„Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). 

Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“.

Свети Григорије Палама

Извор: Епархија жичка

Краљ који није веровао у Божју доброту имао је роба који би у свим околностима увек рекао:

„Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини  грешке!’“

Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст.

Љут  и без имало исказивања  захвалности што је спашен, краљ упита роба: „Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.“

Роб му одговори:

„Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не  греши!“

Бесан због одговора, краљ је наредио да роба  стрпају у тамницу.

Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања  људи.

На олтару, спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст. У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела, може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља.

Након  повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба.

Рекао је: “Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен.“

Међутим, имам једно питање за тебе: „Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у  тамницу?“

Роб је одговорио: „Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста.

Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов.

Ми се често жалимо у животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и  да све има своју сврху.

Свако  јутро, предај свој дан Богу, немој  бити у журби.

Моли  Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоје осећаје.

И  немој бити уплашен. Бог никада не греши!

Знаш  ли зашто је ова порука за тебе?

Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке…

Извор: Епархија жичка

Сједињење наше са Богом подразумева једну конкретну заједницу људи на једном месту. Не можемо да замислимо Христа горе на небу и да са њиме тако остварујемо заједницу. Да је то тако било могуће тада Христос не би ни долазио, него би могао одозго Господ да заповести као што је дао преко Мојсија и рекао „ево ви то испуњавајте и кад то испуните ви ћете се спасти“. Није могуће било, како каже свети Григорије богослов „све оно што није сједињено са Господом није ни спашено“. 

Дакле све оно што није ушло у ту заједницу са Господом нашим Исусом Христом то није ни спашено. То значи потребно је јединство али не јединство на идеолошкој основи на идеолошкој основи „ја мислим или замишљам да сам са Господом“ него јединство са једним живим Богом који је ту поред нас, који може да пипне који може како кажемо на Литургији да се узме да се једе. Да буде то најприсније јединство, јер управо Свето Причeшеће је знак најприснијег јединства међу нама самима и са Господом.

Господе, Господе, погледај са Небеса и види и посјети виноград овај кога засади десница Твоја.

(…) Господе, нећемо одступити од Тебе, оживи нас и име Твоје призиваћемо.

Господе, Боже над војскама! Поврати нас, нека засја лице Твоје да се спасемо!

(Пс 80, 14-15, 18-19)

Дирљиве ријечи пјесника из овог псалма посебно су одјекнуле у црногорској пријестоници прије тачно тридесет година. Као некада пророк за Стари Израиљ, сада је нови Митрополит завапио за спас Новог Израиља, за спас свог народа у Црној Гори. После ослобођења од туђина, наш народ је, попут изабраног Божијег народа, у новим и мирнијим околностима скренуо с правог пута. Опио се и занио вином гријеха и запао у ново ропство – ропство безбожништва (Пс 60, 3). Због тог гријеха, Бог – господар и уредитељ винограда (Ис 5, 1-4), допустио је страдање свог народа. Слика пропасти је била потпуна: ограда винограда Господњег бјеше разваљена, а чокоте су дивље звијери изгризле (Пс 80, 12-13).

У тим страшним временима, када је луди вјетар хтио да угаси свету лампу, сачувао се ипак онај остатак Израиљев. Старац Данило, са неколико свештеника, монаха и мало вјерног народа, исповједнички је свједочио и одбранио своју вјеру. Сада је требало разгорјети тај свети жар који је био запретен у пепелу:

Ево мене, ево вас! Спремно је срце моје, каже пророк. Да заједно са вама обнављам своју душу, да заједно са вама обнављам оскрнављене олтаре, да заједно са вама обнављам онај свети и највеличанственији олтар и храм – душу свакога од нас, јер нема ничега светијег под небом и земљом од људске душе и људског бића.

 Сав живот и рад нашег блаженопочившег оца Амфилохија у винограду Господњем, сабран је у овим ријечима које је изговорио пред цетињском светињом, те 1990. године. Када се сагледа цио његов живот, види се да је нашег Владику, Господ призвао својом благодаћу, још од мајчине утробе и изабрао за свједока Свог Јеванђеља (Гал 1, 15; Рим 1, 1). Светоотачки пламен Божијих људи, који су га од младости руководили и образовали, ”уселио се у њега и разбуктао у огроман пожар: и он је горио у том пожару, горио на жртву свеспаљеницу за све и за сва”.

Кад је дошао у своју постојбину, Владика је затекао на многим Светим олтарима ону апокалиптичну гнусобу опустошења (Дан 9, 27; Мк 13, 14). После тридесет година, оставио нам је око седамстототина нових и обновљених светионика! Сваком освећењу храма или манастира, Владика се толико радовао јер је знао да тако почиње обнова људске душе, да у светињи и светињом људи постају свети, постају храмови Божији и заједница Тијела Христовог. Дубоко је осјећао да не градимо и не украшавамо ми храм, него ”он нас обликује и украшава небеском непролазном љепотом”.

Непрестана молитва нашег Митрополита, његова прва и последња брига, била је спасити човјека. Спасити људску душу која је вреднија од свих свјетова. И зато је свима био све да би бар једног спасио (1Кор 9, 22). Био је прави отац, истински учитељ и педагог. Сваког човјека, Владика је ”примао као стварност за себе и као проблем око кога се вриједи трудити, ући у његову тајну, у свијет његових брига и невоља, прићи му као што брат прилази брату, топло и сниходљиво, без гордости и звецкања ауторитетом”, како рече један наш историчар за Светог Саву.У свако доба дана и ноћи, спреман да прими, саслуша, утјеши, подучи. Кад треба, строго укори, али увијек подигне и осоколи. И ријечју и дјелом, учио нас је да се, прије свега и изнад свега, везујемо за Господа, а не за одређену личност духовника. Учио нас да све треба да дамо ”за Христа и Цркву његову”, да Црква ”треба да расте а ми да се умањујемо смиреношћу”.

Пратио га је свакодневни притисак људи, и оних ”малих” и оних ”великих”. Поред свега тога, није постојала само одговорност за своју заједницу, већ је, као пастир васељенских размјера, имао бригу за све Цркве у свијету (2Кор 11, 28). Туговао је много због неслоге међу православном браћом и трудио се свом снагом да се превазиђу погубни расколи. Молио се, не само за хришћане, већ за читав свијет – да сви људи и народи познају Истину која ослобађа, да се крсте у име Свете Тројице – Бога Љубави.

Као прави апостол Христов, не штедећи себе, без било каквог предаха и одмора, Митрополит је јурио и стизао свуда да проповједа Христа. Био је истински слуга ријечи. Божије ријечи која је ”жива и дјелотворна, оштрија од сваког двосјеклог мача“, која ”продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца” (Јев 4, 12). Никад није трговао њом, него је говорио увијек искрено, из срца, у Христу, као од Бога и пред Богом. Зато је, изобличавајући људска зла и безакоња, његова ријеч била некад оштра. Јављајући, као истински Епископ Христов, на сваком мјесту мирис познања Господњег, једнима је Владика био мирис живота за живот, а другима нажалост остао је мирис смрти за смрт (2Кор 2, 14-17). Попут Христа, за један дио нашег народа остао је камен за спотицање и стијена саблазни (Ис 8, 14, Рим 9, 33).

Цјелокупно служење нашег Митрополита, било је у знаку распећа и васкрсења Христовог. Као истински Христов мартир (свједок и мученик), утврђивао је сву своју паству и увијек подсјећао ”да нам кроз невоље ваља ући у Царство Божије” (Дап 14, 22). Врхунац његовог крсног пута, био је прогон Цркве од стране безбожне власти, која је своје демонско лице отворено показала доношењем безаконог закона о отимању светиња и прогону хришћана. ”Пусти народ мој”, рекао је миротворац гордом фараону али он није хтио слушати (Изл 8, 1). На насиље, међутим, Црква је одговорила молитвом у свештеном ходу. Молили смо се да останемо народ Божији и по вјери и по дјелима; а ако морамо да страдамо, да то буде на путу правде Његове и истине Његове, а не због неправде наше или мржње ма према коме. Храбрим исповједништвом и оним свједочењем ”да се треба већма покоровати Богу него људима” (Дап 5, 29), народ Божији је одбранио светиње и извојевао своју слободу. Нова и историјска Побједа православља коју је предводио наш Митрополит, била је наљепши дар Светом оцу Сави, за прославу великог јубилеја – осам вијекова његове Цркве.

Владика је на крају понио и свој последњи крст, болест проузроковану новим вирусом, учествујући тако у патњи свог народа, као и цијелог човјечанства. Ово последње страдање било је његово крајње смирење, сабирање цијелог плодног живота… ”Готово је” – биле су једне од последњих његових ријечи. Заиста, осјетио је не само да се тијело гаси, већ да је извршено било његово свештено послање на земљи и да га Господ призива Себи. Његова смрт, уочи славе свог Цетињског манастира – Светог апостола Луке и Светитеља цетињских Петра I и Петра II, које је толико љубио, била је заправо акт живота, празник упокојења.

Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, Он ће дати силу и утврђење народу Своме. (Пс 67,36)

Ђакон Александар Лекић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ

Епископ Давид Перовић: Пројаве хришћанског етоса у Домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу (Стослови 1-5) | Епархија крушевачка

WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM

---

  Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ

У оквиру новог издања емисије "Разговорник" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, протођакон Стеван Рапајић поделио је са гледаоцима своја аутентична сећања на блаженопочившег Патријарха српског Иринеја. 

Ново издање емисије "Живе речи" са протопрезвитером-ставрофором др Велибором Џомићем и др Катарином Станковић, можете да пратите уживо у среду 30. децембра 2020. лета Господњег од 20ч.

СПЕЦИЈАЛНИ ГОСТИ: 

Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савета Митрополије црногорско-приморске;

УМЕТНИЧКИ ГОСТ:

Др Катарина Станковић, диригент Певачког друштва "Мокрањац" и хора Храма Светог Саве;

МОДЕРАТОР ЕМИСИЈЕ: 

Катихета Бранислав Илић

У Цркви Светог Николе у которском Старом граду данас на Недјељу праотаца  служена је Света литургија, а након ње и помен поводом пет година од упокојења Боривоја Цика Хомена, успјешног привредника, донатора и хуманитарца.

“Данас је Недјеља праотаца. Двије недјеље прије Божића када прослављамо долазак самога Спаситеља, рођење Бога, дуго очекиваног и најављиваног кроз Стари завјет, прослављамо оне наше старозавјетне оце, који су кроз своју искрену и чисту вјеру, праву вјеру у Бога, у тога обећанога месију, на неки начин припремили пут за Његов долазак.

Сјећамо се оних наших отаца који су у Старом завјету, у мору погрешних учења и религија, одржали ону праву вјеру у једнога Бога. Тиме Црква наглашава ту везу између Старога и Новога завјета.

У овој Недјељи Праотаца, у богослужењима се сјећамо родоначелника народа Божјег, изабраног народа Израиља, још од Адама, преко Ноја, Аврама, Исака, Јакова, Јова праведнога, Давида, Соломона, па све до Јосифа, заручника Маријинога. Такође се сјећамо и оних пророка који су пророковали и предсказали долазак Господњи, све од Самуила до Светог Јована Крститеља, пророка и претече.

У тропару овога празника, који смо отпјевали, говори се о томе како је Господ оправдао праоце због њихове вјере и да је Христос управо кроз њих заручио себи Цркву, како тамо стоји, а која ће бити састављена од многих народа. Такође, у тропару се говори да их прослављамо јер се из њиховог сјемена родила Пресвета Богородица, као најблагословенији плод, а из којег ће се опет, бесјемено родити сам Спаситељ”, казао је парох которски, протојереј Немања Кривокапић.   

На данашњи дан прослављају се и Материце, празник који је Црква посветила свим мајкама.

“Овај празник опет има везе са долазећим Божићем, који је прије свега празник љубави и гвоори о неизмјерној Божјој љубави према човјеку. О Богу који је сишао са неба и постао човјек. Црква нас подсјећа да је љубав основ нашега живота овдје на земљи, да је Христос рекао по томе ће вас познати да сте моји ученици, ако љубите један другога. Кад говоримо о љубави почињемо од љубави у оквиру саме породице. Породице као мале Цркве. Као најмање честице сваког друштва, заједнице, па и Цркве. Зато нас Црква кроз ове дивне породичне празнике, Дјетињце које смо прославили прошле недјеље, Материце данас и Оце следеће недјеље, подсјећа на ту љубав у породици. Данас прослављамо мајке јер су оне стуб породице због терета васпитања дјеце, што је основ здраве породице, али уопште и здравога друштва“, казао је о. Немања, честитајући празник свим мајкама, као и оним које ће се као мајке тек остварити.

Подсјетио је и на јеванђељску причу о вечери коју је приготовио домаћин, а кроз коју Црква подсјећа ко ће задобити Царство Божије.

„Домаћин који све позива на вечеру је Бог. Вечера је Царство Божије у које смо сви призвани. Прво су били позвани Јевреји, као изабрани народ, његови првосвештеници, свештеници, фарисеји, књижевници… Они су први требали да повјерују, јер су највише читали о томе, али су почели изговори о немогућности присуствовања. Господар затим позива све друге. Ти други су сви остали народи – многобошци, незнабошци… Тада тај изабрани народ – Израиљ, постају они који су повјеровали. Они који су прихватили Бога, а Он њих“, рекао је о. Немања.

Подсјетивши да се прича не односи само на вријеме и савременике  Христове, истиче њену актуелност и данас када смо, као и увијек, призвани у Царство Божије, али подсјећа и на поменуте изговоре

„У Царство Божије гдје нас Бог и данас позива, али су ту и изговори због чега баш не можемо сада да се прихватимо тога. Зато нас Црква кроз ово Јеванђеље подсјећа да смо сви позвани, да нас Бог очекује, али да је потребна и наша слободна воља. Бог нас неће не силу у своје Царство, него када то ми заиста пожелимо и када се потрудимо. Јеванђеље нас подсјећа и на то да ли се зарад Царства Божијег ваља потрудити кроз остављање овоземаљских сласти. Зарад већег цасрства којем сви тежимо, заслуженог од праотаца које данас прослављамо. Њима нека је слава вавијек амин“, поручио је протојереј Немања Кривокапић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Питање духовнику: 

Погледала сам одговор духовника на тему о монаштву и браку, али ми се чини да је и једно и друго, ако се човек размишља између те две солуције у животу, ствар одлуке. Моје питање је, није ли монаштво призив а не одлука? И ако јесте призив, како да га човек који живи у свету препозна? Како изгледа монашки призив, из искуства светих отаца, људи који су већ у манастирима искушеници, монаха и монахиња? Какве осећаје исти буди у човеку, да би човек о монаштву уопште размишљао?

Одговор духовника: 

Бог је човека створио као слободно и разумно биће. Бог високо цени нашу слободну вољу и никога ни на шта не присиљава. Дакле Бог призива све људе, али сваки човек има своју слободну вољу којом може да се одазове на овај Божији призив. Дакле што се Бога тиче, Он би верујем радо примио у монахе све људе те је према томе Бог послао свој призив свима. Они пак који желе да постану монаси морају да се на то одлуче. Ту одлуку не може нико донети у нечије име, него је свако доноси сам за себе.

Можда је некоме и стигао неки посебан призив да крене монашким путем. Ипак на основу мог искуства огромну већину монаха и монахиња чине људи који нису чекали на неки посебан призив него су пожелели да живе таквим животом и затим донели одлуку да ту своју жељу остваре. Сваки монах и монахиња може ти испричати о неким конкретним догађајима који су им отворили очи да виде оно што је све време стајало ту пред њима а да то нису примећивали.

Ако размишљаш о монаштву, призив Божији си већ добио. Још га можда у потпуности не видиш јер су ти очи затворене да га не видиш. Шта да чиниш ако се у теби јавља таква жеља написао сам у претходном одговору. Нађи себи игумана и братство у чијем друштву ти је пријатно. Упитај за благослов да останеш неки дан у гостима и замоли да те током тих неколико дана третирају као једног од братије. Ово понови неколико пута. Ако заиста желиш монашки живот осетићеш да си унутар манастира на слободи, а да ти је боравак изван манастирских зидина затвор.

Ако пак осећаш да је затвор у манастиру а слобода изван манастирских зидина, онда не желиш довољно да будеш монах.

Извор: Телевизија Храм

Питање духовнику: 

Помаже Бог. Молио бих да ми разјасните једну дилему, наиме ако нам је заједнички предак прадеда шта ми дође праунука,а редослед иде овако, прадеда који има два сина од једног је мој отац а од другог њена мајка. Да ли смо ми братучеди заправо 6 степен крвног сродства у побочној линији? Поштовани, живим у малом месту и већ годину дана сам у вези са момком за кога се испоставило да ми је рођак. Дакле, ја и он смо четврторођаци преко мајчине линије. Молим Вас да ми објасните до које рођачке линије није дозвољен брак по црквеним заповестима. Врло захвална.

Одговор духовника: 

На основу Брачних правила Српске Православне Цркве четврти степен крвног сродства у побочној линији се сматра неуклоњивом препреком за брак, док се пети и шести степен сматрају уклоњивим препрекама. Степен сродства у побочној линији се рачуна бројем рађања до заједничког претка, искључујући рођење самог заједничког претка. Уколико се ради о уклоњивој препреци тј пети или шести степен сродства у побочној линији, неопходно је да се обратите свом парохијском свештенику који ће вашу молбу за отклањање сметње проследити надлежном епископу. Пошто је обраћање парохијском свештенику неопходно, препоручујем вам да му се што пре обратите и он ће вам разјаснити тачно о ком степену сродства се код вас ради.

Питање духовнику: 

Поштовани господине духовниче, имам 50 година, више од двадесет година сам живела у браку са човеком који ме је тукао. Кад су стигла деца и њих је тукао, поготово девојчице, дечака, најмлађег није тукао али је јако строг према њему. Пре пола године меје толико тукао, и давио да сам била четири дана у болници и чак и после толико времена имам последице. Он сада има забрану контакта са мном чека се на суђење. Оно што још више боли после свега је да је децу окренуо против мене и њима брани да су са мном. Ја знам да деца имају само страх од њега да ће их тући и малтретирати ако се успротиве. На своју децу нисам љута што га слушају јер сам и ја мишљења ко зна шта би иначе урадио са њима.

Оно што мене сада мучи, је да имам само љубав у срцу, према њима а можда ме нико неће разумети и према њему. Ту грешку сам и раније чинила, после неке туче или свађе би отишла од њега и после дужег или краћег времена када се извини ја се поново вратим, са почетка и је и добро али што време више одмаче бивао је још гори него раније. Тако да ме је прошли пут готово убио. Он једноставно има нагон да туче и то понајпре нас женски део породице. Његова мајка када је имао десет, једанаест година је напустила породицу, из којег тачно разлога не знам, он каже да је нашла другог човека, али шта је заправо истина то је питање, и моје мишљење је да има један потпуно болестан приступ женама, поготово личности мајке, тако да ја као жена и мајка (његове) деце потпуно се уклапам у слику жене које хоће да уништи. Али то је само моје мишљење да ли је заиста тако, је питање. Не желим да вас наведем на неки погрешан суд.

Ми живимо у Немачкој, он је Немац, ја из Србије. Имам посао као чистачица али сам више или мање послом задовољна. Оним што нисам задовољна је да се не видим као сама, одовојена од деце. Имам жељу или да се замонашим и проведем на тај начин остатак живота, јер ми је потребан један смисао онога што радим, као и да будем од користи својем друштву. Али и да се поново вратим својој породици. Како год да то звучи да није нормално са моје стране и да сам сваки контакт са реалношћу изгубила.

Ја једино видим очи моје деце, не могу да поричем и присуство свога мужа, и да сам са њима. Једноставно ми ништа више не треба.

Са друге стране, то може бити заиста равно самоубиству, јер сваки пут након што сам се вратила било је једино још горе. Али, моје срце припада мојој породици и деци.

И овако како је, јако је тешко прихватити истину и знати шта да радим. И живети са том истином. Недавно сам постила и причестила се, и после тога ми је жеља да будем са њима још само постала већа.

Или ми је боље да ћутим, и идем даље својим путем ма како да је тешко и празно?

Одговор духовника: 

Драга сестро, ако си се већ одвојила од свога мужа, и ако је он добио забрану да ти се приближи, мислим да ти није паметно да му се изнова враћаш. Нарочито ако му ово није био први пут да те тукао и малтретирао. Знам да ти није лако што мало времена можеш да проведеш са својом децом. Немој се због тога превише узнемиравати. Стрпи се. Врло је вероватно да је то што ти ускраћује право да видиш децу и да са њима проводиш време његова тактика како би те навео да му се вратиш. Он зна да си везана за децу и стога покушава да те преко њих уцени. Настој да се пред њим понашаш тако да му ни најмање не покажеш колико те таква ситуација погађа. Буди сигурна да је њему већи проблем да буде са децом, него теби да будеш без њих. Пре или касније, њему ће самом затребати твоја помоћ око деце. Тада ће ти их он сам послати. Што пре поверује да тебе више не погађа то што ти брани да виђаш децу, тим ће пре настати ситуација у којој ће ти он сам послати децу.

Ако децу силом и претњама окреће против тебе, то је кратког века. Деца брзо расту и ускоро ће постати своји људи, па ће самим тим све више мислити својом главом. Не бој се, нико не може силом натерати твоју децу да престану да те воле, или да те заувек забораве. Његова сила и претње ће временом имати све мањи и мањи утицај на понашање деце.

Кад си са децом, скривај своју тугу и не показуј је. Настој да им сваки састанак са тобом остане у лепом сећању. Ако је потребно да им даш какву поуку или савет, кажи им једноставно шта ти мислиш да је исправно, али не улази у препирке. Ако одбију да те у нечему послушају, кажи да си им из најбоље намере рекла шта треба да раде и да си казала најбоље што умеш. То ће им бити доста. Можда се и неће одмах сагласити са твојим саветима, али кад остану сами, можда ће им душе смекшати, па ће те онда послушати. Моли се Богу да их Он уразуми. Најбоље што можеш да сада учиниш за своју децу јесте да им оставиш добар пример како се носити са проблемима и како трпељиво подносити искушења. Стога је важно да те они никад не виде како плачеш или како си очајна. Напротив, кад год си са њима, разведри своје лице. Они су имали прилике да виде како си подносила неправде и како си страдала од свог мужа. Ако виде да ти све те невоље и неправде, сви ударци и понижења нису одузели радост живота, онда ће и они веровати у доброту, правду, у поштење и гнушаће се насиља. Ако пак виде на теби да си подлегла свим тим невољама, и да си клонула духом, да си у очајању, онда ће им се учинити да се у животу не треба држати правде, поштења, доброте и да је пример њиховог оца бољи па ће у складу с тим изградити и свој поглед на свет. Неће веровати у победу добра над злом, него ће радије изабирати да сами учине некоме зло, него ли да претрпе неко зло.

Пример трпљења и опраштања који си им показала током заједничког живота с мужем, може да им изгледа као пример херојства и јунаштва, а може да им изгледа и као тотални промашај. Како ће га они разумети и доживети највише зависи од тога какав утисак ћеш на њих оставити сада након разлаза са својим мужем. Ако те виде као храбру и несаломиву жену, онда ће и онај првобитни пример за њих бити инспирација. Видеће те као хероја и све што си у животу чинила, изгледаће им смислено. Ако те пак виде да си у очајању, онда ће им све то изгледати бесмислено и промашено.

Добро је што си се окренула Богу. У Бога се надај, Њему се моли и Он ће ти помоћи. Можда ти се учини понекад да те је Бог заборавио и оставио. Одбацуј такве помисли и тврдо веруј да ти је Бог близу, да те прати у свим тим невољама и искушењима. Ко може више да поднесе, таквоме Бог допушта да га снађу веће невоље и искушења. Но, Бог је увек ту близу и спреман да ти помогне ако невоље превазилазе твоју моћ да истрпиш. Добар родитељ ће допустити да му се дете некад мало и помучи, јер без муке нема науке. Но никада родитељ неће допустити да му се дете мучи преко мере, а да му не прискочи у помоћ. Тако ни Бог неће допустити да те невоље надвладају.

Господ нека те укрепи у твом мученичком подвигу и нека ти да снаге да истрпиш до краја.

Да ли је грех трпети насиље да бих спасила брак надати се бољем, а самим тим да дете не осети празнину за оба родитеља дете има 3 године? У браку правимо обоје грешке али то нису неке велике свађамо се често у вези ситница (од ситнице настане бум)? Покушавали смо да се одаљимо да пробамо без свађа, али нисмо могли једно без другог и још плус имамо заједничко дете и увек нас то везује ако кренемо свако својим путем. 10 година смо у браку свађе и насиље су почеле кад сам била у 3 месецу трудноће па све до данас. Седам година нисмо могли имати дете због здравствених проблема од стране супруга. После седме године сазнајемо да ћемо добити сина. Јако смо били срећни али док нам је дете одрастало тих лепих дана било је и свађа осећам се као да нисам могла довољно да уживам у тим лепим тренуцима. Увек су се дешавале неке несугласице. Није се лепо свађати али осећам се као да ме супруг не воли толико као раније. Увек буде као оно ја сам бољи тата него ти мама, он све зна он најбоље све радити око детета. Као ја не радим добро и онда настаје свађа. Да ли је грех желети и надати се добро нечему једног дана да буде све лепо и добро у нашем браку?

Наравно да није грех трпети и надати се бољем, ради спасења брака. Добро је да желиш да сачуваш брак и добро је што не губиш наду. Свети Апостол Павле пише овако: “Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима.” Он не каже да по сваку цену мора бити мир, него “Ако је могуће” и “колико до вас стоји”. Дакле, учини све што је у твојој моћи да престану свађе са супругом. Свађа родитеља пред децом рђаво утиче на њихов развој. За свађу је увек потребно двоје. Ако се ти у свему поставиш како треба, према свом супругу свађе не може бити. Можда није могуће да међу вама влада хармонија јер супруг можда не жели да живи у миру с тобом. Но, чак и у том случају, ако се правилно поставиш свађе неће бити.

Слушај шта каже Апостол Павле о томе како треба да се опходимо према другим људима: “У братољубљу будите једни према другима нежни; чашћу чините једни друге већим од себе. У ревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу служите. Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани. Помажите светима у потребама; будите гостољубиви. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните. Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима".

Из твог питања се да видети да ниси овако чинила. Јер он каже: “чашћу чините једни друге већим од себе.” и “не сматрајте сами себе мудрим”, а гле ти се љутиш и противиш кад муж каже да је он бољи отац него што си ти мајка и да он зна боље како нешто треба да се уради. Ако би се у свему придржавала онога што је написао Свети Апостол Павле, такве мужевљеве речи те не би погађале толико, и не би имала разлога да се око тога препиреш. Ако те муж прекорева да нешто не радиш како треба или како он сматра да је најбоље, немој се правдати и немој покушавати да га убедиш како ниси погрешила и како то што ти чиниш није толико погрешно. Ако то будеш чинила, свађа је неминовна. Стога немој то чинити. Ако те прекорева, пробај да прихватиш на себе тај прекор и немој га од себе одбацивати. За шта год да те прекори, уместо да се оправдаваш и противиш, боље му кажи: “Опрости ми, не знам шта ме је обузело те сам тако рђаво поступила”. Ако то кажеш, највероватније ће се на томе и завршити. Он ће можда још једном или два пута да то помене, онако по навици, али ако се ти не будеш противила и не будеш себе оправдавала, ако му не будеш противречила, он једноставно неће имати потребе да то даље понавља и цео спор ће се завршити на једној или две реченице. Врло често у таквој ситуацији онај који прекорева осети да је мало претерао, па се онда и сам мало повуче и мало ублажи свој прекор.

Ако пак покушаш да му на прекор, одговориш противречењем, правдањем, препирком, онда га просто изазиваш да ти каже нешто још горе. И тада се дискусија заоштрава, тон се повишава, речи постају све грубље и неодмереније и настаје свађа. Дакле, иако не можеш учинити да твој муж престане да те прекорева и вређа, ипак можеш учинити да ти прекори и увреде не прерасту у свађу. Ако се у томе будеш трудила, сва је прилика да ће се ваши односи поправити, те ће можда и он сам постати блажи и умеренији према теби.

Свети Јован Лествичник каже: “Ко од себе одбацује прекор, било да је оправдан било да је неоправдан, одбацује сопствено спасење; а ко га прима било жалостећи се или не, брзо ће задобити смирење”. Видиш ли како он говори да уопште није важно и не треба да се осврћеш на то да ли је прекор који ти муж упућује оправдан или неоправдан. Чак и ако је прекор сасвим неоправдан, не треба да га одбацујеш од себе, јер у том случају одбацујеш своје спасење. Прекор се одбацује онда када се правдамо, противречимо и свађамо. Прекор прима онај ко се смири и каже: “Опрости ми, погрешио сам”. Чак и кад је прекор неоправдан, треба овако одговорити и на тај начин прекор на себе примити. Сваки који тако прима на себе све прекоре који су му упућени, за кратко време стиче смирење. А смирење је велика сила. Свети Серафим Саровски је говорио: “Стекни смирење и хиљаду људи око тебе ће се спасити”. Уместо да у себи размишљаш како је твој муж неправедан према теби, и како није у праву, и како те више не воли, боље размишљај о томе како би твој муж био много бољи, кад би ти имала више смирења. Уместо да у себи скупљаш материјал за сукоб са мужем и да подгреваш у себи пламен гнева, боље се смиравај и кажи себи: “Да сам ја смирена, мој муж и хиљаду других људи би се спасили”. Кад тако увериш себе да ти је смирење потребно, онда користи сваки прекор и примај га на себе знајући да те добровољно прихватање прекора води смирењу.

Немој да ти буде претежније ко је у праву а ко не, од тога да у твојој кући буде мир и хармонија. Није лако прихватити неправедну оптужбу, али није то ни превише тешко. У сваком случају, прихватање неправедних оптужби и прекора, води нас смирењу, а и спречава распламсавање сукоба и настанак свађе. Покушај да упамтиш речи којима те муж прекорева, те чим он следећи пут ти нешто приговори, одмах сама себе пред њим прекори оним истим речима којима те и он најчешће прекорева. Кад он чује из твојих уста да ти сама себе тако прекореваш, онда неће имати никакве потребе да ти сам изговара исте прекоре, те ће се стишати. Ако то будеш примењивала, видећеш да ће он убрзо почети и да те теши, па и да ублажава прекоре.

Чувај се да мужу никада не враћаш зло за зло. Не постоји нико други на овом свету ко би могао да твог мужа учини срећнијим и задовољнијим. Исто тако не постоји нико други ко би могао твог мужа тако много да повреди, као што ти можеш. Дешава се понекад да муж буде груб према својој жени. Каже јој грубу реч, а она му касније узврати тако што му учини нешто за шта је сигурна да ће га најдубље повредити. Чувај се да то никад не радиш. Користи своју улогу жене не да откријеш слабе тачке свог мужа преко којих би могла да му се осветиш и да га повредиш кад год то пожелиш, него да откријеш скривене жеље његовог срца. Нађи шта је оно што би га могло највише усрећити, па уместо да се светиш за нанете ти увреде, боље покушај да га орасположиш, да му угодиш и да га обрадујеш. То нико не може боље учинити од тебе. Нико му не може причинити толико радости колико ти. А исто тако нико га не може толико повредити као ти. Имај на уму да је та велика моћ теби дата и да си стога ти и одговорна за то на који начин ћеш се користити тим даром. Жена која тај свој дар користи да напакости свом мужу и да га жестоко повреди, уништава свој брак и своју сопствену срећу. Небитно је да ли је муж можда и заслужио да га она тако повреди. Она пак жена која овај велики дар користи да свог мужа усрећи, усавршава свој брак. Чак и када муж није заслужио да она према њему буде блага, овакав њен труд ће га сигурно смекшати и орасположити.

Нико те не може натерати да ово послушаш. И нико те не може спречити да ме послушаш. Све је то потпуно у твојим рукама. Ако ме послушаш, верујем да ћеш убрзо и сама видети да се твој брак побољшава. Учини што до тебе стоји, а потом се надај у Божију помоћ.

Нека Господ помогне да се у вашем дому зацари љубав и слога, те да се искорене свађе и сукоби.

Извор: Телевизија Храм

Питање духовнику: 

 Да ли ступити у брак ако се родитељи противе склапању брака због велике разлике у годинама између будућих супружника? Како да се скрати епитимија коју ми је дао свештеник?

Одговор духовника: 

Пре свега треба да знаш ни Црква не препоручује такав брак и разлика у годинама представља сметњу за склапање црквеног брака. Сходно црквеном праву разлика већа од 15 година представља сметњу за склапање брака. Оваква сметња је додуше дефинисана као уклоњива, што значи да се може тражити дозвола од надлежног епископа да се ова сметња разреши.

Из оног што си написала, видим да су ти родитељи навели неке од разлога због којих сматрају да такав брак није добра идеја за тебе и ти си узевши у обзир све те разлоге спремна да ипак ступиш у тај брак. Верујеш да си способна да се носиш са свим проблемима који ће те вероватно на том путу снаћи. Премда су сви разлози које су ти родитељи навели исправни, мени се чини да ти нису поменули један веома важан разлог. То што ћеш се вероватно раније сусрести са старошћу, болешћу, смрћу супружника, дужом усамљеношћу, нису разлози који ће уплашити младу и заљубљену жену. Љубав те чини спремном на сваку жртву за вољену особу.

Из мог искуства које сам стекао разговарајући са људима у сличним браковима где је муж знатно старији од жене, један од великих проблема који се најчешће јавља у таквим браковима је љубомора. Нису проблем старост, немоћ, физичка слабост. Понекад ти проблеми бивају сасвим солидно компензовани искуством које старији муж поседује. У почетку разлика од 18 година ти може изгледати као мала и занемарљива. Ако је жена у својим двадесетим, а муж 18 година старији од ње, муж је још увек у снази. Још није остарио и онемоћао. Достојевски би чак рекао да је мушкарац тада у својим најбољим годинама. У том тренутку сте обоје у истом животном добу. Нисте ни превише млади, а ни превише стари и изгледа вам као да ће заједнички живот бити хармоничан. Међутим, за двадесетак година, ти ћеш и даље бити у пуној снази, а твој муж ће бити на измаку снага. Можда ти се чини да то није ништа и да ћеш ти са радошћу улагати двоструко већи напор да надоместиш његову физичку немоћ. Али његова немоћ неће се огледати само у телесном смислу.

Много већи проблем представљају промене у духовном смислу које старост и физичка немоћ са собом доносе. Многе од типично мушких крактерних особина су последица мушке сујете. Та сујета у многим ситуацијама подстиче мушкарца да буде бољи, да чини ствари због којих ће га жена још више ценити. Мушкарац у дубини душе сања о томе да постане херој, да ако не може баш да спаси читав свет, а оно бар да буде спаситељ своје жене и деце. Готово сви брачни проблеми мушкарца могу се свести на то да он више није у стању да у свом браку игра улогу хероја.

Кад сте обоје још увек у средњем животном добу, још увек у снази, твој муж може да у дубини своје душе себе види као твог хероја. Но, како време буде пролазило, сваким даном ће све више увиђати да си ти још увек у снази, а да његова снага полако нестаје. Сваким даном та за њега тако привлачна слика у којој је он твој јунак, постаје све блеђа и блеђа и све му је теже да себе види на тај начин. Уместо тога у његовом уму се ствара једна сасвим другачија слика и сваким даном постаје све јаснија и јаснија. Слика у којој је он сасвим сувишан у твом животу, у којој се он осећа као непотребан и одбачен. Што је већа његова мушка сујета, то ће му таква слика бити болнија. Тада му демони убацују свакојаке фантазије и сваки млађи човек из вашег окружења за њега постаје ноћна мора. У свакоме од њих види твог љубавника. Почиње да подозрева, да те сумњичи за ово или оно, у сваком твом покрету наслућује неверство и издају. То га чини незадовољним, ствара му потребу да те контролише, и мало по мало, често такав човек постаје врло тежак за заједнички живот. Све га нервира, све му смета, стално приговара и налази замерке. Хоћеш ли моћи и тада да га волиш као што га волиш сада? Хоће ли он моћи да се довољно смири и да без гунђања прима милостињу од тебе? Јер у његовом уму ће то изгледати управо тако, као да је он просјак крај пута, који је немоћан да ти у било чему буде од користи и свако твоје доброчинство њему ће изгледати као да му пружаш милостињу. То је веома болно за мушку сујету. Хоће ли моћи са тим да живи, а да се не испуни превеликим незадовољством?

То су питања која треба да поставите сами себи, пре него што  се одлучите да ипак ступите у брак. Можда би најбоље било да потражите парове са таквом разликом у годинама, а који су две три деценије старији од вас, па их упитајте за савет. Ти попричај насамо са женом, а он нека поприча насамо са мужем. У сваком случају ако се ипак решите да ступите у брак, спремите се за оваква искушења, а не само за она о којима су ти говорили родитељи.

Господ нека ти просвети разум да донесеш исправну одлуку.

Не може ти нико други скратити ту епитимију до онај свештеник који ти је дао. Баш у изнимним ситуацијама могао би надлежни епископ да те ослободи те епитимије, али на основу онога што си написао, чини ми се мало вероватно да би епископ учинио тако нешто у твом случају. Саветујем ти да стрпљиво сачекаш да епитимија истекне и да потом одеш код тог свештеника и затражиш да те разреши од епитимије коју ти је наложио. Ако ти се чини да је свештеник био превише строг, онда после тога потражи неког другог свештеника код кога ћеш се исповедати.

Ја лично, чини ми се не бих дао такву епитимију. Забрана причешћа је некада била веома ефикасна јер су се готово сви људи причешћивали на свакој литургији и готово сви људи су ишли сваке недеље на литургију. Онај ко би добио забрану причешћа на одређено време, био је свестан да га сви људи у цркви виде као преступника. Нико наравно не зна шта је учинио, али по томе колико недеља не прилази да се причести, сви могу да закључују о тежини његовог преступа. Забрана причешћа на одређено време је у таквим условима заиста имала велики васпитни ефекат. У данашње време, где на литургију сваке недеље долази један од хиљаду људи, и од тих који долазе многи се причешћују свега неколико пута годишње, таква епитимија има мали васпитни ефекат. Осим тога ако неко добије забрану причешћа на дуже време, такав често и престане да долази на литургију.

Препоручујем ти да и даље долазиш сваке недеље на литургију, а да се по истеку епитимије јавиш том свештенику изразиш своје покајање за учињени грех и замолиш да те ослободи епитимије. Када те ослободи епитимије, онда ако хоћеш поразговарај са њим о томе како си се осећао током епитимије и кажи ако сматраш да ти се тај период учинио предуг. Ако хоћеш кажи му и шта сам ти ја препоручио по том питању. Можда ће и он у будуће потражити неке краће епитимије или неке друге врсте епитимија а не само забрану причешћа. Ако не желиш, не мораш се и даље исповедати код њега. Можеш да потражиш другог свештеника. У сваком случају, чувај се да грех не поновиш.

Већ дуже времена желим да водим побожан живот, али имам доста потешкоћа. Често ме савладају моје страсти. Свестан сам своје слабости пред Богом као и тога да само његовом милошћу ми можемо да не погрешимо. Али није ми јасно, сваки дан се молим Богу, да ме сачува свакога зла па и самих страсти које се налазе у мени али често останем разочаран и поражен од моје гордости, блуда, рукоблуда, љутње, нервозе, оговарања, осуђивања и вероватно много другог чега нисам ни свестан. Једноставо немам довољно снаге да се одупрем лошим навикама. Искрено желим да све ово променим, редовно читам псалтир и нови завет и тада ми дође неописива чежња за Богом и чистим животом али никако не успевам да тај осећај задржим у себи те увек на крају погрешим. Знам да су путеви Божији најмудрији те да ништа није случајно и да из свега можемо извући лекцију и заблагодарити Богу, али не желим да тиме правдам своје грехове те да проведем живот у заблуди да је сваки мој грех воља Божија и да је ту да ме несто научи. Од себе не очекујем безгрешан живот, али надам се смирењу и кроткости јер тренутно ме срамота Бога како се понашам.

Благословен сам момак који има пуно тога на чему треба бити захвалан и тога сам свестан, али самим тим и моја срамота коју осећам је већа. Често ми дође осјећај након моје грешке да ћу досадити Богу са својим грешкама и сталним тражењем опроста. Толико пута сам згрешио у рукоблуду и погазио своју реч Богу и себи да то више нећу радити да ми дође осећај да нема наде да то икада превазиђем. Како треба да посматрам своју слабост пред страстима и како да коначно ојачам своју веру? Поздрав и унапред хвала.

Духвни живот се проводи у непрекидној борби. Човек који се обрати Богу, желео би да остатак живота проведе у миру и спокоју, живећи у свему по Богу. Међутим, наши непријатељи демони не пуштају никога да се лако извуче те нас стално нападају. Премда би већина нас радије изабрали миран живот, борбу не можемо избећи. У борби некад побеђујемо, а некад бивамо рањени.

Најважније је при том да не изгубимо из вида да нам је иход ове борбе унапред познат. Наиме Бог је победник, а демони су поражени. Остаје само да се види ко ће од нас људи завршити свој живот на којој страни: са Богом или са демонима. Једини начин да изгубимо овај рат је да се приклонимо демонима. Стога немој никад губити наду у победу. Можда ћеш много пута бити рањен и оборен на земљу, али ако се не предаш, бићеш и даље у броју победника. Зато кад год паднеш устани и бори се даље. Колико год пута да паднеш, устај изнова и бори се.

Демони нас нападају на разне начине. Једно од њихових многобројних лукавстава је и пропаганда. Говоре ти да си безнадежан случај, да се никад нећеш поправити, те да ти је узалуд борити се. Надају се да ћеш ако им поверујеш, престати да се бориш и тиме напустити победничку војску и прећи на њихову страну. Не веруј таквим помислима које ти говоре да се никад нећеш изборити.

Кад решиш да савладаш неку рђаву навику, демони ће ти указивати на то колико је тешко до краја живота изборити се да не паднеш. Пошто не знаш колико ћеш још живети, време до краја живота ти изгледа као вечност, па стога и шансе да избегнеш поновни пад изгледају минималне. Али ако помислиш да ти је данас можда последњи дан живота, онда ти неће уопште изгледати тако тешко уздржати се од греха до краја живота.

Зато немој много гледати у будућност шта ће све бити до краја живота, него радије гледај да у сваком тренутку свог живота борбу водиш као да је то последњи дан борбе. Кад се догоди да поново паднеш устани и бори се опет. Кад прође неко време од последњег пада, гледај и подсећај себе на то колико је већ прошло дана од последњег пада. Кад те страст поново нападне, кажи себи: “Зар да сад попустим овој страсти, па да поништим толико дана уздржања и да опет кренем од нултог дана”. Таква помисао ће у многоме ослабити напад страсти. Много је теже казати: “Никада више нећу пасти”, а да не посумњаш у своје речи, него ли ако кажеш: “Сада нећу да учиним тај грех. Учинићу га касније.” Ако на тај начин одлажеш пад, мало по мало, та ће страст у теби слабити и следећи напади ће бити све слабији и слабији. Уједно број дана од последњег пада, сваким даном бива све већи и већи.

Ако патиш од многих страсти, које су међусобно сукобљене, може се догодити да би те победа над једном од њих, учинила лакшом метом за неку другу страст. У таквим случајевима, Бог ти неће дати да победиш све док најпре не очврснеш у оној другој врлини. На пример: можда би се погордио ако би се у потпуности ослободио блудне страсти. И Бог ти не допушта да се сасвим ослободиш блуда, све док не стекнеш довољно смирења како би био безбедан од гордости. Лакше се човек ослобађа блуда, него гордости. Стога се немој обесхрабрити када видиш да трудови које улажеш у ову борбу не доносе плода. Ти само и даље улажи труд у борбу и никад се немој предавати, а победа ће стићи у своје време.

Од свега највише се чувај да никада по својој сопственој вољи, без принуде, не чиниш грех. Такав грех, ма како изгледао тривијалан и безначајан, у Божијим очима је велики, јер те такав грех сврстава међу непријатеље Божије и ако се за то не покајеш, остаћеш на страни поражених. Дакле, ако те страст надвлада и паднеш, насупрот своје жеље, такав пад није важан и не може те отуђити од Бога. Када те страст напада, бори се да јој одолиш свим силама. Завапи Богу и свом анђелу чувару за помоћ. Ако се избориш, благодари Богу и анђелу чувару. Ако се деси да те страст надвлада, те паднеш, устани брзо и изнова крени у борбу. Немој остајати у паду. Ако тако будеш радио, смрт ће те затећи спремног и бићеш увршћен међу победнике, без обзира на то колико си пута током борбе падао.

Пишеш да се надаш да задобијеш смирење и кротост. Знај да се ове две врлине задобијају добровољним подношењем разних невоља, понижења, увреда, оскудице и других непријатности. Стога ако желиш да ове врлине задобијеш, немој се чудити кад те буду сналазиле све ове ствари и немој их избегавати, не предајсе самосажаљењу. Кад те ко увреди, не омрзни га, јер ти његова увреда приближава смирењу и кротости. Кад ти је вруће, не жали се, кад ти је хладно, не жали се ни тад. Подноси сваку непријатност добровољно, знајући да те свака од њих приближава смирењу и кротости.

Бори се храбро са сваком страшћу и са сваким непријатељем који на те наиђе и никада се немој предати. Ако се до краја не предаш, бићеш убројан у победнике.

Господ нека те у тој борби укрепи и нека те води до победе путем који је за тебе најспасоноснији.

Извор: Телевизија Храм

Свети старац Порфирије говорио је о томе какав значај има византијско појање за душу верника, потенцирајући његово исцелитељско дејство.

Византијско појање освећује човека без крви и оно је једно важно исцељујуће средство за измучену душу палог и острашћеног човека.

Због тога је старац Порфирије, као мудри лекар душа, учио на следећи начин:

„Византијско појање је веома корисно. Ниједан хришћанин не би требало да постоји, а да га не познаје. Треба сви да га учимо. Јер има непосредну везу са душом. Појање освећује душу бескрвно. Без напора, у радости, постајеш свет“. Особито за исцелење депресије византијско појање је веома делотворно средство.

 Ово појање, учио је мудри старац, исцељује депресију.

„Једном је (причао је Старац) неко био обузет демоном, цар Саул, и дошао му је Давид и отпевао му [неки псалам] и демон је ишчезао. Понео је псалтир – псалтир је био инструмент. Kада га је обузимао демон депресије, долазио је Давид и појао му уз псалтир и тако је демон нестајао. Где су ти који јуре да нађу лека депресији. Kада науче византијско појање и виде тугу да наилази, хоп! једну Славу и туга која долази да те обузме, као нека врсте душевне меланхолије, постаје химна Богу. Ја то верујем. Без имало сумње то верујем. Kажем вам да један зналац појања, који воли појање, и који је побожан, може неку тешкоћу своју да преобрати у музичко дело, или да отпева неко постојеће дело. Тако, уместо да плаче и да се мучи, приноси једно славословље Богу“.

Здрав човек живи у хармонији, а врлина је хармонија, говорио је Старац.

„Византијско појање је веома лако, када га душа заволи. Толика је корист души од хармоније! Онај ко зна појање и има смирење, има благодат Божију. Дође му да се разгневи, да експлодира, али се плаши дисхармоније, јер и гнев и сва та греховна стања не носе хармонију. И тако постепено омрзне грех и усваја врлину, која је хармонија“.

Извор: Епархија зворничко-тузланска