Посебно ми је било симпатично када ме је отац представљао некоме ријечима: “Ово је мој син, брат и отац“- каже отац Немања Кривокапић сјећајући се колика је била привилегија и благослов бити син оца Момчила Кривокапића и мајке Смиљке, одрастајући под окриљем Митрополита Амфилохија.

Звучни запис емисије

Гостујући у емисији ,,Питајте свештеника“ професор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј Немања Кривокапић је најприје говорио о недјељи Праотаца, затим о празнику Материце, честитајући свим мајкама, и уопште женама, празник, а потом и тумачио зачало из Светог Јеванђеља на двадесет девету недјељу по празнику Педесетнице.

Отац Немања нас је поучио и о правилима Божићог поста одговарајући и на питање слушалаца да ли у посту морамо да водимо рачуна и о количини хране. Которски парох је говорио и да ли је правилно славити календарску Нову годину 31. децембра, о Божић бати и Деда мразу… Он је посебно поучио како да своје душе, своје витлејемске пећине, на што бољи начин припремимо да се у њима роди Богомладенац Христос.

Након уводног дијела емисије отац Немања је одговарао на питања наших слушалаца. Емисију са оцем Немањом топло препоручујемо за слушање.

Извор: Радио Светигора

вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије Вековима се људски род суочава са пандемијама и разним болестима и Црква је кроз своју историју ове догађаје смирено прихватала као допуштење Божије које треба да нас врати више Богу, ближњима и покајању. Бројни су примери када су управо болести и страдања у ратовима подстицали људе да боље разумеју како је овај земаљски живот пролазан и како живот на земљи треба да искористимо за оно што је за све нас најважније, а то је да првенствено тражимо Царство Божије. Са таквим односом према животу, овакве пошасти и страдања не колебају Цркву, већ је чине још снажнијом и духовно јачом- беседиo je за „Јединство” Његово Преосвештенство епископ рашко -призренски и косовско -метохијски Теодосије о пошасти пандемије коронавирусом и наставио: -Страдања нас буде из тренутне учмалости и неосетљивости и треба у нама да пробуде више осећаја за оне који пате, више одговорности једних за друге и више међусобног праштања. Живот у благостању сличан је сањарењу, и неки људи тако читав живот могу да духовно преспавају, а да заправо не осете праве вредности које једино долазе од Бога. Зато, као и све друго што долази по допуштењу Божијем, и ову пандемију примамо са благодарношћу, чврстом вером да ништа не бива без Божије воље и допуштења, и да у овом времену треба да покажемо више бриге једних за друге, уместо да само мислимо о себи.

• Да ли је ово време из пророчких текстова Старог и Новог Завета који скривају и откривају тајну Божјег Промисла, драму историје и смисао постојања човека и света ?

Можемо на разне начине да покушамо да разумемо тајну Божијег деловања у историји, али никада не смемо да заборавимо да је промисао Божији неизмерно изнад наше логике. Човек стално покушава да умом разуме Бога, а заправо он од нас тражи веру и срце отворено за Његову љубав и благодат, коју нам неизмерно свакодневно даје, а да је ми често нисмо ни свесни. Многи су управо у тешким околностима духовно прогледали и неки, од духовно најзначајнијих периода у историји Цркве и људског рода, наступили су управо након великих трагедија. Морамо се умом смирити пред Богом и тајном постојања и тек онда се у том смирењу нама отвара сасвим нова перспектива у којој је све смислено и чудесно добро, али не на начин како ми људи обично то очекујемо.

• У којој мери човек данашњице ремети природни след и изазива природу?

Тајна човековог пада о којој се тек донекле говори у књизи Постања, заправо је губитак органске заједнице и јединства живота човека и Бога, а самим тим и човека и остале творевине. Бог није казнио човека изагнавши га из раја, већ је човек изгубио своју чедност и детињу безазленост у покушају да се претвори у једно сасвим самостално биће,независно од Бога. Жеља човека да постане бесмртан сам по себи, нестрадалан, да своје биолошко постојање овековечи без Бога, неизбежно је довела до губитка свести о томе да је наше истинско постојање једино у Богу по чијем смо лику створени. Човек бесомучно покушава да све око себе прилагоди својим егоистичним потребама, што је и довело до тога да је нарушен природни склад који је Бог приликом стварања осмислио. Живећи Христом, учимо се да све што долази примамо са поверењем у Бога, чак и онда када нам ствари изгледају као природне катастрофе. Бог нас стално учи да је живот много више од биолошког постојања и да онај који у њега верује не може вечно умрети. Али ако наш живот искључиво посматрамо на један самољубив и себичан начин, тада постајемо сурови према другима, према природи око нас, а то све у борби да преживимо. У томе је трагедија човековог покушаја да сам победи силу смрти, која је ништа друго него одсуство свести да смо створени за живот и да га имамо у Богу. Свакодневно 96 милиона ћелија умире у нашем телу и бивају замењене новима. Читава створена материја је у сталном кретању, биолошки живот и смрт заправо су део природног тока, а истински живот јесте живот у сталној свести Божијег присуства у нама, Бога који је свуда и све испуњава. Са таквом свешћу све људе видимо као оне који носе лик Божији и сву твар гледамо као чудесан израз премудрости Божије. Такав однос из корена мења наш трагични себични однос према животу, болести, страдању и чини нас истинским баштиницима радости неодузимљиве, коју имамо у Христу Исусу.

• Народ често користи изреку «Чувај се и Бог те чува». Колика је тежина ове изреке у време злокобне короне?

Гледано у контексту практичног живота у овом времену и простору, веома је важно да имамо одговоран однос према себи и другима. Наше тело је саздано да буде храм Духа Светога и дужни смо да се бринемо о њему. Нажалост, због својих себичних страсти и сталне потребе за уживањима и свакаквим претеривањима, човек уништава своје здравље. Човеково тело је створено као једна савршенахармонија органа у њему. Али ако се неодговорно односимо према било ком делу нашег тела и душом живимо без заједнице са Богом, последице су неизбежне. Ипак болест не треба гледати као казну. Многи свети људи су били болесни и страдали су, али не због неодговорног односа према себи и другима, и такво страдање им је било на духовну корист. Они који свесно угрожавају своје здравље и здравље других просто онемогућавају Богу да им помогне, јер излазе ван животворног тока божанског деловања и настају поремећаји. Такве болести изазивају још већу пометњу и страх код људи, јер не видећи од себе ништа више него тело, људи су у паничном страху да ће потпуно нестати. Бог нас учи да не излажемо себе непотребним опасностима и да посебно не чинимо ништа што друге може да угрози. Злоупотреба наше слободе којом можемо да нанесемо патњу другима постаје тежак оков патње и бола. Људи доживљавају да их тако Бог кажњава, али Бог љубави просто не може да помогне онима који нису спремни да помогну самим себи, јер Његове дарове они користе погрешно, себи на штету.

• Нажалост, све више је људи нарушеног менталног здравља склоних суициду или одузимању живота другом људском бићу у страху од пандемије и чињеници да је корона окупирала сваку област живота. Колико чврста вера помаже код оваквих криза?

Пандемија, са којом се тренутно суочавамо, довела је до незабележеног поремећаја целокупног функционисања глобалног друштва у коме живимо. Никада људи нису били више зависни од материјалних ствари и технологије, и сама помисао да живот на који смо навикли неће скоро да се поврати, изазива код људи огроман страх и панику. Решење није у депресивним мислима и туговању, већ овај изазов треба да нам послужи као прилика да се подсетимо дубљег смисла живота, да осмислимо свој живот боље и корисније.Треба да проводимо више времена са својим ближњима од којих смо се отуђили, мање времена да трошимо на непотребне активности у којима смо губили дане и да,по мери наших могућности, покажемо више солидарности са онима који страдају. Вера у Бога није магија која нас чува од сваке невоље и страдања, јер зашто би онда сам Господ рекао да ће они који у Њега верују бити гоњени, да ће страдати. Он нам није обећао благостање у овом свету, већ нам је оставио свој мир: „Мир свој дајем вам, мир који није од овога света“. Тај мир је највећи дар и ко га задобије, предајући се Божијем промислу и његовој неизрецивој вољи, нашао је истински пут у Царство Божије. Вера у Христа нам пре свега помаже да се одговорније и смиреније суочимо са свим невољама и страдањима овога света не губећи радост и поуздање у Бога. У древним временима, пагани су се увек чудили, како су хришћани били радосни док су ишли на страдање, како се нису плашили телесне смрти и болести. То није фанатизам, не дао Бог, јер бито моглода угрози животе ближњих. Не. Истинска вера је вера радости, благодарности Богу на свему и за све. Све наше туге и радости то постају само у нашем уму, а ако све што нас сналази примимо као промисао Божији, онда ништа, попут ове тренутне епидемије, не може да нас духовно поремети. Нажалост, они који живе по логици „старог човека“ којим владају страсти, похлепа, самољубље, гордост, бунт, стално су у страху, јер су у грчевитом настојању да све око себе промене, а не оно што је у њима самима. Од Христа ми учимо да онај који промени себе тј. који се преуми (покаје) постаје способан да све што дође прими са достојанством и благодарношћу и чврстом вером, да ако је Бог са нама никаква болест, страдање, па чак и телесна смрт не могу нас одвојити од вечног живота. Тај живот није само неко обећање у будућности, већ почиње и сада и овде, и бројни људи светог живота то потврђују свакодневно, живећи у реалности Царства Божијег, сада и овде. Ту реалност потврђујемо и у Светој Литургији као кључном моменту нашег хришћанског живота.

• Пред нама је период слава и славља, који многи своде на јело, пиће, дружење и забаву, заборављајући прави смисао славе. Како славити у време Ковида -19?

Наравно, увек морамо да се подсећамо да прославе празника светитеља, посебно крсних слава, нису поводи за неумерено узимање хране и пића или разуздану забаву. Светитеље као сведоке истине Христове, пре свега, прослављамо литургијски у цркви, колико је то год могуће у постојећим околностима. Окупљајући се око славског колача, породица треба да се подсети да смо сви ми једна домаћа црква Божија и да зависимо једни од других и да треба да живимо у слози и љубави. Мудро је у ова времена да се славе прослављају у ужем, породичном кругу, без звања више гостију, како би се избегло ширење болести. Нису ретки случајеви када су неопрезна славља са више људи завршена одласком неких чланова породице и пријатеља у болницу. Биће времена за већа окупљања и дружења. Сада треба показати расудљивост и пажњу да не угрозимо друге људе, и да се максимално придржавамо мера заштите колико до нас стоји. На тај начин ћемо много боље прославити наше светитеље, него што су то богате трпезе за више званица. Сада је и време поста и мора да знамо да и наше славе требају да буду одмерене и у складу са прописима Цркве. Пост није само уздржање од хране, већ време појачане молитве, бриге за друге, посебно за старе и болесне, време када треба да покажемо више осећаја за сиромашне и оне у невољи.

• За време османлијске власти Срби су се често у страху од Турака, молили Господу у својим домовима, претварајући их тако у храмове. Док не прође пандемија , можемо ли применити исто?

Управо, тај пример може да нам покаже како су се наши стари у сличним ситуацијама довијали. Заправо, по многим тумачима, славски колачи су настали тако што није било могућности да се литургијски прослави светитељ у храму, па се породица окупљала у дому и домаћин је ломио хлеб са укућанима, благодарили су Богу и делили чашу славског вина и кољива. Све су то елементи које имамо у древном обичају јеврејског сабата, што је и постала основа за евхаристијски обред преко тајне вечере Христа са апостолима. Наравно, добро је колач однети на благослов у храм, ако свештеник због постојећих околности није у могућности да дође. Још је боље да се тог дана оде на литургију и причести се, уколико је то могуће. Славски ручак или вечера, заправо је икона литургијског обреда, у коме се окупљамо око једног хлеба и једне чаше, и делимо храну, благодарећи Богу на Његовом дару.

• Питање у људској култури је од када постоји , откуд зло у свету и где је порекло зла…?

Све што је добро, и као такво,што постоји,од Бога је, јер Бог је једини Који јесте, као што је рекао пророку Мојсеју пред несагоривом купином на Синају. Као што у природи постоји материјално једино светлост, тако све што постоји је добро и створено је за добро. Зло је одсуство добра, као што је и тама одсуство светлости. Да би одагнали таму из собе, морамо упалити светло, или свући завесу са прозора да би светлост ушла у собу. Где је светлост присутна, ту нема таме. Човеков проблем јесте што зло прихвата као постојеће, и оно тако, на известан начин, постаје стварно, када човек живи делима таме и уклања се од дела светлости и добра. Отуда зло у овом свету. Зато Господ каже да се не противимо злу (као да оно стварно постоји) већ да се покајемо, променимо свој ум, живот, и заживимо делима светлости и љубави, и свака тама ће тада нестати. Ми смо окружени морем Божије љубави и доброте о којој говоре многи светитељи, али ако затворимо своје духовне очи, нећемо видети ту светлост и доброту, и све ће нам бити тамно и мрачно. Зато је духовни живот човека, отварање срца његовог. Ум са својим помислима, илузијама, страховима, сећањима, треба да утихне и да отворимо своје срце Богу, у тишини и миру. Тада истински почињемо да живимо и видећемо да је Бог све добро створио и да зло постоји само уколико се затворимо у таму својих лоших мисли и страхова. Тада наша душа сија и преноси радост на тело које постаје здравије и крепкије, као што лоше мисли и дела тело чине болеснијим и слабијим. Тајна Божија је веома једноставна и није без разлога Христос заблагодарио Оцу Небеском, што је истину сакрио од премудрих, а открио простим и онима чистога срца.

• Црква постоји у различитим друштвеним уређењима, у различитим земљама, културама. Где је однос Цркве и државе најсрећније решење?

Црква је, уствари, нови начин постојања света, и она надилази историју, време и простор. Она се не може свести у оквире ниједне овоземаљске идеологије. Држава и разне идеологије, које је воде, пролазни су феномени који се стално мењају, на добро или на лоше, као што се то види из историје људског рода. Црква васцелу творевину уводи у нови начин постојања и она може да оплемени и државу, уколико се они који је воде руководе еванђелским принципима. То је и наш задатак. Не да дижемо револуције, исправљамо свет, као да је Бог нешто погрешно створио, већ да сведочењем Божије истине стално позивамо свет на нови начин постојања. Зато је Христос рекао да цару треба дати царево, поштовати закон и поредак, али да треба и Богу дати Божије и остати непоколебив у сведочењу истине Божије, па чак и уколико би то било противно вољи земаљских владара. Многи светитељи су пострадали зато што су истину Божију сведочили и тако се супроставили вољи моћника овога света. Истовремено, имамо и бројне владаре који су се држали еванђелских принципа, ињих усвојили као путеводитеље за функционисање државе. У историји нашег рода, то се посебно огледа у предању светосавља. Наши благочестиви владари су остали тако дуго упамћени, јер нису марили за пролазно, већ за непролазно. Они, који су ради пролазне земаљске славе одбацивали оно вечно и одрицали га се,остајали су на маргинама историје, или у најгорем историјском сећању нашег народа.

• Колико наша Црква може учинити да нестану јереси и расколи у српском народу и да сви с вером и љубављу према Господу и својој земљи буду јединствени?

Црква се против јереси не бори огњем и мачем већ истином и правдом, трпљењем и љубављу. Они који и поред тога остају упорни у својим заблудама, цепају јединство Цркве и мењају предање Христово,тиме су сами себе издвојили из заједнице Цркве, која их и даље, као брижна мајка, увек чека да се врате. Тако се и блудни син вратио оцу након година лутања и отац, не само да га није презрео, нити је тражио његово понижење, већ му је потрчао у сусрет и наградио га, јер његов син беше изгубљен и нађе се. Али то никада не би могло да се деси да блудни син није претходно „дошао себи“ то јест променио се, преумио се (покајао) и схватио да је улудо потрошио своје дане, ван дома очевог. Бог жели да сви буду једно, као што каже Христос у својој првосвештеничкој молитви, али јединство није минимум договора и слагања, већ једномисленост у истини Христовој у којој једни друге органски препознајемо као своје, без обзира на спољашње разлике. Црквено предање никада није било униформно, али је било јединствено у Господу Христу. Живимо у времену када се и наша Православна Црква суочава са озбиљним проблемима око схватања свога јединства, нажалост око питања првенства, које је пре 10 векова и довело до великог раскола са хришћанским Западом. Увек мора да се подсећамо да онај који жели да буде први, свима треба да буде слуга. Служење другима, а не себичност, гордост и сујета овога света, то је оно што нас чини сличним Христу. Све је то тако једноставно, али ми то по својој слабости, као људи, често заборављамо.

• Можемо ли бити мирни и безбрижни чак и онда када нас околина узнемирава и угрожава, као што је случај са Србима на Косову и Метохији, ако смо свесни моћи Божије која све невидљиво уређује и води путем којим жели ?

Нас је наша невоља на Косову и Метохији, у вековима који су иза нас, научила да увек може бити и горе, па смо Богу благодарни на сваком дару и на свему што нам тренутно долази. То је заправо и најбољи пут како да очувамо унутрашњи мир у свом животу. Беспотребне бриге о будућности на коју најчешће не можемо лако да утичемо, или стално враћање у трауме прошлости, удаљују нас од овога дана и часа којим живимо. Хришћански живот је стално искупљење времена, да сваки дан и час проводимо у благодарењу Богу, молитви и трезвоумљу. Опет бих подсетио на незаборавне речи писма Диогнету из другога века где су описани рани хришћани, овим речима: „…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим посебним градовима, нити употребљавају неки посебан начин говора, нити воде неки посебан начин живота…. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују локалним обичајима, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота и владања свога……Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.“ Косово и Метохија је наша духовна отаџбина која нас упућује ка Христу без обзира на сва тренутна политичка збивања. Наше светиње нас као путокази стално упућују на пут Светога Саве, Св. Кнеза Лазара и других великих светитеља наше Цркве… да је земаљско за малена царство, а небеско увек и довека.

• Да ли је у сусрет Христовом рођењу прилика да се враћамо на највећу поруку Божића да је Христово рођење подстрек, могућност, позив да се свако од нас непрекидно духовно рађа?

Ових дана молитвено и богослужбено хитамо у сусрет радосном дану Христовог рођења који нас стално подсећа на чудесну тајну над тајнама. Бог је постао човек да би нама отворио пут ка Богу, ка истинском вечном животу. Витлејемска пећина, зато је место нашег духовног рођења и новог живота који надилази овај пролазни живот и све његове туге и радости. То је истински живот, који почиње и сада и овде и никада не престаје. Зато је празник рођења Христовог истовремено увод у тајну васкрсења Христовог, јер нам открива истински смисао нашег постојања. Користећи ову прилику, желим да свим читаоцима Јединства пожелим благословене и мирне божићне празнике. Не заборавимо да је први Божић прослављен мирно и тихо уз витлејемске пастире и мудраце, уз анђелску песму. Ове године ћемо по свему судећи Божић прославити скромније него што је то уобичајено, али по ничему мање достојанствено, ако отворимо своје срце за ову чудесну тајну Божијег смирења. У својим молитвама и мислима, изузетно, треба да будемо са онима који ове празничне дане проводе у болесничким постељама и са онима који се несебично брину о њима, и који нам својом пожртвованошћу дају пример истинске љубави, којој нас управо Господ и учи.

 Рада КОМАЗЕЦ

Извор: https://jedinstvo.rs/bog-nas-uci-da-ne-izlazemo-sebe-nepotrebnim-opasnostima-i-da-posebno-ne-cinimo-nista-sto-druge-moze-da-ugrozi/ 

У прилогу можете погледати видео запис и причу о манастиру Пресвете Богородице – Рустово, и о чудотворним иконама које се налазе у овој паштровској светињи. Кроз историју овог манастира и њених светиња водила нас је монахиња Теодотија.  У прилогу је коришћено појање духовних пјесама које поју монахиње манастира Рустово са професорицом пјевања Софијом Јевремовић. Емисија је снимљена са благословом игуманије манастира Рустово, мати Теодоре, коју је реализовао г. Никола Тодоровић, уредник јутјуб канала Todovid, на чему му топло благодаримо.

Александар Вујовић, 

уредник Катихетског програма Радио Светигоре

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Веома поучна књига епископа Јована (Пурића) Тајна породице – молитва и васпитање, у овом врло тешком тренутку за читаво човечанство које се сваког дана суочава са све већим искушењима, објављена је захваљујући издавачу ГИП Елвод Принту из Лазаревца 2020. године. Уредник издања је проф. др Драгомир Сандо, ванр. проф. Хришћанске педагогије. Књига је подељена смислено у три поглавља, са закључком и додацима, корисним за све православне породице, које живе хришћанским животом.

Прво поглавље Педагошке димензије богословља и философије, аутор дели на три вредна потпоглавља: Јединство образовања и васпитања, Целомудреност као основа моралног васпитања и Улога учитеља. У овим целинама аутор даје хришћанско становиште и созерцање о образовању и васпитању деце у православним породицама, са посебним акцентом на улогу васпитача, односно учитеља.

Друго поглавље Васпитни утицај породице у философији педагогије аутор дели у четири потпоглавља: Значај породице и супружничке љубави у образовању, Улога родитеља у процесу образовања и васпитања, Породично образовање и црквеност и Педагошки процес унутар породице. Ово поглавље је средишње јер теме које обрађује аутор најбитније су за све савремене породице и њихово потомство. Епископ Јован показује библијску утемељеност васпитања у хришћанским породицама и истиче као најзначајнију одлику породичног живота – црквеност, а то потврђује и објашњавајући место родитеља и њихове љубави и црквености у дечијем свету.

Треће поглавље Молитва и васпитање нуди решења на многе проблеме савремених породица. Аутор у седам посебних целина истиче литургијску утемељеност породице, а говори посебно о крштењској педагогији, од које све потиче; затим и на тему Црква, Литургија и васпитање; и на крају о Литургији као тајинству уласка, тајинству Речи, тајинству верних, тајинству јединства, тајинству узношења. Аутор кроз тумачење кључних литургијских тренутака објашњава да је свака хришћанска православна породица - мала Црква.

Два додатка, односно прилога, на крају књиге аутор је издвојио и ставио у контекст својих теза о хришћанском васпитању у савременом, секуларном и извитопереном друштву; а то су: Беседа Светог Јована Златоуста о сујети и како треба родитељи да васпитавају децу и речи свете Литургије Јована Златоустог као инспирације епископа Јована да напише ову књигу, коју свим православним хришћанима препоручујемо.

ђ.И.Ч.

Извор: Инфо-служба СПЦ

У навечерје празника Преподобног Данила Столпника, у среду 23. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и прво издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су протопрезвитер Славиша Божић, Архијерејски намесник за средњу Аустрију и сабрат храма Васкрсења Христова у Бечу, и Ина Пламенац, теолог из Бара. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. 

Господ је тако уредио да у мом животу ништа није било случајно, посебно јер сам надахнуће и пример налазио у личности своје баке игуманије Февроније, овим речима почео је своје казивање протопрезвитер Славиша Божић који је у уводном делу емисије говорио о свом животном путу. 

Ово је била прилика да прота истакне своје сроднике који су, поред мати Февроније, цео свој живот посветили служби Богу и роду. Отац Славиша се са радошћу присетио проте Славка Божића, умировљеног пароха београдског, свештеника који је оставио велики траг не само у његовом бићу од најмлађег узраста, већ и у срцима многих верника које је он духовно руководио као изузетан пастир словеснога стада. Била је ово прилика да се у оквиру наше емисије сетимо и нашег драгог протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника новина Српске Патријаршије "Православље" и "Теолошких погледа". 

Замолили смо проту Славишу да нас упозна са особеностима црквеног живота у Бечу. У нашем храму имамо богат богослужбени живот који се савршава према устаљеном правилу, а при нашем храму имамо и две песнице. Једну предводи проф. Обрад Симулов, која негује народно црквено појање, а другу певницу предводи протиница Јелена Смиљанић која негује византијско појање. Поред тога при нашем храму имамо веронауку за одрасле што је од изузетног значаја, истакао је Архијерејски намесник за средњу Аустрију. 

Потребно је благодарити Господу на свему, па чак и на овој пандемији. Јеванђеље нас на неколико место подсећа колико је важно да на свему узносимо благодарност Богу, јер као слободна бића имамо дар и прилику да свој живот сместимо у категорије вечности, поучио нас је отац Славиша указујући на важност узношења благодарења Господу. 

Наша гошћа Ина Пламенац је говорила о вези између теологије и уметности: Веза између теологије и уметности сагледана је превасхоно у слободи која је дарована свакоме човеку, јер када се човек ослободи он стиче могућност да на најлепши могући начин искаже своју креативност.

Храм Свете Тројице на Румији је освештана 2005. године, пре тачно петнаест година. Чудесна румијска литија је култ који се дуго негује и никада се није прекидао, што само указује да је народ то препознао као посебан благослов и искуство које нас преображава, истакла је Ина Пламенац у свом осврту на значај светиње на Румији. 

Да искушења рађају и нешто добро потврђује и позната Фејсбук група "Не дамо светиње" о којој је говорила наша Ина која је и један од модератора наведене групе која нема само информативни, већ и катихетски карактер. Бити модератор групе "Не дамо светиње" може бити сагледан и у катихетском смислу јер имамо одговорност према свим људима, а посебно одговорност да нико не изађе из групе и дијалога са неком горчином, нагласила је Ина Пламенац.  

Митрополит Амфилохије је нама био и отац и учитељ и пример који смо следили. Њему је свако могао да приђе и обрати му се, дословно свако ко потребује савет и било који вид помоћи. Сусрет са митрополитом Амфилохијем је определио наш животни пут, закључила је Ина Пламенац присећајући се лика и дела блаженопочившег митрополита Амфилохија. 

Катихета Бранислав Илић

Фото: Душица Васиљевић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама.
 

Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот.

Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“

О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха.

Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2).

Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи.

Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6)

Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе.

Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4).

Игуман Петар (Драгојловић)

Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo

WWW.CUDO.RS

---

Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како...

У суботу 19. децембра 2020. године, одржан је трећи разговор путем ZOOM апликације у оквиру циклуса разговора о вјери које, под називом Лицем к лицу, током Божићног поста организује Црквена Општина Љубљана.

Уводничар разговора био је господин Срђан Миљковић, медијски аналитичар Регулаторног тијела за електронске медије (РЕМ) Републике Србије.

Осим њега, у разговору су учествовали љубљански парох свештеник Раде Деспотовић, Митрополит Порфирије, монахиња Јефимија (некадашња игуманија манастира Градац), професор Богословског факултета у Великом Трнову (Бугарска) др Свилен Тутеков и други.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је часни ђакон Владимир Пекић. Часни ђакон је говорио о значају Светога Писма. 

 

У оквиру библиотеке „Приручници“ изашла је из штампе петнаеста књига: Јави се Спас — Богојављење и Божић у црквеном искуству.

САДРЖАЈ

Разговор са владиком Игнатијем

„Божић — вечни загрљај Бога и човека“

Разговор са владиком Игнатијем

„Јави се Спас“

Епископ браничевски г. Игнатије

„Божићна посланица, 1996.“

Епископ браничевски г. Игнатије

„Божићна посланица, 2019.“

Епископ браничевски г. Игнатије

„Божићна посланица, 2020.“

Оскар Кулман

„Божић у старој Цркви“

Таро Жером и Жан

„Последњи посетилац“

Извор: Саборност

,,Након мог повратка из КБЦ-а, гдје сам причестио пацијента, око 6:30 часова обишао сам свој град и видио јаке полицијске снаге које су већ биле блокирале Блажов мост, што сам и фотографисао. Осјетио сам да не слути на добро.

Звучни запис разговора

 У седам часова сам у подгоричком Саборном храму служио Свету литургију. Када сам у току службе, из олтара, видио да се на светом богослужењу сабрао повећи број вјерника осјетио сам да се нешто велико дешава. Убрзо је дошао Владика Јоаникије са свештеницима са сјевера. Помоливши се Богу, позвао сам вјернике да кренемо у литију до Немањиног града, јер смо сви схватили да је куцнуо одсудни час и да не можемо мирно посматрати шта ће се десети са нашим храмовима, јер овдје није била нападнута само имовина наше Цркве, већ и њен континуитет осмовјековног присуства на овим мученичким просторима. Када смо дошли до Блажовог моста, полиција нам није дозволила да прођемо“, овим ријечима је свештеник Предраг Шћепановић за Радио Светигору почео своје сјећање на тај дана 26. децембра 2019. у којем су, по ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија ,,у Скупштини Црне Горе умрли правда и право”.

Отац Предраг подсјећа и да се Митрополит Амфилохије, након што је упутио ујутру пастирску поруку поред ћивота Светог Петра Цетињског, око 16 часова срео са тадашњим премијером Душком Марковићем, након чега се обратио вјерницима.

,,Наш Митрополит је и тада, тог 26. децембра, својом мудром изјавом спасио грађански мир у Црној Гори јер је у тих само неколико сати читава Црна Гора је већ била у полицијској блокади. Само једна Митрополитова ријеч могла је све да претвори у много ружан сценарио. Међу нама на мосту је било и неких момака са капуљачама који су очигледно имали прљаве намјере, инструисани од разних служби да изазову немире. То је био један од најтежих дана у мом животу. Сви смо знали да морамо остати и опстати на том мосту слободе“, присјећа се отац Предраг.

Ако Бог да, после годину дана тешке борбе, и не само годину него и пет година, сјутрашњим изгласавањем Закона у Скупштини Црне Горе биће заокружена правда јер је овдје, у срцу Европе, без суда и пресуде убијен православни Митрополит Јоаникије и сто двадесет свештеника, да им се још увијек не зна ни гроба ни мрамора, а Цркви, кроз процес експропријације, одузета огромна имовина тако да се полако враћа земаљска правда, каже протојереј Предраг.

Свештеник Шћепановић је замолио и апеловао и на оне, који не мисле као ми, да поштују здравствене мјере и да се не окупљају у знак протеста.

,,Храмови у Црној Гори немају точкове. Нико нам неће однијети храмове, они ће остати као духовно благо Црне Горе. Али, исто тако, не можемо брисати Светосавско предање и име Светосавско јер је Свети Сава управо у граду Подгорици основао Епископску столицу. Стога позивамо све оне који другачије мисле на историјску расправу, гдје ће донијети документа, ако их имају и ако постоје, и да схвате да ми само бранимо своје и да ништа туђе нећемо. И не бојте се, наши ће храмови свакако остати у Црној Гори“, поручује подгорички парох Предраг Шћепановић.

Отац Предраг је пожелио успјех премијеру Здравку Кривокапићу, новој Влади и свима који ће сјутра у Скупштини Црне Горе гласати за повраћај достојанства, имена и идентитета вјековне Митрополије црногорско-приморске, која је двјеста педесет година старија од самог помена имена Црна Гора и која је кичмена мождина ове државе.

,, Дај Боже да се, у овом секуларном окружењу, поштује одвојеност Цркве од државе, да се на партијским конгресима не формирају Цркве и да се држава бави спољашњим стварима, а Црква оним што је унутрашње, душом овога народа“, каже отац Предраг Шћепановић, помоливши се да нам се више никада не догоди 27. децембар 2019. године, дан када су по ријечима нашег блаженопочившег духовног оца Митрополита Амфилохија у црногорској Скупштини умрли правда и право.

Слободанка Грдинић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање.

За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе.

Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39).

Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном:

„Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38).

Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује.

Протонамесник Александар Р. Јевтић,

Извод из књиге Господе, где станујеш?

Извор: Епархија жичка