Када зима почне да се зацарује на северној хемисфери, Црква Христова креће да слави „сјајну тродневну Пасху“. Ове речи Типика Православне Цркве, упутстава за литургијско богослужење, савремени руски православни коментатори објашњавају на следећи начин:

„У старим издањима Типика, налик празнику Христовог славног Васкрсења, и празник Христовог Рођења се назива Пасха. Ово наглашава његову блиску везу са мистеријом нашег спасења и избављења од греха и смрти; мистеријом коју света Црква објављује у својим догматским учењима и са којим нас доводи у непосредни духовни додир у својим литургијским службама и тајнама.“

Литургијске службе за Божић, званично назване Телесно рођење Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, свесно су обликоване по узору на службу за празник Пасхе Господње, светог Васкрсења.

Ту је четрдесетодневни пост. Ту су посебни Царски часови са  пророчанствима, посланицама, јеванђељима, химнама уочи празника, након којих следи вечерња литургија Светог Василија Великог. Напослетку, након божанствене Литургије на сам празник, прослава се наставља четрдесет дана и завршава се празником Сретењe Господње. Ова прослава укључује и Свето Богојављење.

Литургијски стихови и химне за Божић и Богојављење, Пасху Христовог оваплоћења и пројаве [manifestation] у телу, понављају стихове и химне за Васкрс, Пасху Христове смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење су директно повезани са Његовим умирањем и васкрсењем. Рођен је да би умро. Крштен је да би васкрсао. Хармонија између догађаја је преплављујућа. Лепота овога скоро да превазилази меру коју верник може да поднесе.

Исус је сахрањен у крштењу да би могао сићи у смрт путем Крста. Мудраци су му се поклонили да би га цела творевина могла славити у Његовом тријумфу над смрћу. Пасха Његовог Крста припремљена је Пасхом Његовог Доласка. Пасха Његовог васкрсења започета је Пасхом Његовог Оваплоћења. Пасху Његовог прослављања прорекла је Пасха Његовог крштења. То је оно што хришћани славе сваке године у ономе што је отац Александар Шмеман први назвао „зимска Пасха“.

[…]

Божићно-Богојављенски период у Православној Цркви започиње четрдесетодневним постом, од празника „светог и свехвалног апостола Филипа“, па се понекад назива „Филипов пост“. Према Јеванђељу по Јовану, Филип је један од првих апостола које је Исус позвао. Филип одлази и позива свог пријатеља Натанила који му вели: „Може ли ишта добро доћи из Назарета?“ А Филип одговара: „Дођи и види.“ Прочитајте целу причу у Јн 1:43-51.

Образац у Јеванђељу по Јовану је увек исти: људи га најпре срећу као човека. Онда иду даље. То видимо у приповестима о парализованом у бањи, жени Самаријанки код извора, слепо рођеном младићу и другима. След догађаја је идентичан. Неопходан је след, не само у историјском смислу, већ духовно и мистично.

Прво морамо доћи да видимо Исуса човека, да га упознамо као конкретно људско биће, Јевреја, рабина, пророка. Морамо га упознати као Маријино дете, столаревог сина, Назарећанина. Тада у овом сусрету, када су нам очи отворене и срце чисто, можемо доћи да видимо „веће ствари“. Можемо доћи да га упознамо не само као учитеља, већ и као Учитеља; не само као пророка, већ и као Пророка. Можемо доћи да га упознамо не само као сина човечијег, већ као Сина човечијег кога је прорекао пророк Данило.

Први корак на путу зимске Пасхе је сусрет са човеком Исусом. Позвани смо са Филипом и ученицима да „дођемо и видимо“. Ако желимо да дођемо и желимо да видимо, оствариће нам се. Као и први ученици, видећемо „веће ствари“ него што смо икада очекивали. Видећемо Исуса као свог Учитеља и завапићемо му: „Раби, ти си Син Божији! Ти си Цар Израиљев“ И доћи ћемо да га упознамо ко је и шта је Он заиста. Али прво морамо доћи. Јер ако не дођемо, никада нећемо видети.

[…]

Сви смо створени да будемо живи храмови Божији. Сви смо створени да будемо места пребивања Његове славе. Сви смо обликовани по Његовој слици и наличју да бисмо били пребивалишта (резиденције) Његовог присуства. Апостол Павле јасно и без двосмислености објављује исту ову доктрину када Коринћанима и нама пише да смо „ми Божји сарадници; ви сте Божија њива, Божија грађевина“ (1Кор 3:9), такође видети 1Кор 3:16-17 и Јн 14:23.

Исус Христос, Син, Реч и Слика Божија, телесно је и духовно обликован у Маријином телу како би се могао обликовати и у нама (Гал 4:19). Ово је значење Божића, који је смисао самог живота. Христос у нама и ми у Христу, Бог с нама и ми са Богом. Дух у нашим срцима да би дух могао да потече из нас, освећујући свет око нас. Ово није пука симболика, високо-парни језик Литургије и списа. Ово је озбиљан посао. То је питање живота и смрти. Јер ми смо или живи Божији судови… или смо „судови гнева“ који у својој злоћи треба да буду уништени Божијом праведном славом (Рим 9:22).

Ходећи путем зимске Пасхе, избор пред нама је јасан. Можемо се попут Марије привезати за Господа и постати место Његовог обитавања у Духу. Или можемо путем неморала и греха изабрати смрт ништавила што и јесмо ако сам Господ не живи у нама. „Али ко се сједини с Господом, постаје један дух с Њим“ (1Кор 6:17).

Прве пророчке химне о Божићу певају се на празник „свехвалног и првозваног апостола Андрије [30. новембра]. Дођи и види! Ово је стални позив Цркве у њеним литургијским службама. Дођите са вером и бићете прибројани са онима којима је „дато да знају тајне царства небеског“ (Мт 13:11). Обрешћете се са онима којима је дат увид у „тајну Христову“, која је „тајна вековима скривена у Богу који је створио све“, која се сада пројављује „кроз Цркву“ чак и анђелима (Еф 3:4, 9-10). Дођите и видите! Бићете сведоци тајне Христовог рођења од Дјеве, Његове пројаве на раци Јордан у Његовом крштењу од Јована… а напослетку ћете видети самог Сина Божијег како се уздиже на Крст…

Ходити путем зимске Пасхе, према светом Григорију Богослову, значи „путовати без грешке кроз сваку етапу и школу [faculty] Христовог живота“. То је улазак у мистерије Месије, „које све имају једно једино довршење: моје савршенство и повратак у прво Адамово стање“. То је „видети и бити виђен од великог Бога који се у Тројици обожава и слави и кога смо сад поставили пред вас онако јасно колико дозвољавају телесне везе, у Исусу Христу, нашем Господу.“

[…]

Ако не дођемо, никада нећемо видети. Али није довољно доћи. Такође морамо видети.

Било је много људи на земљи када је Исус дошао, али га нису видели као Сина Божијег и Спаситеља света. А има много оних који долазе у Цркву и још увек не виде. Речи се односе на њих као на оне о којима је Исус говорио кад их је поучавао у параболама; „Јер гледајући не виде и слушајући не чују и не разумеју“ (Мт 13:13).

Ако поставимо питање: „зашто неки могу доћи, а још увек не видети?“ одговор даје сам Исус, цитирањем Исаије, Свога пророка. Сасвим једноставно вели да је то ствар воље. Они који не виде остаће слепи јер неће хтети да виде (видети Мт 13:14-15; Ис 6:9-10).

Питање упућено свима нама док стремимо кроз зимску Пасху је оно које је Исус поставио двојици слепих који су га позвали на милост. „Шта желите да учиним за вас?“ Он пита. А они одговарају: „Господе, да нам се отворе очи“. И како веле јеванђеља, „Исус се сажаљевајући дотаче њихових очију, и они одмах прогледаше и пођоше за Њим“ (Мт 20:29-34).

И ми морамо рећи: Господе, отвори очи нашег ума и срца. Господе, учини да видимо. Јер за вас саме је речено да вас је Отац ваш послао у свет да извршите овај суд, наиме „да они који не виде могу да виде и да они који виде могу да ослепе“ (Јн 9:39).

[…]

Првобитно је постојао само један празник у Хришћанској Цркви за Господње појављивање. Назван је „празником светлости“ и био је повезан како са јеврејским празником сезоне (годишњег доба), тако и са паганским слављем које се одвијало у доба године када је Сунце заустављало свој ход по јужном делу неба и поново почињало да се креће ка северу, симболизујући победу светлости над тамом у природном поретку.

Овај празник за хришћане био је празник Епифаније, која дословно значи „појављивање“ или „пројављивање“ [manifestation], такође названо Теофанија, што дословно значи појава или пројава Бога, а одржаван је 6. јануара[1]. Овај назив је празнику дат, очигледно, јер се Бог појавио на земљи у личности Свога Сина, и пројавио Своји Славу у Ономе који је Себе назвао „светлост света“.

Одвојено слављење Исусовог рођења од једне опште прославе Његовог појављивања на земљи – које је првобитно укључивало све аспекте Његовог доласка, од Његовог рођења до Његовог јавног приказивања [public manifestation] приликом Његовог крштења у реци Јордан – свесно је извршила хришћанска Црква, прво на Западу, а касније на Истоку, да би претпоставила пагански празник „Рођења непобедивог сунца“.

Овај пагански празник прослављан је двадесет петог децембра. Био је то дан верског поштовања за оне који су се небеским телима, посебно Сунцу, клањали као боговима.[2] Када су се пагани ослободили овог [идолопоклоничког] богослужења и добили благослов да обожавају истинитог Бога као хришћани, било је сасвим природно што је Црква заменила погрешан празник истинским, дајући тако истински значај дану који је већ био посебан у животу многих њених нових чланова.

Испоставља се да је главна химна празника Христовог Рођења у Источној Цркви формулисана као свесна полемика против паганства, са врло истакнутим провоцирањем чињеницом да је оне који су се раније клањали звездама, укључујући и сунцу, научила звезда[3] да се клањају Истинском Сунцу, Божијем Сину Исусу, који даје Истиниту Светлост и који јесте Истинита Светлост.

Рођење Твоје, Христе, Боже наш, обасја свет светлошћу познања, јер су, њему захваљујући, поклоници звезда од звезде научили да се Теби Сунцу правде, клањају и да у Теби Исток с висине познају. Господе, слава Ти!

Неки криве хришћанску Цркву што је успоставила празник Христовог рођења на дан „рођења сунца“. Одређене хришћанске секте чак се противе слављу. Православни хришћани верују да је то био чин надахнут Духом Светим. Бог је послао Сина у свет ради његовог освећивања и спасења. Месија је дошао „не да осуди свет“, својим слабим и странпутним (залутним) покушајима да пронађе смисао живота, „већ да би се свет могао спасити кроз Њега“ (Јн 3:17). Јер, као што је написао апостол Павле, „Бог је онај који је рекао: ‘нека светлост засија из таме’, који је заблистао у нашим срцима да би дао светлост познања Божије славе у лицу [буквално личности] Христа “ (2Кор 4:6).

Данас Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном. Анђели и пастири заједно славе, а мудраци путују у друштву звезде. Ради нас се као мало дете роди превечни Бог.

Извор: Thomas Hopko, The Winter Pascha: Readings for the Christmas-Epiphany Season, St. Vladimir’s Seminary Press, 1984, одломци из поглавља 1, 2, 4, 6, 7, 26.

Превео: Зоран Матић

 „Туциндан — рођендан некога коме је суђено да се потуца по свету“ (овако је 5. јануара 1952. године владика  Николај датирао писмо које је из Лакаване послао о. Алекси Тодоровићу у Минхен — в. СД, XIII, 687)

За 140. годишњицу рођења Николаја Велимировића из штампе је изашла прва свеска часописа Николајеве студије. И електронска и дигитална копија прве свеске положене су у Репозиторијум Народне библиотеке Србије: http://repozitorijum.nb.rs/repozitorijum.aspx?issn=2738-1064 Часопис је доступан у отвореном приступу: https://nicholaistudies.org/ Следећа свеска часописа планирана је за другу половину ове године. Наредни број ће бити објављен на енглеском и српском језику.

Николајеве студије: међународни научни часопис за истраживање богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића

Николајеве студије су међународни научни часопис посвећен истраживању богословског и црквеног доприноса Николаја Велимировића, као и истраживању ширег контекста у ком је он живео и стварао, односно рецепције његових идеја и његовог наслеђа уопште.

Николајеве студије првенствено објављују оригиналне научне радове посвећене проучавању теологије и духовности. Часопис је отворен и за радове настале на основу истраживања у областима других друштвено-хуманистичких наука — философије, социологије, политикологије, филологије, књижевности, историје, историографије, архивистике итд. — уколико кореспондирају са тематиком часописа. Николајеве студије такође објављују релевантну архивску и документарну грађу са пратећим студијама и напоменама, као и библиографије, краће прилоге, осврте, коментаре и приказе нових издања. Николајеве студије првенствено објављују радове на енглеском и српском језику.

Издавач часописа Николајеве студије је Хришћански културни центар „др Радован Биговић“ из Београда. Часопис излази као штампани и као електронски: https://николајеве-студије.срб/ и https://nicholaistudies.org/

Извор: Инфо-служба СПЦ

Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије у емисији “Док анђели спавају”, говори о првом сусрету са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским г. др Амфилохијем на Теолошком факултету у Београду.

Повезан садржај: 

Док анђели спавају: Божићне поруке митрополита Порфирија (први део)

Међу одговорима Митрополит Порфирије је подијелио и своје сјећање на блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. др Амфилохија, свог професора, и о првом сусретом са њим, на предавању на Теолошком факултету у Београду, и колико је то утицало на њега и његов живот.

Марина Рајевић Савић: “Шта је у вама пробудило веру у Христа?”

Митрополит Порфирије – “Кад гледам уназад, не знам колико могу тачно да проценим, али чини ми се, глад. Ја сам некако од најранијег детињства имао респект, фасцинацију пред Тајном. И иако, као и сва деца у време кад сам ја одрастао, или огромна већина деце, нису имали, па нисам ни ја имао много контаката са црквом, ипак у Чуругу, у месту где сам одрастао где постоји велелепан храм са предивним иконостасом Ђорђа Крстића, са великим звоном, које је било до недавно највеће звоно у свим српским црквама. Код нас су у Чуругу говорили да у Новом Саду почиње литургија кад зазвони звоно у Чуругу. Да се толико далеко чује, а Чуруг је неких тридесет и нешто километара далеко од Новог Сада.

Дакле, нисам имао неки контакт са црквом, али имао сам стални доживљај Тајне. И ваљда у том пубертетском узрасту, су се многа питања интезивирала и негде кад сам био у војсци, то је дакле, први пут кад сам се одвојио од родитељског дома, осећао сам стално ако тако могу да кажем неку врсту глади. Немојте замерити што чу рећи, ишле су ми многе ствари од руке, и кад постигнем то што сам желео, осећао сам да ми то не само није довољно, него да остаје некаква празнина. Дакле, и кад сам изишао из војске био сам се уписао на археологију, и један младић из Чуруга је студирао теологију, отац Бранко Ћурчин. Он је сад свештеник у Новом Саду, и врло је активан у помоћи онима који су се уплели у мреже дроге.

Ми смо заједно покренули пројекат “Земља живих”. Негде пет кућа смо организовали у којима данас у четири од њих бораве младићи, који су имали и имају тај проблем, у једној бораве девојке, и он је највише од свих посвећен тој теми.

Дакле, он је студирао теологију и посјећивао сам га неколико пута тамо. И одједанпут сам помислио, ајде поред археологије, можда бих могао да пратим мало предавања на Теолошком факултету.

И сећам се, у једном тренутку сам био на предавању Митрополита Амфилохија.

Ја не знам шта се ту десило, али после тог предавања, ја сам осетио да је то то што је мени потребно. Да, та глад, коју непрестано препознајемо, а која се споља не види, није могао нико да примети шта се дешава у мени. Имао сам, да кажем неку нормалну животну динамику, и само се сећам, да када се то предавање завршило, ја сам осетио просто неки глас у себи који ми је рекао, “ти мораш да упишеш овај факултет”!

И заправо тада је све почело…”

Приредио: Проф. Александар Вујовић, 

уредник Катихетског програма Радио Светигоре

Извор: Радио Светигора

У Музеју Војводине у Новом Саду недавно је отворена занимљива изложба о обући, а мајстори који су је израђивали некада су имали свог заштитника али еснафска слава занатлија, пре свега обућарске струке, Свети Спиридон готово да је заборављена. 

Реч је о светитељу који је био изузетно поштован, а његов култ распроострањен је од Грчке, преко обале Јадранског мора до Војводине и изузетно редак као породична крсна слава. Необичан проналазак два прилога у цркви из 16. века посвећеној Светом Спиридону на Крфу, велико сребрно кандило које је приложио Христофор Тузлић у 19. веку родом из Сарајева и сребрна дијадема која се периодично поставља на иконостас, прилог Марије Ковачевић из Трста подстакли су стручњаке да открију зашто су Срби слали дарове цркви у Грчкој.

Како објашњава саветник и етнолог у Музеју Војводине Александар Петијевић, Свети Спиридон је епископ из 4. века родом с Кипра, за живота препознат као чудотворац и који је и након избора на ту позицију наставио да се бави сточарством, а према предању Цркве учествовао је на Првом васељенском сабору у Никеји.

- Посредно се зна да је био поштован и унутар српског монаштва и цркви пошто је један од првих ученика Светог Саве добио монашко име по Светом Спиридону -  каже Петијевић. - До процвата култа долази у нововековној историји на јадранској обали где се налази највећи број цркава посвећених њему, а најпознатија је српска црква у Трсту из 18. века. На том подручју сматрали су га чудотворцем, заштитником деце, маслина, помораца и бродова.

Када је реч о Војводини интересантно је да нема посвећених храмова Светом Спиридону али се у неколико црква налазе иконе на којима је насликан. У цркви Светог Стефана у Сремској Митровици на иконостасу Теодора Крачуна из 18. века уметнуте су две иконе тог свеца, као и у богомољи Петра и Павла у Белој Цркви, док је у Вршцу сачувана икона већег формата коју је приложио руфет (занатско удружење) чизмара.

- У 18. веку у градовима се по први пут јавља култ Светог Спиридона као заштитника заната, првенствено обућарске струке, али и они који раде с глином и ватром и они који су се бавили техникама ткања – истиче Петијевић. – Обућари га поштују јер након литија његове усправно постављене мошти, односно стопала  и обућу целивају верници. Осим тога,  Крфљани верују да он и даље  обилази острво и да му се због тога обућа хаба, те му се мошти преобувају. Према предању на Сабору у Никеји он је учинио чудо - узео је цреп и стегао га, а из њега је избио пламен и потекла је вода и рекао: „три су стихије – земља, вода и ватра, а један је цреп“ алудирајући на Свето тројство у чему су симболику пронашли мајстори који користе ватру и глину. Поштовали су га и ткачи, асурyије и мутавyије због карактеристичне плетене капе.

Како објашњава наш саговорник, може се рећи да је слава светитеља Спиридона градски култ јер су занатлије само у већим местима биле организоване у еснафе.

- На дан славе 25. децембра, односно 12. децембра по старом календару, чланови еснафа су одлазили у цркву с барјаком и славским колачем, а након тога на прославу коју је организовао домаћин и кум славе – каже Петијевић. - Занатлије су уочи славе затварали своје радионице и поспремили их, те су мајстори с калфама и шегртима на свакој радној површини поређали алат и упалили свећу, окадили радионицу, док су их на дан славе посећивали мајстори других заната како би честитали. У 20. веку прослава је прилагођена духу времена и више није била архаична. Тако је у Зрењањину чизмарско- папучарска омладина организовала Светоспиридобоновски бал, а сачуване су две позивнице за свечаност  из 1911. и 1913. године.

Како су нестали стари занати тако се заборавило на обележавање славе Светог Спридона, а свему томе су допринеле и велике промене у друштвено-политичким приликама након Другог светског рата. Ипак, како каже Петијевић, постоји трачак наде јер се успео сусрести са занатлијама који су чули за заштитника Светог Спиридона, те ће можда поново мајсторске радионице бити окађене у његову част.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Радосни празници породице као мале Цркве: Дјетињци, Материце, Оци и Божићни празници, којима се унапријед радујемо, ове године су у сјенци туге због одласка нашег Митрополита, без чијег присуства их први пут прослављамо. Без нашег духовног оца и архипастира, који се на Оце увијек дријешио својом очинском љубављу, ћемо прославити и Божић, који је и рођендан нашег Митрополита.

Звучни запис емисије

Отац Мирчета Шљиванчанин је на топао и потресан начин евоцирао своје успомене на нашег блаженопочившег Митрополита, кога је упознао на Жабљаку још као дијете и, како рече, све примио из његове руке: и крштење и рукоположење.

“Митрополит Афилохије је вратио Црној Гори Христа а Црну Гору Христу“- каже отац Мирчета.

,,Набрајање предака нас веже за темељ и коријен као и чување људских вриједности“- казао је, између осталог, отац Мирчета Шљиванчанин парох подгорички тумачећи зачало из Светог Јеванђеља на тридесету недјељу по Педесеници, на почетку овонедјељног издања емисије ,,Питајте свештеника“.

,,Господ показује да је Спаситељ свих људи и да изабраност није дата рођењем већ су припадници Божијег народа сви који се одазову на Господњи позив, подсјећа отац Мирчета.

Након уводног дијела емисије у коме је говорио о томе како православни Хришћани на најбољи начин да припреме своја срца да се у њима роди Богомладенац Христос и о лијепим Божићним, народним обичајима, отац Мирчета је одговарао на остала питања наших слушалаца. У овој емисији смо премијерно, на таласима Радија ,,Светигора”, чули и нову пјесму наше Данице Црногорчевић која носи назив ,,Кроз живот и смрт” са новог албума ,,Весели се српски роде” који је у припреми. Текст за пјесму написао је њен супруг ђакон Иван Црногорчевић, музику потписује Даница а аранжман Александар Ковачевић.

Извор: Радио Светигора

„Разговор и друштво ближњих веома делује на човека. Разговор и познанство са научником доносе мноштво информација, а тиме – много узвишених мисли и осећања, са путником – много сазнања о земљама, наравима и обичајима народа. Очигледно: разговор и познанство са светима доносе светост. Са преподобним (светим) бићеш преподобан (свет), и са човеком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран (Пс 17, 26-27).

(…) Књиге светих отаца, по изразу једног од њих, сличне су огледалу: пажљиво и често се загледај у њих и душа може да сагледа све своје недостатке. Опет – те књиге су налик богатој збирци лековитих препарата: у њој душа може потражити спасоносни лек за сваку од својих слабости.

Читање светих отаца мора бити савесно, пажљиво и постојано: наш невидљиви непријатељ, који мрзи глас који утврђује, нарочито мрзи када тај глас долази од светих отаца. Тај глас изобличава подвале нашег непријатеља, његово лукавство, открива његове замке, његов начин деловања: и зато се непријатељ бори против читања отаца разним гордим и хулним помислима, труди се да баци подвижника у сујетне бриге, како би га одвукао од спасоносног читања, напада га унинијем, досадом, расејаношћу. Из те битке против читања светих отаца, ми морамо закључити колико је за нас спасоносно оружје које непријатељ толико мрзи. Непријатељ се силно труди како би га истргао из наших руку“.

Архимандрит Лазар (Абашидзе), 

О тајним болестима душе, стр 181

Извор: Епархија жичка

Православна Црква је одувек функционисала кроз свете саборе. У Православном је духу да у Цркви делује сабор, а у манастирима сабор стараца. Архиепископ и сабор треба заједно да доносе одлуке. Игуман, односно игуманија, и савет стараца, односно старица, у манастиру треба да одлучују заједно. Архиепископ је први међу једнакима. Патријарх није папа него има исти чин као и остали јерарси. Папа има други чин, седи изнад осталих и они му љубе ногу. Патријарх седи заједно са осталим архијерејима и координира. Игуман, или игуманија, у односу на остале који управљају манастиром јесу први међу једнакима.

Не може један архиепископ или игуман да ради шта хоће. Бог просветљује једног старца или старицу, односно једног јерарха, поводом неког проблема, а другог у вези са другим проблемом. Сва четворица јеванђелиста допуњују један другог. Исто тако и овде свако износи своје мишљење, а уколико постоји супротно мишљење, оно се уписује у записник. Зашто? Ако се ради о доношењу једне одлуке која је супротна јеванђелским заповестима и један се не слаже с њом, ако не затражи да се његово мишљење унесе у записник, изгледаће као да се слаже. Ако се неко не слаже са одлуком и потпише је, а да његово супротно мишљење није записано, тиме греши и то на своју одговорност. Кривица је на њему. С друге стране, уколико он каже своје мишљење упркос већини која има супротан став, биће исправан пред Богом! Ако у Цркви сабор не функционише исправно, или сабор стараца у манастирима, онда не можемо да говоримо о православном духу, јер то није православни дух него папски. У православном је духу да свако износи своје мишљење и да се оно уписује у записник, а не да неко ћути зато што се боји или да ласка да би се додворио архиепископу, односно игуману.

Младим клирицима који добију управу, чак и ако имају одговарајуће квалитете, то ће штетити и они ће се потрошити узалуд. Када они упадну у машину управе, секретаријата и слично, то им одмаже у духовном смислу иако су имали предиспозиције да духовно напредују. Неки од њих да се нису истрошили на управничким функцијама, него да су порадили на себи, касније би постали велика имена у Цркви. Када се човек не бави собом у позитивном смислу те речи, односно када не ради на себи, он личи на трговца који купује и продаје а да не зна колико коме дугује, тако да на крају завршава у затвору. Много се растужим када чујем да млади свештеници раде у канцеларији. Ако би се они држали ван управе још неко време, касније би могли више да допринесу. Нажалост, често се догађа да млади свештеници постану управници, уместо оних искусних који би могли да духовно помажу својој пастви. Тиме се чини двострука штета: млади су се прихватили одговорности а да се нису духовно позабавили собом. Налазе се на положајима у којима треба да раздају духовно благо, а они га немају јер га нису стекли. С друге стране, они старији пошто нису на одговорним положајима немају могућност да пруже своје драгоцено духовно искуство и божанско просветљење.         

Преподобни Пајсије светогорац

Са грчког превела: Валентина Аврамовић

Извор: Епархија зворничко-тузланска 

“ Причешће нам се даје за отпуштење грехова. Зато се и молимо оним молитвама пред причешће да нам оно буде на отпуштење грехова и на живот вечни. Значи оно само спира грехове. Не само исповест, не само наш обичан хришћански живот, не само било која молитва током дана, него пре свега и изнад свега, суштински најважније, спира га Свето Причешће којим се причешћујемо. И оно нам даје нове силе, нове снаге да сваког дана будемо радосни и да сваког дана имамо снаге да се у љубави сусретнемо са људима. Да некада ако треба, ако нам је такав благослов, да помогнемо људима или молитвом, или саветом или неком материјалном помоћи. Да имамо силе и снаге да издржимо да будемо прави и истински људи на страшном месту овога света и ове борбе која се зове живот на земљи“

На празник Оци неколико сличица из успомена на оца нашега Амфилохија, Божић Бате,  који се увијек дријешио љубављу.

Мој посљедњи сусрет с њим био је концем августа или на самом почетку септембра. Како то чудно, како страшно, како немилосрдно звучи: посљедњи… Сви смо мислили он ће задовијек бити овдје с нама да нас тетоши, подиже, бодри, да нас кријепи, да нас грије… Срели смо се у ходнику радија. Загрлио ме је тако снажно и дуго, необично дуго, дуго ме држао у топлом загрљају, интересујући се за дјецу, као и увијек. Свакога дана чупнем мрвицу тог загрљаја и дишем.

– Владико, Јован рече нисте га препознали.

– Ето видиш, расту дјеца, благо мени.

Да. Прије осамнаест година помазао га је на крштењу, ставио му крстић око врата и благословио Христовом иконом: „Предајем ти га крштенога, миропомазанога, освећеног, просвећеног… да те чува и да га чуваш!“ Ове године кад дође крсна слава Свети Стефан Првомученик, Јован ће узети гусле, али Владици више неће запјевати о Мини Радовићу, о Мојковачкој бици, о Старом Вујадину…

Крстио их је, све четворо. „Три јабуке“, „три сокола“ или „три мускетара“ и Јулиту – „анђела небеског“, „праву хришћанку“, како их је звао. Њу је посебно волио. Била је његова мезимица. На дан светих Кирика и Јулите поручио је из Велике – Нека буде Јулита. Увео је с њеним рођењем још једно име у именослов женских имена на српским просторима. Имена су дио националног бића, чувари наше прошлости, наше вјере и историје, подсјећају на њу будуће нараштаје, имена чувају сјећања и успомене, као што и ово Јулита чува сјећање на непоколебивост мајке хришћанке која је страдала за Хрста заједно са својим сином Кириком, у чији спомен је подигнута црква у Велици да свједочи о мучеништву величких жртава.

О крштењима, благословима на крштењу и увођењу једног од „мускетара“ у олтар, могао би се изрезати посебан мозаик сјећања, али тај мозаик је остао уоквирен и воском запечаћен за нека друга времена.

Кад се Стефан родио, на Светог Стефана Дечанског, глас му је стигао док је био у Грчкој. А мјесецима прије тога док се са Славком возио враћајући се с неког богослужења, одједном је, из дубоке замишљености из чиста мира поменуо долазак новог члана наше породице који ће се звати Стефан или Стефанида. Из Грчке је поручио да је дјечак сам себи донио име, а након два дана стигавши у Подгорицу, довукао са собом двоје модерних дјечјих колица. Једна за Стефана, једна за Софију, ћерку нашег оца Далибора. Драги наш Божић Бата и о томе је мислио. Отац који брине да нахрани и одјене дјецу. А сам је све што би добијао дијелио другима, шалове, капе, кошуље, чарапе, иконе… Кад су му дјеца за рођендан писала пјесме или поклањала своје цртеж, он би одмах слао да се ти радови објаве.

Како без Тебе?

– „Једнако би нам било тешко да се ово десило за двадесет година“ – каже ренесансни Радовић, зограф морачки Анастасије.

Знам, Најо, али како сада, без њега – Оца, Утјешитеља, Радости!  Ех, да је још мало остао с нама! Знам да је то себична жеља, као што знам да је свака суза за њим себична. Даша је за сваку сузу коју је пустила затражила опроштај. Зар смије за Њим да плаче она коју је Владика док је била дјевојчица звао „будућа обновитељка ловћенске капеле“? А опет, како да не плаче? Људска је туга. И Господ је плакао.

Клонух безнадежно, октобра тридесетог. Све што имам дато ми је његовим благословом. Зацвиљех: „Оче наш, оче наш, радости наша! Како без тебе!“ Други пут моја дјеца осташе без оца. А колико је таквих! Читаво стадо оста без пастира. Јаук Црном Гором! Плачи, Црна Горо, јер оста без оца рођенога, који те је напојио, наситио, ослободио, просвијетлио! Дао ти све што ти је требало, научио те да летиш и отишао. Јецајући, тражим утјеху од чича Василија. На катуну му стигла вијест да му се упокојио брат. У позадини се чује чактар и блејање оваца: „Маро моја, не плачи! Он је трку завршио. Више ће он нама требати горе!“ Зна то чича Василије, народни мудрац, зна јер је син витеза Ћира Радовића, који је синовима свједочио живу вјеру: „Имам вас седам синова. И ако затреба дао бих за вас посљедњу кап крви за вас, али кад би ме неко рекао: Или се одреци Христа или да ти дјецу побијемо. Рекао бих: Ето ти дјеца. Бог дао, Бог узео! Али се Христа одрећи нећу“.

Са одра нас је грлио

Лучински дани опраштања од Владике били су топли, као његове руке, ведри као његово чело, само је један облачак био на небу кад је служено опијело. Високо изнад куполе храма Христовог васкрсења, облачак у виду крста. Народ је плакао – жене, дјеца, старци, монаси, владике – али није плакао очајем, знали су да цјеливају Божјег угодника, мученика и побједоносца, њега, који је, ријечима владике Јоаникија „својом смрћу запечатио своју посљедњу побједу“!

Са одра нас је грлио топлим рукама… и још једном тиме покушао да утврди вјеру код многих… Лијеп, свечан, достојанствен, отмен, у златним одеждама, упловио у храм… слика брода вјечности. Освештао је и храм и Подгорицу. Храм је постао мјесто ходочашћа. Ријеке вјерника се сваког дана сливају у крипту. То знамо ми из Радија Светигоре, чије се просторије налазе близу гроба. „Ви сте његови чувари“, шали се сестра Ирина из Жупског манастира.

Годину смо рачунали од његовог доласка

Божић долази, како се радовати без Ђеда, без његових пакетића и благослова. У шпајзу још стоји компот од дуња које је донио прошле године за славу, на зиду календар, а на полици икона Филеримске иконе Мајке Божје (управо је наглашавао: Филеримска, а не Филермоса). Све стварчице које су нам остале од њега су као реликвије, али његов долазак је био посебан дан, најсвечанији, за који смо се припремали читаве године. Традиција је била да 8. јануара, на други дан Божића, на Сабор Пресвете Богородице, служи литургију у Немањићкој лаври, затим помен својим Радовићима, да подијели пакетиће морачкој дјечурлији, да окупи бројну породицу и разговара с њима у својој родној кући у Барама Радовића. Након тога би свраћао до нас да окрене колач у славу Архиђакона Светог Стефана. Једне године чекали смо га до касно. Тога јутра је служио у манастиру Морача. Затим је отишао у манастир Дуљево код Светог Стефана да одслужи бденије уочи манастирске славе. А онда је дошао код нас. Било је око сат и по прије поноћи. Кад је владика ушао, петогодишњи Михаило га је у знак добродошлице засуо прегршћу жита, по старом народном обичају, али засуо мало више, очигледно љут што Владика „касни“, а њему се очи склапају. Владика га је пољубио у коврџе и питао: „А што ти не спаваш?“ Петогодишњак се тек тада увриједио: „А ја сам Тебе чекао, руку да Ти пољубим!“ Без персирања, спонтано, непосредно, како то дијете умије. Са свом слободом овог свијета коју му је Владика дао. Обратио му се онако како се иначе обраћамо онима које највише волимо, искрено и без задршке. Тако се и Богу обраћамо, тако се и сада обраћамо нашем Владици: Помози, оче свети; благослови, оче; моли Бога да нам се смилује, да се држимо Твога пута…

Е, од тог великог годишњег владичиног благослова живјело се до његовог сљедећег доласка. Тим даном смо рачунали почетак сљедеће године.

Прошле године, силазећи лифтом с четрнаестог спрата, рекао ми је: „Ја сам стар, напунио сам осамдесет двије године. Догодине зови пароха да окрене колач“, а онда је, кад је видио у мојим очима запитаност и бригу, да би тој изјави дао неку мекшу ноту, додао духовито: „Љутиће се парох што му се мијешам у посао“. И ове године ће се вјероватно умијешати, али већ са небеских њива.

Оваплоћење Божје љубави

Какав је био његов дан? Несмјестив у двадесет четири часа. Нереалан. Он је збијао вријеме. Оно за њега није ни постојало. Он га је испуњавао вјечношћу. Ни три вода војске то не би издржала и испунила, али Амфилохије – предводник два вода – јесте могао! На примјер, у једном дану стизао је до посљедњих црногорских чука да на голом камену одслужи литургију, стизао да говори на промоцији нечије књиге, да освешта неку народну кухињу, да обави важне разговоре са званичницима, обиђе радове око обнове неког храма, да прими у резиденцију неког госта из Русије, Енглеске или неку сироту старицу, надобудног студента, докону парохијанку са баналним питањима, стигао је да ободри неког ђака богословије, да смири неку породичну свађу, да ријеши проблем неког свештеника, да прочита дневне новине, запише нешто, обиђе сестрице у неком манастиру, да сахрани ђеда Миливоја, који је у 103 години отишао Богу на истину, и до гроба препјешачи не асфалтним путем, него козјом стазом којом је Миливоје некада драо опанке… За своју славу Светог архиђакона Михаила, није сједао него је дворио и услуживао своје госте. Куда је све доспијевао по снијегу и киши у истрошеним ципелама, подераних ђонова, које су споља изгледале солидно (да се свијет не би саблажњавао), сами Бог зна.

Он – дијете – највећом радошћу је сијао док је био с дјецом. На Дјечјем сабору окружен са двије хиљаде малишана, грлио их је све, љубио. Најмања су му сједала у крило, чупкала му браду, додиривала панагију. Читав тај дан од ране зоре Ђед би посветио дјеци. Сабор почиње литургијом. Дјеца хрле да узму благослов, он их неуморно причешћује. Онда иде заједничко фотографисање, нема тог широкоугаоног објектива у који може да стане толико дјеце и он међу њима, да стане толико љубави… Све вријеме док траје програм, он сједи и с пажњом га прати. С истом том очинском пажњом односио се и према нашем почившем јуродивом брату Миланку, који га је свако јутро прије пјетлова будио пјесмом испод прозора. Кад се убожјак смирио, Владика је благословио да буде изложен и опојан у цркви Цетињског манастира, крај кивота Светог Петра. Каква је била његова презицност, посвећеност и одговорност у свему чега се дотакао, види се и на примјеру везаним баш за Миланка и штампање књиге о нашем убожјаку. Кад је штампана прва верзија књиге, Владика је тражио да прегледа рукопис и лично га лекторисао, онако како се некада лекторисало, лекторским и коректорским знацима црвеном оловком по маргинама биљежио грешке.

Тако је поред брига о Митрополији, монаштву, свештенству, радију, часопису, издавачкој кући Светигора, социјалном служењу, брига за изградњу храмова и обнове манастира, бринуо и о нама обичним смртницима. Бринуо је и о јединству васељенског православља. Поред осталог, и његовом заслугом Московска патријаршија и Руска загранична црква су се ујединиле у једну Чашу. Био је истински ауторитет, баш онакав какав треба да буде. У својој веома цијењеној књизи Основи православног васпитања пише: Истински ауторитети су само они који су у сваком моменту спремни да постану миомирне жртве „за живот свијета“, којима је саможртвеност срж и садржај. Митрополит Амфилохије је био такав ауторитет. Бескрајну жртву је показао косовским подвигом. Он је распет на Косову! Читав његов живот је био косовски подвиг и завјет – избор уског пута и Царства небеског.

Причао нам је Славко, мада је био шкрт на ријечима кад је говорио о Косову, онај препричавани догађај са Савиних Вода, када су тражили мученичке главе да би их саставили са труповима. Једно распадајуће тијело су нашли умотано у тепих, у који су се већ змије гнијездиле. Кад је Славко нашао једну главу и донио је Владици, Владика је почео да благосиља: „Благо мени данас! Ето зашто те је Бог послао на Косово!“

Овдје се морамо сјетити оних Владичиних ријечи које је те ’99 године на Покров Пресвете Богородице изговорио у интервјуу који је с њим правио отац Јован Пламенац: „Купећи уцрвљале остатке тијела своје браће и трагајући за њиховим одсјеченим главама, додиријеш себе самога, свој смрад и ништавило. И притом не губиш наду ни вјеру у «по образу Божјем саздану нашу љепоту», како пјева црквени пјесник. Држиш ум у паклу, по ријечима старца Силуана, и не очајаваш. Осјећаш притом да те покојници благосиљају што си им помиловао дубоку, предубоку рану. Осјећаш, у тузи, неслућени мир у души због испуњене дужности, једине могуће, и посљедње на земљи.“ Владика је био и Храброст, и Истина, и Љепота, и Снага Христова и зато је могао да носи ту ужасну стварност. Многи нису могли. Многоме су косовске ране свакодневно крвариле.

Неимар људских душа

Бог милостиви зна колико је наш Владика душа извидао, извадио из глиба очаја, разврата, из руку самог нечастивог отргао. И привео олтару. Подигао је преко шестсто цркава и манастира у Црној Гори, велелепни Храм Христовог васкрсења у Подгорици, храм Светог Јована Владимира у Бару, али његове најљепше задужбине су људи у којима је распламсао вјеру и пробудио слободу.

Један од најљепших телеграма саучешћа који сам лично добила, као чедо Српске цркве, стигао је из Русије од сестре Наташе Лукине, историчара: „Поносна сам што сам живјела у вријеме владике Амфилохија!“

Сјећам се кад је било освећење храма у Подгорици како су се дјеца такмичила ко ће више узети благослова од поглавара помјесних цркава. Кад сам се пријатељима из Русије пожалила како је немогуће доћи до патријарха Кирила, они су се зачудили: „Шта ће вам било чији благослов кад имате светог владику, старца Амфилохија!“

„Христос васкрсе!“, орила се црква 1. новембра. Сестра Матрона сједи на степеништу храма, сија и плаче радосном тугом. Кроз сузе говори: „Више се не плашим смрти јер знам ко ће ме сачекати горе. Само да ме не дочека посрамљен!“

Марија Живковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека.

Хришћанин је дубоко свестан чињенице да свакодневни живот људи не може и не треба да се претвори у непрестану, неизлечиву, трајну епидемију и пандемију страха и немоћи. Је ли нормално стање да се једни других плашимо, да једни од других зазиремо, да једни друге избегавамо, да ближње своје сматрамо за даљње, туђе? Је ли нормално да своју браћу, сестре, родитеље, децу, браћу и сестре по вери, пролазнике на улици, видимо не као благослов и дар Божји нама него као потенцијални извор опасности, болести и смрти? Философски солипсизам је тек блага, безболна теорија према овом ставу потпуне себичности: ја сам потпуно заштићен тек онда када сам сâм и када нисам са другима (што и значи израз „превентивна изолација“).

Наведена промишљања о питањима која су у овом тренутку одлучујућа за живот и опстанак не само хришћанске заједнице износи Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић. У традиционалном божићном разговору, који је пред читаоцима празничног броја Печата, наш високоуважени саговорник, чинећи изузетну част нашем листу – као што је то чинио и минулих година – у сусрет Божићу разматра актуелне прилике, као и низ најважнијих и за српски народ дугорочно отворених и неразрешених судбинских проблема. 

*Ваше Преосвештенство, година за нама била је изузетно тешка за цео свет. Пандемија ковида 19, која још увек бесни, настављање оштрих геополитичких сучељавања и свих других глобалних сукоба, донели су огромна искушења, патњу и страдање. Оваквој судбини није умакла ни Србија, а чини се да је одлазећа година, поготово њена завршница, била посебно страдална за Српску Православну Цркву. Упокојили су се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије, епископ ваљевски Милутин и други припадници свештенства СПЦ. Како се борити с овако тешким губицима? Како истрајати и одржати снагу у овом времену?

И поред свега што се догађа у свету и у нашем народу, овде у његовој матици и у расејању, дужни смо да истрајемо у вери, нади и љубави. Опасни – често, нажалост, и смртоносни – вирус који још увек бесни, како с правом констатујете, није угрозио само здравље и живот милиона људи већ и човека као личности и као заједнице. Човек не може, по самој својој богоданој и боголикој природи, да живи сам, без заједништва и општења са својом браћом и сестрама, са својом ужом и широм породицом, са ближњима и даљњима, са другим људским бићима уопште, са укупном створеном природом. Данас је он, међутим, даноноћно под унакрсном ватром порука и опомена да мора у изолацију, да је дружење са другима крајње ризично, да, у име преживљавања и очувања здравља, треба имати „социјалну дистанцу” у односу на ближње (каквог ли накарадног израза уместо нашег, српског, растојања или одстојања, али ни у ком случају „социјалног”!), да се одговорност према себи и према другима састоји, до даљњега, у „вештини да живиш сам” уколико и колико је то могуће… Некадашња изрека homo homini lupus (човек је човеку вук) данас би могла да гласи: Homo homini virus (човек је човеку вирус).

Не заступам, наравно, тезу да је вирус корона безазлен и безопасан (напротив!) – јер безазлен и безопасан није ни обични вирус сезонског грипа – али не могу да се отмем утиску да неки центри моћи, вероватно наддржавни, глобални, злоупотребљавају епидемију и њоме изазвану општу невољу тако што производе и разносе још опаснији духовни вирус – страх, несигурност, безнађе, депресију. Наш народ је одавно из искуства знао да је рат некоме рат, а некоме брат. У планетарном контексту данашњице и сутрашњице то значи: после короне сиромашни, та јадна и гладна већина човечанства, биће – и већ јесу – још много сиромашнији и у сваком погледу угроженији, а богати, та мањина од највише неколико процената људи у чијем власништву се налази више од деведесет одсто добара и ресурса, биће – и већ јесу – још много богатији и, што је кудикамо горе, незаситији.

Ипак, песимизму нема места: господар историје није човек, а поготову то није саможиви, безобзирни, добровољни потчовек или рашчовек, како се изражавао Свети Јустин Ћелијски. Господар историје јесте Богочовек, Христос, а Он је Оваплоћена Љубав. Он је Хлеб наш насушни. Он је Лек бесмртности. Он је Васкрсење и Живот. Његов суд о смислу људске историје биће коначан, за неке страшан, а за друге радосно очекиван. Од искони, пре света и времена, беше Он, вечна Реч Божја. Он је и сада присутан међу нама и у нама, за неке невидљиво, а за неке и видљиво. Због свега тога нас наша света Црква непрекидно позива: горе срца, заблагодаримо Господу, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Њему поверимо! Јер, Он се родио да би све нас препородио. То ћемо најјаче осећати ускоро, о Божићу. На потпуно исти начин треба да се осећамо и по губитку тројице наших духовних челника, блаженопочивших патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. Њихов одлазак, боље рећи прелазак или пресељење (то значе старински изрази престављење и преминути), њихова смрт (црквеним речником речено, њихово упокојење или уснуће у Господу) јесте губитак, али је још већма добитак: овде на земљи Бога су славили и Цркви Његовој служили, а исто то, верујем, чине и чиниће и онде где су сада њихове душе, пред Лицем Божјим и у заједници са свима од памтивека светима, спасенима и помилованима.

*Ако је тачно да се одласком њених великих архијереја Српска Црква заљуљала јер, како рече песник, скршила су се два њена носећа стуба, шта бисте издвојили као најважније и у овом времену најпрече да би се не само учврстили њени преостали стубови већ и оснажили – верујемо неуништиви – православни црквени темељи?

На ово питање сам добрим делом већ одговорио. Али додаћу још понешто. „Крилата реч” да се наша Црква заљуљала јер су се скршила два њена носећа стуба звучи лепо и речито у песничком језику. Она заправо изражава љубав и поштовање према покојницима. У њеном суштинском, стриктно богословском, значењу ова реч не може, међутим, бити схваћена дословно. Црква као богочовечански организам, као нерукотворени Дом Божји (узгред буди речено, по мишљењу многих филолога словенска и српска реч Црква етимолошки и потиче од грчке речи која значи Дом Божји), уопште се не може „заљуљати”. Она је, по апостолу Павлу, непомериви Стуб истине и неосвојива Тврђава истине. По речима Самога Господа Христа, њен Камен темељац је такав да њу „ни врата пакла не могу надвладати”. Могу се, делимично и привремено, заљуљати, па и скршити, само одређене историјски условљене црквене структуре, чак и читаве локалне Цркве, али не и Црква у својој саборној пуноћи.

Нема више многих славних малоазијских Цркава које се спомињу у Светом Писму Новог Завета и које су основали апостоли Христови, али Црква и даље живи, свуда, па, као „мало стадо” Христово, и у Малој Азији. Ово важи, мање или више, и за друге апостолске Цркве на Блиском и Средњем истоку и у Африци, али Црква и даље живи, свуда, па и у том делу света, чак и у Саудијској Арабији. Првобитну Цркву чинили су Христос и шака људи око Њега, људи из дубоке провинције тадашњег „цивилизованог света”, друштвено безначајних и у јавности свога времена практично непостојећих. Кроз само три века она је постала свуда присутна у тада познатом свету. Диоклецијан је веровао да ју је коначно скршио, а само десетак година касније она постаје владајућа вера. И Стаљин је мислио да је у својој империји безбоштва и нечовештва (зачудо, ова два појма су неодвојива!) уништио Цркву, али је он исти, после Хитлерове најезде, морао да шаље међу народ и војску владике и свештенике из тамница и логора које није стигао да побије и да у доброј мери врати Цркви слободу или бар фамозни „толерантни однос” према њој. Његов потоњи наследник Хрушчов обећава грађанима Совјетије да ће им на телевизији показати „последњег живог попа”, да би после свега две-три деценије Православна Црква у обновљеној историјској Русији била главна духовна и морална снага.

Брисел је одбио не само да у устав Европске уније унесе молитву Богу него и да бар спомене историјску чињеницу да савремена европска култура и цивилизација имају јудеохришћанске корене, али зато Владимир Владимирович Путин, Европљанин више од свих бриселских бирократа заједно узетих, враћа Бога у устав нове, праве, хришћанске и православне Русије. „Већи је Онај Који је у нама него онај који је у свету”, пише у Новом Завету, при чему се под светом не подразумева свет који је створен да буде рај, односно Царство небеско, него пали свет греха, зла и смрти.

Да питање које постависте конкретизујемо: отидоше од нас – и остадоше са нама – Иринеј, Амфилохије и Милутин, али Бог Живи и Истинити, Који не оставља Себе непосведоченим ни у једном поколењу, подићи ће њихове достојне наследнике и настављаче. Ја у то не сумњам. Надам се да не сумњате ни ви, мој верни вишедеценијски пријатељ и сабеседник.

*Положај Српске Православне Цркве одувек је био сложен и предодређен за борбу с тешкоћама и искушењима, како световним, тако и духовним. Међу онима који су већ дуго забринути за будућност Православља често се говори о увођењу „новопапизма”, иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. СПЦ је заузела начелну позицију, утемељену на канонском предању, кад је раскол у Украјини у питању. Руска Православна Црква је у том смислу високо оценила принципијелност СПЦ и блаженопочившег патријарха Иринеја. Ипак, помесне Цркве грчког говорног подручја (не све), укључујући однедавно и Кипарску, приклониле су се, у најмању руку проблематичној, позицији патријарха цариградског Вартоломеја. Како оцењујете? 

Проблем „новопапизма” који помињете нажалост постоји. Имамо следећу еволуцију: Цариградска Патријаршија – иначе Црква Мајка Српске Православне Цркве, што је чињеница коју нити имамо право да заборавимо нити је икада заборављамо – извршила је неканонски упад у јурисдикцију Руске Православне Цркве и „рехабилитовала” расколничке заједнице у Украјини, али нажалост није ни укинула ни ублажила раскол у Украјини него га је, насупрот томе, продубила и продужила. Доскорашњи расколи пренети су са тла Украјине на читав православни свет. Дошло је до прекида литургијског и канонског општења Московске Патријаршије са Цариградском Патријаршијом и са оним предстојатељима и епископима појединих Цркава који признају непокајаног расколника Епифанија – тачније грађанина Думенка – за легитимног митрополита кијевског и аутокефалног (!) поглавара Цркве у Украјини, где иначе живи и дела угледни и од помесних Православних Цркава признати митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уз којега је преко сто канонских епископа са више од петнаест хиљада свештеника и монаха и са десетинама милиона верника. Несаборно једнострано признавање расколничких групација није, међутим, изазвало само раскол међу Црквама него и поделе и трвења унутар Цркава, о чему сведоче полемике међу епископима и теолозима у Грчкој и на Кипру.

У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска Православна Црква заступа, као што с правом истичете, начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне Цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Цариградске Патријаршије која је 1219. године дала аутокефални статус нашој Цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне Цркве и доводе у питање кредибилитет Православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште.

Како ће се ствари развијати у будућности, тешко је предвидети, али ако судим на основу сличних претходних случајева из историје Цркве, надам се да ће у догледно време ова криза бити превазиђена. Дај Боже што пре!

*Још на Критском сабору указали сте на мањкавости у савременим покушајима да Православље добије неку врсту „источног папе”, па сте и објавили текст о својим неслагањима с таквим приступом. Каква еклисиолошка позиција треба да се заузме у наше доба да бисмо избегли искушења централизације, али и анархије?

На ово кратко питање могао бих да одговорим веома опширно – тако да одговор заузме цео Печат. Када би се сабрало све што је с тим у вези написано, били би то читави томови, а не само једна књига. Али овде ћу, поштујући расположиви простор, сажети тему на оно најбитније.

У чему се суштински разликују православна и римокатоличка еклисиологија иако и једна и друга признају постојање првенства у Цркви? Римокатоличка Црква прихвата примат римског епископа, папе, као првенство власти, као врховни ауторитет при доношењу одлука које се тичу Цркве у целости. Папа је практично изнад сабора епископа: чак и кад би били сабрани сви римокатолички епископи и нешто одлучили, папа има начелну могућност да стави вето и да само он донесе одлуку. Структуру Римокатоличке Цркве можемо сликовито да прикажемо као пирамиду у чијем подножју се налазе верници, изнад њих су свештеници, изнад ових епископи, а на самом њеном врху налази се папа. Оваква структура је нашла свој израз у познатој латинској изреци Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, ствар је свршена). Истини за вољу, „пирамидално” устројство Цркве знатно је ублажено, премда не и укинуто, на Другом ватиканском сабору (1961–1965) тако што је прихваћено учење Светог Писма и светих Отаца Цркве, у континуитету неговано и сачувано у Православљу, да Цркву сачињава Народ Божји, који обухвата све њене чланове без разлике – епископе, свештенике, монахе, вернике…

За разлику од устројства Римске Цркве, Православна Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала слика дома, велике куће са много станова и укућана, где свако има своју специфичну функцију. Посебно важну службу врше епископи. Они општецрквена питања решавају на саборима, при чему ниједан од њих, чак ни онај који председава на сабору, није изнад сабора. Све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Председавајући нема право вета и може бити надгласан, али то му не одузима достојанство првог међу епископима. Његово првенство није првенство власти него првенство части. Он јесте први, али не први изван или изнад сабора него први у сабору, „први међу једнакима” (primus inter pares), а никако не „први без једнаких” (primus sine paribus), на што већ вековима претендује епископ „старога” Рима, а одскора и епископ „Новога Рима”, односно Константинопоља, Цариграда, данас Истанбула.

Обе претензије су за православно схватање природе и устројства Цркве неприхватљиве. Према 28. канону Четвртог васељенског сабора епископ Новога Рима задобија исто „преимућство части” које ужива епископ Рима у тада јединственој Цркви, али се при набрајању или у диптисима налази на другом месту, иза римског епископа, јер је римско првенство части старије и потиче из апостолске епохе. Ниједном од њих канон не приписује првенство власти. Такав појам у канонима Цркве уопште не постоји. Укратко речено, Цркву одликује саборност, а не монархија. Однос између првог по части епископа и епископског сабора је при томе динамичан, али једини могућ: нити први може да одлучује сам, без сабора, нити сабор сам, без првог епископа, како налаже 34. апостолски канон. Богочовечанска равнотежа и хармонија одликују не само Личност Христову већ и Тело Његово, Цркву Божју. Мој скромни коначни одговор на ваше питање гласи: саборност је једини могући пролазак велике историјске Лађе зване Црква између Сциле централизације и Харибде анархије.

*За Српску Православну Цркву минула година је још по нечему, али добром, чак величанственом, била изузетна. Литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ учиниле су да 2020. буде време за памћење и историјско вредновање. Спонтане и масовне, показале су свету јединство Цркве и верног народа. Биле су покрет идентитетске, националне и културне, а не само верске самосвести и снаге, и тако су извојевале својеврсну победу народне воље. Видели смо огромну снагу која је изборила промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе, и трасирала пут за укидање злогласног и Српској Цркви тако очигледно непријатељског Закона о слободи вероисповести. Како разумети и објаснити ово по много чему јединствено догађање?

Истина, то је догађај без преседана у савременој српској историји. Историчари, затим социолози, психолози и други, проучаваће узроке и мотиве, а последице ми савременици још увек сагледавамо само делимично. Надамо се и верујемо у добро за наш народ и све друге народе који живе у Црној Гори.

Под јединственим именом Литије и слоганом „Не дамо светиње” биће упамћен велики покрет нашег народа у Црној Гори, чији је повод такозвани Закон о слободи вероисповести, за спречавање тоталитарног и недемократског режима да од Српске Православне Цркве одузме непокретну имовину – храмове, куће, земљиште – коју она баштини осам столећа. То је непосредни повод.

Узрок је пак у континуираном терору који се над Црквом и над српским православним народом на подручју Црне Горе на различите начине спроводи од Бадњег дана 1942. године, када је по Титовом наређењу масакрирано триста људи код Колашина. Начина егзекуције не би се постидели ни јасеновачки крвници. Убиства Срба, групна и појединачна, комунисти су наставили читавим током рата, нарочито на самом крају, када су, опет по Титовом наређењу, побили хиљаде избеглица у Кочевском Рогу и другим местима на аустријској граници. У тим масовним погромима побијени су свештеници, официри, просветни радници, домаћини, сви који су могли бити за углед народу. Богу хвала, неколицина је ипак успела да побегне у иностранство. И над тим осиротелим народом без духовног, интелектуалног и просветног вођства вршен је деценијама страховити притисак. Тајна полиција, злогласна УДБА, у Црној Гори је, више него било где иза гвоздене завесе, преко својих жбира вршила стриктну контролу свих видова живота: привредног, културног, верског, спортског, просветног. Срби су пунили најпре Голи оток, а после Спуж; остајали без посла…

Исто је настављено и после преименовања Савеза комуниста у Демократску партију социјалиста. Тајни снимци удбаша, који 2006. године наговарају домаћине, претећи њиховим породицама, да на лажном и фалсификованом референдуму гласају за самосталност (!), имају елементе црног хумора („Играће Реал из Мадрида у Голубовце”), али заправо откривају страхотни карактер црногорског режима. Потом долази учлањење у НАТО, признавање лажне државе Косово, вишекратно фалсификовани избори, измишљање новог језика и писма, афирмисање групе опскурних преступника као тобожње Цркве и многи други акти који не само што су недемократски, противни вољи апсолутне већине народа, него су и чињени да би променили идентитет већинског српског народа у тој републици, са крајњим циљем да он нестане, коначно и у потпуности. За мене је загонетка зашто су, од првог нацрта 2015. године, били толико упорни са тим законом, у ствари безакоњем. Вероватно су мислили: када нам је све до сада пролазило, и ово ће…

Масовност, слобода, истрајност народног одговора на намеру да му отму светиње и црквену имовину био је изненађење за све, чак, рекло би се, и за Цркву која је бранила своје биће и своју имовину и повела народ, а највише за државне клептократске структуре. Народ је осетио да је куцнуо крајњи час да одбрани и колективни и лични идентитет, самосвест и достојанство. Из тог разлога су били потпуно неуспешни и депласирани стални, махом добронамерни, апели појединаца да се не истичу национална обележја, српске тробојке и слично, јер је, наводно, нападнута Црква, а не српски народ. Видех тада, уместо званичне заставе Српске Православне Цркве, тробојке са крстом и оцилима, а поједини свештеници су носили белу заставу са четири кружића. Кажу да је то обележје Михољског збора. Па добро…

Народ је свакога дана, широм Црне Горе, у литијама носио наше народне, државне и црквене заставе. Бојио их је по зидовима зграда, на јавним местима, по путевима, свуда. Младићи су бранили заставе од полиције, борили се за тробојке, били привођени, малтретирани, добијали тешке батине. Зашто су то, побогу, радили? Зашто су километрима ходали, и под врелим сунцем и по цичи зими, са крстом, часним иконама и заставама у рукама? Зато што су тиме снажно, најснажније, манифестовали да је њихов идентитет исти као код наших суграђана у Београду, Новом Саду, Суботици, Призрену, Шапцу, Бањалуци, и земљака у свим државама и државицама Балкана и широм света. И шта то уопште значи „нападнута је Црква, а није народ”? Да ли је тако нешто и теоретски могуће? Да ли се верска права тичу неког другог, а не верујућег народа?

Али да се вратимо на почетак! Ваља нам се подсетити шта је у основи идентитета који је бранио, потврђивао и утврђивао наш верни народ у Црној Гори бранећи себе, своје светиње и своје постојање. Које су то вредности и особине, заједничке и идентичне код свих Срба, ма где они живели, а које не смеју да буду измењене глобализацијом и фрагментацијом? Особине по којима нас Сам Спаситељ препознаје? Те вредности и особине називамо једним именом: Светосавље! Светосавље јесте или треба да буде српски етос, начин на који ми Срби живимо. Али хришћанство или Православље „српског стила и искуства” одликује и многе од оних који су – из разних разлога, а највише услед вишедеценијске пропаганде и невиђених притисака – свој идентитет заменили субидентитетом, а национално име својих часних предака његовим регионалним синонимом. Ми смо пре свега православни хришћани, са изразито хришћанском културом, традиционалном и уједно савременом, са савршеним фонетским писмом, ћирилицом. Наш народ и даље, упркос поплави пропаганде и најави закона против светиње брака и породице, зна шта је породица у којој се на хришћанским темељима васпитавају млади нараштаји. Гостољубље, помоћ свакоме ко је у невољи, поштовање према свим људима, народима и припадницима других вера, према слободи избора оних који не желе ни да чују за Бога и веру, а пре и после свега тога одбрана сопствене слободе на начелима чојства и јунаштва – све су то хришћанске, православне и светосавске врлине. Набрајање осталих могло би да траје дуго, веома дуго.

*Трају проблеми раскола и с њим повезаног слабљења, који су на светском плану, уплитањем страних, а пре свега западних сила, задали историјски тежак ударац свеукупном Православљу. Није заустављен даљи настанак нових неканонских самосталних Цркава, после стварања такозване Православне Цркве Украјине. Овим процесима угрожена је и Српска Православна Црква, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска. Можемо ли рећи, када је реч о Митрополији црногорско-приморској, да је поменута опасност данас дефинитивно уклоњена и да у том смислу спокојно гледамо у будућност?

Околности су такве да нема много користи од „дипломатског језика” и еуфемизама. Лепше је, свакако, и отменије, користити што суптилније изразе, али у сучељавању са булдожер-дипломатијом то је изгубило смисао. Како то изгледа у пракси, показује пример који следи. Председник Синода једне од водећих Православних Цркава, као и већина у њеном епископату, свештенству, монаштву и народу, није показивао никакав ентузијазам за одлуке своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, поводом црквене кризе у Украјини нити за већ донете и примењене одлуке којима се криза наводно превазилази, а јединство Православља у тој земљи васпоставља. (Као што је општепознато, исхитрене одлуке и неканонске мере не само што нису превладале раскол у Украјини него су га додатно продубиле да би у наставку проузроковале и раскол међу појединим Православним Црквама, као и унутар неких од њих.) Али не лези враже, после неких годину дана ћутања угледног архиепископа и јерархије његове помесне Цркве, на сцену излази господин Браунбек, амбасадор САД који надгледа стање верских слобода не само на територији своје земље него и на свим другим меридијанима. После неких седам-осам његових посета архиепископу и разговора са њим, ваљда на теме богословске науке, нарочито пак на проблематику из области канонског права, имамо коперникански обрт у ставу архиепископа и Синода око њега. Резултат? Муњевито формално признавање расколничке структуре у Украјини као стварне Цркве, без обзира на супротно сагледавање ствари од стране многих угледних канониста и теолога дотичне Цркве!

Сличне сцене су се одигравале и при сусретима америчких званичника са поглаварима и високим представницима неких других Православних Цркава. Споменути званичници, уосталом, отворено и јавно се, у име своје уистину велике и моћне државе, мешају у унутрашње верске и црквеноправне проблеме појединих Православних Цркава иако такво делање није у складу са духом и словом демократског устава њихове сопствене земље. Овим својим речима не желим да инсинуирам било шта, нити да изводим неосноване закључке, нити да пружам индулгенцију оним одговорним представницима Цркве који, по мени, недовољно одговорно сагледавају све опасности и искушења о питању јединства Цркве. Само преносим оно што читам, гледам и слушам. Желим да служим истини онолико колико могу, sine ira et studio (без гнева и пристрасности).

Што се тиче статуса наше аутономне Охридске Архиепископије и наше Епархије (или Митрополије) црногорско-приморске, верујем да ће он остати такав какав јесте и како је дефинисан у цариградском Томосу из 1922. године, што је запечаћено и свеправославним консензусом. Цена јединства наше помесне Цркве висока је и превисока. Не смемо заборавити страдање и јововско трпљење архиепископа охридског Јована за јединство Цркве нити борбу и исто такво трпљење недавно преминулог митрополита Амфилохија за Српску Православну Цркву и њену слободу.

*Давно сте се јасно одредили: Нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Данас се у делу јавности често истиче ваша „блискост и посебно добри односи с Руском Црквом“. Како то коментаришете?

Мислим да би сваки мој коментар био излишан, али кад ме право питате, право ћу и казати. Осећам праву и пуну блискост и узајамно прожимање са свим Православним Црквама. Чини ми се да и отварање могућности веће „блискости” са једном Црквом и мање „блискости” са другом, исто тако једноверном, обелодањује чињеницу да људи који тако мисле и осећају заправо веома слабо и оскудно схватају истину јединства и саборности Цркве.

*Духовно сте узрастали на Косову и Метохији, које је, за вас и за све православне у нас, истинска Стара Србија. Патријарх Иринеј нам је завештао одбрану Косовског завета и за будућност. Има ли наде да га одбранимо?

Стара Србија је за наше претке био недвосмислени и неупитни именитељ за Косово и Метохију, јасан свима, а нарочито странцима тога доба. У наше време, махом међу омладином, родила се нова девиза: Косово је срце Србије! (подразумева се, наравно, и Метохија). Доживљај Косова и Метохије као свете, заветне српске земље у новим нараштајима, можемо слободно рећи, још је јачи и изразитији него у ранијим нараштајима. То веома охрабрује и ја у томе видим Божји благослов и укрепљење за још снажнију борбу за наше светиње и наш народ на Косову и Метохији.

Са друге стране, постоје различити процеси којима се умањује значај не само уставног поретка Србије у погледу Косова и Метохије него и наших тапија на ту заветну земљу. Ти процеси, недовољно познати нашој широј јавности, одигравају се на неким страним универзитетима и у извесним научним институтима. Пишу се дисертације и научни, односно квазинаучни радови са темом наводне српске митоманије у вези са Косовом и Метохијом. Списатељима таквих сочињенија основна је намера да историју и културу наше јужне покрајине „објасне” помоћу наводне великосрпске политике и српских територијалних аспирација у 19. веку. По креаторима ових теза, покушај тек ослобођене младе српске државе да ослободи свој народ у Босни и Херцеговини и прошири се ка западу наишао је на бедем великих сила. Стога је, опет по њима, она била принуђена да се окрене ка југу – Рашкој, Косову, Метохији и Македонији. На ове конструкције, које се потом пласирају политичким и другим утицајним круговима, надовезују се бајке шиптарских квазинаучника, по којима су косовско-метохијски манастири баштина фантомских, измишљених албанских великаша из рода Нимани и сличне измишљотине.

Циљ им је заједнички: да се задужбине наших светитеља, краљева и царева одузму не само од државе Србије него и од наше Цркве и да буду предате Албанцима. Ова псеудонаучна демонтажа српских националних права и циљева који су били природни ток развитка српске државе после ослобођења од турског ропства плаћена је и наручена, а сервира се научним и политичким круговима по свету као истина. Квазинаучне студије и дисертације те врсте добрим делом су, нажалост, писане руком људи пониклих у Србији која им је све пружила, а они су јој рекли хвала тако што су свој научни рад и таленат огласили на продају и упрегли се у службу туђим интересима. Овакве појаве увећавају и умножавају одговорност наших научних установа, Академије наука, историјских института, универзитетских катедри за историју, појединаца историчара, али и надлежних министарстава, као и научних кадрова у крилу наше Цркве. Сви морају да уложе напор да истина не остане скривена. Ово није борба на једну, две или три рунде. Ово је борба непрестана.

Духовно благо које смо наследили, видљиво у нашим светињама свуда где живи српски народ, наша славна историја, најзад – тачније најпре – вера коју имамо и која, уз наш труд, благодатним силама изграђује све нас, појединачно и као заједницу, јесу онај залог са којим слободно и без бојазни ступамо у одбрану онога што желе да нам преотму и присвоје. Остају и остаће речи нашег блажене успомене патријарха Иринеја: „Може Косово да буде отето, да буде окупирано, као што и јесте данас, али Србија никада не може да каже: Ми то поклањамо. Јер, оно што се поклони, заувек се губи, а оно што је силом отето, једног дана ће бити враћено.” То су надахнуте речи које говоре и о вери, и о нади, и о унутрашњој спремности и решености да своје одбранимо, а туђе признајемо и уважавамо.

Уосталом, јасно је: онај ко жели да нам одузме део територије, не жели само наше Косово, део нас. Он жели све наше! Он жели да нас не буде! А Косово је ту само почетак. Отуда и онај поклич – Косово је срце Србије – погађа саму суштину. Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље.

*ИНТЕРВЈУ У ЦЕЛОСТИ: 

У смирај празничног дана када смо савршавали свештени спомен Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, у среду 30. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и друго издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савета Митрополије црногорско-приморске. Уметнични гост у овонедељној емисији била је проф. др Катарина Станковић, диригент певачког друштва спомен храма Светог Саве. Аутор и водитељ емисије је катихета Бранислав Илић.

Повезан садржај: 

Др Катарина Станковић: Хорско певање је заједнички откуцај срца

Важно обавештење о емисији: 

Обавештење: У току јануара неће бити емитована емисија "Живе речи интевју" средом од 20ч

Дан емитовања емисије био је инспирисан тридесетогодишњицом устоличења блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У уводном делу емисије наш уважени гост је са нама поделио своја аутентична и жива сећања на блаженопочившег митрополита, који је према његовим речима био човек велике ширине. 

Митрополит је разгорео духовни огањ, онај који је видљив и жив у овом народу Божјем који је поверовао у Христа и крстио се. Митрополит се у својој служби ослонио на Христа, а бољи му ослонац није требао, истакао је прота Велибор. Један који је попут Јована Крститеља приправио пут у одређеној мери, био је блаженопочивши отац Лазар игуман острошки. Нема камена у Црној Гори на којем није стала архипастирска нога Митрополита Амфилохија. Нема обурдане и оскрнављене цркве у којој бар по десетак пута није служио. Нема црквине или црквишта које су још турци рушили у одмаздама, а да митрополит у њима није сабирао свештенство и народ, нагласио је отац Велибор Џомић. 

Говорећи о видљивој обнови блаженопочившег митрополита Амфилохија, отац Велибор је указао да је обновитељски рад био израз његове живе вере. Видљива обнова била је плод његове велике молитве, тврде вере и велике жртве. Најважнија је била метафизичка димензија митрополита Амфилохија, зато што је он схватио да овде ратују видљиви и невидљиви светови, схватио је да ране у Црној Гори нису биле зацељене, због тога је говорио да нам нема будућности и успеха док је не помире мртви са мртвима и живи са живима, закључио је наш уважени гост. 

Верујемо да је пред Богом митрополит Амфилохије измирио мртве са мртвима, а на нама је сада да следимо његов путим и пример који нам је оставио. Та митрополитова порука је ушла дубоко у Црну Гору, он је чинио оно што је било до њега, а нама остаје да наставимо то дело. Митрополит је обновио једну колективну меморију нашег народа, подсетио је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић.       

У даљем току емисије отац Велибор је говорио о данима када је митрополит Амфилохије као професор и јеромонах заорао дубоку бразду у Београду, подсећајући да су тада јеромонаси Амфилохије, Иринеј и Атанасије одиграли важну улогу у погледу наставка градње храма Светог Саве на Врачару. 

У свом казивању прота Велибор се осврнуо и на чудесне литије које су задивиле људе на све четри стране света. Обновитељски дух митрополита Амфилохија видљив је не само у обновљеним и саграђеним храмовима, већ пре свега у овом народу Божјем који је сабрао на овим чудесним литијама које су изродиле све оно најдивније, закључио је прота. 

Пред крај емисије прота Велибор Џомић је на њему својствен јасан и прецизан начин указао на правилно поимање избора новог поглавара СПЦ. Природно је и разумљиво интересовање јавности о избору новог патријарха, али није добро када се уђе у спекулације и неименоване изборе који збуњују људе. Треба сачекати дан избора и све препустити Богу и нашим архијерејима, а на нама је да се помолимо Богу, да Господ благослови тај сабор и да добијемо новог патријарха који ће засигурно бити по мери нашег народа и нашег времена, указао је отац Велибор. 

У уметничком делу емисије разговарали смо са уваженом професорицом др Катарином Станковић, диригентом певачког друштва спомен храма Светог Саве. Наша драга гошћа нас је упознала са њеним вишедеценијским радом, као и са свим појединостима певачког друштва храма Светог Саве.

У даљем току разговора др Катарина Станковић је говорила о значају хорског певања. Хорско певање буди стваралачке склоности и способности, а уједно ствара могућност за неговање и стварање естетских и културних мерила. Поред свега наведеног, хорско певање развија осећање припадности заједници, тако долазимо до чињенице да хорско певање има своју образовно-социјалну функцију, нагласила је наша уважена гошћа. 

Од диригента се очекује једно темељно и широко музичко образовање, а затим и добро познавање богослужења. Диригент мора да прати ток богослужења, зато је важна припрема за свако богослужење, како би се ваљано испратило све што типик предвиђа за одређени дан. Хор никада није целина за себе, већ је ту да буде у једном живом дијалогу са свештеником, истакла је наша позната професорица и диригент певачког друштва храма Светог Саве. 

На самом крају емисије прота Велибор Џомић је упутио једну пастирску поруку у духу претпразничне радости. Налазимо се у предбожићним данима, желим Вам срећне и Богом благословене дане који нам престоје, да се сетимо и страдалника који су тешко пострадали у Хрватској. Позвани смо да хришћанску љубав покажемо на делу кроз помоћи како страдалима од земљотреса, тако и нашим лекарима који неуморно на делу сведоче љубав. Позвани смо да учинимо онолико колико до нас стоји, а Бог више од тога не очекује од нас, поручуио је на крају емисије отац Велибор Џомић.    

Аутор и водитељ: катихета Бранислав Илић

Фото: Душица Васиљевић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Божићни интервју Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Херувима дат Инфо-служби Епархије осечкопољске и барањске. 

*Година Господња 2020. коју остављамо иза себе засигурно ће бити незаборавна у историји људског рода. Наша Црква остала је без неколико пастироначалника на првом месту без Патријарха. Преосвештени Владико, да ли је СПЦ-а у тешкој позицији?

Добро сте рекли, Наша света Црква остала је без своја три духовна горостаса, који су заиста били људи Јеванђеља и људи истинске вере која нам се открила кроз Тајну Богочовека. Наш задатак је да свим својим бићем, срцем и умом сведочимо Јеванђеље и управо из те истине и тог сведочења које је оваплоћено у Христу произилази и статус Цркве у друштву. Црква је отворена и динамична заједница у сталном покрету и порасту и незаустављиво напредује кроз време ка вечности. Таква мисија је стално богојављење и богопослање, позивање и слободно заједничарење у истини и слободи. Христос је глава тога богочовечанског организма – Цркве, а Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Према томе, човеку се првенствено даје снага вере да може препознати праве вредности живота у Цркви као Телу Христовом. То је суштина, есенција нашега живота, јер ако усвојимо вредности, онда ће целокупно друштво које нас окружује бити боље. У супротном, ум ће нам бити помрачен, нећемо видети светлост и наду на крају тунела и само друштво у коме живимо и људи који нас окружују ће нам бити камен спотицања. Управо тада ће се јавити ситуација да су нам други (ближњи) криви за све што нам се догађа и у тим ситуацијама почиње наша борба (бунт) против Бога и Цркве.

Сведоци смо данас у овоме времену да је Црква на страшном распећу у свим сферама друштвенога дискурса којим управља нека трећа сила која је готово по дефиницији антицрквена.

Снага Цркве је управо у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврди истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве била је у незахвалној позицији и никада није поклекла никаквоме искушењу свога времена, већ је управо супротно, била све јача и јача, јер вера у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, чува то кормило и усмерава га ка Царству Божијем.

*Упражњено место поглавара Српске Православне Цркве попуниће се како је најављено почетком следеће године. Колико је заправо важан избор новог Патријарха?

Личност блаженопочившег патријарха и оца нашега Иринеја је прави пример духовног поглавара српског народа који је наставио да ходи стопама својих претходника. Сведочећи јеванђелску истину као основу живота, трновит пут подвига и разних искушења га је непрестано упућивао да му пример пастирског служења буде најсавршенији и најсветији пастироначалник Исус Христос. Изражавајући искључиво литургијски догађај као Нову Твар сведочио је да нема живота без заједнице, а да црквене заједнице нема изван свете Литургије. Црква је невидљива у Христу, а видљива је у Епископу-Патријарху, који је жива икона самога Христа. Тим пастирским начелима се руководио блаженеуспомене патријарх и отац наш Иринеј следујући пример својих отаца и негујући вековно предање живота Цркве. У таквом приступу и тако одговорној светој служби нема појединачних каријера ни биографија, све је заокружено нашим заједничким животом у Христу и са Христом.

Свети Архијерејски Сабор би, ако Господ благослови, требао да се одржи 18. фебруара 2021. године милости Господње где ће се управо кроз ових неколико поменутих принципа изабрати нови поглавар Српске Православне Цркве. Личност новога патријарха, као и претходнога ће усмеравати Лађу Цркве ка Царству Божијем, да би задобили спасење и вечни животу Исусу Христу. На тај начин показујемо видљиво јединство и саборност у личности духовног поглавара, јер он мора да крмари бродом наше Цркве на узбурканом мору савремене историје и усмерава нас све луци вечнога живота.

*Услед ситуације којој је узрок пандемија вируса Sars-Cov2 човечност многих нашла се на великом испиту. Страх од новонастале пандемије само је распламсао већ постојеће проблеме у друштву. Какав нам одговор даје Свето Јеванђеље у овој ситуацији?

Овде би се првенствено присетио речи Светога Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него права књижевника и фарисеја нећете ући у Царство Небеско. (Мт 5,20)

Књижевници и фарисеји су управо слика европског корпоративног хедонизма који је нажалост прекрио целокупну Европу, а и нас на овим просторима није заобишао. Поред болести узроковане вирусом Sars-Cov2, једна од највећих бољки савременога човека која се продубила постојећим стањем, јесте духовна болест индивидуализма, самоће, где се урушава заједница и где се удаљавамо једни од других. Истину је заменила лаж, правду је заменила неправда и у свему томе урушила се слобода и љубав као темељи хришћанског живота. У овој ситуиацији једина утеха је јеванђелска истина – вера, нада и љубав, јер оне требају рушити баријере безнађа и таштине у које је упало човечанство.

*Светотајински живот условљен је мерама које су наметнуте у циљу спречавања ширења вируса. Српски народ познат је по својој саборности, нарочито по славама које красе свако српско огњиште. Како можемо сачувати ту заједницу и љубав која из ње извире?

Добро сте констатовали, светотајински живот је условљен мерама и позвани смо да их се придржавамо, али у истоме тренутку не напуштајући вековну традицију и предање наше Свете Цркве. Црква је у свему овоме нашла меру између препорука струке и вековне традиције наше Цркве, ни у ком случају не напуштајући вековну црквену праксу и остајући у духу јединства и саборности.

Наш народ је увек слушао глас Цркве па и по питању прослављања Крсне славе. Овде посебно треба ставити акценат на прославу славе у кругу породице, јер је породица, како Свети Оци тумаче, ништа друго него Црква у малом. На тај начин и у овом тешком времену, својим примером баштинимо обичаје везане за Крсну славу и предање нашег народног етоса.

У свим тим поступцима није угрожена суштина живота Цркве, а то је саборност и јединство породичног огњишта и живог црквеног предања које прате прославу Крсног имена.

Управо у том контексту бих се присетио речи Светог Апостола Павла: Благодаћу Божијом јесам оно што јесам и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свих, али не ја него благодат Божија која је са нама. (1 Кор. 15,10)

*Преостали српски живаљ у Републици Хрватској се налази на својим вековним огњиштима. У доброј вери и нади остали смо и опстали на овим просторима. Како да се носимо са искушењима у нашој свакодневници?

Наш народ је у Хрватској на својим вековним огњиштима кога су изграђивале генерације и генерације Срба. Породично огњиште је чувало и очувало постојање нашег народа на овим просторима. Из њега су се издвајале личности које су богатиле и обогаћивале верску, културну, просветну, језичку и научну баштину Срба и на тај начин допринели мултикултуралном развоју хрватског друштва. Међутим, данас, на жалост, Срби живе у незавидном положају често на удару искривљених историјских чињеница које додатно обремењују постојећи положај и ситуацију.

Уверења смо да ће то време проћи и да је оно иза нас, да се сви заједно морамо окренути једни другима утемељујући те односе на хришћанским вредностима. Управо актуална ситуација, узрокована великом елементарном непогодом, земљотреса који је задесио наше просторе сведочи о томе да сви заједно морамо да радимо на истом циљу и да помажемо једни другима невезано за боју коже, веру или нацију. Хришћанске и хумане вредности нас спајају и нуде решења да изађемо из кожних хаљина прошлости и обучемо се у ново рухо међусобне толеранције поштујући интегралност једни других. У тој нади живимо да философија односа буде искључиво хришћанска и егзистенцијална, јер се само на тај начин можемо издићи из историјске утопије прошлости и окренути се светлој будућности.

*Историја наше културне и духовне баштине немериво обогаћује Републику Хрватску. Одређеном се реториком то фалсификује, занемарује и омаловажава. Какав је ваш став о томе?

Културно и духовно наслеђе нашег народа на овим просторима је историјски непроцењиво и сведочи о вековима иза нас. Сведочи о нашим претцима који су нас увек усмеравали ка хришћанским - духовним вредностима. Црквено градитељство, црквена уметност, језичка и просветна култура су непроцењиво благо нашег народа на овим просторима.

Нажалост се све ово нашло на удару прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању новог друштвеног дискурса који искључује хришћански дух и његове вредности. Верујемо и дубоко смо убеђени у то да то није колективни став и да је то више став појединаца који желе да посеју семе мржње. Наши политички представници у Републици Хрватској се грчевито боре да се то спречи и да се друштво окрене у другом смеру поштујући вредности хришћанске цивилизације. Матична нам држава Република Србија са својим руководством је активно укључена у живот српске заједнице на овим просторима, поштујући интегритет Републике Хрватске, а верујући да као народ можемо да сачувамо своје писмо, своју историју, своју националну припадност и свој језички интегритет неуморно трудећи се да нам у томе помогну, као и остале матичне државе својим народима који су национална мањина у Републици Хрватској.

Република Хрватска је плуралистичко друштво утемељено на европским стандардима и међународним конвенцијама о правима националних мањина и управо на тим правима требамо ставити акценат када се размишља о нашем, српском народу у поменутој држави.

Овај Божићни период у коме се налазимо је период божићне радности и божићног мира, јер Христос се рађа и доноси спасење роду људском, доноси мир, изграђује љубав, на шта позивају духовни поглавари како Римокатоличке тако и Православне Цркве.

*Обичаји везани за прослављање Рождества Христовог које нам налаже наша традиција уткани су у етос нашег народа. Шта можемо да научимо из божићних обичаја?

Народ смо богат са народним обичајима који прате биће нашег народа. Божићни период обилује тим обичајима који нас ни у ком случају не удаљују од истинске и праве вере. Они су спољашњи израз празника који му дају још већи значај и важност, а никако не утичу контрапродуктивно на саму садржину празника, јер и сам наш народ има стару изреку: Боље је село запалити него обичај укинути. Вера је дубоко уткана у те народне обичаје и даје им прави смисао и важност. Сви наши црквено-народни обичаји су охристовљени и оцрковљени, и своју пуноћу и смисао добијају у Цркви. У томе и јесте суштина, да обичаји буду у нераскидивој вези са вером, догмама и канонским устројством Цркве, јер само на тај начин могу да добију своју пуноћу и смисао.

*Свемогући Бог је постао човек и у томе видимо Његову неизмерну љубав према људима. На шта, Преосвећени Владико, савременог човека и хришћанина, позива Христово Рођење и коју поруку оно собом носи?

Свети владика Николај је на једном месту рекао: Бог се јавио човеку у мучно време, кад се Бог није славио, кад није било мира на земљи, кад је место добре воље завладала зловоља међу људима.

Према томе свемогући Бог снисходивши људима постаје човек да би човеку показао неизмерну љубав, односно да би човек постао бог по благодати. У томе и јесте суштина празника Рођења Исуса Христа да би се човек преобразио, да би се човек обожио и постао заједничар Царства Небескога. Значај је у томе да живимо са Христом и у Христу, да би били заједничари божанске љубави која се излила на земљу у Тајни Оваплоћења. Бог се очовечио да би се човек обожио, речи су светог Атанасија Великог. То је суштина и тајна нашег спасења, јер све што је Христос узео на себе то је и спасио.

*Преосвећени Владико, шта бисте поручили свима нама поводом овогодишње прославе Божића које ће, по свему судећи, бити прослављено у специфичним околностима?

Одговор на ово питање дају нам речи тропара Божића: Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања јер у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају теби Сунцу правде и да познају тебе са висине Истока, Господе слава Ти.

Нека би светлост овог празника, Оваплоћења Господа и Спаса нашега Исуса Христа, засјала свету тајном богопознања. Да човек спозна свој грех да би могао бити вођен звездом коју су видели пастири и која их је одвела ка колевци Богомладенца. Човеково целокупно биће треба постати колевка Христова, колевка Сунца Правде да би били обожени и да познамо Христа на висинама као тајну нашега спасења.

Нека би радост празника отклонила таму времена у којем живимо и несрећне околности у којима се налазимо и улила нам наду у бољу будућност. Поздрављајући вас са радосним хришћанским поздравом овог Празника:

Мир Божји Христос се роди – Ваистину се роди!

Извор: Епархија осечкопољска и барањска