Ново издање емисије "Живе речи" са протопрезвитером Славишом Божићем, Архијерејским намесником за средњу Аустрију и теологом Ином Пламенац, можете погледати уживо у среду 23. децембра 2020. лета Господњег од 20ч.

СПЕЦИЈАЛНИ ГОСТИ: 

Протопрезвитер Славиша Божић, Архијерејски намесник за средњу Аустрију и сабрат храма Васкрсења Христова у Бечу

и

Ина Пламенац, теолог из Бара

МОДЕРАТОР ЕМИСИЈЕ: 

Катихета Бранислав Илић

У суботу, 12. децембра, одржано је друго предавање у Божићном циклусу разговора о вјери, које преко интернета, путем Zoom апликације, организује Српска православна црквена општина у Љубљани, уз благослов и учешће Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија. Модератор разговора је јереј Раде Деспотовић, парох у Љубљани.

Тема другог сусрета је била Покајање, а уводничар је био јереј Данијел Николић, парох у Новом Месту.

Отац Данијел је нагласио да први наш корак ка спасењу, а који је неопходан за правилно схватање тајне покајања јесте богопознање, односно познање Онога коме стремимо. Неопходно је да знамо у чије Име смо крштени, чије Име исповиједамо и коме желимо да приступимо, односно какав је тај наш Бог који нам даје различите и многобројне дарове, међу којима и покајање. Други корак је да стекнемо самоспознају наше пале природе и нашег гријеха, да детектујемо нашу грешност и да је као такву изнесемо пред Господа кроз свету тајну Исповијести.

Послије оца Данијела у разговор се укључио и Митрополит Порфирије који је рекао да покајање „није никаква духовна истрага, нити  некакав јуридички процес, где смо ми постављени пред некога пред ким треба да признамо свој промашај и своју кривицу, па да онда добијемо адекватну казну за то. Покајање је, по дефиницији, унутарња потреба сваког човека“.

Владика је говорио и о томе да је покајање радосна туга, затим о исповијести, као и о причешћивању у вријеме пандемије вируса корона.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Питање* датума одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора на коме треба да се изабере 46. Патријарх српски јесте превасходно црквено питање и првенствено се тиче епископата, свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве. Имајући у виду значај светосавског трона, као и достојанство и улогу Патријарха српског на ширем плану, питање избора Патријарха српског, са којим је узрочно-последично повезано питање датума одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора, има и шири, друштвени значај и он, разуме се, далеко превазилази оквире Србије.

Изборни или Свети Архијерејски Сабор?

У јавности се помиње ,,Изборни Сабор” као црквени орган који је надлежан за избор Патријарха српског. Важеће одредбе Устава Српске Православне Цркве не познају такав орган. У питању је израз који се налазио у Уставу Српске Православне Цркве од 1931. до 1967. године, када су одредбе о Изборном Сабору стављене ван снаге.

Изборно тело које врши избор Патријарха српског, сходно одредби из члана 42 Устава Српске Православне Цркве, јесте Свети Архијерејски Сабор, с тим што га у овом случају, осим епархијских епископа, конституишу и активни викарни епископи. Сабор у изборном заседању има само једну црквено-уставну надлежност – избор Патријарха српског. Избором новог Патријарха српског, изборно заседање Светог Архијерејског Сабора се завршава.

Свети Архијерејски Сабор може бити сазван у редовно или ванредно заседање, али се, имајући у виду 37. канон светих Апостола, сазива два пута годишње (у пракси често и само једампут годишње, зависно од многих чинилаца и околности, а у неким помесним Црквама и ређе). Код нас је, у колоквијалном изразу, јесење заседање у медијима и јавности често означавано као ванредно у односу на пролећно заседање Светог Архијерејског Сабора, које је, опет најчешће, у медијима и јавности означавано као редовно. Пролећно и јесење заседање Светог Архијерејског Сабора су увек, сходно канонском и црквеном поретку, редовног карактера, а свако евентуално, црквеним потребама и приликама условљено, заседање Светог Архијерејског Сабора мимо пролећног и јесењег заседања има статус ванредног заседања.

Рок и место

Црквено посматрано, рок за заказивање Светог Архијерејског Сабора у изборно заседање превасходно и суштински представља црквено-правно питање. Нормом из члана 45 став 1 Устава Српске Православне Цркве је прописано да се ,,избор Патријарха врши на заседању Светог Архијерејског Сабора, проширеном и активним викарним епископима, и то најдаље у року од три месеца од дана када се патријарашки престо упразни”. Ово је последња важећа и општеобавезујућа уставна одредба, коју је 2005. усвојио Свети Архијерејски Сабор у оквиру изменâ и допунâ Устава Српске Православне Цркве и објављена је у ,,Гласнику”, службеном листу Српске Православне Цркве (бр. 6/2005).

Нормом из члана 45 став 1 Устава Српске Православне Цркве је прописано да се ,,избор Патријарха врши на заседању Светог Архијерејског Сабора, проширеном и активним викарним епископима, и то најдаље у року од три месеца од дана када се патријарашки престо упразни

Сходно наведеној норми, рок од три месеца за избор Патријарха српског на изборном заседању Светог Архијерејског Сабора је императиван и он се, по правилу, не може продужавати. Као што се види, уставном одредбом је прописан почетак рока за сазивање изборног заседања Светог Архијерејског Сабора. Уставни рок почиње да тече од дана упражњавања патријарашког престола, који може да се упразни из различитих разлога – смрћу, оставком, здравственом немоћи Патријарха да обавља своје дужности (она мора бити дужег или трајног карактера, уз адекватне доказе надлежних медицинских установа) или свргнућем (сменом) Патријарха због неке саборски утврђене канонске кривице. Стриктно посматрано, Свети Архијерејски Сабор који се закаже ради избора новог Патријарха српског у императивном року, па чак и на свега неколико дана после смрти и сахране Патријарха, јесте у сагласности са Уставом Српске Православне Цркве. Ово је посебно важно у случају оставке, здравствене немоћи или свргнућа Патријарха.

У нашој Цркви, као и у осталим помесним Православним Црквама, постоји благословена пракса да се ни избор новог игумана или игуманије манастира не врши док не прође четрдесетодневни помен преминулом игуману или игуманији манастира, а камоли Патријарху српском

Без обзира на то што нема изричите уставне забране, Свети Архијерејски Синод, који је, сходно члану 45 став 2 Устава Српске Православне Цркве, надлежан за сазивање изборног заседања Светог Архијерејског Сабора, увек има у виду да се такво заседање, по смрти Патријарха, не заказује пре одржавања четрдесетодневног помена упокојеном Патријарху. У нашој Цркви, као и у осталим помесним Православним Црквама, постоји благословена пракса да се ни избор новог игумана или игуманије манастира не врши док не прође четрдесетодневни помен преминулом игуману или игуманији манастира, а камоли Патријарху српском. То су дани благословеног сећања, али и дани жалости и молитве током којих православни епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници са особитим усрђем и љубављу узносе своје молитве за покој душе преминулог који је обављао важно црквено послушање. У српском народу постоји, штавише, и вековна пракса или обичај да ни синови не деле имање до четрдесетодневног помена преминулом родитељу.

Уставом Српске Православне Цркве није, за разлику од рока за сазивање Светог Архијерејског Сабора ради избора Патријарха, изричито прописано место одржавања Светог Архијерејског Сабора. Свети Архијерејски Синод је, сходно одредби из члана 59 став 2 Устава Српске Православне Цркве, надлежан да, под председништвом Патријарха, одлучује о датуму почетка редовног и ванредног сазивања Светог Архијерејског Сабора. Уколико је патријарашки престо упражњен, сходно одредби из члана 62 Устава Српске Православне Цркве, Патријархову дужност врши Свети Архијерејски Синод под председнштвом најстаријег по производству митрополита или епископа који је члан Светог Архијерејског Синода. Надлежност, али са прилично великом слободом, при избору места одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора припада Светом Архијерејском Синоду. Логично је да то, као и у претходним случајевима, буде у једном од историјских седишта предстојатељâ Српске Православне Цркве (Пећка Патријаршија, Београд, Карловци), али се може заказати и у неком другом граду или манастиру.

Избор Патријарха српског у сложеним епидемиолошким условима

Треба имати у виду да Црква своју јеванђелску мисију врши у овом свету, у реалном времену и датим приликама, и да није од њих одвојена. Осим тога, Црква делује у конкретним државама и њиховим правним системима. Ово је важна чињеница, која посебно добија на значењу у времену када је читав свет суочен са ванредном ситуацијом због пандемије коју је узроковао коронавирус. Може се рећи да је у читавом свету, па и код нас, наступила својеврсна ванредна ситуација (а не ванредно стање у правном смислу речи), која је битно утицала на живот савременог човека. Осим утицаја на здравље и живот човека, епидемија коронавируса је битно утицала и на човеково кретање и различите врсте састајања и окупљања људи. Од тога, наравно, нису изузети ни епископи, свештеници и верници Српске Цркве. Једно од најчешћих питања, после питања о року за избор новог Патријарха српског на изборном заседању Светог Архијерејског Сабора, јесте питање (не)могућности сазивања изборног заседања Сабора у сложеним и ризичним епидемиолошким условима. Одговор на то питање се мора наћи кроз уважавање императивног рока за избор Патријарха, с једне, и правних норми државних органа које уређују кретање и окупљање људи, са друге стране.

Српска Православна Црква данас има четрдесет две епархије, од којих се петнаест налази у Србији, две у Црној Гори, пет у Босни и Херцеговини, пет у Хрватској, шест у више европских држава, пет у више држава у Северној и Јужној Америци, три у Северној Македонији и једна у Аустралији. Осим епархијских архијереја, у састав Светог Архијерејског Сабора на изборном заседању улазе и активни викарни епископи. У Српској Цркви тренутно има пет викарних епископа, од којих су два у Србији, а по један у Северној Македонији, Русији и Црној Гори. Умировљени епископи нису чланови Светог Архијерског Сабора. Укупно је, имајући у виду четири упражњене епископске катедре, четрдесет тројица епископа, епархијских и викарних, који конституишу Свети Архијерејски Сабор на изборном заседању. Познато је да у различитим државама у којима служе архијереји Српске Цркве важе различите мере и правне норме ради спречавања и сузбијања ширења коронавируса и то треба имати у виду.

Питање кворума

Осим императивног уставног рока у коме се мора сазвати Свети Архијерејски Сабор у изборно заседање ради избора новог Патријарха, следеће важно питање у овом случају је везано за присуство архијерејâ, чланова Светог Архијерејског Сабора, на изборном заседању. Одредбом из члана 43 Устава Српске Православне Цркве је прописано да кворум, односно минималан број присутних архијереја на изборном, али и на сваком другом заседању Светог Архијерејског Сабора, чине најмање две трећине од укупног броја чланова Светог Архијерејског Сабора, укључујући и викарне епископе, у данашњем случају, – с обзиром на то да су упражњене Архиепископија београдско-карловачка и Епархије црногорско-приморска, ваљевска и темишварска (налази се у специфичном стању дужег администрирања), – неопходно је лично присуство најмање двадесет девет од четрдесет тројице епархијских и викарних епископа, што представља двотрећинску већину.

Услов за присуство чланова Сабора је везан за могућност њиховог доласка, у сложеној епидемиолошкој ситуацији и уз важење различитих мера за путовање из седишта њихових епархија у место у коме ће се одржавати Сабор. Имајући у виду да је највећи број епископа Српске Православне Цркве у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији и Хрватској и да они, као и сви други грађани, са тестом или без медицинских тестова, зависно од мера прописаних за кретање, могу слободно доћи у Београд, дâ се закључити да је у оваквој епидемиолошкој ситуацији могуће испунити обавезујући црквено-уставни услов од најмање две трећине присутних архијереја на Сабору.

Наравно, најбоље је да се обезбеди присуство свих архијереја на Сабору, али треба имати у виду уставну одредбу из члана 43 став 2 Устава Српске Православне Цркве којом је прописано да ,,одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да место њих гласају, с тим да један архијереј може бити опуномоћен само са једним гласом”.

Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је 20. маја 2015. године, под председништвом блаженопочившег патријарха Иринеја, донео одлуку којом је задржао наведену уставну норму, али ју је и проширио одредбом по којој и епископи који администрирају упражњеним епархијама имају право гласа, у име такве епархије. Даље, треба знати да је канонска и уставна обавеза сваког епархијског и викарног епископа да присуствује заседању Сабора. Архијереји који би због било ког разлога били оправдано одсутни имају право да свој глас повере другим епископима уз поштовање уставног и саборског ограничења да један епископ може бити опуномоћен само са једним гласом и то представља добру праксу у Светом Архијерејском Сабору.

У оваквој епидемиолошкој ситуацији, па чак и у сложенијој од ове (све до затварања државних граница), може се, имајући у виду уставну одредбу и саборску одлуку новијег датума, омогућити испуњење Уставом Српске Православне Цркве прописаних услова за сазивање, одржавање и одлучивање Сабора и избор новог Патријарха српског. Евентуално оправдано одсуство појединих архијереја (до трећине од укупног броја чланова Сабора) не би умањило легитимитет изабраног Патријарха српског јер и они, на посредан начин, у складу са црквено-правним нормама, имају могућност да учествују у избору Патријарха.

Свети Архијерејски Сабор или “јавно окупљање”

Имајући у виду чињеницу да су јавни скупови или забрањени или ограничени на одређени број лица у затвореном простору, поставља се питање: да ли заседање Светог Архијерејског Сабора, који у изборном заседању у будућем случају има четрдесет три члана, представља јавно окупљање у правном смислу речи? Одговор је одречан.

Свети Архијерејски Сабор је највиши црквени орган јерархијског карактера, чији је рад прописан Уставом Српске Православне Цркве и саборским Пословником о раду, па он никако не спада у јавна окупљања у смислу тог законског израза. Сабор, дакле, не представља јавно окупљање за које се издаје одобрење или које се може забранити решењем као управним актом државног органа. Уосталом, у Републици Србији се одржавају седнице Народне скупштине (250 посланика), многих радних тела Скупштине са стручним и помоћним особљем, Владе Републике Србије и других колегијалних државних органа и стручних тела.

У конкретном случају долазећег изборног заседања Светог Архијерејског Сабора у сложеним епидемиолошким условима мора се водити рачуна, пре свега ради очувања здравља архијерејâ Српске Православне Цркве и лица која са њима долазе у контакт, о поштовању здравствених мера (адекватна саборска дворана веће површине, одржавање физичке дистанце, дезинфекција и тако даље). Поштовање тих мера, важних за очување здравља уопште, не представља сметњу за одржавање и рад Сабора. Изборно заседање Светог Архијерејског Сабора у сложеним епидемиолошким условима може се, ради поштовања здравствених мера, одржати у Храму Светог Саве на Врачару, или у његовој крипти, или у црквеној дворани веће површине. Наша Црква је током епидемиолошке кризе више пута позвала вернике да се придржавају здравствених мера, па њихово поштовање у овом случају ни у чему не би реметило ток Сабора.

Поступак у случају затварања државних граница или ванредног стања

Ново питање је везано за потенцијално затварање државних граница уколико би се епидемија ширила у много већем обиму. У том случају, Свети Архијерејски Синод, као други по рангу у хијерархији црквено-уставних органа, по Уставу Српске Православне Цркве нема право да, и поред објективне ситуације, мења императивни уставни рок од три месеца за заказивање Светог Архијерејског Сабора и избор Патријарха. С обзиром на то да Свети Архијерејски Сабор јесте надлежни црквени орган за измене, допуне и доношење Устава Српске Православне Цркве, онда би се из такве – нежељене, али потенцијално могуће – ситуације, ради поштовања Устава Српске Православне Цркве, морала прибавити писана сагласност чланова Светог Архијерејског Сабора за пролонгирање рока за сазивање Сабора у изборно заседање ради избора новог Патријарха српског.

Изузетак би представљала ситуација у којој би било проглашено ванредно стање. Сходно одредби из члана 99 став 1 тачка 5 Устава Републике Србије, Народна скупштина проглашава ванредно стање, а укида га на основу члана 105 став 2 тачка 2 Устава Републике Србије. Ванредно стање у правном смислу није исто што и ванредна ситуација. Ванредно стање, сходно одредби из члана 200 ставови 2 и 3 Устава Републике Србије, најдуже може трајати деведесет дана, а по истеку тог рока Народна скупштина може продужити одлуку о ванредном стању за још деведесет дана. Ванредно стање, уколико Народна скупштина није у могућности да се састане, сходно одредби из члана 200 став 5 Устава Републике Србије, могу да прогласе заједно председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе под истим условима као и Народна скупштина. У случају проглашења ванредног стања могу бити прописане мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права. Постоје и друге норме Устава Републике Србије у вези са ванредним стањем, али оне нису од значаја у овом случају.

Поступак за завршетак избора новог Патријарха у свакој ситуацији, осим у случају увођења ванредног стања, сходно Уставу Српске Православне Цркве, треба завршити до 19. фебруара 2021. године

У случају проглашења ванредног стања, то би била општепозната чињеница, па Свети Синод не би морао да прибавља сагласност чланова Сабора за продужење Уставом Српске Православне Цркве прописаног рока за избор Патријарха, али се подразумева да они о томе треба да буду обавештени на исти начин као што их Свети Синод обавештава о другим важним црквеним одлукама. Свети Синод би имао обавезу да одмах по престанку ванредног стања сазове Свети Архијерејски Сабор у изборно заседање.

С обзиром на то да је патријарашки трон упражњен упокојењем блаженопочившег патријарха Иринеја 20. новембра 2020. године, поступак за завршетак избора новог Патријарха у свакој ситуацији, осим у случају увођења ванредног стања, сходно Уставу Српске Православне Цркве, треба завршити до 19. фебруара 2021. године.

Један историјски пример

У новијој историји Српске Цркве смо имали пример када од марта 1941. године, то јест од почетка Другог светског рата на нашем тлу, до маја 1947. године, односно до повратка патријарха Гаврила (Дожића) из заробљеништва и његовог потоњег лечења, није одржано ниједно заседање Светог Архијерејског Сабора. Свим црквеним пословима управљао је у том периоду Свети Архијерејски Синод под председништвом митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), који је у то време имао статус члана-заменика у Светом Синоду. Ситуација је у ратно, као и у поратно време, била више него тешка, али је брод Цркве крмањен мудро и одговорно. Свети Синод је Светом Архијерејском Сабору поднео исцрпан Извештај о раду од 1941. до 1947. године, који је Сабор усвојио. Ратно стање и спреченост патријарха Гаврила да врши своје патријарашке дужности представљале су објективан разлог за вишегодишње несазивање Светог Архијерејског Сабора.

Избор новог Патријарха српског мора да буде легалан и легитиман, а то значи да мора бити извршен у складу са светим канонима, Уставом Српске Православне Цркве и освештаном праксом Српске Цркве. Свети Синод је одговоран Светом Архијерејском Сабору и једини је надлежан за доношење одлуке о сазивању Светог Архијерејског Сабора у изборно заседање. Одлука Светог Синода мора бити у складу са светим канонима, условима прописаним Уставом Српске Православне Цркве, који су кумулативни и морају бити испуњени, и свеукупном епидемиолошком ситуацијом.

(Аутор је протојереј-ставрофор, доктор наука и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске)

*Анализа је искључиво црквено-правног и правног карактера. Служи сагледавању црквено-правних и државно-правних норми у условима погоршане епидемиолошке ситуације и представља лични став аутора.

Извор: Нова Српска Политичка Мисао 

Фељтон "Живот у Христу" посвећен је блаженопочившем поглавару Српске Православне Цркве Његовој светости патријарху српском Иринеју, који од 22. новембра 2020. лета Господњег, почива у крипти Светосавског храма на Врачару.

Живот 45. наследника трона Светог Саве био је овенчан Православљем у Васкрслом Христу. О значајним јубилејима "1700.година Миланског едикта", "Осамсто лета СПЦ", празницима које је патријарх српски величао са верујућим народом са сверадосним поздравима "Христос се роди!", "Бог се јави!", "Христос Васкрсе!" и другом у получасовној документарној емисији КУП-а.

Фељтон "Живот у Христу" потписују аутор Биљана Савић, монтажер Марија Аранђеловић и редитељ Драгица Гачић.

Извор: РТС

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске био је гост на таласима васељенског радија Светигора. Владика се присетио Световасилијевског сабора који је пре тачно годину дана, 21. децембра одржан у никшићком Саборном храму око моштију Светог Василија острошког. На сабору се показала решеност народа да следи Светог Василија, истакао је владика Јоаникије са којим је разговарао Раде Дуловић, новинар Радио Светигоре. 

Извор: Радио Светигора

Преносимо интегрални текст интервјуа Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија Вечерњим новостима, 20. децембар 2020. г. Разговарала Јованка Симић, шеф дописништва Вечерњих новости из Новог Сада.

*У овом кратком времену, СПЦ је услед пандемије Ковида 19 изгубила Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија и неколико јерараха, а све то у тренутку када трају беспоштедни напади како на православље у свету, тако и (медијски атак) на СПЦ у региону, па нажалост, и у самој Србији. Како бисте оценили садашњи тренутак у којем се налази СПЦ?    

Црква живи у простору Крста и Васкрсења, сваког дана и сваког часа. Некад нам се чини да доминира једно, а некада друго. Свети Оци су Крст и Васкрсење видели као двоједину Тајну – тајну вере. Да будем јаснији, Крст је у томе што смо изгубили Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија, али је и Васкрсење  у томе што ми верни знамо да су они сада у Царству Небеском. Тако и ово распеће Православља на васељенском нивоу чека своје васкрсење поновним васпостављањем јединства, које је тренутно нарушено због тзв. Украјинског питања. Медијске борбе су пак, постале део свакодневнице, ту једино можемо да се боримо постом и молитвом. У свим овим поменутим условима, Црква по Светом Апостолу Павлу, треба да сведочи реч Божију, која је и у време ове небивале пандемије потребна како нама Србима тако и читавом свету.

*Да ли ће избор новог Патријарха на пролеће, како се спекулише у домаћој јавности, бити уједно и провера јединства у самој СПЦ јер већ неко време провејавају различити, неретко и супротстављени ставови појединих владика?

Тренутно нам у Цркви предстоји највећи посао, а то је избор новог Патријарха. Тек кад се неки поглавар упокоји, и као Црква и као народ, видимо колико нам је он значио, а да тога често нисмо били ни свесни. Велико је дело пред нама свима – избор новог патријарха, духовног Оца нашег народа. Сви треба да се молимо да добијемо Патријарха који ће нас у ово распето време (подела, сукоба и болести) водити путем Васкрсења. То треба да буде наше заједничко дело, свакога према дару и месту у Цркви. Патријарх је гарант јединства Цркве, али и народа, јер се у његовој личности све поделе превазилазе. То је за нас Србе веома значајно, а знамо и зашто.

*Како СПЦ треба да се постави у овом осетљивом времену које покушава да потисне у човеку све оно што је духовно и наметне му искључиво световне вредности?

Борба између духовног и световног (материјалног, телесног) се непрестано води у свету, а и у сваком човеку као икони Бога Живог. Црква је у тој борби, пут и мера како успоставити тај склад. Познато је да Православље не тежи ни потпуној спиритуализацији света и човека, као неке далекоисточне религије и учења, нити пак грубој материјализацији и посветовњачењу, као што се то нажалост догађа на Западу. Ми ходимо путем Богочовека. У Христу је савршени склад божанског и људског, духовног и материјалног. У том складу треба да живи како сваки православни хришћанин, тако и читав наш народ. У време слабљења вере и духовности, у народу јачају световни принципи и човек нажалост постаје роб света и смрти, а мисли да живи у слободи.

*На који начин Црква може да помогне људима да не потону у духовни амбис, поготово у времену пандемије када у страху од вирусне пошасти није препоручљиво да се окупљају у великом броју на литургијама, молитвама, исповестима и причешћима?

Пандемија је бивало у историји и оне су узимале своје жетве – људске животе. То је увек био период трагедије и крста. Тако и сада Црква од тога не бежи, не бежи од реалности. Црква међутим, увек указује и на другу реалност, реалност Вечнога Живота, који предоукушамо у богослужбеном и светотајинском животу Цркве. Другачије речено, ако живимо у Цркви немамо страха од смрти на начин који то доживљавају други људи. Смрт је за нас побеђена Васкрсењем Христовим и ту радост нам не може ни пандемија одузети. Зато Црква и у оваквим временима треба да буде духовна утеха нашем народу, место где ће се сусретати са вековним искуством Васкрсења, а не са бајкама и фантазијом.

*Три године сте пастир народу Епархије зворничко-тузланске која има 220 свештеника и двадесетак манастира. Јесу ли Срби у том делу Републике Српске одани својој Цркви и вери?  

Хвала Богу, те ова пандемија не успева да одвоји наш народ од Светих Тајни наше Цркве. Људи и даље долазе на богослужења и причешћују се, уз држање мера и прописаних услова, али не одступају. Зато и ми свештенослужитељи можемо сада да се укрепљујемо вером нашег народа. У нашој Епархији, хвала Богу, људи живе са својом Црквом. Служио сам у великом броју парохија, народ је добар и благодаран. Постоји међутим и један број оних који ретко долазе у цркву. Око њих се морамо више потрудити да би наш народ у целини постао црквенији. Световне силе и многи медији се нажалост боре против тога, али и ми се као Црква морамо борити за сваку душу која нам је поверена.

*Пре доласка овамо провели сте осамнаест година у Епархији далматинској, где су деведесетих страдали људи и Цркве, а нашем народу тамо, осим грађевинске, била је и још увек је потребна и духовна обнова. Јесте ли задовољни стањем које сте тамо оставили?

У Далмацији је било сасвим другачије. Можемо да кажемо да је тамо била рововска духовна борба. Требало је обнављати ратом разрушено и тешити ратом уцвељено. То није било лако, али је Бог давао снаге да се Православље у тој апостолској Епархији сачува. Посебно је било важно да оживи наша Богословија Света Три Јерарха у манастиру Крки. Она је давала српском народу наду за опстанак на тим просторима. Колико смо и шта учинили судиће историја, али оно што је сигурно, то је да ће љубав према Далмацији и њеним светињама заувек остати у моме срцу.

*Да ли ће православни Срби у Далмацији опстати и колико им у томе може бити водиља сећање на велике људе које су тамо дали као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене Православне Далмације, писци Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бјелановић, песник Мирко Королија, аутор „Голубњаче“ Јован Радуловић...?

То питање може да се каже за Србе уопште, било где да живе. Поменути велики људи су на првом месту били Срби православне вере, уз све друге дарове које су имали. То требамо постићи, било где да живимо, да имамо своју духовну личну карту која је чувар нашег духовног и националног идентитета, вере, писма и језика. Симо Матавуљ је приповетком Пилипенда описао сву борбу српскога народа у Далмацији за очување своје Православне вере, а уз то и свога опстанка. Никола Тесла, један од највећих научника света, је дошао до тога да је прасуштина света – Светлост. Срби су увек давали велике људе, али су они другима указивали и на Највећега – Бога Створитеља. То се и данас од великих људи, великих Срба очекује.  

*Сведоци смо покушаја преотимања имовине СПЦ у региону -  светиње у Црној Гори донедавно су биле угрожене, на КиМ траје наша борба да буду спасене уз помоћ Унеска, а стање у том смислу није охрабрујуће ни у Северној Македонији. Шта можемо да се спасу ови сведоци српског трајања?

То су све наша распећа, све што сте поменули. Те светиње можемо сачувати једино ако смо јединствени, ако живимо оним идеалима који су те светиње и створили. У том подвигу смо потребни сви, од Патријарха, власти, САНУ, Матице српске па до сваког нашег човека понаособ. Да не би звучало као фраза, али то је истина, сви смо потребни свима. Ево народ у Црној Гори литијама сачува светиње, а Косово „грдно судилиште“ како сачувати? Блаженопочивши Патријарх Иринеј је често говорио да је Косово наш Јерусалим. То је Косовски завет Светог Цара Лазара који треба да живи у сваком од нас, да бисмо као народ опстали и сачували велико духовно и културно благо, које нам „свети преци“ оставише.

*На који начин СПЦ може да помогне младим људима изложеним беспоштедној трци за брзим успехом и изазовима као што је дрога, да не погазе традиционалне првенствено породичне вредности? 

Време у коме живимо доноси нова искушења. Оно што је данас приметно јесте да су тим искушењима нападнути сви, од мале деце до људи најстаријег узраста. Шаренило лажи је преко телевизије и друштвених мрежа толико овладало да не оставља на миру никога. Живимо управо у време када овим светом, по речима Светог Козме Етолског, управљају „алала и балала“, тј. разни апарати и компјутери. Црква и све просветне и здравствене институције у нашем народу морају да укажу свима на добре и лоше стране модерне технологије. Ко не буде пазио постаће жртва, зависник као од дроге и алкохолизма. Свему се мора приступати опрезно, посебно оном што је дело људских руку. Оно што је Бог створио све је добро, али људи су створили много тога што је нажалост зло, и то зло нас већма и тиранише.

*Ако се, како сте једном приликом казали, све вредно чува љубављу и жртвом, верујете ли да је у српском народу остало још довољно љубави и пожртвовања да сачува косовски завет и заједништво?

Верујем, јер Бог увек у сваком народу и сваком времену подиже своје верне сведоке, који управо живе жртвом и љубављу. То је философија Крста и Васкрсења. Верујем да је тако и код нас Срба. Можда је у историји таквих људи бивало и више, али их има и данас. Црква зато истиче светитеље, јер су они узвишени примери жртве и љубави, али има и обичних људи који скоче у реку да би некога спасили и уђу у пламен да би некога извукли. Те примере треба на насловне стране часописа стављати, а црне хронике на дно, у маргине. Не обрнуто! Тако би добили прави поредак ствари, који враћа веру у живот и добро.

*Ваш списатељски дар изнедрио је  песму о Корони за коју у стиху велите да је „као атомска бомба међу нас бачена, да нас заувек удаљи, да нас раздвоји, да више ближњих нема, да нас заплаши...“. Божићни пост је у току, предстоје нам у јануару и славе па каква је ваша порука верујућем српском народу у вези са обележавањем тих највећих хришћанских празника?

Црквени празници су наша веза са вечношћу. Они нас држе да не потонемо у сивило свакодневнице. Песничким језиком речено, пандемија нас удаљује, а празници сабирају. Црква ће управо својим празницима изаћи као победник и са овом пошасти, јер је јачи закон љубави и вере него деструкције и зла.

Не могу нас мере

удаљити од вере,

очекујемо од Бога помоћи,

да би се све славе,

од Божића до Светог Саве

прославиле уздигнуте главе,

Бога и ближње љубећи.

Мир Божији

Христос се роди!

Извор: Епархија зворничко-тузланска

О нишким свештеномученицима пострадалим од стране бугарских окупатора у Првом светском рату пре 105 година, говори нам протођакон Далибор Мидић, архивист Православне Епархије нишке.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Глас

„Срећа је у жутом лишћу“- меланхолично је пјевао Црњански оду јесени у свом „Дневнику о Чарнојевићу“. Док убрзано ходам будванским улицама, осјећам под својом обућом тек отпале жуте листове и ослушкујем како шуште у ритму кише која све јаче пада. Одлучујем да прекратим пут до куће, па пролазећи поред старе основне школе, примјећујем свјеже исцртане графите на спољном зиду школске зграде.                       

    „Држао сам спреј у руци

      зид је стајао испред мене,

       прскао сам бесно по њему,

    рушио границе и време.“

Стихови су из пјесме „Моја слобода“ култног крагујевачког састава КБО, која је нарочито била популарна међу многима од нас који смо одрастали у Никшићу 90-тих година прошлог вијека. И заиста, графити су деценијама били незамјенљиви дио субкултуре, преко којег су млади људи исказивали своје емоције и осјећања. Но, оно што карактерише графите исцртане на будванској школи јесте одсуство младалачког трагања за смислом и егзистенцијалног вапаја за слободом јер оно што их одликује је њихова дневнополитичка суштина. Међу свим натписима које сам угледао тога дана, нарочито ми је био упечатљив онај нa кojeм је црвеним латиничним словима написано „Догодине ниђе“. За мене није новина од стране аутора графита исказано неслагање са литијским покличом и геслом „Догодине на Ловћену“, будући да нас са сличним ставовима већ мјесецима обасипају разни аналитичари, колумнисти, новинари, политичари и други тзв. јавни дјелатници. Оно што ме је подстакло на размишљање је сасвим ново тумачење смисла историје које је нехотице понудио писац пароле, а које је већ деценијама обликовано од стране већ поменутих јавних дјелатника. До наших дана била су позната два тумачења смисла историјских процеса и токова. Прво од њих је у хришћанском поимању историје према којем је свијет створен ex nihilo (из ничега), па се сходно томе на ток историје гледа као на праву линију која има свој почетак и крај. Насупрот томе стоји древна античка мисао која историју сагледава кроз кругове, циклусе – тј. затворено кружење коме се не назире крај. Историју као „вјечно враћање истог“ доживљава и Фридрих Ниче. По њему, дешавања у свијету се одвијају без почетка и без краја, док се иста стања понављају безброј пута. Ниче сматра да човјек не смије да дозволи да прошлост преовлада у садашњости. Уколико је човјеков циљ унапређење живота, онда је први и основни ступањ на том путу заборављање прошлости. Само ако се заборави већи дио традиције, могуће је дјеловати за будућност. На тај начин Ниче антиципира један дио наших савременика који су „успјешно“ завршили процес заборављања властите историје и традиције. Но, оно што ни сам Ниче није предвидио јесте да ће се у првим деценијама 21.вијека, и то баш у Црној Гори, појавити један потпуно нови поглед на смисао историје. Наиме, према овдашњим „пост-нихилистима“, историја незадрживо креће према „ништа“ или како се луцидни писац графита на будванској школи изразио – према „ниђе“.

„Ми не идемо никуд, ми не радимо ништа, ми смо једна велика хипнотисана гомила“- стихови су из једне од познатих пјесама Партибрејкерса, који вјерно одражавају суштину оваквог погледа на живот. Но, оно што следбеници тог историјског виђења не схватају јесте прави смисао пароле „Догодине на Ловћену“. Наиме, када је Његош за своје гробно мјесто одабрао Ловћен, који је један од највиших планинских врхова у Црној Гори, тим чином је свакоме од нас указао да своје животне циљеве треба да усмјеримо ка Небесима. У том успињању на небеској љествици Ловћен је само успутна станица. Зато се помолимо Господу и за оне који су увелико кренули широким путем ка „ниђе“, да прекину са својим беспућима, те да и они започну своје небеско успињање. Јер као што жуто лишће отпада са грана, тако ће у есхатону од нас отпасти све што је пропадљиво и трулежно, па ћемо обучени у непропадљиво постати причасниици и удионици Небеског Града.

Ђакон Павле Љешковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у храму Свете Тројице у Старом граду у Будви

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У нашој језичкој семантици предање [традиција] означава оно што нам је предато од предака, искуство које нам је остављено у наслеђе од стране ближе и даље прошлости. То искуство утиснуто је у начин живота и праксу, у заједничке обичаје занатске вештине. Утиснуто је у језички израз, научнa достигнућа, књижевност, уметност, схватања која дају смисао животу и смрти, у свакодневицу.

Предање чува за потоње генерације и преноси им достигнућа, схватања и навике сваке генерације понаособ – све оно што је током времена преживело, што је наставило да има тежину за наредне генерације и што учинковито одговара на њихове потребе. А преживљава и предаје се оно што је изабрано и проглашено вредним од стране трговачког расуђивања многих – иако не по сваку цену уз свесно (колективно разрађено) разматрање.

Предање одређују критеријуми вредновања које намеће потреба или животна пракса. Уколико, дакле, предање има вредност само по себи, та вредност се може лоцирати у критичком преиспитивању којим се одабира оно што ће се након тога предати. Другим речима, вредност предања почива у провери (одабиру), коју врши опште искуство, одређујући оно што се наслеђује са поколења на поколење. Старост (тј. временска дистанца) није оно што у толикој мери даје вредност предању, колико је то колективна критичка функција процене онога што предање преноси. Једини критеријум при доношењу суда јесте да ли оно што предање преноси одговара људским потребама или не.

Црквено искуство увек је у предању видело ризницу искуства предакâ: искуствено критичко преиспитивање хришћанске благе-вести (ев-ангелија) од поколења до поколења. Учесници догађаја Цркве могу да разликују да ли у одређеном предању [традицији] ев-ангелије њихових надањâ има реалнο покриће смисла постојања и његове перспективе. Или је реч о „измишљеним бајкама“ (2Пт 1, 16), идеолошким програмима и религијској квази-утехи.

Посебну вредност за Цркву одувек је имало предање наслеђено од прве црквене заједнице и записано у књигама Новог Завета. Реч је о искуству и сведочочењу очевидаца историјске појаве Исуса из Назарета. Они нам предају, како уверавају: „…што су чули, што су видели очима својим, што сагледаше и руке њихове опипаше“ (1Јн 1, 1–3).

Божија интервенција у историји, Његово очовечење и васкрсење, представљају основно полазиште догађаја Цркве, због чега је и сведочење очевидаца ове интервенције поистовећено у свести људи са основном истином Цркве.

Но ипак, оно што текстовима Новог Завета даје изузетну вредност у Цркви, није намера доказивања, нити давање приоритета сентименталности. „Објективно“ доказивање „знакова“ који су пратили откривењско присуство Исуса Христа за Цркву је од маргиналног значаја, с обзиром на то да се знање о свему што се овим знаковима означава не исцрпљује у историјским подацима. Многобројни опоненти Eванђеља подробно проучавају податке које нам пружају текстови Новог Завета, а да притом њихово одбацивање нимало не бива умањено.

Знање еванђелског сведочанства је чињеница и искуство односа. Зато се текстови прве хришћанске заједнице предају кроз богослужбену праксу, тумаче се кроз искуство односа-учешћа у конституисању евхаристијског тела. Не искључује се, засигурно, ни индивидуално-приватно читање, али уз свест да се такво читање разликује управо по потенцијалу знања ев-анђелског сведочанства.

Наиме, постоји разлика, mutatis mutandis, између приватног читања Новог Завета и читања Новог Завета „у Цркви“, као што уосталом постоји разлика између самосталног проучавања партитуре и ишчитавању исте партитуре уз учешће у симфонијском извођењу музичког дела. Само искуство учествовања у означаваним стварима (а не напросто информисаност о дешавањима) спашава догађај Цркве од отуђења и свођења на идеолошку конструкцију, зато што је разумевање текстова и избегавање погрешног тумачења у пуној мери загарантовано једино искуством.

Сведочанство Новог Завета за Цркву представља предање од изузетне вредности и значаја управо зато што потоњим поколењима преноси темељне историјске датости догађаја Цркве уз јасноћу опитне непосредности. Додуше, по свему судећи, из још једног разлога: зато што сведочанство Новог Завета представља на првом месту наслеђе које коренито мења начин метафизичког трагања.

Сведочаство Новог Завета претпоставља (дефинише) знање, не као интелектуалну информацију, теоретску хипотезу, психолошко убеђење, него као еросну узајамност, активну веру-поверење – самопредавање односима љубавног заједничарења у животу и нади.

У новозаветном наслеђу чува се тумачење метафизике, али не мишљу, него кроз однос. Бог Цркве је „Бог отаца наших“, Лична Другачијост која се афирмише кроз историјско искуство личних односа сваке генерације с Њом. Бог није интелектуално схватање Првог Узрока, „Dieu des philosophes et des savants“ [„Бог философа и научника.“ Pascal, Pensées, Le mémorial]. Бог се познаје само као Отац – као љубав и ерос који је узрочник свега постојећег. Познаје се на основу Његовог уласка у историју „у личности Исуса Христа“, „у Духу“ посведоченог Сина и Логоса Очевог, у догађају Цркве.

Црква не претендује да буде непогрешива религија, нити конкурентна идеологија која би била ефикаснија од других или имала „узвишенију етику“. Црква пружа могућност искуственог учествовања у подвигу „сусретања“ са смислом постојања-наде. „Дођи и види“. Црква говори о подвигу вере, тј. о подвигу еросног самопревазилажења, који рађа знање.

Такво знање стиче се одустајањем од захтева свог ега, односно од захтева само-живости. Одустајањем од извесности, обезбеђености и оклопљености гаранцијама. Вера нема другу деонтологију или потпору осим еросне узајамности, због чега и представља непрестани ризик, као и сваки ерос. Реч је о ризику оштрице коју чини граница између Цркве и религије, граница између слободе еросног самопревазилажења и сладострасне илузије самопревазилажења која је у ствари комфорна покорност религијском ауторитету.

Религизацијом, пре свега, називамо ово тешко разлучиво отуђење еросног достигнућа и његово свођење на егоистично самообезбеђивање. Свођење поверења на потчињење, приоритета искуства на саображавање са датим извесностима, аксиомским принципима и нормативним прописима.

Ове разлике су на нивоу интелекта јасне, али су у стварности тешко разлучиве, скоро неприступачне за свесну самоконтролу, с обзиром на то да су стварне чињенице закамуфлиране и претварају се у илузорне, психолошки пожељне, појаве. Често се предању предајемо са илузијом да је по среди самопревазилажење и вера, док у ствари кроз веру-поверење вребамо прилику за своје егоистично обезбеђивање.

Мислимо да живимо верношћу предању и да се слободом издижемо изнад природне законитости, изнад давања приоритета егоистичној вољи, изнад самодовољности нашег интелекта и индивидуалног суда, док смо у ствари несвесно заплетени у оклопљавање сопственог ега, овај пут уз верност „ауторитету“ предања, за шта очекујемо награду.

Човекова психа невероватно лако и несвесно склизне у одустајање од слободе како би се докопала објективних гаранција за индивидуално „оправдање“ и „спасење“. Она је у стању да предање користи као тврђаву обезбеђености, проглашавајући прошлост најузвишенијом гаранцијом истине, аутентичности и валидности. Истина се тако одсеца од реалности живота и поистовећује са словом историјског прототипа неке поуке, са прецизношћу првих формулација, са обичајним правилима – идолизација прошлости одређује шта је заправо „исправно мишљење“, тј. православље.

„Аутентични“ православци су награде достојни „бранитељи“, „чувари“ и „заштитници“ предања. На тај начин, како се догађај Цркве постепено претвара у религију, предање се институционално намеће као извор хришћанске истине и вере. Хришћанска истина престаје да буде искуство учествовања у новом начину постојања, подвиг и перипетија слободе, само делимично (апофатички) означавана језиком, уметношћу или богослужбеним поретком.

Истина постаје исто што и објективне информације које се дефинишу као предање: формулације, канони, обичајни обрасци – све оно што индивидуа може поседовати као објекат, оно чиме може господарити и присвајати у виду оклопљавања религијском обезбеђеношћу.

У свим горе наведеним случајевима предање се објективизује као истина само по себи. Сматра се да предање садржи предуслове којима уколико се индивидуа потчини, може гарантовано да поседује истину – да има исправна уверења и награде достојно опхођење. Следствено, индивидуа на тај начин може поседовати сигурност сопствене оправданости и спасења.

Верност и доследност у инсистирању на предању обезбеђује све оно што захтева нагонска инстинктивна религијска потреба човека. Или, боље рећи, све оно што захтева сваковрсна нагонска-инстинктивна потреба за психолошком обезбеђеношћу, самоувереношћу и оклопљавањем ега.

Отуд је апсолутизовање вредности предања појава која се не задржава на религиозности, већ по правилу прати сваку социјалну и политичку идеологију која траје дужи историјски период, сваки дуговечни институционални облик, чак и научне теорије које одолевају времену. Марксистичка идеологија и фројдовска теорија представљају класичне примере поља развоја отврдлих традиционалистичких тенденција.

Христо Јанарас, Против религије, 

Севастијан прес – Лос Анђелес Интерклима-графика – Врњци 2019, стр. 116-120.

Превод: Бојан Радичевић

Игуман манастира Савина јеромонах Макрије је на почетку емисије упутио ријечи наде да ћемо, ако творимо вољу Божију, успјети да побиједимо многа искушења па и пандемију корона вируса која је завладала свијетом. Он је говорио и о празнику Светог Николаја Мирликијског чудотворца, посебно се осврнувши на његову врлину милосрђа, на коју би сви требало да се угледамо.

Звучни запис емисије

Савински Игуман је тумачио Свето Јеванђеље на данашњу јеванђелску недјељу- 28. по Духовима и говорио о празнику Дјетињци кога данас прослављамо и о значају породичних веза које осликава оно везивања дјеце, мајки и очева на празнике Дјетињце, Материце и Оце.

“Љубав је активна помоћ човјеку. Никада се немојмо уморити у љубави према ближњем свом“- казао је отац Макарије говорећи о дивним породичним празницима Дјетињци, Материце и Оци који предстоје Божићу.

Отац Макарије је говорио и о Божићном посту којим се припремамо за рођење Богомладенца Христа а затим одговарао на питања слушалаца.

Извор: Радио Светигора

У навечерје празника Преподобног Јована Дамаскина, у среду 16. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесето издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору. На нашу радост уметничка гошћа била је наша драга Даница Крстић, извођач традиционалне и народне музике. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. 

Повезан садржај:

Даница Крстић: Певање и молитва су увек у дивном сагласју

У уводном делу наше овонедељне емисије протонамесник Радоје Мијовић је казивао о житију Преподобног Јована Дамаскина и његовом неизмерном значају за Цркву Христову, особито када је реч о црквеном песништву које је овај угодник Божји по надахнућу Духа Светога саставио. Говорећи о значају црквеног песништва отац Радоје је истакао да је дивна химнографија оквир целокупног богослужења. Богослужење је жила куцавица целокупног хришћанског живота, зато је важно да богослужење поимамо као живи живот, а сама чар и лепота богослужења је у химнама и песмама које једним устима и једним срцем узносимо Богу. Проузносећи химне Богу ми њима дајемо свој лични печат, јер се сви наши дарови обједињују и наши гласови су тада у молитвеном сагласју, истакао је отац Радоје. 

Ослањајући се на причу о молитвено-катихетском значају богослужења, отац Радоје је у нашој емисији представио своју литургијску заједницу која се око свога Господа сабира у храму Светог Великомученика Георгија у Бору. Као настојатељ наведеног храма наш гост је са поносом истакао живост црквеног живота у окриљу Светогеоргијевског храма, ону живост која се пројављује и кроз дечји црквени хор Милица.   

Са великом радошћу наш отац Радоје је казивао о светињи која је недавно саграђена у непосредној близини Бора као дивна монашка насеобина. Градња скита је формално почела 2008. г. када је започета градња параклиса-брвнаре посвећене Светим новомученицима јасеновачки и Светом кнезу Лазару. Након тога, 2010. г. приступило се уређењу садашњег конака, када је изграђен и Псалтирник посвећен Цару Давиду. Након две године озидани су параклиси Светој Параскеви и Светом Цару Урошу а исте године је подигнут и поклонички дрвени крст који је висок 3 метра. Благословом Епископа тимочког г. Илариона 2015. г. кренуло се са зидањем цркве-ротонде посвећење Светом Петру Цетињском, истих димензија којих је била ловћенска капела (срушена од безбожника 1972). Ротонда  је завршена и иконописана 2019. г. Јула 2020. г. скит насељавају монаси Сава и Матеј. У скиту се налази и минијатурна копија пећине апокалипсе са острва Патмос а ктитори су г. Драган Цветковић и ипођакон Владимир Балабан.

Својим гостовањем нашу емисију је посебно украсила наша дивна Даница Крстић која је у свом уводном излагању говорила о односу народне музике и црквеног појања. Музика чини велики део црквеног живота јер је она средство које нас у сагласју са молитвом уздиже ка Богу. Литургијска музика у човеку буди посебне молитвене емоције и подстиче човека да се препусти усрднијој молитви, нагласила је Даница Крстић. 

После породичног васпитања веронаука је прави темељ који нас подсећа да спознамо себе и на правилан начин промишљамо о животу. Одлазак на Литургију са вероучитељем је за нас био прави ужитак и истинска радост јер ништа није било присиљено и из морања, већ је све бивало у љубави и слободи, присетила се Даница благословених дана када је са пуно љубави пратила и учествовала у раду Православног катихизиса - верске наставе. 

Говорећи о аутентичности живота Даница је указала да живимо у времену великих искушења и губитка свести о правим и истинским вредностима. Према њеним речима занимање или служба коју имамо не би смела да нас спута и чини нам сметњу да будемо и останемо природни људи и носиоци личне ноте свога живота. Људи не схватају да се ја својим послом и неговањем наше богате традиције бавим из љубави, а не ради неке личне користи. Трудим се да будем то што јесам, а ова емисија  и наш разговор је дивна прилика да пошаљемо поруку: будимо природни и радујмо се животу, речи су наше Данице Крстић. 

Након благодарности и поздравних речи наше драге Данице Крстић која је свима пожелела срећне и радошћу испуњене предстојеће празнике, отац Радоје је на њему својствен начин упутио надахнуту пастирску поруку: Не заборавимо на речи Светог Апостола Павла да је "вера основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Када смо вођени и руковођени тим речима, биће нам много лакше да пребродимо сва искушења, па и ово ново савремено искушење које је Бог допустио, али кроз које вером газимо и надамо се да ће и из овога узаћи нешто добро, поучио је протонамесник Радоје Мијовић. 

Катихета Бранислав Илић

Фото: Душица Васиљевић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У двадесет и осму недељу по Духовима 20. децембра 2020. године у Саборној Цркви у Београду свету Литургију служио је јереј Арсен Миловановић и протођакон Радомир Перчевић. Након Светог Причешћа литургијску беседу произнео је протођакон Дамјан Божић у којој је подвукао да смо ми у животу увек позвани да благодаримо Богу, наведено је у извештају Радија Слово љубве. 

Звучни запис беседе

Јеванђелска прича о губавцима, коју смо данас прочитали, може се упоредити са нашим савременим збивањима и пандемијом која нас је тако изненадно задесила. 

„Христос не прети и не згражава се над незахвалошћу излечених губаваца, већ само указује на оно што је очигледно и на оно што из пристојности треба да се ради. Он покушава да пробуди у човеку онај стид који сви ми имамо кад нешто лоше урадимо или када се неком не захвалимо. И данас нам Христос баш ту лекцију из пристојности и благодарности даје. Захвалност, благодарности, Евхаристија је основа нашег односа са Богом, јер чиме ми можемо другачије да захвалимо Богу за његова добра и све његове благослове него том благодарношћу? И да ли уопште без те благодарности и захвалности Богу и ближњима може да постоји наш однос са Богом?“ закључио је у својој беседи протођакон Дамјан Божић.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, владика Кирило Бојовић истиче да је пред Српском православном црквом тежак задатак да надомести нестанак две духовне громаде, патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, а да ће будући српски патријарх бити симбол духовног јединства народа у отаџбини и расејању.

Духовни ученик, али и пријатељ Амфилохија, владика Кирило је пристао да за нашу дијаспору осветли живот и улогу недавно преминулог митрополита црногорско-приморског. У интервјуу за „Вести“, овај епископ подсећа да је владика Амфилохије својом жртвом извео народ из „вавилонског ропства“ и „брозоморе“, што је за резултат имало враћање Црне Горе православној вери и недавно изгласавање, како истиче, Ваведењске владе слободе.

Симбол јединства

Нажалост, у кратком размаку, Српска православна црква је остала без две духовне громаде, патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. То је велики ударац и за Цркву, али и за народ.

– Да, у праву сте. Велики губитак и за Цркву и за народ с обзиром на углед њих двојице у народу и друштвеном животу, њихов значај и као духоносних отаца унутар Цркве, њихов значај као молитвеника пред Богом. Недостајаће нам њихов савет и поука. Они су били „Два сведока Божја или две маслине и два свећњака што стоје пред Господаром земље“ (Откривење 11, 4). Ових месеци треба да се молимо Богу и Богородици и нашим Светима да нам покажу њихове достојне наследнике.

Шта би морао да буде кључан задатак будућег српског патријарха?

– Некако ми је непријатно да одговорим на ово питање, јер оно свакако превазилази моју моћ перцепције. Али ипак, кад сте ме питали, да кажем да је по мом мишљењу кључни задатак будућег српског патријарха да буде симбол духовног јединства нашег народа, а ту подразумевам сва чеда наше Свете Српске православне цркве без обзира на нацију или боју коже, међу којима је највише Срба наравно, ма где да он живи и ради, у отаџбини или расејању. То је увек била главна улога патријарха српског.

Митрополит Амфилохије је био не само ваш духовни отац, већ и пријатељ. Како бисте га описали у неколико реченица?

– Он је био духовни отац и пријатељ многим људима. У неколико реченица веома је тешко описати митрополита Амфилохија. Био је несумњиво Божји човек, светог живота. Човек пун вере и неке унутрашње снаге, старао се посебно да му унутрашње стање душе одговара свему што ради или говори. Говорио је да уколико желимо да наша реч буде дејствена, морамо се старати да нам и унутрашње стање бића одговора ономе што говоримо или радимо. Могуће да је због тога имао велики утицај на људе. Један мудри човек у Аргентини рекао ми је да је остао задивљен како митрополита Амфилохија људи слушају и како су се све речи које је он говорио испуниле. Био је плодоносно дрво које је дало стоструки добар плод. Био нам је и духовни отац али и мајка свима онима који су свој живот посветили Богу. Носио је све наше слабости и опраштао их без икаквих епитимија. С друге стране, био је врло строг и некада са тешком речи за све оне који су нападали Цркву и покушавали да ометају њен рад.

Ваведењска влада

Матија Бећковић је поручио да “Бог свакога држи на земљи док не заврши оно што је започео”. Шта је митрополит оставио будућим поколењима?

– Матија Бећковић је као и увек дивно говорио. Требало би доста времена да се наведе сва заоставштина митрополита Амфилохија. Више од 700 црквених објеката нових и обновљених у Митрополији, уз то је помагао црквени живот свуда где је требало и где делује СПЦ. Затим неколико десетина његових сабраних дела у којима су изложене главне смернице и завети за наш православни народ. Митрополит је оставио лични пример живота по јеванђељу који ће бити све светлији како време буде одмицало. И посебно оставио је иза себе препорођену живу Цркву и преображену Црну Гору. За оне који само мисле у економским и културним категоријама оставио је Црној Гори и њеном народу прекрасна културно-уметничка дела архитектуре и писане речи и учинио је Црну Гору атракцијом верског туризма. Благословио је на крају господина Здравка Кривокапића, човека пуног вере и знања, да преузме кормило власти у Црној Гори. Тако смо и добили нову Ваведењску владу.

Слажете ли се да је управо заслугом Амфилохија враћена вера у Бога у Црној Гори?

– Наравно да је улога митрополита Амфилохија била централна. Али треба рећи да православна вера у Црној Гори никада није ни угаснула. Стари митрополит Данило (Дајковић) је говорио да је његов задатак да сачува запретан огањ вере, а да ће доћи други после њега који ће тај огањ вере запалити. Тако се и догодило. Наравно да је митрополиту Амфилохију ишло наруку и време у којем је деловао, које је било време духовне глади и обнове, а и сила Божја му је била у помоћи. Све што је урадио радио је уз помоћ својих сарадника, несумњиво на првом месту епископа Јоаникија.

Камењем на светињу

Сведок сте тога. Како му је то успело?

– Он је прво стекао прекрасно богословско образовање у многим великим теолошким центрима Истока и Запада. А затим је то знање на Светој Гори и другим светим местима посолио сољу истинске духовности и смирења, поред ногу преподобног Јустина, старца Пајсија, старца Порфирија и других. Прво је себе просветио и осветио, а онда је кренуо да освећује друге. Даље, кључно је, мислим, што се он жртвовао без остатка за то дело. Он није имао ни минута приватног живота. Говорио нам је да је одмор за људе из света и никада није имао ниједан дан одмора. А како каже Његош “прегаоцу Бог даје махове”. Ту његову жртвеност људи су осећали и поштовали и следили су за његовим примером. Сарадња са патријархом Павлом, патријархом Иринејом, духовним чадима оца Јустина епископом Атанасијом, епископом Иринејом и другим архијерејима наше и других помесних цркава, сигурно га је крепила и давала нову снагу.

Ово вас питамо и зато што сте и сами духовно сазревали у време прогона српског свештенства у Црној Гори. Многи су заборавили са чим се митрополит сусрео када је преузео Митрополију. Можете ли им “освежити памћење”?

– Нека ми нико не замери ако промашим неке цифре, али кад је митрополит Амфилохије, још за живота митрополита Данила, преузео кормило Митрополије у њој је било свега десетак свештеника, нешто мало монаштва и врло мало одважних верних људи који су, упркос забранама атеистичких власти, посећивали ретке активне храмове и молили се Богу. На Цетињу и не само на Цетињу је митрополит дочекан каменицама и пљувањем у буквалном смислу. Несумњиво је митрополит свима њима опростио и за њих се молио, али треба рећи да ниједан од тих људи који су каменовали Цетињски манастир није лепо и мирно завршио свој живот. Било је, наравно, оних који су и у тим тренуцима били уз Цркву и митрополита. Тешко време атеистичког мрака било је тада у Црној Гори и како каже Свето писмо “Народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија” (Матеј 4, 16). Људима који су били у том атеистичком и богоборном мраку засијала је светлост јеванђелске проповеди. И видимо данас да је митрополит својом жртвом извео народ из “вавилонског ропства” или, како је он волео да каже, исцелио га од “брозоморе”. После њега на стотине православних храмова од којих први пут у историји Црне Горе два монументална прекрасна храма у Подгорици и Бару. На стотине свештенства и монаштва, а верном народу ни броја се не зна што су најсликовитије показале недавне Свете литије у Црној Гори. Те литије су како је говорио митрополит “слиле страву” то јест ослободиле људе од страха и учиниле да људи на изборима сруше једнопартијску диктатуру и тоталитаризам једног човека. Тако смо и добили Ваведењску владу слободе.

Поштовао људску слободу

Шта је митрополит тражио од људи?

– Од људи је тражио веру и страх Божји. Није био цепидлака и супервизор који беспоговорно тражи да се изврши оно што је он рекао. Поштовао је људску слободу и трудио се да надахне људе, највише сопственим примером, да делају за сазидање Цркве заправо да се уграде у Цркву која је тело Христово. Умео је да оцени и награди свачији истински труд, али је све нас учио да главну награду треба очекивати пре свега од Бога.

Праведан гнев

Знао је и митрополит и да “загрми”. Шта га је љутило?

– Не бих рекао да је то била љутња. То је био праведан гнев против тих људи који су ометали црквени живот, или који су отворено ратовали против Цркве покушавајући да окрње њен углед. Борио се за јединство наше помесне Цркве и свеправославне Цркве и самим тим био је против оних који су то јединство угрожавали. Било му је далеко осуђивање, увек је налазио оправдање за човека, и кад се гневио био је то гнев усмерен на лоше дело, или реч, или намеру а не против личности која је то радила или говорила.

Отац и мајка

Какав је Амфилохије био приватно?

– Био је прави духовни родитељ и отац који уме да покара, али и мајка која зна да утеши. Молитвеник који је мало времена одвајао за сан, непрекидно је читао и писао. Учио је непрестано и из књига, али и од људи са којима се сусретао, знао је стално да понавља неке реченице које су му се допале из сусрета са 1удима разног профила и знања.

ОВАКАВ ЈЕ БИО АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ

Сузе на Ловћену

На нашу молбу, епископ Кирило се присетио и неколико лепих прича – анегдота везаних за живот митрополита Амфилохија.

Прва је везана за недосањани сан о Ловћенској капели.

– Митрополит је само једном био на Лов}ену. Био је веома виталан и лако се пео на планине тако да га ми млађи нисмо могли стизати. Кад је дошао до тунела који води до маузолеја рекао је да је то много ружно као да су распорили утробу Ловћена дивне планине. Није хтео да иде кроз тунел па смо прошли некаквом стазом поред тунела. Дошавши у маузолеј и на гроб великог Његоша – ловћенског тајновидца он је плакао и говорио да је Његош тамо утамничен.  Жељу да поред маузолеја, јер тамо има места за то, врати Ловћенску капелу однео је са собом у гроб.

Читао у колима

Владика Кирило истиче да је митрополит Амфилохије на сваком месту показивао своју бригу за народ.

– У колима, кад сам га возио он је читао и уопште никада није давао примедбе на нашу лошу и брзу вожњу. Био је право јагње Божје. Посебно како је старио био је све мекши и мекши. Опомињао нас је да не ружимо друге возаче који су правили грешке и нервирали нас. Увек кад наиђемо на старицу или старца који иду пешице говорио је да их примимо у кола, имао је невероватан осећај за старе људе, вероватно видећи у њима своје родитеље. Онда је он са њима разговарао и после често понављао лепе поуке које би од њих чуо.

“Долеће” црква на Румију

Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, се посебно сећа градње цркве на Румији.

– Био сам са њим у хеликоптеру “газела” који је летео поред транспортног хеликоптера који је изнео Цркву Свете Тројице на Румију. Ја сам све снимио камером. Радовао се као мало дете када је Црква била готова. Говорио је да је тако речено и у пророштву да ће Црква “долећети на Румију”.

Против абортуса

Владика Кирило сведочи да је митрополит Амфилохије спасао многу децу у утроби мајке од абортуса.

– Једној госпођи која је хтела да абортира, иако је њен муж и њена породица била против тога, рекао је да роди то дете за њега и да ће се он старати о детету. Имао је невероватан утицај на људе. Госпођа га је послушала и родила здраво мушко дете. Митрополит је често посећивао ту породицу.

“Старац и звоно”

Међу оним најлепшим сећањима владике Кирила које сведоче о преданости Амфилохија вери и народу је она о “старцу и звону” из Јужне Америке.

– У граду Венадо Туерто је живео старац Митар Гвозденовић пореклом из Црмнице. Имао је много деце и унучади. Он је био најстарији живи Србин-Црногорац у Аргентини. Упокојио се и он 2020. у 98. години на празник Светог Илије пророка. Митрополит га је много волео и кад год је био у Аргентини га је посећивао. Знао је ђед Митар да пева једну гусларску песму о краљу Александру за коју је митрополит говорио да је вћ} заборављена код нас. Ђед Митар је од митрополита тражио да му донесе звоно за Цркву Светог архангела Михаила (то је крсна слава Гвозденовића) коју су они саградили у граду Венадо Туерто. Митар је рекао: “Многи су ми обећали звоно али су ме сви слагали и бојим се да ћеш ме и ти слагат…” Међутим, митрополит Амфилохије је набавио то звоно у Русији и не марећи за многе перипетије доставио га ђеду Митру у Аргентину. Сада то звоно звони за душу њих обојице.

Васељенски задатак

Вест о смрти Амфилохија затекла вас је на служби у Буенос Ајресу, епархији коју је управо он основао?

– Да. Митрополита Амфилохија сматрамо иницијатором оснивања те најмлађе епархије Српске православне цркве. Кроз оснивање те епархије, СПЦ је постала заиста васељенска Патријаршија присутна на свим континентима. То показује и једну његову карактеристику, да је увек имао тај васељенски поглед на Цркву. Знате, спасење људског рода, а ја сматрам и сваког човека понаособ, јесте глобални васељенски задатак. Често кажем да се Митрополит и упокојио у овој глобалној пандемији управо због те његове васељенскости. Сви људи који су га макар једном видели у Јужној Америци дочекали су вест о његовом упокојењу са сузама у очима.

Да ли сте имали прилике да се чујете са митрополитом док је био у болници? О чему сте разговарали?

– Ја сам се редовно интересовао о његовом здрављу, али га нисам звао не желећи да га ометам и додатно напрежем. Међутим, и то је још једна његова карактеристика – брига за све Цркве, он је мене звао баш на дан Светог апостола Јакова Алфејева, недељу дана пред своје упокојење. Управо на тај дан он је дошао први пут у Аргентину и тај дан ми славимо као дан наше Епархије. Ја сам био лично потресен његовим измученим гласом и нисам много говорио. Митрополит се интересовао свим питањима повезаним са нашом мисијом, обећао ми додатну помоћ, био је веома поносан што на северу Аргентине, по његовом благослову приводимо крају градњу Храма Свете Тројице који у основи садржи триконхос древног Храма петог века из манастира Златица близу Подгорице.

Корона не бира

Показало се да пандемија ЦОВИД-19 не бира? И сами сте оболели. Како сте?

– Хвала на питању, добро сам. Ковид је опака болест посебно опасна за органе дисања. Борба је била озбиљна, али уз Божју помоћ и лекара КБЦ Подгорица, којима дугујем посебну благодарност, успео сам да прођем без тежих последица по здравље.

Чули сте тврдње да се највећи број црквених великодостојника заразио управо на сахрани митрополита Амфилохија? Како одговарате?

– Знате како, када вам умре неко ко вам је драг, родитељ или драги пријатељ, у том тренутку ви хрлите да се опростите са њим не марећи за опасност. Тако је народ и спонтано поступио на сахрани митрополита Амфилохија и похрлио да се опрости са својим духовним родитељем. Мислим да је Божја благодат на тој величанственој сахрани, на којој би било много више људи да није било пандемије, сачувала људе од било какве заразе. Треба захвалити свим институцијама државе што су имали разумевања за такво осећање народа и што у вези с тим догађајем није процесуиран ниједан човек. Онима, пак, који тврде другачије можемо да поручимо да не говоре речи које не могу да докажу.

Разговарао: Ђорђе Баровић

Извор: Митрополија црногорско-приморска