Свети Мардарије Љешанско-либертвилиски: “Кронштатски пастир отац Јован, служи најбољим примјером пастирима Христове Цркве и најбољим компасом за њихову пастирску дјелатност“

На данашњи дан, 2. јануара 1806. године, у вријеме Првог српског устанка, Свети Петар Цетињски је послао поруку представницима племена у којој је, како је забиљежено, »Господи јунацима у Ровца и обије Мораче«, љутито, али искрено и пријатељски, исказао своју запањеност што га не слушају, што су тврдоглави и самовољни. 

Владика их у писму моли да не дају Турцима повода да их попале и разагнају. Свети Петар Цетињски, соколи их једино,  да уколико буду нападнути пруже отпор без узмака, уздајући се у божју помоћ која сљедује правичноме. Таква препорука била је упућена из практичних разлога, јер су Владика и Црногорци у то вријеме били ангажовани у сукобу против Француза у Боки Которској. Управо у вријеме Првог српског устанка долази до успостављања првих политичких веза између Црне Горе и Србије. Само неколико мјесеци након избијања устанка, устаничке вође су се обратиле црногорском владици, тражећи да им са својим Црногорцима помогне у борби против Турака. Владика тада није могао удовољити њиховој молби. С обзиром да се између Црне Горе и Србије простирало Османско царство, нереално би било и очекивати да Свети Петар Цетињски крене у акцију каква је пребацивање одреда Црногораца у Србију.  У то вријеме, црногорско – турска граница је била на Морачи, а од Мораче до Београда, било је Османско царство. Осим тога, владика је имао доста проблема у непосредном црногорском окружењу – немири у Боки, сукоби на граници према Албанији и Херцеговини, тако да он – не да није могао да помогне српским устаницима, већ није могао ни да ријеши проблеме који су његову земљу оптерећивали. Наравно, владика је био задовољан због избијања устанка у Србији, надајући се да ће тај устанак подстаћи национални покрет широких размјера, који ће затим резултирати ослобођењем већег дијела балканских хришћана.

Владика је претпостављао да ће у том покрету имати своје значајно мјесто и Црна Гора. На основу једног владичиног писма можемо закључити да је он био упознат да припремом устанка у Србији, јер почетком јануара 1804. године, дакле мјесец дана прије избијања устанка, пише дечанском игуману да ће се Црногорци и Срби ускоро дићи на оружје. “Ми Црногорци и са београдске стране Срби оћемо скочити на оружје против наших врагова Турака”, вели владика. Но, иако је то желио, владика српским устаницима није могао пружити војну помоћ. Године 1806. владици је писао и Карађорђе којим тражи да му Црногорци што прије прискоче у помоћ: “Против овога, велим, заклетога, вечнога домаћега непријатеља нашега, просимо ми од вас скорију и не отложимују вооружену помоћ: на коју смо ми у самоме почетку основанија нашега велику надежду имали…” Тек 1809. године, у вријеме када је Русија ратовала против Турске, владика је могао слободније радити на организовању војне помоћи Карађорђевим устаницима. Увиђајући да би Карађорђу понајбоље могла прискочити у помоћ брдска племена која су најближа граници Београдског пашалука, Свети Петар Цетињски је писао Дробњацима, Пивљанима и Васојевићима, тражећи да пошаљу помоћ Карађорђу. Истовремено, владика је тада могао предузети и неке акције према Скадарском и Херцеговачком пашалуку, које би ослабиле удар на Карађорђеве устанике. У писму од 16. септембра 1809. године Карађорђе захваљује Светом Петру Цетињском што је напао на околне Турке, и тако их спријечио да нападну на Србију: “Благодарим на вашој трудби које сте ви обустаљи Турке од Скендеријске државе, Херцеговске и албанске на себе да не би дејствовали на нашу војску…” У вријеме, када устанак због руско – турског рата добија на снази и полету, владика и Карађорђе се редовно дописују, и извјештавају један другог о најважнијим политичким и војним дешавањима. Њихова преписка ће бити интензивнија у вријеме кризе устанка 1813. године. Угрожен са сваке стране од Турака, Карађорђе ће опет тражити од Светог Петра Цетињског да спријечи Турке из црногорског окружења да крену против устаника. “А ви гледајте каковим год начином те мало заплашите Арнауте, и против њих војску указите, да не би могла цјела Арнаутија на нас поћи…”, пише Карађорђе Светом Петру Цетињском, априла 1813. године. Наравно, владика је у то вријеме мало што могао учинити за српске устанике, устврдивши у једном писму да “само Бог може помоћи нашој браћи”.

Приредио: Миомир Ђуришић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Име Исуса Христа дели надвоје историју човека. Али, истовремено, оно је сачињавало и сачињава највећу саблазан за људску мисао. Он је Бог Који је постао човек, а такво јединство је непојмљиво за логику и, свакако, недоступно нашем „позитивном“ знању.

Ап. Павле је први назначио да, барем за Грке, појам богочовештва јесте истинска лудост (1Кор 1, 23). Грци су људе учили исправном размишљању, методичком знању које не може да функционише без дефиниције ствари. А ствари, тј. све што је постојеће, дефинишу се својом суштином, односно укупношћу својстава која све што постоји чине оним што јесте. Један цвет је цвет јер има петељку, латице, круницу, тучак – не може да буде цвет, а истовремено да има ноге или крила, очи да гледа или глас да говори.

Тако и Бог, да би био Бог, треба да буде бесконачан, неограничен, свезнајући и свесилан, да буде саможивот и самокретање – не може да буде Бог, а истовремено да има материјално и ограничено тело, да потребује кисеоник да би дисао и јело да би се хранио, не може да се умара, да бива поспан, да тугује и да болује телесно.

Супротстављање грчке мисли појму богочовештва динамично је изражено и унутар самог окриља хришћанске Цркве. Најкарактеристичнији изрази тога супротстављања су две јереси, несторијанство и монофизитство, које су читаве векове изнуравале хришћанску васељену и нису престале да представљају две тенденције или девијације хришћанског начина размишљања.

Несторијанство изражава тежњу да у Личности Исуса Христа видимо једно, по својој суштини или природи, људско биће – да видимо просто и једино човека, конкретну индивидуу човечије природе, која је, међутим, обдарена од Бога специфичним даровима и изузетним квалитетима.

Ова тежња навелико преживљава код великог броја људи. Они са поштовањем говоре о Христу, признајући у Његовој Личности само великог моралног учитеља, врло значајног човека који је основао квалитативно најузвишенију религију до сада или социјалног реформатора који је довео човечанство до значајних моралних достигнућа.

Насупрот томе, монофизитство изражава тежњу да у Личности Исуса Христа видимо само захват Бога у историји – да видимо просто и једино Бога, Који се наизглед појављује као човек, а уствари је „утвара“ човека, а не човек по својој природи или суштини.

И ова тежња преживљава код оних људи који хоће да кроз хришћанство сачувају један облик философског и етичког дуализма – да сачувају ону, за људску мисао толико повољну, непремостиву поларизацију божанског и човечанског, духовног и материјалног, вечног и временског, светог и профаног.

Карактеристично је да са становишта психијатра, Игор Карусо сматра да су у тим двема јересима изражене две најуниверзалније склоности и тенденције људске психе. Свака од њих, ако се апсолутизује, води оној јеретичкој слици живота коју називамо неурозом. Историјски продукт таквих неуротичних девијација Карусо препознаје у многим појавама апсолутизованог антропоцентризма или другог подједнако апсолутизованог тумачења живота и истине.

Заиста, чисто несторијанство можемо препознати у оптимизму рационализма, у „ефикасности“ морализма, у прецењивању историјске критике, у митологизацији људске науке, у научној демитологизацији метафизике, у апсолутизацији политике и организације, у приоритету економско-производних односа итд. Исто тако можемо видети да се монофизитска реакција појављује у пуританском идеализму, у презиру према физичком човеку, у неповерењу према телу и његовим функцијама, у фобији од еротске љубави и сексуалног живота, у „обездуховљењу” структура, у митологизацији видљивих ауторитета, у мистицизму непогрешивог вођства и тако даље.

Узимајући у обзир, дакле, ове супротне тенденције човечије психе, језик Цркве покушава да разграничи истину свог искуства о ваплоћењу Божијем – о Његовом очовечењу у историјској Личности Исуса Христа. На Трећем, Четвртом, Шестом и Седмом васељенском сабору, односно цела четири века, Црква се борила да сачува истину ваплоћења Божијег од њеног претварања у интелектуални облик и ауторитативни „принцип“.

Христос ових јереси био је или пример етички савршеног човека или апстрактна идеја бестелесног Бога. У оба случаја, живот човека се суштински ни у чему не мења: живо тело човека остаје осуђено да се распадне у прах, а индивидуално или колективно „побољшање” човечијег живота је обмана и апсурд или гола превара.

Црква се није читава четири века борила за неку апстрактну метафизику нити да би поткрепила један етички пример. Не бори се она чак ни за ,дух“ човека; настоји да спасе његово тело. Може ли човеково тело – плот, а не само дух – да се сједини са Богом „несливено, неизмењено, непроменљиво и нераздељиво“? Може ли човечанска природа заједно са божанском природом да представља јединствени факт живота? Ако може, онда смрт не постоји. Тада се тело сеје у земљу као пшеница, да би донело стострукога плода и да би човек остварио пуноћу живота.

Четири века борбе да би се човеково тело спасло од апсурда смрти! Да би се показала могућност коју има скромна грађа света, тело земље и човека, да се сједини са божанским животом и да се оно што је пропадљиво одене у непропадљивост. Борба и труд да би наш данашњи конвенционални језик могао да означи динамику живота коју је открило ваплоћење Логоса.

А заједно са језиком, настојање живописа да исту истину искаже уз помоћ киста, не иконички и символички, него отискујући у цртеж и у боју стицање непропадљивости и славу човечијег тела. А заједно са тим, пластична песма архитекте који „ологосује” камен и глину, и у његову грађевину се смешта Несместиви, и оваплоћује се Бесплотни, и оправдава се свеколика твар и красота твари. А уз то ода песника и мелодија композитора, уметност која потчињава себи чула уместо да се она њима потчини, откривајући у том потчињавању тајну живота који побеђује смрт.

Христо Јанарас, Азбучник вере, 

прев. С. Јакшић, Нови Сад 2000, стр. 133–137.

Година Господња 2020. коју остављамо иза себе засигурно ће бити незаборавна у историји људског рода. Наша Црква остала је без неколико пастироначалника на првом месту без Патријарха. Преосвештени Владико, да ли је СПЦ-а у тешкој позицији?

Добро сте рекли, Наша света Црква остала је без своја три духовна горостаса, који су заиста били људи Јеванђеља и људи истинске вере која нам се открила кроз Тајну Богочовека. Наш задатак је да свим својим бићем, срцем и умом сведочимо Јеванђеље и управо из те истине и тог сведочења које је оваплоћено у Христу произилази и статус Цркве у друштву. Црква је отворена и динамична заједница у сталном покрету и порасту и незаустављиво напредује кроз време ка вечности. Таква мисија је стално богојављење и богопослање, позивање и слободно заједничарење у истини и слободи. Христос је глава тога богочовечанског организма – Цркве, а Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Христовом. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све што нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве.
Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена.
Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем.



Упражњено место поглавара Српске Православне Цркве попуниће се како је најављено почетком следеће године. Колико је заправо важан избор новог Патријарха?

Личност блаженопочившег патријарха и оца нашега Иринеја је прави пример духовног поглавара српског народа који је наставио да ходи стопама својих претходника. Сведочећи јеванђелску истину као основу живота, трновит пут подвига и разних искушења га је непрестано упућивао да му пример пастирског служења буде најсавршенији и најсветији пастироначалник Исус Христос. Изражавајући искључиво литургијски догађај као Нову Твар сведочио је да нема живота без заједнице, а да црквене заједнице нема изван свете Литургије. Црква је невидљива у Христу, а видљива је у Епископу-Патријарху, који је жива икона самога Христа. Тим пастирским начелима се руководио блаженеуспомене патријарх и отац наш Иринеј следујући пример својих отаца и негујући вековно предање живота Цркве. У таквом приступу и тако одговорној светој служби нема појединачних каријера ни биографија, све је заокружено нашим заједничким животом у Христу и са Христом.
Свети Архијерејски Сабор би, ако Господ благослови, требао да се одржи 18. фебруара 2021. године милости Господње где ће се управо кроз ових неколико поменутих принципа изабрати нови поглавар Српске Православне Цркве. Личност новога патријарха, као и претходнога ће усмеравати Лађу Цркве ка Царству Божијем, да би задобили спасење и вечни животу Исусу Христу. На тај начин показујемо видљиво јединство и саборност у личности духовног поглавара, јер он мора да крмари бродом наше Цркве на узбурканом мору савремене историје и усмерава нас све луци вечнога живота.


Услед ситуације којој је узрок пандемија вируса Sars-Cov2 човечност многих нашла се на великом испиту. Страх од новонастале пандемије само је распламсао већ постојеће проблеме у друштву. Какав нам одговор даје Свето Јеванђеље у овој ситуацији?

Овде би се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт 5,20)
Књижевници и фарисеји су управо слика европског корпоративног хедонизма који је нажалост прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Поред болести узроковане вирусом Sars-Cov2, једна од највећих бољки савременога човека која се продубила постојећим стањем, јесте духовна болест индивидуализма, самоће, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуиацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство.


Светотајински живот условљен је мерама које су наметнуте у циљу спречавања ширења вируса. Српски народ познат је по својој саборности, нарочито по славама које красе свако српско огњиште. Како можемо сачувати ту заједницу и љубав која из ње извире?

Добро сте констатовали, светотајински живот је условљен мерама и позвани смо да их се придржавамо, али у истоме тренутку не напуштајући вековну традицију и предање наше Свете Цркве. Црква је у свему овоме нашла меру између препорука струке и вековне традиције наше Цркве, ни у ком случају не напуштајући вековну црквену праксу и остајући у духу јединства и саборности.
Наш народ је увек слушао глас Цркве па и по питању прослављања Крсне славе. Овде посебно треба ставити акценат на прославу славе у кругу породице, јер је породица, како Свети Оци тумаче, ништа друго него Црква у малом. На тај начин и у овом тешком времену, својим примером баштинимо обичаје везане за Крсну славу и предање нашег народног етоса.
У свим тим поступцима није угрожена суштина живота Цркве, а то је саборност и јединство породичног огњишта и живог црквеног предања које прате прославу Крсног имена.
Управо у том контексту бих се присетио речи Светог Апостола Павла: Благодаћу Божијом јесам оно што јесам и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих, али не ја него благодат Божија која је са нама. (1 Кор. 15,10)


Преостали српски живаљ у Републици Хрватској се налази на својим вековним огњиштима. У доброј вери и нади остали смо и опстали на овим просторима. Како да се носимо са искушењима у нашој свакодневници?

Наш народ је у Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, на жалост, Срби живе у незавидном положају често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију.
Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Управо актуална ситуација, узрокована великом елементарном непогодом, земљотреса који је задесио наше просторе сведочи о томе да сви заједно морамо да радимо на истом циљу и да помажемо једни другима невезано за боју коже, веру или нацију. Хришћанске и хумане вредности нас спајају и нуде решења да изађемо из кожних хаљина прошлости и обучемо се у ново рухо међусобне толеранције поштујући интегралност једни других. У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности.



Историја наше културне и духовне баштине немериво обогаћује Републику Хрватску. Одређеном се реториком то фалсификује, занемарује и омаловажава. Какав је ваш став о томе?

Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим претцима који су нас увек усмеравали ка хришћанским - духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа на овим просторима.
Нажалост се све ово нашло на удару прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању новог друштвеног дискурса који искључује хришћански дух и његове вредности. Верујемо и дубоко смо убеђени у то да то није колективни став и да је то више став појединаца који желе да посеју семе мржње. Наши политички представници у Републици Хрватској се грчевито боре да се то спречи и да се друштво окрене у другом смеру поштујући вредности хришћанске цивилизације. Матична нам држава Република Србија са својим руководством је активно укључена у живот српске заједнице на овим просторима, поштујући интегритет Републике Хрватске, а верујући да као народ можемо да сачувамо своје писмо, своју историју, своју националну припадност и свој језички интегритет неуморно трудећи се да нам у томе помогну, као и остале матичне државе својим народима који су национална мањина у Републици Хрватској.
Република Хрватска је плуралистичко друштво утемељено на европским стандардима и међународним конвенцијама о правима националних мањина и управо на тим правима требамо ставити акценат када се размишља о нашем, српском народу у поменутој држави.
Овај Божићни период у коме се налазимо је период божићне радности и божићног мира, јер Христос се рађа и доноси спасење роду људском, доноси мир, изграђује љубав, на шта позивају духовни поглавари како Римокатоличке тако и Православне Цркве.



Обичаји везани за прослављање Рождества Христовог које нам налаже наша традиција уткани су у етос нашег народа. Шта можемо да научимо из божићних обичаја?

Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао.


Свемогући Бог је постао човек и у томе видимо Његову неизмерну љубав према људима. На шта, Преосвећени Владико, савременог човека и хришћанина, позива Христово Рођење и коју поруку оно собом носи?

Свети владика Николај је на једном месту рекао: Бог се јавио човеку у мучно време, кад се Бог није славио, кад није било мира на земљи, кад је место добре воље завладала зловоља међу људима.
Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да би се човек преобразио, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу у Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио.



Преосвећени Владико, шта бисте поручили свима нама поводом овогодишње прославе Божића које ће, по свему судећи, бити прослављено у специфичним околностима?

Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти.
Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења.
Нека би радост празника отклонила таму времена у којем живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника:

Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди!
 

Игњатије, Богоносац, (Цркви) благословеној благодаћу Бога Оца у Христу Исусу Спаситељу нашем, у коме поздрављам Цркву која је у Магнезији близу Меандра, и желим (јој) у Богу Оцу и у Исусу Христу много радости.

1. (1) Дознавши за веома добро устројство (врло складан поредак) ваше по Богу љубави, и радујући се (томе), одлучих да вам у вери Исуса Христа упутим реч.

(2) Јер удостојивши се богодостојног имена, у ношењу ових окова, прослављам Цркве (кроз које пролазим), којима желим сједињење са телом и духом Исуса Христа, који је наш свагдашњи Живот, (сједињење) вере и љубави, од које нема ништа боље, и што је најглавније – (сједињење) са Исусом и Оцем (Јн. 17,21); у чему, ако издржимо сваки утицај кнеза овога века (1 Кор. 2,6) и избегнемо га, задобићемо Бога.

2. Удостојих се, пак, да вас видим у лицу Дамаса, вашег богодостојног епископа, и достојних презвитера Васе и Аполонија и саслужитеља мога ђакона Зотиона, којему желим да се радујем (Кол. 1,7; Филим. 20), јер се повинује епископу као благодати Божијој и свештенству као закону Исуса Христа.

3. (1) А и вама не приличи да искориштавате (злоупотребљавате) узраст (вашег) епископа (1 Тим. 4,12), него, по моћи Бога Оца, да му указујете свако поштовање, као што сам (то) и препознао код ових светих презвитера (свештеника), који нису искористили спољашњи вид младости (његове), него му се као мудри по Богу повинују; уствари не њему, него Оцу Исуса Христа – Епископу свију (1 Петр. 2,25). (2) У част, дакле, Њега (Бога Оца), који нас је заволео, доликује да слушамо (епископа) без икаквог лицемерја; јер (иначе), не као да неко обмањује овога видљивога епископа, него мисли да превари онога Невидљивога. Јер у овом случају није реч о телу, него о Богу који и све сакривено види.

4. Зато је потребно не само да се називате Хришћани, него и да будете; као што неки (чине супротно): иако називају (признају) епископа, уствари све чине без њега. А такви ми се не чине да су добросавестни, зато што небезбедно, по заповести (Божијој), држе сабрања (окупљају се на скупове).

5. (1) Пошто пак ствари имају свој крај, и предстоји (нам) обоје заједно – и смрт и живот (5 Мојс. 30,15; Сирах 15,17), свако ће отићи на своје место (Д.Ап. 1,25).   (2) Као што постоје и две монете: једна је Божија, а друга светска (Мт. 22,19-21); и свака од их има свој утиснути лик: неверници – (лик) овога света, а верујући у љубави – лик Бога Оца кроз Исуса Христа, којега ради ако нисмо готови добровољно умрети у страдању његовом, нема у нама ни живота његовог (Рим. 6,5-11).

6. (1) Будући да сам у претходно наведеним лицима видео све мноштво (ваше)  у вери, и заволео (вас), саветујем да се старате да у слози Божијој (у једномислености Божијој) чините све, под председништвом епископа (који је) на месту Божијем, и презвитера на месту збора апостолског, и ђакона, мени најдражих, којима је поверена служба Исуса Христа (Мт. 20,28), који је пре векова био уз Оца и на крају се јавио (нама) (Јн. 1,18). (2) Сви ви, дакле, прихвативши једну исту нарав Божију (понашање слично Богу), поштујте један другога и нека нико не гледа на ближњега (само) по телу, него једни друге у Исусу Христу свагда љубите. Нека међу вама не буде ичега што вас може разделити, него се сједините са епископом и председавајућима – за образац и наук бесмртности.

7. (1) Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен (Јн. 5,30; 10,30), не учини ништа без Оца, нити Сам собом нити кроз Апостоле, тако ни ви не чините ништа без епископа и презвитера (свештеника), нити покушавајте нешто што вам се насамо чини умесно, него (све чините) на заједничком сабрању: једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави (Еф. 4,4-6), у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега.   (2) Сви као у један храм Божији стичите се, као на један жртвеник, ка Једноме Исусу Христу, који је од Једнога Оца произишао и у Једноме јесте и отишао је (Једноме) (Јн.1,18; 8,42; 13,3).

8. (1) Не заваравајте се туђим учењима нити старим причама (бајкама), пошто су некорисне (1 Тим. 1,4; 4,7; Тит. 1,14; 3,9); јер ако до сада живимо по Закону признајемо (тиме) да нисмо ни добили благодат.  (2) Јер и божанствени Пророци живели су по Исусу Христу. Зато су и били гоњени. Они су били надахњивани његовом-благодаћу (1 Петр. 1,10-11) да уверавају непокорне да је Један Бог, који је себе објавио кроз Исуса Христа, Сина свога (Јевр, 1,1-3), који је Реч његова, произишао из тишине, који је у свему угодио Ономе који Га је послао (Јн. 1,1,18; 8,29; Рм. 16,26).

9. (1) Ако су, дакле, они који су живели у старим стварима (у Старом Завету) дошли у новину наде, не више суботујући (не празнујући суботу), него живећи по дану Господњем (празнујући недељу) (Откр.1,10; 1 Кор.1,10), у кој је (дан)  и живот наш засијао кроз Њега и смрт његову – што неки одричу – којом тајном ми примисмо веру, те зато и страдамо да се нађемо ученици Исуса Хруста јединога  Учитеља нашег (Мт. 23,8);  (2) како ћемо (онда) моћи живети без Њега, кад су и Пророци будући Духом ученици (његови), очекивали Њега као Учитеља? И зато Онај, кога су они праведно очекивали, дошавши васкрсао их је из мртвих.

10. (1) Стога, немојмо бити неосетљиви за његову доброту (Рм. 2,4). Јер ако би се Он угледао на нас, по ономе што чинимо, онда нас више не би било. Зато, поставши његови ученици, научимо се живети по Хришћанству. Онај, пак, који се назива другим именом преко овога (Христовог), тај није Божији (Д.Ап. 4,12).

(2) Одбаците стога, стари квасац, који је остарио и ускисао, и промените се у нови квасац који је Исус Христос (1 Кор. 5,6-8). Осолите се Њиме да се не поквари неко од вас, јер ћете по мирису бити проверени. (3) Није умесно призивати Исуса Христа, а живети по јудејски. Јер није Хришћанство поверовало у Јудаизам, него Јудаизам у Хришћанство  у којем се ујединио сваки језик (народ) који је поверовао у Бога (Фил. 2,11; Ис. 66,18).

11. (1) А ово (вам говорим), драги моји, не зато што дознадох да су неки од вас такви, него, као најмањи међу вама, желим да се причувате да не упаднете у замку сујете, него да се потпуно уверите у рођење и страдање и васкрсење (Христово), које је било у време намесништва Понтија Пилата (1 Кор. 15,3-4; 1 Тим. 6,13), извршено истински и сигурно од Исуса Христа – Наде наше (1 Тим. 1,1), од које нека нико од вас не отпадне.

12. Желим да вам се радујем у свему (Филим. 20), ако будем достојан. Јер иако сам везан (окован), нисам (ништа) наспрам једнога од вас одрешених. Знам да се не гордите, јер Исуса Христа имате у себи; и знам да кад вас хвалим, ви се већма смиравате, као што је написано: „Праведник самога себе укорава“ (Приче 18,17).

13. (1) Старајте се, зато, да се утврдите у учењима (догматима) Господњим и Апостола (његових), те да „у свему што чините – успевате“ (Псал. 1,3), телом и духом, вером и љубављу, у Сину и Оцу и Духу, у почетку и савршетку, са вашим достојанственим епископом и са драгоцено исплетеним духовним венцем вашег свештенства и по Богу ђакона. (2) Потчините се епископу и једни другима, као Исус Христос Оцу по телу, и Апостоли Христу и Оцу и Духу, да би било сједињење и телесно и духовно.

14. Знајући да сте испуњени Богом, укратко вам се обратих (овом поуком). Сећајте ме се у вашим молитвама, да Бога достигнем; (сећајте се) и Цркве у Сирији, одакле нисам достојан ни назвати се (1 Кор. 15,9). Јер потребујем (молим за) вашу у Богу сједињену молитву и љубав – да се Црква у Сирији удостоји да буде вашом Црквом као росом освежена.

15. Поздрављају вас Ефешани из Смирне, одакле вам пишем, који су (овде) присутни на славу Божију као и ви; они ме у свему успокојише, заједно са Поликарпом, епископом Смирњана. А и остале Цркве чашћу Исуса Христа поздрављају вас.

Будите здрави у слози (у једномислености) Божијој, стекавши неподељен дух, који је Исус Христос.

Превод: Еп. Атанасије (Јевтић)

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Цркви помилованој величанственошћу Вишњега Оца и Исуса Христа, јединога Сина Његовог, љубљеној и просветљеној вољом Онога који је захтео све што постоји,по вери и љубави Исуса Христа, Бога нашег;

(Цркви)која председава у  месу области Римљана, богодостојна, достолепна, достоблажена, достохвална, достоуспешна, досточасна, досточиста и председавајућа у љубави, Христоименита, Оцеименита, коју и поздрављам у име Исуса Христа, Сина Очевог;

(и свима у њој)сједињенима телом и духом са сваком заповешћу његовом,испуњенима нераздељиво благодаћу Божијом,и очишћенима од сваке туђе примесе – (желим) да се много и чисто радују у Исусу Христу,Богу нашем.

1.(1)Пошто се молих Богу, (ево) успедох да видим ваша знаменита лица,тако да добих више но што тражих. Наиме, окован у Христу Исусу, надам се да ћу вас(лично)поздравити, ако будевоља (Божија) да ме удостоји до краја.(2) Јер, ево, почетак је добро уређен, ако благодат достигнем да без препреке задобијем мој удео. Али се бојим ваше љубави да ми она не учини неправду. Јер вама је лако да учините (то) што хоћете, а мени је тешко Бога задобити(-достићи), ако ми се ви (сада) не смилујете (тј. Не поштедите ме).

2.(1) Јер не желим да људима угађате, него да Богу угађате (1 Сол 2,4; Гал 1,10),као што и угађате. Јер нити ћу ја икада имати тако згодну прилику да Бога задобијем, нити ћете ви и мати боље дело да забележите,ако прећутите (о мени). Јер ако ви прећутите о мени ја ћу бити реч Божија; ако ли пак (већма) заволите тело моје, опет ћу остати (само) глас. (2) Немојте ми прибављати било шта веће од приношења (себе) на жртву Богу ( Фил 2,17;2 Тим 4,6), док је жртвеник још спреман да бисте ви,саставивши хор у љубави,певали хвалу Оцу у Христу Исусу, зато што је Бог удостојио епископа Сирије да се нађе на западу, послан са истока. Добро је заћи од света Богу, да се у Њему поново родим (-изисточим).

3.(1) Никада нисте никоме завидели;друге сте подучавали.А ја хоћу да оно што сте учећи (друге) подучавали, буде(и вама) сигурно. (2) Једино молите (од Бога) за мене снагу и изнутра и споља,да не само говорим него и да хоћу – да се не само називам Хришћанин, него и да се (такав) нађем.Јер ако се нађем,тада ћу моћи и звати се: и тада ћу бити веран (- верник) када свету не будем видљив. (3) Ништа видљиво није добро (2.Кор 4,18).Јер Бог наш Исус Христос, када је у Оцу, већма се види(и показује).Ово дело није ствар упорства, него је Хришћанство велико када га свет мрзи.

4.(1)Пишем свима Црквама ( кроз које пролазим) и свима поручујем – да ја добровољно умирем за Христа,ако ме ви не спречите. Молим вас, немојте ми указивати неблаговремену наклоност. Оставите ме да будем храна зверовима, преко којих се може достићи Бог.

Пшеница сам Божија,

И мељем се зубима зверова,

Да се нађем чисти хлеб Христу.

(2)Боље да поласкате (подстакнете) зверове да ми буду гроб и да ништа не остане од тела мога, да не бих, умревши (- уснувши), био некоме на терету. Тада ћу бит истински ученик Исуса Христа када свет ни тело моје не буде видео. Молите усрдо Христа за мене, да се преко ових органа (зверова) нађем жртва Богу. (3) Ја ван не заповедам као Петар и Павле. Они су Апостоли – ја осуђеник; Они су слободни,  ја – до сада роб.(1 Кор 9,1). Али ако пострадам, бићу ослобођеник Исуса Христа (1Кор 7,22) и васкрснућу у Њему слободан. Сада се у оковима учим да ништа не желим.

5.(1) Од Сирије до Рима борим се са зверовима (1Кор 15,32),посуву и по мору, ноћу и дању, окован од десет леопарда, а то је чета војника, који и кад им се чини добро, бивају још гори. Али се у њиховим непреавдама још више учим, но тиме се нећу оправдати (1 Кор 4,4).

(2) Врло сам жељан зверова који су за ме припремљени и молим се да ми се спремни нађу; ја  ћу их и поласкати (подстакнути) да ме брзо поједу ,а не као што се неких (Хришћана) из бојазни нису ни дотакли.Ако ли пак они сами не буду хтели, ја ћу их приморати.Опростите ми, ја знам шта ми је корисно. (3) Сада започиљем бити ученик /Христов). Нека ме ништа од видљивога и невидљивога (Кол 1,16) не задржи да Исуса Христа задобијем.Огањ и крст (распињање), чопори зверова, касапљења, черечења, дробљења костију, одсецање удова, млевење целога тела, зле муке ђаволове – нека (све то) дође на мене, само да Исуса Христа задобијем.

6.(1) Ништа ми неће користити задовољства  (овога) света (Мр 8,36),нити царства овога века.Боље ми је умрети(1 Кор 9,19) у Христу Исусу, него да царујем над крајевима земаљским.

 Њега тражим – за нас  Умрлога;

 Њега желим – за нас Васкрслога (2Кор 5,15)

 А тек ми предстоји рађање (-порођај).

 (2) Опростите ми, браћо, немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем. Онога који желе да буде Божији, немојте поклањати свету, нити га обмањујте вештаством (материјалним); оставите ме да примим чисту светлост. Када тамо стигнем – бићу човек (Еф 4,13), (3) Дозволите ми да будем подражавалац страдања Бога мога (1Кор 11,1;1 Сол 1,6).Ако ко има Њега у себи, нека схвати шта желим, и нека ми саосећа, знајући шта ме обузима (Фил 1,23).

7.(1)  Кнез овога света хоће да ме разграби и моју увереност ( – веровање, мишљење) у Бога да упропасти. Зато, нека нико од вас присутних не помаже њему, него рађе будите моји (помоћници) то јест Божији. Немојте говорити о Исусу Христу а желети свет. Нека не буде у вама зависти (2) А ако вас  (чак) и ја, када дођем тамо, будем молио, немојте ми поверовати, него више верујте овоме што вам (сада) пишем. Јер вам пишем жив, жарко желећи да умрем (за Христа).

  Љубав се моја разапе( Гал 5,24;5,14)

  И нњма у мени огња који жели ишта материјално,

  Него је у мени вода жива и жуборећа (Јн 4,10,14; 7,38-39),

  Која ми изнутра говори:Хајде к Оцу! (Јн 14,12).

  (3) не уживам у храни пропадљивој,

  нити у сластима овога живота.

  Хлеба Божијег желим,

  Који је тело Исуса Христа,

  Рођенога од семена Давидова (Јн 7,42;Рм 1,3);

  И пића желим-крви Његове,

  Која је љубав непропадљива.

8.(1) Не желим више да живим по човеку.А то ће бити ако и ви хтеднете.Желите то,да и ви будете жељени (од Бога). (2) Са ово мало речи (1 Петр 5,12) молим вас:поверујте ми, а Исус Христос ће вам открити да ово истински говорим,Он-нелажна уста кроз која је Отац истински говорио. (3) Молите се за мене – да успем. Не написах вам  (ово) по телу, него по вери Божијој. Ако пострадам (за Христа) значи да сте (ме) заволели: ако ли будем одбачен (тј. Ако не успем), значи да ме мрзите.

(1) Сећајте се у молитви својој Цркве у Сирији,која уместо мене има (сада) Бога за пастира.Сам ће је Исус Христос епископовати (надгледати), и љубав ваша. (2) А ја се стидим да се и назовем да сам један од њих,јер нисам ни достојан,пошто сам последњи између њих и недоношче  (1 Кор 15,8-9). Али сам помилован да будем неко, ако Бога достигнем.

 (3) Поздравља вас дух мој и љубав Цркавакоје су ме у име Исуса Христа примиле,не као пролазника. Јер и оне (Цркве) које се нису налазиле на моме путу по телу, изишле су преда ме по градовима.

(1) Пишем вам ово из Смирне,преко Ефешана достоблажених. А самном је, уз многе друге, и Крокс, љубљено ми име. (2) За оне пак који пре мене отидоше из Смирне у Рим на славу Божију,верујем да сте (их) познали,којима и јавите да сам близу. Јер су сви они достојни Бога и вас,и вама за њих приличи да их у свему успокојите (угостите).

(3)Ово вам написах деветога (дана) пре септембарских календа.Будите ми здрави до краја, у Трпљењу Исуса Христа (2 Сол 3,5).

Превод: Еп. Атанасије (Јевтић)

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Цркви Бога Оца и љубљенога Исуса Христа, помилованој сваким благодатним даром , испуњеној вером и љубављу, не лишеној ниједног благодатног дара, богодоличној и светоносној  , која је у Смирни у Азији,  (желим) да се у беспрекорном духу и речи Божијој веома радује.

1. (1) Славим Исуса Христа Бога, који вас је тако умудрио. Схватио сам вас да сте савршени у непоколебљивој вери, као приковани за крст Господа Исуса Христа и телом и духом (Гал. 2,19), и утврђени у љубави крвљу Христовом, испуњени поверењем  у Господа нашег, који је истински из рода Давидовог по телу (Рм. 1,3), Сина Божијег, по вољи и сили Божијој рођенога истински од Дјеве (Лк. 1,35), крштенога од Јована, да би испунио сваку правду (Мт. 3,15);   (2) истински у време Понтија Пилата и Ирода четворовласника прикованога (на крст) за нас телом, од којега смо плода ми, од богоблаженог страдања његовог; да би васкрсењем „уздигао знак“ (отхггцЈиоу -знамење, Ис. 5,26) у векове за своје свете и верне, било (да су) међу Јудејима, било међу незнабошцима, у једноме телу Цркве своје (Еф. 2,16; 1,22; Кол. 1,18; 3,15).

2. Јер све то претрпео је Он ради нас – да се спасемо; и истински је пострадао, као што је и истински себе васкрсао. Не као што неки неверници говоре да је Он пострадао привидно (-докетски) – сами су они привидни , те као што мисле, тако ће им и бита, њима који су бестелесни и демонски.

3. (1) Јер ја Њега (Христа) и по васкрсењу познајем у телу и верујем таквога. (2) И када је дошао ученицима који су били са Петром, рекао им је: „Дохватите, опипајте ме, и видите да нисам бестелесни демон“(Лк. 24,36-39; Јн. 20,20,27). И одмах Га дотакнуше и повероваше, сјединивши се  са телом његовим и са духом. Зато су (после) и смрт презирали и нашли се изнад смрти. (3) Шта више, после васкрсења Он је са њима заједно јео и пио као телесан (Јн. 21,5,12; Д.Ап. 10,41), мада је духовно сједињен са Оцем (Јн. 10,30).

4. (1) А ово вам поручујем, љубљени, знајући да и ви тако мислите. Али вас предохрањујем од зверова у људском лику, које не само да не треба примати (код себе), него, ако је могуће, и не сретати се (са њима, 2 Јов.10), него се само молити за њих, не би ли се како покајали, што је тешко. А од тога власт има Исус Христос -истинити живот наш (Мт. 9,6; Фил. 1,21).

(2) Јер ако је то (све) учинио Господ наш (само) привидно, онда сам и ја привидно окован! И зашто ја себе самога предадох на смрт, у огањ, под мач, пред зверове?! Али, близу мача – близу (сам) Бога; између зверова – између Бога, само (да је) у име Исуса Христа! Све трпим да бих страдао заједно са Њиме (Рм. 8,17), а укрепљује ме Он (Фил. 4,13), који је постао савршени Човек.

5. (1) Њега неки не знајући одричу се, тачније речено: од Њега су они одречени, будући заступници ((П)ш^“уоро1 -адвокати) већма смрти неголи истине. (2) Њих нису убедила ни пророштва, ни.Закон Мојсијев, нити пак Јеванђеље до сада, ни страдања (за Христа) свакога од нас појединачно. Јер они и о нама то исто (тј. привидно) мисле. Јер шта мени неко користи, ако ме хвали, а Господа мога хули не признајући Га телоносцем ? Онај који то не признаје (тј. оваплоћеног Христа), сасвим Га пориче, будући (сам) смртоносац.   (3) А њихова имена не намеравам ни да напишем, јер су неверничка. Шта више, нека ми не буде (потребе) ни да их спомињем, док се не покају страдању (Христовом), које је наше васкрсење.

6. (1) Нека се нико не вара (1 Кор. 15,33): и наднебеска бића, и слава Анђела, и началства видљива и невидљива, ако не поверују у крв Христову (Кол. 1,16,20), и њима ће се судити. „Ко може примити, нека прими!“(Мт. 19,12). Нека се нико не горди местом

(положајем), јер све (и сва) је – вера и љубав (Гал.5,6), од којих нема ништа важније.

(2) Упознајте добро те који другачије уче  о благодати Исуса Христа која је дошла нама, (да видите) како су они супротни вољи (-мисли) Божијој. Њима није стало за љубав, ни за удовицу, ни за сироче, ни за невољника (Јак. 1,27), ни за везанога или одрешенога, ни за гладнога или жеднога.

7. (1) Од Евхаристије (Литургије) и молитве они се удаљују (Јевр. 10,25), јер не признају да је Евхаристија тело Спаситеља нашег Исуса Христа (Јн. 6, 51-56), које је за наше грехе пострадало, које је Отац добротом (својом) васкрсао (Гал. 1,1). Они, дакле, који противурече дару Божијем (Јн. 4,10) – умиру дискутујући . А боље би им било да имају љубави, да би и васкрснули. (2) Зато је добро удаљавати се од таквих (Рм. 16,17;

Тит. 3,10; 2 Јов. 10), и ни насамо ни заједно (на скупу) о њима говорити, него пазити на Пророке и нарочито на Јеванђеље, у којем нам је страдање објављено и васкрсење савршено испуњено. А поделе избегавајте као почетак (свих) зала.

8. (1) Сви следујте епископу, као Исус Христос Оцу, и свештенству као Апостолима, а ђаконе поштујте као Божију заповест.

Нека нико без епископа не ради било шта што се односи на Цркву. Она Евхаристија (Литургија) нека се сматра сигурном која је под епископом (тј.коју врши епископ), или ако коме он дозволи. (2) Тамо где се појави епископ, тамо нека буде и мноштво народа  (- сви верни), као што тамо где је Исус Христос, тамо је и саборна ( – католичанска) Црква. Није дозвољено без епископа ни крштавати, ни агапе (вечере љубави, Јуда 12) свршавати, него оно што он одобри, то је и Богу угодно – да (вам) све што чините буде сигурно и поуздано.

9. (1) Разборито је надаље трезнити се и, док још имамо времена, покајати се Богу (Д.Ап. 26,20). Добро је знати Бога и епископа. Ко поштује епископа, тога Бог поштује; ко тајно од епископа нешто (у Цркви) ради – служи ђаволу.

(2) Нека вам све изобилује у благодати, јер сте достојни. У свему сте ме успокојили, и вас (нека успокоји) Исус Христос. Заволели сте ме и отсутног и присутног. Нека вас Бог награди, којега ради све подносећи – задобићете Га.

10. (1) Филона и Реа Агатопуса (Доброногог), који ме пратише ради речи Божије, добро учинисте што их примисте као ђаконе Христа Бога, који и благодаре Господу за вас, јер сте их угостили на сваки начин. Ништа вам (заиста) неће пропасти.

(2) Жртва (и залог) за вас  су дух мој и окови моји, које ви не презресте, нити их се постидесте (2 Тим. 1,16). Неће се ни вас постидети савршена вера – Исус Христос (Јевр. 12,2).

11. (1) Ваша молитва отишла је на Цркву у Антиохији у Сирији, одакле везан богодоличним оковима све поздрављам, мада нисам достојан отуда бити, јер сам последњи између њих (1Кор. 15,9). Али сам по вољи (Божијој) удостојен, не по савести, него по благодати Божијој, за коју молим да ми се савршена дарује, да вашом молитвом Бога достигнем (задобијем).

(2) А да вам дело буде савршено и на земљи и на небу, приличи (вам) да у част Божију ваша Црква изабере богопосланика да он, отишавши до Сирије, изрази њима радост (честита им) што (сада) имају мир и што су повратили своју величину ( – углед) и што им је васпостављено тело њихово (- црквена заједница).  (3) Чини ми се, дакле, ствар достојна да се пошаље неко од ваших са писмом да (тамо) узме удела у прослављању (Бога) за ведрину ( – спокој) која им је по Богу наступила и што је (тамошња Црква) већ стекла (мирно) пристаниште, по молитви вашој. Савршени будући, савршено и мислите (Фил. 3,15). Јер кад хоћете добро да чините, Бог је готов да вам то и дарује.

12. (1) Поздравља вас љубав браће који су у Троади, одакле вам и пишем по Вуру, којега сте заједно са Ефешанима, браћом вашом, послали са мном, који ме је у свему успокојио. А требало би да се сви на њега угледају, јер је образац ђаконства (служења) Божијег. Нека га благодат (Божија) награди за све.   (2) Поздрављам богодостојног епископа (вашег) и богоприлично свештенство и саслужитеље моје ђаконе (Кол. 4,7), и све понаособ, и све заједно, у име Исуса Христа, и тела његовог и крви, и страдања и васкрсења, и телесног у духовног јединства Божијег и вашег. Благодат вам, милост, мир и трпљење заувек (2 Јов. 3).

13. (1) Поздрављам домове браће моје са женама и децом, и девственице, назване удовице. Будите ми здрави у сили Духа (Светог). Поздравља вас филон, који је са мном. (2) Поздрављам дом Тавијин, којој молитвено желим да, се утврђује вером и љубављу, и телесном и духовном. Поздрављам Алку, љубљено ми име, и Дафноса наупоредивог, и Евтекна, и све поименце.

Будите здрави у благодати Божијој.

Превео: Еп. Атанасије (Јевтић)

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Налазимо се у претпразничним данима када је потребно молитви посветити више времена него обично. Одлика великих празника јесу дани претпразништва и попразништва кроз које богослужбено и у унутарњем смислу припремамо себе за велики празник из домостроја нашега спасења, а у овом случају за празник Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа. Време прослављања великих празника који нам предстоје потребује нашу будност и спремност да васцелим својим бићем учествујемо у њима, најпре учествујући у светим богослужењима, али и трудећи се да умножимо своје личне молитве и добра дела. 

Будући да су наше емисије усмерене ка конкретној мисији која свој темељ и круну налазе у Светотајинском животу Цркве, вођеним хришћанским етосом и саображавајући ток наших емисија са богослужбеним животом, одлучили смо да у току празничних дана у јануару месецу изоставимо емисије средом од 20ч, указујући тако да су у овом периоду саборна и лична молитва изнад сваке приче. Емисије средом од 20ч биће настављене 3. фебруара 2021. године. Поштовани гледаоци, празнични дани који су пред нама подразумевају да наша прича утихне како бисмо погружени у молитви целим бићем узнели славу Оваплоћеном Логосу Господу нашем Исусу Христу. Вођени речима Херувимске песме да "сваку животну бригу оставимо", оставимо и ми на тренутак сваку причу и људско умовање, и у молитвеној радости и расположењу величајмо Господа нашег, речима ангелске песме:  Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! (Лк. 2, 14)

У претпразничној радости,

редакција емисије "Живе речи интервјуи"

Доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија, које доносимо из архиве нашег Радија. Блаженопочивши Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски г. Амфилохија говорио је на на тему “Господе просвети таму моју – Свети Григорије Палама и његово доба“. Предавање је одржао 26. фебруара 2010. године у великој сали Скупштине општине Бар.

Звучни запис предавања

Извор: Радио Светигора

Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ наставља се путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. 

Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Крајем децембра одржана је пета „онлајн“ трибина на којој је др Биљана Пиргић, дечји и адолесцентни психијатар и психотерапеут и психоаналитичар, говорила на тему „Брига о менталном здрављу у време пандемије“. Докторка је направила разлику између страха и стрепње, односно између усамљености и самоће, као доминантних осећања код већине људи у време пандемије. Страх је карактеристичан за реалну ситуацију, док је стрепња повезана са унутрашњим, често и ирационалним осећајем. „Усамљеност је најтеже издржати у току ове пандемије. То је лишеност од особе коју волимо. То је тешко и болно. Замислите како је на пример старим људима којима старост сама по себи носи одређено бреме усамљености. Немогућност да размењујемо љубав је тешко за поднети“, упозорава докторка која додаје да усамљеност носи тескобу, за разлику од самоће која је поткрепљена добрим искуством. „Дакле, можемо бити сами, али смо свесни да смо вољени и да неко мисли на нас“. На питање како да се боримо против страха, стрепње, усамљености, самоће, анксиозности, стреса, докторка каже да треба да мислимо једни на друге, да се сналазимо, да чувамо и негујемо контакте, да у реалним околностима реализујемо оно што можемо. „Битна нам је размена доброте, лепоте, љубави. Да се повежемо међусобно и да бринемо једни о другима“.

С обзиром да су медији веома важни у време ове пандемије и да уз њихову помоћ сазнаје све што је важно да зна, истовремено је тај исти човек оптерећен бројним ужасним вестима које му много више штете него што му користе. Како да „филтрирамо“ информације, како да проценимо шта треба да чујемо и усвојимо, а шта да скрајнемо, докторка Пиргић, свесна да смо избомбардовани токсичним вестима, каже да свако треба да нађе меру, да процени која количина информација му прија. Истиче да се у оваквим животним околностима будућност не може планирати јер је она неизвесна, али да свако на свом микроплану може да организује свој живот, да подели доброту, лепоту и љубав. Онима који су верујући пост може много да помогне „јер лишавајући се одређене хране, ми се ослобађамо лоших дела, трудимо се да будемо добри“. „Мислим да нам ова болест открива нешто што нисмо спознали, а то је да смо емпатичнији, да више обраћамо пажњу на то ко је у невољи и коме треба помоћ“.

Говорећи о унапређењу и очувању менталног здравља, др Пиргић каже да нема готових рецепата, да се препреке решавају у ходу, те да се између два зла бира мање. Поред поменутих доброте, лепоте и љубави, докторка закључује да је хумор веома важан за очување менталног здравља. „То је знак да смо витални, да превазилазимо ужасе“.

И ову, као и претходне трибине, снимала је локална ТВ „Марш“, гошћу је најавио уредник трибина јереј Дејан Трипковић, а разговор је водила новинар-водитељ радија „Источник“ Марина Марић. На крају разговора емитована је химна Светосавске омладинске заједнице чији је аутор Дајана Петровић из групе „Нектарија“, а трибина се може погледати на јутјуб каналима поменуте ТВ „Марш“ и Храма и Васкрсења Христовог, а слушати на интернет страници радија „Источник“.

Марина Марић

Извор: Епархија ваљевска

Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован данас, 31. децембра, посјетио је Цетињски манастир, гдје се поклонио моштима Светог Петра Цетињског, Десници Светог Јована Крститеља и честици Часнога крста.

Владика је обишао и Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици гдје га је дочекао протојереј-ставрофор Драган Митровић, старешина храма. Владика је одслужио и помен свом духовном оцу, блаженопочившем Митрополиту Амфилохију.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост новог издања емисије „Сведочења – Тумачење јеванђеља“ био је ђакон Мија Бојиновић, свештенослужитељ у Храму Светог Георгија у Новом Ваљеву и вероучитељ у ОШ „Десанка Максимовић“ у Ваљеву, који је тумачио јеванђељску причу о родослову Господа нашег Исуса Христа (Јеванђеље по Матеју, зачало 1, 1-25). 

Ђакон је говорио о историјском тренутку у којем се збива рођење Спаситеља, затим о околностима зачећа у утроби Деве Марије, па о символици имена Исус, као и о томе шта Његово рођење представља за људе. С обзиром да у недељу Црква слави Оце, ђакон је промишљао о улози и значају очева наших.

Извор: Радио Источник

Почетак нове календарске године, хришћанском поуком обележиће и нови број Жичког благовесника. Овај број наставља подухват претходних бројева који, захваљујући труду уредништва и свих сарадника, настоје да разноврсним темама омогуће сваком читаоцу да захвати ведром вере са дубоког кладенца бистре воде бесмртности.

Посебну част чини нам чињеница да у овом броју поред осталих цењених аутора, текстове потписују и двојица угледних Епископа наше Свете Цркве: Епископ жички Г. др Јустин (Стефановић) и Епископ умировљени захумско-херцеговачки др Атанасије (Јевтић). Епископ Јустин нам је предочио дивни лик и дело Преподобног Симона Монаха, спајајући историјску позицију времена у коме је светитељ живео са савременошћу у којој и даље блиста свештени спомен великог оца и учитеља рода нашега. Освртима на увиде вредних историчара и књижевника, Владика је приказао плодотворну рецепцију стваралаштва Првовенчаног Краља коју су векови изнедрили кроз мисао најумнијих Срба до данас.

Епископ Атанасије (Јевтић) нас поучава кроз текст „Теологија – Икономија – Литургија“. Богомдарованим талентима учитељства и трудом умноженим сазнањима која га сврставају у ретке савремене полимате, Епископ нам предаје основне истине вере на начин који нам омогућава да схватимо колико је дубока мудрост Божија иза сваке речи којом се покушавају разумети тајне Бога, света и човека.

Протонамесник Александар Р. Јевтић, у уводној речи за овај број, насловљеној „И ове године: Христос се роди!“, подсећа на неусловљиву и непоништиву радост Рођења Богомладенца Христа међу нама. Ни са чим, па ни са корона вирусом!

Поука о Божићу долази нам од Светог владике Николаја Жичког, златоустог проповедника Васкрслог Христа. Он благовести: „Почетак мудрости и радости и светлости и пуног живота јесте, дакле, Емануил, што ће рећи с нама Бог. А када је Бог с нама, ко ће против нас? Зато црква Божја са усхићењем и победоносно пева: С нама је Бог, разумите незнабошци и покорите се, јер је с нама Бог. С нама је Бог – ово је прво што морамо имати у виду на освитку Нове године. Ово је први услов среће у Новој години. Нека би нам била срећна!“

Доносимо и наставак драгоценог текста презвитера Николаја Лудовикоса „Крст самољубља и крст љубави“ ( у преводу г. Небојше Ћосовића) који нам помаже да разграничимо шта су то акти наше душевности која потребује преображај, а шта акти аутентичне духовности која се увек пројављује као сведочанство вере; када је жртва неопходност, а када конструкција гордости и разних комплекса.

У тексту „Духовност као темељна димензија живота особа са сметњама у развоју“, Ана Јаковљевић и Тијана Палибрк, из Центра за пружање услуга социјалне заштите „Зрачак“ Чачак, стручним увидима уз поткрепљеност примерима из савременог друштва, показују да лик Божији обитава у сваком човеку без обзира на неке функционалне развојне недостатке. Наводе примере у којима Црква сведочи своју бригу за оне којима је потребна помоћ ближњих у свакодневном животу.

Текст „О покајању и брижности“ нас упозорава на психолошке замке које могу бити непремостиве препреке на путу ка здравој духовности. Упућује се и на начине који су путоказ за то. Тако једна од поука гласи: „Знам… Рећи ћеш: потребно је пуно времена и труда да те покрете душе окренемо на добро, али, рећи ћу ти, нису нам задати временски рокови до кад најкасније треба да позавршавамо све те унутрашње послове душе. Важан је циљ и чему тежимо. Завршићу речима светог Тихона Задонског који каже: „До Царства Божијег стижу они који после сваког пораза, уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут.“

Милош Живановић нас у тексту „Страдалник Христов – свештеник Милан Ј. Туцовић“ упознаје са животом једног од свештеномученика из Епархије жичке који су пострадали од братске безбожничке руке.

О историјату, уметничким дометима и драгоценостима Беле Цркве у Карану код Ужица пише нам јереј Марко Ерић, тамошњи парох. Ова средњовековна светиња један је од оних закопаних бисера који нису познати чак ни онима који су им у најближој физичкој удаљености. Зато је овај текст колико информативног толико и мисионарског карактера.

Политиколог Стефан Н. Драгићевић у тексту о људским правима приближава нам потребу да разликујемо вредности људских права која штите достојанство човека од оних која потребују критику. Ово је веома важно због крајности које се јављају, било у обоготворавању термина људских права, било у одбацивању свих људских права (међу којима је и верско на које се често заборавља).

Текст православног свештеника и психијатра Василија Термоса, под насловом „Опраштам, дакле постојим: опраштање као пуноћа живота“, превео је са енглеског г. Јовица Стефановић. Овај текст има изузетну важност, као један од првих на српском језику који доноси значајне увиде и поуке о. Василија. Одговара на питања: „Многи људи, верници или неверници, уверавају себе да су опростили, док су у стварности једноставно заборавили, или једноставно не мрзе. Да ли је то довољно? Шта је опраштање на крају дана? На којој се теоретској основи може сматрати вредношћу? Да ли је неефикасно опраштање само ствар личне огреховљености и несавршености, или недостатак коме доприноси саборни црквени ум? И на крају, зашто опраштати?“

Јереј др Слободан Јаковљевић пише о феномену ријалити програма. Он указује на дубље слојеве оваквих феномена, упозорава на опасности које из њих извиру, предлаже да као хришћани сведочимо и препоручујемо другачији етос који ће бити потпора здравијег менталног и духовног окружења у коме живимо.

Др Драган Хамовић на посве посебан начин придружује свој глас похвали којом су многи из нашег рода покушали да ублаже бол због растанка са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијом . Тако пише: „По своме позиву, стари и непоколебими српски духовни пастир оне горске и камените „бесудне земље“ (како је беше прозвао један њен типични представник), у своме вишедеценијском ходу и делању, сталном подсећању на оно подсећања вредно, није могао бити неблизак ма коме ко је српски говорио и мислио, није могао пречути такав васељенски глас, макар гдекад изазивао нетрпељивости, у овом нашем жалосном окружењу наслеђене мржње.“ У наставку успомену на митрополита овенчава и стиховима песме Похвала обновитељу.

Ђакон Александар Секулић наставља да плете „Венац од стихова за митрополита Амфилохија“ (како гласи наслов поетске рубрике посвећене у овом броју блаженопочившем митрополиту Амфилохију) кроз песму Сунце Цетиња коју завршава строфом:

Личи к’о да за трен од нас зађе,

но, тек да Вјечношћу стане млађе,

ко душа њежна ђетиња –

Жарко Сунце кршног Цетиња.

Никола Александар Марић у песми Гумно износи утиске које су у младим душама порађали сусрети са митрополитом Амфилохијем као учитељем мудрости и надахнитељем многих који данас надахњују друге својим речима потеклим од исте Мудрости.

У рубрици „У вечни спомен“ преносимо текст о опелу и сахрани новопрестављеној слушкињи Божијој Ивани Марковић (1986–2020), супрузи краљевачког свештеника протонамесника Дејана Марковића.

Рубрика „Веронаука“ доноси текст вероучитеља Милоша Митровића који сведочи о доброчинствима које свештенство и литургијска заједница при Храму Светог Саве у Краљеву чине према деци са посебним потребама, као првим комшијама храма који уче у оближњој школи. Вероучитељ Слободанка Божанић пише о раду и успесима веронауке у школи „Миливоје Боровић“ у Мачкату.

Емилија Ердоглија нас кроз песму Мој дар и жеља пред дететом у јаслама подсећа на велике жеље које деца упућују Богомладенцу, а које нас уче једноставности и благодарности.

У „Летопису богослужења“ протођакон Александар М. Грујовић нас извештава о богослужбеним активностима Епископа жичког Г. Јустина у претходним месецима.

Протонамесник Александар Р. Јевтић,

уредник часописа

Извор: Епархија жичка