловао дубоку рану и што ће извршити посљедњу дужност на земљи. А ја, ја сам побјегао у страну, моја утроба није могла да поднесе страву, мрак људског безумља, ум у аду.“ О том сакупљању распадајућих лешева свједоче и фотографије које су обишле свијет… а такве слике ужаса тих љетњих мјесеци на Косову биле су свакочасовне… Својим је рукама чувар Пећког трона сакупљао заклани народ Метохије. Гдје год је чуо да су недјељама остајали убијени Срби, силоване и убијене дјевојке по кућама, подрумима, њивама, владика је хитао да их опоје и сахрани.

Колико је таквих мученика сахранио, пажљиво сабрао остатке лешева, излажући се  великој опасности да буде убијен или киднапован! Богу је захваљивао за свако тијело које су успјели да пронађу и опоју. До њих су долазили уз јаку оружану пратњу КФОР-а, уз звиждање метака, псовке и вријеђање Шиптара. Ништа Владику није могло спријечити да прође и посред сјени смрти само да испуни мученику последње његово право на земљи – да буде људски сахрањен. Међу тим опојаними сахрањеним несрећницима бивало је и муслимана. „Ваљда се Алах неће наљутити што смо их сахранили по православном обреду“, говорио је Владика. Као што се ни наш Господ није наљутио кад је владика узео Марицу Мирић и сахранио је у Пећкој патријаршији: „Она је мученица“… И Марица и Олга, и Харитон и Стефан, и сви косовско-метохијски мученици чије је кости Владика сабрао и опојао први ће га дочекати горе, како рече професор Софија Милорадовић. А он сам, будући косовским мучеником, задобио је вијенац славе, опредијеливши се за Царство небеско јер се истински и прави живот задобија христоликом жртвом, како је сам  проповиједао. Отишао је и спознао и посљедњу тајну – тајну смрти, коју је можда најљепше дефинисао над одром књижевника Данила Киша: „Мјера патње је мјера знања, смрт је најдубља патња, али она је и цјелосно смирење људског бића, зато дарује и најдубље познање овостраних загонетки и оностраних тајни.“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Приказ књиге Митрополита Амфилохија “Историја тумачења Старог Завјета”

Издање: ЈАСЕН – БЕОГРАД

Свештеник Драган Станишић

Једна од најранијих књига Митрополита Амфилохија, Историја тумачења Старог Завјета, ових дана  објављена је већ као четврто издање издавачке куће Јасен из Београда. У књизи је дат пресјек тумачења Светог Писма Старог Завјета кроз вјекове. Ова књига је, уствари, један зборник студија који је намијењен студентима друштвених наука и њим су обухваћени типови тумачења који су својствени  древном јудаизму и самом хришћанству на Истоку и на Западу. Основни циљ јеврејског тумачења је да покаже значај Ријечи Божије за живот. Оно наглашава објашњење једног текста другим текстом. Касније, јеврејска заједница почиње да употребљава и хеленистичке методе тумачења, користећи се философским идејама, али, примарни смисао разумијевања је испуњавање Закона којим се утврђује однос између Бога и човјека. Рабински списи (мидраш) наглашавају значај моралног усавршавања. У том контексту, Свето Писмо се не истражује ради задовољења радозналости, већ да би се утврдило какога примјењивати у свакодневном животу.

Новозавјетно тумачење Светог Писма је указивање на месијанску нит која се провлачи кроз све списе Старог Завјета. Митрополит Амфилохије каже: Хришћанско тумачење се заснива на оствареној нади, а јеврејско је још увијек у ишчекивању остварења те наде. Митрополит помиње и апостола Павла, који нам говори да је јеврејско тумачење превазиђено Христовим доласком. Дубљи смисао старозавјетног Откривења је  Дух који оживотворава, а Закон је само наш педагог за Христа (Галатима 3, 24). Апостол Павле у основи слиједи алегоријски пут налажења смисла текста, али се не удаљује ни од историчности и конкретности типолошког метода, објашњава Митрополит у својој студији (стр 18) .

У књизи  је истакнута  древнохришћанска егзегеза (тумачење) раних апологета, Јустина Философа и Мелитона Сардског. Као битан писац помиње се и Иринеј Лионски, који је тврдио да је Стари Завјет потврда хришћанског Откривења. Као значајне установе, центри старог свијета, александријска и антиохијска школа, по Митрополиту, трајно су допринијеле дефинисању принципа хришћанског тумачења Светог Писма.  Антиохија је под утицајем Аристотела развијала метод  дословног тумачења,  а Александријска егзегеза је више слиједила Платона и алегоријски метод. Тамо гдје је тешко типологијом и буквално објаснити текст, почиње да се примјењује алегоријски смисао. И по једној и другој школи, нпр. све старозавјетне жртве су  праобраз Голготске жртве. Праобрази  Крштења и Евхаристије су: прелазак  преко Црвеног мора и мана у пустињи на путу за Обећану земљу. Против крајности и једне и друге школе писали су Кирило Александријски, Атанасије Велики, Јован Златоусти и др.

Митрополит помиње и приступ Блаженог Августина, који учи да историјско-дословни смисао  мора бити у сагласности са догматским смислом. Као најбоље примјере разумијевања метода тумачења Светог Писма , Митрополит наводи дјела кападокијских отаца 4. вијека, Василија Великог и Григорија Богослова. Писци  у смислу примјене  дословног и алегоријског тумачења јављају се и касније. Познати су Максим Исповједник и Јован Дамаскин. Велики значај Митрополит даје нарочито Св. Симеону Новом Богослову (949 – 1022). Св. Максима  сматра носиоцем теологије опита (мистичке теологије). За Симеона  истинско богословље  се заснива на боговиђењу. Богословље (тумачење) је мудрост дарована од Духа Светог. Као важног писца Митрополит наводи и Николу Кавасилу, који каже да Стари Завјет и његово читање  на Литургији  подстиче на врлину  (стр. 64) .

У  истраживањима ове важне теме, тумачења светих списа  кроз вјекове,  Митрополит је  представио своја запажања о писцима на средњовјековном Западу, издвајајући учење Томе Аквинског и његових следбеника. Митрополит помиње и писце који су се послије пада Цариграда у условима ропства бавили богословљем на начин да очувају континуитет Цркве. Као даровитог бесједника наводи Козму Етолског (1714 – 1779), који је духовно израстао на предањима Свете Горе. У својој књизи, Митрополит  је једно поглавље посветио теми Егзегеза Старог Завјета код православних Словена (стр. 89). Он примјећује да се у том  времену код Срба највише цитирају Псалми Давидови. У монашким круговима Псалтир је био омиљена књига. У том периоду посебна пажња је посвећивана  тумачењу Шестоднева и Књиге о Јову.

Касније, у деветнаестом вијеку,  долази до нових интересовања, која су садржајнија, али и површнија. Тај период Митрополит је изложио у завршном поглављу књиге, гдје наводи Филарета Московског,  који подвлачи значај Светог Писма, али не у смислу његове самодовољности, већ истиче и значај Предања. Као примјер здравог односа према библијском Откривењу, Митрополит помиње и пјесника Његоша и његово дјело Лучу Микрокозма. Уз њега истиче и значај Вука Караџића и Ђуре Даничића. Своју књигу Митрополит  закључује поглављем о двадесетом вијеку,  гдје истиче улогу наших  теолога, Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, чији су списи  примјер синтезе свих ранијих примјена тумачења Светог Писма.

Уз студију Историја тумачења Старог Завјета објављен је и спис Премудрости Соломонове  на грчком и српском језику. Превод и предговор урадио је Митрополит Амфилохије, који су први пут објављени као засебно издање док је био Епископ банатски.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ово није позив за легализацију оружја. Ово је позив за богаћење сећања и свести човека који се моли речима псалама.

Обнављање живота неће доћи из буџета или од законодавне делатности. Зато што је ум помрачен. Обнављање ће доћи од „обновљења ума вашег да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија“ (Рим. 12: 2). Затим, ако се ум обнови, бића правилно планирани буџет и нормални закони, који неће постојати само у писаној варијанти. За обнављање ума је потребна молитва, а за молитву – Псалтир. То је посебна књига. Њеним речима је Христос разговарао.

На пример, у Јеванђељу по Јовану Христос пита Јевреје који су Га прекоревали због сродства с Оцем:

„Није ли написано у Закону вашему: Ја рекох: богови сте?... Кад оне назва боговима, којима реч Божија би дата, а Писмо се не може укинути“ (Јн. 10: 34-35).“

А где је речено: богови сте? Речено је у 81. псалму. Тамо Господ стоји у збору „богова“ (и постоји поуздано мишљење да су то судије које заиста, као мали богови, управљају животима милиона). У овом збору Он заповеда да се штити сиромах, сироче и просјак. Овај псалам треба окачити у суднице као што се лекарска заклетва истиче на медицинским факултетима.

Значи, треба научити овај 81. псалам. И не само њега.

Ево, Христос улази у Јерусалим и „узбуни се сав град говорећи: Ко је то?“ (Мт. 21: 10). А мала деца кличу: „Осана сину Давидовом!“ И рабини захтевају да им Исус забрани. Али Он каже:

„Зар никада нисте читали: Из уста деце и одојчади начинио си себи хвалу?“ (Мт. 21: 16).

Опет се поставља питање: где је то требало да прочитају? Па опет у псалмима. Ево, 8. псалам говори о томе и Христос цитира управо овај псалам.

Значи, треба пажљиво да читамо 8. псалам (после 81) и заиста можемо да га научимо напамет.

Наравно, то ни из далека није све.

У храму Господ пита фарисеје:

„Шта мислите за Христа? Чији је син? Рекоше Му: Давидов. Рече им: Како, дакле, Давид Њега у Духу назива Господом говорећи: Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим? Када, дакле, Давид назива Њега Господом, како му је Син?

И нико Му не могаше одговорити ни реч“ (Мт. 22: 42-46).

О чему се овде ради? О томе да су постојали псалми, који су били свеопште признати као месијански, односно који говоре о Месији. Један од таквих псалама је 109. Тамо се појављују нека „два Господа“, иако се у „Шма, Исраел“ јасно каже: „Господ Бог твој је Господ један.“ А овде: „Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране.“ Очигледно је реч о Оцу и Сину Који имају једнако достојанство. Још се говори о томе да је „Христос рођен из утробе пре данице“, односно, пре почетних твари. И рођен је из бића, а није створен, као што и певамо у Символу вере. Још се помиње тајанствени Мелхиседек који је, као праобраз Евхаристије, изашао с хлебом и вином да благослови Аврама. О томе касније размишља Павле у Посланици Јеврејима.

То је тајанствени, божански, узвишени псалам, осим тога, врло кратак – седам стихова. Зар га је тешко научити? И зар можемо смислити изговор да то не учинимо?

Ево вам, богољупци, посао за следећу недељу: научите напамет 8, 81. и 109. псалам. Томе додајте Шестопсалмије – то су изабрани псалми у којима оваплоћени Син разговара с Оцем. И то сви без икаквог изузетка треба да знамо напамет.

Чак и на Крсту Христос скоро да уопште није говорио у Своје име. Наставио је да испуњава написано и предсказано. Све до страшног крика: „Боже Мој! Боже Мој! Зашто си Ме оставио?!“ (Мт. 27: 46). А и то је из псалама. У 21. псалму Давид описује страдање Богочовека као да га је лично видео. Помиње пробадање руку и ногу, бацање жреба за одећу испод Крста... И 21. псалам почиње управо овим страшним речима: „Боже мој! Боже мој! Чуј Ме! Зашто си Ме оставио?“

Ако ваша љубав савлада и овај псалам и научи га напамет, мир ће бити на вама и на Израиљу Божјем. Временом, зрно по зрно, ваш ум ће бити „велики трговац“ који у себи носи златне речи бесмртног Писма. Управо ово се захтева од народа Божјег: да не носи Божје речи само у књигама, ван себе, већ у сећању и у себи.

Тада ће човек бити ближи смирењу и праведности. А ако се хришћанство умањује и ако се запоставља, ако нестаје не само светост и праведност, већ чак и елементарна пристојност, то је управо зато што су људи занемарили речи вечно Живог. И речено је:

„Изгибе народ Мој, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и Ја ћу заборавити синове твоје“ (Ос. 4: 6).

Управо то је наше оружје. И не само то, већ и лек, и небески хлеб, и светилник који гори на тамном месту.

Зато, док има времена – наоружавајте се.

Извор: Православие.ру

Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гњева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће.

Пост није само уздржавање од свакога зла, него је у исто време пост вршење свих светих врлина. Када клониш себе од охолости, гордости и разузданости, ти то чиниш - чиме? Смирењем еванђелским. Испуњујеш душу своју смиреношћу, и бориш се против гордости смиреношћу еванђелском. Или, када твоју душу пустоши мржња, а ти си хришћанин, идеш на Свето Причешће, у души ти мржња и ти је мораш избацити из себе ако нећеш да вређаш Господа Христа. Ти мораш мржњу избацити као смрт из себе. Гле, мржња и јесте смрт, смрт која смрди на сваки смрад паклени. "Који мрзи на брата свога остаје у смрти" - вели се у Светом Еванђељу. Остаје у смрти. Што треба да чиниш? Да васкрснеш из те смрти, да васкрснеш из тог гроба! Шта треба да чиниш? Да љубављу еванђелском заволиш свог брата, да се прво молиш Богу за њега, и да га свим срцем заволиш. Јер како ћеш очекивати да те Господ воли кад брата који је поред тебе мрзиш?

Пост није само уздржавање од свакога зла, него и неговање сваке врлине. Кад негујемо веру у себи, љубав, милост, доброту, смиреност, кротост, благост, сваку еванђелску врлину - да се удостојимо Њега, да се причестимо Светим Даровима, ми живимо Њиме. Јер, откако је Господ сишао у овај свет, Он с правом од нас тражи да примимо од Њега Божанске Дарове: Његову милост, Његову благодат и да живимо по Његовом Светом Еванђељу: Живите као што се пристоји Светом Еванђељу, наређује Апостол свима нама хришћанима. И још нешто јаче и веће: Живите достојно Бога Који се јавио у телу. Ето, то је последња заповест, то је цело Еванђеље за мене и за тебе: да живимо достојно Господа Христа.

Укратко, што је Свето Еванђеље Христово? Христово Еванђеље, у две речи, то је: молитва и пост. Он је Сам објавио да се молитвом и постом чисти човек, сваки човек, свака душа чисти се од сваке прљавштине, чисти се и од свих најстрашнијих демона и ђавола. Хиљаде и милиони ђавола у мојој и твојој души, молитва и пост је једина сила, вели Спаситељ, која изгони сву ту гадљиву и црну и паклену и смрдљиву (прљавштину) из душа наших. Кад је Господ хтео да пропише лек, свелек за сваки грех, Он је светим Ученицима Својим објавио: "Овај се род изгони само молитвом и постом". Гле, род демонски, род ђавољи, све врсте зла, све врсте греха, све врсте страсти изгоне се из душе само молитвом и постом. Ето, може се слободно рећи да је Православље молитва и пост. То нас враћа на Еванђеље.

Преподобни Јустин Ћелијски

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Без претеривања се може рећи да ће 2020. година бити запамћена по томе што је људским животима доминирала пандемија вируса. Спортски и културни догађаји, међународне конференције су отказани, а школе, универзитети, ресторани затварани су налогом Владе, те је уведен карантин и самоизолација. 

Мало је рећи да се налазимо у потпуно новом свету испуњеном несигурношћу, страхом и стрепњом. Наш начин живота изненада се променио, а на питања која себи постављамо не добијамо поуздане одговоре. Домаћа невладина организација Psyhosocial Innovation Network спровела је низ истраживања под називом Психолошки профил пандемије у Србији. Између осталог је утврдила да је два месеца након увођења ванредног стања ниво забринутости међу становништвом био на истом нивоу као и средином марта. Ниво психичког стреса и замора је и даље на веома високом нивоу, а само 13% учесника је изјавило да се не боји заразе, док је преко половине испитаника признало да се много плаши.

Хронични стрес настао услед дуготрајне неизвесности често може довести до развоја психолошких проблема као што су делузије, депресивност, анксиозност. Услед негативног утицаја на здравље, због своје постојаности чиме узрокује физиолошки одговор тела чини да се исцрпи велики део телесне енергије. Домаћи и инострани стручњаци који се баве проблемима менталног здравља упозоравају да ће анксиозност, напади панике, посттрауматски стресни поремећаји, промене расположења бити присутни код великог броја људи, посебно оних који имају снижен капацитет за негативно (negative capability) и тешко подносе неизвесност, мистерије, сумње. Професор Стивен Тејлор, психолог на одељењу за психијатрију Универзитета у Британској Колумбији и аутор књиге Психологија пандемије, са својим колегом Гордоном Асмундсоном проучавао је ниво страха и анксиозности становника северноамеричког континента. Добијени налази говоре да је око 25% становника развило нешто што се назива ковид стрес синдром. Људи са том врстом синдрома имају снажан страх од заразе, забринути су за социјални и економски утицај вируса, имају ноћне море, упорно се информишу на интернету, читају сваку нову вест на тему вируса, а вести само додатно појачавају њихове стрепње. Тејлор закључује да ови људи могу постати ксенофобични, да ће избегавати непознате људе јер се плаше да они могу бити носиоци вируса. У последице социјалне изолације убрајају се акутни стрес, иритабилност, забринутост, проблеми са спавањем, нагле промене расположења, страх и усамљеност.

Може се рећи да је страх везан за садашњост и реалну опасност. Учи нас како да се на одговоран начин суочимо са кризом, покреће нас на акцију у циљу адаптације на новонасталу ситуацију. Страх је нормална и биолошки сврсисходна сигнална реакција на опасност, чији је смисао да припреми организам за бекство из угрожавајуће ситуације, скривање од опасности или за одбрану (Требјешанин, 2008). Везан је за конкретни објекат где постоји јасна опасност. Човек у страху постаје обазривији, спремнији да се одбрани од претње која се надвила. Страх нас држи у сталној напетости. Крвни судови и мишићи се сувише стежу и напрежу, а стална унутрашња напетост ствара чиреве, висок притисак, ћелављење и мноштво других проблема. По когнитивном моделу страх се доводи у везу са нашом проценом ситуације. Не плаши нас догађај по себи већ наша процена да је он за нас угрожавајући. Постоје само два урођена страха – од висине и изненадне буке. Да страх од смрти није урођен показује психолог Елизабет Киблер Рос у књизи Разговори о деци и смрти. Кроз анализу цртежа деце оболеле од канцера утврдила је да се упркос тешкој болести деца не плаше. Страх од смрти је стечен и произлази из непознавања природе смрти.

Анксиозност или стрепња представља једну врсту неуротског страха. Осим недефинисаног страха, карактеришу је узнемиреност, забринутост, тескоба. За разлику од страха није везана за неки конкретни објекат. У овом непријатном осећању доминира очекивање неке велике или неодређене несреће, очекивање да ће се десити нешто страшно, неко велико зло. Стрепња се често уклања или ублажава механизмима одбране. Анксиозни стално живе у неком тек долазећем времену, нису присутни у ,,сада и овде.“ За разлику од страха, код стрепње изостаје когнитивна спознаја, није логична и више нас ,,погађа у стомак, него у главу.“ Кјеркегор сматра да стрепња открива да смо као људска бића незбринути, проблематични и неустановљени. Недостатак контроле и дуготрајна неизвесност подсећају нас на неизвесност сопственог постојања. Отварање за неизвесност и поверење у живот који по себи јесте неизвестан представља први корак ка смањењу страхова и стрепњи. Треба разбити илузију да све у животу можемо да исконтролишемо и посегнути за властитим капацитетом за дубљи увид у наше тешкоће осећајући рањивост која се уз Божију помоћ претвара у нашу снагу. Све што имамо дато нам је на привремено коришћење, чак и сам живот.

Свети Оци саветују да је најефикаснији начин за ослобађање од страхова јачање вере која треба да прерасте у поверење. Главни разлог страха виде у превеликој везаности за све оно што нас окружује и сталну бригу за материјалне ствари. Уче нас да је почетак свих страхова последица наше пале природе која је изгубила благодат. Док је први човек у рају био испуњен Божијом благодаћу, он није осећао страх јер је био бесмртан. Када је изгубио благодат, изгубио је тај контакт са вечношћу и схватио да је смртан. Тако се и сви ми данас плашимо услед осећаја своје смртности. Свети Јован Лествичник подсећа нас да страх и стрепња имају духовне корене: ,,Страшљивост је детињаста нарав у сујетом остарелој души. Страшљивост је одсуство вере у очекивању изненадне несреће. Страх је опасност на коју се мисли још пре него што је настала. Или опет: страх је трепетно осећање срца, које дрхти и тугује због неизвесних а могућих догађаја. Страх је лишење чврстог поуздања у Бога. Охола душа роб је страшљивости, јер се узда у саму себе: она се плаши од сваког шума, од сваке сенке. Они који плачу због својих грехова нису страшљиви. Страшљиви често долазе ван себе од страха, што је сасвим природно: Господ праведно оставља горде на цедилу, да бисмо се и ми остали научили да не будемо горди.“

Православни психолози такође истичу и остале узроке стрепње: незахвалност, многобрижност, недостатак кротости и смерности. Димитириј Авдејев и Владимир Невјарович закључују: ,,Изгледа да се баш у страху Божијем крије највећа тајна, и, ако хоћете, и кључ за разумевање истинског исцелења од многих неуроза: када човек има у души страх Божији (односно вишњи, Богом дани страх) онда овај огроман страх покрива све те мале, светске, често у суштини ружне страхове, као што су страх од бубашваба или мишева, оштрих предмета и сл. Као што велики талас на мору гута ситне таласе, тако и истински страх Божији апсорбује све неуротске страхове – фобије. Испада, да постојање страха у души и срцу човека значи одсуство љубави. Замислите се над овим мало дубље…“ Психолози издвајају бројне примере људи којима је уцрковљење помогло да се реше бројних страхова, па чак и паничних напада.

Негде између Ирига и Руме налази се јединствен и необичан споменик посвећен куги. Крајем 18. века у овом делу Срема харала је ова пошаст. Заустављена је тако што су становници Руме управо на том месту чували стражу и формирали санитарни кордон и захваљујући тој интервенцији заустављено је њено ширене. Нека нам овај пример буде подсетник да и у овим данима кризе љубимо једни друге и направимо бедем љубави који ће нам бити заштита од свих надолазећих опасности.

Дипл. психолог Милош Благојевић

Жички благовесник, октобар-децембар 2020.

Извор: Епархија жичка

На ово питање, које је мучило грађане Рима пре деветанест векова, стигао је политички коректан одговор који је све задовољио: хришћани!  После туге због губитка послова, домова, ближњих, цео Рим је добио задовољење – хлеба и игара. Колосеум је испуњен, гради се нови Рим по замисли императора Нерона, а хришћани својом смрћу увесељавају светину, хране лавове и доносе наду у боље сутра. Кад њих не буде, настаће мир, срећа и благостање. Хришћани су главна препрека напретку, култури и свеопштем добру.  Пострадали су тада свети апостоли Петар и Павле, света мученица Фотина и многи  други. Благостање је некако ипак изостало.

Деветнаест наредних векова понављано је  трагање за благостањем. „Прогрес гоњења”  се ширио и ван граница Римског Царства – у Персији, Грузији, Арабији, Индији и читавом свету. Потом су тај прогрес наставили Турци, Арбанаси, Аустријанци, усташе, комунисти, нацисти, фашисти… Крв Грка, Срба, Руса, Грузина, Јермена, Рома, Етиопљана и других хришћанских народа сливала се са вешалâ, Ћеле-кулâ, крстова и колаца. Испуњавала је Гулаге и Голе Отоке, јаме и крематоријуме. Нестајала су села, градови, парохије, манастири, па и читаве епархије.  Таман када су многи помислили да наступа нека нова нормалност, ново доба среће и благостања, интеграцијâ и корпорацијâ, подсетише нас поново да напретка и будућности нема са нама. Ми, хришћани, и даље смо вишак у овом свету. Свет хоће ријалитије и спектакле, радна места, сигуран раст БДП-а и одрживи развој, мултимедијалне фешн-викове и друштвено одговорне пројекте. Свет хоће форму и пројекције. Неће истину и покајање. Свет нуди ропство, не слободу. Нуди друштвене мреже и копрцање у њима, а не Истину, Богочовека Христа. 

У данима велике  туге, као некада око Јова, окупили су се лешинари око наше куће, али не да плачу са нама. Нису дошли да жале за митрополитом Амфилохијем и диве се величанственом саборном храму у Подгорици и мноштву народа које је искрено туговало за својим добрим пастиром. Нису дошли ни у један од највећих храмова на свету, Храм Светога Саве, да се загледају у  монументалне мозаике и спокојни лик патријарха Иринеја, нашег духовног оца. Не, то нису плачидругови већ они који својим супермоћним објективима хоће да ухвате сваку нашу гримасу, сваки грч лица, сваку сузу. То чине са сатанском злурадошћу да би нам се смејали и узвикивали: „Где је Бог ваш? Друге је спасавао, нека сиђе са крста, нека покаже знак!” Смеју се нашим целивима, смеју се нашим метанијама, смеју се нашој побожности, смеју се нашој Тајни. Крв Јагњета за њих је саблазан, а ми „лизачи”. Мач који пробада срце Пресвете Богородице изазива код њих салве одушевљења. Распни Га, распни! Наравно, и Јуда је ту. Издаја може бити потпуна тек када Синедриону Јуда дâ сатанско амин на његову прозбу и поведе  чету разбојникâ. Он им осветљава пут, он их води ка Тајни, он и целива Учитеља. Он, директно са сабрања, куца текстове на свом таблету који, после неколико минута већ, сијају као сензације са синедрионских портала. Цена је увек иста, тридесет и три сребрника, по један за сваку годину Христовог живота међу нама. 

Заборављају једно. Онај на Крсту Распети, није на њему остао. Устао је. Данас је изнад свих галаксија и светова, са десне стране Бога и Оца. Ту, у Њему, налази се наша људска природа, васкрсла, обожена и освећена. То је наш Пут, ка горе. Тамо су наша срца. Тамо су наши коренови. Тамо је наш Камен темељац на Коме складно стоји грађевина Цркве. Са те висине нама долази сила Духа Светога: свемоћна и свепобедна, сила која болести и немоћи лечи, сила која мртве васкрсава, сила која води целокупну историју овога света ка њеном крају, ка Рају. Том силом је испуњен Путир, силом са висине. Ка тој сили трчала је Марија Египћанка преко реке Јордана као по суву! Том силом свети Нектарије походи сав свет и исцељује од рака! Том силом испуњен, млади Растко је постао Свети Сава и потпуно променио историју једног народа! Причешћен том силом, кренуо је Лазар ка Мурату, без страха, у смрт, али ка животу, ка висинама. Том силом хришћани из Неронове арене данас су живи и радују се на небу. Та сила весели у рају милионе и милионе праведника и милионе и милионе оних који се још на Земљи боре. Авај, зато они који гледају само у земљу и баве се земаљским комбинацијама, међу њима и теолози преобраћени у технологе и геологе, не могу да разумеју Тајну и одричу се силе Духа Светога. Одричу се неба у име земље, Небеске Србије у име земаљске славе, телевизијских гостовања и твитер-прослављења. Они се придружују фарисејском збору и кажу да ће веровати ако докажемо, ако ставимо Јагње под микроскоп, узмемо му ДНК и очитамо геном. Дајте нам знак! – кажу. Али знака нема осим знака Јоне пророка.

Као и Господ наш, и ми данас говоримо: опрости им Оче, јер не знају шта раде! Опростите им и ви, новопрестављене слуге Божје, Иринеје и Амфилохије, наше свете и незаборавне владике! На небеским висинама, ви данас стојите са Светим Савом, авом Јустином, владиком Николајем, патријархом Павлом и многима другима, молећи се за сав наш народ. Велики су наши греси, велико је бреме наших сагрешења, велика је невера наша, али је велика и љубав и милост Божја. Господ нас још увек трпи и, као нежни Отац, чека наше обраћење и покајање. Данас наш народ пишти у мукама и невољама, разочаран  у лажне идеологије и лажне вредности, али се ипак све више враћа попут покајаног разбојника на Крсту који не похули на Христа већ Му завапи: „Помени ме, Господе, у Царству Твоме!”

Тек када се наш народ врати Живоме Богу, у Тројици слављеном, наступиће истинско благостање. Бог је Љубав и жели свима спасење, а не смрт. Додуше, за исцељење су некад потребне горки лекови и хирушки резови јер слаткиши „европске демократије” и „људских права” не помажу.

Вјечнаја памјат незаборавним архијерејима служитељима Божјим, Иринеју и Амфилохију! Христос воскресе, земља се потресе, тугу, корону и сваку жалост однесе, радост донесе!

Извор: Инфо-служба Епархије бачке