Руска Православна Црква је 8. децембра 2020. године потписала уговор о рестаурацији и коришћењу болнице у којој је Свети Лука Војно-јасенецки Симферопољски, један од најомиљенијих светаца 20. века, радио као хирург пре Октобарске револуције. Конкретно, црквена болница Светог Алексија и Одељење за имовинске и земљишне односе Јарославске области потписали су споразум о дугорочној бесплатној употреби комплекса зграда у Переслављу-Залеском. Планира да следеће године отвори одељење палијативног збрињавања и саветодавно-дијагностички центар, заједно са хируршким одељењем и центром за обуку млађих медицинских сестара, саопштила је прес-служба Болнице.

Нови огранак болнице заједнички је пројекат са локалним Теодоровским манастиром, саопштила је Болница. У комплексу зграда налазила се бивша окружна болница Земство у којој је Свети Лука радио као хирург и главни лекар од 1910. до 1917. године. Архиепископ Лука Војно-јасенецки (1877-1961) био је хирург, научник, аутор дела о анестезиологији и гнојној хирургији, доктор медицинских наука, професор, духовни писац и доктор теологије. Био је жртва репресије и провео је укупно 11 година у прогонству. У августу 2000. године проглашен је за светитеља Руске Православне Цркве. Данас је Свети Лука вољен широм православног света. Посебно га поштују у Грчкој, где је учинио многа чуда. У његову част изграђене су цркве у Пољској, Бугарској и на другим местима.

Извор: Инфо-служба СПЦ

-Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије

Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље.

Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас?

– Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети.

СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак?

– Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену.

Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха?

– Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена.

Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера…

– О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу.

Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ?

– Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу.

Извор: Епархија милешевска, Kurir.rs/Б. К.

Отац Глигорије Марковић, свештеник цркве Светог Цара Константина и Царице Јелене на Вождовцу у Београду и духовник у београдском Централном затвору и Специјалној затворској болници у оквиру Разговора о вери говори о свештеничкој служби међу затвореницима. Ово је је једна мисија која изискује посебну преданост и пожртвованост према овом узвишеном позиву. Отац Глигорије нам даје увид у нека своја искуства која је током година стекао у свом раду.

„Осећам потребу и обавезу да свима који живе у миру у нашем региону укажем на одређене узнемиравајуће појаве које захтевају заједничко разматрање у светлу добробити свих”, истиче митрополит Порфирије.

У ауторском тексту, датом новинској агенцији Танјуг 15. децембра 2020. године, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије изражава жаљење што очување мира на простору постjугословенских држава и међусобна сарадња не одговараjу „професионалним креаторима конфликата“ и скреће пажњу да реагуjе у своjству православног архипастира у Хрватскоj и Словениjи, коjи по природи ствари, учествуjе и у питањима опстанка и духовног просперитета српског народа на териториjама тих држава, као и у изграђивању његовог, у хармонији, суживота са другима на територијама тих држава. Преносимо ауторски текст митрополита Порфирија:

Црно-бели свет познатог и прљавог медијског казалишта

Послање Цркве Христове, да изграђује мир и поверење међу људима и народима, доживљавам као свој лични задатак и суштински део одговорне службе коју, у мери сопствених скромних моћи, вршим. Због тога осећам потребу и обавезу да свима који живе у миру у нашем региону – посебно у Хрватској, Србији, Републици Српској и Босни и Херцеговини – укажем на одређене узнемиравајуће појаве које захтевају заједничко разматрање у светлу добробити свих, а посебно младих нараштаја и будућих поколења.

Наиме, преко интернет портала и других јавних гласила, како у наведеним земљама тако и шире, оглашавају се личности које, не водећи рачуна о напорима које ради општег добра и напретка међуљудских односа у региону предузимају државне власти Републике Србије, доносе анализе, предлоге и закључке који, уместо да добронамерне напоре препознају, признају, помогну и охрабре, раде управо супротно. У том циљу очигледно програмску улогу има текст Соње Бисерко који је на порталу Дојче Веле (DW) дана 13. децембра објављен под насловом „РС као ратни плијен од којег Србија не одустаје“. У њему се методом игнорисања и кривотворења политичких намера и резултата српског државног врха свесно промовише утисак о поларизованим односима у региону, што затим кроз ланчану медијску харангу води обесмишљавању реалног напретка у разрешавању, до скора, неразмрсивих гордијевих чворова регионалне политичке свакодневице.

Коме је, дакле, у интересу да мир у Републици Српској и Босни и Херцеговини, утврђен и међународним уговорима загарантовани поредак после двадесет пет година, поремети и  покрене нови ратни пожар? И чему, односно коме, служи злонамерно и апсурдно тумачење по коме је Република Српска узрок нестабилности региона? Подсетимо се мудрих речи блаженопочившег патријарха Иринеја које истовремено и констатују и опомињу: „Никоме не треба да смета Република Српска. Никоме не треба да смета што народи у Републици Српској и у Босни и Херцеговини данас живе у миру. Изгледа да некоме ипак смета. Не треба да будемо неко кога је издалека лако покренути помоћу даљинског управљача!“

У светлу реченог не треба посебно објашњавати што на указану појаву реагујем превасходно у својству православног архипастира у Хрватској и Словенији, који по природи ствари, поред осталог, учествује и у питањима опстанка и духовног просперитета српског народа, као и у изграђивању његовог, у хармонији суживота са другима, на територијама ових држава. Опасност од медијског стварања „црно-белог света“ у контексту свеопштег осећаја сложености и неизвености, коју је у познојугословенско доба пророчки исказало истоимено остварење загребачке групе „Прљаво казалиште“, нужно укључује и опасност од стигматизације Србије у јавној сфери и тиме дискредитације њене улоге у комуникацији и партнерству са управо оним политичким ентитетима у којима je српска мањина, благодарећи конструктивним напорима матице и добрим дијалошким околностима, остварила одређени напредак. Важи, наравно, и обрнуто када су у питању други народи и мањине. Стога изражавам дубоко жаљење што очување мира на нашем простору и тиме неговање сарадње постјугословенских држава међусобно, а у конкретном случају са Србијом, посебно у циљу побољшања положаја свих мањинских заједница, Срба, Хрвата и других, не одговара „професионалним креаторима конфликата“ различитих фела и профила. У том смислу се бојим да ова оркестрирана кампања против Републике Србије, њеног Председника и њене Владе и безмало читавог српског народа, може угрозити видљиве помаке на плану успостављања међусобног разумевања и тако вратити региону стање политичких тензија.

Као да извођачи кампања намерно игноришу напоре које, на пример, овде у Хрватској, ради општег добра и напретка предузимају државне власти и заједница српског народа на успостављању међусобног поверења и напретка, и истоветним резултатима које кроз сатрудништво и сарадњу постижу Влада Србије и хрватски народ који тамо живи. Ти подухвати, покренути ради решавања проблема мањинских заједница, благотворно утичу на успостављање поверења између две државе, али и доприносе миру, не само између Срба и Хрвата, него и наше браће муслимана и свих који овде живе.

На жалост, као и увек „професионални креатори конфликата“ инсистирају на поларизацијама, на поделама, на сукобима, притом увек дискредитујући једну страну, како би свако ко има жељу да изграђује мостове и превазилази евентуалне неспоразуме са том страном, у најмању руку, унапред био обесхрабрен. У њиховом дискурсу данас је та страна Србија и њени политички лидери, а сутра, ако затреба, по истој матрици може бити било која влада, држава или било који председник из нашег окружења. У сваком случају, сценарио је јасан, продуцент је исти, улоге су подељене, глумци су свима добро познати, режија је монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне, ефектна: сви су губитници, добитници су само „професионални креатори конфликата“.

Имајући све то на уму, и верујући да изложена деструктивна настојања неће имати пресудног утицаја на наше међуљудске и међунационалне односе, остајем да са својом богољубивом заједницом у Епархији загребачко-љубљанској и свим људима добре воље Христа Богомладенца, чије Рођење са радошћу ишчекујемо, коленопреклоно молим да Он, као Бог мира, сачува мир за све!

У Загребу,

15. децембра 2020. године

Митрополит загребачко-љубљански

Порфирије

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Благодарећи уредништву интернет-странице Епархије крушевачке, у прилици смо да вам поделимо овај веома значајан текст у уваженог професора др Мирка Сајловића

Текст можете преузети са званичног сајта Епархије крушвачке ОВДЕ

Када сам био млад, прилично сам се олако односио према задатку који ми је дао Господ у овом животу – да будем отац. Чега има тешког у томе? Васпитавај децу, храни их, проверавај да ли уче, јесу ли болесна. Рекло би се, ништа нарочито. Али што деца постају старија, то више човек схвата како то није нимало једноставна ствар – волети своју децу. Јер она нису моја, нису моје власништво. Како је човек само навикао да схвата својим оно што има: моја кола, мој стан, моја деца, мој фрижидер. Али не! Све што има припада Богу! То су Његова кола, Он ми је дао да неко време путујем њима; ово је Његов стан – Он ми га је дао да бих поживео у њему неко време и то су Његова деца – Он ми их је поверио на неко време да бих им помогао на почетку њиховог бескрајног пута.

Моја ме деца стално подсећају да нису моје власништво… Тиме што не слушају, тиме што јуре по стану, туку се, разбијају посуђе, просипају лепак на одећу… Чим покушам да их сатерам у „сопствене“ оквире, о, како се они огорчено супротстављају! И сваки пут се убеђујем: она нису моја! То су посебни људи, самосталне бесконачности, а ја сам само њихов земаљски почетак…

Сећам се када сам тек почињао да будем отац. Тада сам тражио литературу из које бих могао да извучем принципе успешног васпитања. Сањао сам о „методици“… О, колико сам тада књига прочитао! И свугде сам налазио отприлике једно исто: „како правилно учинити да све буде правилно“. И поштено сам се трудио: стављао сам их уз иконе, кадио их, певао сам на празнике тропаре као успаванке над кревецем малишана који спава, и, уопште, све сам чинио на православан начин. Не могу да кажем да је то било неправилно! Али већ тада ми се чинило да је то некако помало извештачено; стално је био присутан осећај да нешто детету намећем, као да уместо њега проживљавам оно што оно може и хоће да проживи само. Временом сам то дубоко осетио и схватио речи једног мог познаника: „Методике су прошли век. На њих се може сасвим заборавити ако постоји жеља да се бавимо самом ствари. 21. век је век личносно оријентисаних приступа. А све методике су изграђене на статистици и свођењу на просек“.

Сада то веома добро схватам. Управо зато сам се тада одрекао свог васпитног „форсирања“. Код К. Д. Ушинског постоји оваква мисао: добар васпитач пази на дете и чим оно хоће да направи корак он као да му подмеће степеник под ноге уместо да га вуче са собом уз степенице. То је врло лепа метафора: испада да родитељ помаже малом човеку да сам направи своје степениште живота и паралелно га учи самосталности, што на крају крајева даје одраслијем детету способност да се само успиње, не обазирући се на тату и маму.

Сећам се, како смо се једном ми, очеви почетници, једном скупили око боце киселе воде и говорили о родитељским проблемима. Један од нас је тада изрекао фразу која ме је потресла. Замисливши се и гледајући некуда у даљину он је рекао: „Правила уопште не постоје, треба једноставно стално држати руку на пулсу детета…“. У мени се све преврнуло! Па то је основни принцип: моја родитељска интуиција! Јер Бог ми је делегирао одговорност да будем отац, дакле, дао ми је могућност да осетим тренутке када нога мог детета почиње да се подиже за наредни корак! Да имам поверења у своја осећања, да поштујем самосталност другог човека, макар он био мали, да увек будем поред њега и да одржавам везу са небеским Оцем. Све дотле док малишан сам не буде могао да Га призове: „Оче наш…“ заједно са својим татом. После тога мој став оца уступиће место другом ставу – најбољег пријатеља. Управо је разумевање тога постало за мене најважније! Сада имамо шесторо деце…

Искрено сам се обрадовао када ми је отац Евменије предложио да прочитам његов рад. То је заиста мудра и професионална књига у сваком погледу. Неко ће у њој видети упозорење, неко оптужбу, некоме ће она постати благослов, а некоме приручник.
Време, у којем морају да делају савремени родитељи, није нимало једноставно. Рђаво друштво квари добре обичаје – то се односи и на данашње време! Страшно је имати поверења у дете, пуштати га далеко од себе, човек би хтео стално да га штити да не би пропало. И тако се добија да, с једне стране, имамо рђаво друштво, а с друге стране, болећиве родитеље са својим стегама у којима држе слободу своје деце. А резултат су проблематична деца. Дечије схизофреније, дечија гранична стања, дечије депресије, узнемиреност, нема броја тим болестима које су се јако „подмладиле“. Мајке звоне на узбуну! Обраћају се и психијатријским клиникама, и Цркви, и врачарама, само да учине нешто с дететом, јер оно пропада! Пуши, пије, не спава код куће, изгледа да ће и дроге пробати! А ми њега тако волимо!

Е овде треба пажљиво погледати мајци у очи. Дете није одрасло само од себе. Оно је гранчица на дрвету чији корени потичу из дубине прошлости. Породица је целовит организам. Проблеми младог изданка су, првенствено, проблеми тла на којем он расте. Дрво породице се храни соковима родитељске љубави. Они који хоће заиста да изађу на крај с проблемима деце нека пре свега погледају саме себе!

Књига коју држите у рукама је, по мом дубоком уверењу, у данашњем тренутку најуспелији и најконструктивнији помоћник. У њој су јасно откривени принципи по којима се решавају проблеми у породици. Управо незнање тих принципа и доводи до аномалија у развоју детета.

Ова књига ће помоћи да схватимо и прошле грешке, и рећи ће нам како да више не правимо нове. Лош пријатељ увек критикује и разобличава. Добар саветник је онај ко указује на грешке и помаже да их исправимо. Предлажући основне принципе којима се треба руководити, он оставља благословеној родитељској интуицији да изабере како да поступи у новонасталој ситуацији.

Књига је корисна и као радни приручник у породичном консултовању. Добар психотерапеут ће је обавезно оценити. Цитати из ње се могу применити као самостални методски материјали. Већ од првих страница, потпуно аутоматски, у процесу читања лично сам себе ухватио у мисли како одређујем: „Од овога треба направити плакат и залепити га на зид“, „Ово треба умножити за пријатеље“, „О овоме треба обавезно испричати у проповеди“.

Искрено је препоручујем свима који имају децу или унуке. Бабама и дедама ће такође бити корисно да се озбиљно замисле над плодовима њихове љубави, захваљујући чему ће моћи да промене много тога. Сигуран сам да је Господ благословио овај рад! Јер у њему се објашњавају врло важни принципи које можемо усвојити гледајући како нас васпитава наш небески Отац. Аутор позива да учимо управо од Њега. Његовом Речју прожето је у овој књизи све.

Свештеник Валентин Марков,
руководилац Мисионарског одељења Нижегородске епархије
Руске Православне Цркве

>>> Преузми књигу "Аномалије родитељске љубави" >>>

“Лијечити блаженопочившег Митрополита Амфилохија била је огромна част и одговорност. Вријеме проведено поред њега за мене је представљало велико духовно уздизање и свакако оставило неизбрисив траг у мом сјећању. Његов одлазак за мене је био један од најемотивнијих догађаја икад, то је заправо одлазак духовног оца једне читаве епохе”, казала је министарка здравља др Јелена Боровинић Бојовић за портал ИН4С.

Говорећи о црногорском здравству др Боровинић Бојовић поручила је да ће се својим бићем, прво као љекар, затим као човјек и, наравно, као министарка здравља, трудити да здравство Црне Горе доведе у боље стање него што јесте:

“Да вратим пољуљано повјерење грађана у здравствени систем. Квалитета има, прегалаштва и пожртвовања има такође пуно међу здравственим радницима. Вјерујем да ћемо заједнички успјети да превазиђемо постојећу епидемиолошку кризу и из свега изађемо снажнији, зрелији и бољи”, казала је министарка здравља у интервјуу за ИН4С.

Одговарајући на питања о новоформираном Савјету за борбу против корона вирус, којим предсједава, новим мјерама и одлуци да вјерници могу присуствовати вјерским обредима, што је НКТ у претходном периоду забрањивао, министарка је истакла да се очигледно радило “о селективним приступима и покушају да се једна захтјевна, угрожавајућа здравствена ситуација искористи”.

“И, на неки начин, злоупотријеби за обрачун са већ таргетираним политичким противницима. Дакле, мјере се нијесу доносиле само према стручним, већ и према партијским директивама, што свакако не смије и неће бити случај у даљем раду надлежних институција у здравству. Национално координационо тијело формирано и расформирано противзаконито. У веома вулнерабилном тренутку за Црну Гору, одлучили су да се расформирају и напусте све своје обавезе према грађанима, а све то прије формалног успостављања нове Владе, чиме су додатно угрозили безбједност и сигурност грађана Црне Горе. На самом почетку пандемије, грађани су поштовали мјере, али када су мјере почеле да се примјењују селективно и у циљу промовисања и одбране интереса владајуће партије, изгубило се повјерење и у мјере и у струку“, закључила је министарка здравља у интервјуу за ИН4С.

Недавно је гостујући у јутарњем програму ТВ Вијести, одговарајући на питање да ли се нова мјера којом је забрањено додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе односи и на кашичицу и Причешће, министарка здравља др Јелена Боровинић Бојовић рекла да се та одредба не односи на Причешће, јер се ради о Светој тајни коју она оставља владикама и свештеницима да о томе одлучују.

Нове мјере које се односе на вјерске заједнице:

Вјерске обреде уз истовремено присуство вјерника у вјерском објекту обављати тако да се обезбиједи најмање 10м2 простора по особи.

Вјерске заједнице су обавезне одредити једно или више лица која ће контролисати да ли особе приликом уласка и боравка у вјерским објектима носе заштитне маске и поштују мјеру минималне физичке дистанце.

На уласку/изласку из вјерских објекта обезбиједити средства за дезинфекцију руку и јасно истакнути обавјештење о највећем могућем броју особа које истовремено могу бити у вјерском објекту уз поштовање ношења маске и физичке дистанце од најмање два метра.

Забрањено је додиривање и било какав физички контакт са предметима од заједничке употребе.

Вјерске заједнице су обавезне да активности кад год је то могуће преносе путем радио или ТВ програма или на други начин који ће омогућити вјерницима да присуствују вјерским активностима без доласка у вјерске објекте.

До 8. децембра 2020. године важиле су мјере којима је било забрањено вјерницима да присуствују богослужењима, чиме се, по мишљењу многих, кршило Уставом загарантовано право на слободу вјероисповијести.

Приредила Весна Девић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

”Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам, на наизглед духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”, рекао је Митрополит Порфирије у литургијској бесједи.

У недјељу 13. децембра 2020. године, Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Божанствену Литургију у капели Светог Саве на загребачком Светом Духу. Том приликом у свештени чин презвитера рукоположио је ђакона Драгана Топића.

Тумачећи јеванђељски одјељак о исцјељењу жене у суботу (Лк. 13, 10 – 17), Митрополит је говорио о односу Божјих заповијести и слободе. Према његовим ријечима, правила не постоје да би спутавала слободу, већ да би је афирмисала.

Према Владикиним ријечима, ”живот мимо правила означава манифестацију острашћене воље егоистичног бића које хоће све себи да подреди”, док је, са друге стране, ”духовност која се слепо држи правила, без топлине срца. То је духовност која убија”.

”Онда када човек расте у љубави, он корак по корак, онако како су то чинили светитељи, преображава правила и надилази их. Тада човек улази у просторе у којима правила више нису потребна, јер је свети човек у потпуности ускладио себе са вољом Божјом. Господ подсећа да правила треба да гледамо духовно, а не формалистички”, казао је Митрополит. Осврнуо се и на савремени свијет у ком су форма и паковање пренаглашени. ”Битно је како је нешто приказано, а не шта носи у себи. Све је сведено на манире. Живимо у свету имиџологије”, закључио је Владика.

Прочитани јеванђељски одјељак, према Митрополиту, позива нас да, постављајући Христа као мјеру и критеријум, слушамо заповијести, али и да их испуњавамо љубављу. ”Тамо где нема љубави и где је важније правило, запоставља се човек, односно чињеница због које је Господ дошао у свет. Запоставља се истина која нам открива зашто постоји Црква у овом свету и све се своди на формализам”.

По отпусту Литургије, Митрополит је честитао оцу Драгану на рукоположењу и пожелео му благословено служење на њиви Господњој.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска